А које волиш, кеве ти, румунске? Нови талас - топ 10

 Већ сам писао на страници, да Браца није алфа-сељачина и искомплексирани клошар као што јесте, не би тако лако и са подсмехом отписао румунску кинематографију, јер се она, кроз такозвани Нови талас, у овом веку дефинитивно искристалисала као једна од стабилнијих у Европи са неколико правих ремек-дела и бар још десетак врло добрих наслова који терају на размишљање и по завршетку. Филмови могу да буду различитих жанрова, али се углавном ради о минималистичким драмама, оштрим, стилистички необрађеним филмовима препуним црног хумора који без улепшавања проговара о различитим аспектима и аномалијама румунског друштва, било да се ради о осамдесетим у доба владавине Николаеа Чаушескуа или о савременој Румунији која је, као и свака друга "земља у транзицији" из околине, препуна корупције, криминала, јавашлука и других обележја сличног окружења. Иако делују жанровски једнолично, свако од ових остварења нуди нов и свеж поглед на ствари, најчешће учвршћен снажним сценариом и праћен сјајном глумом, заиста су неке од улога међу најбољима које сам видео у скорије време, без претеривања. Неки од филмова су постали и миљеници престижних фестивала, што би иначе могло да значи да су претенциозне глупости пуне квази-артхаус вајба и "не може то свако да разуме" испразности, али велика је срећа што су румунски филмови готово без изузетка лишени сваке претенциозности и углавном снимани скромно и са малим буџетом, што још више додаје на реализму и на атмосфери "независног" филма којом одишу ова остварења. Као таква су и својеврстан подсетник да вам за снимање одличног филма апсолутно нису потребне готово никакве паре, већ три ствари - сценарио, сценарио и сценарио, да парафразирам Алфреда Хичкока. Надам се да ће овај текст добро послужити и као препорука неких сјајних наслова и редитеља који имају шта да кажу у европским и светским оквирима.

Најпре морам рећи да нисам одгледао превише наслова који припадају Новом таласу, тек око 25, тако да ово није најтежа листа коју сам икад саставио, али свакако није било лако рангирати сјајне наслове и бирати најбоље када одлучују ситнице и нијансе. Покушаћу да будем истовремено што информативнији и што концизнији у објашњењима својих избора. Нови талас је званично почео 2004. године, са два кратка филма, и то "Un cartus de kent si un pachet de cafea" редитеља Кристи Пујуа (освојио Златног медведа за кратки филм у Берлину) и "Trafic" Каталина Митулескуа који је за исти формат освојио Златну палму. Било је и неколико филмова који су настали у овом веку, а пре 2004. године, који и те како садрже обележја Новог таласа, а један од њих ће и бити на листи, и то на прилично високом месту, али о том потом. Како сам већ и поменуо, сигурно нисам одгледао баш све што треба и сасвим је могуће да ми је неки изузетно битан наслов промакао, па ћу гледати да то исправим што пре, а надам се да ће ми неко од читалаца, ако их уопште има, припомоћи. Поменута листа засад изгледа овако.

10. MARILENA DE LA P7 (2006) - CRISTIAN NEMESCU

Једини разлог што овај филм није више на листи (по квалитету бих рекао да је негде за средину) је његов формат. У питању је средњеметражно остварење (48 минута) изузетно талентованог редитеља која је прерано и несрећно окончао живот у коме би сасвим сигурно у догледно време зарадио Оскара. У питању је дирљива, у исто време духовита, тужна, мрачна и прелепа прича о одрастању тринаестогодишњег Андреја који са родитељима живи у предграђу Букурешта у породици из радничке класе. Андреј и његови пријатељи се очигледно убрајају у "опасне момке", али ситуација је другачија кад је у питању љубавни живот, јер му нове пријатне осећаје у организму изазива млада Марилена коју (уз групу пријатељица) посматра сваки дан са крова зграде. Међутим, постоји проблем, Марилена и њене пријатељице су проститутке и потребне су паре и још понешто да би се таква девојка импресионирала, те се стога главни јунак одлучује на серију неочекиваних потеза који ће га одвести ближе изабраници, али му приредити и многе ствари на које није рачунао, укључујући и прерано одрастање. Све друго што бих рекао би представљало огроман спојлер, али могу рећи да је сценарио одличан и да је глума свих укључених одлична, нарочито двоје протагониста, изврсног дебитанта Габријела Хујана и изузетне Мадалине Гитеску у насловној улози. Овај филм је требало да буде само вежба у трајању не дужем од седам минута, али срећа да је испао оно што јесте. Ово је одрастање без шећера, обележено најразличитијим емоцијама, пуно незаборавних тренутака и успомена, оваквих или онаквих. Сви се сећамо прве особе која нам је побудила необјашњиве емоције, начина на који смо се с њима носили, и како смо на неки начин остали обележени тим искуством. Одлично ухваћен савремени Букурешт кроз очи тринаестогодишњака и емоционалне турбуленције које носи занесеност у том добу. Овај филм постоји у целости на јућубу са енглеским преводом, учините себи услугу и погледајте га, мислим да ће вредети.

9. AMINTIRI DIN EPOCA DE AUR (2009) - CRISTIAN MUNGIU

Изузетан двоипочасовни филм који у шест сегмената приказује исто толико урбаних легенди из Румуније осамдесетих година, тј. такозваног златног доба. Ни у једном тренутку није досадно јер приче трају по нешто мање од пола сата, а толико су бизарне да је гледалац просто закован за екран и једва чека да види како ће се све одиграти - наравно, све у име вође и његове партије. Нису све приче директно везане за политику, наравно, али све редом без улепшавања дочаравају такозвано златно доба, слично ономе какво смо и сами дочекали последњих 20-30 година и у коме још увек живимо по званичним изворима. Не бих вам кварио искуство гледања препричавањем сваке приче понаособ, само ћу рећи да има свега - друштвено-политичке сатире, преживљавања, крађа, љубавних проблема, продавања ваздуха и још много тога. Био сам баш клинац (да не кажем плакао сам) кад је пала Секуритатеа, па се лично не сећам шта се говорило и шта је до нас допирало о животу у Румунији тих година, али прилично сам саблажњен коментарима које сам прочитао да је филм заправо прилично близак истини, могу само да кажем да је страшно уколико је и половина овога веродостојна. Наравно, Румуни су, као и ми, веома способни да се смеју сопственој несрећи, па је ово један апсолутно урнебесан филм, прожет црним хумором који је нама веома близак, (само)иронија је на максимуму, а осим неких анахронизама, немам великих замерки, свако коме је познат источноевропски контекст из овог периода ће, сигуран сам, уживати, наравно, осим ако не очекује нешто што овај филм није. У битним улогама су све сами тешкаши румунског глумишта попут Теодора Корбана, Јона Сапдаруа, Влада Иванова и Габријела Спахијуа. Филм препун свега, али скорашњи добитник Златне палме, Кристијан Мунђу, је успео да изгура своје замисли и снимио остварење које се не заборавља лако.

8. POZITIA COPILULUI (2013) - CALIN PETER NETZER

Добитник Златног медведа у Берлину је сјајан филм који нуди паметну елаборацију на тему добро познате премисе да мајчинска љубав, ако је претерана, може бити штетна и опасна колико је иначе добра. Површном гледаоцу ова премиса не нуди ништа свеже и ново, међутим, ако такође пружа фантастичан увид у савремено румунско друштво (као што јесте случај), онда постаје вредна лекција свакоме ко гледа. Главни лик је имућна мајка архитекта која покушава да задржи свог сина од тридесет и нешто година поред себе по сваку цену и даје све од себе да га сачува од заслуженог затвора након што у несрећи удари дете колима (користећи везе, мито и сва друга неопходна средства). Феноменална Луминита Георгију одиграла је епохалну, већу од живота улогу мајке која гази преко свих да постигне своје циљеве, у овом случају да спречи одлазак сина у затвор. Она веома добро познаје све мане система и навикла је да у таквом окружењу добија оно што жели. Ова невероватна глумица је већ заблистала пуним сјајем у насловима при врху ове листе као што су "4 месеца, 3 недеље и 2 дана" (у мањој улози) и "Смрт господина Лазарескуа", али овде носи читав филм на својим леђима и то чини на начин који је заиста за памћење, с обзиром да је ово без дилеме једна од најбољих главних женских улога читаве деценије. Други глумци такође раде одличан посао, укључујући Богдана Думитрашеа у улози незрелог, апатичног сина и Илинку Гоју као његову намучену старију девојку, са којом се мајка, природно, не слаже. Дивно је видети Влада Иванова како опет игра хуљу и гњиду, макар само на неколико минута. Још једном напомињем да је читава екипа сјајна, али ово је од почетка до краја филм Лумините Георгију. Режија је такође врхунска, Нецер искусно ставља гледаоца у средиште акције помоћу камере из руке. Ово је изванредна, опора и љута критика људске себичности и савременог друштва, што у румунским филмовима није ретка тема, али је свакако освежавајуће видети интелигентан приступ као у овом случају. Дефинитивно није у питању најлакши филм за гледање, нарочито пред сам крај, кад сузе најзад почну да теку, али је свакако фантастичан и са изузетном централном улогом. "Позиција детета" је веома меморабилан, упечатљив филм који вам свакако неће лако испарити из сећања.

7. AFERIM! (2015) - RADU JUDE

Готово први румунски филм који отворено говори о ропству које је у Румунији било присутно 500 година. Наизглед проста прича о Костандину, локалном полицајцу (можда би требало да кажем шерифу, с обзиром да је изврсни редитељ Раду Жуде имао намеру да сними румунску варијанту вестерн филма) кога унајмљује локални племић да пронађе одбеглог роба,  циганина који је имао аферу са његовом женом. Режисер води Костандина (Теодор Корбан) и његовог неспретног и неспособног сина Јониту (Михал Команоју) на пут и успут црта не тако лепу слику Влашке. У питању је тешка, груба и мрачна лекција из историје, а гледаоци би очигледно требало да повлаче паралеле са данашњом Румунијом, али чак и да нисте Румун, у реду је, с обзиром да приказани проблеми могу универзално да се примене. Сценарио је понекад тежак за праћење, с обзиром да је говор потврђен као аутентичан од стране неколико историчара, те је, ако се одлучите на гледање, добар превод апсолутно неопходан. Међутим, у питању је толико изванредно искуство да залсужује више гледања и сигуран сам да постоје нове ствари за открити сваки пут. Главни лик је одлично развијен и вишеслојан, мада се његове реченице често своде на пословице и песме, гледалац доста ствари учи о њему током филма, јер демонстрира широку лепезу опречних особина, показујући поштовање према племићима и поповима, али дрскост и окрутност према робовима, но ипак успева да пробуди савест до краја филма. Син још увек учи основе заната и не свиђа му се оно што види, али искусни отац зна шта за њега носи будућност и то експлицитно изјављује на крају. Робови су такође сјајни у својим улогама и заслужују похвале, као и феноменална црно-бела фотографија и појачава немилосрдно туробну и мрачну атмосферу овог филма. Редитељ Раду Жуде се бави која никад није на прави начин обрађена и чини то са изузетном храброшћу. У питању је депресиван и љут филм, богат киселим, саркастичним хумором и тврдом иронијом, интелигентан поглед у прошлост који дотиче готово сваки друштвени проблем садашњости и искрено "браво" од мене за избегавање шећерења и што се не уздржава у кључним моментима. Велики филмови се од осталих разликују по томе што могу да побуде мноштво различитих емоција и осећања. "Аферим" је, без даљњег, истински ролеркостер.

6. TOATA LUMEA DIN FAMILIA NOASTRA (2012) - RADU JUDE

"Сви у нашој породици" редитеља који је радио и претходни филм на листи је заиста изузетна вожња. Из самог синопсиса се већ да наслутити да гледаоца чека нешто узбудљиво, али тешко да је било ко спреман за оно што ће овде видети. У питању је прича о Маријусу, разведеном оцу петогодишње ћерке који само жели да је одведе на море за викенд, с обзиром да је ретко виђа. Међутим, јутро не почиње по плану и тако креће дан препун црног хумора, насиља, изјава љубави и узимања талаца. Током неких сцена, ово остварење ме подсетило на криминално потцењени "Пад" Џоела Шумахера, један од мојих омиљених филмова деведесетих. Али, дало се наслутити где ће све отићи већ од самог почетка када Маријус вози бицикл на отвореном и енергично пева "Time" од Пинк Флојда. Од самог почетка и сусрета са родитељима, осећа се катастрофа која ври у ваздуху, али начин на који све ескалира је потпуно величанствен и апсолутно непредвидив, при чему публика нема избора сем да се истовремено видљиво стреса и узмиче од нелагоде и непријатности и вришти од смеха на све неочекивано што гледа. Ово није прва црна комедија која ову тему обрађује на овај начин, али је свакако једна од најуспешнијих. Главни лик је просто изузетан, начин на који се неосетно трансформише из жртве у агресора је невероватан и, неочекивано, сасвим уверљив. Све се ради у име породице, а опет сама породица (овде оличена у петогодишњој ћерки) као да је свакоме најмање важна од свега на крају. Након свега што се десило, гледалац може да нађе начин да и даље жали главног антијунака. Глума је једноставно фасцинантна. Мала Софија Николеску је природан таленат, стварно је изванредна, као уосталом и остатак екипе, у којој су у битним улогама Михаела Сирбу (играла и у филму изнад) и такође већ поменути Габријел Спахију, али ово је остварење у коме целим током доминира Сербан Павлу, који кад год се појави буде упечатљив, што ће рећи готово током целог филма.  Највећи квалитет овог остварења је свакако могућност да изгледа доста реалистично и поред толиког броја фарсичних и невероватних сцена и момената. На крају крајева, у питању је у основи тужна прича и поред огромног броја хумористичких елемената и сегмената које садржи. Овај филм представља велики тријумф који можда може бити нешто разумљивији људима који живе у Румунији и околним земљама, али ће свакако подједнако пријати и остатку света. У питању је заслужени освајач неколико награда у тој земљи, али и победник неколико фестивала у окружењу, као што су они у Загребу и Сарајеву. Због своје специфичности можда и неће лећи свима, али свакако га треба погледати бар једном, није у питању улудо потрошених сто и кусур минута.

5. BACALAUREAT (2016) - CRISTIAN MUNGIU

Још један бриљантан филм који испитује колико је далеко родитељ спреман да иде да би обезбедио свом детету бољу будућност. Ћерка угледног хирурга је обезбедила стипендију на Кембриџу уколико постигне одређени резултат на матурским испитима, за шта је и те како способна, али вече пред први испит бива нападнута и, иако пролази без већих последица, овај догађај ће уздрмати њену свакодневицу и бацити сенку на пројектовану светлу будућност. Такође ће и отац доћи у ситуацију да му се у наредних неколико дана живот промени из темеља. Избори које праве отац и ћерка, као и остали ликови, много говоре о друштву у коме живе и о њиховим шансама за опстанак у истом. Да ли је могуће ослободити се наслеђа из прошлости прожете корупцијом и неморалом и избећи садашњост у којој владају иста начела? Преко два сата трајања пролазе прилично неосетно, иако филм дефинитивно јесте slow burn јер Мунђу полако одмотава причу пред гледаоцем дозвољавајући му да упије дешавања на екрану, промисли о њима и препозна их у сопственој свакодневици (а свакако хоће). Глумци су, као што је стандардно у филмовима овог редитеља, сви редом изванредни, но рефлектор је ипак резервисан пре свега за Адриана Титиенија у улози Ромеа, који је у готово свакој сцени и Марију Драгуш која скоро да краде шоу као Елиза. Изузетни су и остали и заиста пружају реалан и застрашујућ увид у друштво и околину где је квид-про-кво чињење малих услуга национални спорт и начин живота. Сценарио изузетно преплиће неколико причица и не нуди лака решења, као што их нема ни у животу. Ако бих могао да нађем икакву замерку то би било на моменте помало нападно моралисање, као да гледаоцима треба додатно појашњење шта је заправо исправно. Но, свеједно је у питању изврстан филм у коме напетост виси у ваздуху, а сваки компромис води у још дубљу јаму. Потпуно огољавање двоструких стандарда, лицемерног фаворизовања и осталих друштвених аномалија чине овај филм веома значајним и није ни чудо што је Мунђу поделио награду за најбољег режисера у Кану (између осталих награда), овај филм се тешко заборавља.

4. MOARTEA DOMNULUI LAZARESCU (2005) - CRISTI PUIU

Може се рећи да је "Смрт господина Лазарескуа" без икакве дилеме један од кључних филмова румунског Новог таласа. У питању је апсолутно предивно остварење (на свој срцепарајући начин) које, као и у толико других филмова који припадају поменутом Новом валу, поставља гледаоца право у средиште приче о џангризавом маторцу, пензионеру који живи са три мачке и има проблем са алкохолом, те покушава да нађе болницу која ће га примити након што почне да осећа јаке болове током нарочито тешке и прометне букурештанске  ноћи, заједно са сестром из хитне помоћи ркоја је све време уз њега и покушава да сачува нешто људског достојанства док је различити доктори константно спуштају и вербално понижавају. У питању је љута и тешка оптужба читавог здравственог система где доктори и друго особље по свом избору бивају забушанти из различитих разлога - због умора, недостатка особља или недостатка пара, а неки од њих само не желе да се петљају са матором пијандуром. Лечење само болести уместо људског бића је синдром који је нажалост предобро познат и овде и свакако се не односи искључиво на Румунију. Међутим, најбољи аспект овог филма је паметан третман и приступ феномену неминовне смрти - режисер Кристи Пују нам пружа изврсну вожњу, дајући нам прилику да будемо усред целе ствари и користећи документаристички приступ без икаквог улепшавања, али ипак са мером и укусом. Нема овде великих реченица за памћење и цитирање, нема помпезних егзибиција са камером да би неко показао умеће, само један дубок увид у нешто што нас све чека и успутно разоткривање надувених егоиста и комплексаша, система у распаду и општег немара за ближњег свог, уз неке ретке часне изузетке. Режија је врхунска, глума изузетна, и потребно је мало времена да се ствар убрза, мораћете да издржите првих пола сата, али кад крене вожња, верујем да нећете имати проблема да изгурате остатак, само треба да се удобно сместите и уживате. Цела екипа глумаца је одлична, нарочито насловни Јон Фискутеану и већ помињана Луминита Георгију, али лепота овог филма је у томе што је као целина нешто заиста незаборавно, бар за мене. Чак бих рекао да, ако волите овакве ствари, дугујете себи да што пре погледате ово истовремено тужно и смешно мини-ремек-дело. Сигуран сам да ћете уживати.

3. FILANTROPICA (2002) - NAE CARANFIL

Ово је једини филм са листе који је номинално настао пре званичног почетка поменутог Новог таласа (2004), али је то потпуно погрешно тако гледати, јер је у питању можда и најчистији представник од свих побројаних, а тако се и котира, заједно са горепоменутом "Смрћу г. Лазарескуа". У питању је горка прича о средњошколском професору и неуспешном писцу аматеру без перспективе који захваљујући занесености сестром једног свог проблематичног ученика долази у прилику да неочекивано брзо заради велике своте новца учешћем у мрежи превара иза којих стоји тајанствена "организација". Наравно, оно што делује као привлачна лака зарада на почетку води у сто хиљада проблема, све један већи од другог. Овај филм је толико препун ироније и црног хумора да практично постаје потресно гледати како се слика једног друштва кроз сатиру криви готово до самопоништења, а онда схватите да је преблизу истини за један такав приказ стварности. Сигурно сте бар једном од постојања тог сајта помислили да је њуз.нет мање невероватан од онога што нам се заиста дешава - слична је ствар и са овим филмом. Поново се појављује потенцијална опасност да је филм можда мало сувише локалног типа, те да неће бити довољно интересантан људима ван Румуније и околине (ми свакако не треба да бринемо, јер је ситуација и код нас веома слична, зато се ваљда ова кинематографија овде и прима овако добро), али то је у сваком случају њихов губитак. Већ сам поменуо да је сценарио фантастичан, као и режија (редитељ Каранфил се појављује у сцени са караокама где изводи класик "My Way") и глумачка екипа коју предводе Мирчеа Дjакону (такође и политичар), Георги Диника, Мара Николеску и Виорика Вода је стварно величанствена. Један од оних филмова који имају драж колико год пута их гледали, а сигурно нису снимљени ради освајања награда (мада је овај однео победу на пар мање познатих места). Свима нам јако добро познат "период транзиције" са све људима који пљачкају овце које се ложе на патетику је огољен до непријатних граница и овај филм можете волети или не, али га нећете брзо заборавити. Што се мене тиче, заслужује да му се вратите и више пута, што ћу и ја првом приликом учинити. Није у потпуности без мана, али оне су сувише минорне и мизерне да бих овде о њима разглабао. Одушевљење ми је много веће.

2. 4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE (2007) - CRISTIAN MUNGIU

Не знам шта да кажем о овом филму а да адекватно дочарам колико је добар. Сит сам, као и сви остали који ће ово читати, оних испразних, а данас тако честих флоскула о квалитету одређеног филма и не пада ми на памет да на њих наседам. Ипак, кад је овај филм у питању, апсолутно све што се може прочитати је тачно и апсолутно свака похвала стоји. Немојте веровати чињеници да је на више листа проглашен за један од сто најбољих филмова у овом веку (тек је петина истог прошла), да је покупио силне награде укључујући и Златну палму, да готово свака шуша каже да је фантастичан, иако је све побројано тачно - једноставно вас ништа не може припремити за оно што ћете видети, најбоље је ако све проживите потпуно неприпремљени. Да се цитирам из другог текста, писао сам доста пута, говорио још и више, да је ово скоро савршен филм, готово без и најмање грешке. Не могу да опишем колико сам одушевљен њиме и колико све штима. Функционише подједнако добро и као "slice of life" смештен у Чаушескуову Румунију и као конкретна прича о две пријатељице које покушавају да за једну од њих среде тада илегални абортус. Током неколико турбулентних дана ништа више неће бити исто, а на тест ће бити стављено и њихово дугогодишње пријатељство. Немам речи колико је добро написан, одглумљен и снимљен и колико је и данас релевантан овај филм. Што се тиче самог питања абортуса, Мунђу је врло интелигентно увалио средњи прст обема странама дебате, јер про-лајф постоји у оквирима орвеловске диктатуре и тоталитарне државе, а про-чоисовкама ће се, ако у себи имају ишта људско, све згадити, јер је чедоморство (или ако инсистирате, фетусоубиство) приказано најпластичније могуће. Не само да је у питању један од најбољих нових румунских филмова, већ и европских и светских. Није ми јасно како глумци, а нарочито Анамарија Маринка нису постали веће звезде у европским оквирима. Свакако није у питању лак филм за гледање, у питању је тешка драма са једно две баш мучне сцене, али верујте да ће сваки прави филмофил ценити време које је провео гледајући овај филм. Он тера да се дубоко размисли и да човек преиспита темеље свега у шта верује, а шта више од једног филма можете захтевати? Он траје сат и педесет минута, али ниједног момента не губи време, просто је фантастично колико је сценарио заправо економичан и колико су све сцене и сви сегменти потребни да би се ухватила читава слика. Поред поменуте Анамарије Маринке, која упркос стабилном ангажману и у Европи и у Холивуду није велика колико би требало да буде, ту су и феноменални, непревазиђени Влад Иванов као мутни извршитељ абортуса и Лаура Василиу као лажљивија од две пријатељице. Немам шта више много да се расписујем, ако још нисте схватили, од мене иде најтоплија могућа препорука и молба да обратите пажњу и на најмање детаље, просто је сваки моменат важан да би магија у потпуности прешла на вас. Један од пар стотина омиљених ми филмова свих времена без икакве дискусије. То је ваљда довољно.

1. NESFARSIT (CALIFORNIA DREAMIN', 2007) - CRISTIAN NEMESCU

Могуће је да би други и први филм требало да замене места на листи, али ефекат који ово остварење оставља на гледаоца, тј. мене је пресудило, просто удара сувише близу кући, да дословно преведем енглеску фразу. Ово је, ван сваке сумње, један од најбољих филмова о ратовима на Балкану генерално и свакако најбољи о гнусном бомбардовању Југославије 1999. године. Наравно да га нису направили српски аутори из неколико простих разлога - нису имали ни кохонеса ни мозга за тако нешто и плашили су се да би им тако нешто закључало стране фондове које деценијама немилице пљачкају снимајући аутошовинистичко смеће и неуспеле абортусе од филмова које гледа само ближа родбина и другари из невладиних организација. На сцену је ступио млади, талентовани и трагично преминули Кристијан Немеску да им покаже како се то ради, и успео је то да учини, снимивши филм од 155 минута без значајних мана који је толико интелигентан, потресан, прожет паметним црним хумором, сатиричан и трагичан - све у исто време - да вам не остаје ништа друго него да будете одушевљени колико је интелигентно осмишљен. Нећу помињати детаље у вези радње да би они који још нису гледали филм могли да уживају без предзнања, само ћу рећи да је ту све што бисте могли да очекујете од филма смештеног у малом селу мале земље и да су на стручан начин огољене пропратне појаве попут корупције и политичког опортунизма уз пуно сатире и чак покоју љубавну причу - и све се савршено уклапа, готово да не постоји ништа ни за додати ни за одузети. Ликови су реалистични и не брбљају превише без потребе, режија је инспиративна, а глумачка постава фантастична, предвођена холивудском легендом Арманом Асантеом и једним од најбољих модерних румунских глумаца Разваном Василескуом, а прича се развија природно и логично (можда и очекивано). Прочитао сам многе критике које су апсолутно погрешно интерпретирале филм, чак је и поменути Асанте испољио блатантно неразумевање материје, а неки чак нису ни сигурни због чега је филм назван "California Dreamin", што је потпуно очигледно из првих неколико минута пролога. Ипак, не чуди ме и нисам изненађен што постоје толике погрешне интерпретације и оштре критике, све што се не уклапа у званичну америчку верзију приче о америчким војницима који су спасиоци, доброчинитељи и доносиоци демократије се одмах одбацује као нетачно или лажно, али не дајте се преварити. У питању је одличан филм који је заслужено освојио "Un certain regard" награду у Кану и заслужује да се гледа много пута јер има све што би један паметан, интересантан, духовит и трагичан филм требало да има да би се дуго памтио. Суд историје ће несумњиво доказати његову важност. 

                                                                  ***

Као што рекох, ово сигурно није најтачнија листа из простог разлога што сам одгледао премало филмова да би узорак био релевантан (једва 25), али се надам да се овде може наћи за сваког понешто и да се кроз ову листу може доказати виталност румунске кинематографије, за коју се надам да ће наставити да се развија. Можда неки од наредних текстова буде посвећен и топ изборима из Румуније 20. века, где би сигурно предњачио велики редитељ Лућијан Пинтилије, познат и нашим гледаоцима по врхунској адаптацији Чехова "Павиљон 6" са Цицом Перовићем и Зораном Радмиловићем у главним улогама. Његов чувени забрањени филм "Реконструкција" ме заправо и увео у свет румунских класика, па ето нека он буде прва препорука за ентузијасте.