Неда Спасојевић - глумица са тајном

Тешко је објаснити како неко за чијег вакта нисам ни био жив може да ми буде апсолутно омиљена домаћа глумица (уз Оливеру Марковић), а још теже схватити како се формира мишљење и укус везано за неког ко је пре свега нераскидиво везан за позориште, а да притом готово ништа од глумачких бравура на сцени није сачувано. То се може објаснити чињеницом да су сачуване готово све телевизијске драме и филмови у којима је глумила, а којих није било мало - чак и до снимака који спадају у раритетне се може доћи ако их довољно дуго тражите и довољно предано се бавите тиме. Неда Спасојевић је умела да се увуче публици под кожу и да јој пружи савршене портрете најразличитијих карактера, толико дубоко зашавши у њихову суштину да вероватно тога често ни сама није била потпуно свесна. Због тога је назвати је глумицом са тајном апсолутно прикладно за наслов овог текста, иако ми то није првом пало на памет, с обзиром да се тако звала и изложба фотографија у Музеју позоришне уметности Србије од пре неколико година - једноставно, никоме тај наслов није више пристајао од ње, а та недокучивост је била значајан део њеног глумачког карактера. Преосетљивост у приватном животу је уткала у животе својих хероина и креирала незаборавне ликове и на даскама и на телевизији и на филму. Свакако да је и прерана смрт допринела мистици која је окружује, али она је током нешто више од петнаест година свог глумачког живота толико доминирала у свим поменутим сферама да је безбедно рећи да нико није постигао више за краће време. Покушаћу да образложим ту смелу тврдњу што боље могу кроз податке који су доступни, а којих нажалост нема толико много. 

Неда је рођена десет дана по бомбардовању Београда почетком Другог светског рата на овим просторима, што ће рећи, за оне којима слабо иде математика, 16. априла 1941. године. Њен отац, Милорад Спасојевић, Црногорац по рођењу, такође је био глумац, а глумом је почео да се бави 1928. у Врњачкој Бањи под управом Душана Животића. Од 1930. године је био члан многих путујућих позоришта, а средином тридесетих неколико година је провео у Народном позоришту у Нишу. Током рата је радио као чиновник архива Народне библиотеке у Београду, а од ослобођења Југославије је током 20 година радио у великом броју позоришта у дванаест градова, успевши да буде и оснивач послератних позоришта у Вршцу и Ужицу. Један је од ретких који је драматизовао и изводио "Горски вијенац", који је на сцени одиграо преко две хиљаде пута, а чувене су биле и његове шетње Калемегданом током којих је наизуст изговарао читав текст тог дела. Недина мајка Хилда Лермер из Беча (касније Јелена Спасојевић) била је позоришна кројачица, тако да је Неда од малих ногу била нераскидиво везана за позориште. Природа очевог посла нагнала ју је да готово сваку школску годину проводи у различитом граду. Похађала је и музичку школу "Јосип Славенски" и посебно волела да свира Моцарта, говорећи да је "његова музика за њу била као пролеће, као младост и испуњавала је радошћу". Некако је после свега било нормално и очекивано да покуша да упише глуму после средње школе, међутим, те 1960. године, то није успела да учини. 

Том приликом, отац је саветује: "Хоћеш да будеш глумица? Дођи у Титоград и буди глумица!". Одлази тамо и први пут ступа на сцену 23. марта 1961. године као Дијана сирота Диклица у "Дубровачкој враголији" Марина Држића. После тога игра још улогу Азре у представи "Ехо шездесете". Једну сезону потом игра у зрењанинском позоришту у четири представе, где је најпознатији лик била Даница у Нушићевој "Ожалошћеној породици". Потом други пут покушава на академији и бива примљена. На истој класи (коју је примио Арса Јовановић, а водила још три различита професора) су били и Срба Милин, Душица Жегарац, двојица трагично погинулих, Слободан Бобиша Ђурић и Душан Ђурић Ђуша, Снежана Никшић, недавно преминули Зафир Хаџиманов, Миливоје Даскаловић и други. По речима њеног професора Предрага Бајчетића, након што је први пут нису примили, она га је после испита сачекала и питала зашто није примљена, саслушавши стрпљиво његове одговоре, да би се после две године појавила потпуно спремна и била веома запажена на другом пријемном испиту. Ипак, по њему се комплетни преображај десио на другој години студија када је њен раскошни таленат дошао до пуног изражаја. 

Слично звучи и сећање Србољуба Милина који је посведочио да је из глуме увек била најбоља на класи, а да је Бајчетић после испита из глуме на трећој години изјавио како му је због ње жао што не постоји оцена 11, па су због њене десетке он и Ђурић морали да добију "само" 9. Милош Жутић се у емисији "ТВ сцена" из 1992. године присећа крика који је Неда испустила на једној од испитних вежби, говорећи да је сличан чуо само на неком документарном снимку и да га је изговорила (ако се тако може рећи) мајка војника кога су полагали у земљу. То су били ти моменти, неки суздржани, неки отворени, у којима се могла видети та њена карактеристична, после ње никада досегнута, емоција и ретко дохватљива осетљивост.

Управо после поменуте треће године упутила се у Савремено позориште (садашње Београдско драмско) и нису је примили, али Атеље 212 и Мира Траиловић нису направили исту грешку. Почела је као стипендиста тог позоришта, а 1966. године је дипломирала улогом Клеопатре. Исте године, добија и награду на пулском фестивалу за дебитантску улогу у филмском омнибусу "Време љубави", тачније делу истог који се зове "Пут". Играла је слабу и болешљиву девојку коју брат покушава да уда на вашару, а партнери су јој били Беким Фехмиу и Јован Јанићијевић - Јанаћко. Ипак, вреди истаћи да се пред камером први пут појавила у филму "Издајник" Кокана Ракоњца, те да је била и непотписана као девојка у колони у филму "Проверено нема мина", руској копродукцији код Здравка Велимировића. Изјављује како воли филм, али се у позоришту осећа сигурније. Постојала је идеја да се пресели у Мостар, међутим стипендија Атељеа ју је везивала за Београд. У том позоришту је као део ансамбла провела тек неколико година, за кратко време да апсолутно обележи више култних представа, а поменућу само неке.

Играла је Машу у Чеховљевом "Галебу" (њега је једном приликом истакла и као омиљеног драмског писца), краљицу Розамунду у једној (нажалост, неснимљеној) верзији "Краља Ибија" након што је Татјана Бељакова прешла у Загреб, Касандру у Еурипидовим "Тројанкама", Људмилу у "Марији" Исака Бабеља, Јулију у "Деликатној равнотежи" Едварда Олбија (око те улоге је била веома самокритична. "У ту улогу (жене која не налази себе у четири брака) сам ушла без нарочитог искуства и доста смело, али сам направила једну грешку која је открила моју глумачку младост, дилетантизам и аматеризам. Улога је имала хистерични напад који сам доста буквално решила. Не решава се све емоцијом, а можда сам све могла и на други начин и много бих добила"), била је на левом крилу у представи "Кафаница, судница, лудница" Бране Црнчевића, Флоренс Најтингејл у "Раном јутру" Едварда Бонда, Лили у "Виктор или деца на власти", а била је и у представама "Та усамљена животиња" Маргерит Дира и "Радо иде Србин у војнике" Боре Ћосића. Но, свакако се посебно место у позоришној каријери Неде Спасојевић мора оставити за "Електру 69" Данила Киша.

Критичар је записао "Њена Електра била је дивље створење, заслепљено мржњом и избезумљеном жељом за осветом, створење које је дошло из оног времена из кога су велики трагичари цивилизоване и углађене Атине узимали грађу за своје драме“. За ту улогу је добила Стеријину награду, награду публике (на Стеријином позорју) и награду Трибине младих. Иако је већ раније демонстрирала велики квалитет и капацитет за све врсте улога, ова је катапултира у орбиту и истиче као велику трагеткињу не само савременог доба (Мира Бањац ће на њеној комеморацији рећи да је она "најнежнија трагеткиња наше сцене"). Одушевљено се говорило како су се, у тренуцима кад Електра над Егистовим лешом куне небо, свет, своју људску природу, у њеној глуми преплитали чудно сладострашће, извитоперена нежност и бескрајна пометеност душе која је изгубила сваки разлог за постојање, те је пред очима публике пластично оживела Електрина несрећа. Често је (и на сцени и на телевизији) стајала раме уз раме са тада већ формираним, огромним глумицама попут Ксеније Јовановић и Љиљане Крстић и била им потпуно равноправна. Ксенија ће за Неду рећи да је била "само себи слична" и да нико никада није пришао њеном стилу глуме.

Ни остали "фронтови" нису трпели, од половине шездесетих постаје једно од најмаркантнијих лица наше глумачке сцене, те редовно снима филмове, а на телевизији снима и по неколико драма годишње, доказујући се у различитим жанровима. Кроз каријеру је имала неколико победничких партнерстава, попут оних са Мишом Јанкетићем, Цицом Перовићем, Борисом Дворником и Гагом Николићем. Што се филма у том периоду тиче, треба поменути Лилицу код Жике Павловића у "Кад будем мртав и бео", те жену шумара (Дворника) у "Догађају" Ватрослава Мимице (Диплома на Филмским сусретима у Нишу) и "Јутро" Пурише Ђорђевића. Како сам рекао, у ТВ драмама је заслужено постала једно од најистакнутијих лица, те се у том сегменту треба сетити и лаких прича попут "Љубавни је цео свет" (са Гагом), "Сквер" (са Цицом), "Кафанице на углу" (са Виктором Старчићем и Пером Краљем) и поготово "Господина Фоке" (поново са Слободаном Перовићем), за ког је на фестивалу у Монте Карлу освојила "Златну нимфу" званично поставши најбоља телевизијска глумица Европе, тако и за озбиљне приче попут "Обичне вечери", "Снахе" (са Љиљом Крстић и Гагом Николићем), "Дарова моје рођаке Марије" по Момчилу Настасијевићу у режији Ђорђа Кадијевића, те фантастичног, феноменалног "Бекства" по Булгакову у Шополиној режији, где је у читавом ансамблу глумачких громада, уз директног партнера Стева Жигона, невероватно надахнуто дочарала злосрећну јунакињу Серафиму Корзухину. 

У "Господину Фоки" је одушевила као самица која покушава да се приближи свом комшији који јој то не да. Председник жирија фестивала који јој је доделио награду, Пјер-Еме Тушар, ректор Академије за позоришну уметност у Паризу, изјавио је да је "Неда Спасојевић у улози девојке пуна живота и шарма. Она игра са постојаном природношћу и то у ситуацијама које се не могу сматрати увек природним". Један од чланова жирија је изјавио да је "врло задовољан што је Неда Спасојевић проглашена за најбољу глумицу. Она је врло шармантна. То је млада глумица великих способности и изражајних могућности". Један страни новинар је, пак, забележио : "Ни скромније девојке, ни срећније глумице". "Фока" и до данас остаје један од телевизијских бисера са ових простора.

Како се да приметити, Недина каријера се у том тренутку већ озбиљно залауфала, а то је за њу био само почетак. Ако постоји декада коју је неки домаћи глумац обележио, то је она учинила са седамдесетим годинама прошлог века. Просто је са ове дистанце мало језиво колико је доминантна била у тој деценији, готово као да је знала да неће много потрајати у наредној.

Седамдесете је на филму започела са два македонска наслова, "Жеђ" Димитрија Османлија (Велика повеља на Филмским сусретима у Нишу) о тешком животу сиромашних сељака без воде и "Македонски део пакла" Ватрослава Мимице о ужасима бугарске окупације. Две године је имала статус слободног уметника док није, као првакиња драме, прешла у Народно позориште 1973. године. 1971. године је са Радетом Марковићем играла у представи "Тераса" за коју је добила другу Стеријину награду. Истицала је да је улогу Олге, жене оболеле од рака коју сви напуштају, добила у правом тренутку. Раде Марковић ју је описао као неупоредиву, апсолутну глумицу, истакавши важност њених очију на сцени (он је са њом такође био на сцени и у "Обломову"). Сви су описивали њену способност да разуме лик и ван улоге, те се одушевљавали чињеницом да је без речи од прве сцене говорила много о својим ликовима, а о последњој сцени у којој потпуно гола одлази у дубину сцене и нестаје у мраку (буквално и метафорично) се и данас говори у позоришним круговима. Играла је у "Злочину и казни" ЈДП-а са Мишом Јанкетићем у улози Раскољникова. Те године је на филму играла ширим масама можда најпознатију Мирну у филму "Валтер брани Сарајево" и Славицу у филму "Трагови црне девојке" где је савршено играла периферијску проститутку која психички излуђује Бориса Дворника (и за то добила Сребрну арену у Пули, те Велику повељу у Нишу). На телевизији је блистала у Камијевом "Неспоразуму" са Миром Ступицом и Бором Тодоровићем. Убрзо потом је стигла и Шоова "Кандида" за коју је такође добила изванредне критике. Седамдесет треће је забележила и врхунске улоге на телевизији у две "судске" драме, "Милојева смрт" и "Суђење Бертолду Брехту", али је те године остварила и своју најзначајнију улогу, поставши мајка. Са сликаром Банетом Минићем, једним од оснивача Скадарлије као уметничке четврти, је добила ћерку Исидору. О томе шта јој је значила улога мајке, рекла је:

"Улога мајке ми је помогла да будем оно што у ствари јесам. Да би се нашао смисао живота после тридесете, потребно је много више снаге, поготово ако жена не доживи материнство. Све изван тога је мање природно, и стога тражи већи напор. То ми је само помогло да постанем комплетна личност. И да пре свега једноставније посматрам ствари око себе, да брже и одлучније решавам своје проблеме, тешкоће, недоумице".

За улогу Хасанагинице у драми Љубомира Симовића добија годишњу награду Народног позоришта, као и награду Вечерњег листа на Стеријином позорју. Они преостали који су имали прилике да је виде, и данас, преко 45 година касније, одушевљени су њеном изведбом, нарочито сценом смрти над дечијом колевком коју је одиграла са невероватном мирноћом. Од значајнијих улога у овом позоришту се још издвајају Ташана Боре Станковића, Марион у "Дантоновој смрти", Мелита у "Леди", Ибзенова Хилда у "Градитељу Солнесу" и друге. У то доба снима и једну од мојих омиљених драма "Реквијем за тешкаша" у којој, иако је претежно мушка, лако успева да нађе своје место као социјална радница која помаже Батином "Брду" Меклинтоку. Снимала је и код уобичајено провокативног Матјажа Клопчича у Словенији (филм "Страх"), а потом одличну драму "Љубичице" Миленка Маричића и сјајни, кроненберговски хорор филм Влатка Гилића "Кичма" (по ко зна који пут) са Драганом Николићем. Са њим се поново сусрела и у драми "У бањи једног лета" где су још били Јелена Жигон, Миодраг Радовановић и многи други, а прву улогу имала Риалда Кадрић. Можда најупечатљивија позоришна улога друге половине седамдесетих је била Краљица у Шекспировом "Ричарду Другом" са којом је одушевила на Дубровачким летњим играма. Играла је у пољско-југословенској филмској копродукцији "Мирис земље", као и у "Двобоју за јужну пругу" Здравка Велимировића где је била у улози монахиње. Најпознатија телевизијска улога другог дела каријере јој је ипак била она у драми "Маска" Милоша Црњанског где је тумачила Генералицу која за време бала, у понору свог промискуитета, чини низ понижења своје личности настојећи да сачува младост која јој измиче. Олга Божичковић је у критици написала "Гледати Неду Спасојевић као Генералицу значи имати пред собом доказ за тврдњу оних који кажу да има много глумаца, али међу њима мало истинских уметника". Томе у прилог говори и чињеница да су многе њене колеге, али и људи из света филма и телевизије, често знали да кажу за одређене улоге "Е, ово би само Неда могла да одигра". Заиста је и било тако јер без сумње није постојао нико сличан њој. 

Феликс Пашић је говорио да је оно што је спајало њену приватну личност са великим ликовима драмске литературе спремност и способност за жртвовање. "Зато је и могла са толико сугестивне снаге и осећајности да стане иза сваке од својих племенитих, несрећних, повређених, крхких или дивљих жена, било какав да је њихов судбоносни избор. Чак и кад им је смрт била судбина, пркосила јој је, не само својим крупним и чистим очима, већ чврстим ставом особе која ударце прима храбро, колико год свесна да одбране нема" - записао је он једном приликом. Њени савременици сведоче да је била "уметник посебног сензибилитета, личност природне отмености, са поетским зрачењем и изразитим ликом, глумица која је знала да зароби време и овлада њиме". Њен велики дар је био у томе што је била подједнако упечатљива и у класичним драмским делима, и у модерном репертоару и у комедијама. Била је способна да оствари глумачке бравуре не излазећи из оквира колективне игре. Њена величина се огледа и у томе што је за релативно кратко време и на даскама и на телевизији и на филму учествовала у стварању култних остварења и то на такав начин да се то никад не може заборавити. Иако је несумњиво била вансеријска глумица и посебна појава, успевала је да остане скромна. О свом занату је знала да каже "Глума не може да се научи, али има времена да се усвоје неке техничке ствари, да човек размишља о себи, да се мало бави својим гласом, да накупи неко знање, али и да међу колегама покаже незнање, па да га други исправе". Кад би јој се десио неки глумачки пораз, није очајавала, јер ју је, по њеним речима, живот натерао да разликује важно од неважног. "Посао је важан, али има значајнијих ствари због којих човек може да 'прегори' неке пропусте у њему".

И заиста, увек је пре свега била мајка па тек онда глумица, иако је редовно глумила до самог краја. Појавила се у серији "Осма офанзива" као Ружа Старчевић, имала малу, еротски набијену улогу у "Јовани Лукиној" Живка Николића (нешто ми говори да бисмо је и чешће гледали код овог редитеља, само да је дуже поживела), те у филму "Изгубљени завичај" Анта Бабаје.

Са опаком болешћу се, по речима њене породице, борила лавовски две године и у борбу улагала невероватну снагу и енергију. У години своје смрти, одиграла је позоришну сезону до краја и напустила овај свет отприлике месец дана касније. Последњу малу филмску улогу одиграла је, већ прилично болесна, у филму "Бановић Страхиња", а њен стари партнер Драган Николић се присетио последњег пута са њом кад су се враћали авионом са снимања и кад је запазио да она чита медицински журнал о својој болести. Осетивши шта је помислио, она му је само рекла "Непријатеља треба упознати да би са њим могао да се бориш". Борила се, но нажалост није успела, а последња улога коју је одиграла била је Марија у ТВ драми "Смрт пуковника Кузмановића" где је блистала као увела старија девојка прокоцкане младости коју је одиграла тако потресно (очигледно имајући у виду сопствено стање) да је то остало у сећању свих присутних, а редитељ Миленко Маричић је после једне посебно емотивне сцене накратко прекинуо снимање да би се прибрао и наставио да ради. Крај се већ јасно ближио, јер је и колегиници Тањи Лукјановој, која је одушевљено позвала телефоном после премијере драме да јој честита, рекла да се лоше осећа и да је живот којешта, а месец дана после тога је и отишла са овога света. Имала је осећај да није довољно урадила, Муцију Драшкићу је чак рекла да у позоришту није урадила готово ништа што је хтела, али то је сигурно њено разочарење ситуацијом говорило из ње, јер по мени оно што је урадила за мање од 20 година професионалног рада је више него што већина глумица после ње учини за читав радни век. Оно што је она за то кратко време оставила у наслеђе је апсолутно неупоредиво са радним биографијама свих глумица заједно које сада имају година колико она кад је умрла (па и многих старијих). Несебично је пружала себе и то је публика знала да осети.

За крај треба рећи да се њена глумачка наследница апсолутно не назире и да је за нашег живота сигурно неће ни бити. Предраг Бајчетић то потцртава уврстивши је међу пет најбољих глумица наше позоришне сцене свих времена уз Велу Нигринову, Софију Ђорђевић, Жанку Стокић и Миру Ступицу. Сво поштовање Исидори Минић, против које немам апсолутно ништа и коју ценим (за разлику од већине модерних глумица), нарочито након што сам је гледао у представи "Анђела" (за више нисам имао прилике, нажалост), а допала ми се и у краткој сцени у "Точковима", али њен телевизијски и филмски рад је прилично мршав у односу на мајку. Потпуно је другачији тип глумице и драго ми је да видим да је остварена позоришна глумица (судбина је хтела да такође, као и њена мајка, добије Стеријину награду за улогу Електре), али причати о њеном глумачком квалитету наспрам Нединог је доста незахвално. Она је и рекла, сасвим поштено, у једном интервјуу да је глума њене мајке њој недостижна и због тога заслужује још веће поштовање. Неда је говорила како верује у рад и надградњу, али и у то да се уметник рађа. "Без оног зрачка светлости који се рађа, траје и остаје док се сам живот не угаси - нема уметности, бар не оне праве, велике". Е, тај трачак фали данашњим глумицама, углавном запосленим преко очева, мајки, тетака, стричева, кумова и деверичића. Неда је, уз Зорицу Шумадинац, Гордану Косановић и још неке прерано отишле грације, представљала глумачку снагу која се није у потпуности реализовала и остаје велика жал што нисмо имали прилике да је гледамо у још зрелијим годинама, могу само да замислим све улоге које су је чекале и сву публику која би њоме била одушевљена. Ипак, надам се да је овај текст успео да покаже колико је велика била упркос веома кратком животу и још краћој каријери. Представа, нажалост, нема у оптицају, али ту су филмови и ТВ драме који нам омогућавају да се одушевљавамо и патимо за прошлим временима у којима су уметници заиста заслуживали да се назову тим именом.

Кад се све сабере, Неда је остварила 34 позоришне, 41 телевизијску и 19 филмских улога, као и улоге у преко сто радио драма.  Две године је радила и као водитељ дечје емисије "Хајде да растемо". Сложићете се, није лоше за двадесетак година рада. Неда је још увек свакако врло жива у сећањима своје породице, колега и бројних савременика, поклоника уметности, али њено име не носе ниједна глумачка награда, ниједна сцена нити позориште. Једино је ту име улице на Бежанијској коси у Београду, чиме јој се њен родни град, почетком деведесетих година прошлог века, скромно одужио. Она приватно није била заражена својом професијом и, по сопственом признању, осећала се глумицом тек кад се укључи камера или подигне завеса, напоменувши да би могла "сутра" да престане да се бави глумом и буде оно што јесте. А каква је глумица била, то сам се већ потрудио да испричам, а знају и они који су је гледали, нарочито у позоришту. Често се издвајала по јачини и у великим ансамблима и дешавало се да чак и у представи која добије лошу критику буде подвучена као светла тачка. Публика ју је необично волела, као што воли сваког ко се тако несебично даје шта год да игра. Говорила је: 

"Свесна сам да се посао којим се бавим не може радити анонимно. Упркос томе, не желим никакву љубав са публиком на силу. Не бих могла да живим у уверењу да сам нешто постигла разноразним ефектима који немају никакве везе са оним што пружам као глумица". 

Сигурно је да се љубав са публиком није десила на силу. Глумици као што је Неда Спасојевић није била потребна маркетинг машинерија, непрестано медијско спиновање и наручени бурек текстови о некаквом квалитету који виде само они који их за паре пишу. Она је на сцени и пред камером дисала своје улоге и из себе извлачила оно најдубље да би пружила највише што може. Можда није била лепотица светског ранга, али мислим да без претеривања може да се упореди са Гретом Гарбо кад је у питању тај сирови, разоружавајући магнетизам којим је била способна да веже гледаоца и учини да гледа само њу. По томе докле је била спремна да иде да би одиграла најбољу могућу улогу бих је упоредио са Вивијен Ли (за коју је Елија Казан радећи са њом на "Трамвају званом жеља" изјавио да је била спремна да пузи по стаклу да би пружила праву изведбу - мада са тим вероватно има везе и чињеница да је била ментално болесна). У сваком случају, њен прерани одлазак је један од апсолутно највећих губитака које је доживела наша глумачка сцена која је лагано могла да се напаја са извора њеног талента бар још добрих тридесет година, а имајући у виду колико је успешно балансирала између телевизије, позоришта и филма, може се само наслутити колико би тек дала као глумица у зрелим годинама. Но, захваљујући свом огромном, немерљивом таленту, Неда на сву срећу није остала велико "шта ако" као што се деси са сваким ко оде тако млад. Напротив, она је огромном снагом свог глумачког бића успела нешто што се дешава само одабранима - да се оствари као велика глумица већ са четрдесет година. Нема много њих које то могу да кажу са покрићем, и са том проценом прерани одлазак нема никакве везе, он само додаје на оној неухватљивој тајновитости о којој сви причају кад се помене Неда Спасојевић. Материјала и књига о њој нема превише, треба добро загребати да би се до нечега дошло, али се надам да ће овај текст некога инспирисати да крене бар мало да истражује и чита. Једна од наших највећих глумица, о којој се данас веома мало прича, је то и те како заслужила.