Вишеструке личности на филму

Поремећај вишеструке личности је прилично често присутан као део заплета у светској кинематографији, те је ред да се и о томе прозбори која реч. Ја вас сада нећу замарати са медицинским дефиницијама из области психологије и психијатрије, већ ћу се посветити филмовима који су прилично добро обрађивали поменуту тему. Због њене осетљивости, неопходно је бити веома пажљив при презентовању датог поремећаја, тако да то делује уверљиво и неисфорсирано. Такође, плашим се да такође има људи који све то не схватају довољно озбиљно, па им звучи као фолирање или потреба за пажњом. Наравно да то није случај, али ја ћу се сада задржати само на филмовима, као што сам већ и рекао.

Трудићу се да се ограничим на коментарисање познатих филмова у којима је у једном јуначком телу присутно више личности, и оних где само особа о којој је реч види неке друге личности које су део њега (назовите то алтер-егом или како већ хоћете), а да избегнем оне у којима су два "лика" заправо различити аспекти исте личности, као што је на пример случај код већине суперхероја. Већина ових наслова је апсолутни мејнстрим и то није спорно, циљ овог текста и није ископавање неких опскурних остварења, мада ће у будућности бити и тога. Мислим да сваки од ових филмова треба погледати, али не мислим да је сваки од њих ремек-дело, чак има и врло просечних. Наћи ће се ваљда за сваког понешто. А вероватно ћу нешто и да заборавим. Нумерација свакако није фиксна, она може да варира чак и од данас до сутра.

                                                *** СПОЈЛЕРИ ***

20. ЧАСНИ ПОМЕН - Roy (Primal Fear, 1996)

Овај филм Грегорија Хоблита би био поприлично боље пласиран да нема тај последњи твист на самом крају који открива да је шизофренија на коју се Едвард Нортон (у бриљантној дебитантској улози) извукао са робије, уствари одглумљена. Фино је истранжирао девојку и надбискупа педофила, довољно заинтересовао егоцентричног адвоката да га брани бесплатно, а онда искусно одиграо на карту лудила и подељене личности, правио се да је доброћудни злостављани дечко, тврдивши да је за убиство одговоран зли део његове личности, чијих се поступака он касније не сећа. Едвардова глума је заиста прворазредна, и право је уживање видети како ново лице глумачки једе за доручак самозваног хотшота и вечитог надувенка и увређену младу, Ричарда Гира, који за три секунде скида са лица самозадовољно-саркастични смешак који је носио у току целог филма. Да се филм састоји само од те сцене, опет би био вредан гледања, бар за мене, који у глумачком смислу, гајим озбиљан анимозитет према Ричарду Гиру. Са мачо стране у реалном животу му се мора скинути капа, јер је човек својевремено хефтао Синди Крофорд и за то ће увек имати максимални респект од мене. Елем, не обазирите се на спојлере, погледајте филм, вреди. И прочитајте књигу.

19. Charlie - Me, Myself, and Irene (2000)

Кључна ствар у вези са овим филмом је да га не схватате сувише озбиљно, јер му то није ни сврха. Мада, ако знате да је у питању филм са Џимом Керијем, док су иза камера јединствено бизарна браћа Фарели, онда већ отприлике знате шта можете да очекујете. Џим глуми Чарлија, пандура који је толико добар да је постао свачији отирач за ципеле. Када га у једном тренутку најзад гурну преко ивице, у самоодбрани ствара лик Хенка, који је сушта супротност Чарлију, неотесани манијак који хоће да искористи свакога и увек тражи шансу да се огребе, нарочито за секс. Чарли добија наизглед рутински задатак враћања наводно одбегле Ајрин (Рене Зелвегер) у државу Њујорк, али га константно омета корумпирана полиција, као и чињеница да се Хенк константно појављује у крајње неадекватним моментима. Ако вам не смета ишчашени хумор по коме су двојица редитеља већ позната, препун грубих шала и сексуалних конотација, мислим да ћете уживати, тим пре што је, по мени, уз "Лажов, лажов" и "Ејс Вентуру", ово Џимова најуспешнија комедија. Наравно да није у питању светски класик, већ класични time-killer, али свеједно, успео је пар пута да ме насмеје, што не може да се каже за 95% модерних комедија. То је већ довољна препорука.

18. John Skillpa - Peacock (2010)

Овај сасвим солидан филм није имао не знам какву прођу нити је нешто екстра познат, али има неких својих квалитета који га чине легитимним чланом ове листе. Иако је сценарио помало конфузан на моменте, карактеризација је сасвим задовољавајућа и ситуација у којој се нашла главна личност се може разумети како треба. Реч је о повученом и ненаметљивом банкарском службенику Џону, који отаљава живот у градићу из наслова у Небраски. Можда је један од разлога повучености и велика тајна коју има, а то је да у њему живи још једна личност, Ема, која му спрема доручак и ради кућне послове. Личности се ниједног тренутка не преклапају, функционишу сасвим одвојено, иако су свесни постојања оног другог. А онда, бизарна железничка несрећа мења све и присиљава главног јунака/јунакињу на фундаментално преиспитивање. Мора се рећи да је Килијан Марфи одиграо сјајну улогу, ја нисам нешто навикао да он заслужи неке велике похвале, али овде је остварио одличну ролу, балансирајући између два потпуно супротна сензибилитета, па на крају крајева, и пола. Адекватну подршку пружају имена попут Сузан Сарандон, Елен Пејџ и Била Пулмана. Евентуалне замерке би се свеле на неке техничке ствари које нису најсрећније обрађене, као и мање логичке недоследности, али опет, овај филм је рецимо измислио логику за општепопуларни "The Notebook", с тим што шупља прича тамо никоме не смета.

17. Mort Rainey - Secret Window (2004)

Дело по литерарном предлошку Стивена Кинга. О писцу у изолацији и његовој ауторској блокади. Ол врк енд ноу плеј...а, чекај, ипак није у питању "Исијавање". Овде је у питању писац у редитељској столици, и то Дејвид Кеп, који нам је са једне стране подарио бритко писаније виђено у одличном Де Палмином "Карлитовом путу", али са друге и бисер квази-трилера, ретко бедан филм "Соба панике", који је сигурно најгори у режији Дејвида Финчера. Рекао бих да је "Тајни прозор" негде на пола пута између та два, дакле нити тотално срање, нити ремек-дело, али свакако да се више очекивало, имајући у виду екипу која је учествовала, Џони Деп, који је рођен за улоге чудних ликова и неприлагођених фрикова, те се савршено уклапа у профил писца, коме усред блокаде, почињу да се дешавају чудне ствари у животу, а богами и у глави. Вазда занимљиви Џон Туртуро, овога пута са неким отегнутим јужњачким нагласком и бесомучно понављање "You stole my story", које из комичног прелази у уврнуто, те Марија Бељо, солидна глумица, коју је увек лепо видети. Иако цепидлаке могу да нађу неке мане и на почетку, заправо крај руинира филм и позитиван утисак који исти носи, пре свега због Депове одличне глуме. Крај је толики клише да је то просто болно и зато ово остварење никад и неће бити у врху филмских топ листи.

16. Robert Elliott - Dressed to Kill (1980)

Брајан Де Палма, мајстор трилера, је у овај убацио и мало еротике, па тако имамо Енџи Дикинсон (упркос зрелим годинама, и даље сјајно изгледа), жену незадовољну лошим браком, која најпре безуспешно наваљује на психијатра, затим наскаче на странца кога је срела у таксију и у музеју, а онда је неко исецка бритвом, а неко други то види. Тражи се убица, а сведок је елитна проститутка, која је због тога сада потенцијално следећа жртва. Де Палмин омаж (мада би то неки назвали и крађом) Хичкоку, те италијанским ђало мајсторима попут Дарија Арђента, видљив је чак и површном посматрачу, и у сценама и у атмосфери, све је узаврело, насилно, бизарно и перверзно. Има и неких добрих глумачких креација, наравно, пре свих је у питању Мајкл Кејн, кога бих гледао и како два сата облачи панталоне, али и остали су углавном на висини задатка. Е, сад, мој је утисак да се Де Палма овде мало више ослонио на редитеље које сам поменуо, па је филм често превише campy за мој укус. Има тренутке бриљантности, има неке добре елементе, али веома је далеко од врхунског филма. Крај је предвидив и готово смешан, све је то how convenient на крају, а овај редитељ има бар 5-6 бољих филмова од овог. Ако сте обожавалац неког од глумаца, можете да погледате, али не очекујте филм о коме ћете размишљати наредна три дана. У питању је остварење које може да прође као strictly entertainment, и ништа више.

15. Carter Nix - Raising Cain (1992)

Ако прескочимо 12 година од претходно поменутог филма, доћи ћемо до још једног остварења Брајана Де Палме које се бави феноменом о коме је у овом тексту реч. Код нас преведен као "Кејнов експеримент" (надам се да знате значење оригиналне фразе), овај филм нам доноси бриљантног глумца Џона Литгоуа у главној улози, а то је сасвим довољно за погледати шта ово остварење има да понуди. Има доста, упркос очевидним манама, од којих је највећа некохерентан сценарио, но ипак има и квалитета. У питању је психолошки трилер пун темпа, на моменте духовит, а на моменте истински језив, ношен изванредном глумом поменутог Литгоуа, који глуми еминентног дечјег психолога који крије страшне тајне које избијају на површину након што открије да ни његова жена (Лолита Давидович, глумица нашег порекла) није без тајни. Цела ствар је спакована у једва нешто више од сат и по, и успева да испоручи довољну количину саспенса, мада не и мистерије (то и није била намера). Ово је свакако потцењен и неправедно испљуван филм, мада, како сам већ рекао, има одређене мане, а једна од њих је и лоша глума, ако изузмемо феноменалног Литгоуа и Френсис Стернхејген. Ипак, свакако није губљење времена и мени је ОК, чак га сматрам прилично потцењеним, обожаваоци жанра и Де Палме би требало да га погледају.

14. The ensemble of characters/John Malkovich - Being John Malkovich (1999)

Прво се мора рећи да је ово један од оригиналнијих и креативнијих филмова снимљених у последњих неколико деценија и на томе се режисеру мора честитати. Замислити овакву идеју и спровести је на овај начин се не дешава често. Још да додам и да је Камерон Дијаз ретко боље глумила у животу, а наравно не заостају ни стандардно добри Џон Кјузак, Кетрин Кинер и, наравно, Џон Малкович. Заплет је крајње бизаран, али ево покушаћу да о њему кажем две реченице, без да звучим кретенски. Луткар у климавом браку на послу открива пролаз који води до ума познатог глумца Џона Малковича, кога је по уласку могуће контролисати на 15 минута. Ово откриће ће имати далекосежне последице по животе луткара и свих око њега. Посебна похвала мора да иде самом Малковичу, изванредно је избалансирао тумачења различитих личности у његовој глави. Крај је подједнако бизаран као и читав филм и оставља у чуду. Наравно да није савршен, али врлине и те како преовлађују. Највећи квалитет је свакако у изузетној оригиналности сценарија, креативном осмишљавању сет-писова, и прилично доброј глуми већине уплетених у целу ствар.

13. Mr. Brooks - Mr. Brooks (2007)

Уз "Open Range", вероватно најбољи филм Кевина Костнера у последњих 20 година. Прилично уверљиво тумачи Ерла Брукса, изузетно поштованог бизнисмена који, погађате, крије страшну тајну. Други део његове личности, кога је успешно контролисао две године, Маршал, је серијски убица који се поново појављује и жели да настави посао. Ово је један од ретких филмова у коме су различите стране личности од почетка јасно издиференциране, те их тумаче два различита глумца, поменути Костнер и фантастични Вилијем Харт, који нема проблем да убија, али је зато згрожен чињеницом да пар жртава води љубав са отвореним завесама. Уопште, филм комбинује брутално са хумористичним, и то на доста успешан начин. Још када се уплету господин Смит (Дејн Кук), сведок једног злочина који би да постане Бруксов шегрт, упорна детективка која истовремено решава убиства и пролази кроз буран развод (Деми Мур), али и Бруксова ћерка, која и сама има неколико тајни, ситуација измиче контроли. Иако су одређене ствари могле да буду реализоване мало боље, ово је свакако занимљив психолошки трилер, интелигентно осмишљен и прилично напет, са неколико изузетних глумачких креација. Треба да се нађе на вашој листи за гледање, ако досад нисте имали прилику да га видите. Није то психолошки трилер ранга, на пример, "Седмице" или "Јагањаца", али доста је добар.

12. Smeagol - The Lord of the Rings franchise (2001-03)

Мислим да међу читаоцима има довољно обожавалаца поменуте трилогије и да већ знате све о Смиголу, Голуму, илити, како једном рече један познаник, не могавши да се сети имена, "оној ружној, буљавој сподоби". У питању је један од најзанимљивијих ликова из франшизе из простог разлога што је један од ретких који поседују нијансе сиве у свом карактеру, а заправо су код њега и највише изражене. Он одмах пада под мрачни утицај прстена, који му је значајно продужио живот. Истовремено га је волео и мрзео, баш као и себе, а био је константно растрзан између жеље за њим (тј. моћи коју нуди) и жеље да се ослободи његовог утицаја. С обзиром да је у питању компјутерски генерисан лик, Енди Серкис (који, ако смем да кажем, чак мало и подсећа на Смигола) је имао изузетно тежак задатак да само гласом дочара поменуту растрзаност, и мислим да је то учинио прилично добро, сва комплексност карактера је видљива у филмовима. Можда ће прва асоцијација на лик бити "буљава наказа", али Серкис је свакако дао свој допринос и и те како је заслужан што се Голум издвојио из галерије црно-белих ликова, а то само по себи довољно говори о квалитету урађеног посла.

11. Dr Jekyll - Dr Jekyll and Mr. Hyde (1920/31/41)

Феноменална новела Роберта Луиса Стивенсона која први пут проговара о поремећају личности и шизофренији, преточена је, мање или више успешно, у 123 адаптације до сада. Треба рећи да ниједна није у потпуности верна литерарном предлошку, пре свега због чињенице да укључује и понеки женски лик (којих у новели нема), да би се додало на драматичности. Издвојио сам три најуспешније адаптације из класичног периода, где су двоструке улоге један за другим тумачили великани - Џон Беримор, Фредрик Марч и Спенсер Трејси. Почнимо од средњег, који је овде зарадио свог првог Оскара. Изузетно добро одглумљен филм, спакован у напетих 98 минута, уз музику Јохана Себастијана Баха, свакако има мана, на моменте је превише застарео и мелодраматичан, али са друге стране, види се да иновативна својства у њему просто капљу са траке, стварно је био нешто посебно у своје време, упркос томе што се само благо наслања на оригиналну причу, пре свега због добре глуме и ингениозних сценских решења. Марч је заслужено зарадио Оскара (мада, поделио га је са Воласом Биријем, за улогу у филму "Шампион"). Верзија са Спенсером Трејсијем је директни римејк овог филма, обогаћен лепотицама Ланом Тарнер и Ингрид Бергман, али не види се ништа што претходни филм не садржи. Нема верзија са великим Џоном Беримором траје једва 50 минута, али је то довољно да нам он покаже шта уме, а и ефекти су сјајни за 1920. годину.

10. Eve White - The Three Faces of Eve (1957)

Један од првих документованих истинитих случајева овог поремећаја је направио звезду од младе Џоен Вудворд, доневши јој Оскара. Она глуми смотану домаћицу која има честе главобоље и повремено губи свест, да би хипноза открила да заправо у њој постоје још две жене, једна дивља и разуздана, а једна нормална и чврсто са ногама на земљи. Почиње тешка борба да управо та последња постане и једина. Упркос неким очевидним мањкавостима, пре свега очигледној застарелости, фактографској непрецизности (заправо је било двадесетак личности), али и нешто лошијем сценаристичком приступу, где је главна ствар одмах објашњена кроз нарацију, постоје и многе вредне ствари у њему, пре свега врхунски одглумљене три улоге, у којима је свака жена имала различит глас, покрет, понашање и све остало, а све делује изузетно лако - Џоен је заиста дала лекцију и додела Оскара за глумицу је те године била изузетно лак задатак. Посао је одлично одрадио и вазда одлични Ли Џеј Коб, али и Дејвид Вејн у улози мужа. Нанали Џонсон је неке сцене врхунски изрежирао, држећи напетост све време, а скор је такође адекватан за дато окружење, мада на моменте превише индикативан. Све у свему, ипак топла препорука за овај филм, пре свега због вансеријске глуме Џоен Вудворд, али и због доброг психолошког увида у озбиљну болест којом се бави, нарочито ако се узме у обзир да је филм снимљен пре читавих педесет седам година.

9. Payton - Pandorum (2009)

Ово је вероватно једини филм са ове листе који апсолутно не бих могао да сврстам у мејнстрим, штавише у питању је остварење које је очајно прошло код критике, а мишљење публике широко варира, од обожавања до тешког пљувања. Истина је да садржи доста тога доброг, пре свега, неколико оригиналних решења што се тиче заплета и одржавања саспенса, као и много бољи Денис Квејд, те Бен Фостер, него што смо иначе навикли. Са друге стране, и поред поменуте оригиналности, очигледни су утицаји многих других филмова, од "Планете мајмуна", па до "Осмог путника". Иако сама премиса није баш најоригиналнија на свету (двојица астронаута се буде на удаљеној планети, не сећајући се ничега о томе како и када су ту доспели, нити ко или шта је побило остатак посаде), нити има неког нарочитог развоја ликова, заплет и мистерија који се нуде су прилично занимљиви, а и разрешење није често виђено и урезује се у памћење гледалаца (можда ће неке гледаоце подсетити на "Забрањену планету", али са потпуно другачијим контекстом). Можда и највреднији елеменат филма је његова константна напетост, која није често део садржаја новијих остварења. Овде је све то реализовано на прави начин,што доноси резултате у виду узбуђења и појачане клаустрофобије, што је оваквом филму свакако потребно.

8. Malcolm Rivers - Identity (2003)

Пред погубљење већ осуђеног убице, у минут до 12 се појављују нови докази и случај мора још једном да се преиспита. У исто време у једном мотелу се заглавила група људи која због јаке кише, поплаве и рањавања не може нигде да изађе. Напетост расте, а гости мотела један по један бивају мистериозно убијени. Да ли их нешто повезује и шта је то? Најпре се мора поменути изузетно талентована глумачка екипа, предвођена Џоном Кјузаком, Рејом Лиотом, Амандом Пит и Џоном Хоксом. Напетост се у првих сат и нешто изузетно добро гради, све је потпомогнуто језивом атмосфером и сјајним глумачким креацијама. У последњих двадесетак следи обрт за обртом, да би на крају, наравно дошло до оног највећег, који ће неке одушевити, а неке оставити хладним и помало разочараним, јер ће преиспитивати сврху неких ствари које смо дотле видели. Ја сам први пут био у првој групи, а други пут у другој. Све што се издешавало је легитимно, ту нема грешке, само је мало усиљено и некако тај део не тече глатко док све то посматрате. Али, на крају се можете запитати, под условом да вам се не свиди, "па, зашто смо онда све ово досад гледали, ако се о овоме радило све време?". Како рекох, филм има веома добре елементе, али могуће је изгубити се у обртима, тако да одређене ствари делују конфузно, па и непотребно. Ипак, не може се порећи да је пред гледаоцима веома напетих 90 минута.

7. Teddy Daniels - Shutter Island (2010)

Кад сам прочитао да се Мартин Скорсезе враћа трилеру и да се окупља више него солидна екипа глумаца, био сам заиста узбуђен и пун очекивања. Кад сам читао о неподељеном одушевљењу публике и критике, био сам још нестрпљивији да погледам ово ремек-дело у најави. Међутим, када сам то и урадио, био сам само половично задовољен. Пре свега, зато што се филм у потпуности ослања на ефекат крајњег обрта, који је болно предвидив, већ у првој половини, баш зато што је све већ виђено више десетина пута (мада, морам да приметим да ме је последњи кадар у коме јунак сам бира своју судбину пријатно изненадио). Дакако, овај филм има и добре елементе - одличну сценографију, солидне глумачке креације (мада је Ди Каприо реално тај који носи цео филм на леђима), задовољавајућу акцију и саспенс, до поменутог обрта. Као и код "Идентитета", на крају је легитимно питати за сврху свега виђеног ако је већ крај такав какав јесте, као и констатовати да мало предуго траје с обзиром на виђено. Све је то добро реализовано и снимљено, све лепо изгледа, фино клизи, због тога и можемо рећи да је филм доста добар, али никако одличан, а камоли ремек-дело. Био је потребан оригиналнији Скорсезе за тако нешто.

6. Su-mi - Janghwa, Hongryeon (A Tale of Two Sisters, 2003)

Један у низу азијских хорора који пружа више страве него што ће било шта из нове холивудске кухиње икад да успе, "Прича о две сестре", стар је једва нешто више од 10 година, а већ има култни статус. После неког времена у менталној институцији, две сестре се враћају кући, где их чекају полузаинтересовани отац, окрутна маћеха, али и дух који борави у кући. Очигледно је да је породична историја пуна великих трагедија, које заједно са сложеним односима унутар фамилије, изузетно компликују опоравак две сестре, тако да све прелази у отворено непријатељство са поменутом маћехом, у исто време превртљиво веселом и сурово леденом. Кастинг је фантастичан, као и у свим азијским филмовима, много се полаже на стварање напете атмосфере, пре свега звуком, сјајним саундтреком, те одличним сценским решењима. На моменте јесте мало конфузан, јер, иако је сам заплет једноставан, приближавање расплету води до неких комплекснијих средстава које екипа користи да дочара стање ума главних јунакиња. Али, ако сте од једног филма који је азијски до сржи по свим елементима, очекивали да вам све одговоре нацрта и презентује увезане машницом, као што се то ради у америчким верзијама, прилагођеним њиховим грицкачима кокица, онда сте се мало прерачунали. Можда није баш за окитити свим могућим ловорикама, али је остварење које заслужује минимум 4-, дакле добро је.

5. Trevor Reznik - The Machinist (2004) 

Чак иако нисте гледали ово остварење, вероватно знате да постоји неки тамо филм за који се ексцентрични Велшанин, Кристијан Бејл, спустио на 55 кила живе ваге (да би се затим, у року од 6 месеци, за новог Бетмена, напуцао до 85). Ово је управо тај филм. Референце на Достојевског пљуште на све стране, а сам "Машиниста" је у великој мери инспирисан "Двојником", као што је био и "Непријатељ" Жике Павловића. Бејл игра радника који није спавао годину дана, на чудан начин је отуђен од колега са посла и има чудну опсесију качења белешки по стану. Често се виђа са локалном проститутком, мада је занесен и једном младом конобарицом. Прогресивно почиње да сумња да неко, вероватно колеге, жели да га елиминише, и креће у потрагу за доказима. Премиса није не знам колико свежа и оригинална, али је изузетна глума Кристијана Бејла (на шта смо већ и навикли), као и инспиративна режија Бреда Андерсона, учинила да филм буде заиста добар и, за разлику од неких других, са сличним расплетом, веома уверљив. Сумња и напетост расту сваког тренутка, те вам неће бити нимало жао када прође стотинак минута, иако ћете можда имати осећај да сте све то већ негде видели. Треба споменути и Џенифер Џејсон Ли, која, иако одавно није холивудско име са А листе (ако је то икада и била), ради одличан посао. Заправо, овај филм, иако доста познат, не би могао да се назове класичним мејнстримом. А увек је добро када један такав филм (неочекивано) остави добар утисак.

4. John Nash - A Beautiful Mind (2001)

 Мислим да не треба нешто превише да разглабам о овом филму, верујем да не постоји особа која се назива филмофилом, а да га није гледала. Расел Кроу глуми бриљантног, асоцијалног и ментално поремећеног математичара, умешаног (или можда не) у интернационалну заверу. И глуми га за десетку. Моје мишљење је да глумци не треба пречесто да добијају Оскаре, нарочито не годину за годином (само су двојица успела), али од чињенице да је Дензел Вошингтон зарадио Оскара за "Дан обуке", пре Кроуа у улози Џона Неша, ми се заиста повраћа. Базиран на истинитом догађају, филм мења околности Нешовог лудила у односу на стварни живот, али смо интелигентно увучени у причу, и она без проблема тече 2 сата и двадесетак минута. Превазилажење параноје и халуцинација је изузетно мукотрпно, али уз помоћ Џенифер Конели у улози супруге, све је лакше. Одлично су приказане све муке и невоље кроз које пролази ментално болесна особа, а када се на то дода прилично занимљива прича, сјајно изнета од стране глумаца, добија се најбољи филм Рона Хауарда. Овај режисер, истина, готово увек тежи популизму и неким лаганим и срећним решењима, али са овим је било немогуће промашити. Знало се да ће ово бити изузетно успешан филм, и управо се то и десило. Највише захваљујући Новозеланђанину.

3. Betty Elms - Mulholland Drive (2001)

Ако се зна какве филмове прави Дејвид Линч, није чудо што су мишљења о њима увек подељена и никад нема средине. "Булевар звезда", како је код нас преведен, међу фановима се сматра једним од најуспелијих Линчових дела и бриљантном показном вежбом из области свих елемената који чине Линчов ауторски спецификум. Такође је и један од најпризнатијих, с обзиром да је сам Линч освојио канску награду за најбољег режисера. Иако је он, одбијајући да даје икаква објашњења, инсистирао да овај филм има веома јасну и кохерентну причу, за разлику од неких других његових остварења, верујте ми, ово је, уз "Главу за брисање", вероватно најбизарнији његов филм (можда у конкуренцију може да уђе и "Хотел изгубљених душа"). Загонетан, мрачан филм у коме се преплићу снови и стварност, реалност и халуцинације, са крилатицом "Љубавна прича у граду снова" ће вас оставити без даха док покушавате да склопите коцкице о томе ко је ко, шта је стварност, а шта сан, и за кога у филму заправо треба навијати. Читав филм је некако снолик, на такво окружење смо од Линча већ навикли, писао сам већ о томе у чланку о "Твин Пиксу". Рекао бих да је управо ово дело лансирало каријере Наоми Вотс и Лоре Харинг, а такође је у питању последњи филм глумице из златног доба Холивуда, Ен Милер. Као и сви Линчови филмови, и овај пршти од јаких емоција, што наравно доприноси наелектрисаној атмосфери. Треба гледати филм више пута да би се уочили сви суптилни наговештаји које режисер даје, али било да га волите или мрзите, мора му се признати да је мајстор приповедања и визуелни чаробњак. Топла препорука.

2. The Narrator - Fight Club (1999)

"Борилачки клуб" је холивудски инстант класик, који са правом, само петнаест година након изласка, већ има култни статус. Чак је и писац књиге по којој је филм настао рекао да је инфериорна у односу на њега. Разлози за тако нешто су многобројни, од мајсторске режије Дејвида Финчера, преко бриљантно презентоване приче и врхунске глуме готово свих умешаних. Едвард Нортон, тада један од најтраженијих глумаца у Холивуду, феноменално тумачи безлични ентитет, који је само шраф у машинерији корпоративне Америке. Због несанице посећује разна чудна места и упознаје разне чудне људе, а сусрет са једним од њих ће му променити живот из корена, скренувши му пажњу на зла капитализма и понудивши занимљив начин за борбу против истих. Како то обично бива, јунак тек тада почиње заиста да дише и да се осећа живим, али то повлачи и одређене последице. Осећам да ово пишем без преке потребе, јер стварно мислим да нема много људи који нису гледали ово ремек-дело, а ако случајно спадате међу њих, молим вас да то одмах промените. Ниједан тренутак није досадан, нити сувишан, епизодисти попут Мит Лоуфа су суво злато, а Хелена Бонам Картер је одиграла једну од својих најбољих улога. Треба поменути и изузетно занимљив саундтрек који се одлично уклапа у тон и атмосферу самог филма. Нажалост, ово је вероватно последњи истински вредан филм Дејвида Финчера. Волео бих да грешим.

1. Norman Bates - Psycho (1960)

Кад је нешто овако фантастично урађено, тешко је изразити довољно убедљиву похвалу. Историјски значајан по много чему, овај филм је први који окреће најављени заплет за 180 степени, још у првој половини филма и креће сасвим другим током. Прича је позната. Жена од свог шефа краде у то време великих 40 хиљада долара и бежи, а зауставља се у мотелу који води љубазни, али чудни младић, који има посебан однос са доминантном мајком. Гледалац се налази у вртлогу неочекиваних узбуђења до самог краја, а музика Бернарда Хермана је једна од најбољих у историји седме уметности, ако смем да приметим. О режији Алфреда Хичкока не треба трошити речи, овде показује сав свој раскошни таленат, сет писови се само нижу један за другим, повећавајући напетост. Он за овај филм није хтео да ангажује неке огромне звезде као што је у претходних неколико година имао обичај, већ се одлучио за мањи буџет, телевизијске ветеране и неколико својих проверених адута. И то му се свакако исплатило. Ентони Перкинс је одиграо улогу живота, чак су га после и превише поистовећивали с њом. Ту су још Вера Мајлс, Џенет Ли, Џон Гавин и Мартин Балзам. Сјајна екипа је све врхунски одрадила, а сценариста Џозеф Стефано је у време писања посећивао психијатра због проблематичног односа са мајком. Ово је последњи црно-бели Хичкоков филм, а он је хтео да нема боју, јер му се много свиђао француски филм "Демони" Анри-Жорж Клузоа. Све је урађено под конац и није никакво чудо што се "Психо" налази на врху свих релевантних филмских листи. Он је и дан-данас, 54 године после снимања, једноставно показна вежба и домаћи задатак, лекција за све филмске ствараоце како да искористе сав потенцијал литерарног материјала, развију ликове, изграде саспенс и мистерију и онда савршено логично све разреше. А расплет је у оно време био и те како револуционаран и од првог тренутка често копиран.

БОНУС: Sybil - Sybil (1976, TV)

За крај сам оставио одличну телевизијску мини-серију "Сибил", у трајању од око 200 минута, која се бави случајем из реалног живота. Жртва је Ширли Ардел Мејсон, која је у детињству од мајке трпела тако ужасавајућа злостављања да је развила бар тринаест различитих личности. После малог нервног слома пред ученицима којима је предавала, она одлази на психијатријско саветовање и мало-помало, открива се њен поремећај, разлози који су га изазвали, као и све личности у њој. Мини-серија, урађена на основу аутентичних лекарских списа, је веома напета и интересантна, а темељ њеног квалитета је невероватна глума двоструке Оскаровке Сели Филд (тада, додуше, још није имала ниједан), и већ поменуте Џоен Вудворд у улози докторке. Савршено се допуњују, одлично сарађују и сјајно користе веома солидан сценарио. Обе епизоде су одличне, ТВ продукција је веома квалитетна и ово је један од бољих ТВ филмова тога времена, упркос томе што је прича прилично једноставна, па и већ виђена у неким филмовима. Али, посматрано са историјске тачке гледишта, ово је, као и случај Ив Вајт, један од првих документованих, када је у питању овакав поремећај личности, и да је играни филм, био би прилично високо на листи.