Режија: Рон Хауард
Сценарио: Питер Морган
Улоге: Крис Хемзворт, Данијел Брул, Александра Марија Лара, Оливија Вајлд
Обично је сам крај једне и почетак наредне године време да се набаве нови филмови из тек протекле, који су на неки начин пројектовани за освајање неких битних награда. Претходно се за њих чује, читају се приче, гледају трејлери, да би са доласком католичке Нове године могло да се прионе на гледање и утврди да ли је хајп безразложан или нека супстанца стварно постоји. Ова година је нешто спорија што се тиче изласка добрих снимака, али ево, надам се да је ово почетак успешне филмске године у сваком смислу. Некако се заломило да први филм који ћу гледати у јануару буде дуго очекивани "Rush" Рона Хауарда, за који се већ знало да ће привући милионе љубитеља Формуле 1 и спорта уопште и од почетка је могло да се каже да аутори тог остварења са њим имају високе амбиције. Не знам хоће ли се оне остварити, али могу да пренесем нека своја запажања о овом филму.
Прича о фанатичном ривалству на тркачкој стази и ван ње између два легендарна возача Формуле 1, британског плејбоја и женскароша Џејмса Ханта и тврдокорног, непоколебљивог Аустријанца, Никија Лауде, са фокусом на две најважније године, 1975. и 1976, као и догађаје ван спорта који су утицале на њихове животе и каријере.
Режисерски повратак Рона Хауарда се очекивао са великим нестрпљењем из више разлога. Последњи његов филм који је направио толико буке је био "Блистави ум", који такође није савршен, а и "Нестале" (2003) са Томи Ли Џонсом и Кејт Бланшет су прилично добар филм, а "Фрост/Никсон" има својих момената. Али, кад неко за кога знате да, упркос свим манама, уме да направи добар филм, креће на велика врата после десет и више година, онда то, хтели-не хтели, желите да испратите ако вас макар мало занимају филмови. Још боље ако уз то волите филмове који имају везе са спортом, а нарочито са Формулом 1, и знате шта се све издешавало у те две сезоне. Онда је нормално да много очекујете. Прича за веровали или не, која је уз то и истинита, комерцијални предуслови узроковани масовним обожавањем формуле 1 широм света, добар буџет и напор да се седамдесете учине уверљивим на великом платну, неколико занимљивих имена у екипи - све су то предуслови да филм буде успешан. Кад је у питању комерцијална страна, ту је успех већ потврђен, а видећемо и доделе награда наредних месеци, мислим да и за њих има потенцијала.
Филм почиње кратком секвенцом пред једну од најважнијих трка између њих двојице, да би се затим вратио шест година пре тога и започео причу о два клинца која су возила Формулу 3 (нижа категорија Формуле 1). Пре тога се нису познавали, али пошто је сваки за себе мислио да је најбољи, после инцидента на једној од трка, реч ривалство је добила другу димензију, а све се пренело ван тркачке стазе кад се једном указала прилика да мазне бившу женску овог другог.
Пошто су обојица на свој начин егоманијаци, све то расте до неслућених размера, а кулминира када почну да се такмиче један против другог у најјачој конкуренцији.
Најпре морам да похвалим све што има везе са спортским сегментом. Амбијент седамдесетих је пренесен прилично верно и сцене трка су доста добре, нарочито у другом делу филма. Ефекти су одрадили своје и у добром делу имамо осећај да заиста гледамо пренос трке, а због тих секвенци нарочито вреди погледати филм у биоскопу. Уложени напори да публика разуме структуру болида, време посвећено конструкцијском делу, а да притом човеку не треба готово никакво знање о овом спорту да би пратио филм, значи да је томе приступљено на прави начин. Посебно ми се допала чињеница да су енглески, немачки и италијански језик заступљени тамо где треба, јер сматрам да би прича изгубила на вредности да је филм комплетно снимљен на енглеском, и увек поштујем тај напор редитеља да ангажује потребне глумце за то. Оно што је интересантно и што се не виђа баш толико често јесте дупла нарација, односно сегменти у којима час један, час други из свог угла причају о одређеним догађајима. Међутим, то се, нажалост, касније губи. По мени, један од најчвршћих темеља овог филма је глума Данијела Брула, немачког глумца рођеног у Барселони, кога сам до сада имао прилике да гледам само у филмовима "Goodbye, Lenin" и "Inglorious Basterds". Човек не глуми Никија Лауду, он јесте Ники Лауда. Акценат, понашање, гестикулација, помало мизантропски карактер, приступање свему са хладном прорачунатошћу и прецизношћу, издржљивост до изнемоглости - све је до танчина пренесено на велико платно и када га гледате, верујете у све што прича и ради. По његовим речима, он се не бави тркама због неутаживе љубави или адреналина, једноставно је добар у томе што ради и жели да побеђује. Одговоран је и за неколико веома упечатљивих драмских сцена, а најежиће вас нарочито процедура чишћења плућа док на телевизији прати успехе свога ривала, као и покушаји да навуче кацигу после тога. Фантастичне сцене, за које су заслужни он и Немица румунског порекла, Александра Марија Лара, позната нам као Хитлерова секретарица у филму "Der Untergang". Њој није дато превише материјала за рад, али добро успева да оживи брижну жену која с једне стране разуме такмичарски порив свога мужа, а са друге жели да он буде добро. Њих двоје су остварили најуспелије глумачке креације и не бих се изненадио да за Брула овај филм буде оно што је горепоменути "Inglorious Basterds" био за његовог земљака К. Волца.
Што се тиче Криса Хемзворта, он је углавном досад био познат само по испразним филмовима који нуде лаку "забаву" и траћење два сата живота, па је врло лако рећи да му је ово најуспешнија и најбоља улога досад. Е, сад, то не значи да је он нови Марлон Брандо, далеко од тога. Није чак ни нови Кристијан Бејл. Он се свакако потрудио, дао одређени допринос и добро показао одређене стране личности Џејмса Ханта (на пример, колико је он усијана глава). Међутим, читајући о њему пре овог филма и гледајући снимке његових интервјуа, закључујем да је он био поприлично комплексна личност и да је био много више од пуког плејбоја и момка који је волео ризик, победе и вожњу на ивици смрти. А ми добијамо само то гледајући Криса у овом филму. То ме доводи до прве ставке која је у овом филму веома слаба, а то је студија карактера, односно нешто што би нам помогло да одређене поступке и личности боље разумемо. Практично у трећем минуту филма, видимо Ханта како се ваћари са болничарком која га крпи после несреће. Тешко да би неко прогутао причу како ће нека девојка, ма каква да је, пристати да је неко одради (ма ко да је) после ЈЕДНЕ реченице, и то усред болнице. За оне површне, у питању је win-win ситуација, јер Натали Дормер има шта да покаже и спреда и позади, а за обожаватељке плавушана, ту је back shot целог тела. Али, колико год ја био срећан због обнаживања Натали, не могу баш да поверујем у такав развој ситуације. Такође, Оливија Вајлд, која је на трећем месту листе глумаца, иако добија брат брату 10-12 минута на екрану, удаје се за господина после једног разговора, а касније видимо само једну сцену која одаје брачни несклад. Ово је свакако добар филм да се Оливија покаже и представи у једном већем филму, после свих глупости које је снимила, али осим тога, заиста не видим другу потребу за њом овде. Ок, лепа је са плавом косом, а била би лепа и кад би стајала у њиви у костиму и плашила вране, и шта онда? Не разумем поенту, једноставно није јој дат ама баш никакав материјал за рад с којим би она могла нешто више да уради. Такође, на почетку, у две кратке сцене видимо како породице једног и другог возача прихватају њихове одлуке о животном позиву са бесом и подсмехом, јер су их планирали за нешто друго. Али, откуд им љубав према вожњи и брзини, како је Лауда постао тако добар у конструкцији, боља анализа зачетка ривалства (ми осим класичне паткометрије после поменутог инцидента у стилу десетогодишњака "мој тата је јачи од твог" не видимо, тек по преласку у вишу класу све заиста добија на тежини) - све то фали.
Такође, сам крај ми је мало превише зашећерен у холивудском стилу и онај клише "не волимо се, ал' се поштујемо" је некако сувише наглашен на крају у односу на претходни део филма, те се ту овај филм не разликује нешто од других. За крај, да поменем и изузетно подмукао потез маркетиншког тима који је на главни филмски плакат ставио крупан план Криса Хемзворта, привукавши тако масу девојчица које не знају ни шта је болид у биоскопе, а нису укључили глумца који је подједнако јунак филма и који је узгред одрадио дупло бољи посао (дакако, постоје други плакати на којима су обојица, али овај је први промотивни, а чак стоји и на ИМДБ-у). Сматрам да неко ко верује у успех свог филма не треба да се служи таквим триковима, али филм је као и сва друга уметност одавно постао бизнис и само су паре важне, тако да потез не оправдавам, али разумем.
На крају бих подвукао да је ово свакако (уз "Сену" и "Гран При" са Џејмсом Гарнером) најбољи и најуспелији филм о Формули 1 (додуше, није имао ни неку конкуренцију, осим ако конкуренцијом не сматрате оно говно са Сталонеом), прелепа фотографија и динамичан начин снимања доприносе осећају да се налазите у седамдесетима, и на тркачкој стази. Звуци машина ће вам упумпати адреналин, јер се очигледно о том делу бринуо тим сјајних стручњака. Даље, филм је свакако једна од највернијих адаптација спортских догађаја икада, што је потврдио и сам Ники Лауда, јер се већина ствари у филму на исти начин десила и у животу. Највише ми се свиђа чињеница да је ликовима приступљено тако да никад не можете у потпуности да навијате за њих, јер готово уопште нису симпатични највећим делом филма, а опет морате да им скинете капу на вољи, упорности и истрајности, јер, иако томе што раде приступају на потпуно различите начине, краси их подједнака доза фанатизма, па није ни чудо што су временом један према другом изградили дозу спортског (зашто не и људског) респекта.
Филм ће сигурно зарадити одређен број номинација за релевантне филмске награде. Он није претерано дубок, али и не покушава да буде. Упркос манама које сам навео у питању је добар филм у коме може да се ужива и ако нисте, а поготово ако јесте љубитељ трка. Али, због истих тих мана, филм није до краја успео да заокружи причу о једном од највећих ривалстава у историји, те зато не може да се назове одличним. Неуништиви популизам Рона Хауарда му смета. Као шлаг на торту обожаваоцима, препоручујем да један за другим одгледају "Rush" и "Сену", па ће и сами уочити разлике.
ОЦЕНА: 3
Сценарио: Питер Морган
Улоге: Крис Хемзворт, Данијел Брул, Александра Марија Лара, Оливија Вајлд
Обично је сам крај једне и почетак наредне године време да се набаве нови филмови из тек протекле, који су на неки начин пројектовани за освајање неких битних награда. Претходно се за њих чује, читају се приче, гледају трејлери, да би са доласком католичке Нове године могло да се прионе на гледање и утврди да ли је хајп безразложан или нека супстанца стварно постоји. Ова година је нешто спорија што се тиче изласка добрих снимака, али ево, надам се да је ово почетак успешне филмске године у сваком смислу. Некако се заломило да први филм који ћу гледати у јануару буде дуго очекивани "Rush" Рона Хауарда, за који се већ знало да ће привући милионе љубитеља Формуле 1 и спорта уопште и од почетка је могло да се каже да аутори тог остварења са њим имају високе амбиције. Не знам хоће ли се оне остварити, али могу да пренесем нека своја запажања о овом филму.
 |
| Пун гас |
Режисерски повратак Рона Хауарда се очекивао са великим нестрпљењем из више разлога. Последњи његов филм који је направио толико буке је био "Блистави ум", који такође није савршен, а и "Нестале" (2003) са Томи Ли Џонсом и Кејт Бланшет су прилично добар филм, а "Фрост/Никсон" има својих момената. Али, кад неко за кога знате да, упркос свим манама, уме да направи добар филм, креће на велика врата после десет и више година, онда то, хтели-не хтели, желите да испратите ако вас макар мало занимају филмови. Још боље ако уз то волите филмове који имају везе са спортом, а нарочито са Формулом 1, и знате шта се све издешавало у те две сезоне. Онда је нормално да много очекујете. Прича за веровали или не, која је уз то и истинита, комерцијални предуслови узроковани масовним обожавањем формуле 1 широм света, добар буџет и напор да се седамдесете учине уверљивим на великом платну, неколико занимљивих имена у екипи - све су то предуслови да филм буде успешан. Кад је у питању комерцијална страна, ту је успех већ потврђен, а видећемо и доделе награда наредних месеци, мислим да и за њих има потенцијала.
Филм почиње кратком секвенцом пред једну од најважнијих трка између њих двојице, да би се затим вратио шест година пре тога и започео причу о два клинца која су возила Формулу 3 (нижа категорија Формуле 1). Пре тога се нису познавали, али пошто је сваки за себе мислио да је најбољи, после инцидента на једној од трка, реч ривалство је добила другу димензију, а све се пренело ван тркачке стазе кад се једном указала прилика да мазне бившу женску овог другог.
Пошто су обојица на свој начин егоманијаци, све то расте до неслућених размера, а кулминира када почну да се такмиче један против другог у најјачој конкуренцији.
На крају бих подвукао да је ово свакако (уз "Сену" и "Гран При" са Џејмсом Гарнером) најбољи и најуспелији филм о Формули 1 (додуше, није имао ни неку конкуренцију, осим ако конкуренцијом не сматрате оно говно са Сталонеом), прелепа фотографија и динамичан начин снимања доприносе осећају да се налазите у седамдесетима, и на тркачкој стази. Звуци машина ће вам упумпати адреналин, јер се очигледно о том делу бринуо тим сјајних стручњака. Даље, филм је свакако једна од највернијих адаптација спортских догађаја икада, што је потврдио и сам Ники Лауда, јер се већина ствари у филму на исти начин десила и у животу. Највише ми се свиђа чињеница да је ликовима приступљено тако да никад не можете у потпуности да навијате за њих, јер готово уопште нису симпатични највећим делом филма, а опет морате да им скинете капу на вољи, упорности и истрајности, јер, иако томе што раде приступају на потпуно различите начине, краси их подједнака доза фанатизма, па није ни чудо што су временом један према другом изградили дозу спортског (зашто не и људског) респекта.
Филм ће сигурно зарадити одређен број номинација за релевантне филмске награде. Он није претерано дубок, али и не покушава да буде. Упркос манама које сам навео у питању је добар филм у коме може да се ужива и ако нисте, а поготово ако јесте љубитељ трка. Али, због истих тих мана, филм није до краја успео да заокружи причу о једном од највећих ривалстава у историји, те зато не може да се назове одличним. Неуништиви популизам Рона Хауарда му смета. Као шлаг на торту обожаваоцима, препоручујем да један за другим одгледају "Rush" и "Сену", па ће и сами уочити разлике.
ОЦЕНА: 3
Нема коментара:
Постави коментар