Верујем да једино људи који су потпуне филмске аналфабете и игнорамуси у најкласичнијем смислу речи нису чули за Акиру Куросаву, ако ништа друго, бар из песме Оливера Мандића. Он је убедљиво најпознатији и најпопуларнији редитељ са истока кад је у питању западњачка публика и један је од редитеља (нема их тако много) који је успео да изгради сопствени ауторски печат који је препознатљив у готово сваком његовом остварењу. Такође је и један од најцењенијих кад су колеге редитељи у питању, што се најбоље огледа у чињеници да је утицао на мали милион њих, па чак и на такве великане међу својим савременицима попут Ингмара Бергмана. Такође су његови филмови врло често римејковани за западно тржиште - најпознатији примери су филмови Серђа Леонеа "A Fistful of Dollars" и " For a Few Dollars More" који су верзије Куросавиних филмова снимљених коју годину пре, Yojinbo (1961) и Tsubaki Sanjuro (1962). Да је и сам Акира Куросава добро користио своје утицаје, а међу њима и неке америчке и европске ауторе, знамо јер је идеје за горепоменуте филмове добио управо читајући Дашијела Хемета и Рејмонда Чендлера, а ту су наравно и адаптације Шекспира смештене у древни Јапан, Kumonosu jo (Крвави престо, 1957) и Ran (Ран, 1985).
Могло би се навести бар још десет-петнаест незаобилазних филмова из опуса овог великана, али поента овог текста је да укаже на чињеницу да Акира Куросава није једини јапански редитељ вредан пажње и да је гигант какав је јапанска кинематографија некада била могао, а и још увек може, да се подичи и неким другим именима. Овде се нећу бавити генералним темама јапанске кинематографије, већ ћу их везивати за одређене режисере. Наведени су абецедно.
ЧАСНИ ПОМЕН: Hayao Miyazaki (1941)
 |
| Хајао Мијазаки |
Пре него што се посветим играним филмовима, грех би био не споменути бар једног аутора успешног у области анимираног јапанског филма, односно анимеа. Разлог за то је веома једноставан - анимирана кинематографија је временом постала саставни део јапанске културе и Јапана уопште, средства се подједнако, ако не и више улажу у анимирану него у играну кинематографију, а и у њима можемо видети колико смо ми овде културолошки, социолошки и у сваком другом аспекту, различити од Јапанаца (то не иде увек нужно у њихову корист). О темама анимираних јапанских филмова би била потребна три подужа текста, те ћу само напоменути да је оно што је могло да се види на нашим екранима било прилично зашећерено, и да нема везе са правим стањем ствари (узмимо за пример Змајеву куглу, која је кудикамо озбиљнија и зрелија, а и уврнутија него што је то деловало код нас на Пинку у синхронизацији Вујкета и Неше Ненадовића). Да не причам о Наруту и неким другим насловима. Но, како рекох, то није тема текста, те ћу се само укратко осврнути на једног аутора који се издваја из гомиле успешних и награђиваних. Мијазаки је почео каријеру још раних шездесетих и имао различите улоге у стваралачким тимовима, а свој први филм под називом Rupan sansei: Kariosutoro no shiro (The Castle of Cagliostro) снимио је 1979. године, а затим је после успеха филма Kaze no tani no Naushika (Nausicaa of the Valley of the Wind, 1984) постао суоснивач чувене компаније Гибли, која ће се бавити продукцијом анимеа и донети му највеће успехе у редитељској каријери. Мијазаки се често бави темама околине, планете, лошег односа човека према природи, као и детињства, мада повремено провлачи и неке друге теме и поруке, на пример неки његови филмови имају антиратну ноту и контекст. Карактеристичан је по томе што су му главни ликови женски (девојчице или жене, обично јаке и независне), а често се деси да му филмови немају класичног негативца и уопште, да недостаје присуство зла (види филм Tonari no Totoro (Мy Neighbor Totoro, 1988)). Иако су његови филмови у Јапану постизали велики успех, напољу није могао да опепели, све док компанија Мирамакс није избацила филм Mononoke-hime (Princess Mononoke, 1997) на инострано тржиште, наравно са енглеском синхронизацијом. Био је то први анимирани филм који је добио јапанског Оскара и филм који је највише зарадио у Јапану у то време. Међутим, тај успех је врло брзо превазиђен уз помоћ филма Sen to Chihiro no Kamikakushi (Spirited Away, 2001), који је освојио гомилу награда, укључујући и амерички Оскар и берлинског Златног медведа. А зарадио је и 275 милиона долара широм света, тако да је и даље најуспешнији аниме у историји.
 |
| Spirited Away |
После тога се Мијазаки повукао, да би се предомислио након пар година и вратио се да режира још једну бајку, о клетви баченој на осамнаестогодишњакињу, Hauru no ugoku shiro (Howl's Moving Castle, 2004), такође номиновану за Оскара. После још два филма, од којих је последње остварење одлични Kaze Tachinu (The Wind Rises) настало прошле године и биографски је филм о дизајнеру јапанских ратних авиона, Хајао Мијазаки је објавио да се повлачи, овај пут озбиљно, јер је, речима Денија Гловера, "too old for this shit". Вероватно је и у праву, а видећемо хоће ли заслужена пензија бити трајног карактера. Многи фанови се надају да ће се матори ипак предомислити.
1. Kinji Fukasaku (1930 - 2003)
 |
| Кинђи Фукасаку |
Овај креативни редитељ је снимио доста филмова у својој четрдесет година дугој каријери, али му се највеће заслуге приписују због редефиниције јакуза поджанра и увођења технике "дрхтаве камере" из руке у јапанску кинематографију. Преко његових филмова, шира јавност се упознала са Сонијем Чибом, великим глумцем, незаобилазним у крими и кунг-фу жанру седамдесетих година (носилац црног појаса у шест различитих вештина и љубимац Квентина Тарантина - сетите се лика Хатори Ханза у филму "Kill Bill"). Фукасаку је почео да ради почетком шездесетих и са Чибом снимио неколико краћих детективских филмова, а наслови из тог периода су били, иако прилично скромни и не много успешни, јасно инспирисани холивудским ноар-филмовима четрдесетих. Прва половина каријере је готово увек имала везе са другом страном закона - мафија, коцка, лоповлук и слични елементи су били присутни, чак и када филм садржи комичне елементе, попут остварења "Kuro tokage" (Black Lizard, 1968). Заслужан је за јапанске секвенце холивудског филма "Tora!Tora!Tora!" (1970), о нападу на Перл Харбур. Ван своје зоне удобности, искорачио је 1972. године тешким и трагичним ратним филмом "Gunki hatameku motoni" (Under the Flag of the Rising Sun), а поменута редефиниција јакуза жанра је дошла у наредној, филмом "Jingi naki tatakai" (Battles Without Honor and Humanity, 1973), у смислу да су јакузе дотле махом приказиване часно и у неку руку витешки, као поштоваоци кодекса, а код Фукасакуа је разоткривена њихова много мрачнија и насилнија страна, као што каже и сам наслов. Овде је одлично искоришћен поменути ефекат дрхтаве камере током хаотичних и насилних акционих сцена.
 |
| Battles Without Honor and Humanity |
Кинђи Фукасаку је режирао и све наставке ове франшизе, осим последњег, а јапанског Оскара за најбољу режију је добио три пута, и то за Kamata koshinkyoku (Fall Guy, 1982), комичну причу о љубавном троуглу смештеном у свет глумаца и каскадера, затим Kataku no hito (House on Fire, 1986), причу о писцу који мора да балансира између живота са женом и шесторо деце, бројних љубавница и посла, те на крају Chushingura gaiden yotsuya kaidan (Crest of Betrayal, 1994), жанровска папазјанија која подсећа на филмове седамдесетих година - акција, антихерој, социјални коментари, мало голотиње и на крају натприродни елементи - да у њих није убачено мало компјутерских ефеката, не би се ни видело да је ово снимано деведесетих.
Крај Фукасакуове каријере обележио је његов вероватно најпознатији филм, а такође и један од најбољих, Batoru rowaiaru (Battle Royale, 2000), при чему се опет враћамо на Тарантина, који је изјавио да му је жао што га сам није режирао, те после гледања, брже боље написао улогу за глумицу Чијаки Куријаму, одушевљен њеним наступом (она слатка мала са шишкама, што витла металним буздованом, један од горих психопата у Kirubiru).
 |
| Battle Royale |
Филм је рађен по Манги, а веома брзо је завредео култни статус широм света, али ван Америке, у којој је прву нефестивалску пројекцију имао 11 година после изласка. На домаћем тржишту је инкасирао 25 милиона долара и сматра се једним од најуспешнијих филмова новије историје. Концепт је јако интригантан и занимљив. У будућности, Јапан је у хаосу, највише због незапослености и због хаоса и насиља међу омладином, а након што осамсто хиљада младих напусти школу, влада покушава да уведе земљу у ред застрашивањем. Група деце, насумично одређена, се транспортује на удаљено острво, где им је подељена опрема са насумично одређеним оружјем, као и нешто хране, са задатком да у року од три дана побију све остале, док само један не преживи, или ће сви умрети. Неки са одушевљењем прихватају смртоносну игру, док неки покушавају да се провуку без употребе насиља, али то је јако тешко, с обзиром да се број преживелих прогресивно смањује. Неки амерички филмови су већ стигли и да ископирају овај предложак (Hunger Games, anyone?), а изашао је и много мање успешан наставак у коме је Кинђи Фукасаку режирао само једну сцену пре смрти од рака простате.
2. Kon Ichikawa (1915 - 2008)
 |
| Кон Ичикава |
Један од најразноврснијих азијских редитеља, Кон Ичикава, почео је свој рад на цртаним филмовима, што се касније могло приметити у његовим играним радовима. Особен је по томе што ништа није могло да наруши уметничку димензију његових филмова, чак и кад су они несумњиво популистички. Као и Куросава, најпре је желео да буде сликар, те се у томе може тражити одговор на питање зашто су његови филмови тако естетски и стилистички богати. Био је велики перфекциониста чија филмографија покрива широк жанровски спектар и веома различита расположења провејавају кроз његова дела, од поетично-мелодрамског, преко комичног и изузетно ироничног, па све до мрачног и перверзног. Као своје највеће узоре у младости наводио је Чарлија Чаплина и Волта Дизнија, а снимио је изузетно много адаптација књижевних дела, за које је сценарије писала његова жена, те се по њој овај период (1950-1965) у Ичикавином стваралаштву често назива "Нато Вада период". Први филм му је био Musume dojoji (A Girl at Dojo Temple, 1946), луткарска прича о духовима, који су америчке окупационе власти конфисковале, јер није предао сценарио цензорима, а потом и изгубиле. Чак и деценијама касније, овај филм је сматрао својим ремек-делом. У педесетим су код њега доминирале најпре црне комедије (у време највеће експлозије мелодрама), на пример Okuman choja (A Billionaire, 1954), која комбинује суицидалног порезника, жену која прави атомску бомбу, дечака који жели да буде глумац и гејшу која раскринкава политичаре, а ту је и осамнаесточлана породица отрована радиоактивном туном. Потом су стигли суморни антиратни филмови, најпре Biruma no tategoto (The Burmese Harp, 1956), којим је стекао интернационалну славу и освојио награду Сан Ђорђо у Венецији, а потом и Nobi (Fires on the Plain, 1959), злослутни филм о групи очајних војника коју је команда напустила и, суочавајући се са смрћу од глади, они морају да прибегну канибализму.
 |
| The Burmese Harp |
Између ова два филма су снимљене неке успешне књижевне адаптације, нпр. Enjo (Conflagration, 1958), по роману Јукиа Мишиме, у коме свештеник спаљује свој храм да га очисти од моралног и спиритуалног загађења. У шездесетим, Ичикава је снимио ремек-дело спортског документарца, "Токијска олимпијада", чију је оригиналну верзију студио искасапио у монтажи, те је Кон Ичикава напустио исти, и основао продуцентску кућу са пријатељем Акиром Куросавом. Најзначајнији играни филм из шездесетих је по мени Yukinojo henge (An Actor's Revenge, 1963), сјајно остварење, комбинација самурајског филма и осветничке драме, смештена у кабуки позориште. У каснијој каријери се издваја визуелни спектакл и дирљива драма Sasame-yuki (The Makioka Sisters, 1983), као и перфектно снимљени Shijushichinin no shikaku (47 Ronin, 1994), оживљавање познате приче, коме, и поред визуелних квалитета и потврђивања Ичикавиног режисерског умећа фале неки други аспекти.
Упорни редитељ је наставио да ради до пред смрт, а умро је од упале плућа 2008. године.
3. Shohei Imamura (1926 - 2006)
 |
| Шохеи Имамура |
Реч којом би могла да се опише Имамурина личност, као и његово стваралаштво је - неконвенционално. После елитне основне и средње школе, није делио ставове и мишљења својих колега и није са презиром гледао на ниже класе. Заправо, већи део свог опуса посветио је људима са маргине јапанског друштва. Тако је одбацио идеалистички приступ педесетих који је пригрлила већина режисера и проговорио о отпадницима, криминалцима и проституткама, као и о многим забрањеним темама, попут инцеста. Из прве руке је могао да посведочи о разним стварима, јер се после рата уплео у шверц цигарета и алкохола, док је јапанска привреда била у хаосу. Током година високог образовања, писао је комаде и учествовао у авангардном позоришту. Најпознатији посао који је Имамура радио пре самосталних филмова је асистирање великану Јасуђиру Озуу, са којим је радио три филма. Међутим, временом је постао незадовољан многим стварима у Озуовом раду, те се, заједно са редитељем Јузоом Кавашимом преселио у студио Никатсу 1954. године. Најпре је радио као асистент и сценариста Кавашиме, да би 1958. године снимио прве три црне комедије, које на моменте показују бљеске његове будуће бриљантности.
Почетком шездесетих година, стари студијски систем је почео да губи на важности, а издвојила се нова група младих редитеља која је кроз филмове рефлектовала суморну стварност послератног Јапана и његових становника из нижих слојева. Карактеристични представник јапанског Новог таласа (Nuberu bagu, назван тако по сличној појави у француској кинематографији) био је управо Шохеи Имамура. Заједно са ауторима као што су Нагиса Ошима и Масахиро Шинода, проговорио је о стварима и особама о којима се дотад ћутало. Три филма која су дефинисала правац Имамуриног редитељског брода снимљена су један за другим - Buta to Gunkan (Pigs and Battleships, 1961), сатира о препродавцима свиња храњених отпадом који су амерички војници оставили у јапанским базама. Филм је изазвао скандал, јер су и Американци, али и јапански ратни профитери који су се за време рата нафатирали, упоређени са свињама; ту је затим Nippon Konchuki (The Insect Woman, 1963), о животном путу младе жене у руралном Јапану, од времена кад постаје суседова љубавница, па до периода кад јој се статус у друштву драстично поправља (на који начин и може ли да га одржи остављам вама да откријете); за крај тог првог периода издваја се Akai Satsui (Intentions of Murder, 1964), врхунски филм о положају жене у јапанском друштву и бизарном односу са провалником који ју је силовао.
 |
| Intentions of Murder |
1965. је основао своју независну продуцентску кућу и наставио са одважним филмовима који разматрају табу теме. Erogotoshi-tachi yori: Jinruigaku nyumon (The Pornographers, 1966), црна комедија о аутору нискобуџетних порнића који истражују мушку пожуду и инцест, делује безазлено у односу на Kamigami no fukaki yokubo (Profound Desires of Gods, 1968), филм пун компликованих породично-љубавних односа, у коме токијски инжењер стиже на примитивно, политеистичко тропско острво да ископа бунар и обезбеди воду за фабрику шећера, те упада у невоље са дубоко поремећеном породицом Футори. Безмало трочасовни филм је визуелна поезија и визија људске расе кроз мешавину песимизма и хумора и упакован је у јако бизарну и провокативно мешавину.
Касније се окренуо документаристичком стилу и документарним филмовима, па је за причу о одређеној теми често ангажовао натуршчике који се стварно баве тиме (Историја послератног Јапана из угла газдарице кафане), слично ономе што је радио Желимир Жилник (кад о томе причам, увек помислим на оног "нашикам се и правим хаос" лика).
Можда и највећи интернационални успех, Шохеи Имамура је доживео са филмом Narayama-bushi ko" (The Ballad of Narayama, 1983), заправо римејку филма о удаљеном селу у северном Јапану, где су стари људи одведени на врх планине и остављени да умру. Филм, који се бави питањима живота, смрти и нежељене деце у срединама са малим бројем истих, освојио је Златну палму и Гран при у Кану.
Поред свих карактеристичних елемената које је Имамура унео у филмове, можда су најприметнија ствар јаки женски карактери, дакле не уобичајене послушне домаћице које се жртвују зарад породице и у подређеном су односу, него притворне фајтерке које су свесне своје сексуалности и раде шта морају да би преживеле. После опоравка од шлога, у последњој деценији живота, снимио је још неколико филмова, међу којима се истиче Kanzo sensei (Dr Akagi, 1998).
4. Takeshi Kitano (1947)
 |
| Такеши Китано |
Човек о коме ћу сада писати је можда и медијски најистакнутија личност Јапана, с обзиром да је глумац, редитељ, комичар, колумниста, писац, песник, сликар и ко зна шта све не још. Ипак, задржаћу се на филмовима које је режирао, пошто је то поента овог текста. 1989. године се то десило први пут, и то потпуно неочекивано, пошто је требало да глуми у филму горепоменутог Кинђија Фукасакуа, који се тешко разболео, па је Китану понуђено да режира. Прихватио је, значајно прерадио сценарио, и настао је Sono otoko kyobo ni tsuki (Violent Cop, 1989), изузетно насилан акциони трилер у коме глуми пандура а ла Прљави Хари. Тиме се представио интернационалним круговима, али и први пут приказао врсту филма која ће постати његов режисерски трејдмарк - дуги кадрови, којима се говори више него речима, сиров и насилан, али ипак некако допадљив антихерој, а такође и честе комичне секвенце унутар свог тог насиља. То је видљиво у још два крими филма која је снимио у кратком року, 3-4 x jugatsu (Boiling Point, 1990 и Sonatine, 1993). Другопоменути је посебно познат и заузима важно место у Китановој филмографији, а у њој тумачи јакузу послатог из Токија у Окинаву да оконча рат банди, да би потом открио да је цела мисија велика намештаљка. Да може да режира и друге врсте филмова, показао је најпре ведром драмом Ano natsu, ichiban shizukana umi (A Scene at the Sea, 1991) о глувонемом ђубретару који учи да сурфује, а затим и комедију гега Minna-yatteruka! (Getting Any, 1994), која без милости исмева и пародира јапанску културу, између осталог и слепог мачеваоца Затоичија, јунака бројних серија и филмова, кога ће и сам Китано глумачки и режисерски оживети 2003. године.
 |
| Fireworks |
1997. се вратио крими жанру филмом Hana-bi (Fireworks), који је, између осталог, освојио Златног лава у Венецији. Kikujiro no natsu (Kikujiro, 1999) је још један добар филм, за који бих рекао да је најпотцењенији од овог редитеља, где је такође по мени и глумачки одрадио одличан посао. Филмом Brother (2000) био је на ивици холивудског успеха, и то је била његова прва копродукција и покушај да се потпуно допре до америчке мејнстрим публике, комбиновањем трејдмарк насиља, хумора и урбане џунгле Лос Анђелеса. Пре Затоичија, Такеши Китано је снимио поетичан, визуелно спектакуларан и надасве депресиван филм "Лутке", који се састоји од три приче о љубави која не умире. А после Затоичија, који је био велики успех и код куће и ван ње (освојио и Сребрног лава), Китано је снимио још неколико филмова, али рекао бих да ова последња деценија за њега није била нарочито продуктивна.
 |
| Zatoichi |
Ипак, и поред затишја у последњој деценији, Такеши Китано је важан редитељ у јапанској кинематографији упркос релативно скромном броју филмова (17), надам се да ће из његове радионице и даље излазити интригантни наслови који ће имати шта да понуде.публици. Такође је и глумачки изузетно активан, написао је преко 50 књига поезије, прозе и филмске критике, његове слике гледаоци могу да виде понајвише у филмовима "Ватромет" и "Кикуђиро", готово увек сам пише и монтира филмове које режира, а и одличан је плесач, тако да се може рећи да је он једна од најсвестранијих личности у свету филма уопште.
5. Masaki Kobayashi (1916 - 1996)
 |
| Масаки Кобајаши |
Ако смем да будем личан, рекао бих да је ово, после Акире Куросаве, мој омиљени јапански режисер. Разлог је једноставан, нисам још погледао његов филм (истини за вољу, цифра није велика, за сада 6 од 22) који не сматрам апсолутним ремек-делом, а то је заиста велика реткост, мислим да могу на прсте да набројим режисере чији ми се сви радови безрезервно свиђају. То наравно не значи да Масаки Кобајаши није снимио ништа просечно или лоше у животу, само ја за сада нисам наишао на тако нешто. У својим филмовима, он приповеда (обично веома горко) о стању у јапанском друштву, које често подлеже љутој, немилосрдној критици, било да се ради о самурајском добу, Другом светском рату или неком трећем историјском периоду. Међутим, овај визуелни перфекциониста се бавио и другим жанровима, од лаке комедије до хорора. Као и Такеши Китано, упркос скромном броју филмова, дао је немерљив допринос јапанској и светској кинематографији, проговоривши о непријатним стварима које нагризају његову земљу, као и свет уопште. Рођен и одрастао на острву Хокаидо, најпре је студирао историју уметности на престижном Васеда универзитету, да би, и поред тога што је био фантастичан студент, напустио факултет и прешао у филмски студио Офуна, где је радио осам месеци пре мобилизације и одласка у рат. Оно што је тамо видео снажно ће утицати на његово стваралаштво, које је започео као асистент великог редитеља Кеисукеа Киношите, по повратку из рата, односно логора за ратне заробљенике у Окинави 1946. године. Утицај ментора се види у првих неколико пројеката, који су знатно ведрији од онога што је Кобајаши желео да снима и од остатка његовог ауторског опуса . Први филм за који се може рећи да га је урадио сасвим самостално и који пружа обрисе будућег рада је Kabe atsuki heya (The Thick-Walled Room, 1956), добро остварење које у неулепшаном маниру приказује ратне страхоте. Ипак, коначну реч о Другом светском рату, даће својом антиратном трилогијом, донекле заснованом на личном искуству Ningen no joken (The Human Condition, 1959-61), деветоипочасовним епом о мушкарцу пацифисти кога су зграбиле чељусти рата. Кроз очи великог Татсује Накадаиа пратимо период од јапанске окупације Манџурије, до хватања Јапанаца од стране Руса после капитулације 1945. године. Оно што овај филм из три дела чини великим јесте реалистичност приказаног ужаса, уз ефектну употребу локација и сетова, као и минимално коришћење музике. Стенли Кјубрик је из ове трилогије извлачио инспирацију за Full Metal Jacket. Трилогија је награђена Сан Ђорђо наградом у Венецији, а у том периоду се Масаки Кобајаши понајвише бавио корупцијом на свим нивоима, па је се најпре дотакао у професионалном спорту, конкретно бејзболу (I Will Buy You /Anata kaimasu, 1956), а затим следеће године и у америчкој војној бази (Kuroi kawa/Black River, 1957), у свом можда најопоријем филму. Ипак, прво појединачно ремек-дело (дакле, ако не рачунамо трилогију) је филмчина Seppuku (Harakiri, 1962), у коме поново блиста Кобајашијев миљеник, Татсуја Накадаи.
 |
| Harakiri |
Тензија присутна од првог кадра расте са сваким следећим и плете фасцинантну причу која открива мрачнију страну самурајске "части" и немоћи заиста часног појединца пред лицемерним друштвом, љубав која превазилази чак и смрт и одбрану породице која је важнија од свега. Све се одвија у маниру најбољих грчких трагедија, атмосфера се може сећи ножем, а све ескалира у последњих пола сата. Све у овом филму је вансеријско, од глуме, преко музике, до редитељеве перфектне естетике.
Наставио је да ређа успехе и са следећа два филма, која су му, уз поменути, и најуспешнија, а први је Kaidan (Ghost Stories, 1964), Кобајашијев савршени излет у жанр фантазије и хорора, чији су предмет четири одвојене приче о духовима, како сам наслов каже. Први његов филм у боји, у коме му је колор омогућио да прикаже сав свој стилистички таленат, али и да се потврди као врстан приповедач. Страх вас неће прогањати данима, али ће филм данима остати у вашој глави.
 |
| Ghost Stories |
Joi-uchi: Hairyo tsuma shimatsu (Samurai Rebellion, 1967) је филм који, рекао бих, заокружује најуспешнији период овог редитеља, у коме се опет фокусира на појединачне дисиденте против друштва и љуте неправде које у њему владају. Уз филм Seppuku, овај се сматра и најуспешнијим, а вишеструки самурајски херој, Тоширо Мифуне, овде израста од папучара са почетка, до хероја на крају, који ће се због правде у коју верује и љубави према сину, побунити против самог света у коме живи и против сопственог самурајског кодекса.
До краја каријере и живота, Масаки Кобајаши је снимио још неколико филмова, али ниједан није био успешан као поменути. Разлози између осталог леже у пропадању студијског система седамдесетих година, када су мајстори скрајнути на маргину, а софт-кор порнографија је постала легитиман део кинематографије. Међутим, оно што стварно треба погледати је безмало петочасовни документарац "Токијско суђење" (1983). Биће вам јасно да је Масаки Кобајаши мајстор чега год да се лати. Умро је од срчаног удара пре 18 година.
6. Takashi Miike (1960)
 |
| Такаши Миике |
Такаши Миике је редитељ који је снимио десетине филмова, али ће заувек остати упамћен по оним најекстремнијим, који су од њега начинили култно име. Ментор на студијама му је био већ помињани Шохеи Имамура, али је по сопственом признању Миике био лош студент који је ретко посећивао предавања. Ипак је дипломирао и ушао у редитељске воде, у чему му је раних деведесетих помогао бум филмова који су ишли директно у видео дистрибуцију, те је режирао велики број истих пре почетка бављења играним филмом, а био је и асистент поменутом ментору. За двадесетак година самосталног бављења филмом, снимио је преко 60 наслова, тако да ћу се задржати само на неколико битнијих, а екстремни елементи које сам помињао се односе на провокативан садржај, бизарно насиље и сексуалне табуе који се у његовим филмовима руше. Поменућу само најкарактеристичније, јер би у супротном требало посветити читав текст само њему. Због култног статуса који ужива после неколицине таквих филмова о којима ће овде бити речи, критичари га често називају жанровским редитељем, мада то и није баш тачно, с обзиром да његов опус варира од породичних, ведрих и лаганих филмова до изузетно насилних и узнемирујућих трилера и хорора препуних крвавог насиља и сексуалне перверзије. Први пут је примећен после филма Shinjuku kuroshakai: Chaina mafia senso (Shinjuku triad society, 1995), филм о мафијашком рату Јапанаца и Кинеза, који је такође и први његов биоскопски филм, после кога је добио прилику да ради са већим буџетима, а и први филм из такозване трилогије црног друштва (о тријадама), где још спадају и Gokudo kuroshakai (Rainy Dog, 1997) и Nihon kuroshakai (Ley Lines, 1999). Ипак, први филм који му је отворио велика врата и на који је почео да скупља озбиљан број фанова је Odishon (Audition, 1999), филм који лаганим драмским заплетом и романтичним призвуком уљуљкава гледаоца у лажан осећај сигурности, да би се, како време одмиче, претворио у узнемирујући емотивни ролеркостер, ноћну мору која пружа неке од најчистијих хорор сцена у савременом филму.
 |
| Audition |
Језа функционише, јер вас редитељ најпре искусно натера да марите за ликове, а онда пружа потпуни шок. Филмски продуцент помаже усамљеном удовцу да нађе нову жену, организујући аудицију за непостојећи филм, током које ће он моћи да изабере. Међутим, она коју бира је мало другачија него што делује. Звучи просто и већ виђено, али је реализовано на јединствен начин.
Следећи у низу филмова који му је обезбедио публику која воли екстреме је свакако Koroshiya 1 (Ichi the Killer, 2001), рађен по манги, невероватно насилан, али са много црног хумора и комичног осврта на ствар као што је садомазохизам, а некако се и види да је рађен по стрипу, јер сво то претерано насиље и изгледа као да је из стрипа, те га не треба схватати преозбиљно. Ипак, филм треба погледати због добре глуме и јединственог Миикеовог стила, ако поменуте ефекте можете да поднесете. Ако издржите "Аудицију", "Ичи", који и није хорор, ће вам бити лаган за гледање. Исте године, снимљен је и Bijita Q (Visitor Q, 2001), изузетно бизаран филм о болесним односима унутар једне породице у коју долази мистериозни посетилац (наслања се на Пазолинијеву "Теорему", али у Миикеовом маниру), па је затим ту и "Гозу", постапокалиптична психодрама са хомосексуалним елементима из 2003. У последњој деценији, Миике је, рекло би се, мало изгубио оштрицу, те је једино из тог периода што по мени ваља Jusan-nin no shikaku (13 Assassins, 2010), епска акција-авантура а ла "7 самураја" (наравно, ни близу по квалитету, али опет, добар филм је у питању). Да не помислите да Такаши Миике снима само болесне и уврнуте филмове, како рекох, има их он још поприлично из других жанрова (између осталог, пре пар година је римејковао поменути Кобајашијев "Харакири", са исподпросечним резултатима), али сам се одлучио да издвојим филмове који њега издвајају од осталих. Иако има још неколико врло добрих филмова о јакузама, на том пољу сам ипак поменуо (и тек ћу поменути) неке који су бољи. А Такаши Миике је одличан, креативни и изузетно визуелно потковани режисер коме треба пружити шансу.
7. Kenji Mizoguchi (1898 - 1956)
 |
| Кенђи Мизогучи |
Још један редитељ који по готово свим критичарима спада у сам врх јапанске кинематографије. Тешко детињство и младост, изузетно затегнути односи у породици, и захваљујући томе доживотна отуђеност од оца, снажно су утицали на Мизогучијев ауторски сензибилитет и тон његових остварења. Иако је режирао масу немих филмова и имао одличан период у тридесетим годинама, апсолутни процват каријере је доживео у њеној последњој деценији, тачније педесетих, када је ређао један одличан филм за другим, покупио одређене фестивалске награде и постао омиљен и ван Јапана. Избор филмских тема је и те како имао везе са личним животом, те се стиче утисак да су филмови увек прожети меланхолијом и тугом. Поред отуђења у породици, ту су били и други проблеми, као што је реуматски артритис од ког је оболео још у детињству, као и несрећа са женама на којој би позавидела фамилија Топаловић. Почело је од проститутке која га је исекла бријачем 1925, што је довело до отпуштања из студија у коме је радио, а потом и браком 1929, који је потрајао четири године, али био прожет честим раставама, трвењима, па чак и насиљем. Мизогучи је 1930. године снимио први јапански звучни филм Furusato (Home Town), а прва сарадња са сценаристом Јошикатом Јодом је стигла у облику филма Naniwa ereji (Osaka Elegy, 1936). Та сарадња ће трајати до редитељеве смрти, а поменути филм се данас сматра класиком, иако је по изласку доживео комерцијални неуспех. Одмах затим, исте године, стигао је и Gion no shimai (The Sisters of Gion, 1936), одличан филм о две гејше и њиховом различитом ставу према мушкарцима у ситуацији када су обе третиране како јесу, уствари о борби између укорењених традиционалних вредности и личних интереса. Већ се овде види пример зреле режије која ће постати очигледна педесетих. Многи издвајају и "Причу о последњим хризантемама" из 1938. године, којом ја, морам рећи, нисам баш фасциниран. Али, без бриге, има још шта Кенђи Мизогучи да понуди, на пример прву верзију већ поменуте приче о 47 ронина (ако не можете да издржите 4 сата, гледајте Ичикавину верзију), али ако желите ни лево ни десно, већ право у месо, онда се одмах пребаците на педесете. Почевши од Oyu-sama (Miss Oyu, 1951), у коме се човек заљубљује у будућу невесту свога брата, али све три стране су везане друштвеним нормама у Јапану, те нико не добија оно што жели. Опасна глума и уобичајена визуелна перфекција смештена у 90 и кусур минута је одличан начин да се проведе поподне.
 |
| The Life of Oharu |
Saikaku ichidai onna (The Life of Oharu, 1952) је поглед уназад на тужан живот педесетогодишње проститутке чији је једини грех из младости била љубав са човеком испод њеног ранга. Чувена Мизогучијева емпатија према женама је и овде веома снажна. Ugetsu monogatari (The Tale of Ugetsu, 1953) је прича о рату, љубави и амбицији, смештена у 16. век, на почетку грађанског рата. Успут, провлачи се атмосфера мистике и фантазије, те се може рећи да је ово један од најуспелијих филмова комбинованог жанра у то доба јапанске кинематографије. Sansho dayu (Sansho the bailiff, 1954), приповеда о окрутној судбини деце раздвојене од мајке и животу под окрутним робовласником. Лагана и болна дезинтеграција породице због ствари које су ван њихове моћи и ситуације у које западају јунаци, су универзални и вечни проблеми којима се треба посветити. Кроз два сата савршено одмерених слика, Мизогучи даје лекцију о моралу, смештену у средњевековни Јапан, а исто би тако могла да се смести и у данашњу Европу.
 |
| Sansho the bailiff |
Ако смем да кажем, мој омиљени Мизогучијев филм. Међутим, то не значи да су наслови попут Chikamatsu monogatari (The Chikamatsu story, 1954) и последњег Akasen Chitai (Street of Shame, 1956) мање важни или вредни. Чак бих их такође сврстао у врх његовог стваралаштва. Оно што повремено може да засмета код Мизогучија јесте његово претерано исказивање поенте да су ликови (углавном женски) везани стегама архаичног друштва, било би лепо видети мало више отпора с њихове стране, уместо да пасивно савијају главе и кукају над тужном судбином, док је атмосфера потпомогнута дугим кадровима и меланхоличном музиком. И поред тога, Кенђи се издвојио као врстан приповедач и још један у низу естета и перфекциониста свога времена, сигурно би имао шта да каже и у тужним временима јапанског ауторског филма (мислим пре свега на седамдесете) да га леукемија у томе није спречила 1958. године.
КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА
Нема коментара:
Постави коментар