Већ је било довољно речи о томе колико је незахвално бавити се класификацијом било какве врсте кад су филмови у питању, да о укусима не треба расправљати, те да свако има своје критеријуме по питању бољих и лошијих наслова. Такође, често ми је пребацивано да немам маште нити укуса за фантастику и фантазију и да све то не разумем баш најбоље. Јесте тачно да ми то можда нису најомиљенији жанрови, али ако је прича добра, ценићу је, па макар се радило и о филму за предшколску децу. Ако то што нисам фасциниран набуџеним блокбастерима од више стотина милиона долара, који немају ништа сем визуелних ефеката, значи да немам укуса ни маште, онда ми је драго што их немам. Покушаћу да пружим кратак увид у двадесет најбољих филмова из жанра научне фантастике, по мом чисто субјективном мишљењу. Некако су најбољи наслови из овог домена готово увек везани за егзистенцијална питања, као што ће се видети из приложеног. Ни ја нисам сто посто сигуран да ли бих у неком другом тексту овако распоредио наслове, ово је тренутни утисак, који је веома упитан и подложан промени. На крају крајева, све ове филмове је битно погледати, независно од места.
Класик рађен по прози Џека Финија "Крадљивци тела", о доктору који открива да популацију његове заједнице замењују ванземаљски двојници без емоција са циљем да потпуно превладају. Прича није нарочито свежа, али је реализација, имајући у виду да се ради о педесетим годинама прошлог века, на врло високом нивоу. Осећај панике и страха је константно присутан, опција за спас понестаје (све се дешава у брзом ритму, филм траје свега осамдесетак минута), а судбина јунака је неизвесна, никад се не зна да ли је неко из најближе околине можда већ замењен. Ако на то додамо уобичајене људске реакције кад се ради о оваквим стварима, шансе нису превелике. Филм се може посматрати као алегорија и шокантно упозорење на Мекартијеву еру и зла почињена у њој. Иако су то многи учесници у филму негирали, паралеле су очигледне. Уз то, студио је приморао сценаристе и редитеља да додају пролог и епилог, не би ли се добио оптимистичан завршетак, иако није био планиран. Сам Дон Сигел је хтео да заврши филм докторовим узалудним упозорењима "Ви сте следећи". И поред благо зашећереног краја, ово остаје изузетно остварење које оштро проговара против тоталитарних режима. Први римејк. са Доналдом Сатерлендом (1978) је такође одличан, остали су безвезе, тако да саветујем гледање у серији, ова два филма не иду један без другог.
Већ сам написао неке ствари о овом филму помињући Роршаха у тексту о антихеројима, а и даље стоји мишљење да је ово једна од најбољих филмских адаптација стрипа икада. Фантастични предложак Алана Мура и Дејва Гибонса преточен је у 130 милиона тежак СФ трилер Зека Снајдера о групи бивших суперхероја 1985, које убиство колеге тера да поново употребе своје моћи. Већ помињани социопата Роршах спроводи сопствену истрагу и открива много опасније ствари и много гору заверу него што је у почетку изгледало. Све то може да промени ток историје, а питање је да ли су људи на то спремни. За разлику од већине других блокбастера, осим визуелно спектакуларних секвенци, овај нуди и сјајну причу, а наравно да је препун симболике и референци на друштвено-политичке и културолошке теме. Ни у једном тренутку није досадан нити предуг, иако у зависности од верзије траје 162-215 минута (добро, та од 215 би вероватно била предуга). Сјајан сценарио комбинује хумор са мрачним тоновима неизвесне будућности, а глумачка екипа ће задовољити (no pun intended) чак и оне који нису љубитељи девете уметности, можда открију и неког новог миљеника.
Постоји велики број пост-апокалиптичних филмова, али они које је снимао Константин Лопушански осамдесетих година прошлог века садрже доста тога посебног. "Писма мртвог човека" су готово непоправљиво депресивно и туробно остварење о групи совјетских интелектуалаца која вегетира по подрумима после нуклеарне апокалипсе. Пословична руска прецизност и естетика која је већини позната из филмова Андреја Тарковског, овде је такође јасно изражена, прелепи кадрови доминирају, а упркос сивилу и потпуном безнађу, људски дух покушава да се уздигне и да, бар за нову генерацију, учини ствари мало подношљивијим. Ово је и нека врста опела комунизму и сугестија ка повратку вредностима присутним пре револуције. Изузетно емотивна, дирљива и људска прича смештена у непуних деведесет минута, по ко зна који пут доказује да вам за одличан филм не треба ни дуго трајање ни огроман буџет, ни ко зна какви ефекти. Једноставно и лијепо изведено, како би Божо Сушец прокоментарисао голчину Хванг-Бо Квана Зубизарети из слободњака у Италији 1990. године.
Ево доказа да Биг Бизнис који је Холивуд постао, нарочито у последње време, није угушио баш све креативно што наиђе. Имајући у виду тренутну експанзију филмова из овог жанра, можда се ускоро појави и нешто ново, а добро, а можда сам само превелики оптимиста. Дотле, ево наслова од пре пет година за који је продуцент Питер Џексон искеширао релативно скромних 30 милиона долара. Филм је режирао и написао Нил Бломкамп, одговоран и за доста слабији "Елизијум", а бави се ванземаљцима примораним да живе у гету у Јужноафричкој републици. Када агент који дође да их исели буде изложен њиховој биотехнологији, почеће да сумња у исправност дела својих колега. Звучи као још један "људи против ванземаљаца" филм? Е, па, није. Има готово документаристички приступ, реалистичне сцене насиља, необично је напет и непредвидив, што је за овакву врсту филма веома битно. Ванземаљци су представљени готово као животиње, а ми ипак готово одмах крећемо да саосећамо са њима, јер је јасно да то може да буде било који гето било где на свету и да су проблеми универзални, вечити и свима познати. Филм који тера на размишљање.
14. Forbidden Planet (1956) - Fred M. Wilcox
Ричард Кели је млади редитељ који у својим каснијим пројектима није успео ни да се приближи свом дебитантском остварењу. "Дони Дарко" је филм о измученом тинејџеру који се не слаже баш најбоље са околином, а уз то је оптерећен неком врстом менталне болести. После изузетно чудне и бизарне несреће, коју срећом преживљава, почиње да верује да су у њу биле уплетене натприродне околности. У то га још чвршће уверава Френк - пријатељ кога нико други не види, а девојка коју је упознао је једна од ретких на које може да се ослони. Шта ће се догодити, погледајте, али будите спремни на неочекивано. Да би се све дилеме разрешиле, можда ће вам бити потребна два или три гледања, али су неке ствари непобитне - филм је оригиналан, добро режиран и одглумљен, са изузетно напетом атмосфером. Мени је то довољно, те га топло препоручујем.
12. The Road Warrior (1981) - George Miller
Један од ретких наставака коме бих дао благу предност у односу на први део. Не схватите ме погрешно, "Побеснели Макс" је фантастичан филм у коме је визија апокалиптичне будућности смештена у аустралијску пустош где полицајац из освете остаје без жене, детета и најбољег пријатеља, а затим постаје поротник, судија и џелат истовремено. Први део је посвећен његовом паду у лудило и заборав. Али, у наставку је будућност још злокобнија, а црта одавно пређена. Овде је некадашњи полицајац изгубио све што је имао, сад је само вага бундо (pun intended) који се слаже да помогне малој горивом богатој заједници да се одбрани од најезде бандита. Снимљен уз помоћ буџета од два милиона, овај мрачни акциони СФ пружа све што се од таквог филма очекује, у симболичних 95 минута. Није ни чудо што га сам Мел Гибсон сматра најбољим филмом у серијалу, без обзира што има само 16 реченица текста, од којих су две "Дошао сам само по бензин". Култни наслов, који, заједно са првим делом, не треба пропустити. Онај трећи, са Тином Тарнер, слободно можете и да прескочите.
11. Metropolis (1927) - Fritz Lang
Ремек-дело Фрица Ланга је чиста филмска поезија и остварење неколико деценија испред свог времена. Прва дистопија на филму, прва "споља гладац, а изнутра јадац" друштвена контемплација, чудесно уклопљена, са одличним сценариом и изузетним пропратним сликама. Могу само да замислим шта би луди Немац направио да је имао одговарајућу технологију на располагању. Мада, ко зна, можда би онда филм изгубио део душе. У граду будућности, Метрополису, богати становници живе безбрижне животе, али и не знају да су за то заслужне стотине радника који даноноћно рмбаче под земљом. А шта ће бити кад се главни јунак заинтересује за девојку из радничке класе, те када сазна да је један од твораца пројекта "израбљујмо их и живимо од њиховог рада" управо његов отац? Може ли бити икаквог дијалога између два света? Филм је препун симболике и дотиче проблеме које се већина стваралаца дотле није ни усуђивала да помене. Онима који се премишљају због чињенице да је у питању неми филм имам да поручим једно - нисте прави филмски сладокусци и не заслужујете да се тако назовете ако ово пропустите. И свака част Фрицу Лангу за кохонес да направи овако нешто у то време.
10. The Day the Earth Stood Still (1951) - Robert Wise
Још један класик који је и више него успешно издржао временски тест и остао један од битнијих филмова у овом жанру свих времена. Проблеми којима се бави су увек актуелни, и опет је немогуће не задивити се оригиналности аутора тада, и правом приступу поменутим проблемима, без обзира на врло скроман буџет и средства уопште, у односу на отужни римејк педесет седам година касније, прилагођен андроид генерацијама којима су најбитнији специјални ефекти, а не сценарио, режија, глума, порука филма и слично. Овде сви битни елементи озбиљно функционишу, те стога добијамо одличну причу, релевантну данас колико и пре шездесет три године. Људи морају да се узму у памет или ће бити уништени. А како да то изведу кад они од којих то зависи имају огромну корист од зла које чине? Како да неки обични људи измене ток историје који не делује нимало обећавајуће, кад ништа није у њиховим рукама? А кад крене лоше, све ће се свалити управо на њих. Још једно браво за генералну храброст старијих филмова да проговарају о фундаменталним стварима које муче све нас. Модерни Холивуд се (част ретким изузецима) на тако нешто не усуђује.
9. A Clockwork Orange (1971) - Stanley Kubrick
Филмчина Стенлија Кјубрика је у много чему била прекретница за светски филм, пре свега по слободној употреби псовачине и голотиње која дефинише седамдесете на филму. Али, немојте погрешно да схватите, нису те опсцене ствари једино по чему се овај филм памти. Злокобна визија футуристичке Енглеске (и света уопште) у коме доминирају фино обучени бандити накљукани опијатима, предвођени харизматичним Алексом, који батина, мучи, силује и "пева на киши", се сигурно није допала чистунцима у време изласка. Међутим, мајсторски режиран Кјубриков филм нас учи да нема веће курве од карме - Алекса затварају и учествује у експерименталном програму који ће га научити да презире насиље. Али, шта се дешава када такав изађе на улице Лондона, у свет који је сам стварао? Фантастичног Малколма Мекдауела нећете више никад гледати истим очима, толико је одрадио све како треба, а и слушање Бетовена ће вам произвести чудне осећаје. Немојте да вас одврати то што је перверзан, насилан и мучан на моменте - то не значи да није фантастичан. Пружите му више од једне шансе и гарантовано ће се исплатити. А могу се препознати и многи од проблема у данашњем друштву. Као и сви велики филмови, и те како тера на размишљање.
8. Solyaris (1972) - Andrei Tarkovsky
Као и сви филмови Андреја Тарковског, и "Соларис" је јединствено искуство. Технички, садржи све елементе совјетске естетике и режисерове визије, треба издржати два и по сата филма у коме нема акције, специјалних ефеката и ванземаљаца људождера, већ промишљања, метафизике, психологије, филозофије. Неке од сноликих сцена су ту само да дају ритам, не да потерају причу напред. Рекао бих да је ово контемплација на тему људског неразумевања универзума, а још више неразумевања осећања људи око нас. Психолог одлази на удаљену планету на којој су људи успоставили базу да утврди шта се десило преосталим научницима, зашто се чудно понашају и каква то форма интелигенције тамо обитава. Али, оно што тамо затиче, тера га да пре свега погледа дубоко у себе и преиспита своја најдубља осећања и пориве. Није пријатно, али је свакако ослобађајуће. Главни јунак се на тој планети суочава са личним демонима које је сам тамо донео. Свако ко је гледао иједан филм Тарковског зна шта га отприлике чека. Вероватно ће бити потребна два гледања да се све лепо слегне, али овај филм то заслужује.
7. The Matrix (1999) - The Wachowski brothers
Како бисте се осећали да једног дана откријете да свет у коме живите није стваран и да је истина много црња него што је владаоци представљају? Неки би рекли да данашњи свет није много далеко од Матрикса, али шта год да је истина, мора се похвалити визија режисера, који су на пројекту радили пет година и прошли кроз 14 верзија сценарија. Како то обично бива, сви који покушавају да пробуде свест у људима су означени као терористи и непријатељи, а опасности вребају на сваком кораку. Многи ће волети или мрзети овај филм због чињенице да обилује специјалним ефектима, али он је заправо много више од тога - он доноси причу која би за све требало да буде релевантна и да натера на размишљање. Овај филм не чини велики буџет, нити раскошни ефекти, мада треба рећи да без њих свакако не би био оно што јесте. Такође, морам да поменем и Кијану Ривса (кога уопште не миришем као глумца), који је по мени фантастичан у улози Неа, због које је провео шест месеци изучавајући борилачке вештине. Лоренс Фишбурн, Кери Ен Мос и Хуго Вивинг су и више него успешно помогли. Ко није гледао филм, нека пожури. Ипак, од наставака не очекујте ништа спектакуларно, по мени нису много потребни.
6. Planet of the Apes (1968) - Franklin J. Schaffner
На овом блогу већ постоји пар текстова са референцама на овај филм, те већ можете да претпоставите шта о њему мислим, ако вам место на овој листи није довољно. Астронаут Тејлор са још два члана посаде буди се из хибернације и открива да му се брод срушио на планету на којој су интелигентни и напредни мајмуни овладали људима који малтене имају статус робова. Заробљен је, али ће бити тешко објаснити се, јер је због доживљене повреде врата у немогућности да комуницира са мајмунима. А кад комуникација почне, никако му се не свиђа оно што чује. Док покушава да нађе одговоре, испливавају сјајни коментари - на социологију, филозофију, религију и друштво уопште. Овај филм се најчешће прерано отписује због мишљења да је отрцан и застарео, али по мени то уопште није случај. Он се бави будућношћу која нам се не би свидела, а ако се прочитају метафоре, нисмо далеко од ње. Чарлтон Хестон је савршен за улогу несимпатичног астронаута који ће, како се то каже, добити више него што је тражио, а Роди Мекдауел и Ким Хантер бриљирају у улогама Корнелијуса и Зире. Овај филм је доживео велики успех по изласку, али исто тако пропатио као ниједан други због тог успеха - четири наставка, две ТВ серије, римејк Тима Бартона и тренутна франшиза - све то није ништа друго него израбљивање успеха оригинала. И више него заслуженог успеха.
5. The Terminator (1984) - James Cameron
Мислим да нема потребе посебно представљати овај филм и његов први наставак, те шта они значе за свет филма. Пошто нисам могао да се одлучим који да ставим на листу, а мислим да читаоци некако генерално имају тенденцију да фаворизују двојку, ја ћу нешто мало више рећи о оригиналу, уз обавезну напомену да после њега одгледате и наставак, ако треба и по пети пут. Шварци је учврстио свој статус холивудске звезде тумачењем бескрупулозне машине за убијање, са веома мало текста (на ћутање током већине филма је већ навикао снимајући "Конана варварина"), a Џејмс Камерон најавио да ће од њега бити нешто озбиљно. Вероватно још суморнији и злокобнији од универзално омиљеног наставка, пун разбијачке акције (брутално насиље, неуваљано у разне омекшиваче), злослутне фантастике (идеја да ће машине завладати светом није толико далеко од реализације као што можда делује), па и хорора (Терминатор подсећа на некакав амалгам хорор зликоваца које је немогуће убити). Ни крај, иако оптимистичан, није сасвим опуштајући и веома је прикладан за целу атмосферу у филму. Још кад се на то додају изузетно интелигентне и духовите реплике, добија се ремек-дело. Камеронов миљеник Мајкл Бин показује зашто је у другој половини осамдесетих и првој половини деведесетих година био један од најтраженијих глумаца, а Линда Хамилтон је фантастична у "час уплашена жена, час опака разбијачица" издању. Нажалост, тек је еволуција ефеката Стена Винстона у наставку омогућила Камерону да оствари идеју два Терминатора - један киборг и један течни метал. Гледајте оба филма, чак и ако не волите СФ - одмах!
4. 2001: A Space Odyssey (1968) - Stanley Kubrick
Епски филм Стенлија Кјубрика према прози Артура Кларка је по свим својим елементима био неколико деценија испред свог времена, те није ни чудо да је по изласку добио помешане критике, са тенденцијом пљувања, да би тек после одређеног времена успоставио култни статус и био признат као један од највећих филмова свих времена. То је такође филм у коме је немогуће било шта интерпретирати као апсолутну истину - једноставно, са сваким новим гледањем се отвара нека нова перспектива. Но, оно што мора да буде јасно сваком истинском љубитељу филма док гледа ових чудесних два и по сата је да присуствује нечему импозантном - од прелепих кадрова, преко моћне музике, до раскошних специјалних ефеката чак и за данашње стандарде. Еволуција и човеков пут у неколико одвојених, а опет повезаних етапа, са минималним дијалогом и не превише развијеним заплетом. Додајте ту и једног од занимљивијих зликоваца светске кинематографије, по имену ХАЛ 9000, и добићете овај филм. Он није за оне који воле да им се све нацрта и принесе на кашичицу, није за оне који воле паљевинску акцију и пушкарање по свемиру. Ово је нешто сасвим другачије - ужитак за сва чула и другачије поимање живота. За крај ћу цитирати Артура Кларка: "Или смо сами у свемиру, или нисмо. Обе ствари су подједнако застрашујуће".
3. Stalker (1979) - Andrei Tarkovsky
Све што сам рекао за "Одисеју" важи и за "Сталкера" и то још у већој мери. Није забаван, нити треба да буде такав. Није предугачак, без обзира на 160 минута трајања. Није једноставан, без обзира што делује да нема неких комплексних заокрета. Пре свега, перфектно је режиран. У овом филму је најбоље изражена поетичност Тарковског, који увек пружа богатство у слици. У овом филму се најбоље види зашто су Тарковском највећи светски ствараоци (типа Ингмара Бергмана) завидели на нивоу "уметности" и "сноликом" кретању камере. Дугим сценама Тарковски хвата тон и расположење филма који гледаоци треба да препознају, а онда помоћу глумаца и њихових сведених дијалога преноси поруке. Подручје ван неименованог града звано Зона (не Замфирова, хвала Богу) наводно испуњава све тајне жеље, али је у њега немогуће ући, свакоме осим Сталкерима, неколицини људи који то раде илегално захваљујући својим менталним моћима. Када он и његова двојица пратилаца доспеју у близину Зоне, чудне ствари се дешавају и јунаци откривају све оно што о себи нису знали, или били спремни да признају. Тарковски просто увлачи гледаоца у читав тај амбијент и просто је немогуће не дивити се таквом филмском ствараоцу. Не дозволите да "Сталкер" падне у заборав, обавезно му пружите прилику, одужиће вам се.
2. Alien (1979) - Ridley Scott
"Исијавање" и "Створ" нису доспели на ову листу, јер су по мени ближи чистокрвним хорорчинама. И "Осми путник" то свакако јесте, али по мени има и таман довољну СФ дозу да може да се нађе овде, самим тим што је свемирско путовање у средишту радње. Нећу се превише освртати на радњу, верујем да је свима позната, и овај филм сам помињао више пута као феноменалан пример како се прави добар филм на више нивоа. Изванредна напетост, малтене од првог кадра, сјајно појачан осећај безнађа, недовољности, клаустрофобије и самоће, како и треба да буде у свемиру (нешто што усрани блокбастери типа "Гравитација" никад неће моћи да достигну), мајсторски инкорпорирани елементи језе и хорора, све потпомогнуто вансеријском глумачком поставом, предвођеном Сигурни Вивер, коју је ово остварење избацило у орбиту. Музика Џерија Голдсмита на висини задатка. И наравно, већ више пута помињана крилатица, за коју мислим да је међу најбољима у историји филма - "In space, no one can hear you scream". Добар је и наставак Џејмса Камерона, који је више СФ акција, али оригинал Ридлија Скота 35 година после настанка остаје недостижан у већини сегмената за брдо данашњих квази-филмова из ових жанрова.
1. Blade Runner (1982) - Ridley Scott
Недавно сам ово ремек-дело репризирао у високој резолуцији и стојим вам добар да је у питању један од најбољих филмова икада снимљених. Због разноразних разлога и проблема, постоји велики број верзија, а ја препоручујем The Final Cut. Невероватна храброст са којом овај филм приступа теми којом се бави је заиста за причу. Окружење подсећа на ноар-филм смештен у будућност - полицајац се реактивира, да би елиминисао четири репликанта, хуманоидне машине које служе људском роду на колонизованим планетама, који су украли свемирски брод и запутили се на Земљу да нађу човека који их је дизајнирао, не би ли им уклонио фалинку - смртност после века од четири године. Ово изузетно остварење тражи одговоре на егзистенцијална питања - ко смо, где идемо, шта ће бити са нама? Потрага за четири репликанта се одвија кроз кишне и суморне улице Лос Анђелеса, праћена божанственим Вангелисовим музичким темама, а заокрет се дешава када главни јунак оствари везу са женом која је несвесна да је и сама репликант ("Штета што она неће живети. Али, ко још па живи?"), а вођа четворке коју пандур јури (маестрални Рутгер Хауер) израста у нешто много више од пуке машине и од пуког зликовца, терајући јунака да посумња и у сопствени идентитет. Сви глумци су феноменални, али морам поменути већ издвојеног Хауера који је одиграо легендарну улогу. Сценографија и визуелни ефекти су такође за чисту десетку, чак и са удаљености од 32 године. Како је неко пре мене већ написао - Истребљивач подсећа на најлепшу ноћну мору - изузетно је суморан и мрачан, али не можете да престанете да га гледате. Јер оно о чему говори дотиче све нас. И интересује све нас. А од таквих филмова не постоје бољи, то је дефинитивно.
Одмах да кажем да сам апсолутно свестан да овај филм не припада овој листи, али ето, ту се морао наћи бар један наслов који је ту из чисте носталгије и који буди пријатне успомене на младост. То што сам рекао да не спада међу 20 свакако не значи да је у питању лош филм, далеко од тога. Ово остварење је средишњи део трилогије дистопијске сатире Терија Гилијема, која почиње "Бразилом", а завршава се филмом "Нулта теорема" из прошле године. Као што је вероватно већ свима познато, осуђени робијаш у борби за помиловање путује кроз време да скупи информације о вештачки створеном вирусу који је буквално збрисао људе са лица земље и присилио преживеле да живе у подземљу. Наравно да је суочен са многобројним проблемима, а ни оно што полако открива му се не свиђа много. Прича је сјајно реализована, прожета врцавим хумором, а треба истаћи и одличну глуму, посебно психотичног Бреда Пита који је за улогу пацијента у лудари и вође групе добио Златни глобус. Ничим изазвана занимљива чињеница - нервозан и изузетно брз говор Бреда Пита, баш онакав какав је био потребан за улогу, постигнут је на следећи начин - одузете су му цигарете.
Нема коментара:
Постави коментар