Како се другачије вратити у седло кад је у питању писање текстова него једном добром ретроспективом? Одлучио сам се за преглед добитника највећег признања у Кану, Златне палме, и тај посао неће бити нимало лак, с обзиром да треба проћи кроз преко 90 филмова и бар их укратко оценити. Дакако, нисам све ни гледао, али има и више него довољно материјала за солидан осврт на историју једног од најпрестижнијих европских и светских филмских фестивала. Наравно, кад кажем Златна палма, мислим и на раније главне награде док то име још није било у употреби. Што се тиче занимљивих изузетака и одступања кроз историју, вреди рећи да је несуђена прва награда за филм "Union Pacific" (1939) додељена 2002. године, с обзиром да је почетак фестивала одложен због Другог светског рата. Само девет редитеља је освајало награду више пута, међу њима и Емир Кустурица. Палма је неколико пута редизајнирана, а посебне награде су добили редитељи Ингмар Бергман ("Палма над палмама, 1997) и Жан-Лик Годар ("Специјална Златна палма, 2018). Почевши од 2002. године, фестивал је почео спорадично да додељује награде режисерима и глумцима који су режирали значајна остварења или у њима играли, а нису добили такмичарску Златну палму. (у питању су: Вуди Ален, Жана Моро, Катрин Денев, Џејн Фонда, Маноел Де Оливеира, Клинт Иствуд, Жан Пол Белмондо, Бернардо Бертолучи, Ањес Варда, Жан-Пјер Лео, Џефри Каценберг и Ален Делон). Само три добитника Оскара за најбољи филм године су такође добила и Златну палму у Кану.
Но, доста је увода, време је да напишем нешто о конкретним насловима који су завредели ову награду и покушам да понудим валидне препоруке и критике кроз уобичајене кратке осврте.
UNION PACIFIC (1939) - Вестерн драма Сесила Б. Де Мила је наслов који је, заједно са "Поштанском кочијом" Џона Форда (изашлом око два месеца раније) редефинисао вестерн као жанр и дао му на озбиљности и релевантности у ширим оквирима, с обзиром да су дотле посматрани искључиво као забава и Б филмови. Занимљиво остварење о градњи чувене железнице, покушајима да се она саботира, отимању два домаћина и ратна друга, Џоела Мекреја и Боба Престона, око Барбаре Стенвик, и све то, заједно са духом националног јединства које се види кроз изградњу пруге, и које ће одговарати ономе које ће наступити за две године када Америка уђе у рат, заиста чини одличну причу, коју, и поред најбоље воље, и већ познате нетрпељивости према идиоту Џону Вејну, те безусловне љубави према Миси, ипак не могу да ставим изнад "Поштанске кочије". За индијански напад на железницу коришћено је стотину Навахо статиста, а златни чекић који је у филму обележио престанак радова (кад дам знак главом, ти удри) је исти онај који је коришћен и 70 година раније при градњи праве железнице. Све у свему, добар филм који није најбољи вестерн који ћете икад видети (можда није ни у првих педесет), нити је епско ремек-дело, али је филм без крупних мана и то је доста.
Од 1940. до 1945. године због рата није било награда, а онда је следеће године додељено 11.
ВЕЛИКИИ ПЕРЕЛОМ - Совјетски ратни филм који потцртава улогу официрског особља у бици за Стаљинград. Нисам гледао, стоји ми у листи као добитник награде, али се нешто и не журим превише, чини ми се да је та тема касније боље обрађивана. Видећемо.
MUŽI BEZ KRIDEL - "Мушкарци без крила" је солидан ратни филм о борби чешког покрета отпора који је режирао Франтишек Чап, редитељ који је касније живео у Словенији и режирао неколико веома признатих филмова, укључујући и глумачки деби Милене Дравић, "Врата остају отворена" (1959). Свакако је у питању гледљиво остварење, мада је далеко од врха.
DIE LETZTE CHANCE - Швајцарски ратни филм. Промакао ми је и никако да га погледам.
HETS - Ингмар Бергман је био сценариста и помоћник директора на овом филму, али је и режирао неке сцене у одсуству Алфа Сјеберга, те оне представљају прве профи кадрове у његовој каријери. Наставник са надимком Калигула малтретира своје ученике, а међу њима и марљивог главног јунака, али овај то трпи, све док се не сукобе око жене, што се окончава убиством. Веома мрачна прича, како би се и очекивало од младог и набријаног Ингмара.
MARIA CANDELARIA - Класик мексичке мелодраме о злосрећној домороткињи која остаје нормална и поштена упркос свим несрећама и трагедијама које јој се дешавају. Блистају Долорес Дел Рио, изузетна глумица, подједнако успешна и у Холивуду и у родној земљи, и Педро Армендариз, још једна изузетна филмска личност и још једна жртва филма "Освајач".
ROMA CITTA APERTA - Фасцинантна ратна драма Роберта Роселинија о нацистичкој окупацији града из наслова и покушајима неколико чланова покрета отпора да избегну мучење нациста. Филм који је свету представио феноменалну Ану Мањани, иако је тада већ преко петнаест година била присутна у филмовима. Апсолутни класик неореализма, свака препорука.
NICA NAGAR - Нажалост, веома мало познајем индијску кинематографију, тако да овај филм нисам гледао, као ни велику већину осталих.
BRIEF ENCOUNTER - Вероватно најбољи романтични филм свих времена. Има ту још одличних филмова, али ако бих под присилом и са пиштољем на глави морао да изаберем број један романсу свих времена, то би вероватно био "Кратак сусрет". Демонстрација мајсторства у сат и по, са минималним буџетом, али са савршеним сценариом. Тајна је у неизговореном. Већ сам рекао нешто више о томе овде, али најбоље да погледате филм и сами процените.
LA SYMPHONIE PASTORALE - Филм по новели Андреа Жида, још један доказ да се мелодрама високо ценила у то време. Пастор усваја слепу девојчицу, која временом постаје веома привлачна жена у коју се загледају и усвојитељ и његов усвојени син. Личи на неку "Телевиса пресента" причу, али је прилично мрачнија и озбиљнија. Скроз ОК, ништа посебно.
THE LOST WEEKEND - Одличан, сјајан филм. Већ сам образлагао овде.
DE RODE ENGE - Црвене ливаде су данска ратна драма (а шта друго) коју тек треба да гледам.
1947. године је додељено пет награда, и то у различитим категоријама:
ZIGFIELD FOLLIES (најбоља мјузикл комедија) - Није ми у питању ништа посебно и поред веома умешне режије Винсента Минелија и успелих нумера и кореографија. Једноставно, нисам толики љубитељ мјузикла, мора бити баш изузетан да би ми се допао, а овај није (баш).
ANTOINE ET ANTOINETTE (најбољи психолошки и љубавни филм) - Има Жак Бекер и бољих, нисам се нашао нарочито инволвираним у недаће пара из наслова, иако је у питању сасвим солидан наслов који не претерује ни у чему и потпуно је без празног хода.
DUMBO (најбоља анимација) - Ако сам га икад и гледао, било је то превише давно да се сетим.
CROSSFIRE (најбољи друштвени - ангажовани филм) - Изузетна ноар драма у којој блистају три Роберта (Јанг, Рајан, Мичам) и Глорија Грејем. Антисемитизам је у то време баш био на мети и ово је најеклатантнији пример уз "Џентлменски споразум" Елије Казана да се Холивуд дао у разрачунавање са тим феноменом. Одличан филм, нема се много шта ни додати ни одузети, међу 30-40 најбољих ноара икад снимљених без сумње.
LES MAUDITS (најбља авантура и крими филм) - Покушај бекства нациста у Јужну Америку у смирај 2. светског рата. Подсећа на неку врсту претходнице филма "Das Boot" и стога звучи интригантно. Ипак, нисам гледао, те не могу да посведочим да јесте.
Награда није додељена 1948. године јер није било фестивала због проблема са буџетом. То се десило и две године касније, а између је ускочила награда за "Трећег човека" Керола Рида.
THE THIRD MAN (1949) - Већ сам загребао површину овде. Заиста изузетан филм, нема шта.
FROKEN JULIE (1951) - Нисам гледао ову верзију, само ТВ драму Миленка Маричића са Соњом Савић. Верујем да је добра, ипак је Сјеберг на свом терену, не верујем да ико разуме Стриндберга боље него његови земљаци. Вероватно ћу и погледати у неком тренутку.
MIRACOLO A MILANO (1951) - "Јулија" је поделила победу са филмом Виторија Де Сике. Добар је, може се у њему уживати, али ја више волим и навикнутији сам на његове филмове који нису бајке. Разумем и поздрављам намеру и филм ми је добар, али "Крадљивци бицикала" и "Башта Финци-Континијевих" ми некако ипак више леже.
THE TRAGEDY OF OTHELLO: THE MOOR OF VENICE (1952) - Сасвим солидна адаптација барда, Орсон Велс је у више наврата показао колико воли и разуме Шекспира и то се заиста види, међутим, виде се и неки проблеми узроковани трогодишњим процесом снимања. Зна се већ колико је муке Велс имао да направи филмове онако како их је замислио, а ово је било једно од компликованијих снимања. Ипак, рекао бих да се исплатило, није то лош филм.
DUE SOLDI DI SPERANZA (1952) - Још једна пријатељска подела бодова, те је поред "Отела" награду добио и овај филм Рената Кастеланија који још нисам погледао. Чуо сам опречна мишљења, али ништа док се сам не уверим какав је стварно, надам се да ћу убрзо.
LE SALAIRE DE LA PEUR (1953) - Већ сам много пута егзалтирано хвалио овај филм и опет ћу. Врхунска прича, напетост, глума и егзекуција. Има много примера истинитости оне носталгичне реченице "Не снимају их више као некад", а ово је један од најеклатантнијих примера. Нешто подробније објашњење сам покушао да дам овде, али скратићу причу - један од најбољих француских, европских па и светских филмова свих времена, гледајте га одмах.
JIGOKU-MON (1954) - Филм пун емоција, страсти и ванредне напетости. Одлична драма. Сјајни Казуо Хасегава и феноменална Мачико Кио бриљирају, прича је једноставна, али веома добро реализована. Нисам гледао ниједан други филм Теиносукеа Кинугасе, променићу то.
MARTY (1955) - Стварно добар филм о коме сам много пута писао. Доброћудни италоамерички касапин са вишком килограма се одрекао идеје о налажењу партнерке, упркос притисцима патријархалне породице сада предвођене мајком, све док не сретне девојку која, као ни он, такође није лепа ни претерано угледна, нити ишта очекује, и све изгледа супер, али настају други проблеми. Све је то одлично, лепота је у једноставности и у питању је лепо написан, режиран и одглумљен филм, па ипак не могу да схватим зашто је освојио више десетина награда на изласку, буквално почистивши готово све категорије. Нема у њему ништа толико револуционарно, мада разумем да је публици био потребан филм који ће им рећи да и дебели и ружни могу да остваре снове, верујем да је тај већ тада полубајковити елемент деловао на све. Свакако га треба погледати, никако да нађем ТВ варијанту са Родом Стајгером.
LE MONDE DU SILENCE (1956) - Овај документарац Жака Кустоа и Луја Мала је, колико знам, први филм уопште, или бар један од првих, који је користио подводну камеру. Нисам гледао, али на листи ми је. Знајући чиме се бавио Жак Кусто, зна се отприлике шта се може очекивати.
FRIENDLY PERSUASION (1957) - "Пријатељско убеђивање" (сад носим камен на пливање) Вилијема Вајлера можда није један од његових најпознатијих филмова, али је свакако наслов који никако не треба игнорисати. Породица Квекера долази у искушење да посегне за насиљем кад се нађе на удару током грађанског рата иако то није у складу са њиховим веровањима. Ако се не варам, тек други филм Ентонија Перкинса, где је већ показао велику класу. Не заостају ни остали иако се снажном ћутљивом типу није допао коначни производ и није био задовољан својом улогом. У питању је филм који свакако треба погледати, иако Вајлер има и бољих.
LETYAT ZHURAVLI (1958) - Ремек-дело совјетског и светског филма, једна од најбољих ратних драма икада снимљених и револуционаран филм на много начина. Стаљинов култ личности је почео да слаби, па су први пут приказане ствари попут избегавања војне обавезе, ратног профитерства и црне берзе, а јавност, навикнута на пропагандне филмове је први пут имала прилику да заиста оплаче милионе жртава у Другом светском рату. Такође, ово је један од првих филмова у коме је коришћена камера из руке (феноменална фотографија Сергеја Урусевског) и један од филмова који је устоличио Татјану Самојлову као највећу младу женску звезду совјетског филма, што је касније потврдила кроз "Непослато писмо" и "Ану Карењину". Немам речи да опишем колико је ово диван филм и најлепше вас молим да га погледате. За мене у сто, ако не и педесет најбољих икада, без икакве сумње.
ORFEU NEGRO (1959) - Модерна варијанта мита о Орфеју смештена у бразилску фавелу. Није лоше, што се каже, има неку своју живину и хијерархију. Прилично добар филм.
LA DOLCE VITA (1960) - Доказ величине Федерика Фелинија је што је успео да направи филм од три сата у коме се нешто константно дешава и који скоро константно приказује упражњавање разних задовољстава а ликови (нарочито главни) зраче толиком празнином сваке врсте. Кохерентна радња практично не постоји, у питању је серија епизода у животу Марчела (игра га имењак Мастројани), папараца хедонисте распетог између богатог друштвеног живота елите Рима, једноставног и за њега досадног живота који му нуди стална девојка, дубоко у себи не напуштајући далеку наду да ће можда постати озбиљан писац. Филм можда јесте предуг и неће бити за свачији грош, Фелини има и бољих што се мене тиче (најпре "Ла страду"), али је епоха непогрешиво ухваћена, има неколико изванредних сцена и кадрова, а атмосфера испразне раскалашности је ретко где боље приказана.
UNE AUSSI LONGUE ABSENCE (1961) - Сасвим солидна драма, али питање је да ли је и у првих педесет освајача награде. Алида Вали игра власницу кафића која упркос томе што има љубавника, више од 15 година после рата и даље жали за несталим мужем, кога је милиција ухапсила и предала Гестапоу поткрај сукоба, а потом постаје убеђена да је скитница са амнезијом коју упознаје управо њен нестали муж. Није лоше све то, сасвим солидно се развија, али нећете размишљати о њему посебно дуго након што се заврши.
VIRIDIANA (1961) - Уз "Лепотицу дана", омиљени ми Буњуелов филм. Сваки кадар је поезија, разобличавање лицемерја богатих и привилегованих је његова специјалност и овде је то феноменално измиксовано, има и суптилних и отворених ствари. Сјајна глума свих укључених, од његове музе Силвије Пињал преко великана Фернанда Реја и Франсиска Пака Рабала до осталих који су дали свој допринос. Генијалност Буњуела је јасно видљива у скоро свим његовим филмовима, али је ретко где очигледнија него у овом сјајном филму.
O PAGADOR DE PROMESSAS (1962) - Изузетан бразилски филм, у многим анкетама са разлогом изабран за најбољи свих времена. Веома једноставно остварење о веома комплексним темама, истовремено апотеоза чврсте вере доброг човека и снажна осуда религијског фанатизма. Све функционише, изузетна црно-бела фотографија, одлична глума свих, предвођених дебитантом Леандром Виљаром, једноставан али ефектан сценарио и оштар друштвено-политички коментар који и после шездесетак година остаје релевантан.
IL GATTOPARDO (1963) - "Леопард" Лукина Висконтија је одличан филм о неумитним променама у италијанском друштву половином 19. века и покушајима достојанственог племића да очува сопствени и интегритет сопствене породице, јер му се не свиђа опортунизам, пакост и злоба које види, а зна да ће бити једни од главних чинилаца у грађењу нове државе и нове демократије. Скоро све је сјајно и глумачка екипа је одлична, али зна да буде местимично преразвучено (а исплати се гледати само италијанску верзију од три сата).
LES PARAPLUIES DE CHERBOURG (1964) - Фино је све то, доста безазленије од многих овде приказаних, али и даље добро. Већ сам рекао нешто више о том филму овде, па проверите ако вас занима.
THE KNACK...AND HOW TO GET IT (1965) - Ово нисам гледао, једном сам нешто ухватио на прескок и није ми било ништа специјално то што сам видео. Требало би одгледати читав филм за потпун утисак, међутим не вуче ме да журим с тим.
UN HOMME ET UNE FEMME (1966) - Нисам специјално одушевљен, да је бар на саундтреку радио Драган Стојнић, али овако се нисам нашао посебно увученим у целу ствар. Све је ОК, нема крупних мана, само нисам видео ни неке посебне врлине.
SIGNORE E SIGNORI (1966) - Омнибус у жанру секси комедије. Нисам гледао, али хоћу због Бебе Лончар.
BLOWUP (1967) - Изузетан филм Микеланђела Антонионија који, шта год значио (ако ишта и значи) треба гледати као показну вежбу приказа једне епохе, фасцинантног грађења приче наизглед без кохерентног плотлајна, одличне фотографије и сјајних кадрова, те добре глуме. Чак је и Ингмар Бергман који није нимало ценио Антонионија назвао филм ремек-делом.
1968 - Није било награде, јер је фестивал прекинут на половини да би се показала солидарност са студентима и радницима широм Европе.
IF...(1969) - Култни coming-of-age филм Линдзија Андерсона са Малколмом Мекдауелом. Доста тога сам већ написао овде. Свакако га топло препоручујем.
MASH (1970) - Одлична антиратна црна комедија у којој је Алтман изабрао гомилу тада махом непознатих глумаца који су касније постали велике или бар осредње звезде. Толико има лудих занимљивости везано за снимање и за сам филм да нема сврхе помињати их овде, зато ћу само рећи да обавезно погледате ово. Није само био у питању веома профитабилан филм, него је породио и хит серију која је трајала 11 година. Један од успешнијих филмова раних седамдесетих, а то нешто говори, имајући у виду да је та декада најплоднија у историји.
THE GO-BETWEEN (1971) - Нисам гледао ову драму-романсу, али списак глумаца је чини једном од хитнијих филмова на мојој листи. Погледајте имена - Џули Кристи, Алан Бејтс, Едвард Фокс, Маргарет Лејтон, Мајкл Гоф, Ричард Гибсон, Мајкл Редгрејв, Роџер Лојд-Пек. Све сам крем британске сцене и стварно не могу да дочекам да видим вреди ли чему. Са редитељем имам позитивна искуства, пре свега кроз драме са Дирком Богардом.
LA CLASSE OPERAIA VA IN PARADISO (1972) - "Радничка класа одлази у рај" није на нивоу Петријевог претходног филма "Истрага о грађанину изван сумње", али Ђан Марија Волонте је и те како добар у овој политичкој драми о синдикалној борби. Лепо је видети неколико тада млађих глумаца који ће се касније појавити у "Хоботници" попут још увек живог и активног Луиђија Дибертија.
IL CASO MATTEI (1972) - Нисам гледао ово. Поново Волонте, живот неког бизнисмена је у питању, не делује посебно занимљиво, морам признати.
THE HIRELING (1973) - Већ сам писао након што сам одгледао, одличан филм о усамљености и непремостивим класним разликама. Роберт Шо и Сара Мајлс доминирају.
SCARECROW (1973) - Филм који се незаслужено мало спомиње, иако и Џин Хекмен и Ал Паћино имају значајан број обожавалаца, поготово овај други (мада то углавном значи да се воле општепознате улоге у "Куму" и још пар наслова). Ово је ипак мало неконвенционалнији филм, али то не значи да га не треба погледати, напротив.
THE CONVERSATION (1974) - Још једна доминација Џина Хекмена. Писао сам већ, неодвојиви део Кополиног ненадмашног низа. Имао је несрећу да изађе у години "Кума 2" иначе би био још популарнији и познатији, као што и заслужује.
AHDAT SANAWOVATCH EL-DJAMR (1975) - Алжирска револуција из угла сељака. Нисам гледао, нешто и не журим, али можда падне у неко доба.
TAXI DRIVER (1976) - Већ више пута образложено, један од највећих филмова свих времена. Нешто опширнији славопој се може видети и прочитати овде.
PADRE PADRONE (1977) - Прича браће Тавијани о младом чобанину који покушава да се отргне сиромашној егзистенцији на руралној Сардинији упркос традиционалном патријархалном одгоју и насилном отпору његовог престрогог оца. Добро је све то, али имате утисак да сте већ негде видели тако нешто, иако је рађено по истинитој причи.
L'ALBERO DEGLI ZOCCOLI (1978) - "Дрво за кломпе" Ермана Олмија је снимљено у духу италијанског неореализма и заиста је одлично, нема се шта посебно приговорити. Споро је и мучно, као и некадашњи филмови са сличном тематиком, али се исплати.
APOCALYPSE NOW (1979) - Један од најбољих филмова икада снимљених и, уз "Острво доктора Мороа" и "уклете" продукције "Истеривача ђавола" и "Предсказања", можда и најтеже снимање у историји Холивуда које је буквално разболело главне протагонисте Кополу и Шина и било поприште многих малерозних и несрећних догађаја. Ипак, резултат је заиста фасцинантни антиратни спектакл, феноменално снимљен, режиран и одглумљен. Ако и имам замерке, потпуно су минорне и једва постојеће, гледајте овај филм што пре, то је све што ћу рећи.
DIE BLECHTROMMEL (1979) - Филм за који сам знао да постоји и пре свести о књизи, а опет, књигу сам читао, а филм још не погледах. Срам ме било, гледаћу да то исправим што пре.
ALL THAT JAZZ (1980) - Уз "Кабаре" најпознатији филм Боба Фосија, већински аутобиографски, и може се рећи тур д форс Роја Шајдера, апсолутно најпотцењенијег глумца седамдесетих. Све како треба, мада га ипак не бих могао сврстати у прејаке наслове у конкуренцији свих који су овде поменути. Свакако га треба гледати.
KAGEMUSHA (1980) - Иако га ја лично не бих баш сврстао у ранг највећих ремек-дела Акире Куросаве, "Кагемуша" је и даље врхунски политички трилер који има много тога да понуди. Остаје жал што финална битка није сачувана у изворнијем облику, јер је унајмљено пет хиљада статиста и покривене су неке рупице, али је у финалном производу тај сегмент заузео свега деведесет секунди. Жива легенда Татсуја Накадаи по ко зна који пут блиста и бриљира.
CZLOWIEK Z ŽELAZA (1981) - Наставак "Човека од мермера" Анџеја Вајде који говори о формирању покрета "Солидарност", дуел Маћеја Томчика, сина протагонисте претходног филма са младим новинарем који ради за владин лист. Главни лик је био очигледно инспирисан Лехом Валенсом који се и појављује у филму. Ја сам пристрасан према "Пепелу и дијамантима", али и ове Вајдине филмове свакако треба видети, веома су добри.
MISSING (1982) - Још један добар политички трилер Косте Гавраса, не толико познат као "З", али исто опасан филм о Џеку Лемону који стиже у Чиле да истражи нестанак сина новинара током Пиночеовог војног удара и схвата да америчка влада у коју се толико уздао није нимало недужна и да је и те како умешана у нестанак његовог сина. Сјајне улоге Џека и његове снаје Сиси Спејсек, баш сам задовољан иако филм није постао класик као што је поменути "З".
YOL (1982) - Изузетно контроверзни филм који приказује Турску у време државног удара с почетка осамдесетих и пружа причу о неколико затвореника који добијају одсуство и враћају се породицама од којих свака има различите невоље. Феноменалан филм који је до краја деведесетих био апсолутно забрањен, а чак и сад постоје контроверзе око неких сцена. Свакако одличан филм, вероватно једно од најбољих турских остварења свих времена.
NARAYAMA BUSHIKO (1983) - Гледао сам прву верзију овог филма коју је режирао Кеисуке Киношита, ову не. Грозан обичај о коме се говори и било ми је јако тешко да пустим овај филм знајући шта ме чека. Сигуран сам да је у питању добар филм који има своју вредност, али не журим да га гледам, знајући да ми се осећање које ће изазвати неће баш допасти.
PARIS, TEXAS (1984) - Лагана прича. Хари Дин Стентон је махер. Волео бих да је више Настасје Кински у овом филму.
ОТАЦ НА СЛУЖБЕНОМ ПУТУ (1985) - Већ се све зна. Одличан филм, нема потребе да се нешто посебно расписујем.
THE MISSION (1986) - Прилично потцењен филм Роланда Џофија о покушајима препоштених језуита да хришћанизују домороце, али и невољама са шпанским и португалским колонистима у 18. веку. Сјајна глумачка екипа предвођена Де Ниром и Ајронсом, те још боља музика маестра Мориконеа.
SOUS LE SOLEIL DE SATAN (1987) - Сасвим добар филм који обрађује изузетно комплексне теме, али нисам сигуран колико је добро остарио с обзиром на универзалност целе приче. Жерар Депардје и Сандрин Бонер дају свој допринос да све добро изгледа, ипак мислим да је у доњој половини кад су добитници Палме у питању.
PELLE EROBREREN (1988) - Епска драма са великаном Максом Фон Сидоуом. Одлична је.
SEX, LIES AND VIDEOTAPE (1989) - Скоро сам писао о овом филму, мрзим Содерберга, али овај филм је прилично добар и задовољан сам како је све испало. Опет ћу рећи, није ово међу јачим насловима освајачима Златне палме, али је врло добар филм пер се и треба га гледати.
WILD AT HEART (1990) - Можда није међу најбољим филмовима Дејвида Линча, али мислим да је веома потцењен и да је заправо прилично добар. Веома је поетичан и веома интересантан. Николас Кејџ је рођен да игра ликове као што је овај и са Вилемом Дефоом као негативцем, ово ми све личи на неки чудни елвисовски апдејт "Ватрених улица". Није добар као тај филм, али ми се свакако свиђа, без обзира што има доста повика на њега.
BARTON FINK (1991) - Већ сам у овом тексту рекао доста тога. Погледајте.
DEN GODA VILJAN (1992) - Сасвим ОК филм и добра шведска драма заснована на животу родитеља Ингмара Бергмана који је и сценариста филма. Свакако јесте предуг, али ко је изгурао "Фани и Александар" и "Призоре из брака", моћи ће и ово, без икаквих проблема. Мени се исплатило, мада опет није један од јачих добитника ове награде.
BA WANG BIE JI (1993) - Срамота ме, али нисам још гледао.
THE PIANO (1993) - Одличан филм, најбољи Џејн Кемпион, епска улога Холи Хантер и добре свих осталих, један од највољенијих саундтрекова деведесетих. Опет, не много велики у односу на остале, али свакако вредан наслов који треба гледати.
PULP FICTION (1994) - Све је о овом филму већ речено и нема потребе више било шта писати. Најбоље Тарантиново остварење које никад више неће достићи. Овде сам писао мало више.
ПОДЗЕМЉЕ (1995) - Све је о овом филму већ речено и нема потребе више било шта писати. Читава балканска трагедија смештена у два и по сата кроз поезију магичног реализма.
SECRETS&LIES (1996) - Поновићу шта сам рекао у ретроспективи деведесетих - уз "Naked", најбољи филм Мајка Лија који сам гледао. Можда је сам крај мало how-too-convenient и могао је да буде снажнији и жешћи, али све у свему, добра два сата о покушају спаривања мајке и ћерке које се разликују по класи и раси. Бренда Блетин је заиста феноменална и што време више пролази, све сам сигурнији да је она требало да узме Оскара те године (иако волим и Френсис), а одлични су и остали, нарочито Тимоти Спал. Добра драма (исправка - потпуно сам сигуран да је ово био Брендин Оскар, жена једноставно раскива).
TA'M E GUILLAS (1997) - Изразито неконвенционалан филм који је сасвим очекивано поделио критичаре. Прича о човеку који тражи помагача за сопствени укоп у већ ископан гроб. Дуги кадрови, стопостотни минимализам, слабашан развој ликова, најпростија могућа структура. Ја сам ипак склонији мишљењу да је у питању врло добар филм, баш зато што се не приклања западњачким конвенцијама и последњи кадрови су ми одлични, за разлику од већине, мислим да свакако има шта да каже, али нисам ни међу онима који ће аутоматски пишнути у гаће на дугу тишину без икаквог дешавања. Коначна оцена је нешто између, мада ми је било ОК.
UNAGI (1997) - Један онако баш леп филм поштен према себи који није не знам какво ремек-дело, али је сасвим добар и све штима у том остварењу, бар је тако било поодавно када сам га гледао, ваљало би га поновити ради потпунијег утиска. Мислим да нема не знам коју дубину, али је занимљив свакако, бар је био пре више од петнаест година. Кођи Јакушо је исте године играо главну улогу у сјајном филму Кијошија Куросаве "Cure".
MIA AIONIOTITA KAI MIA MERA (1998) - Ангелопулосов филм са Бруном Ганцом. Нисам гледао, нити посебно журим, мада не сумњам да је човек разбио улогу.
ROSETTA (1999) - Иако се бави већ прежваканим темама, овај филм је баш добар због своје сурове реалистичности и зато што не тражи саосећање за своју главну јунакињу нити има намеру да је представи бољом него што јесте. Увек је отрежњујуће видети овако нешто.
DANCER IN THE DARK (2000) - Тешка депресија од филма, мада се мени баш свиђа, можда најпоетичније Фон Трирово остварење, иако ми је јасно зашто је поделило критичаре, па донекле и публику. И Бјорк се сасвим добро снашла у глумачким водама, она носи филм, и поред свесрдне помоћи свих осталих, нарочито Катрин Денев. Целокупан утисак свакако кваре оптужбе за злостављање које је главна глумица изнела на редитељев рачун 2017. године, но невезано за то, филм ми се свакако свидео, иако га није лако гледати више од једанпут.
LA STANZA DEL FIGLIO (2001) - Не могу најбоље ни да се сетим, још један од оних које сам баш давно гледао, али ми се тада није нешто допао и чинило ми се да је, што би својевремено рекли Јоца Ивановић и Марко Марковић, много хтео, много започео, а мало шта успео. То су оне класичне модерне жабарске форе - у сваку трагедију ћемо двије жлице хумора, у сваки животни хорор два пијата смјеха, па шта испадне. Не иде то баш увек како треба, ни многовољени "Ла вита е бела" ми због тих ствари не пије воду у потпуности.
THE PIANIST (2002) - Није то стари Полански, треба то рећи, али свакако његов далеко најбољи нови филм, без сумње и због чињенице да је много тога приказаног преживео и сам. Сценарио је написао сјајни Роналд Харвуд, аутор чувеног "Гардеробера".
ELEPHANT (2003) - Солидан филм Гаса Ван Санта инспирисан "Колумбајн" масакром. У филму су играли готово само натуршчици и колико год да језиво изгледа, у њему није ни стоти део онога што се заправо десило. Свакако је тешко гледати и читати о томе, а тешко је и оцењивати квалитет филма знајући да је базиран на стварном догађају који је драстично ублажен у филму.
FAHRENHEIT 9/11 (2004) - Најконкретнији документарац Мајкла Мура који детаљно раскринкава једанаести септембар и повезаност Бушових са Ал-Каидом и Бин Ладеном, те повезује све то са ратом у Ираку. Мур је касније променио плочу, али ово остаје његов највећи домет. Треба га погледати, без сумње.
L'ENFANT (2005) - Још један сирово натуралистички филм браће Дарден о младом пару суоченом са сиромаштвом који покушава да се снађе у свету ситних крађа и бива суочен са непланираном трудноћом. Све је то ОК, али не видим разлог за баш толике похвале и одушевљење. Дарденови су права фестивалска чеда, нема шта.
THE WIND THAT SHAKES THE BARLEY (2006) - Ирски рат за независност и грађански рат у режији Кена Лоуча, те највећи клише оличен у сукобу између браће. Миљеник свих од "Пики блајндерса" па наовамо (чак и оних који дотле нису знали ни да постоји), Килијан Марфи, игра главну улогу, а једну од највећих има и Лијам Канинхем, звезда "Гејмотрона". Има Лоуч бољих филмова без сумње, али је добар и овај, види се да је уложио огроман труд у њега и да се као Ирац лично пронашао у овом пројекту. Има и песма "Ортодокс Келтса" ако се не варам.
4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE (2007) - Писао сам доста пута, говорио још и више да је ово скоро савршен филм, готово без и најмање грешке. Не могу да опишем колико сам одушевљен њиме и колико све штима. Функционише подједнако добро и као "slice of life" смештен у Чаушескуову Румунију и као конкретна прича о две пријатељице које покушавају да за једну од њих среде тада илегални абортус. Током неколико турбулентних дана ништа више неће бити исто, а на тест ће бити стављено и њихово дугогодишње пријатељство. Немам речи колико је добро написан, одглумљен и снимљен и колико је и данас релевантан овај филм. Не само да је у питању један од најбољих нових румунских филмова, већ и европских и светских. Није ми јасно како глумци, а нарочито Анамарија Маринка нису постали веће звезде у европским оквирима. Најтоплија могућа препорука, немам шта много да се расписујем.
ENTRE LES MURS (2008) - Нисам се нашао превише инволвираним из простог разлога што сам гледао баш много сличних филмова, једноставно овај није ни могао ништа посебно да понуди. Све је то у реду, никако није лоше, али нисам специјално одушевљен.
DAS WEISSE BAND (2009) - Свакако постоје филмови који су ми дражи у режији Михаела Ханекеа, али не могу да не похвалим свеопшту злокобност и изузетну егзекуцију овог дела. Доста тежак филм за варење (који је његов па лак?), али се дефинитивно исплати. Наравно, сам крај је могао да буде нешто ефектнији, али сам ипак генерално задовољан.
LUNG BOONMI RALUEK CHAT (2010) - Мислим да сам од тајландских филмова гледао само "Последњи живот у универзуму", што ће рећи да овог чика Бунмија нисам.
THE TREE OF LIFE (2011) - Цитираћу се из једног другог текста са овог блога "Кандидат за најпрецењенији филм овог века. Два сата и двадесет минута живота у неповрат. Таштина празнине. Не знам чиме се Теренс Малик дрогира последњих петнаестак година, али лоше га вози, у сваком случају. Некима се много допада, не знам зашто". Исправио бих ово "некима" у "многима" и додао да је ово дефинитивно најпрецењенији филм овог века, уз јединог могућег противкандидата у "Вавилону" Ињаритуа. Могу се наравно додати и сплачине попут "Ла ла ленда", али то је и поред све претенциозности сувише безазлено у односу на ова просеравања.
AMOUR (2012) - Једноставна и помало предуга прича којој су живот удахнули изванредни глумци. Не зна се ко је бољи, феноменална Рива, изванредни Трентињан или сјајна Иперова, којој је ипак дато мање материјала. Доста мучан филм, можда ће доста људи рећи и досадан, и ја не спорим да би са слабијим глумцима био прилично слабији, али овде штима, јер су они много добри. Већ су снимани филмови на ту тему, није ништа револуционарно, али треба похвалити квалитет без обзира на све. Многи критичари су га називали филмом године.
LA VIE D'ADELE (2013) - Нема сумње да овај филм функционише на нивоу љубавне приче. Али, све ми је претерано - и дужина, и голотиња (да, рекао сам то, ја разумем све, и далеко од тога да се грозим, али нема сврхе да сцене трају онолико дуго) и поента и одређене сцене. Брука шта направише од рибе каква је Леа Сејду, али све за лик. Мада, можда ми је сама Адел чак и веће изненађење јер је нисам нигде гледао. Да читав филм није једно велико претеривање у свему био би много бољи. Редитељ Абделатиф Кешиш је тотално попиздео кад су поред филма Златне палме добиле и две глумице, што је јединствен случај, а са друге стране сам је био оптуживан од стране техничара за малтретирање (не сексуално), неплаћен прековремени рад и кршење закона о раду. Две глумице су се најпре жалиле на његово понашање, али су касније у ексклузивном интервјуу рекле да јесте било тешко радити са њим, али се исплатило јер је одличан режисер. Ко ће га знати шта је ту све било, али филм је солидан иако имам поменуте проблеме са њим.
KIS UYKUSU (2014) - Као и обично, Џејлан зна да претерује са трајањем својих филмова и са бескрајним дијалозима између ликова, те стога мало шта оставља имагинацији гледаоца, али зато зна и да током тих разговора оголи ликове до костију онако како су то радили неки изузетни књижевници. Људи крену да се љуште пред вама и да губе слој по слој у ретко виђеном маниру, тако да то не може да вас не одушеви (осим, наравно, ако не тражите брзу акцију, јурњаве, експлозије и слично, али да је тако, не бисте ни гледали Џејлана). Овај филм траје три сата и петнаест минута, па треба заиста бити спреман на њега, али ако издржите, по мени се исплати. Веома је добар, замишљам да би такви били Бергманови филмови да су дупло дужи.
DHEEPAN (2015) - Мигрантска варијанта "Паса од сламе". Није лоше, мада нисам пао на задњицу од квалитета, а није ми превише ни остао у сећању, за разлику од многих других.
I, DANIEL BLAKE (2016) - Једноставан али веома добар филм о гажењу појединца од стране капиталистичког друштва. Тема јесте прежвакана, али никад актуелнија, треба га видети.
THE SQUARE (2017) - Не тако лоша, али баш узалудно предуга и баш претенциозна сатира.
MANBIKI KAZOKU (2018) - Необичан горко-сладак филм са опсегом емоција какву само азијска кинематографија може да пружи. Неке ствари су ми феноменалне, неке и не баш, местимично је генијално, али се свакако мора признати умеће свих укључених. Последњи чин је феноменалан и значајно поправља филм који би иначе био једва изнад просека.
GISAENGCHUNG (2019) - Да се поновим из прошлог текста - апсолутно врхунска мешавина црне комедије, драме и трилера која пружа увид у класне разлике и односе у модерној Јужној Кореји, како се припадници два различита друштвена слоја односе према животу и према другима - сјајан сценарио, одлична глума и најбољи филм Јон-хо Бонга још од "Memories of Murder". Доста тога говори и визуелни аспект филма, који је поред свега и сјајно усликан. Ја нисам баш задовољан оним циркусом на Оскарима кад је против сваке логике узео и најбољи страни филм и филм године, али не може му се порећи квалитет и класа.
***
Како се да приметити, филмови варирају од сасвим солидних до апсолутних ремек-дела. Није свака од ових награда уклесана у камену, далеко од тога, али делује да има више интегритета него Оскар. Видећемо шта ће бити у будућности, може се извући нека статистика око тога какве приче најбоље пролазе и шта пали код жирија, али Кан још може да се похвали махом квалитетним изборима. Надам се да ће тако остати и надаље колико је год могуће.
Да ово не би прошло без икаквог изазова, покушао сам да од одгледаних наслова сачиним листу десет најбољих. Наравно, подложна је променама, а могла би да буде и без одређеног реда, просто нема смисла рангирати, нарочито при самом врху, а можда ће се редослед променити чак и док пишем. Да не би било "требало је убацити тај и тај филм уместо тог и тог" да кажем да су ово све јако добри филмови, а немогуће их је објективно распоредити, јер су сви до једног ремек-дела. Но, ево, да не прође без покушаја.
10. YOL (1982) - Yilmaz Guney, Serif Goren
9. BRIEF ENCOUNTER (1945) - David Lean
8. ROMA, CITTA APERTA (1945) - Roberto Rossellini
7. 4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE (2007) - Cristian Mungiu
6. O PAGADOR DE PROMESSAS (1962) - Anselmo Duarte
5. TAXI DRIVER (1976) - Martin Scorsese
4. LE SALAIRE DE LA PEUR (1953) - Henri-Georges Clouzot
3. VIRIDIANA (1961) - Luis Bunuel
2. LETYAT ZHURAVLI (1957) - Mikhail Kalatozov
1. APOCALYPSE NOW (1979) - Francis Ford Coppola
FROKEN JULIE (1951) - Нисам гледао ову верзију, само ТВ драму Миленка Маричића са Соњом Савић. Верујем да је добра, ипак је Сјеберг на свом терену, не верујем да ико разуме Стриндберга боље него његови земљаци. Вероватно ћу и погледати у неком тренутку.
MIRACOLO A MILANO (1951) - "Јулија" је поделила победу са филмом Виторија Де Сике. Добар је, може се у њему уживати, али ја више волим и навикнутији сам на његове филмове који нису бајке. Разумем и поздрављам намеру и филм ми је добар, али "Крадљивци бицикала" и "Башта Финци-Континијевих" ми некако ипак више леже.
THE TRAGEDY OF OTHELLO: THE MOOR OF VENICE (1952) - Сасвим солидна адаптација барда, Орсон Велс је у више наврата показао колико воли и разуме Шекспира и то се заиста види, међутим, виде се и неки проблеми узроковани трогодишњим процесом снимања. Зна се већ колико је муке Велс имао да направи филмове онако како их је замислио, а ово је било једно од компликованијих снимања. Ипак, рекао бих да се исплатило, није то лош филм.
DUE SOLDI DI SPERANZA (1952) - Још једна пријатељска подела бодова, те је поред "Отела" награду добио и овај филм Рената Кастеланија који још нисам погледао. Чуо сам опречна мишљења, али ништа док се сам не уверим какав је стварно, надам се да ћу убрзо.
LE SALAIRE DE LA PEUR (1953) - Већ сам много пута егзалтирано хвалио овај филм и опет ћу. Врхунска прича, напетост, глума и егзекуција. Има много примера истинитости оне носталгичне реченице "Не снимају их више као некад", а ово је један од најеклатантнијих примера. Нешто подробније објашњење сам покушао да дам овде, али скратићу причу - један од најбољих француских, европских па и светских филмова свих времена, гледајте га одмах.
JIGOKU-MON (1954) - Филм пун емоција, страсти и ванредне напетости. Одлична драма. Сјајни Казуо Хасегава и феноменална Мачико Кио бриљирају, прича је једноставна, али веома добро реализована. Нисам гледао ниједан други филм Теиносукеа Кинугасе, променићу то.
MARTY (1955) - Стварно добар филм о коме сам много пута писао. Доброћудни италоамерички касапин са вишком килограма се одрекао идеје о налажењу партнерке, упркос притисцима патријархалне породице сада предвођене мајком, све док не сретне девојку која, као ни он, такође није лепа ни претерано угледна, нити ишта очекује, и све изгледа супер, али настају други проблеми. Све је то одлично, лепота је у једноставности и у питању је лепо написан, режиран и одглумљен филм, па ипак не могу да схватим зашто је освојио више десетина награда на изласку, буквално почистивши готово све категорије. Нема у њему ништа толико револуционарно, мада разумем да је публици био потребан филм који ће им рећи да и дебели и ружни могу да остваре снове, верујем да је тај већ тада полубајковити елемент деловао на све. Свакако га треба погледати, никако да нађем ТВ варијанту са Родом Стајгером.
FRIENDLY PERSUASION (1957) - "Пријатељско убеђивање" (сад носим камен на пливање) Вилијема Вајлера можда није један од његових најпознатијих филмова, али је свакако наслов који никако не треба игнорисати. Породица Квекера долази у искушење да посегне за насиљем кад се нађе на удару током грађанског рата иако то није у складу са њиховим веровањима. Ако се не варам, тек други филм Ентонија Перкинса, где је већ показао велику класу. Не заостају ни остали иако се снажном ћутљивом типу није допао коначни производ и није био задовољан својом улогом. У питању је филм који свакако треба погледати, иако Вајлер има и бољих.
LETYAT ZHURAVLI (1958) - Ремек-дело совјетског и светског филма, једна од најбољих ратних драма икада снимљених и револуционаран филм на много начина. Стаљинов култ личности је почео да слаби, па су први пут приказане ствари попут избегавања војне обавезе, ратног профитерства и црне берзе, а јавност, навикнута на пропагандне филмове је први пут имала прилику да заиста оплаче милионе жртава у Другом светском рату. Такође, ово је један од првих филмова у коме је коришћена камера из руке (феноменална фотографија Сергеја Урусевског) и један од филмова који је устоличио Татјану Самојлову као највећу младу женску звезду совјетског филма, што је касније потврдила кроз "Непослато писмо" и "Ану Карењину". Немам речи да опишем колико је ово диван филм и најлепше вас молим да га погледате. За мене у сто, ако не и педесет најбољих икада, без икакве сумње.
ORFEU NEGRO (1959) - Модерна варијанта мита о Орфеју смештена у бразилску фавелу. Није лоше, што се каже, има неку своју живину и хијерархију. Прилично добар филм.
LA DOLCE VITA (1960) - Доказ величине Федерика Фелинија је што је успео да направи филм од три сата у коме се нешто константно дешава и који скоро константно приказује упражњавање разних задовољстава а ликови (нарочито главни) зраче толиком празнином сваке врсте. Кохерентна радња практично не постоји, у питању је серија епизода у животу Марчела (игра га имењак Мастројани), папараца хедонисте распетог између богатог друштвеног живота елите Рима, једноставног и за њега досадног живота који му нуди стална девојка, дубоко у себи не напуштајући далеку наду да ће можда постати озбиљан писац. Филм можда јесте предуг и неће бити за свачији грош, Фелини има и бољих што се мене тиче (најпре "Ла страду"), али је епоха непогрешиво ухваћена, има неколико изванредних сцена и кадрова, а атмосфера испразне раскалашности је ретко где боље приказана.
UNE AUSSI LONGUE ABSENCE (1961) - Сасвим солидна драма, али питање је да ли је и у првих педесет освајача награде. Алида Вали игра власницу кафића која упркос томе што има љубавника, више од 15 година после рата и даље жали за несталим мужем, кога је милиција ухапсила и предала Гестапоу поткрај сукоба, а потом постаје убеђена да је скитница са амнезијом коју упознаје управо њен нестали муж. Није лоше све то, сасвим солидно се развија, али нећете размишљати о њему посебно дуго након што се заврши.
VIRIDIANA (1961) - Уз "Лепотицу дана", омиљени ми Буњуелов филм. Сваки кадар је поезија, разобличавање лицемерја богатих и привилегованих је његова специјалност и овде је то феноменално измиксовано, има и суптилних и отворених ствари. Сјајна глума свих укључених, од његове музе Силвије Пињал преко великана Фернанда Реја и Франсиска Пака Рабала до осталих који су дали свој допринос. Генијалност Буњуела је јасно видљива у скоро свим његовим филмовима, али је ретко где очигледнија него у овом сјајном филму.
O PAGADOR DE PROMESSAS (1962) - Изузетан бразилски филм, у многим анкетама са разлогом изабран за најбољи свих времена. Веома једноставно остварење о веома комплексним темама, истовремено апотеоза чврсте вере доброг човека и снажна осуда религијског фанатизма. Све функционише, изузетна црно-бела фотографија, одлична глума свих, предвођених дебитантом Леандром Виљаром, једноставан али ефектан сценарио и оштар друштвено-политички коментар који и после шездесетак година остаје релевантан.
IL GATTOPARDO (1963) - "Леопард" Лукина Висконтија је одличан филм о неумитним променама у италијанском друштву половином 19. века и покушајима достојанственог племића да очува сопствени и интегритет сопствене породице, јер му се не свиђа опортунизам, пакост и злоба које види, а зна да ће бити једни од главних чинилаца у грађењу нове државе и нове демократије. Скоро све је сјајно и глумачка екипа је одлична, али зна да буде местимично преразвучено (а исплати се гледати само италијанску верзију од три сата).
LES PARAPLUIES DE CHERBOURG (1964) - Фино је све то, доста безазленије од многих овде приказаних, али и даље добро. Већ сам рекао нешто више о том филму овде, па проверите ако вас занима.
THE KNACK...AND HOW TO GET IT (1965) - Ово нисам гледао, једном сам нешто ухватио на прескок и није ми било ништа специјално то што сам видео. Требало би одгледати читав филм за потпун утисак, међутим не вуче ме да журим с тим.
UN HOMME ET UNE FEMME (1966) - Нисам специјално одушевљен, да је бар на саундтреку радио Драган Стојнић, али овако се нисам нашао посебно увученим у целу ствар. Све је ОК, нема крупних мана, само нисам видео ни неке посебне врлине.
SIGNORE E SIGNORI (1966) - Омнибус у жанру секси комедије. Нисам гледао, али хоћу због Бебе Лончар.
BLOWUP (1967) - Изузетан филм Микеланђела Антонионија који, шта год значио (ако ишта и значи) треба гледати као показну вежбу приказа једне епохе, фасцинантног грађења приче наизглед без кохерентног плотлајна, одличне фотографије и сјајних кадрова, те добре глуме. Чак је и Ингмар Бергман који није нимало ценио Антонионија назвао филм ремек-делом.
1968 - Није било награде, јер је фестивал прекинут на половини да би се показала солидарност са студентима и радницима широм Европе.
IF...(1969) - Култни coming-of-age филм Линдзија Андерсона са Малколмом Мекдауелом. Доста тога сам већ написао овде. Свакако га топло препоручујем.
MASH (1970) - Одлична антиратна црна комедија у којој је Алтман изабрао гомилу тада махом непознатих глумаца који су касније постали велике или бар осредње звезде. Толико има лудих занимљивости везано за снимање и за сам филм да нема сврхе помињати их овде, зато ћу само рећи да обавезно погледате ово. Није само био у питању веома профитабилан филм, него је породио и хит серију која је трајала 11 година. Један од успешнијих филмова раних седамдесетих, а то нешто говори, имајући у виду да је та декада најплоднија у историји.
THE GO-BETWEEN (1971) - Нисам гледао ову драму-романсу, али списак глумаца је чини једном од хитнијих филмова на мојој листи. Погледајте имена - Џули Кристи, Алан Бејтс, Едвард Фокс, Маргарет Лејтон, Мајкл Гоф, Ричард Гибсон, Мајкл Редгрејв, Роџер Лојд-Пек. Све сам крем британске сцене и стварно не могу да дочекам да видим вреди ли чему. Са редитељем имам позитивна искуства, пре свега кроз драме са Дирком Богардом.
LA CLASSE OPERAIA VA IN PARADISO (1972) - "Радничка класа одлази у рај" није на нивоу Петријевог претходног филма "Истрага о грађанину изван сумње", али Ђан Марија Волонте је и те како добар у овој политичкој драми о синдикалној борби. Лепо је видети неколико тада млађих глумаца који ће се касније појавити у "Хоботници" попут још увек живог и активног Луиђија Дибертија.
IL CASO MATTEI (1972) - Нисам гледао ово. Поново Волонте, живот неког бизнисмена је у питању, не делује посебно занимљиво, морам признати.
THE HIRELING (1973) - Већ сам писао након што сам одгледао, одличан филм о усамљености и непремостивим класним разликама. Роберт Шо и Сара Мајлс доминирају.
SCARECROW (1973) - Филм који се незаслужено мало спомиње, иако и Џин Хекмен и Ал Паћино имају значајан број обожавалаца, поготово овај други (мада то углавном значи да се воле општепознате улоге у "Куму" и још пар наслова). Ово је ипак мало неконвенционалнији филм, али то не значи да га не треба погледати, напротив.
THE CONVERSATION (1974) - Још једна доминација Џина Хекмена. Писао сам већ, неодвојиви део Кополиног ненадмашног низа. Имао је несрећу да изађе у години "Кума 2" иначе би био још популарнији и познатији, као што и заслужује.
AHDAT SANAWOVATCH EL-DJAMR (1975) - Алжирска револуција из угла сељака. Нисам гледао, нешто и не журим, али можда падне у неко доба.
TAXI DRIVER (1976) - Већ више пута образложено, један од највећих филмова свих времена. Нешто опширнији славопој се може видети и прочитати овде.
PADRE PADRONE (1977) - Прича браће Тавијани о младом чобанину који покушава да се отргне сиромашној егзистенцији на руралној Сардинији упркос традиционалном патријархалном одгоју и насилном отпору његовог престрогог оца. Добро је све то, али имате утисак да сте већ негде видели тако нешто, иако је рађено по истинитој причи.
APOCALYPSE NOW (1979) - Један од најбољих филмова икада снимљених и, уз "Острво доктора Мороа" и "уклете" продукције "Истеривача ђавола" и "Предсказања", можда и најтеже снимање у историји Холивуда које је буквално разболело главне протагонисте Кополу и Шина и било поприште многих малерозних и несрећних догађаја. Ипак, резултат је заиста фасцинантни антиратни спектакл, феноменално снимљен, режиран и одглумљен. Ако и имам замерке, потпуно су минорне и једва постојеће, гледајте овај филм што пре, то је све што ћу рећи.
DIE BLECHTROMMEL (1979) - Филм за који сам знао да постоји и пре свести о књизи, а опет, књигу сам читао, а филм још не погледах. Срам ме било, гледаћу да то исправим што пре.
ALL THAT JAZZ (1980) - Уз "Кабаре" најпознатији филм Боба Фосија, већински аутобиографски, и може се рећи тур д форс Роја Шајдера, апсолутно најпотцењенијег глумца седамдесетих. Све како треба, мада га ипак не бих могао сврстати у прејаке наслове у конкуренцији свих који су овде поменути. Свакако га треба гледати.
KAGEMUSHA (1980) - Иако га ја лично не бих баш сврстао у ранг највећих ремек-дела Акире Куросаве, "Кагемуша" је и даље врхунски политички трилер који има много тога да понуди. Остаје жал што финална битка није сачувана у изворнијем облику, јер је унајмљено пет хиљада статиста и покривене су неке рупице, али је у финалном производу тај сегмент заузео свега деведесет секунди. Жива легенда Татсуја Накадаи по ко зна који пут блиста и бриљира.
CZLOWIEK Z ŽELAZA (1981) - Наставак "Човека од мермера" Анџеја Вајде који говори о формирању покрета "Солидарност", дуел Маћеја Томчика, сина протагонисте претходног филма са младим новинарем који ради за владин лист. Главни лик је био очигледно инспирисан Лехом Валенсом који се и појављује у филму. Ја сам пристрасан према "Пепелу и дијамантима", али и ове Вајдине филмове свакако треба видети, веома су добри.
MISSING (1982) - Још један добар политички трилер Косте Гавраса, не толико познат као "З", али исто опасан филм о Џеку Лемону који стиже у Чиле да истражи нестанак сина новинара током Пиночеовог војног удара и схвата да америчка влада у коју се толико уздао није нимало недужна и да је и те како умешана у нестанак његовог сина. Сјајне улоге Џека и његове снаје Сиси Спејсек, баш сам задовољан иако филм није постао класик као што је поменути "З".
YOL (1982) - Изузетно контроверзни филм који приказује Турску у време државног удара с почетка осамдесетих и пружа причу о неколико затвореника који добијају одсуство и враћају се породицама од којих свака има различите невоље. Феноменалан филм који је до краја деведесетих био апсолутно забрањен, а чак и сад постоје контроверзе око неких сцена. Свакако одличан филм, вероватно једно од најбољих турских остварења свих времена.
NARAYAMA BUSHIKO (1983) - Гледао сам прву верзију овог филма коју је режирао Кеисуке Киношита, ову не. Грозан обичај о коме се говори и било ми је јако тешко да пустим овај филм знајући шта ме чека. Сигуран сам да је у питању добар филм који има своју вредност, али не журим да га гледам, знајући да ми се осећање које ће изазвати неће баш допасти.
PARIS, TEXAS (1984) - Лагана прича. Хари Дин Стентон је махер. Волео бих да је више Настасје Кински у овом филму.
ОТАЦ НА СЛУЖБЕНОМ ПУТУ (1985) - Већ се све зна. Одличан филм, нема потребе да се нешто посебно расписујем.
THE MISSION (1986) - Прилично потцењен филм Роланда Џофија о покушајима препоштених језуита да хришћанизују домороце, али и невољама са шпанским и португалским колонистима у 18. веку. Сјајна глумачка екипа предвођена Де Ниром и Ајронсом, те још боља музика маестра Мориконеа.
SOUS LE SOLEIL DE SATAN (1987) - Сасвим добар филм који обрађује изузетно комплексне теме, али нисам сигуран колико је добро остарио с обзиром на универзалност целе приче. Жерар Депардје и Сандрин Бонер дају свој допринос да све добро изгледа, ипак мислим да је у доњој половини кад су добитници Палме у питању.
PELLE EROBREREN (1988) - Епска драма са великаном Максом Фон Сидоуом. Одлична је.
SEX, LIES AND VIDEOTAPE (1989) - Скоро сам писао о овом филму, мрзим Содерберга, али овај филм је прилично добар и задовољан сам како је све испало. Опет ћу рећи, није ово међу јачим насловима освајачима Златне палме, али је врло добар филм пер се и треба га гледати.
WILD AT HEART (1990) - Можда није међу најбољим филмовима Дејвида Линча, али мислим да је веома потцењен и да је заправо прилично добар. Веома је поетичан и веома интересантан. Николас Кејџ је рођен да игра ликове као што је овај и са Вилемом Дефоом као негативцем, ово ми све личи на неки чудни елвисовски апдејт "Ватрених улица". Није добар као тај филм, али ми се свакако свиђа, без обзира што има доста повика на њега.
BARTON FINK (1991) - Већ сам у овом тексту рекао доста тога. Погледајте.
DEN GODA VILJAN (1992) - Сасвим ОК филм и добра шведска драма заснована на животу родитеља Ингмара Бергмана који је и сценариста филма. Свакако јесте предуг, али ко је изгурао "Фани и Александар" и "Призоре из брака", моћи ће и ово, без икаквих проблема. Мени се исплатило, мада опет није један од јачих добитника ове награде.
BA WANG BIE JI (1993) - Срамота ме, али нисам још гледао.
THE PIANO (1993) - Одличан филм, најбољи Џејн Кемпион, епска улога Холи Хантер и добре свих осталих, један од највољенијих саундтрекова деведесетих. Опет, не много велики у односу на остале, али свакако вредан наслов који треба гледати.
PULP FICTION (1994) - Све је о овом филму већ речено и нема потребе више било шта писати. Најбоље Тарантиново остварење које никад више неће достићи. Овде сам писао мало више.
ПОДЗЕМЉЕ (1995) - Све је о овом филму већ речено и нема потребе више било шта писати. Читава балканска трагедија смештена у два и по сата кроз поезију магичног реализма.
SECRETS&LIES (1996) - Поновићу шта сам рекао у ретроспективи деведесетих - уз "Naked", најбољи филм Мајка Лија који сам гледао. Можда је сам крај мало how-too-convenient и могао је да буде снажнији и жешћи, али све у свему, добра два сата о покушају спаривања мајке и ћерке које се разликују по класи и раси. Бренда Блетин је заиста феноменална и што време више пролази, све сам сигурнији да је она требало да узме Оскара те године (иако волим и Френсис), а одлични су и остали, нарочито Тимоти Спал. Добра драма (исправка - потпуно сам сигуран да је ово био Брендин Оскар, жена једноставно раскива).
TA'M E GUILLAS (1997) - Изразито неконвенционалан филм који је сасвим очекивано поделио критичаре. Прича о човеку који тражи помагача за сопствени укоп у већ ископан гроб. Дуги кадрови, стопостотни минимализам, слабашан развој ликова, најпростија могућа структура. Ја сам ипак склонији мишљењу да је у питању врло добар филм, баш зато што се не приклања западњачким конвенцијама и последњи кадрови су ми одлични, за разлику од већине, мислим да свакако има шта да каже, али нисам ни међу онима који ће аутоматски пишнути у гаће на дугу тишину без икаквог дешавања. Коначна оцена је нешто између, мада ми је било ОК.
UNAGI (1997) - Један онако баш леп филм поштен према себи који није не знам какво ремек-дело, али је сасвим добар и све штима у том остварењу, бар је тако било поодавно када сам га гледао, ваљало би га поновити ради потпунијег утиска. Мислим да нема не знам коју дубину, али је занимљив свакако, бар је био пре више од петнаест година. Кођи Јакушо је исте године играо главну улогу у сјајном филму Кијошија Куросаве "Cure".
ROSETTA (1999) - Иако се бави већ прежваканим темама, овај филм је баш добар због своје сурове реалистичности и зато што не тражи саосећање за своју главну јунакињу нити има намеру да је представи бољом него што јесте. Увек је отрежњујуће видети овако нешто.
DANCER IN THE DARK (2000) - Тешка депресија од филма, мада се мени баш свиђа, можда најпоетичније Фон Трирово остварење, иако ми је јасно зашто је поделило критичаре, па донекле и публику. И Бјорк се сасвим добро снашла у глумачким водама, она носи филм, и поред свесрдне помоћи свих осталих, нарочито Катрин Денев. Целокупан утисак свакако кваре оптужбе за злостављање које је главна глумица изнела на редитељев рачун 2017. године, но невезано за то, филм ми се свакако свидео, иако га није лако гледати више од једанпут.
LA STANZA DEL FIGLIO (2001) - Не могу најбоље ни да се сетим, још један од оних које сам баш давно гледао, али ми се тада није нешто допао и чинило ми се да је, што би својевремено рекли Јоца Ивановић и Марко Марковић, много хтео, много започео, а мало шта успео. То су оне класичне модерне жабарске форе - у сваку трагедију ћемо двије жлице хумора, у сваки животни хорор два пијата смјеха, па шта испадне. Не иде то баш увек како треба, ни многовољени "Ла вита е бела" ми због тих ствари не пије воду у потпуности.
THE PIANIST (2002) - Није то стари Полански, треба то рећи, али свакако његов далеко најбољи нови филм, без сумње и због чињенице да је много тога приказаног преживео и сам. Сценарио је написао сјајни Роналд Харвуд, аутор чувеног "Гардеробера".
ELEPHANT (2003) - Солидан филм Гаса Ван Санта инспирисан "Колумбајн" масакром. У филму су играли готово само натуршчици и колико год да језиво изгледа, у њему није ни стоти део онога што се заправо десило. Свакако је тешко гледати и читати о томе, а тешко је и оцењивати квалитет филма знајући да је базиран на стварном догађају који је драстично ублажен у филму.
FAHRENHEIT 9/11 (2004) - Најконкретнији документарац Мајкла Мура који детаљно раскринкава једанаести септембар и повезаност Бушових са Ал-Каидом и Бин Ладеном, те повезује све то са ратом у Ираку. Мур је касније променио плочу, али ово остаје његов највећи домет. Треба га погледати, без сумње.
L'ENFANT (2005) - Још један сирово натуралистички филм браће Дарден о младом пару суоченом са сиромаштвом који покушава да се снађе у свету ситних крађа и бива суочен са непланираном трудноћом. Све је то ОК, али не видим разлог за баш толике похвале и одушевљење. Дарденови су права фестивалска чеда, нема шта.
THE WIND THAT SHAKES THE BARLEY (2006) - Ирски рат за независност и грађански рат у режији Кена Лоуча, те највећи клише оличен у сукобу између браће. Миљеник свих од "Пики блајндерса" па наовамо (чак и оних који дотле нису знали ни да постоји), Килијан Марфи, игра главну улогу, а једну од највећих има и Лијам Канинхем, звезда "Гејмотрона". Има Лоуч бољих филмова без сумње, али је добар и овај, види се да је уложио огроман труд у њега и да се као Ирац лично пронашао у овом пројекту. Има и песма "Ортодокс Келтса" ако се не варам.
4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE (2007) - Писао сам доста пута, говорио још и више да је ово скоро савршен филм, готово без и најмање грешке. Не могу да опишем колико сам одушевљен њиме и колико све штима. Функционише подједнако добро и као "slice of life" смештен у Чаушескуову Румунију и као конкретна прича о две пријатељице које покушавају да за једну од њих среде тада илегални абортус. Током неколико турбулентних дана ништа више неће бити исто, а на тест ће бити стављено и њихово дугогодишње пријатељство. Немам речи колико је добро написан, одглумљен и снимљен и колико је и данас релевантан овај филм. Не само да је у питању један од најбољих нових румунских филмова, већ и европских и светских. Није ми јасно како глумци, а нарочито Анамарија Маринка нису постали веће звезде у европским оквирима. Најтоплија могућа препорука, немам шта много да се расписујем.
ENTRE LES MURS (2008) - Нисам се нашао превише инволвираним из простог разлога што сам гледао баш много сличних филмова, једноставно овај није ни могао ништа посебно да понуди. Све је то у реду, никако није лоше, али нисам специјално одушевљен.
DAS WEISSE BAND (2009) - Свакако постоје филмови који су ми дражи у режији Михаела Ханекеа, али не могу да не похвалим свеопшту злокобност и изузетну егзекуцију овог дела. Доста тежак филм за варење (који је његов па лак?), али се дефинитивно исплати. Наравно, сам крај је могао да буде нешто ефектнији, али сам ипак генерално задовољан.
LUNG BOONMI RALUEK CHAT (2010) - Мислим да сам од тајландских филмова гледао само "Последњи живот у универзуму", што ће рећи да овог чика Бунмија нисам.
THE TREE OF LIFE (2011) - Цитираћу се из једног другог текста са овог блога "Кандидат за најпрецењенији филм овог века. Два сата и двадесет минута живота у неповрат. Таштина празнине. Не знам чиме се Теренс Малик дрогира последњих петнаестак година, али лоше га вози, у сваком случају. Некима се много допада, не знам зашто". Исправио бих ово "некима" у "многима" и додао да је ово дефинитивно најпрецењенији филм овог века, уз јединог могућег противкандидата у "Вавилону" Ињаритуа. Могу се наравно додати и сплачине попут "Ла ла ленда", али то је и поред све претенциозности сувише безазлено у односу на ова просеравања.
AMOUR (2012) - Једноставна и помало предуга прича којој су живот удахнули изванредни глумци. Не зна се ко је бољи, феноменална Рива, изванредни Трентињан или сјајна Иперова, којој је ипак дато мање материјала. Доста мучан филм, можда ће доста људи рећи и досадан, и ја не спорим да би са слабијим глумцима био прилично слабији, али овде штима, јер су они много добри. Већ су снимани филмови на ту тему, није ништа револуционарно, али треба похвалити квалитет без обзира на све. Многи критичари су га називали филмом године.
LA VIE D'ADELE (2013) - Нема сумње да овај филм функционише на нивоу љубавне приче. Али, све ми је претерано - и дужина, и голотиња (да, рекао сам то, ја разумем све, и далеко од тога да се грозим, али нема сврхе да сцене трају онолико дуго) и поента и одређене сцене. Брука шта направише од рибе каква је Леа Сејду, али све за лик. Мада, можда ми је сама Адел чак и веће изненађење јер је нисам нигде гледао. Да читав филм није једно велико претеривање у свему био би много бољи. Редитељ Абделатиф Кешиш је тотално попиздео кад су поред филма Златне палме добиле и две глумице, што је јединствен случај, а са друге стране сам је био оптуживан од стране техничара за малтретирање (не сексуално), неплаћен прековремени рад и кршење закона о раду. Две глумице су се најпре жалиле на његово понашање, али су касније у ексклузивном интервјуу рекле да јесте било тешко радити са њим, али се исплатило јер је одличан режисер. Ко ће га знати шта је ту све било, али филм је солидан иако имам поменуте проблеме са њим.
KIS UYKUSU (2014) - Као и обично, Џејлан зна да претерује са трајањем својих филмова и са бескрајним дијалозима између ликова, те стога мало шта оставља имагинацији гледаоца, али зато зна и да током тих разговора оголи ликове до костију онако како су то радили неки изузетни књижевници. Људи крену да се љуште пред вама и да губе слој по слој у ретко виђеном маниру, тако да то не може да вас не одушеви (осим, наравно, ако не тражите брзу акцију, јурњаве, експлозије и слично, али да је тако, не бисте ни гледали Џејлана). Овај филм траје три сата и петнаест минута, па треба заиста бити спреман на њега, али ако издржите, по мени се исплати. Веома је добар, замишљам да би такви били Бергманови филмови да су дупло дужи.
DHEEPAN (2015) - Мигрантска варијанта "Паса од сламе". Није лоше, мада нисам пао на задњицу од квалитета, а није ми превише ни остао у сећању, за разлику од многих других.
I, DANIEL BLAKE (2016) - Једноставан али веома добар филм о гажењу појединца од стране капиталистичког друштва. Тема јесте прежвакана, али никад актуелнија, треба га видети.
THE SQUARE (2017) - Не тако лоша, али баш узалудно предуга и баш претенциозна сатира.
MANBIKI KAZOKU (2018) - Необичан горко-сладак филм са опсегом емоција какву само азијска кинематографија може да пружи. Неке ствари су ми феноменалне, неке и не баш, местимично је генијално, али се свакако мора признати умеће свих укључених. Последњи чин је феноменалан и значајно поправља филм који би иначе био једва изнад просека.
GISAENGCHUNG (2019) - Да се поновим из прошлог текста - апсолутно врхунска мешавина црне комедије, драме и трилера која пружа увид у класне разлике и односе у модерној Јужној Кореји, како се припадници два различита друштвена слоја односе према животу и према другима - сјајан сценарио, одлична глума и најбољи филм Јон-хо Бонга још од "Memories of Murder". Доста тога говори и визуелни аспект филма, који је поред свега и сјајно усликан. Ја нисам баш задовољан оним циркусом на Оскарима кад је против сваке логике узео и најбољи страни филм и филм године, али не може му се порећи квалитет и класа.
***
Како се да приметити, филмови варирају од сасвим солидних до апсолутних ремек-дела. Није свака од ових награда уклесана у камену, далеко од тога, али делује да има више интегритета него Оскар. Видећемо шта ће бити у будућности, може се извући нека статистика око тога какве приче најбоље пролазе и шта пали код жирија, али Кан још може да се похвали махом квалитетним изборима. Надам се да ће тако остати и надаље колико је год могуће.
Да ово не би прошло без икаквог изазова, покушао сам да од одгледаних наслова сачиним листу десет најбољих. Наравно, подложна је променама, а могла би да буде и без одређеног реда, просто нема смисла рангирати, нарочито при самом врху, а можда ће се редослед променити чак и док пишем. Да не би било "требало је убацити тај и тај филм уместо тог и тог" да кажем да су ово све јако добри филмови, а немогуће их је објективно распоредити, јер су сви до једног ремек-дела. Но, ево, да не прође без покушаја.
10. YOL (1982) - Yilmaz Guney, Serif Goren
9. BRIEF ENCOUNTER (1945) - David Lean
8. ROMA, CITTA APERTA (1945) - Roberto Rossellini
7. 4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE (2007) - Cristian Mungiu
6. O PAGADOR DE PROMESSAS (1962) - Anselmo Duarte
5. TAXI DRIVER (1976) - Martin Scorsese
4. LE SALAIRE DE LA PEUR (1953) - Henri-Georges Clouzot
3. VIRIDIANA (1961) - Luis Bunuel
2. LETYAT ZHURAVLI (1957) - Mikhail Kalatozov
1. APOCALYPSE NOW (1979) - Francis Ford Coppola
Нема коментара:
Постави коментар