Дође време да нешто напишем и о неким од најшокантнијих филмских сцена, мислим да на сваком филмском блогу постоји један пост посвећен томе. С тим што се морам одмах на почетку оградити. Кад кажем шокантно, не мислим ултранасилно, прожето хектолитрима крви, некрофилијом и деформисаним бебама које хоће напоље из маминог стомака. Кад је то у питању, можда некад у будућности напишем један текст, а можда и не, размислићу. За овај пут држаћу се искључиво неочекиваних и повремено језивих, а свакако непријатних сцена из познатих филмова, чије наслове нећете морати дуго да тражите по ИМДБ-у. Дакле, за први пут ћу се ограничити на мејнстрим, а већина наслова неће бити из хорор жанра (или бар неће бити чист хорор), јер би било једнолично правити такву листу користећи се само насловима из тог миљеа. Дакле, фокус је на сценама које су пре свега неочекиване, мање или више непријатне и језиве и углавном подижу квалитет филма, јер нам дарују нешто што не заборављамо брзо и лако. Сматрам да неочекивани обрти и шокови могу драстично да подигну квалитет филма ако су дати у правој мери и у право време. Дакле, не да би били шок ради шока, гроза ради грозе и језа ради језе, већ да побољшају утисак о самом филму. Опет кажем, већину сте вероватно гледали или бар чули за њих, али можда овај текст помогне да се присетите неких ствари, или добро дође за препоруку шта гледати следеће, мада не препоручујем да ове ствари гледате при романтичном изласку или код куће уз вино као предигру, јер је могуће да ваша лепша/јача половина стекне неповољнији утисак о вама него што сте се надали.
Листа није нумерисана, из простог разлога што је јако незахвално нумерисати и класификовати сцене по квалитету, и што је утисак "та и та сцена је боља/гора од те и те" потпуно субјективан. Ви сами нумеришите кад видите предлоге. Или додајте своје, још боље. Вежите се, полећемо!
Ако ове филмове нисте гледали, а планирате, не читајте даље. YOU HAVE BEEN WARNED!
*** СПОЈЛЕРИ ***
ALIEN (1979) - Genesis
Није у питању Прва књига Мојсијева, нити бенд Фила Колинса, већ рађање "туђина" у генијалном филму Ридлија Скота. Након што после изласка из јајета заврши на лицу једног члана посаде и мистериозно спадне с њега после интервенције, привидно је све у реду. Међутим, током последње вечере пред повратак на Земљу, не лези враже - Џона Харта спопадају конвулзије и гушење, а онда му непознати организам нагло излази из груди. После тога ништа неће бити исто, а посаду Нострома чека прилично тешка судбина, представљена кроз више језивих сцена. Но, ова је ипак на првом месту, чему доприносе сјајни ефекти и наравно, још боља глума целе екипе.
BIG HEAT, THE (1953) - Coffee, Dear?
Првокласни крими трилер Фрица Ланга са Гленом Фордом у главној улози говори о нимало префињеном пандуру који се намерио на политички моћан криминални синдикат и не жели да одустане у тој борби, као ни мафијаши. Један од гангстера, Ли Марвин, у једној од улога које су му најбоље лежале (ретко ко је умео да буде пргав и бруталан као он), у једној сцени, изнервиран сручи лонац вреле кафе својој прелепој девојци (Глорија Грејем) у лице. Иако је филм константно напет и ни у једном тренутку не шећери стварност, ово је свакако прилично неочекивана сцена и жалосно је гледати упропашћено Глоријино лице у време кад естетска хирургија није баш била у успону. Ипак, касније ће имати прилику да задовољи правду. Добро упућени извори кажу да је ова сцена била инспирација за велики Цунетов хит "Кафу ми драга испеци" (шалим се, наравно).
CARRIE (1976) - Talk to the Hand
Прва филмска адаптација Стивена Кинга садржи приличан број шокантних момената, али наравно да заставица иде шокантном финалу у коме универзално невољена и мучена краљица матуре, уместо круне на поклон добија кофу свињске крви на главу. Наравоученије - ако планирате да понижавате краљицу матуре, уверите се најпре да нема телекинетичке моћи, иначе ће вам се осветити за малтретирање, и то на врло бруталан начин. Све то изгледа фасцинантно у режији Брајана Де Палме, а онда долази сама завршница, где краљичина најбоља пријатељица доживљава још један шок у последњој сцени. Ко је гледао, зна о чему причам. Ко није, нека упосли торент, ако сте љубитељи жанра, допашће вам се.
CHINATOWN (1974) - Forget it, Jake, you can't handle the truth
Упорни детектив Гитис (Џек Николсон) долази на финално суочење са Евелин (Феј Данавеј) и константно захтева истину, служећи се чак и шамарањем ("I said I want the truth!"). Мени тада увек у глави одзвони глас Џека Николсона после 18 година "You can't handle the truth" (из "Неколико добрих људи"). И заиста, када коначно чује истину коју тражи, она није нимало пријатна. Али, то није све! Након што при покушају бекства мурија смести метак у Фејину очну дупљу, њено дете остаје на старање деди. Или беше тата? Или нешто треће? Колико год да сте знали да ће нешто поћи по злу, јер просто филм одише злокобном и узаврелом атмосфером, нешто овако бизарно се тешко могло очекивати. Мада, ако знамо да се ради о филму Романа Поланског, ништа није немогуће. Заборави, Џејк, ово је кинеска четврт...
DELIVERANCE (1972) - Squeal like a pig, boy!
Четири пријатеља иду на сплаварење реком Кахулаваси у северној Џорџији пре изградње бране и нарушавања нетакнуте атмосфере. Само двојица имају искуство сналажења у природи. Оно што је почело као миран пут, претвара се у ноћну мору спасавања живота, јер староседаоци тог краја не трпе упадице са стране. Боби (Нед Бити, тада дебитант) предосећа опасност и мрмља "Господе, спаси нас". Бог се вероватно злобно насмејао, иако се то у филму не види. Све је најављено злослутним погледом свирача бенџа, а ескалира сценом са горње слике у коме двојица непријатељски расположених хилбилија поменутог Бобија терају да скичи као свињче. И он то стварно и ради. Тешко је веровати да је ово Стенли Биг Мен Боландер из "Homicide: Life on the Street". Наравно, пошто се поиграју са њим, отпочиње борба на живот и смрт, али шок је постигнут већ овом сценом. Нед Бити је тражио да сцена буде снимљена из једног кадра, да не би морао да је понавља. Поштено. Не бих ни ја понављао сцену у којој сам жртва содомије.
EXORCIST, THE (1973) - Let Jesus Fuck You!
Овај филм је најпознатији и најбољи на тему поседнутости деце, ту нема приче. Он такође садржи велики број заиста језивих сцена и истински је страшан у сваком смислу, и због ствари које се дешавају, али и због количине опсцених вулгарности које изговара поседнуто дете. Ако хоћете да вас неки филм баш добро уздрма и протресе, погледајте овај. Али, постоји једна сцена која надмашује све и без проблема конкурише за најбогохулнију у историји филма, а то је, погађате, она у којој Елен Берстин згрожена затиче Линду Блер у процесу самогратификације, док се распеће користи као инструмент, уз упорно понављање реченице из наслова. Вероватно најјезивији моменат филма, који превазилази чак и фамозно окретање главе. У сваком случају, сцена коју не можете лако да избаците из главе.
ERASERHEAD (1977) - Baby, It's You
Дејвид Линч је познат као редитељ који често шокира публику. Али, све оно што је касније радио не може ни да приђе опскурном дебитантском филму, сада култном наслову, чувеном по томе да траје скоро сат и по а има брат брату свеукупно пет редова текста. Читав филм се махом састоји од уврнутих и морбидних сцена и колажа у чијем центру се налази бизарни јунак Хенри Спенсер. Тешко је смислити нешто сувисло за детаљнију анализу, али неки критичари кажу да је у питању љута оптужба против секса, бесмислене продукције деце и пре свега о страху од првог родитељства. Најгротескније сцене су свакако са деформисаном, болешљивом и кењкавом бебом мутантом, а ако бисмо неку издвајали, то би свакако била њена смрт. Нећу да детаљишем око ње, само ћу подсетити на стихове песме "Too Drunk to Fuck" (бенд Dead Kennedys), која ми увек падне на ум кад се сетим овог филма:
"But in my room
Wish you were dead
you ball like the baby
in Eraserhead".
FROM DUSK TILL DAWN (1996) - Welcome to Slavery
Свакако да посебно место на овој листи има ова жанровска папазјанија Роберта Родригеза, тачније убацивање хорора у исту. Шок који сам као пубертетлија доживео први пут гледајући овај филм и конкретно ову сцену се не заборавља. Бежећи од полиције, браћа Геко, Сет (Џорџ Клуни) и Ричи (Квентин Тарантино, који је уједно и писац сценарија) траже начин да зајебу пандуре, пређу границу и побегну у Мексико, притом остављајући крваве трагове где год да прођу. На први поглед победници, браћа (са таоцима) се смештају у једини локал који ради од сумрака до свитања да искулирају. Убрзо затим, Салма Хајек A.K.A''Santanico Pandemonium'' изводи своју сада већ легендарну тачку, након које се поставља питање - шта после овога? Коментар Сета: ’’That’s what I call a fucking show!’’ и Ричијева избезумљена фаца све говоре. Након тога следи twist, нешто попут онога из имена локала. Секвенца забијеног ножа у сто, са којег се слива ЗЕЛЕНА крв је била први сигнал да ће бити фрке. Угледавши Ричијеву крв на руци, а очигледно ожеднела, ''Santanico Pandemonium'' се, гле чуда, претвара у вампирску краљицу а остале заносне играчице у бездушне крвопије. Даља прича је већини позната, лепо и угодно вече уз барске туче, алкохол и егзотичне плесачице се претвара у ''survival horror''.
HAPPINESS (1998) - The Confession
Званично мешавина комедије и драме, овај нискобуџетни филм заправо намеће озбиљна питања и проговара о крајње изопаченим и перверзним поривима које имају добростојећи и наизглед срећни јунаци. Рецимо, Бил Мејплвуд је психијатар и отац троје деце, који је такође и педофил, чињеница која је, наравно, непозната његовој жени. После развијања опсесије према двојици школских другова његовог једанаестогодишњег сина и реализације његових болесних фантазија, он у једном тренутку филма, после пуштања из затвора уз кауцију, кроз сузе признаје да је злостављао два дечака, уживао у томе и да би то поново урадио. На то га син погледа и, такође кроз сузе пита "Would you ever fuck me?". Одговор гласи: "No, I'd jerk off instead".
Мислим да додатна објашњења нису потребна.
INCENDIES (2010) - The Father, The Son, but not the Holy Spirit
Филмчина канадског аутора Дениса Вилнева о жени која је претрпела изгнанство, рат и затворску тортуру, све време тражећи давно изгубљеног сина са карактеристичном тетоважом на нози. На крају филма, после свих мука, она га случајно препознаје на базену и схвата преужасну и преболну истину - у питању је исти човек који ју је мучио и брутално силовао у затвору, том приликом јој направивши близанце. Могу ли две особе заправо да буду једна? Може ли неко да буде истовремено отац и брат, истовремено син и хм...шта год да му је четврта функција? У једном тренутку ћете се запитати колике су шансе за тако нешто, али ће вас сирова бруталност ратних страхота и ужас људских судбина натерати да размислите. "Згаришта" су филм који се бави универзалним и вечитим проблемима, са уврнутим крајем који оставља гледаоца у неверици.
MARATHON MAN (1976) - Is It Safe?
Одлазак код зубара је увек за већину људи трауматичан, нарочито кад попут мене имају великих проблема са тим. Изврсни трилер Џона Шлезингера ће учинити да никад више одлазак код зубара не доживите исто, а питање из назива сцене ће вам одзвањати у глави још дуго после завршетка филма. Лоренс Оливије у улози зубара нацисте мучи Дастина Хофмана у жељи да сазна одговор на одређено питање, који мученик у столици заправо не зна. Али, доца не зна да он не зна. И зато ће бушити здрав зуб све док не дође до пулпе, јер је нерв здравог зуба знатно осетљивији на бол. Једна ствар се мора признати, ово је оригиналан начин за изнуђивање истине, а до ње се исплати доћи, поготово ако се ради о покраденим дијамантима. Ужас је појачан Point-of-View перспективом, а глума поменутог двојца ће допринети да све изгледа веома реалистично. Бушилице и остали зубарски инструменти никад нису деловали страшније.
MIENTRAS DUERMES (2011) - The Letter
MISERY (1990) - Sledgehammer
Назив ове сцене се не односи на познату песму Питера Гејбријела, како би неки могли да помисле, већ оружје. Знате већ суштину. Писац бестселера је доживео саобраћајку после које га је спасила жена која је бивша болничарка и, сасвим случајно, велики обожавалац његових књига, а и њега самог (што му и директно саопштава). Такође и психо лудача. Она негује свог хероја у својој забаченој планинској кућици, не рекавши никоме. Али, када чује да је он у последњој књизи убио хероину која је њен узор, Ени Вилкс (у тумачењу фантастичне Кети Бејтс, која је за ту улогу награђена Оскаром) реагује веома емотивно. Писац мора да напише нови наставак у коме Мизери волшебно оживљава, иначе ће бити убијен од стране жене која га воли. А да му случајно бекство не падне напамет, побринула се мацола из назива, којом му дотична ломи зглобове. Излаза, дакле, нема. Или, ипак има? Ето шта погрешно тумачење љубави направи човеку. Драга Ени, љубав је кад неког обогаљиш емоционално, а не физички.
MIST, THE (2007) - Dead Can Dance
Завршница филма "Магла" конкурише за најцрњу у двадесет првом веку без икаквих проблема. Бежећи од крвопија којих су се једва спасли док су били заробљени у супермаркету кад се на град спустила магла, преостали људи крећу аутомобилом у бекство. Главни јунак, његов син и жена према којој су обојица развили симпатије, као и пар симпатичних стараца, су у безизлазној ситуацији. Гориво је на измаку, створења као да је све више, а они имају само пиштољ са по једним метком за сваког. Читава сцена је пропраћена и више него адекватном нумером "The Host of Seraphim" бенда из наслова. Човек се одлучује на најгоре - смешта по метак у главу свима у аутомобилу, укључујући и малог сина, оставивши један и за себе. А онда...
Онда, наравно, стиже коњица. У врхунској режији Френка Дарабонта, све делује још реалније.
OLDEUBOI (2003) - A Snapshot in the Family Album
Ако се за неки филм може рећи да доноси шок за шоком, то је случај са истински бруталним ремек-делом пуним емоција, вероватно интернационално најпопуларнијим корејским филмом. Између осталог, ту су: једење живе хоботнице, вађење зуба наживо уз Вивалдија у позадини, батинање из једног кадра кроз дугачак ходник, одсецање језика, који је крив за одређене гласине, али ниједан тренутак не преврће стомак као онај када главни јунак, слушајући причу о томе зашто је затворен на 15 година, па ослобођен, отвори извесну љубичасту кутију и излиста албум који се у њој налази. После тога, ниједна казна није довољна, а и хипноза слабо помаже. Можда овај опис делује као још једна паљевинска, безумна акција из Лундгрен-Сигал претплатног пакета, али немојте да вас то завара. Овај филм јесте мучан на тренутке, али је један од бољих снимљених у прошлој деценији.
Daddy, what'd you leave behind for me?
All in all, it was just a brick in the wall...
PLANET OF THE APES (1968) - Lady Liberty
Још једна од оних чувених ситуација "не би толико трагао за истином кад би знао шта ћеш открити". Овога пута то важи за Чарлтона Хестона који је стицајем околности заробљен на планети којом владају интелигентни мајмуни и захтева одговоре. У тренутку када му је све потаман, пошто је упркос упозорењу Др. Зејуса напустио пећину заједно са згодном женском, док самоуверено јаше плажом, угледа овај призор. Дакле, планета са које жели да побегне је иста она на коју жели да се врати, али је имао на уму време пре него што су се зле чике играле нуклеарног рата. Чаки љуто куне и проклиње као у народној песми, али слаба вајда, од Лејди Либерти остали само дугмићи, а од људи на Земљи ни толико, пошто су уништени сви докази њиховог постојања. Малер за Хестона, коме се у овом тексту може придодати и сазнање из филма Soylent Green (1973), да се храна за широке народне масе прави од - широких народних маса. Човек баш нема среће.
PSYCHO (1960) - Norma and the Chocolate Syrup
Сигурно једна од најчувенијих сцена мајстора трилера изазвала је многе контроверзе у време снимања. Филм није наишао на нарочито позитивне критике и сцена изгледа питомо за данашње појмове, нарочито ако се зна да је чоколадни сируп послужио као крв Џенет Ли. Шокантно није само брутално убиство, већ и чињеница да лик око кога се дотле градио цео филм (сви мисле да ће бити о њеној бежанији после крађе новца) бива уцмекан после четрдесетак минута, и одједном, ово остварење доживљава потпуни заокрет и добија много мрачнији тон. Фантастичан потез који је био права реткост у то време. На тај шок се свакако природно надовезује и онај са краја филма, када се обелодањује да очекивани убица заправо - није жив! Феноменалан преокрет, касније коришћен у маси филмова са "изненађујућим крајем".
REQUIEM FOR A DREAM (2000) - A Farewell to Arm and DD
Фаворит за овогодишњег Оскара, Џеред Лито, се дефинитивно не плаши тешких улога. Пре него што је у новом остварењу заблистао као транссексуалац заражен сидом, имао је главну мушку улогу у ретко депресивном "дрога не" филму Дарена Аронофског. Дефинитивно су кадрови инфициране и ко зна чиме све заражене руке завредили место на овој листи, нарочито у комбинацији са оним што долази мало касније (Хасан сецкати), уз сада већ култну музичку подлогу Клинта Мансела. Наравно, мора се поменути и чувена Double Dildo сцена у којој презгодна Џенифер Конели баца уврежене конвенције кроз прозор, показујући да има и глумица са Холивудске А-листе које се не либе да одглуме експлицитан секс. А и треба је разумети - потребна јој је дрога, а пара нема. Жао ми је што нема довољно простора да на прави начин поменем и најјачу глумачку креацију у филму, феноменалну Елен Берстин, која је бестидно опљачкана на додели Оскара.
ROSEMARY'S BABY (1968) - Acceptance
Розмери Вудхаус обузимају црне слутње откад се уселила у нови стан. Нешто се чудно дешава са њеним мужем, комшијама, трудноћом, постоје чудне околности у вези бивствовања претходних станара на том месту, а сви који имају сличне сумње завршавају мртви. Ретко морбидна хорорчина Романа Поланског, о којој сам већ писао, без иједне експлицитне сцене постиже ниво језе о којем одређени модерни хорори могу само да сањају. Све најцрње слутње и више од тога обистињују се шокантним сазнањем да су сви поменути део сатанистичког култа, а и да је она сама родила ђавољег потомка. Али, ово са слике није све. Најстрашнији тренутак иде после, финална сцена љуљања колевке ће комплетирати утисак да је ово један од најмрачнијих филмова икад снимљених.
SAW (2004) - Game Over
Ово је већ све познато и млађој публици, добар први део серијала који се протегао у недоглед завршава се шокантним обртом који не оставља гледаоца равнодушним. После серије мучних задатака које треба да испуне два јунака везана у купатилу, заједно са лешом који лежи поред њих, да би остала у животу, као и њихови најмилији, док све време покушавају да реше мистерију мастермајнда целе приче, као и разлога свог заробљавања. Испоставља се да психопата уствари има крајње алтруистичке мотиве за целу заврзламу - да научи своје госте да цене живот, према коме су почели да се односе веома себично и ружно. Иако је и тортура која води до испуњења задатака прилично шокантна, сама завршница је ипак најупечатљивија, где се показало да и поменути леш има своју сврху.
SEVEN (1995) - The Sloth Box
Ретко ко није гледао ово ремек-дело и сваки пут је подједнако мучно, али и подједнако добро. Ретко напет и ретко шокантан филм који вас од почетка прикуца за столицу и не пушта вас све до разарајућег финала, чији расплет ће вас оставити у агонији, као да су вас шутирали у серији у незгодно место. Међутим, морам да кажем да на уврнут начин обожавам тренутак кад се Бреду Питу избрише самозадовољни и саркастични осмех с лица који има у колима док се вози са Џон Доом ка крајњем одредишту (You're no messiah. You're a movie of the week. You're a fucking t-shirt, at best), те напето и уз тикове чека крајњи исход отварања кутије. А са друге стране, човеку се мора одати признање што је инсистирао да се филм заврши тако како јесте, јер су цензори и продуценти хтели да га ублаже, док он није рекао "или овако, или одох". Не знам да ли је то плод неких болесних фантазија из приватног живота, с обзиром да му је Гвинет Палтроу у то време била девојка, углавном, свака му част на истрајности.
Пре него што пређем на наредни филм, морам да направим малу дигресију и да поново будем личан. За мене, најшокантнија сцена у филму је откривање жртве очајања у лењости - костура везаног за кревет у запуштеној соби запуштене куће. Клаустрофобична ситуација, полумрачна просторија, специјалци и агенти проналазе везаног човека коме само што не отпадне труло и смрдљиво месо с костију, осветљавају га да би утврдили шта му се дешавало - а онда се он накашље и почне махнито да се цима, и тресе главом. Кад сам први пут гледао филм, са 12 година, умало се нисам умокрио. И данас ми је непријатно од те сцене.
SHINING, THE (1980) - The Bathtub 237 Makes Jack Scared
.jpg)
Иако је о класику Стенлија Кјубрика скоро све познато, иако је било тешко одлучити се за једну сцену, ипак част иде оној у којој Џек, већ добро начетих нерава, иде у чувену собу 237, одушеви се призором голе младе девојке у кади са којом почне да размењује нежности, а онда са њом нешто почне да се дешава. Прво у огледалу, а потом и без њега, видимо да је девојка постала старица која се буквално распада. Све у вези са овим филмом је отворено за интерпретацију, па тако ја мислим да је ова сцена део сна, а не реалности, али свеједно је довољна за тикове. Иако сам први пут гледао ово у не баш детињим годинама (рецимо да их је било петнаест), а потом још пет пута, сваки пут ми је нелагодно, што само иде у прилог тврдњи да је ово један од језивијих филмова по мом скромном мишљењу.
Још једна сцена истинског шока коју морам да поменем, иако нема ништа експлицитно, јесте и она када крајње иритантна Шели Дувал добије и коначну потврду да јој је муж потпуно скренуо, откривши хиљаде откуцаних страница на којима се понавља иста реченица.
TERMINATOR 2: JUDGEMENT DAY (1991) - I Have a Dream
UN CHIEN ANDALOU (1929) - Testing a razor
Култни кратки филм Луиса Буњуела, који може да се опише једном реченицом - екранизовани снови Салвадора Далија, што се може и видети, јер је током свих двадесетак минута трајања некако снолик. Ипак, успева да шокира од самог почетка, чувена уводна секвенца почиње картицом са речима "Било једном давно", а онда видимо човека како уз веселу музику у позадини оштри бријач који тестира најпре на свом прсту. Међутим, то му није било довољно, те лагано улази у просторију у којој седи жена, одлучно је хвата за главу и пресеца јој око на пола, уз пропратне кадрове месеца и облака. Свако ко зна ишта о Салвадору Далију, зна и да није био баш здрав у глави, али овакав почетак је поприлично неочекиван. Има ту после и одсечених руку, мртвих магараца, мрава и још неких узнемирујућих сцена (за стандарде 1929. године), али шок око расеченог ока остаје и данас, 85 година касније.
THE WICKER MAN (1973) - The Sacrifice
Фантастично британско остварење врти се око религиозног полицајца који на удаљеном острву, које насељавају пагани са врло бизарним ритуалима и обичајима, истражује нестанак девојчице. Врло брзо бива увучен у њихов свет пун чудних песама и сексуалних искушења, који је њему као строгом хришћанину непојмљив. Острвом управља веома мрачни Лорд Самерајл (бриљантни Кристофер Ли, који је филм радио бесплатно). Када полицајац открије да се одвија могуће жртвовање девица током празника, назире се могућност проналаска нестале девојчице. Али, да ли су чудни мештани оно за шта се издају? Да ли је девојчица оно што се мисли да јесте? И најважније, шта је коначни план? Одговори на та питања се дају у овој феноменалној сцени и са правом могу да се сврстају у шокантне.
***
У закључку можемо рећи да би за побројавање свих релевантних шокантних филмских сцена било потребно још најмање двадесет текстова, осврти су били на оне који су незаобилазни. Нема сумње да ће се шок и у будућности користити као ефектно филмско средство, а у неким ситуацијама он заиста позитивно утиче на квалитет и доприноси да о одгледаном филму размишљамо и много дана касније. Уз захвалност колеги и сараднику на три остварења из ове листе, само да препоручим три култна наслова за оне јачег стомака, којима су овде дати шокови за девојчице и воле да их продрма нешто озбиљније. Наравно, нису за испод 18, ни под разно.
SALO O LE 120 GIORNATE DI SODOMA (1975) - Pierpaolo Pasolini
PINK FLAMINGOS (1972) - John Waters
CANNIBAL HOLOCAUST (1980) - Ruggero Deodato
Па, ко воли, нек изволи. До следећег читања.
Листа није нумерисана, из простог разлога што је јако незахвално нумерисати и класификовати сцене по квалитету, и што је утисак "та и та сцена је боља/гора од те и те" потпуно субјективан. Ви сами нумеришите кад видите предлоге. Или додајте своје, још боље. Вежите се, полећемо!
Ако ове филмове нисте гледали, а планирате, не читајте даље. YOU HAVE BEEN WARNED!
*** СПОЈЛЕРИ ***
ALIEN (1979) - Genesis
Није у питању Прва књига Мојсијева, нити бенд Фила Колинса, већ рађање "туђина" у генијалном филму Ридлија Скота. Након што после изласка из јајета заврши на лицу једног члана посаде и мистериозно спадне с њега после интервенције, привидно је све у реду. Међутим, током последње вечере пред повратак на Земљу, не лези враже - Џона Харта спопадају конвулзије и гушење, а онда му непознати организам нагло излази из груди. После тога ништа неће бити исто, а посаду Нострома чека прилично тешка судбина, представљена кроз више језивих сцена. Но, ова је ипак на првом месту, чему доприносе сјајни ефекти и наравно, још боља глума целе екипе.
BIG HEAT, THE (1953) - Coffee, Dear?
Првокласни крими трилер Фрица Ланга са Гленом Фордом у главној улози говори о нимало префињеном пандуру који се намерио на политички моћан криминални синдикат и не жели да одустане у тој борби, као ни мафијаши. Један од гангстера, Ли Марвин, у једној од улога које су му најбоље лежале (ретко ко је умео да буде пргав и бруталан као он), у једној сцени, изнервиран сручи лонац вреле кафе својој прелепој девојци (Глорија Грејем) у лице. Иако је филм константно напет и ни у једном тренутку не шећери стварност, ово је свакако прилично неочекивана сцена и жалосно је гледати упропашћено Глоријино лице у време кад естетска хирургија није баш била у успону. Ипак, касније ће имати прилику да задовољи правду. Добро упућени извори кажу да је ова сцена била инспирација за велики Цунетов хит "Кафу ми драга испеци" (шалим се, наравно).
CARRIE (1976) - Talk to the Hand
Прва филмска адаптација Стивена Кинга садржи приличан број шокантних момената, али наравно да заставица иде шокантном финалу у коме универзално невољена и мучена краљица матуре, уместо круне на поклон добија кофу свињске крви на главу. Наравоученије - ако планирате да понижавате краљицу матуре, уверите се најпре да нема телекинетичке моћи, иначе ће вам се осветити за малтретирање, и то на врло бруталан начин. Све то изгледа фасцинантно у режији Брајана Де Палме, а онда долази сама завршница, где краљичина најбоља пријатељица доживљава још један шок у последњој сцени. Ко је гледао, зна о чему причам. Ко није, нека упосли торент, ако сте љубитељи жанра, допашће вам се.
CHINATOWN (1974) - Forget it, Jake, you can't handle the truth
Упорни детектив Гитис (Џек Николсон) долази на финално суочење са Евелин (Феј Данавеј) и константно захтева истину, служећи се чак и шамарањем ("I said I want the truth!"). Мени тада увек у глави одзвони глас Џека Николсона после 18 година "You can't handle the truth" (из "Неколико добрих људи"). И заиста, када коначно чује истину коју тражи, она није нимало пријатна. Али, то није све! Након што при покушају бекства мурија смести метак у Фејину очну дупљу, њено дете остаје на старање деди. Или беше тата? Или нешто треће? Колико год да сте знали да ће нешто поћи по злу, јер просто филм одише злокобном и узаврелом атмосфером, нешто овако бизарно се тешко могло очекивати. Мада, ако знамо да се ради о филму Романа Поланског, ништа није немогуће. Заборави, Џејк, ово је кинеска четврт...
DELIVERANCE (1972) - Squeal like a pig, boy!
Четири пријатеља иду на сплаварење реком Кахулаваси у северној Џорџији пре изградње бране и нарушавања нетакнуте атмосфере. Само двојица имају искуство сналажења у природи. Оно што је почело као миран пут, претвара се у ноћну мору спасавања живота, јер староседаоци тог краја не трпе упадице са стране. Боби (Нед Бити, тада дебитант) предосећа опасност и мрмља "Господе, спаси нас". Бог се вероватно злобно насмејао, иако се то у филму не види. Све је најављено злослутним погледом свирача бенџа, а ескалира сценом са горње слике у коме двојица непријатељски расположених хилбилија поменутог Бобија терају да скичи као свињче. И он то стварно и ради. Тешко је веровати да је ово Стенли Биг Мен Боландер из "Homicide: Life on the Street". Наравно, пошто се поиграју са њим, отпочиње борба на живот и смрт, али шок је постигнут већ овом сценом. Нед Бити је тражио да сцена буде снимљена из једног кадра, да не би морао да је понавља. Поштено. Не бих ни ја понављао сцену у којој сам жртва содомије.
EXORCIST, THE (1973) - Let Jesus Fuck You!
Овај филм је најпознатији и најбољи на тему поседнутости деце, ту нема приче. Он такође садржи велики број заиста језивих сцена и истински је страшан у сваком смислу, и због ствари које се дешавају, али и због количине опсцених вулгарности које изговара поседнуто дете. Ако хоћете да вас неки филм баш добро уздрма и протресе, погледајте овај. Али, постоји једна сцена која надмашује све и без проблема конкурише за најбогохулнију у историји филма, а то је, погађате, она у којој Елен Берстин згрожена затиче Линду Блер у процесу самогратификације, док се распеће користи као инструмент, уз упорно понављање реченице из наслова. Вероватно најјезивији моменат филма, који превазилази чак и фамозно окретање главе. У сваком случају, сцена коју не можете лако да избаците из главе.
ERASERHEAD (1977) - Baby, It's You
Дејвид Линч је познат као редитељ који често шокира публику. Али, све оно што је касније радио не може ни да приђе опскурном дебитантском филму, сада култном наслову, чувеном по томе да траје скоро сат и по а има брат брату свеукупно пет редова текста. Читав филм се махом састоји од уврнутих и морбидних сцена и колажа у чијем центру се налази бизарни јунак Хенри Спенсер. Тешко је смислити нешто сувисло за детаљнију анализу, али неки критичари кажу да је у питању љута оптужба против секса, бесмислене продукције деце и пре свега о страху од првог родитељства. Најгротескније сцене су свакако са деформисаном, болешљивом и кењкавом бебом мутантом, а ако бисмо неку издвајали, то би свакако била њена смрт. Нећу да детаљишем око ње, само ћу подсетити на стихове песме "Too Drunk to Fuck" (бенд Dead Kennedys), која ми увек падне на ум кад се сетим овог филма:
"But in my room
Wish you were dead
you ball like the baby
in Eraserhead".
FROM DUSK TILL DAWN (1996) - Welcome to Slavery
Свакако да посебно место на овој листи има ова жанровска папазјанија Роберта Родригеза, тачније убацивање хорора у исту. Шок који сам као пубертетлија доживео први пут гледајући овај филм и конкретно ову сцену се не заборавља. Бежећи од полиције, браћа Геко, Сет (Џорџ Клуни) и Ричи (Квентин Тарантино, који је уједно и писац сценарија) траже начин да зајебу пандуре, пређу границу и побегну у Мексико, притом остављајући крваве трагове где год да прођу. На први поглед победници, браћа (са таоцима) се смештају у једини локал који ради од сумрака до свитања да искулирају. Убрзо затим, Салма Хајек A.K.A''Santanico Pandemonium'' изводи своју сада већ легендарну тачку, након које се поставља питање - шта после овога? Коментар Сета: ’’That’s what I call a fucking show!’’ и Ричијева избезумљена фаца све говоре. Након тога следи twist, нешто попут онога из имена локала. Секвенца забијеног ножа у сто, са којег се слива ЗЕЛЕНА крв је била први сигнал да ће бити фрке. Угледавши Ричијеву крв на руци, а очигледно ожеднела, ''Santanico Pandemonium'' се, гле чуда, претвара у вампирску краљицу а остале заносне играчице у бездушне крвопије. Даља прича је већини позната, лепо и угодно вече уз барске туче, алкохол и егзотичне плесачице се претвара у ''survival horror''.
HAPPINESS (1998) - The Confession
Званично мешавина комедије и драме, овај нискобуџетни филм заправо намеће озбиљна питања и проговара о крајње изопаченим и перверзним поривима које имају добростојећи и наизглед срећни јунаци. Рецимо, Бил Мејплвуд је психијатар и отац троје деце, који је такође и педофил, чињеница која је, наравно, непозната његовој жени. После развијања опсесије према двојици школских другова његовог једанаестогодишњег сина и реализације његових болесних фантазија, он у једном тренутку филма, после пуштања из затвора уз кауцију, кроз сузе признаје да је злостављао два дечака, уживао у томе и да би то поново урадио. На то га син погледа и, такође кроз сузе пита "Would you ever fuck me?". Одговор гласи: "No, I'd jerk off instead".
Мислим да додатна објашњења нису потребна.
INCENDIES (2010) - The Father, The Son, but not the Holy Spirit
Филмчина канадског аутора Дениса Вилнева о жени која је претрпела изгнанство, рат и затворску тортуру, све време тражећи давно изгубљеног сина са карактеристичном тетоважом на нози. На крају филма, после свих мука, она га случајно препознаје на базену и схвата преужасну и преболну истину - у питању је исти човек који ју је мучио и брутално силовао у затвору, том приликом јој направивши близанце. Могу ли две особе заправо да буду једна? Може ли неко да буде истовремено отац и брат, истовремено син и хм...шта год да му је четврта функција? У једном тренутку ћете се запитати колике су шансе за тако нешто, али ће вас сирова бруталност ратних страхота и ужас људских судбина натерати да размислите. "Згаришта" су филм који се бави универзалним и вечитим проблемима, са уврнутим крајем који оставља гледаоца у неверици.
MARATHON MAN (1976) - Is It Safe?
Одлазак код зубара је увек за већину људи трауматичан, нарочито кад попут мене имају великих проблема са тим. Изврсни трилер Џона Шлезингера ће учинити да никад више одлазак код зубара не доживите исто, а питање из назива сцене ће вам одзвањати у глави још дуго после завршетка филма. Лоренс Оливије у улози зубара нацисте мучи Дастина Хофмана у жељи да сазна одговор на одређено питање, који мученик у столици заправо не зна. Али, доца не зна да он не зна. И зато ће бушити здрав зуб све док не дође до пулпе, јер је нерв здравог зуба знатно осетљивији на бол. Једна ствар се мора признати, ово је оригиналан начин за изнуђивање истине, а до ње се исплати доћи, поготово ако се ради о покраденим дијамантима. Ужас је појачан Point-of-View перспективом, а глума поменутог двојца ће допринети да све изгледа веома реалистично. Бушилице и остали зубарски инструменти никад нису деловали страшније.
MIENTRAS DUERMES (2011) - The Letter
Остварење
Жаумеа Балагера, шпанска трилер-драма, говори о домару зграде који развија
опсесију према једној станарки, а његова лудост одлази до те мере да јој се
ноћу увлачи не само у стан, већ и у кревет. Њихов ''заједнички живот'' се
одвија искључиво ноћу, док она спава или је у несвести због опијата којима је
лик кљука како га не би провалила. Преко дана је он усрдни кућепазитељ, за кога
нико ружну реч не би рекао. Сцена коју истичемо је она при крају филма, када
она после смрти момка одлази из те зграде и града, како би подизала њихово
дете. Секвенца у којој она чита писмо домара, и притом открива његову
вишемесечну игру са њом је фантастична, а тренутак кад схвата да дете баш и не личи на њеног момка (што би рекао Лазар Ристовски) је дефинитивно оно што смо тражили за ову листу.
Осећања која би она могла имати у том тренутку су за аутора
овог текста из очигледних разлога недокучива, али то како је Марта Етура
приказала свој емоционални потрес је запањујуће. Сећам се да сам на тренутак
помислио: ''Неће ваљда да науди овом несрећном детету...''. Иако постоји једна крвавија сцена у филму, ова је оставила кудикамо јачи утисак што се шока тиче.
MISERY (1990) - Sledgehammer
Назив ове сцене се не односи на познату песму Питера Гејбријела, како би неки могли да помисле, већ оружје. Знате већ суштину. Писац бестселера је доживео саобраћајку после које га је спасила жена која је бивша болничарка и, сасвим случајно, велики обожавалац његових књига, а и њега самог (што му и директно саопштава). Такође и психо лудача. Она негује свог хероја у својој забаченој планинској кућици, не рекавши никоме. Али, када чује да је он у последњој књизи убио хероину која је њен узор, Ени Вилкс (у тумачењу фантастичне Кети Бејтс, која је за ту улогу награђена Оскаром) реагује веома емотивно. Писац мора да напише нови наставак у коме Мизери волшебно оживљава, иначе ће бити убијен од стране жене која га воли. А да му случајно бекство не падне напамет, побринула се мацола из назива, којом му дотична ломи зглобове. Излаза, дакле, нема. Или, ипак има? Ето шта погрешно тумачење љубави направи човеку. Драга Ени, љубав је кад неког обогаљиш емоционално, а не физички.
MIST, THE (2007) - Dead Can Dance
Завршница филма "Магла" конкурише за најцрњу у двадесет првом веку без икаквих проблема. Бежећи од крвопија којих су се једва спасли док су били заробљени у супермаркету кад се на град спустила магла, преостали људи крећу аутомобилом у бекство. Главни јунак, његов син и жена према којој су обојица развили симпатије, као и пар симпатичних стараца, су у безизлазној ситуацији. Гориво је на измаку, створења као да је све више, а они имају само пиштољ са по једним метком за сваког. Читава сцена је пропраћена и више него адекватном нумером "The Host of Seraphim" бенда из наслова. Човек се одлучује на најгоре - смешта по метак у главу свима у аутомобилу, укључујући и малог сина, оставивши један и за себе. А онда...
Онда, наравно, стиже коњица. У врхунској режији Френка Дарабонта, све делује још реалније.
OLDEUBOI (2003) - A Snapshot in the Family Album
Ако се за неки филм може рећи да доноси шок за шоком, то је случај са истински бруталним ремек-делом пуним емоција, вероватно интернационално најпопуларнијим корејским филмом. Између осталог, ту су: једење живе хоботнице, вађење зуба наживо уз Вивалдија у позадини, батинање из једног кадра кроз дугачак ходник, одсецање језика, који је крив за одређене гласине, али ниједан тренутак не преврће стомак као онај када главни јунак, слушајући причу о томе зашто је затворен на 15 година, па ослобођен, отвори извесну љубичасту кутију и излиста албум који се у њој налази. После тога, ниједна казна није довољна, а и хипноза слабо помаже. Можда овај опис делује као још једна паљевинска, безумна акција из Лундгрен-Сигал претплатног пакета, али немојте да вас то завара. Овај филм јесте мучан на тренутке, али је један од бољих снимљених у прошлој деценији.
Daddy, what'd you leave behind for me?
All in all, it was just a brick in the wall...
PLANET OF THE APES (1968) - Lady Liberty
Још једна од оних чувених ситуација "не би толико трагао за истином кад би знао шта ћеш открити". Овога пута то важи за Чарлтона Хестона који је стицајем околности заробљен на планети којом владају интелигентни мајмуни и захтева одговоре. У тренутку када му је све потаман, пошто је упркос упозорењу Др. Зејуса напустио пећину заједно са згодном женском, док самоуверено јаше плажом, угледа овај призор. Дакле, планета са које жели да побегне је иста она на коју жели да се врати, али је имао на уму време пре него што су се зле чике играле нуклеарног рата. Чаки љуто куне и проклиње као у народној песми, али слаба вајда, од Лејди Либерти остали само дугмићи, а од људи на Земљи ни толико, пошто су уништени сви докази њиховог постојања. Малер за Хестона, коме се у овом тексту може придодати и сазнање из филма Soylent Green (1973), да се храна за широке народне масе прави од - широких народних маса. Човек баш нема среће.
PSYCHO (1960) - Norma and the Chocolate Syrup
Сигурно једна од најчувенијих сцена мајстора трилера изазвала је многе контроверзе у време снимања. Филм није наишао на нарочито позитивне критике и сцена изгледа питомо за данашње појмове, нарочито ако се зна да је чоколадни сируп послужио као крв Џенет Ли. Шокантно није само брутално убиство, већ и чињеница да лик око кога се дотле градио цео филм (сви мисле да ће бити о њеној бежанији после крађе новца) бива уцмекан после четрдесетак минута, и одједном, ово остварење доживљава потпуни заокрет и добија много мрачнији тон. Фантастичан потез који је био права реткост у то време. На тај шок се свакако природно надовезује и онај са краја филма, када се обелодањује да очекивани убица заправо - није жив! Феноменалан преокрет, касније коришћен у маси филмова са "изненађујућим крајем".
REQUIEM FOR A DREAM (2000) - A Farewell to Arm and DD
Фаворит за овогодишњег Оскара, Џеред Лито, се дефинитивно не плаши тешких улога. Пре него што је у новом остварењу заблистао као транссексуалац заражен сидом, имао је главну мушку улогу у ретко депресивном "дрога не" филму Дарена Аронофског. Дефинитивно су кадрови инфициране и ко зна чиме све заражене руке завредили место на овој листи, нарочито у комбинацији са оним што долази мало касније (Хасан сецкати), уз сада већ култну музичку подлогу Клинта Мансела. Наравно, мора се поменути и чувена Double Dildo сцена у којој презгодна Џенифер Конели баца уврежене конвенције кроз прозор, показујући да има и глумица са Холивудске А-листе које се не либе да одглуме експлицитан секс. А и треба је разумети - потребна јој је дрога, а пара нема. Жао ми је што нема довољно простора да на прави начин поменем и најјачу глумачку креацију у филму, феноменалну Елен Берстин, која је бестидно опљачкана на додели Оскара.
ROSEMARY'S BABY (1968) - Acceptance
Розмери Вудхаус обузимају црне слутње откад се уселила у нови стан. Нешто се чудно дешава са њеним мужем, комшијама, трудноћом, постоје чудне околности у вези бивствовања претходних станара на том месту, а сви који имају сличне сумње завршавају мртви. Ретко морбидна хорорчина Романа Поланског, о којој сам већ писао, без иједне експлицитне сцене постиже ниво језе о којем одређени модерни хорори могу само да сањају. Све најцрње слутње и више од тога обистињују се шокантним сазнањем да су сви поменути део сатанистичког култа, а и да је она сама родила ђавољег потомка. Али, ово са слике није све. Најстрашнији тренутак иде после, финална сцена љуљања колевке ће комплетирати утисак да је ово један од најмрачнијих филмова икад снимљених.
SAW (2004) - Game Over
Ово је већ све познато и млађој публици, добар први део серијала који се протегао у недоглед завршава се шокантним обртом који не оставља гледаоца равнодушним. После серије мучних задатака које треба да испуне два јунака везана у купатилу, заједно са лешом који лежи поред њих, да би остала у животу, као и њихови најмилији, док све време покушавају да реше мистерију мастермајнда целе приче, као и разлога свог заробљавања. Испоставља се да психопата уствари има крајње алтруистичке мотиве за целу заврзламу - да научи своје госте да цене живот, према коме су почели да се односе веома себично и ружно. Иако је и тортура која води до испуњења задатака прилично шокантна, сама завршница је ипак најупечатљивија, где се показало да и поменути леш има своју сврху.
SEVEN (1995) - The Sloth Box
Ретко ко није гледао ово ремек-дело и сваки пут је подједнако мучно, али и подједнако добро. Ретко напет и ретко шокантан филм који вас од почетка прикуца за столицу и не пушта вас све до разарајућег финала, чији расплет ће вас оставити у агонији, као да су вас шутирали у серији у незгодно место. Међутим, морам да кажем да на уврнут начин обожавам тренутак кад се Бреду Питу избрише самозадовољни и саркастични осмех с лица који има у колима док се вози са Џон Доом ка крајњем одредишту (You're no messiah. You're a movie of the week. You're a fucking t-shirt, at best), те напето и уз тикове чека крајњи исход отварања кутије. А са друге стране, човеку се мора одати признање што је инсистирао да се филм заврши тако како јесте, јер су цензори и продуценти хтели да га ублаже, док он није рекао "или овако, или одох". Не знам да ли је то плод неких болесних фантазија из приватног живота, с обзиром да му је Гвинет Палтроу у то време била девојка, углавном, свака му част на истрајности.
Пре него што пређем на наредни филм, морам да направим малу дигресију и да поново будем личан. За мене, најшокантнија сцена у филму је откривање жртве очајања у лењости - костура везаног за кревет у запуштеној соби запуштене куће. Клаустрофобична ситуација, полумрачна просторија, специјалци и агенти проналазе везаног човека коме само што не отпадне труло и смрдљиво месо с костију, осветљавају га да би утврдили шта му се дешавало - а онда се он накашље и почне махнито да се цима, и тресе главом. Кад сам први пут гледао филм, са 12 година, умало се нисам умокрио. И данас ми је непријатно од те сцене.
SHINING, THE (1980) - The Bathtub 237 Makes Jack Scared
Иако је о класику Стенлија Кјубрика скоро све познато, иако је било тешко одлучити се за једну сцену, ипак част иде оној у којој Џек, већ добро начетих нерава, иде у чувену собу 237, одушеви се призором голе младе девојке у кади са којом почне да размењује нежности, а онда са њом нешто почне да се дешава. Прво у огледалу, а потом и без њега, видимо да је девојка постала старица која се буквално распада. Све у вези са овим филмом је отворено за интерпретацију, па тако ја мислим да је ова сцена део сна, а не реалности, али свеједно је довољна за тикове. Иако сам први пут гледао ово у не баш детињим годинама (рецимо да их је било петнаест), а потом још пет пута, сваки пут ми је нелагодно, што само иде у прилог тврдњи да је ово један од језивијих филмова по мом скромном мишљењу.
Још једна сцена истинског шока коју морам да поменем, иако нема ништа експлицитно, јесте и она када крајње иритантна Шели Дувал добије и коначну потврду да јој је муж потпуно скренуо, откривши хиљаде откуцаних страница на којима се понавља иста реченица.
TERMINATOR 2: JUDGEMENT DAY (1991) - I Have a Dream
Филм који је обележио одрастање моје генерације. Од тога да
сам гледајући први пут као клинац, први и једини пут (до сада) пустио сузу
гледајући неки филм, онда кад се T-101 спустио у течни челик, до тога да сам
хтео да правим Терминаторе кад порастем, што је нажалост остала неостварена
жеља. Било како било, ово легендарно остварење Џејмса Камерона морало је наћи
своје место на овој листи. У мору препознатљивих и шокантних сцена било је
тешко изабрати једну, али сам се одлучио за ону у којој Сара Конор у сну види
почетак нуклеарног рата, тј. конкретно нуклеарни удар на Лос Анђелес. Секвенца
у којој види саму себе како се безбрижно игра са највероватније својим унуцима,
децом Џона Конора, а онда безуспешно покушава да себе и све њих упозори на
опасност је изузетно драматична и ефектно снимљена, уз заиста одличну глуму
Линде Хамилтон. Приказ нуклеарне катастрофе је запањујуће реалан и истовремено
стравичан, нарочито ако се упореди са њеним описом тог сна који даје
психијатрима у болници ''Пескадеро'' у којој је смештена. Музичка подлога
поменутој сцени је врхунска, и још више
доприноси њеном доживљају. Нема шта, Камерон је некада дефинитивно знао
шта ради.
Култни кратки филм Луиса Буњуела, који може да се опише једном реченицом - екранизовани снови Салвадора Далија, што се може и видети, јер је током свих двадесетак минута трајања некако снолик. Ипак, успева да шокира од самог почетка, чувена уводна секвенца почиње картицом са речима "Било једном давно", а онда видимо човека како уз веселу музику у позадини оштри бријач који тестира најпре на свом прсту. Међутим, то му није било довољно, те лагано улази у просторију у којој седи жена, одлучно је хвата за главу и пресеца јој око на пола, уз пропратне кадрове месеца и облака. Свако ко зна ишта о Салвадору Далију, зна и да није био баш здрав у глави, али овакав почетак је поприлично неочекиван. Има ту после и одсечених руку, мртвих магараца, мрава и још неких узнемирујућих сцена (за стандарде 1929. године), али шок око расеченог ока остаје и данас, 85 година касније.
THE WICKER MAN (1973) - The Sacrifice
Фантастично британско остварење врти се око религиозног полицајца који на удаљеном острву, које насељавају пагани са врло бизарним ритуалима и обичајима, истражује нестанак девојчице. Врло брзо бива увучен у њихов свет пун чудних песама и сексуалних искушења, који је њему као строгом хришћанину непојмљив. Острвом управља веома мрачни Лорд Самерајл (бриљантни Кристофер Ли, који је филм радио бесплатно). Када полицајац открије да се одвија могуће жртвовање девица током празника, назире се могућност проналаска нестале девојчице. Али, да ли су чудни мештани оно за шта се издају? Да ли је девојчица оно што се мисли да јесте? И најважније, шта је коначни план? Одговори на та питања се дају у овој феноменалној сцени и са правом могу да се сврстају у шокантне.
***
У закључку можемо рећи да би за побројавање свих релевантних шокантних филмских сцена било потребно још најмање двадесет текстова, осврти су били на оне који су незаобилазни. Нема сумње да ће се шок и у будућности користити као ефектно филмско средство, а у неким ситуацијама он заиста позитивно утиче на квалитет и доприноси да о одгледаном филму размишљамо и много дана касније. Уз захвалност колеги и сараднику на три остварења из ове листе, само да препоручим три култна наслова за оне јачег стомака, којима су овде дати шокови за девојчице и воле да их продрма нешто озбиљније. Наравно, нису за испод 18, ни под разно.
SALO O LE 120 GIORNATE DI SODOMA (1975) - Pierpaolo Pasolini
PINK FLAMINGOS (1972) - John Waters
CANNIBAL HOLOCAUST (1980) - Ruggero Deodato
Па, ко воли, нек изволи. До следећег читања.
Нема коментара:
Постави коментар