Филмски антихероји су увек били велика инспирација свим филмским ствараоцима и сладокусцима међу гледаоцима. Склоп њихове личности их чини кудикамо меморабилнијим ликовима од других који су без сивих нијанси у свом карактеру. Пре свега, вероватно зато што су као такви, сиви, много ближи стварним људима, и са њима је лакше идентификовати се него са онима који исијавају чисто зло, а поготово са онима који су преподобни чистунци који никог нису попреко погледали, а камоли нешто друго. Наравно, постоји и још један моменат који несумњиво карактерише антихероје - они су непоправљиво харизматични, убер кул, имају вечиту ауру отпадника, вечити "I don't give a damn" став (Аркан, прим. аут.), вечито одавање утиска бедес бед боја, без обзира колико су им намере можда часне или племените. Али, да бисте боље разумели цео концепт, ваља се још мало упознати са појмом антихерој, тачније разумети шта он представља.
То је, дакле, протагониста филма, коме недостају неке од типичних "херојских" особина, попут храбрости, снаге, јунаштва и морала, а и генерално се осећају беспомоћно у околностима над којим немају контролу. Такође, он може да поседује и неке карактеристике које обично припадају негативцима - себичност, нетрпељивост, похлепа, итд. У највећем броју случајева се неке хуманије и племенитије особине мешају са карактеристикама које сам поменуо, тако бришући границу између протагонисте и класичног антагонисте, односно зликовца. Антихероје често карактерише и крилатица "циљ оправдава средство", па тако понекад, иако су њихови мотиви можда и оправдани, они често прелазе границу, те се и исправност њихових поступака и те како доводи у питање. Често их муче духови прошлости, карактеришу их изолованост и самопрезир, што доприноси оном "кул" имиџу о ком сам већ говорио. А некад их једноставно окрутан живот натера да буду другачији него до тада. Размишљао сам о нумерацији листе, али би тај посао био заиста сизифовски, те сам се одлучио да вас укратко подсетим на све које сматрам важним. Онда можете да правите сопствену листу како вам воља. Наравно, и овако постоји опасност да се нећу сетити ни половине, али ко зна, можда одрадим наставак у блиској будућности.
Посебну групу свакако чине протагонисти ноар-филмова, који сами по себи, следећи конвенције тог жанра, нису чистунци и моралне громаде. Као што се зна, одреднице атмосфере тог жанра су отуђење, меланхолија, разочарење, песимизам, корупција, кривица, и шта све не. У наредних пар месеци планирам и текст о ноар-филмовима, па ће бити детаљнијих појашњења око свих параметара, сад је довољно напоменути да су (анти)хероји у њима обично пропалице, неконвенционални пандури грубијани, морално сумњиви приватни детективи, усамљеници, лопови, убице, или обични људи увучени у свет корупције и криминала.
Ја их сада нећу ни по чему класификовати, биће једноставно дати по реду по ком су ми пали на памет, а надам се да ћу некога и инспирисати да погледа дата остварења.
Travis Bickle (Robert de Niro, Taxi Driver (1976))
Вероватно сама дефиниција овог појма и човек кога се увек сетим када се говори о антихеројима, Тревис Бикл, у тумачењу генијалног Боби Дија, вијетнамски ветеран изразито пољуљане психе, који самоћу и несаницу лечи ноћним таксирањем по Њујорку. Док вози, сведок је свега и свачега, те кроз његове контемплације сазнајемо његово виђење државе и друштва које није нимало похвално. У општој отуђености, он се нада да ће "пасти права киша која ће спрати шљам и ђубре са улица", но кад се то не деси, он се и лично активира на том плану, постајући човек који то више неће да трпи. Унутрашњи монолози и још неке безначајне ситнице (као што је "састанак" у порно биоскопу, или планирање атентата на политичког кандидата) упућују на помисао да га јако танка линија дели од тога да буде психопата један кроз један, али ипак налази смисао постојања и начин за искупљење у мисији избављења малолетне проститутке из канџи улице. Овај филм садржи много изузетних ствари, попут генијалне џез музичке подлоге Бернарда Хермана, која појачава ефекат изолације и самоће, фантастичне минијатуре Харвија Кајтела, и изузетне креације тринаестогодишње Џоди Фостер, али Роберт де Ниро маестрално носи филм на својим леђима. Потпомогнут сценариом Пола Шредера који нам пружа увид у све углове његовог нестабилног ума, Тревис са чувеном Вијетнамком, Чироки фризуром и још чувенијом "You talkin' to me" сценом (импровизација Роберта де Нира), постао је незаобилазни део иконографије седамдесетих, вероватно најбоље деценије у историји холивудског филма.
William D-FENS Foster (Michael Douglas, Falling Down (1993))
Неуобичајена улога за Мајкла Дагласа је свакако једна од његових најбољих, а по личном признању, и његових омиљених. Он глуми обичног човека који је кренуо на ћеркин рођендан, али му сплет различитих околности не дозвољава да тамо стигне, а све се манифестује кроз различите неправде које он примећује у друштву и на које временом реагује све одлучније и агресивније. Открива се да и њега нагризају неке психотичне бубице, али начин Дагласовог тумачења чини да, и поред свих његових очигледних мана и те како саосећамо с њим, јер смо можда у за њега непријатељској околини заправо препознали своју. Свако од нас се нашао у таквим ситуацијама да смо хтели да постројимо оне које сматрамо одговорним за неправду у свету око себе, сваком је од нас у неком тренутку дошло да реагује као што то чини Ди-Фенс. Јасно је да за обичног човека (додуше, са неким мало уврнутим и повремено насилним карактеристикама) нема "истих аршина". Зато мора да витла различитим врстама оружја, од бејзбол палице до ракетног бацача, у интеракцији са непријатељски расположеним продавцима, наци власницима радњи, члановима уличних банди, нељубазним шефовима ресторана, намћорастим богатим старцима и другим статусним симболима Америке. Када узврати, он постаје насилник и хулиган. Зато и разумемо питање при крају филма, на које би одговор очигледно требало да буде потврдан, иако гледалац баш и не осећа тако у потпуности - "I'm the bad guy?"
Кад смо већ код Мајкла Дагласа, можда је могуће сврстати и Гордона Гека у ову категорију, али мислим да испада из конкуренције, једноставно зато што је похлепни сероња, лешинар и окрутни капиталиста без иједног искупљујућег квалитета.
Oh Dae-Su (Choi Min-Sik, Oldeuboi (2003))
Више пута помињани филм и (анти)херој, и још један отац који је кренуо ћерки на рођендан, па је отет из телефонске говорнице, држан у заточеништву 15 година без објашњења, а онда исто тако напрасно ослобођен. 15 година у заробљеништву може да уради грозне ствари вашој психи и јунак махнито креће у потрагу за одговорима, не бирајући средства. У наредних неколико дана пролази праву Голготу до коначног циља - сазнавање правог разлога отмице. Или још прецизније, разлога ослобађања. Одговори му се нимало не свиђају, а гледаоцу изврћу желудац на поставу. Испоставља се да је у питању крајње трагичан лик који у старту није имао шансе за успех, јер је оно што је сматрао успехом заправо највећи могући пораз. Он из целе ситуације не излази прочишћен, за њега не наступа катарза и олакшање, већ напротив, болно сазнање да ништа не може да избрише страшна сећања, која ће морати да носи до краја живота. А како ће то изгледати, осликано је у више пута поновљеној реченици "Смеј се и свет ће се смејати с тобом, плачи и плакаћеш сам". Суочен са неизбрисивим безнађем, без могућности исправљања грешака, може само да у очајању запита "Иако сам гори и од звери, зар немам право на живот?" Да, свакако, али какав је то живот? Истакнути корејски глумац Мин-Сик Чои феноменално глуми човека који у борби у којој нема шта да изгуби, заправо - губи све.
Jules Winfield (Samuel L. Jackson, Pulp Fiction (1994))
Утеривач дугова и хладнокрвни плаћени убица за мафију, који има кратак фитиљ и рецитује измишљене пасусе из Библије, све то време фурајући мини-афро. Нико то не би могао боље од Семјуел Ела, дефинитивно. Али, ако је таква стока, шта ради на листи хероја, па макар они били и нетипични? Па, заслужио је место, јер је после једног (бар тако он мисли) Божјег чуда, одлучио да крене исправним путем, трудећи се да постане пастир и дајући ортодоксној пропалици 1500 долара у руке. "Bad motherfucker goin' straight" улога је савршено легла Семјуелу, а очигледно је и он сам тако мислио, јер му се са усана могла прочитати фрустрација после неосвајања Оскара. Колико је био добар говори и чињеница да се он, у мору јунака овог култног филма, данас, 20 година после настанка и инстант успеха, убедљиво највише цитира. Такође је и један од ретких коме је дата прилика да се искупи, пошто је сагледао погубност својих поступака. Џексонова генијалност нам је сервирана у кратким секвенцама у којима демонстрира глумачку силу - разговор са Бретом, сцена са Марвином и део у ресторану. Оскаровски Тарантинов сценарио јесте феноменалан, али сумњам да би било који други глумац донео овој улози оно што јој је донео Џексон, пре кога реч "motherfucker" никад није звучала тако кул.
Monco/Joe/Blondie (Clint Eastwood, The Dollars Trilogy, 1964-66))
Познат и као човек без имена, корене је добио у стваралаштву Акире Куросаве (који је, опет, извлачио инспирацију из западњачке литературе), кроз филмове Yojinbo и Tsubaki Sanjuro (1961-62), где је безименог самураја оживео велики Тоширо Мифуне. Серђо Леоне је нешто касније пренео дешавања на запад и створио култ шпагети вестерна, који су најпре исмејани, да би се касније доказала њихова монументалност, па и превласт над "вејновским" типом вестерна. Клинт Иствуд је захваљујући овој трилогији ушетао на велику сцену, са које ни данас, 60 година касније, не силази. Лик безименог револвераша, усамљеника огрнутог пончом, са скраћеном цигаром у углу усана, је дефиниција појмова "мачо" и "кул". Иако су му свакако у плејади муфљуза, убица и сецикеса, мотиви свакако најчаснији, ипак и његова част може да се доведе у питање, јер успева све да наведе да је њихов, а заправо гледа само свој рачун и своје интересе. Уз то има и поприличан број људи на савести, какви год они били. Ипак, поред свега, гледалац ниједног тренутка не престаје да навија за њега, нити преиспитује његове мотиве. Једноставно су филмови такви да нам је врло лако да се идентификујемо са јунаком - нема клинца који није хтео да буде Блонди гледајући филмове, па макар он био и само прљави кучкин син, речима Тука Рамиреза. Епске филмске приче прожете музиком Енија Мориконеа су одавно део филмске антологије, као и Клинт Иствуд, који је име почео да гради управо тим улогама.
Harry Callahan (Clint Eastwood, Dirty Harry (1971))
I know what you're thinking, punk. You're thinking "did he fire six shots or only five?" Now to tell you the truth I forgot myself in all this excitement. But being this is a .44 Magnum, the most powerful handgun in the world and will blow you head clean off, you've gotta ask yourself a question: "Do I feel lucky?" Well, do ya, punk?
Ја мислим да овај цитат не треба да појашњавам ниједном истинском љубитељу филма, нити да претерано објашњавам како и колико се Хари Калахан уклапа у физиономију јунака које овде тражимо. Клинт Иствуд је читаву своју каријеру узимао паре на улогама грубијана, зезнутих ликова, снагатора. Али, овде је пружио један сликовит портрет човека на ивици, у лову на серијског убицу, који прибегава апсолутно свим средствима да га ухвати. Ово је верпватно први пут после трилогије да Клинт показује део свог раскошног талента, а антологијски монолог са почетка и краја филма је ушао у употребу код свих истинских љубитеља лика и дела овог глумца. Такође један од оних за које навијате, иако нисте баш сигурни да је све што ради исправно. Овај пут у лову на снајперисту, који је притом и злостављач деце. На самом крају, одбацује значку, јер зна да повратка нема, зна шта стоји између њега и ње. Хари Калахан је моралан тип, који понекад ради шта треба да би ухватио убицу, упркос чињеници да се то коси са прописаним нормама. Прави, класични антихерој.
Још један плаћени убица без проблема налази своје место на овој листи. Одличан "чистач" са једним правилом - не жене, не децу - бива уплетен у борбу дванаестогодишњакиње да сачува живу главу, након што јој је цела породица збрисана у полицијској рацији. Полиција, корумпирана до сржи и уплетена у трговину наркотицима до коске, а предвођена јединствено окрутним човеком, чини све што може да елиминише преосталог сведока. Ипак, кад вас чува профи убица, то баш и није лако. После дугог живота без правог контакта са људима, у Леону професионалцу се полако буди жеља за животом, осећање привржености и порив да заштити девојчицу у борби против свирепих трговаца дрогом. Заштитити њу постаје му примарни животни циљ, али то неће бити нимало лако, јер против себе имају прекаљене професионалце. Лик Бесон је и до тада већ радио акционе трилере, али никад овако успешно, између осталог и због изузетне глуме Жана Реноа и Герија Олдмена, али и запањујуће добре улоге Натали Портман, која је већ тада најавила велику каријеру. Леон је још један од ликова за кога навијате упркос његовим манама, јер је, на крају крајева, живот посветио племенитој мисији. Вероватно најмеморабилнија улога Жана Реноа, који је показао своју глумачку разноврсност, с обзиром да је ускочио у ову улогу малтене право из костима Годфроа од Монмираја.
Max Rockatansky (Mel Gibson, Mad Max (1979))
Пост-апокалиптична дистопија усред аустралијског беспућа, банде мотоциклиста које немилосрдно харају и полицајац који ће им свима стати на пут пошто изгуби све. После смрти најбољег пријатеља, жене и детета, претвара се у својеврсну казнену експедицију и креће да тамани све које сматра одговорним. Још један доказ да са више него скромним буџетом можете да направите сјајан филм ако имате причу. Мел Гибсон је захваљујући овом филму постао звезда, а уствари је пошао да прави друштво пријатељу, но обратили су пажњу на њега, јер је био у модрицама од синоћње барске туче, и остало је историја. Родио се антихерој на путу освете и заборава. Када нема више шта да изгуби, постаје подједнако окрутан као и они које јури. За неког ко је дотле имао улоге у једном телевизијском и једном играном филму, Гибсон одлично дочарава потпуни осећај безнађа који је опхрвао Макса кад изгуби све које воли, те му једина сврха постојања постаје да казни оне који су за то криви. И он то ради на суров начин. То се и те како уклапа у филм у коме све делује тако природно и сирово, ненашминкано и неискварено специјалним ефектима - од чињенице да су мотоциклисти права банда, до бивших полицајаца који су глумили у филму да би се штедело на униформама. И поред финансијских мањкавости, овај филм остаје део антологије седамдесетих. Ретко је будућност изгледала тако мрачно и безнадежно, а њен јунак тако изгубљено као у "Побеснелом Максу".
Seth Gecko (George Clooney, From Dusk Till Dawn (1996))
Џорџ Клуни је заиграо у овом филму након што је пет других глумаца (сви играли у претходним филмовима Квентина Тарантина) одбило ту улогу због неуклапања у распоред. Одлично је поступио, јер никад није био харизматичнији, а усудићу се да кажем и бољи (упркос Оскару за "Сиријану") него као шармантни криминалац, нормалнији од браће Геко, који жели да на безбедан начин пређе мексичку границу и за то користи породицу самохраног оца свештеника, након што ју је узео за таоце (заједно са братом психопатом). Негде до пола филма, Сет је само џукела која покушава да обузда брата манијака, али се у неком тренутку, почевши од сцене плеса са змијом уз "After Dark", претвара у хероја, и гледаоцу је јасно да сви остали морају да се ослоне на њега не би ли преживели, те тако од копилета коме смо желели смрт, он постаје онај у кога се уздамо да ће решити ситуацију. Једно је сигурно, овим филмом се отргао од улога типа "романтични доктор из Ургентног центра" и показао да је спреман за нешто много озбиљније, ма колико сам филм био чиста забава и ништа више од тога. Прошаран тетоважама, спреман да смести куглу у чело непослушним жртвама, као и колац у срце крвопијама, Сет Геко подсећа на јунака неког стрипа који се нашао у небраном грожђу, не својом кривицом.
Alex (Malcolm McDowell, A Clockwork Orange (1971))
Још један од оних одвратних ликова од којих се поштеном човеку дигне коса на глави, Алекс Деларџ је вођа групице деликвената у Енглеској у блиској будућности, која конзумира млеко са опијатима, да се припреми за ултра-насиље. Онда крене да малтретира људе по улицама и кућама, по такту чувеног хита "Певајмо на киши", што укључује пребијање, малтретирање, силовање и још читав спектар гнусних радњи. Међутим, иако је Алекс истински, дубински зао, човек не може а да не осети макар мрвицу емпатије док он пролази кроз процес излечења, јер онако нешто не бисмо пожелели ни најгорем непријатељу. И још нешто. Мора се признати да је Малколм Мекдауел фантастичан, то му се не може оспорити, ма колико карактер његовог лика био ужасан. Мало је забрињавајуће када гледаоца опчини један до те мере грозан лик. Није ни чудо што је Стенли Кјубрик једном приликом рекао да вероватно не би ни снимио филм да је овај одбио улогу. Увек је добро следити своју визију до краја.
Patrick Bateman (Christian Bale, American Psycho (2000))
Још један лик кога је могуће класификовати као негативца један кроз један, али то у мом случају просто није могуће, јер је ово један од филмова који на најтранспарентнији могући начин, а опет кроз комедију и сатиру, разоткривају све оно што Америка јесте. Ја заиста мислим да Патрик Бејтмен у тумачењу феноменалног Кристијана Бејла представља Америку у целини, са нарочитим нагласком на Вол Стрит-јапи поткултуру. Споља све бљешти, све је углађено, све је пребогато, све је прекул, а унутра - јадац - себичне људске љуштуре, толико опијене сопственом охолошћу и профитом који остварују да их занима само да буду бољи и углађенији од колега и конкуренције, није чак ни битно што не знају ко се како зове. Један од типичних представника те комуне, ето, случајно воли да сецка људе и жене из само њему знаних баналних разлога, а сасвим је могуће извући се без последица, јер како сам већ рекао, живи у свету себи сличних људи, које не занима ништа друго до сопствене гузице и профита који остварују. Бејлово тумачење даје невероватно слојевит увид у поремећени ум овог психопате, почевши од детаљне неге лица и тела, преко завидних музичких анализа, до убилачких порива, који се јављају зато што неко други код куће има бољу ствар, или што је резервисао место у елитнијем ресторану. Фантастичан приказ човека који је споља сан сваке жене, а унутра ноћна мора, неспособна за било какво осећање према другом људском бићу.
The Narrator (Edward Norton, Fight Club (1999))
Док чекам да се душебрижнице обруше на мене што нисам уврстио њиховог вољеног Бреда Пита на листу, да их подсетим да он није стваран лик, него само један аспект Нортонове личности. А кад се све сабере и одузме, рекао бих да се Едвард и те како уклапа у дату категорију, и према томе, шта да вам кажем, што би рекао Дејо Геније. Проблеми са несаницом могу пословном човеку да узрокују брдо других проблема, а један од њих може да буде креирање алтер-ега који ће да разбије колотечину учмалог живота, дели филозофско-егзистенцијалне лекције, прави сапун за експлозиве, оснује борилачки клуб за избацивање негативне енергије, а касније формира војску за разне подухвате. Едвард Нортон као неименовани наратор игра једну од најбољих улога у животу, борећи се против корпоративно-материјалистичке Америке у поприлично сулудом окружењу. Када види да не може да му се одупре, постаје његов саставни део (нешто попут Мирка Топаловића). Иако је пре тога био у послу само три-четири године, већ се доказао као један од најбољих младих глумаца своје генерације, а сцене у овом филму када лажира пребијање од стране шефа, или кад га обузме осећај одбачености, ће вам остати у глави дуго после гледања. Чека се нова улога таквог интензитета.
Harry Angel (Mickey Rourke, Angel Heart (1987))
Мики Рурк је уз Клинта Иствуда глумац који је вероватно најчешће тумачио антихероје, тако да је било тешко изабрати једног за ову листу. Сетите се само: Лепи Џони, Хенри Кинаски, Џони Вокер, Марв, Ренди Робинсон. Али, најупечатљивији лик са карактеристикама антихероја је по мени Хари Ејнџел, из мрачног, атмосферичног трилер/хорора "Анђеоско срце" Алана Паркера. Иако испрва Ејнџел делује само као објективни трагач за истином који ради за паре које обезбеђује мистериозни клијент, убрзо ће схватити да се увалио много дубље него што мисли и да овај задатак носи много личнију причу за њега него што се очекивало. Филм одлично гради атмосферу тајанственог и мутног, да би у једном тренутку мрачно постало језиво и непојмљиво. Детектив који се никад не гледа у огледало и ужасава се кокошака ће се суочити са својим најгорим страховима у окружењу у коме се спроводи вуду магија и још неки стравични ритуали. У јеку популарности Микија Рурка, када је био миљеник жена и биоскопских благајни, а неки га чак сматрали и Брандом своје генерације, овај филм је учврстио његову огромну популарност и најавио му светлу будућност и у зрелијим годинама, коју је он нажалост проћердао деведесетих, када се мало више уживео у улогу холивудског бед боја. Најавио је повратак са "Градом греха" и "Рвачем", али по мени је ипак прекасно за нови талас планетарне популарности кад имате шездесет и кусур.
Jack Carter (Michael Caine, Get Carter (1971))
Не постоји врста улоге у којој се Мајкл Кејн није доказао (сем можда као јунак вестерна), а у једном периоду своје каријере имао је неке незаборавне улоге у британским гангстерским филмовима. Међу ликовима које је у њима тумачио, свакако се истиче Џек Картер, опаки лондонски гангстер који путује у Њукасл да истражи мистериозну смрт брата, а када, очекивано, схвати да званична верзија о несрећи не пије воду, почиње осветнички поход против свих који са тим имају било какве везе. Немилосрдан и бруталан, не бира средства да дође до информација, а кривце сурово кажњава. Најбољи елемент филма је свакако његова запањујућа реалистичност, прича је постављена тако да гледалац схвата да је сасвим могуће да се такве ствари дешавају и у његовом окружењу. Главни јунак показује таман довољно емоција да можемо да саосећамо са њим (на пример, сцена када открије учешће своје малолетне братанице у хард-кор порњави), а не сумњам да би свако ко има карактер, средства и оружје, на убиство брата одреаговао на исти начин. Наравно, апелујем на све читаоце да не гледају отужни амерички римејк са Слајом Сталоуном, који је прилагођен класичном фаст-фуд дебилу и спада у домен научне фантастике, иако му то није намера.
У антихероје Мајкла Кејна спада и кокни заводник, Алфи, са којим се публика упознала пет година раније. Ту можете да видите толико помињану Кејнову разноврсност, јер не може свако да одигра антихероја у жанру комедије.
Jim Stark (James Dean, Rebel Without a Cause (1955))
Лична карта Џејмса Дина, улога која је угледала светлост дана непуних месец дана по његовој смрти, и она која је највише утврдила његов имиџ лошег момка, који га је пратио и после смрти. Џим Старк је збуњени и бесни тинејџер, који због проблема прелази у нову средину и у нову средњу школу, где стиче пријатеље, али и непријатеље. Ако се томе дода живот у несређеној породици, где се отац, који је млакоња и папуча, никад није заузео за њега, а доминантна мајка види лоше ствари у свему што уради, видимо да млади бунтовник није баш у здравом окружењу. Уточиште тражи у пријатељу, који је такође нестабилан, и девојци, која покушава да му пружи подршку, али не може да избегне борбу скакавцима и игру кукавице са локалним пропалицама. Један од првих филмова који реално проговара о великим последицама моралне пропасти омладине и проблема које доноси генерацијски јаз. Џим Старк није зао, он тражи своје место под Сунцем у свету који не разуме и који не разуме њега. Савршена улога за његов емоционално импулсивни стил глуме и промене расположења које су и приватно биле толико присутне, да су многи говоркали да пати од недијагностикованог биполарног поремећаја. Био је свестан како живи и како ће скончати, што се на крају и десило, али оставио је много тога у наслеђе, а понајвише тај имиџ аутентичног бунтовника уз који ће се његово име увек везивати.
Daniel Plainview (Daniel Day-Lewis, There Will Be Blood, (2007))
Већ сам поменуо фантастичну Деј-Луисову глумачку креацију кад сам набрајао најбоље Оскаровце, али и овде га је немогуће не поменути, јер је Плејнвју прави, модерни антихерој са изразито мрачним тенденцијама. Овај филм са питањима која покреће залази у изузетно опасну територију, кроз његов лик преиспитујући религију, као и природу похлепе, мржње и зла, све време повлачећи застрашујуће паралеле са данашњим светом, иако се радња номинално дешава почетком протеклог века. Деј-Луис оживљава Плејнвјуа као агресивног социопату кога ништа неће спречити да оствари зацртано, амбиција и похлепа му помрачују ум до крајњих граница, а није му страно ни коришћење, тачније експлоатација људи ради својих циљева. Толико је интензиван у својој глуми да је то просто запањујуће, толико исијава моралну поквареност да просто морате да га презирете, мада, истини за вољу, ни људи који га окружују нису баш цвећке. Узевши у обзир како се овај глумац припрема за сваку улогу, није ни чудо што све делује изузетно реалистично. Данијел Плејнвју нема превише позитивних црта у свом карактеру за које би се човек могао ухватити, али једноставно је сувише убедљив да не буде на овој одабраној листи. Вероватно једна од убедљивијих рола у овом веку.
Rorschach (Jackie Earle Haley, Watchmen (2009))
Џеки Ерл Хејли је једини од глумаца претходно читао стрип Алана Мура, те је активно јурио улогу Роршаха кад је чуо да се високо котира код фанова. И одиграо је одлично, истакавши у први план оно што и треба да се види код свог јунака - морални апсолутизам, неуморна борба против зла, добро и зло без нијанси сиве. Он наставља борбу против зла дуго пошто су суперхероји забрањени и изопштени, замењујући на крају свој прави идентитет (Волтер Ковач) Роршахом, и сматрајући маску својим правим лицем. Иако је максимално посвећен борби против зла, никако не можемо уврстити Роршаха у категорију класичних хероја, пре свега због његове екстремне природе и бескомпромисности, која га је удаљила од остатка друштва, па чак и међу самим суперхеројима. Кад смо код тога, он такође нема класичних супер моћи, већ је само усавршио многе вештине. Због свега што му се дешава, стање његовог ума је изузетно лабилно, о чему сведочи његова чувена реченица озлоглашеним робијашима "Нисам ја овде закључан са вама, него ви са мном". Ипак, и поред свега, Роршах је омиљени лик већине фанова, а и интерпретација Џекија Хејлија доноси баш оно што он јесте - упркос менталној нестабилности, он је изузетно интелигентан и вешт, човек који је у екстремним временима спреман на екстремне мере да би одбранио оно за шта верује да је исправно.
Eric Draven (Brandon Lee, The Crow (1994))
Лик Ерика Дрејвена је свакако познат свима који су одрасли деведесетих. Јунак кога тумачи злосрећни Брендон Ли, син легенде борилачких вештина, убијен за време снимања, под мистериозним околностима, као и његов отац, сјајно се снашао у кожи човека (или, боље речено, ентитета) који се враћа из загробног живота да протуве које су убиле њега и његову вереницу научи лекцију коју никад неће заборавити. Само што то више није питом и пристојан момак који је убијен, већ особа подједнако окрутна и немилосрдна као и они које тражи. Ах, да, врана која га је повела назад га је учинила отпорним на сва оружја (поред чињенице да је већ мртав) и наравно, поседује надљудске способности кад је снага у питању. Главна ствар је, наравно, психолошки моменат. Како се изборити са чињеницом да неко, у покушају да учини исправну ствар, постаје исти као и они које гони, или чак и гори? Зато, и поред свог саосећања, и поред тога што свесрдно навијамо да Ерик Дрејвен спроведе своју освету, не можемо да му дамо бланко подршку и епитет чистог хероја. Он то и не тражи, јер је смрћу вољене особе изгубио све што му је важно и сада мора да се освети да би његова душа нашла мир. Ли одлично тумачи лик који више нема људских осећања и кога напред гоне само грозне успомене на сопствену, и смрт особе коју је највише волео. Контакт који је остварио са малом комшиницом га накратко подсећа на људски живот, али циљ се зна, и то не може да потраје. Квалитет филма свакако није на највишем нивоу, као код већине горепоменутих, али јунак је свакако култна личност.
Snake Plissken (Kurt Russell, Escape from NY/LA (1981/96)
Миљеник Џона Карпентера, Курт Расел, удахнуо је живот култној личности, савршеној за овакву листу, Змији Плискину. Бивши припадник специјалних јединица и одликовани ратни херој, који се окренуо криминалу због владине издаје, а затим је осуђен на доживотну робију у Њујорку, који је у будућности постао затвор максималне безбедности. Међутим, они који су га продали, присиљавају га да обавља опасне задатке за њих, јер нема никог другог ко је довољно добар за то. Курт Расел игра Змију као вечито циничног, саркастичног "couldn't care less" лика, коме ништа није свето, нити важно, али до извесне мере поседује одређени кодекс части. У говору је кратак и оштар, и спреман је на све да би преживео, било да је у питању спасавање председника, или проналажење диска везаног за сателитско управљање. У тумачењу другог глумца и под палицом другог редитеља, цео концепт је могао да склизне у цртани филм, међутим Расел и Карпентер се одлично познају (између два "Бекства" радили су "Створа" и "Велике невоље у Малој Кини"), те је све функционисало одлично и Змија је задржао праву дозу мачизма и кул става, довољну да као клинци желимо да будемо као он (макар у само неком сегменту, на пример, постизање битних кошева). Гејмери ће знати да је Карпентеров Плискин главна инспирација и водиља за лик Снејка у чувеној франшизи "Metal Gear". Ето доказа о планетарној популарности.
Michael Corleone (Al Pacino, The Godfather Trilogy (1972-90))
Тешко да постоји било шта што се већ не зна о овом лику, али ова листа заслужује да буде затворена на импозантан начин, а за то нема бољег од њега. Одликовани ратни херој који неће ништа да има са породичним пословима и хоће да живи по закону, а стицајем околности се претвара у наследника крими-империје, после избегнуте одговорности за смрт полицајца и смрти оца. Када га немили догађаји на то приморају, он постаје ударна игла у својој породици, први велики потез повукавши чишћењем терена током сестрићевог крштења. Ово није "ако не можеш да их победиш, придружи им се", ово је "ако не можеш да их победиш, постани њихов најважнији део". Касније, моћ вртоглаво расте, али породични односи невероватно много трпе због тога, што кулминира братоубиством, а крајњи покушаји да се послује легитимно се не завршавају на најбољи начин. Како су такав живот и одлуке које је морао да доноси утицале на Мајкла, најбоље се оцртава у последњој сцени трећег дела. Моћ је донела изолацију, самоћу, жртве, и много људи на савести. То се могло и очекивати, када је крајем првог дела постало јасно у ком ће се правцу одвијати његов живот, али мора се рећи да је та транзиција маестрално представљена и одглумљена. Ал Паћино, готово потпуно непознат глумац у време снимања првог дела "Кума" ствара божанствену креацију и уздиже се међу холивудске звезде. Ова трилогија (са малим изузетком код трећег дела) је управо врста филма у којима се рађају нове звезде, али и нови ликови чије ће се речи цитирати до изнемоглости. И Ал Паћино и Мајкл Корлеоне то свакако јесу, а оно што је он у сва три филма урадио са том улогом је за глумачке антологије. Чињеница да није освојио Оскара за други део ме још увек саблажњава сваки пут кад погледам филм и просто не могу да прихватим, нити да верујем да је Арт Карни био изнад по ономе што је приказао. Но, упркос бестидној пљачки, лик Мајкла је и те како издржао тест времена. То је најважније, а грешака је увек било, и биће их још.
Ако видите да сам изоставио неког вашег љубимца, не брините, у наредном делу се бавим антихеројима старије генерације, из златног периода светске кинематографије, па ће ваљда сви бити испоштовани како ваља и требује.
Нема коментара:
Постави коментар