понедељак, 02. јун 2014.

Природне катастрофе на филму

Бар у овим тешким данима за нашу земљу није потребно предуго тражити инспирацију за наредни текст на овом блогу. Филмови катастрофе су били прилично заступљени кроз историју светске кинематографије, али пошто сам директно подстакнут оним што нам је недавно задесило, ограничићу се само на природне катастрофе, чији број на целулоидној траци није нимало занемарљив. Поплаве, земљотреси, вулкани, пожари и друге недаће су често били предмет стваралаштва разних аутора, мада је чињеница да је већина њих свему томе приступала прилично шаблонски. Пре него што наступи сама катастрофа, велики број људи је не схвата озбиљно, а они који покушавају да укажу на њу су обично из различитих разлога исмејани или несхваћени, све док и остали не увиде да је ђаво однео шалу. Када природа коначно ступи на сцену, надлежни се хватају за главу, похлепни и зли појединци би да искористе ситуацију, а проказани херој и чета мала али одабрана, дају све од себе да спасу ствар у неравноправној борби, те уз много мука и проблема, на крају успевају, уз мноштво специјалних ефеката. Дакако, има и доста оних који одступају од овог обрасца, али култ Американца хероја никад не умире, њему нико не може ништа, па ни силе природе. И обично се, уз веће или мање губитке, ствари заврше макар релативно добро, људи науче лекцију, јунаци покупе ловорике, или се жртвују за добробит осталих. Све у свему, ретко кад се све заврши са последицама које би људе оставиле уцвељеним до те мере да не постоји никаква нада за обновом, никакав оптимизам да се људи на њега ослоне. Само постојање увреженог шаблона у око 70 посто филмова које сам ја гледао, значајно умањује њихов квалитет, јер се у том случају не заснива на реалности, знамо колико су природне силе непредвидиве. Али, покушаћу да извучем оно најбоље, са освртом и на остале ствари и направим озбиљан пресек, пошто је филмова на ову тему било од самих почетака седме уметности, а биће их вероватно и у будућности. Ред је подсетити се неких наслова, неке препоручити, а на друге упозорити. ТВ филмови и документарци нису укључени у листу.

Како то обично бива, стварни живот је најоригиналнији режисер, па је цела ствар која нам се догодила само естетски личила на филм. Пре свега, све се десило знатно брже него у филму, без напетог форшпила и претходне припреме. Уједињење обичних људи ме вратило у дане бомбардовања, када је такође свако сваком желео да помогне да се избори против зла које нас је све задесило. Али, нажалост, испливале су и стварне, а и фиктивне фекалије (оне у људском облику), у друштву са змијама, пацовима и осталом гамади која је завршила на поплављеним улицама. Нећу да упирем прстом ни у кога, није то поента текста, само подвлачим чињеницу да ни у једном филму, ма како почео и ма како се завршио, не постоји толика равнодушност и небрига за људе од стране оних који би требало највише да брину. А то је оно што највише смета. Дошао је ред и да видимо како је све хронолошки изгледало на филму.

The Last Days of Pompeii (1913;1935) - Прича о добром ковачу који стицајем околности постаје кварни гладијатор и сукобљава се са сином, док се у позадини Везув спрема за ерупцију. Нисам гледао ниједну верзију, обе ми чуче на истом диску, јавља ми се да су малчице прегажене временом, али даћу шансу звучној верзији, пре свега због одличног Базила Ретбоуна, уз Џеремија Брета најбољег Шерлока Холмса икад.
Metropolis (1927) - Већ је било речи о овом филму у тексту о научнофантастичним остварењима. Може се сврстати и у ову поткатегорију због секвенци са поплавом. Одлично, фантастично, испред времена, како само Фриц Ланг може.
Noah's Ark (1928) - Антиратни филм великог Мајкла Кертиза који прави паралеле са библијским потопом. Добра екипа. Ментална белешка - да се гледа, ако је могуће наћи.
The Wind (1928) - Први и једини филм на енглеском великог шведског редитеља Виктора Сјестрема. Није у питању филм катастрофе пер се, али су јак ветар и суша константни мотиви и они само још више доприносе тужној судбини главне јунакиње, коју маестрално тумачи вероватно највећа хероина немих филмова у Америци, Лилијен Гиш. Нећу да спојлујем око садржаја, само ћу рећи да је сјајно снимљен, одлично одглумљен, и да не беше исфорсираног срећног краја који је наметнуо студио, био би веома близу да од мене добије петицу.
San Francisco (1936) - Кларк Гејбл је још једном човек кога обожавате да мрзите, тип улоге који га је прославио, и одлично демонстрира љигавост помешану са покојим квалитетом док се бори за наклоност певачице из своје коцкарске јазбине. Али, није једини, ту су и Спенсер Трејси и Џек Холт, а спрема се земљотрес огромних размера у Сан Франциску 1906. Џинет Мекдоналд блиста, мушкарци бриљирају. Филм има и мана, али нећемо цепидлачити. Добар.
The Hurricane (1937) - Филм Џона Форда о потлаченим староседаоцима једне француске острвске колоније које поред свега мучи још и непогода из наслова, не спада у његове најбоље, али га свакако треба погледати, јер има својих адута, а реално ако Џон Форд режира, онда ни најиспразније лимунаде не могу да буду много лоше. Римејкован 1979. са Џејсоном Робардсом и Миом Фероу, али је та верзија толико лоша да је ова реченица све што ћу јој посветити.
In Old Chicago (1937) - Одговор Ем-Џи-Ема на већ поменути "Сан Франциско" и, као и он, није лош ако га не схватите преозбиљно. Класичан popcorn flick. Више је значајан са финансијске тачке гледишта, јер је тада важио за један од најскупљих филмова, са буџетом од 1,8 милиона.
The Rains Came (1939) - Занимљив филм, најупечатљивији због за то време заиста импозантних специјалних ефеката у сценама земљотреса и великих поплава које погађају Индију. Одлично је видети да се Мирна Лој снашла у кожи јунакиње изразито нетипичне за њу - размажене и заводљиве, која тражи забаву, али је мења сплет околности у којима се нашла. Но, предвидљив исход, као и лоша глума Тајрона Пауера кога иначе прилично ценим, учинили су да ово буде тек просечан филм. Јасно је да је циљ био знатно виши.
Green Dolphin Street (1947) - Мелодрама која се догађа уочи великог земљотреса на Новом Зеланду. Специјални ефекти опет изнад просека и Дона Рид феноменално глуми, али то је углавном то. Предуго, превише мелодраматично, као да се сценариста кладио са неким колико трагедија може да стане у два и по сата. Класичан филм за жене који захтева много марамица.
Krakatoa: East of Java (1969) - Нисам гледао, не делује обећавајуће.
The Poseidon Adventure (1972) - Солидно, углавном због опаке глумачке поставе и добрих ефеката. Свакако бољи од напуцаног новог "Титаника". Римејкован 2006. Од тог римејка, гори филм је само римејк "Човека од прућа" са Николасом Кејџом из исте године.
Earthquake (1974) - Глупост. Избећи по сваку цену, немојте да вас као мене заварају имена.
The Last Wave (1977) - Опасна трилерчина Питера Вира. Суђење групи Абориџина за убиство сународника, док се спрема поплава епских размера. Фантастично.
Avalanche (1978) - Пет слова. С-Р-А-Њ-Е.
The Medusa Touch (1978) - Смртоносне психокинетичке моћи које изазивају катастрофе. Одлична идеја и солидна реализација. Једна од последњих главних улога Ричарда Бартона.
Meteor (1979) - Амери и Руси се удружују ради коришћења илегалног нуклеарног оружја да разнесу метеор који ће збрисати планету. Да ли бисте гледали овај филм на основу овог описа? Да вам помогнем - немојте! Волим целу глумачку поставу коју предводе Шон Конери, Натали Вуд и Младен Секуловић звани Карл Малден, али морам да кажем да је шит. Немојте ипак преозбиљно да схватите оцену на ИМДБ, где свако има право гласа, свакако није за 4.2, јер по мени није ништа слабији од рецимо "Армагедона" на који су широке масе откинуле (да ме убијете ако знам зашто), али свакако га избегните.
When Time Ran Out...(1980) - Нисам гледао и не намеравам. Вулканска ерупција на пацифичком острву, Пол Њумен, Бил Холден, Ернест Боргнајн и пар опасних риба. Али, нећете ме преварити, вероватно они живи и даље жале што су играли у овом филму.
St. Helens (1981) - Нешто боље, али ипак веома млако. Ни изблиза довољно саспенса за филм катастрофе и од првог тренутка се већ зна све што је битно.
Waterworld (1995) - Дуго година, синоним за трошење пара улудо. Није повратио ни десети део уложених 175 милиона, и то са разлогом. Приче има само у фрагментима, а траје предуго.
Twister (1996) - Сви редом пљују овај филм, али нема разлога за баш толико страшне критике. Свакако је доста лош, сценарио је шупаљ и у неке ствари је изузетно тешко поверовати, а ни глума свих није баш сјајна, али има пар искупљујућих момената, попут глуме Пекстона и Хантове, те добрих ефеката и пар комичних ситуација. Али, немојте ни за тренутак да мислите да је нешто посебно - обичан је летњи блокбастер и као такав је неки просек, ништа више.
Dante's Peak (1997) - Још један вулкан. Ко воли Пирса Броснана или је носталгичан за Линдом Хамилтон још од "Терминатора", нека погледа. Остали могу комотно да прескоче.
The Ice Storm (1997) - Добар, одлично режиран филм, препун симболике. На моменте предвидив, али ипак задовољавајућ на више нивоа.
Volcano (1997) - Ово могу да прескоче чак и најтврдокорнији фанови Томи Ли Џонса.
Armageddon (1998) - Апсолутно се гнушам америчког пропагандног смећа у коме су Јенкији храбри спасиоци света и жртвују се за свеопште добро свих других, уз обиље мелодраме и патетике. Свестан сам да они такво ђубре добро продају својој гомили полуидиота која гута кокице и рони крокодилске сузе над тужном судбином ултимативног бедес-јипи-ка-је-мадрфакр Бруса Вилиса, који најзад предаје ћерку у руке супер-иритантном будућем Бетмену. Што је најгоре, успели су да ми покваре песму коју волим иако је тешки мејнстрим, I Don't Wanna Miss a Thing. Не могу довољно да нагласим колико је ово лоше.
Deep Impact (1998) - У односу на "Армагедон", ово је "Казабланка", али то не значи да је нешто посебно. Роберт Дувал мало вади ствар.
Hard Rain (1998) - Потцењено, мада далеко од неке класе. Три минус највише, и то дајем пола оцене више због Моргана Фримена кога бих гледао и како два сата разговара са искљученим телевизором. Кристијан Слејтер је имао и иритантније улоге од ове.
The Perfect Storm (2000) - Бежим од овога дуже време, страх ме да ћу видети шаблонизованог накурченог Клунија и уобичајено безизражајног Волберга, али ме највише страх Волфганга Петерсена, јер је ово период између два његова најгора филма (Председнички авион и Троја). Ипак, не треба заборавити да је он снимио и један филм коме се дивим до имбецилности (Das Boot), тако да можда некад и погледам ово, али нисам нешто много наложен тренутно.
The Core (2003) - Због отказивања електромагнетних сила у Земљином језгру, престала је да се окреће, уз све пропратне последице. Ако можете да прогутате ову смешну премису, онда ће вам можда филм и бити ОК. Али, да се не заваравамо, тешко ју је прогутати.
The Day After Tomorrow (2004) - Режира Роланд Емерих. Погледајте му личну карту на ИМДБ и све ће вам бити јасно. Он ме подсећа на размажено дете коме константно купују скупе поклоне (у овом случају дају му да троши баснословне суме туђег новца) да би оно на крају то прихватило као нешто нормално, те престало да их цени, већ само тражи још без покрића. Нешто као Мајкл Беј у симболично мањој размери. Није смеће као Дан независности и Годзила, али далеко је од нечега доброг.
Flood (2007) - Страшна поплава у Лондону и страшно кретенски филм, жали Боже овако добрих глумаца који мора да су били присиљени из неког разлога да сниме ово говно, иначе не видим други начин да ико од њих пристане да учествује у овом ђубрету.
Sunshine (2007) - Нисам гледао. Дени Бојл је добар режисер који је имао и промашаја, али критике су позитивне, приступ теми изгледа солидно и музика је добра. Довољно за шансу.
2012 (2009) - Поново Емерих. Нема шансе да ћу ово икада гледати. А волим Џона Кјузака.
The Impossible (2012) - Борба једне породице против цунамија на Тајланду 2004. Има поприличан број мана, али и као такав, овај филм је међу најбољим филмовима катастрофе у 21. веку, тако да га треба видети, али немојте очекивати не знам какво чудо кинематографије, како рече велики Шекспир "Expectation is the root of all heartache".

Као што сте могли да видите, овај поджанр није нарочито плодан нити издашан, бар из мог угла. Али, ко зна, можда ћете ви препознати нешто више у тим остварењима. За сада, треба ићи на сигурно, и погледати шачицу оних који се издвајају, а после ко зна. Једна ствар је сигурна, инспирација за овакве филмове никад неће изумрети, јер нас катастрофе очигледно тек очекују.



Нема коментара:

Постави коментар