За половину уобичајене глумачке каријере, Меги Ченг Ман-јук је постигла оно што многе њене колеге могу само да сањају, иако поштено одрађују пун глумачки стаж. Толико је јако засијала током отприлике 25 година каријере да се са правом може сврстати међу највеће звезде модерне светске кинематографије, а о азијској да не говорим. Све је то успела да постигне без пречестог отискивања ка западу, стварајући каријеру углавном у својој земљи и на свом континенту. За све је било потребно и мало среће, а она, упркос лошем просеку, понекад ипак помогне ономе коме треба. Меги је била глумица која је са озбиљном емоцијом приступала свакој улози, не рачунајући можда оне најблесавије комедије, којих је у Кини и Хонг Конгу било доста. Огромна жанровска разноврсност и слојевитост ликова која би у рукама мање надарене глумице била немогућа чиниле су да јој гледаоци верују, а то је најлакши начин да вас публика неизмерно заволи. Дакако, нестварна лепота није одмогла, једноставно је имала лице и фигуру због које су мушкарци од средине осамдесетих па надаље били спремни да јој препишу кућу, окућницу, радионицу, продавницу и вредносне папире. Подоста сам о њој писао на страници, али дугујем јој дужи текст и драго ми је да је коначно стигао. Није лако проћи кроз нешто више од 80 наслова, а немогуће је поменути их све, али надам се да ће читаоци, уз филмове за које се већ зна, овде наћи и покоји нови наслов за открити. У питању је једна од најразноврснијих глумица модерног филма, икона романсе, меланхолије и магије, како каже један скорашњи филмски програм посвећен њој. Ако смем да будем личан, рекао бих да је сигурно и једна од мојих омиљених савремених глумица, са каријером ретке разноврсности и ликовима ретке дубине.
Маргарет се родила 20. септембра 1964. у Хонг Конгу од родитеља из шангајске етничке групе. Као мала желела је да буде Шурда, тј. фризерка, али је судбина имала другачије планове за њу. Рано детињство је провела у родном крају, где је похађала католичку школу у Хепи Велију, али се са осам година преселила са родитељима у Енглеску, и то у град Бромли. Ишла је у школу Св. Едмунда у Кентерберију и постизала одличан успех, али ништа још увек није наговештавало да ће уследити све оно што је чекало иза угла. Судбински повратак кући десио се 1982. године, са 18 година, када је у Хонг Конг отишла на одмор, а остала због понуда да се бави манекенством и појави у неколико реклама. Иако је неко време радила и као продавачица у Лејн Крофорд робној кући, испоставило се да су понуде добре и једном кад је упловила у свет реклама и моделинга, више није било назад. Потенцијал је био одмах примећен, а још једна потврда да су је чекале велике ствари дошла је и кроз освајање другог места на избору за Мис Хонг Конга и титуле Мис фотогеничности 1983. године. Још тада је била очигледна елеганција и црта меланхолије које ће касније редовно исказивати кроз многе филмове. Недуго након што су је приметили на поменутим изборима за лепотицу, филмске понуде су почеле да стижу, и први филм је снимила наредне године, са 20 година. Први пут је била значајније примећена у "Полицијској причи" где је глумила девојку Џекија Чена (1985). Жалила се да је првих неколико година била сведена на једноставне улоге, јер у Хонг Конгу није било много изазовних улога за жене, с обзиром да се већина ствари сводила на акцију и на комедију, а жене су врло ретко када биле главне. Ту има истине, и постоје неки филмови где је њен задатак био углавном да звоца или да је зликовци отму и покрену главног јунака на акцију. Међутим, чак и у том првом периоду где је махом глумила откачене девојке, у неколико наврата је украла сваку сцену у којој се појавила. Посебно бих препоручио филм "Седма клетва", врхунску забаву и мешавину жанрова какву само хонконшка кинематографија може да пружи, где Меги у пар својих сцена показује свој потенцијал. У тих неколико година, треба поменути и откачену, комичну романсу "Звезда удварања" у којој јој је партнер нико други до Чау Јун-Фет, који глуми сиротог механичара који баца око на кучку чорбаџијску Меги, али је такође ошацовао и његов пријатељ. Крајем осамдесетих ће је током једног гостовања питати за љубавне сцене, а она ће кроз смех именовати управо њега као колегу који се мало превише занео и настављао пољубац и након што би редитељ викнуо "Рез". Наравно, никад не шкоди ни ново упаривање са Џекијем Ченом у филму "Пројекат А", где су главна ствар његове вратоломије, али и она фино одрађује то време на екрану. Поменућу и "Изгубљену романсу", још једно партнерство са Фетом од кога сам имао велика очекивања, али ме је озбиљно изневерило. Сувише мелодрамске патетике и јефтиноће, уз наговештај инцеста који ми се баш није допао. Прва главна улога је дошла у комичној трилер мистерији "Пулс 100" где тумачи списатељицу која у селу препуном откачених ликова набасава на убиство које је заинтригира. Није то било лоше, али прави заокрет њена каријера доживљава када започиње сарадњу са визионаром Вонг Кар-Ваијем. Снимао је свој први филм, гангстерску драму "Док сузе падају" и није имао дилему кога жели у главној женској улози.
О свим филмовима Вонг Кар-Ваија сам детаљно писао у овом тексту, али морају се поново поменути у контексту Мегиних улога, јер јој је он ипак омогућио да продре на међународну сцену и да је сви виде, а по њеном личном признању, она почетак сарадње са њим поистовећује са почетком озбиљне каријере, јер су ту почеле драмске улоге. У Кар-Ваијевом дебију "Док сузе падају", гангстерској драми и његовом најконвенционалнијем филму, она тумачи рођаку главног јунака због које почиње да помишља да постоји и живот изван гангстераја и да машта да све напусти. Рекох већ, и те како је успела да убеди публику да би због ње вредело напустити такав живот, и врло је занимљиво посматрати преображај под њеним утицајем, иако је филм доста питом за каснију филмографију овог режисера. Финансијски је био веома успешан и примећен и ван Хонг Конга, те би се могло рећи да је то био први продор на инострано тржиште за Меги. Наредних година је много радила и ту се мора издвојити неколико њених изузетних улога у којима је, чак и кад филмови нису неки, апсолутно блистала на екрану, дајући ликовима емоције и боју коју вероватно ни сами сценаристи нису могли да предвиде. Погледајте рецимо два филма из 1989. године, где у првом "The Iceman Cometh" (нема везе са Јуџином О'Нилом), припадник царске гарде јури свог брата силеџију и убицу, од 16. века до модерног Хонг Конга, при чему се мешају акција, трилер, комедија, мелодрама и мало фантастике. Главном јунаку се путеви укрштају са Меги, која глуми безобразну проститутку Поли, чији телохранитељ и служавка јунак невољно постаје. Можете замислити понижење за једног царског стражара који нема појма где се нашао што мора да служи жену, која је притом много другачија од оних на које је навикао. Врло забавна прича у којој јунакиња овог текста глуми нешто што никад није, уличарку и курву која се поред опасних типова сналази као риба у води и псује као кочијаш (макар у енглеском преводу који сам имао), али се постепено мења под утицајем човека из прошлости кад провали да је часнији и искренији од свакога са ким се сусрела, без обзира што је мало чудан. Мени је било уживање да посматрам ту шармантну фам фатал која кроз своју агресивну нарав показује црте рањивости.
Други филм је "A Fishy Story", Хонг Конг верзија "Доручка код Тифанија" за сиромашне, где Меги игра глумицу у повоју очајну да успе у Хонг Конгу шездесетих и спремну да се због тога баца у наручје предаторима из индустрије. Живи у истој кући са таксистом који има другачије принципе, али је и сам играчка богате жене, и њихови светови се сударају усред политичких немира шездесетих. Романса, која је јасно најбоља ствар која би обома могла да се деси, никако да започне због политике, богаташа и тврдоглавости двоје јунака, а ту је чак и станодавац из Индије уместо Јапанца Микија Рунија. Филм је тонално неуједначен и од романтичне комедије се претвара у јаку мелодраму у другој половини, али га треба погледати јер је у суштини добар, не траје дуго, и Меги је у сваком смислу бомба, шије Одри Хепберн и физички и глумачки. Свестан сам да је то за неке бласфемија, али ја ионако мрзим "Доручак код Тифанија", то је један од ретких класика који истински не могу да смислим, тако да за мене нема збора. Гледајте само како мис Вонг учи енглески са исквареним индијским акцентом, имајући у виду да је Меги одрасла у Енглеској и говори га перфектно. Глумица свемирског талента, без икакве сумње, и то се видело још тада.
"Немам никакву формулу, стратегију и метод што се тиче глуме. Колико је могуће, сваки пут користим праве емоције и понекад патим због тога. Понекад тражим да нема репортера на сету, или никаквог узнемиравања. Готово никад не користим капљице за плакање, осим евентуално у баш широком кадру, али тамо где је емотивна, драматична сцена, нећу их никад користити. То је страшна патња и веома је штетно, а ја сам почела да добијам седе. Веома сам емотивна, и да ме данас питате, хтела бих да одустанем, јер радећи толике ноћи прековремено, понекад осетим да је све бесмислено" - говорила је Меги као млада глумица, а те речи најјаче одзвањају данас кад није снимила филм петнаестак година. Ипак, радила је мушки током каријере, замислите да неко за двадесетак година сними осамдесет филмова - у свом прајму је играла у 4 до 12 филмова годишње, што је заиста у сваком смислу пренапорно. Ипак, можемо јој бити захвални, јер у ово сушно доба, када она не снима, имамо шта да погледамо и видимо како је доминирала.
Из 1990. године треба посебно издвојити два наслова - Песма о егзилу и Дивљи дани. Први је, по сопственом признању, једно од њена четири најбоља глумачка остварења, полубиографски филм редитељке Ен Хуи о новинарки која се враћа са студија у Енглеској кући у Хонг Конг на сестрино венчање и долази у сукоб са мајком Јапанком која се због затегнутих односа двеју земаља увек осећала као странац, што је утицало и на одгој деце, који су у детињству махом преузели баба и деда по оцу. Изванредна, суздржана глума омогућава Меги да покаже сав свој таленат веома ограниченим средствима. Бриљантно тумачи младу жену која покушава да нађе заједнички језик са мајком за коју је увек мислила да је не разуме, добивши прилику да погледа ствари из мало другачијег угла. Заиста штета што је доступан само веома лош ВХС снимак. У "Дивљим данима" је код Вонг Кар-Ваија по први пут дочарала Су-Ли Жен, улогу која ће јој касније обележити каријеру. Она пролази кроз везу са главним јунаком, безобзирним плејбојем у тумачењу несрећног Леслија Ченга који и сам жуди за прихватањем, и слама је његова безобраштина, те, иако проналази малу утеху у полицајцу кога глуми Енди Лау, не може никад више бити иста, а чекање тог једног позива изнова убија. Ако се питате која је друга по реду улога коју Меги сматра својом најбољом, у питању је "Центар позорнице" Стенлија Квана (1991) у коме тумачи Руан Лингју, звезду кинеског филма тридесетих година, кинеску Грету Гарбо. На самом почетку, гледалац сазнаје да се убила, и онда овај прилично дугачак филм истражује и објашњава шта, где, како, о чему и зашто. Режисер Кван умешно миксује филмски наратив са снимцима из правих филмова, те интервјуима са преживелим глумцима као и својом екипом. Помало и класична прича у којој је будућа звезда спасена од сиромаштва уз помоћ шоу-бизниса који је касније уништава. Већ сам говорио да је имати Меги Ченг у постави као да користите шифре у видео-играма, све вам је много лакше, тако је природна и прелепа да је лако остварити све замисли. Добила је награду за најбољу глумицу берлинског фестивала 1992. године, поставши прва кинеска глумица која је добила неку велику европску награду, и то заслужено. Касније ће то исто постићи и на канском фестивалу, доказујући да је интернационална звезда. Другу од својих пет филмских награда у Хонг Конгу за најбољу глумицу је добила за исти филм, а тријумфовала је и на фестивалу у Чикагу, тако да ју је овај наслов у потпуности избацио у орбиту, иако је већ била позната сладокусцима због Вонг Кар-Ваија.
У наредне две године, глумила је у 22 филма где су њена жанровска разноврсност, умешно балансирање емоција, неспутана енергија и изузетна лепота дошли до пуног изражаја. Издвојио бих неколико наслова који су надаље показали колико је велика. Био је ту "Супер жаца", односно трећи део "Полицијске приче", иако је ту слава припала Мишел Јео која је била прототип јаке жене и извела стантове који су и за данашње појмове невероватни, попут слетања мотоциклом на воз. Иако никада није била у класичном тренингу борилачких вештина, снашла се као риба у води у вуксија насловима "Нова змајева крчма", римејку класика из шездесетих, где глуми фаталну власницу насловне крчме која крије страшну тајну. Иако не учествује директно у макљању, и те како боји филм, доносећи до тада ретко виђену опакост и подмуклост, да би се током филма постепено мењала. И у "Месечевим ратницима" њен лик пролази кроз комплексне промене, и тај конфликт се савршено оцртава на њој са свим дилемама које је чекају. У "Босоногом клинцу" је власница бојаџијске радње која је под притиском локалне мафије и добија помоћ од насловног јунака. Морам поменути и два филма Џонија Тоа настала 1993. године, "Херојски трио" и "Џелати" у коме Меги, поред Аните Муи и Мишел Јео, пружа врхунску забаву, у споју акције, комедије, фантастичних практичних ефеката и сцена борбе, зачињених демонима, култовима, корумпираним пандурима и другима. Меги обезбеђује већину комичних ситуација као неморална парољупка оштрог језика која ће морати да одлучи ком царству да се приволи. Вози мотор и витла сачмаром као матора, изазивајући осмехе својом природном харизмом кад год се појави. Други део је мрачнији и политичкији, па рекао бих и пророчкији од првог, али је и даље забаван. Била је заводљива зелена змија у епској фантазији Цуија Харка, где је показала сав свој природни шарм. Онда је поново дошла сарадња са Вонг Кар-Ваијем, а у том периоду су почеле да јој се дешавају озбиљне промене у каријери. Заглављен у уобичајеном продукцијском паклу, "Пепео времена" је сниман јако дуго и није прошао нарочито добро, али то не значи да није добар, напротив. Није згодан за комерцијалну прођу због елиптичности и више гледања које захтева да би се успешно пратио, али је врхунски филм, који постоји у две верзије. Једна од најемотивнијих и најсетнијих прича коју је мајстор испричао. Меги нема обимну улогу, али ће је сваки гледалац запамтити као предмет обожавања и патње главног анти-јунака Леслија Ченга.
Невиђено заморно снимање овог филма ју је први пут натерало да почне да размишља о повлачењу. Иако јој је каријера у том тренутку трајала тек десет година, имала је иза себе и више него довољно наслова и била етаблирана звезда у Хонг Конгу, позната и на другим меридијанима. По сопственом признању, иако је и европско и америчко тржиште веће, увек јој је било важно да јој родна земља буде главно место. Иако је имала незгодних искустава са тамошњим папарацима, говорила је да цени отвореност, јер нема лажних речи као у енглеском. На кантонском нико никад не користи речи попут "stunning", "absolutely gorgeous", "fabulous", већ само добро, или ок. Након што је провела доста времена у Француској било јој је тешко да опет пређе на неумољиви кинески, али су речи попут "gorgeous" за њу увек биле помало екстремне, иако у њеном случају потпуно тачне. Споменуо сам Француску јер је, после годину и нешто дана паузе због огромног умора и поменута 22 наслова, прихватила улогу у филму "Ирма Веп" Оливијеа Асајаса писану специјално за њу. Сусрет са француским аутором се испоставио судбинским. Он је после рада на том филму са њом говорио да није веровао да је модерна светска кинематографија још увек у стању да изнедри жену са таквом харизмом и ауром. Рекао је за њу да је најбоље од оба света, истовремено и класична и модерна. У смелој сатири на француску филмску индустрију, Меги тумачи фиктивну верзију себе, глумачку звезду која стиже у Париз да глуми у серији, где њен алтер-его доживљава неку врсту културног шока. Уживање је гледати је у костиму мачке како постаје крадљивац накита у покушају да се пронађе усред целог каламбура. Она је често говорила како јој костим увек помаже да пронађе своју улогу.
"Глумац увек треба да прикаже емоцију или шта год редитељ жели да прикажемо, на томе се мора радити, а ја морам знати мотивацију свог лика, и онда ће емоција изаћи. Али, ако сам обучена у погрешан костим, ја не верујем да сам тај лик - на пример, ако као веома сиромашна девојка носим хаљину, или неке крпе као принцеза, то једноставно не функционише, и тек кад се погледам у огледалу, све се склопи. Треба ми да физички аспект мог лика ради заједно са оним изнутра, не могу имати једно без другог. Та спољашњост заправо и постаје улога, јер ја гледам да се утопим у лик и нестанем у њему играјући га".
И она је видела нешто у раду са Асајасом, а и у њему самом, пошто су отпочели везу, крунисану Мегиним првим браком након 2 године, дакле 1998. Ипак, пре поменутог боравка у Француској, вратила се у Хонг Конг да сними неколико филмова, од којих је нарочито значајан први наслов - "Другови, скоро па љубавна прича" (1996). Кажем значајан, јер је из мог угла то једна од најбољих драмедија деведесетих, а знате колико их је тада било. Но, ја нисам ни битан, то је још једна од улога коју Меги сматра једном од своје четири најбоље. То је прича о двоје људи који у Хонг Конгу прво формирају дубоко пријатељство, које затим прераста и у романсу, и онда се јунаци због силних препрека у наредних 10 година труде да је не одрже, иако је јасно да су рођени једно за друго. За дивно чудо нема политике као у гомили хонконшких филмова из тог времена (што је и разумљиво), али су све интеракције толико људске и реалне да ће свако имати утисак да је тако нешто бар једном доживео (мада се таква хемија већини нас не деси ниједном). Ченгова сија на екрану и филм је стварно одличан, и она и Леон Лаи дају све од себе и креирају упечатљиве ликове, а у њу се сваки нормалан мушкарац мора заљубити гледајући и слушајући је, било да служи брзу храну или продаје бутлеговане касете Терезе Тенг. Упркос ситним мањкавостима, нарочито у другој половини, ово остаје један од гледљивијих филмова тог типа, са уметањем праве дозе драме и трагедије кроз сву лепршавост и смех. Није ни чудо што се и њој свидело како је све испало, фасцинантна је.
Занимљиво је да је свој први филм на енглеском језику Меги снимила управо у Хонг Конгу. У питању је "Кинеска кутија" Вејна Вонга, у коме се у доба враћања Хонг Конга у кинеско окриље кроз личне приче неколико људи откривају нестабилности, драме и чежње, те реакције на промене кроз које све тамо пролази. Мени се тај филм свеукупно и није посебно допао, иако има одређене бриљантне моменте, али су Џереми Ајронс, Гонг Ли и Меги перфектно одрадили шта су могли са материјалом који им је дат. Јунакиња овог текста игра занимљив лик, уличну продавачицу унакаженог лица, Џин, која у неку руку представља и сам Хонг Конг који се адаптира на промене које му следе. Она креира необично жив лик који у исто време остаје невероватно тајанствен и гледалац се пита да ли је ишта што она каже уопште истина, јер све делује полуимпровизовано. Изванредно дочарава младу жену која на ивици пуког сиромаштва одбија да се преда, не реагујући на несрећу око себе и одбијајући да припада било којој идеологији. У наредним годинама је усавршила и француски, поставши прави полиглота. Иначе, поред кантонског и мандаринског, она одлично разуме и шангајски, мада је својевремено рекла да га не говори довољно добро.
Њен свемирски таленат и невероватан квалитет се најбоље огледа у тој разноврсности коју демонстрира. Кроз мноштво различитих жанрова и на бројним језицима света, она блиста као осетљива трагеткиња и бриљантна комичарка са држањем и, како би њен некадашњи муж рекао, ауром класичне филмске звезде, са ништа мањом енергијом од једне Ане Мањани или на пример Жане Моро. Ако се првих пар година и тражила кроз безначајне улоге и није деловала баш најбоље, једном кад је стала на ноге и накупила мало искуства, више није било назад. И љубавница и ратница, и проститутка и аристократкиња, и Пепељуга и рок звезда. Ипак, њена лична карта би требало да буде филм "In the Mood for Love" (2000) о коме нећу много писати, јер сам то већ учинио у тексту који сам линковао горе, а и сви га знају, па је мало и излишно. Само ћу подсетити на елеганцију, потиснуту фрустрацију, проток времена који се огледа кроз четрдесетак хаљина, као и потиснуте емоције које се огледају у гестовима попут намештања косе или играња са храном. Освојила је Златног коња, као и награде за најбољу глумицу у Хонг Конгу, Кини и Дурбану. Кружиле су таблоидне приче да је у шеми са Тонијем Лунгом са којим је снимила 7 филмова, она никога није удостојила одговора, али је у једном тренутку 2013. године Карина Лау, такође позната глумица, иначе удата за Лунга, развејала све гласине објавивши срећну фотографију са Меги на коју је случајно налетела на аеродрому, па је и на ту гласину стављена тачка. Заправо, поред брака са Асајасом и још једне везе нешто касније, врло се мало зна о њеном приватном животу, али о томе више у последњем делу текста.
У једном од интервјуа на прелазу векова, говорила је да је за њу глума живот, јер је сваки лик који тумачи људско биће које треба одбранити. "Инспирацију налазим у путовањима, посматрању људи, посматрању и осећању самог живота. За глумце није важно само да добро изгледају у филму, у питању су наше душе. Сваки пут када глумим у филму, морам да дам све од себе, сво своје време и сву посвећеност колико год да се дуго снима, док ми не кажу да је у питању последњи дан". Са Јиму Џангом је снимила изврсног "Хероја", визуелно ремек-дело и својеврсну вуксија екстраваганцу, једну од најбољих у овом веку уз "Притајеног тигра, скривеног змаја" Анга Лија. Блиста у једној од најемотивнијих рола коју је икад одиграла, носећи незаборавну колекцију костима. Верујем да су га готово сви погледали, па се нећу ни расписивати превише, само ћу рећи да све звезде апсолутно бриљирају - Џет Ли, Тони Лунг, Дони Јен и Зији Џанг - али је мени Мегина улога одувек била најмеморабилнија, због свих емоција које су укључене кад се ради о њеном лику. Сви су одрадили супер, и Џет Ли пружа једну од најбољих улога у каријери, али кад је Маргарет на екрану, у њу се гледа. У питању је изврстан акциони филм препун неочекиваних обрта који је заслужено доживео светски успех и памте га сви који су га гледали, са разлогом. Јунакиња овог текста је потом била спремна да гледаоцима пружи још један лик који дотад нису видели, и то под палицом бившег мужа, са којим је очигледно остала у добрим односима.
У филму "Чиста", Меги глуми Емили, чији се момак музичар предозирава, а она доспева у прдекану због поседовања дроге, док њен син доспева у руке његових остарелих родитеља. Када одслужи шест месеци, њен несуђени свекар је замоли да не контактира сина бар две године док се не очисти, да би имао шансу за пристојан живот. Она се враћа у Париз и покушава да се упристоји, али не иде лако. Из профила ове улоге је јасно да се за њу мора избацити све из себе да би потпуно успела, и Меги чини управо то, неустрашиво и бескомпромисно урањајући у лик несређене, порочне жене која покушава да изгради живот довољно да буде добра мајка свом детету. Уз несебичну помоћ других глумаца, а пре свега одличног Ника Нолтија, креира лик за памћење. Не само да глуми, већ ћете је и чути да изводи две песме, што је такође велика привилегија. Е, сад, што се тиче самог филма, мислим да је мало преамбициозан за своје добро и да због тога није баш постигао све што је могао, али то је најмање заслуга самих глумаца. Ченгова је добила награду за најбољу глумицу у Кану (ако се не варам, такође прва Кинескиња којој је то пошло за руком) и била номинована за Цезара, француског Оскара. То јој је била последња главна улога, а после репризирања улоге Су Ли-Жен, односно треће њене инкарнације у трећем делу незваничне Кар-Ваијеве трилогије, 2046, скоро да је потпуно нестала. Још пар пута се појавила пред камерама у неким трепни-и-пропусти улогама, али то није ништа вредно помена. То је учинила по свом избору, а неки од филмова које је одбила у том периоду су X2: X-Men United и "Мемоари једне гејше". У вези првог је рекла: "Да то снимим, моја публика не би била поносна и осећала бих се као да варам. Кина има 1,3 милијарде становника, и не желим да пола света зна да варам. То ми је јако важно, имам више поноса од тога". "Мемоаре једне гејше" није снимила због осетљивости односа између Јапана и Кине, а имала је две снимљене сцене у Тарантиновим "Проклетницима" које су на крају избачене из филма. Имала је још доста понуда, али је полако исклизнула из јавног живота и наставила да чува своју приватност изван сјаја рефлектора. Понекада се једино појави на неком догађају, попут поменутих филмских фестивала у Берлину, Венецији, Кану и Маракешу као члан жирија 1997, 1999, односно 2007. и 2010. године, те неким модним ревијама, промоцијама и културним манифестацијама.
ШТА ЈЕ БИЛО ПОСЛЕ
У једном интервјуу, Меги је рекла да је глума лудило, глумци лудаци, а она једна од њих. Можда се ту крије разлог њене жеље да се постепено повуче из филмова и посвети другим стварима. Оне су укључивале компоновање и извођење музике, као и монтажу и продуцирање филмова. Крала је занате током година филмске каријере и временом хтела да се опроба у другим делатностима. Није она прва глумачка икона која се повукла на врхунцу славе, сетимо се само Грете Гарбо и Сецуко Харе, које су биле подједнако сензуалне и осетљиве као Меги, с тим што је она увек била нешто мање затворена према обожаваоцима и комуникацији са њима, мада је своју приватност такође увек тврдоглаво чувала. Није познато да има деце, а после кратког брака са Оливијеом Асајасом, имала је још само једну везу познату јавности, и то са немачким архитектом Олеом Шереном од 2007. до 2011. године. Неке од ствари које треба поменути су на пример да је постала амбасадор УНИЦЕФ-а у Кини 2010. године, а следеће је добила почасни докторат на Универзитету у Единбургу. Почетком претходне деценије се потпуно повукла из глуме, а углавном и из јавног живота, и води прилично повучен живот. Постављена је за амбасадора награде Златни коњ 2013, као глумица са највећим бројем истих. Рекламирала је и један од познатих кинеских хотела, а вероватно највећи неуспех у каријери јој се десио кад је певала на Shanghai Strawberry фестивалу почетком маја 2014. године. Тада је са непуних педесет година представила свој рок бенд и извела Ријанину песму "Stay" као и бесмртни хит Терезе Тенг "Tian mi mi" који се чује у филму "Другови: скоро па љубавна прича" (то је заправо и оригинални наслов овог филма). Публика ју је дочекала са пуно ентузијазма, међутим, по извештајима, ужасно је фалширала, толико да су неки и напустили фестивал и тражили паре назад. Она се шалила да је тражила на кинеском Гуглу како да не фалшира, али није успела да нађе одговор, поменувши да су је и после 20 снимљених филмова још увек звали вазом за цвеће (поспрдни назив за лепу глумицу без талента), тако да је у шали тражила 20 шанси да отпева добру песму, међутим, није их добила. Ипак, добро је прошла као извођач главне теме за омнибус филм "Заљубљени градови" под називом "If You Were Gone" 2015. године, а провела је пола године продуцирајући и спремајући песму. То је већ било доста боље.
Још један разлог због чега би требало јако волети Меги, као да их већ нема довољно, је њен апсолутни отклон од друштвених мрежа, бар оних западњачких. Појавила се једном на инстаграму, када ју је 2017. године усликала власница неког бара у Хонг Конгу, њен велики обожавалац, где је била на некој журци. Где год је људи видели, то одмах постаје вест, толико је обожавају и цене. Изненадила је људе крајем 2018. године појавивши се на Луј Витон догађају у Шангају у маниру панк-рокерке, у кожној јакни и са разбарушеном боб фризуром офарбаном у црвено. Потпуно сам сигуран да је једна од ретких која је то могла да изгура, али, како се и види, супер јој је стајало. Тада је рекла да је заузета снимањем музике и да очекује да избаци мини-албум ускоро, међутим, то се, колико сам упознат, још није догодило. Накратко је била гост у ријалити шоу програму "Master in the House", где је била ментор бој бенда Next јуна 2019. године и отворено говорила о лошем музичком наступу од пре 5 година. Рекла је да ју је после тога годину дана било срамота да уопште излази из куће. Што се тиче чињенице да је модна икона, није тајна да су се многи светски познати брендови поломили да је обуку и наките, међутим много пута је доказала да није сноб, а народ ју је виђао како пазари и у луксузним радњама и по уличним тезгама, због чега је по ко зна који пут одушевила фанове широм света.
Мистериозна икона стила и глуме обитава између Париза, Лондона и Хонг Конга, а обожаваоци су је више пута виђали по елитним радњама у сва три града у претходних пар година. Како кажу, обучена је увек неупадљиво, обично носи качкет, дукс и фармерке, и увек је веома љубазна, па са неким људима проведе и пет до десет минута у разговору, мада махом не пристаје на фотографисање, јер је у таквим ситуацијама најчешће без икакве шминке, па се то завршава руковањем. Кад су у питању честа путовања, својевремено је говорила да јој се чини да кад одлази увек нешто и напушта, те је на уласку у авион доста пута уплакана, рекавши кроз шалу да посаде сигурно мисле да је полудела. Ипак, нашла је начин да обрадује своје фанове и то на начин на који се нису надали. Чистећи свој компјутер, наишла је на слике и видео клипове из ранијих година, делиће снимања и кућног живота у Паризу и другим градовима и, осетивши радост и носталгију, решила да исте подели са обожаваоцима. Крајем новембра 2022. године је отворила налог на кинеском ТикТоку и за дан напабирчила скоро пола милиона пратилаца. Како је рекла, сама је себе изненадила, и кроз наредне месеце пар пута делила кратке старије клипове себе како кува и куће у Паризу. Дакле, и тамо је ретко присутна, али повремено дозволи обожаваоцима да виде нешто, углавном старији материјал, што увек привуче огромну пажњу, јер је једна од оних личности обавијених енигмом у доба кад је свачији живот на извол'те и људи нису навикли да не добију дневни извештај из нечије свакодневице. Штавише, она се у септембру прошле године вратила пред камере. У питању је троипоминутна реклама за Олеј, амерички бренд за негу коже, која се може наћи на интернету.
Јасно је да је одржала младалачки изглед и да и данас изгледа одлично, иако је неколико људи спекулисало о коришћењу ботокса, очигледно је да, иако је у озбиљним годинама, Маргарет још увек може да окрене доста глава кад прође, ту нема никакве сумње. То је, наравно, одмах подгрејало и нагађања да ће се можда вратити и ономе по чему је најпознатија и да би ово могла да буде проба и постепено враћање у ритам, али стиче се утисак да њој и те како прија "низак профил", што би неспретно превели ту синтагму у једном филму, и да воли да живи по својим правилима. Последње јавно појављивање јој је било априла ове године у Паризу када је позвана од стране кинеске легенде бадминтона Лин Дана да присуствује добротворном гала мечу против Француске поводом, ако се не варам, шездесете годишњице дипломатских односа између две земље. Одиграла је и ревијални дубл меч који је ипак добила Француска резултатом 2:1, а била је присутна и Жилијет Бинош, која је објавила и неке фотографије на инстаграму, тако да се поново нашла тамо. Ипак, ова слика доле је са званичног догађаја, дакле од пре само пет месеци.
Не знам хоће ли се икад вратити на велико платно и не знам имамо ли право да тражимо то од ње кад већ живи повучен и обичан живот, приступачна и увек љубазна каква јесте. Ја у повратак, поготово неки грандиозни, искрено не верујем, просто не делује као особа којој би тако нешто икада требало, од интервјуа до фестивала и свега између. Препуна је пара, тако да ни то није никакав мотив. Е, сад, друго је питање да ли би имала шта да каже данас, после толико година. Мислим да свакако би, са правом, пунокрвном, меснатом улогом, показала би умишљеним звездама ко вози трактор а ко отвара капију. Трећи аспект је, пак, има ли ко од аутора уопште чиме да је привуче после свих ликова које је из душе одиграла, знамо сви како индустрија данас стоји са оригиналношћу сценарија. Ипак, европска и азијска кинематографија су, за разлику од Холивуда још живе, и то и мени и свим другим пасионираним обожаваоцима даје право да се надамо. Колико год да је мала нада, она ће постојати док год је то могуће, а ових дана је подгрејана чињеницом да постоји један "Upcoming" пројекат на кинеском на њеној ИМДБ страни, међутим он не даје никакву одредницу, нема других учесника сем ње, никаквих статуса продукције, нити датумских параметара. Видећемо, и ово са рекламом је било ненајављено, верујем да су шансе веома мале, али док их има, вероваћемо. И ако се не деси, са осамдесетак наслова за једва двадесетак година, не рачунајући пар спорадичних појављивања после, дала је много и има се много шта још видети. По мојој процени, гледао сам тек нешто преко трећине њених филмова, дакле и ја имам још дуг пут да пређем са њом. Сваку нову промену ћу, разуме се, испратити са пажњом, Меги то свакако заслужује. За крај, спремио сам субјективну листу 10 њених најбољих филмова по хронолошком реду. Напомињем да су у питању искључиво наслови у којима има велику улогу, и да би иначе листа можда изгледала и другачије. У сваком случају, одличан увод у њену филмографију за некога ко је не познаје ако таквих има, а надам се да их бар на овој страници нема.
Срећан 60. рођендан, Меги и врати се још једном, не само у мој, него у загрљај свих који те воле и нестрпљиво чекају.
10 НАЈБОЉИХ ФИЛМОВА МЕГИ ЧЕНГ
1. Gap tung kei hap (The Iceman Cometh, 1989)
2. Ke tu qiu hen (Song of the Exile, 1990)
3. Ruan Lingyu (Center Stage, 1991)
4. San lung moon hak chan (Dragon Inn, 1992)
5. Dung fong sam hap/Yin doi hou hap zyun (The Heroic Trio/Executioners, 1993)
6. Irma Vep (1996)
7. Tian mi mi (Comrades: Almost a Love Story, 1996)
8. Fa yeung nin wa (In the Mood for Love, 2000)
9. Ying xiong (Hero, 2002)
10. Clean (2004)
Нема коментара:
Постави коментар