Често су ме питали постоји ли глумац који ми је апсолутно на првом месту. То је веома незахвалан задатак. Прво зато што је свака класификација субјективна, како већ раније писах, а затим и због чињенице да је број глумаца које бих могао да подведем под термин "један од омиљених" негде око двадесет. Међутим, ако би ми неко под претњом смрћу наредио да изаберем само једног, вероватно бих се утопио у клишее и изабрао великог Марлона Бранда. Разлози су крајње једноставни, пре свега човек је врхунски глумац и то се тешко може оспорити, успевао је да квалитетом подигне и најбезвредније срање у коме је глумио. О постојаности тврдње о његовом квалитету сведочи и тридесет пет глумачких награда сакупљених за око пола века каријере. Али, он је имао и непоновљиву харизму, шарм и све оно што га је чинило универзално вољеним. Он се није либио да и у приватном животу оправда имиџ лошег момка који га је пратио кроз филмове. Био је мангуп, али не и неотесана бараба, шмекер са стилом и педигреом, филмска звезда у правом смислу речи. Увек је живео узбудљивим животом, склон самодеструкцији, био је прави pussy magnet, због сирове снаге коју је исијавао, али и интелигенције која ју је пратила. Жене су балавиле на њега, мушкарци су му се истински дивили, колеге покушавале да "скину" његове глумачке методе, а неке звезде у успону, попут рецимо Џејмса Дина, цео свој живот су обликовале по његовом моделу. Један од ретких глумаца кога је истински ценио је био Монтгомери Клифт, са којим је једном и играо, а имао је репутацију изузетно тешког сарадника. Сматра се зачетником онога што се данас зове методична глума. Такође је био и друштвено-политички активан, те је општи став да у периоду када му је каријера била у великом паду није могао да усклади приоритете. Још се памти и прича са доделе Оскара 1973. (детаљније о томе у току текста) Његов живот, од самог почетка испуњен контроверзом, и филмови су тема овог текста у коме ћу покушати да аргументујем свој став о томе зашто је он број један у сваком смислу. Почећу од чињенице да је многима узор и данас, непуних десет година после смрти. И у глумачком и у алфа-мужјачком смислу.
Велика инспирација за овај текст стигла је од једне верне читатељке која ми је у једном разговору рекла везано за Бранда "кад смо код ниских страсти, то је то, нема даље, не само у физичком смислу". И заиста, ред је сетити се ове величине и у писаној форми. Не може се водити филмски блог без бар једног текста о Марлону Бранду.
 |
| Брандо почетком педесетих |
Марлон Брандо Јуниор је рођен 3. априла пре 90 година, у Омахи, Небраска. Сигурно је на формирање његове бунтовне личности и имиџа на филму утицај имала и чињеница да се од малих ногу суочавао са родитељским немаром, с обзиром да су били промискуитетни алкохоличари, али, парадоксално, управо му је то и помогло да начини прве кораке у глуми. Кад му је отац био на путу, а мајка обезнањена до границе ступора, он би различитим тачкама покушавао да је пробуди. Пар се са децом најпре преселио у Еванстон, Илиној, а затим и раздвојио 1935. године. После помирења, десило се пресељење у Чикаго, две године касније. Брандов отац је био одличан фотограф аматер, а мајка глумица прилично неконвенционалног понашања за жену тог времена, с обзиром да је пушила, возила и носила панталоне. Кад се није алкохолисала, водила је и малу позоришну трупу чији члан је био млади и непознати Хенри Фонда. Али, такође је усадила сину интересовање за позориште. Стога није чудно да је кренуо за старијим сестрама у Њујорк да јури своју каријеру. Старија Џослин је такође кренула да се опроба на студијама глуме, док је друга, Френсис, кренула да студира уметност. Било је то 1943. године. Међутим, проблеми са ауторитетом су још раније избили у први план.
Најпре је понављао једну годину, а потом је избачен из Гимназије Либертвил због вожње мотоцикла кроз школске ходнике. Потом је послат на војну академију где је студирао његов отац. Био је врло добар и у школи и у глумачким активностима, а бавио се доста успешно и америчким фудбалом. Међутим, на последњој години (баш 1943.) избачен је, након што је прво одбио да изврши наређење пуковника у посети током маневара, а онда, кад су му забранили да изађе из собе, побегао у град и био ухваћен.
Без ослонца у животу и без средњошколске дипломе, покушао је да одреди себи неки пут пријављивањем у војску, а када је одбијен због повреде колена на поменутом фудбалу, одлучио се да оде за сестрама у Њујорк. Уписао се у драмску радионицу "Нове школе" на челу са немачким редитељем Ервином Пискатором. Ментор му је била чувена Стела Адлер, која га је избацила на позоришну сцену, подучавајући га техникама Константина Станиславског, чији је мото био "Размишљај о својим искуствима и искрено их користи". Он је увек истицао колико му је она помогла и колико га је ствари научила. На крају крајева, постхумно је добио и награду за животно дело са њеним именом. Током њујоршких почетака, Марлон је био цимер са најбољим пријатељем из детињства, Волијем Коксом, глумцем чија га је прерана смрт бацила у дубоку депресију у једном периоду. Деби на Бродвеју за Бранда је стигао у октобру 1943 године, са представом Bobino, а годину дана касније, заиграо је у комаду I Remember Mama, који му је донео први већи успех. Потврда да је озбиљан и да га чекају добре ствари, стигла је у виду награде за глумца који највише обећава, и то од стране критичара који су по правилу јако сурови, нарочито са млађим глумцима. У питању је била представа Truckline Cafe из 1946. године, у којој ће Брандо глумити са холивудским Србином, Карлом Малденом, са којим ће остати велики пријатељ све до смрти. Режирао је нико други до Елија Казан, који је још тада приметио сирови Брандов магнетизам који опчињава све који га гледају, и којим ће касније обилато испунити своје филмове.
Следеће године, Марлон Брандо је на даскама заиграо Стенлија Ковалског у "Трамвају званом жеља" Тенесија Вилијамса. Контактиран је на редитељев предлог, пошто су отпали Џон Гарфилд и Берт Ланкастер, иако је био премлад за лик који тумачи. Међутим, управо је то и одушевило Вилијамса, који је сматрао да ће бити могуће повезати његово младалачко незнање са агресивним поривима које има. Изузетно интензивна улога, коју је Брандо изнео са изузетном искреношћу, приказао је грубу сексуалност неотесаног Пољака на прави начин и потпуно излудео публику, поставши преко ноћи бродвејска сензација. Холивуд му је, наравно, веома брзо закуцао на врата, различите главешине су га звале на аудиције за различите улоге, што је он са резигнацијом одбијао, прво зато што није хтео да се везује тада уобичајеним седмогодишњим уговором, а друго, зато што је увек, па и у младим годинама, сматрао Холивуд "гробљем културе". Прву филмску улогу добио је седам година после почетака на Бродвеју, и то у остварењу "Мушкарци" Фреда Цинемана (Тачно у подне, Одавде до вечности, Човек за сва времена, Дан шакала), где је играо огорченог ратног ветерана који се тешко прилагођава животу параплегичара. Мада није доживео комерцијални успех, филм је прилично добро прошао код публике, а Брандо је одиграо добру улогу, за коју се припремао провевши месец дана у болници са ветеранима. Ту леже његови почеци као пионира "методичне" глуме, термин који он није волео, јер су почели да га користе и усвајају људи попут Лија Стразберга (Хајман Рот из "Кума 2"), један од оснивача чувеног "Глумачког студија" (где је Брандо такође био неко време), кога је назвао експлоататором без талента, који је себе звао његовим ментором.
Марлон Брандо је сматрао да је за филмску адаптацију Вилијамсовог комада потребна глумица која се приватно више уклапа у профил Бланш Дибоа. Одмах се сетио Вивијен Ли, која заиста јесте била Бланш, не само због огромне лепоте, него и због проблема са биполарним поремећајем, депресијом, нимфоманијом и ко зна чиме све не. Колико је био у праву види се из њене глуме (по мом скромном мишљењу, једна од најбољих главних женских улога), а и Марлон јој је био раме уз раме, као неотесани радник, куглаш, грубијан и силоватељ, који разоткрива фасаду ментално болесне и алкохолом нагрижене свастике. Иако једини од четири главна глумца није освојио Оскара (ту су још били Карл Малден и Ким Хантер), овај филм је за њега значио почетак озбиљне каријере и стварно сматрам да је најбољи могући избор за поменуту улогу. Њоме је отпочет низ од четири узастопне номинације за Оскар и БАФТУ, чиме је стварно постао озбиљно име у Холивуду. Касније је причао да га је Вивијен Ли озбиљно привлачила током снимања (кога не би), али да није могао да се натера да је заведе због Лоренса Оливијеа, који је веома добар човек. Интересантна изјава о некоме ко је на широј скали вероватно једини који може да стане барабар уз Бранда у трци за најбољег свих времена (наравно, са већим фокусом на театар). Остале улоге у том низу су биле у филмовима: Вива Запата (1952), за који је његов колега Ентони Квин зарадио први Оскар. Квин је својевремено у вези Бранда рекао његовој првој жени Ани Кашфи: "Дивим се његовом таленту, али му не завидим на болу који га је створио". Затим је заиграо и Марка Антонија у адаптацији Шекспировог "Јулија Цезара", уз британске великане Џона Гилгуда, Џејмса Мејсона и Дебру Кар. Адаптација и филм су доста добри, што се баш и не може рећи за филм "The Wild One" о супарничким бандама мотоциклиста. Међутим, иако филм са правом није добро прошао, његов изглед у том филму је постао култ, па чак и основа за воштану фигуру у "Мадам Тисо" музеју. Али, то је било затишје пред буру, као да се тек чувао за оно најбоље. А то најбоље, бар за тај период, било је чувено остварење Елије Казана "On the Waterfront" (На доковима Њујорка, 1954).
Све релевантне чињенице везане за овај филм су већ познате. Освојио је осам Оскара и говори о пропалом бившем боксеру, који ненамерно шаље пријатеља у смрт, а онда се упушта у борбу да сломи гангстере који држе криминалне синдикате на доковима, потпомогнут свештеником из краја и сестром убијеног друга, а несвестан да је његов старији брат такође члан "злочиначког удружења". Филм пршти од друштвено-политичких конотација, јер је Казан њиме хтео да спере љагу са себе после сведочења пред Мекартијевим одбором и цинкарења својих пријатеља комуниста. Из тог разлога су филм одбили првобитно планирани сценариста Артур Милер, а и сам Брандо, који се касније ипак одлучио да је прихвати, након што је већ постигнут договор са Френком Синатром, а у једном моменту је за пројекат везиван и млади, још непознати Пол Њумен. Припремајући се за улогу, Брандо је обилазио докове, боравио са гангстерима и слушао њихове приче, те је у том периоду постао близак са Алом Летијеријем, који ће касније тумачити Вирџила Солоца у "Куму". Све у свему, продуценти су истрајали у намери да ангажују Бранда, пошто је у том моменту био хит глумац и доносио сигурне паре, и то се исплатило. Иако је у том тренутку био усред личне кризе и депресије због смрти мајке, те снимао сваког дана само до четири поподне, а онда одлазио код психијатра, успео је да пружи једну од својих најбољих улога. У драми која не штеди никога, много му је помогао и јак глумачки ансамбл (Карл Малден, феноменални Ли Џеј Коб, чији је лик заснован на гангстеру Алберту Анастазији, сјајни Род Стајгер као старији брат, и дебитанткиња Ева Мери Сејнт која је ускочила у оскаровску улогу након што ју је због "Прозора у двориште" одбила Грејс Кели). Оскара је наравно зарадио и Брандо (касније украден), а номинације Малден, Коб и Стајгер, који је Бранду ужасно замерио непоштовање, јер они заправо нису заједно снимили најпознатију сцену у филму (I coulda had class, I coulda been a contender), јер никако нису могли да се ускладе због поменутих Марлонових терапија. Све у свему, филм је донео сасвим очекиван успех, зарадивши десет пута више од уложеног (око 10 милиона долара).
Прво разочарење дошло је са улогом Наполеона Бонапарте у филму "Desiree" који није донео ништа ни уметнички, ни финансијски, иако је привукао велику пажњу.Заиграо је, а богами и запевао, са Френком Синатром у филму "Guys and Dolls", а затим просечну сатиру претворио у урнебесну комедију у улози јапанског преводиоца за америчке трупе (филм "The Teahouse of the August Moon"). Не зезам се, стварно глуми Јапанца. Очигледно да му се Јапан осладио, јер у следећем филму "Sayonara" (1957) глуми америчког мајора ваздухопловства стационираног у Јапану, који има предрасуде против мешовитих бракова, али се онда, погађате, заљубљује у Јапанку, што узрокује борбу са самим собом, авијацијом, као и јапанским културолошким табуима. Иако је сценаристички гледано материјал прилично предвидив, сјајна глума и фотографија су га издигли изнад просека, Брандо је зарадио још једну номинацију, а споредни глумци Ред Батонс и Мијоши Умеки Оскаре.
Током прве половине педесетих, он је унео толику револуцију у глуму, да је сваки млади глумац са талентом, интегритетом и дозом бунтовништва био називан новим Брандом (нпр. Пол Њумен и Стив Меквин), а стари је имао само тридесетак година. 1972. године, Џек Николсон је изјавио "Сви смо ми Брандова деца. Дао нам је нашу слободу".
Први пут се оженио 1957. године, поменутом глумицом Аном Кашфи. Током двогодишњег брака, родила му је сина Кристијана.
У "Младим лавовима" Едварда Дмитрика једини пут је упарен са Монтијем Клифтом. Ту игра младог нацисту плавушана који временом постаје разочаран у хитлеровске идеале. Потом је опет покушао да забележи успех сарадњом са Тенесијем Вилијамсом, али је "The Fugitive Kind" (1960) био катастрофално дочекан и код критике и код публике (иако ја сматрам да није толико лош, с обзиром на сигурну режију Сиднија Лумета и сјајну глуму пре свега Џоан Вудворд). Други пут се оженио 1960. и то Маријом Кастањедом, познатијом као Мовита, такође глумицом. Годину дана касније, неочекивано се нашао у прилици да режира, с обзиром да је око уговорене глумачке улоге у вестерну имао несугласице са редитељским супертешкашима Стенлијем Кјубриком и Семом Пекинпоом, а један од њих је био невољност да игра негативца, што би по речима Пекинпоа појачало драмски ефекат приче (можемо само да претпоставимо какво би то крвопролиће било са Семом иза камере, с обзиром на његову редефиницију насиља на филму која је почела "Дивљом хордом"). Филм "One-Eyed Jacks" је солидан, а солидно је прошао и код публике, али трошкови су били тако велики да је могућност неког финансијског успеха била искључена. А онда је дошла 1962. година и римејк филма "Mutiny on the Bounty" и ствари су кренуле лоше по Бранда. Много лоше.
Прво је одбио "Лоренса од Арабије", да не би, по сопственим речима, јахао камиле у пустињи две године. Уместо тога се определио за Тахити, Хаваје и Бора Бору, заигравши Флечера Кристијана, кога је раније оживео Кларк Гејбл. Бахато понашање, свађе са пола екипе, игнорисање редитељских замисли, расипничко трошење пара и драстичне промене килаже (легенда каже да је поцепао преко 50 пари панталона) само су неке од ствари које је чинио током снимања. Био је главни разлог за финансијски крах овог филма, на који је укупно потрошено тада баснословних 19 милиона долара (око 140 у данашњој вредности). Оно што је он успео је да за себе извуче велику финансијску корист, поставши тако први глумац који је инкасирао преко милион долара за улогу. Остварио је и емотивну корист, пошто је шутнуо другу жену (иначе играла у поменутом оригиналу са Гејблом), и узео трећу, Тариту, са којом је глумио у филму. Друга и трећа жена су му родиле по двоје деце. Снимајући филм, толико се заљубио у Тахити да је тамо касније купио острво, а охрабрио и Џонија Депа да уради исто.
Ипак, и поред поменуте личне користи, на пословном плану, овај филм је упропастио Марлона Бранда, који је зарадио репутацију тзв. отрова за благајне (box-office poison), која је, укомпонована са ружним понашањем, учинила да га продуценти и остале главешине више не посматрају као рецепт за успех, а да се колеге устежу од рада са њим. Колико је тај тренд узео маха говори и чињеница да је следећих десет филмова које је снимио жестоко омануло и критички и финансијски. Ипак, ја бих издвојио два наслова из тог периода која по мени свакако вреди погледати. Први је The Appaloosa (1966), вестерн о ловцу на бизоне кога константно малтретира локални гангстер тог времена, бандит који му у једном моменту краде верног коња, што је окидач за обрачун са бандом. Филм је визуелно добар, а Брандо и некрунисани краљ негативаца Б продукције, Џон Саксон, раде добар посао. Други је Reflections in a Golden Eye (1967), тешка, бизарна и перверзна прича из једне војне базе, у којој Марлон глуми латентног педера кога понижава супруга (Лиз Тејлор), коју жели предмет његове наклоности. Прича пуна окрутности и бруталности би се претворила у бедну и досадну мелодраму да није било великог Џона Хјустона иза камере. На тему свога приватног живота са тог аспекта, Брандо је седамдесетих рекао "Као и велики број мушкараца, и ја сам такође имао хомосексуална искуства и није ме стид због тога".
За његову потпуну глумачку ренесансу било је потребно још пет година. Он се око те улоге доста нећкао, али је то ипак била понуда коју није могао да одбије.
Не знам да ли постоји нешто што већ није речено о овом монументалном остварењу које је у врху свих водећих светских листa филмова, са потпуним правом. Рекао бих да је то можда и једини пример где је филм надмашио свој литерарни предложак (можда поред "Исијавања"), а за то је сигурно заслужан и Брандов портрет Дон Вита, који се, опет, налази на врху свих листа најбољих мушких улога икада, а ако постоји интелигентни облик живота ван Земље, вероватно и он цитира свима познате реплике. Покушаћу да у овом делу поменем неке занимљивости везане за њу које нису много познате.
- Пре свега, треба знати да су Марлон Брандо и Лоренс Оливије увек били једини избори Френсиса Форда Кополе, без обзира што је студиом и аудицијама продефиловало бар педесет глумаца у потрази за овом легендарном ролом (па и генијални Орсон Велс).
- Брандо је нашао фамозну мачку на сету, те ју је Копола задржао у сцени након што се удобно сместила у глумчевим рукама, иако није била у сценарију.
- Једном приликом, Марлон Брандо је питао Џејмса Кана шта би пожелео кад би му се жеље остваривале. Кан је одговорио да би хтео да буде заљубљен, а Брандо се надовезао са "И ја, али немој то да кажеш мојој жени".
- Ђани Русо је искористио везе са подземљем да добије улогу Карла Риција. Брандо га није сматрао подобним, јер никад пре није нигде играо. Када је овај то сазнао, полудео је и почео озбиљно да му прети уз грубе речи. Међутим, Брандо је на сву срећу мислио да је то глума и променио мишљење о Русоовом ангажовању.
- "Булдог" изглед Вита Корлеонеа је Брандова идеја, за аудицију је пунио образе ватом, за филм му је протетику израдио зубар.
- Већину свог текста Брандо није запамтио, већ је читао са картица. То му је и иначе била пракса.
- Марлон Брандо је Витов глас засновао на гласу чувеног мафиоза, Френка Костела.
- У сцени када Мајкл у болници обећава Виту да ће га чувати и пазити, Марлон стварно плаче.
- Шамарање Џонија Фонтејна је импровизовано, збуњеност Ала Мартина је стварна, према речима осталих глумаца, није знао да ли да се смеје или да плаче.
- Брандо је за филм добио хонорар од 50 000 долара у кешу, плус проценте од профита на неравномерној скали - на 10 милиона, Бранду би припало 100 хиљада, а на сваких следећих 10 милиона - по 100 хиљада више од претходног пута, до бројке од пола милиона, плус пет посто на све преко тога. Пошто је био у стисци са новцем због жене (вероватно развод и нека нова афера), тражио је аванс од сто хиљада. Власник студија је пристао под условом да се Брандо одрекне својих процената, што је овај морао да прихвати. С обзиром да је филм тада имао највећу зараду у историји, процењује се да је студио одрао глумца за неких 11 милиона долара. Он се разбеснео и није хтео да се појави у планираном наставку кроз флешбекове док му се не исплати остатак. Кад је Парамаунт наравно одбио, покушао је да наплати губитак, тражећи за понуђену улогу Џеја Гетсбија хонорар од четири милиона, што је тада било нечувено. Студио је такође одбио и Брандо је остао кратак, а дали су улогу Роберту Редфорду.
- Брандо је послао наводну Индијанку Сашин Литлфедер (Мало Перо, за коју се касније испоставило да је хиспано глумица Марија Круз) да одбије награду уместо њега и одржала је говор о тиранији коју су од америчке владе трпели Индијанци кроз историју. Тај чин је наишао на готово једногласну осуду и довео до пооштрења правила везаних за пријем награда.
И после тога га је пратила контроверза, јер се појавио у Бертолучијевом филму "Ultimo tango a Parigi" (1972), скоро савршеној студији сексуалности, што је био први филм који се бави експлицитним темама у коме се појавио глумац његовог ранга. Упркос томе што су га многи опљували као превише опсценог, филм је развалио благајне и постао велики хит, још једном учинивши Марлона звездом број један. То је доказао надаље, узимањем великих пара за невелике улоге. Први на памет пада "Супермен", где је за пар сцена инкасирао нестварних 3,7 милиона долара. Добро је прошао и са филмом "Apocalypse Now", врхунским антиратним спектаклом Френсиса Форда Кополе, који је редитеља коштао брдо пара и педесет килограма. За разлику од њега, Брандо у улози пуковника карактеристичног презимена зарађује два милиона долара за веома кратко појављивање у филму, с обзиром да траје три сата. Овде је потврдио колико је на злом гласу кад је сарадња у питању, јер је одбио да прочита сценарио, као и изворни роман, "Срце таме" Џозефа Конрада, долазио на снимање пијан, са озбиљним вишком килограма, упркос супротном договору. Због тога је његов лик углавном у сенкама. Свеједно, ово је последња глумачка бравура Марлона Бранда, а и филм је у сваком другом смислу одличан.
После снимања "Апокалипсе", и филма за заборав "Формула", повукао се на скоро десет година. Последњу, седму номинацију за Оскара зарадио је за споредну улогу у анти-апартхејд филму "A Dry White Season", који, супротно већини осталих у том периоду, није радио због пара, те је седмоцифрени хонорар донирао за помоћ Јужној Африци. Помагао је новчано и многим мањинама у Америци (Индијанци, црнци, Латиноамериканци), а био је друштвено-политички активан и по другим основама. Негде у ово време, његов први син је пуцао у главу дечку своје полусестре Шајен (из Брандовог трећег брака, касније се због туге обесила, после дуге историје боравка по болницама и клиникама за лечење зависника) и осуђен је на десет година. Кад му је кауција смањена са десет на два милиона, те је Марлон заложио кућу да би набавио те паре (чувени Малхоланд драјв где су живели Ворен Бити и Џек Николсон), прихватио је за пет милиона улогу од брат брату исто толико секунди (филм је "Колумбо: откриће" (1992). До самог краја је наставио да снима, некад из зезања, али углавном чисто због пара, па није морао да пази на линију. Његов раскалашни живот дошао је до пуног изражаја када је средином и крајем деведесетих нарастао на 175 кила. Од раних глумачких дана је било познато да једе као ала, али тада је једноставно таманио све што му падне под руку. Спријатељио се са Џонијем Депом, кога је сматрао најбољим глумцем своје генерације, као и са Мајклом Џексоном. Са поменутим Депом је снимио доста слаб, али симпатичан и ведар филм "Don Juan DeMarco" (1995), као и филм о снимању снафа "The Brave" у Деповој режији. У међувремену је успео да забележи и Златну малину за најгорег споредног глумца године (филм "Острво доктора Мороа", при чему је "победио" Берта Рејнолдса (отужни "Стриптиз" са Деми Мур)) за један глас. Потпуно упропашћен дебљином, памтио је текст помоћу бубице.
У двадесет првом веку, радио је one-last-heist филм "Плен" (2001), у коме је коначно делио екран са Робертом Де Ниром, након што су обојица зарадили Оскаре за улогу Вита Корлеонеа. Испоставило се да је он и последњи у каријери. Солидно је одрадио посао, али никад није био у исто време у просторији са режисером Френком Озом, кога је звао Мис Пиги (Оз је такође режирао и "Мапет шоу"). Исте године је учествовао у споту Мајкла Џексона "You Rock My World". Пред смрт је дао одобрење да се његов глас користи у видео-игри "Кум", која је изашла 2006. године, и сигуран сам да је обрадовао фанове омогућивши да му још једном чују глас после смрти.
Марлон Брандо је умро 1. јула 2004, а у том тренутку је боловао од плућне фиброзе, дијабетеса, срца, а и јетра му је била значајно увећана, што сугерише рак. Најзад је сва непажња узела свој данак. Након што је баталио озбиљну глуму (коју је називао испразним и бескорисним послом), дефинитивно се максимално опустио. Али, кад је неко звезда каква је он био, чак и у томе се може пронаћи стил и господство. Даровао је свету филма два трејдмарк профила која нико други неће моћи да дочара на тај начин - агресивни, често намучени бунтовник у младости и моћни гангстер у старости. И у приватном животу је увек показивао ту дозу привидне неосетљивости и ароганције која га је учинила врло тешким за сарадњу. Али, за разлику од ових данашњих, он није изигравао фрајера и очајнички желео да то буде, он то заиста јесте био. Имао је једанаесторо деце за коју се зна, петоро са супругама, три са кућном помоћницом из Гватемале и три из непознатих афера. Мало се зна да је једна од хиљаду афера била и са Мерилин Монро, а постоје индиције да се због Лиз Тејлор потукао са Ричардом Бартоном на јахти, приликом дружења које датира са снимања филма "Одсјаји у златном оку". И када га је критика и публика најмање ценила, током црних шездесетих, нашао је начин, случајно или намерно, да стално буде у центру пажње. Већ сам писао да је помагао различитим расама и мањинама, али зна се и да је као велики поштовалац Мартина Лутера Кинга учествовао у маршу на Вашингтон и борио се за људска права црнаца. Међутим, прекинуо је финансијску подршку Црним пантерима кад су постали радикалнији и почели да позивају на насиље. У младости је такође помагао одређене јеврејске групе и организације, да би у каснијим годинама почео да их критикује, нарочито став према Палестини и монопол у Холивуду (помиње чињеницу да у филму никад не можемо чути реч Kike (увредљиви сленг за Јевреје)), док је употреба термина Nigger, Greaseball, Chink, Jap, итд. врло често присутна и не сматра се ничим посебним.
Већ сам говорио о револуцији коју је Марлон Брандо унео у глуму. И о харизми, коју глумом стално сузбија, а она некако увек исплива, због искрености и природности његових наступа. Био је популаран преко шест деценија, а и данас је културна икона и инспирација многима. Поменут је у многим песмама, а многи филмови садрже омаж њему и његовим улогама (најпознатији је говор Роберта Де Нира у филму "Разјарени бик", у коме имитира легендарну сцену " I coulda been a contender"), али и улога самог Бранда, који у филму "The Freshman" пародира самог себе, тј. лик Вита Корлеонеа.
Константин Станиславски је створио методичну глуму, али је Марлон Брандо показао свету моћ коју она има. Он је рекао да ниједан филм не сматра уметничким делом, али по мом скромном мишљењу, он је многе своје филмове уздигао на ниво уметности. Имао је нешто своје, нешто посебно по чему се разликовао од других. По много чему је био уникатан. И данас у најеминентнијим круговима важи за највећег, баш због тога што су сви други који су му били близу заправо покушавали да буду његови имитатори. Али, остао је непревазиђен. И као глумац, и као културна икона, и као квинтесенцијални секс симбол педесетих и шездесетих година двадесетог века.
АПЕНДИКС - СУБЈЕКТИВНА ЛИСТА ДЕСЕТ НАЈБОЉИХ БРАНДОВИХ ФИЛМОВА :
1. THE GODFATHER (1972) - FRANCIS FORD COPPOLA
2. ON THE WATERFRONT (1954) - ELIA KAZAN
3. APOCALYPSE NOW (1979) - FRANCIS FORD COPPOLA
4. A STREETCAR NAMED DESIRE (1951) - ELIA KAZAN
5. REFLECTIONS IN A GOLDEN EYE (1967) - JOHN HUSTON
6. VIVA ZAPATA! (1962) - ELIA KAZAN
7. SUPERMAN (1978) - RICHARD DONNER
8. THE APPALOOSA (1966) - SIDNEY J. FURIE
9. LAST TANGO IN PARIS (1972) - BERNARDO BERTOLUCCI
10. THE YOUNG LIONS (1958) - EDWARD DMYTRYK
Најпре је понављао једну годину, а потом је избачен из Гимназије Либертвил због вожње мотоцикла кроз школске ходнике. Потом је послат на војну академију где је студирао његов отац. Био је врло добар и у школи и у глумачким активностима, а бавио се доста успешно и америчким фудбалом. Међутим, на последњој години (баш 1943.) избачен је, након што је прво одбио да изврши наређење пуковника у посети током маневара, а онда, кад су му забранили да изађе из собе, побегао у град и био ухваћен.
 |
| Марлон Брандо питомац |
Следеће године, Марлон Брандо је на даскама заиграо Стенлија Ковалског у "Трамвају званом жеља" Тенесија Вилијамса. Контактиран је на редитељев предлог, пошто су отпали Џон Гарфилд и Берт Ланкастер, иако је био премлад за лик који тумачи. Међутим, управо је то и одушевило Вилијамса, који је сматрао да ће бити могуће повезати његово младалачко незнање са агресивним поривима које има. Изузетно интензивна улога, коју је Брандо изнео са изузетном искреношћу, приказао је грубу сексуалност неотесаног Пољака на прави начин и потпуно излудео публику, поставши преко ноћи бродвејска сензација. Холивуд му је, наравно, веома брзо закуцао на врата, различите главешине су га звале на аудиције за различите улоге, што је он са резигнацијом одбијао, прво зато што није хтео да се везује тада уобичајеним седмогодишњим уговором, а друго, зато што је увек, па и у младим годинама, сматрао Холивуд "гробљем културе". Прву филмску улогу добио је седам година после почетака на Бродвеју, и то у остварењу "Мушкарци" Фреда Цинемана (Тачно у подне, Одавде до вечности, Човек за сва времена, Дан шакала), где је играо огорченог ратног ветерана који се тешко прилагођава животу параплегичара. Мада није доживео комерцијални успех, филм је прилично добро прошао код публике, а Брандо је одиграо добру улогу, за коју се припремао провевши месец дана у болници са ветеранима. Ту леже његови почеци као пионира "методичне" глуме, термин који он није волео, јер су почели да га користе и усвајају људи попут Лија Стразберга (Хајман Рот из "Кума 2"), један од оснивача чувеног "Глумачког студија" (где је Брандо такође био неко време), кога је назвао експлоататором без талента, који је себе звао његовим ментором.
 |
| Трамвај звани жеља (1951) |
 |
| На доковима Њујорка (1954) |
Прво разочарење дошло је са улогом Наполеона Бонапарте у филму "Desiree" који није донео ништа ни уметнички, ни финансијски, иако је привукао велику пажњу.Заиграо је, а богами и запевао, са Френком Синатром у филму "Guys and Dolls", а затим просечну сатиру претворио у урнебесну комедију у улози јапанског преводиоца за америчке трупе (филм "The Teahouse of the August Moon"). Не зезам се, стварно глуми Јапанца. Очигледно да му се Јапан осладио, јер у следећем филму "Sayonara" (1957) глуми америчког мајора ваздухопловства стационираног у Јапану, који има предрасуде против мешовитих бракова, али се онда, погађате, заљубљује у Јапанку, што узрокује борбу са самим собом, авијацијом, као и јапанским културолошким табуима. Иако је сценаристички гледано материјал прилично предвидив, сјајна глума и фотографија су га издигли изнад просека, Брандо је зарадио још једну номинацију, а споредни глумци Ред Батонс и Мијоши Умеки Оскаре.
Током прве половине педесетих, он је унео толику револуцију у глуму, да је сваки млади глумац са талентом, интегритетом и дозом бунтовништва био називан новим Брандом (нпр. Пол Њумен и Стив Меквин), а стари је имао само тридесетак година. 1972. године, Џек Николсон је изјавио "Сви смо ми Брандова деца. Дао нам је нашу слободу".
Први пут се оженио 1957. године, поменутом глумицом Аном Кашфи. Током двогодишњег брака, родила му је сина Кристијана.
 |
| Млади лавови (1958) |
Прво је одбио "Лоренса од Арабије", да не би, по сопственим речима, јахао камиле у пустињи две године. Уместо тога се определио за Тахити, Хаваје и Бора Бору, заигравши Флечера Кристијана, кога је раније оживео Кларк Гејбл. Бахато понашање, свађе са пола екипе, игнорисање редитељских замисли, расипничко трошење пара и драстичне промене килаже (легенда каже да је поцепао преко 50 пари панталона) само су неке од ствари које је чинио током снимања. Био је главни разлог за финансијски крах овог филма, на који је укупно потрошено тада баснословних 19 милиона долара (око 140 у данашњој вредности). Оно што је он успео је да за себе извуче велику финансијску корист, поставши тако први глумац који је инкасирао преко милион долара за улогу. Остварио је и емотивну корист, пошто је шутнуо другу жену (иначе играла у поменутом оригиналу са Гејблом), и узео трећу, Тариту, са којом је глумио у филму. Друга и трећа жена су му родиле по двоје деце. Снимајући филм, толико се заљубио у Тахити да је тамо касније купио острво, а охрабрио и Џонија Депа да уради исто.
Ипак, и поред поменуте личне користи, на пословном плану, овај филм је упропастио Марлона Бранда, који је зарадио репутацију тзв. отрова за благајне (box-office poison), која је, укомпонована са ружним понашањем, учинила да га продуценти и остале главешине више не посматрају као рецепт за успех, а да се колеге устежу од рада са њим. Колико је тај тренд узео маха говори и чињеница да је следећих десет филмова које је снимио жестоко омануло и критички и финансијски. Ипак, ја бих издвојио два наслова из тог периода која по мени свакако вреди погледати. Први је The Appaloosa (1966), вестерн о ловцу на бизоне кога константно малтретира локални гангстер тог времена, бандит који му у једном моменту краде верног коња, што је окидач за обрачун са бандом. Филм је визуелно добар, а Брандо и некрунисани краљ негативаца Б продукције, Џон Саксон, раде добар посао. Други је Reflections in a Golden Eye (1967), тешка, бизарна и перверзна прича из једне војне базе, у којој Марлон глуми латентног педера кога понижава супруга (Лиз Тејлор), коју жели предмет његове наклоности. Прича пуна окрутности и бруталности би се претворила у бедну и досадну мелодраму да није било великог Џона Хјустона иза камере. На тему свога приватног живота са тог аспекта, Брандо је седамдесетих рекао "Као и велики број мушкараца, и ја сам такође имао хомосексуална искуства и није ме стид због тога".
За његову потпуну глумачку ренесансу било је потребно још пет година. Он се око те улоге доста нећкао, али је то ипак била понуда коју није могао да одбије.
 |
| Кум (1972) |
- Пре свега, треба знати да су Марлон Брандо и Лоренс Оливије увек били једини избори Френсиса Форда Кополе, без обзира што је студиом и аудицијама продефиловало бар педесет глумаца у потрази за овом легендарном ролом (па и генијални Орсон Велс).
- Брандо је нашао фамозну мачку на сету, те ју је Копола задржао у сцени након што се удобно сместила у глумчевим рукама, иако није била у сценарију.
- Једном приликом, Марлон Брандо је питао Џејмса Кана шта би пожелео кад би му се жеље остваривале. Кан је одговорио да би хтео да буде заљубљен, а Брандо се надовезао са "И ја, али немој то да кажеш мојој жени".
- Ђани Русо је искористио везе са подземљем да добије улогу Карла Риција. Брандо га није сматрао подобним, јер никад пре није нигде играо. Када је овај то сазнао, полудео је и почео озбиљно да му прети уз грубе речи. Међутим, Брандо је на сву срећу мислио да је то глума и променио мишљење о Русоовом ангажовању.
- "Булдог" изглед Вита Корлеонеа је Брандова идеја, за аудицију је пунио образе ватом, за филм му је протетику израдио зубар.
- Већину свог текста Брандо није запамтио, већ је читао са картица. То му је и иначе била пракса.
- Марлон Брандо је Витов глас засновао на гласу чувеног мафиоза, Френка Костела.
- У сцени када Мајкл у болници обећава Виту да ће га чувати и пазити, Марлон стварно плаче.
- Шамарање Џонија Фонтејна је импровизовано, збуњеност Ала Мартина је стварна, према речима осталих глумаца, није знао да ли да се смеје или да плаче.
- Брандо је за филм добио хонорар од 50 000 долара у кешу, плус проценте од профита на неравномерној скали - на 10 милиона, Бранду би припало 100 хиљада, а на сваких следећих 10 милиона - по 100 хиљада више од претходног пута, до бројке од пола милиона, плус пет посто на све преко тога. Пошто је био у стисци са новцем због жене (вероватно развод и нека нова афера), тражио је аванс од сто хиљада. Власник студија је пристао под условом да се Брандо одрекне својих процената, што је овај морао да прихвати. С обзиром да је филм тада имао највећу зараду у историји, процењује се да је студио одрао глумца за неких 11 милиона долара. Он се разбеснео и није хтео да се појави у планираном наставку кроз флешбекове док му се не исплати остатак. Кад је Парамаунт наравно одбио, покушао је да наплати губитак, тражећи за понуђену улогу Џеја Гетсбија хонорар од четири милиона, што је тада било нечувено. Студио је такође одбио и Брандо је остао кратак, а дали су улогу Роберту Редфорду.
- Брандо је послао наводну Индијанку Сашин Литлфедер (Мало Перо, за коју се касније испоставило да је хиспано глумица Марија Круз) да одбије награду уместо њега и одржала је говор о тиранији коју су од америчке владе трпели Индијанци кроз историју. Тај чин је наишао на готово једногласну осуду и довео до пооштрења правила везаних за пријем награда.
 |
| Последњи танго у Паризу (1972) |
 |
| Апокалипса сада (1979) |
У двадесет првом веку, радио је one-last-heist филм "Плен" (2001), у коме је коначно делио екран са Робертом Де Ниром, након што су обојица зарадили Оскаре за улогу Вита Корлеонеа. Испоставило се да је он и последњи у каријери. Солидно је одрадио посао, али никад није био у исто време у просторији са режисером Френком Озом, кога је звао Мис Пиги (Оз је такође режирао и "Мапет шоу"). Исте године је учествовао у споту Мајкла Џексона "You Rock My World". Пред смрт је дао одобрење да се његов глас користи у видео-игри "Кум", која је изашла 2006. године, и сигуран сам да је обрадовао фанове омогућивши да му још једном чују глас после смрти.
 |
| Кум (EA Games, 2006) |
Већ сам говорио о револуцији коју је Марлон Брандо унео у глуму. И о харизми, коју глумом стално сузбија, а она некако увек исплива, због искрености и природности његових наступа. Био је популаран преко шест деценија, а и данас је културна икона и инспирација многима. Поменут је у многим песмама, а многи филмови садрже омаж њему и његовим улогама (најпознатији је говор Роберта Де Нира у филму "Разјарени бик", у коме имитира легендарну сцену " I coulda been a contender"), али и улога самог Бранда, који у филму "The Freshman" пародира самог себе, тј. лик Вита Корлеонеа.
Константин Станиславски је створио методичну глуму, али је Марлон Брандо показао свету моћ коју она има. Он је рекао да ниједан филм не сматра уметничким делом, али по мом скромном мишљењу, он је многе своје филмове уздигао на ниво уметности. Имао је нешто своје, нешто посебно по чему се разликовао од других. По много чему је био уникатан. И данас у најеминентнијим круговима важи за највећег, баш због тога што су сви други који су му били близу заправо покушавали да буду његови имитатори. Али, остао је непревазиђен. И као глумац, и као културна икона, и као квинтесенцијални секс симбол педесетих и шездесетих година двадесетог века.
АПЕНДИКС - СУБЈЕКТИВНА ЛИСТА ДЕСЕТ НАЈБОЉИХ БРАНДОВИХ ФИЛМОВА :
1. THE GODFATHER (1972) - FRANCIS FORD COPPOLA
2. ON THE WATERFRONT (1954) - ELIA KAZAN
3. APOCALYPSE NOW (1979) - FRANCIS FORD COPPOLA
4. A STREETCAR NAMED DESIRE (1951) - ELIA KAZAN
5. REFLECTIONS IN A GOLDEN EYE (1967) - JOHN HUSTON
6. VIVA ZAPATA! (1962) - ELIA KAZAN
7. SUPERMAN (1978) - RICHARD DONNER
8. THE APPALOOSA (1966) - SIDNEY J. FURIE
9. LAST TANGO IN PARIS (1972) - BERNARDO BERTOLUCCI
10. THE YOUNG LIONS (1958) - EDWARD DMYTRYK
Нема коментара:
Постави коментар