Завеса на младост

17. јуна текуће године, српска глумачка сцена је остала без једног од последњих мохиканаца најстарије генерације, Властимира Ђузе Стојиљковића. Планирао сам да текст завршим до 30. јуна, као поклон за недочекани 86. рођендан, али ето, из разноразних разлога, омаж почињем тек сада, када су се ствари мало слегле. О његовој глумачкој величини готово да је излишно говорити, али најмање што могу је да напишем текст који ће послужити као пресек онога што је радио, успут напомињући и каква је громада од човека такође био, кад се већ идиотско гласило које називају јавним сервисом грађана Србије није удостојило ни да пусти циклус филмова, ТВ драма, сачуване снимке представа или серије у којима је овај титан имао носеће улоге. Ђуза је заиста био, да искористим термин који се данас прелако употребљава, прави господин глумац. Припадник врсте која убрзано изумире. Једини из средње генерације који можда може томе да се приближи је Небојша Дугалић, који се сели у Канаду, због немогућности да прехрани децу. Толико о томе. Док пишем ове редове, падају ми на памет речи чувеног касапина италијанског фудбала, Ђенара Рина Гатуза, који је једном приликом рекао "Кад видим шта (Андреа) Пирло уме са лоптом, запитам се јесам ли ја уопште фудбалер". То је отприлике неки однос између данашњих младих "глумаца" и Ђузе, само што то никад нећете чути од тих сујетних њушки са приватних академија, мада ни државне нису ништа боље. Но, о томе неком другом приликом и у неком другом тексту.

Ђуза је рођен у учитељској породици, од оца Младена и мајке Лепосаве, који су обоје завршили Учитељску школу у Алексинцу и тамо се упознали и заволели. Био је најстарији син, а родио се 1929. године, и то у Ражњу, где му је ујна била бабица. Родитељи су му најпре службовали у мајчином селу, Рибару код Рибарске бање, а по Ђузином рођењу су отишли у село Бањани код Скопља, тако да је први језик који је будући глумац научио био македонски. Повратак у Рибаре десио се 1934. године, пред убиство Александра Карађорђевића. У основну школу је пошао раније, са шест година, већ знајући да чита, а негде у то време је погледао и своју прву позоришну представу, која је оставила велики утисак на њега. Глумци су се на сцени тукли, а он је покушао да побегне из сале. Са седам година добија браћу близанце, Предрага и Ненада, да би 1939. завршио основну школу, а отац га уписао у чачанску гимназију, да се осамостали и удаљи од родитеља. Није дуго потрајало, јер се осећао као риба на сувом, због, како је сам рекао, скарадног крушевачког говора. Ратне успомене су му, између осталих, очево заробљеништво, спаљивање села од стране Бугара, као и ишчитавање целог опуса Толстоја и Достојевског, па чак и оног што "није било за њега" (ако ишта јесте, са једва петнаестак година). Професор српског језика у Гимназији, Бора Михајловић, у седмом разреду је ангажовао Ђузу да учествује у драмској секцији, а касније је њега, као и будућу му супругу, Олгу Станисављевић, одвео у крушевачко Народно позориште, да тамо наступају Михајловић је био један од оснивача тог позоришта, а Ђуза и будућа му жена су играли још у гимназији, крајем 1945. године, на тим даскама, представе "Кирија" (Нушић) и "Јубилеј" (Чехов). Ђуза је играо и у првој званичној представи овог позоришта, "Родитељски дом", 1. маја следеће године. Свој чувени надимак је добио две године раније, од брата од ујака, а требало је да симболизује његову тврдоглавост, с обзиром да се повик "ђуз, ђуз" користио у ситуацијама када магарац неће да крене. Прво му је надимак сметао, док га половином педесетих, тада већ велики глумац, Миливоје Поповић Мавид, није убедио да је одличан. Остао је Ђуза до смрти. После ослобођења постао је скојевац, а због тога је натеран да упише Рударски факултет, на коме је остао три семестра. Сваки студент је морао да буде задужен неком активношћу, те се Ђуза прикључио Академском позоришту у коме су већ били Соја Јовановић, Миња Дедић, Раде и Оливера Марковић, и остали који су се 1951. колективно прикључили БДП-у. После СКОЈ-а, успео је некако да избегне улазак у Партију, упркос честим покушајима врбовања. Професор Мата Милошевић и асистенти Мира Беловић и Соја Јовановић су успели да направе за оно време најуспешнију класу академије. У њој су између осталих поред Ђузе били Оливера Марковић, Предраг Лаковић, Михајло Викторовић, Олга Станисављевић, Деба Поповић и Босиљка Боци, док су раније, по савету професора, отишли, рецимо Рената Улмански и Васја Станковић, за које је сматрао да су већ довољно добри да оду у професионалце.

Дипломска представа Ђузине класе, "Последњи" Максима
Горког, 11. 3. 1952. (Ђуза лежи последњи)

Часове глуме су сви, како каже Ђуза, доживљавали као светињу и ништа им није било тешко, а он је највише волео прву и другу годину када се вежбало у ЈДП. Како већ рекох, Ђуза је имао доста проблема са дикцијом, јер је користио само два акцента, а као колегу који му је највише помогао да се са тим избори и највише са њим вежбао, занимљиво, наводи Звонка Ференчића, глумца из Загреба, који је говорио перфектним књижевним језиком. Пре дипломске представе, Ђуза је већ одиграо неколико јаких, меснатих улога, пре свега из савремене америчке драматургије (нпр. Хепи у "Смрти трговачког путника" Артура Милера, а непосредно после дипломирања, биле су ту "Насловна страна", као и две антологијске улоге у представама "Плачи, вољена земљо" Алана Патона (Стивен Кумало) и "Стаклена менажерија" Тенесија Вилијамса (Џим), где је играо са Љиљаном Крстић и Љубом Тадићем, а директна партнерка му је била Татјана Лукјанова (касније Зец и Миш у чувеном лутка програму "Лаку ноћ, децо", уз који смо расли). Ређали су се Брехт, Чехов, Шекспир, и многи други. Треба поменути да је Ђуза играо главну улогу у "Наследнику" Добрице Ћосића (адаптација романа "Корени"), која је једна од првих успешних поставки домаћих писаца, не рачунајући Нушића. Затим је дошао Јовица Јеж у "Николетини Бурсаћу" Бранка Ћопића.

"Стаклена менажерија" Тенесија Вилијамса
Тања Лукјанова и Ђуза Стојиљковић

Јовицу је Ђуза играо одмах по повратку из војске, коју је служио у Билећи 1956. године. Уместо Паје Вујисића, предвиђеног за Николетину, ускочио је Раде Марковић, и добио Стеријину награду у Новом Саду. То је била једна од првих представа која је имала 300 извођења, а Ђуза је играо у првих сто и нешто, док се није споречкао са редитељем Миленком Маричићем, да би са Чкаљом одмах ускочио у "Чекајући Годоа" у улози Естрагона. Мењали су Љубу Тадића и Бату Паскаљевића. Још од почетка педесетих, интензивно се бавио и радио-драмом, а кад је почело осипање ансамбла у позоришту и отишло десетак врхунских глумаца, Ђуза се окренуо другим стварима. Пре свега, почео је да снима филмове - од дебија, у остварењу "Туђа земља" по сценарију Меше Селимовића (1957), за четири године снимио је осам филмова. Ту је наравно и Шаца брица у "Поп Ћири и поп Спири" Соје Јовановић, затим наслови попут "Дилижансе снова", "Љубави и моде" и "Нема малих богова".

"Поп Ћира и поп Спира" (1957), Ђуза у улози брице и
Рената Улмански као Меланија

 Са Мињом Дедићем је крајем педесетих рађена још једна Вилијамсова представа "Слатка птица младости", а потом Брехтов "Газда Пунтила и његов слуга Мати". То је био Ђузин повратак у позориште. У то време је био актуелан филм "Љубав и мода" и не треба ни говорити колико је популарна била песма "Девојко мала". У то време је почео професионално да се бави певањем, и снимио неколико плоча, чак учествовао и на "Београдском пролећу". Углавном су у питању били препеви страних романси, шансона и шлагера, и Ђуза је то заиста маестрално радио. Истовремено, ту је био и нови медиј - телевизија, за коју је Ђуза снимио многе драме (већина из првих 10-15 година нажалост није сачувана) , и то без сечења траке у монтажи. Најдража му је, по сопственом признању, била серија за децу "На слово, на слово". Ту су биле и радио рекламе и радио емисије, а нарочито су рекламе доносиле добар новац. Ипак, Ђуза се брзо вратио позоришту, и то на Црвеном крсту, 1964. Трајало је четири године, и за то време је реализовано шест-седам добрих представа, попут "После пада" Артура Милера, или "Случај Опенхајмер" Кипхарта. Кад је и на Црвеном крсту дошло до осипања, Ђуза, у време студентских протеста 1968. године, заједно са Зораном Радмиловићем, прелази у Атеље 212, потпуно другачије позориште од свих у којима је дотад играо. Другачији начин игре и однос са публиком. Прва представа у којој је играо је било ускакање уместо Љубе Мољца у комад Бране Црнчевића "Кафаница, судница, лудница", што је прошло одлично. Истовремено, "није силазио" са телевизије, где је снимио гомилу краћих и дужих ТВ драма и филмова, мини-серију "Љубав на старински начин", као и култно "Рађање радног народа" (1969) Александра Поповића, већ претходно поменуто у тексту о Бори Чвоки. Ђуза је играо Двопрсташа који нишани Молерку (Ружица Сокић). А у првом мандату у Атељеу 212, Ђуза по важности издваја три представе - "На лудом белом камену" Борислава Пекића, "Емигранте" Славомира Мрожека и "Молијера" Михаила Булгакова. За улогу пуковника Блауринга у првопоменутом комаду, Ђуза добија Стеријину награду, што је прва глумачка награда у његовом животу. Поред четрнаест улога у Атељеу (поред поменутих писаца, ту су били и Стопард, Бонд, Пинтер), Ђуза је свакодневно, као и већина Атељеовог глумачког ансамбла, био на телевизији. Ту су били легендарни "Дипломци", затим "Чедомир Илић", а 1972. године (исте кад је добио и Стеријину награду) почиње снимање "Позоришта у кући", серије чији ће лик Рође Петровића обележити целу његову глумачку каријеру. Тако да се Ђузин позоришни препород десио у време почетка снимања серије која ће постати суперпопуларна на територији целе бивше државе.

"Позориште у кући" - глумачка постава

Излишно је говорити какву је популарност Ђуза стекао, као и цео глумачки ансамбл, а он је чак говорио да је телевизија интересантнија од позоришта, јер се увек игра са много разних партнера, увек је ту неки нови гост са којим раније није играо, те му је сваки пут све као нова премијера. Снимало се једном недељно, настављано је у три наврата и има око 120 епизода, а погађате, нису све сачуване, далеко од тога. Ипак, узречица "Бога му пољубим" и легендарни сонг "Још један прође дан" ће сигурно остати у сећању чак и онима који нису имали прилике да гледају ову серију. Иначе, он и Станислава Пешић су 1972. и 1974. године добили награду "Глумачки пар године" на Филмским сусретима у Нишу. Био је стандардно телевизијско лице и многих других серија сем "Позоришта", као и ТВ драма. И увек је изазивао дивљење. То се нарочито видело у театру, јер Ђуза је глумац који је на сваку читајућу пробу долазио са наученим текстом, што је осталима углавном било незамисливо. А кад је тако било тада, могу мислити како је тек данас. Из тог периода треба издвојити и култну серију Слободана Стојановића и Здравка Шотре "Више од игре", у којој се скупио готово сав српски глумачки крем. Ђуза непогрешиво тумачи улогу апотекара Белог, једног од ретких који навија за победу "Грађанског" против "Радничког" и нада се да ће фудбалски чаробњак Бецић да покаже своје. После сјајне представе "Инспекторове сплетке" са Пером Краљем (Златни ћуран у Јагодини), на наговор пријатеља Мије Илића, тада управника, Ђуза поново прелази у БДП, где је сада репертоар био кудикамо бољи (Госпођа министарка, Буђење вампира, Спортинг лајф, Преноћиште, Сабирни центар (Годишња награда КПЗ Београда), Сентандрејска рапсодија, Вечерас импровизујемо (Октобарска награда), Самоубица, Женидба). По Ђузиним речима, тај опус из другог мандата у БДП-у је вероватно нешто најбоље што је урадио, јер је већ био зрео човек. Рад са редитељима попут Дејана Мијача, Љубомира Драшкића и Паола Мађелија га је још једном препородио. Мијач је знао да каже "Без Ђузе у подели нећу да радим". Заједно су радили "Самоубицу", "Женидбу", као и "Ларго десолато". У време док је са Драшкићем радио "Вернисаж" и "Амбасадора", почела је болест супруге Олге, почетком осамдесетих. Она је, као што је већ било речи, од раних дана играла са Ђузом, па све до оних последњих. Не треба заборавити њене телевизијске улоге Лазинице (Љубав на сеоски начин, 1970), Гуливерове жене (Више од игре, 1977) и Рајке Мунгос (Позориште у кући, више сезона). Оболела је почетком осамдесетих, уследиле су операције, а играла је и кад више није могла да хода, пред крај су играли заједно и у "Сабирном центру" и "Сентандрејској рапсодији". Умрла је у децембру 1987. године, по добијању Октобарске награде и по прослави сребрне свадбе. Потом се Ђуза вратио у Атеље 212, да побегне од свега. Остало му је неколико година до пензије, али је опет радио добре представе - "Чапља", "Свети Георгије убива аждаху", "Не шетај се гола", "Борис Годунов" "Очеви и оци". Мислио је да ће се распасти кад је јануара 1994. године отишао у пензију, међутим, напротив, тад је почео да ради још више него кад је био у радном односу. Пре присећања на пензионерске представе, сетимо се маестралног рада на синхронизацији цртаних филмова са Николом Симићем, Љубишом Бачићем, Надом Блам, Мирославом Бијелићем и другима. Немогуће је заборавити Ђузиног Спорт Билија, Патка Дачу, Рафаела из "Нинџа корњача", Оптимус Прајма из "Трансформерса", Таличног Тома, Пепе Ле Твора и друге незаборавне ликове које је феноменално оживео и свима нама улепшао детињство. 12 година је савршено водио легендарну радио емисију "Недељни забавник". Поново се оженио стоматологом Душанком 1991. године, и био са њом у браку, све до смрти.

Ђуза је у пензионерским данима заблистао у представама БДП-а "Реквизитер" и "Звер на Месецу" (коју истиче као посебно драгу, јер тумачи седамдесетогодишњака који у једном тренутку постаје дечак), у Атељеу 212 у Булгаковљевом "Бекству" и "Дивљем меду" Глагољева, у Мијачевој режији. Средином деведесетих је на наговор Небојше Брадића који је био тамо, отпочео сарадњу са крушевачким позориштем, такорећи се вративши кући. Играо је у пет представа, махом у Брадићевој режији, са по више десетина гостовања, између осталог, у Нушићевој "Протекцији", "Шуми" Островског, као и "Дервишу и смрти".
Ђуза је говорио да највише воли улоге губитника, малих људи. Зато је, по сопственом мишљењу, улогу Ђорђа Катића одиграо одлично, мада никад пре тога није играо сељака. Такође се то може рећи и за улогу у представи "Ко ће да спасе орача". Улоге љубавника је дубоко презирао и сматрао да од њих ништа велико не може да направи. Мада, како је сам говорио, то у позоришту никада није сигурно. "Док на филму и на телевизији глумац може да види себе и свој перформанс, у позоришту никад није свестан шта све може да одигра. Зато далеко више треба веровати онима који ти кажу "Ти би то могао да одиграш", јер глумац не уме сам да осети шта би му било најбоље, чак много пута погрешно резонује. Док је млад, глумац би само да игра неке хероје, да га цео народ слави. А тзв. негативне улоге су заправо много изазовније, нису праволинијске и много више занимају публику". Баш једног таквог симпатичног маргиналца, Ђуза је отелотворио у другом циклусу мамутске серије "Срећни људи" где је ролу преваранта Маринка, односно Контеа Марија Марка Дел Тинторета, довео до савршенства и постигао велику популарност, перфектно балансирајући између префињеног италијанског грофа и љутитог Балканца из Медвеђу. Дефинитивно би серија била дупло сиромашнија да није сцена са њим, невероватан је преносилац позитивне енергије након сцена са незналицама попут рецимо Александра Дунића и Југославе Драшковић, чије неумеће боли. 2001. године, Ђуза добија Добричин прстен, награду за животно дело кад је у питању рад у позоришту. Добио га је после 50 година професионалног рада на даскама. Ђуза је рекао да, колика год да му је част, чини му се мало ружно да се то слави и обележава, јер делује опроштајно, да је човек завршио и одслужио своје, и да се то још и слави. "А човек би до краја хтео да се бар копрца". А Ђуза је управо то и чинио. У последњих 10 година се појављивао у низу серија и ТВ филмова, чак је успео да сними и два дугометражна филма. Последњи дугометражни филм му је био наставак "Монтевидеа". А последњи телевизијски филм, завршен на дан његове смрти, зове се "Без степеника". Представе је радио до прошле године када је доживео мождани удар (велики успех постигао у "Оцу на службеном путу" - прва слика), и осећам се благословено што сам имао прилику да гледам великана уживо, нећу то никад заборавити. У представи "Плави анђео" тумачи лик трагичног циркузанта, и то ради са таквом сигурношћу, као да се сав терет овог света срушио на његова усамљена рамена. Ту су такође и неке певачке деонице и мајстор је то износио без проблема, са пуних осамдесет пет година. Сва захвалност коју осећам према њему се слила у тај громогласни аплауз тада.

Сигуран сам да, не само што је свима нама који смо имали ту привилегију да уз њега одрастамо и учимо о животу, улепшао живот, већ сам потпуно сигуран да је сваког од нас учинио бољом особом, самим тим што смо уз њега знали да нам одрастање и сазревање иде у правом смеру. И како се на крају опростити од неког ко је буквално у твојој кући и породици тридесет година? Сећам се да сам негде прочитао да детињство престаје оног тренутка када појмимо концепт смрти, односно када постанемо свесни сопствене смртности. У том случају, детињство је за мене престало одавно, али од пре две-три недеље, званично могу да кажем да је престала и младост, јер се њен последњи упорни чувар одселио, отишавши у легенду. Својим одласком, Ђуза је симболично спустио завесу и на најсрећнији период мог  (и не само мог) живота, ма како то патетично звучало. Остаје сећање на лепше и безбрижније време, са њим као носиоцем свеопште радости. И остаје срећа што сам живео у његово време.

Збогом, младости, и збогом, господине Ђузо! До новог сусрета са Вама - довиђења...