У сусрет Оскару - 25 најбољих главних женских улога

И жене коња за трку имају. За политичку коректност ме никад није било брига и увек су ми били уштогљени они који се на њу позивају без покрића, али полна равноправност мора да постоји кад је у питању глума и Оскари, јер су жене играле многе подједнако моћне улоге као и наведени мушкарци. Стога је избор поново врашки тежак, али неко мора да победи. С обзиром да од овогодишње доделе не очекујем апсолутно ништа спектакуларно из простог разлога што је квалитет филмова благо речено крајње упитан, могу бар да подсетим шта је било најинтересантније по мом мишљењу из ове категорије. Наравно, поново уз неке занимљиве чињенице, да зачине целу ствар. Морам да признам да има још пар изведби које треба да погледам, а од којих очекујем пуно (пре свих од велике Џералдин Пејџ), тако да ову листу не треба схватити као дефинитивну.

- Рекордерка по броју Оскара је Кетрин Хепберн, са четири победе од дванаест номинација у распону од 48 година (Јутарња слава, Погоди ко долази на вечеру, Зимски лав, На златном језеру); апсолутна рекордерка по броју номинација је Мерил Стрип, са 15 (у 32 године), а освојила је две награде (Софијин избор и Гвоздена лејди). Причам само о овој категорији.

- Две победе у категорији најбоље глумице има још 11 жена - Луиз Рајнер, Бети Дејвис, Оливија Де Хавиланд, Вивијен Ли, Ингрид Бергман, Елизабет Тејлор, Гленда Џексон, Џејн Фонда, Сели Филд, Џоди Фостер и Хилари Свенк.

- Десио се један нерешени резултат и то 1968. године, када је поред поменуте Кејт Хепберн за "Зимског лава", награду освојила и Барбра Стрејсенд за филм "Смешна девојка". Стрејсендова је касније освојила и Оскара за најбољу песму (1976), што је чини једином која је спојила те две награде.

- Две глумице су узастопно побеђивале - Луиз Рајнер (1936-7) и Кетрин Хепберн (1967-8). Рајнерова је са пуне 104 године још увек на планети и представља најстарију живу добитницу.

- Четири глумице су пре тридесете године освајале два Оскара за најбољу глумицу - Луиз Рајнер, Бети Дејвис, Џоди Фостер и Хилари Свенк.

- Са шестом номинацијом, Кејт Винслет је са 33 године постала најмлађа са 6 номинација. Тада је први пут и победила (за Читача), а једина глумица са шест номинација која никад није тријумфовала је Дебра Кар.

- Најмлађа глумица са две номинације је Џенифер Лоренс (једном је победила). Са овогодишњом номинацијом за споредну улогу, у 24. години је постала најмлађа глумица са три номинације у историји.

- Четири глумице су побеђивале у дебитантским улогама - Ширли Бут, Џули Ендруз, Барбра Стрејсенд и Марли Матлин (која је такође и прва глува глумица која је освојила Оскара). 

- Једину постхумну номинацију добила је Џин Иглс (Писмо, 1929).

- 16 глумица је номиновано (већина је победила) за улоге проститутки, љубавница и промискуитетних жена.

- 25 глумица је номиновано (отприлике половина победила) за улоге физички и ментално хендикепираних особа, или оних у великим проблемима због алкохола и дроге.

- Четири глумице су освојиле Оскаре за улоге глувих и глувонемих жена, од тога три за главну улогу - Џејн Вајман, Марли Матлин и Холи Хантер.

- 8 глумица је номиновано за најбољу главну у улогама калуђерица. Две су победиле - Џенифер Џонс и Сузан Сарандон.

- Било је неколико победа за осредње улоге или као признање за животно дело после много прескакања - пре свега Елизабет Тејлор 1960. (у конкуренцији Френ Кјубелик и сестре Шерон Фалконер) због готово фаталне трахеотомије, као и Кетрин Хепберн 1967. године (у конкуренцији Бони Паркер и госпође Робинсон) због смрти Спенсера Трејсија.

- Поменута Кетрин Хепберн је рекордерка у размаку између прве и последње номинације са 48 година (обе победе), али Џералдин Пејџ је чекала 32 године после прве номинације (додуше за споредну улогу) на прву победу.

- Луиз Рајнер, Вивијен Ли и Хилари Свенк једине имају две номинације и две победе у категорији главне глумице. Ту је још и Хелен Хејз са учинком 2/2, али једна је споредна.

- У пет филмова су две глумице номиноване за најбољу главну, а победила је само Ширли Меклејн (за Време нежности).

- Џенет Гејнор/Џуди Гарланд (Звезда је рођена) и Џин Иглс/Бети Дејвис (Писмо) су глумице које су номиноване за исту улогу у оригиналу и римејку филма. Ниједна није победила.

- Кејт Винслет/Глорија Стјуарт (Титаник) и Џуди Денч/Кејт Винслет (Ајрис) су глумице номиноване за исту улогу у истом филму. Ниједна није победила.

- Кејт Бланшет је једина глумица номинована за исти лик у два различита филма, а 1998. године (први пут), за исти лик у другом филму (Заљубљени Шекспир) номинована је (и победила) Џуди Денч.

- Пет мужева је режирало филмове у којима су им жене номиноване - победила је само Френсис Мекдорманд (Фарго).

- Три брачна пара су била номинована за улоге у истом филму (један брачни пар по филму, наравно). Победила је само Елизабет Тејлор (Ко се боји Вирџиније Вулф).

- Два пута се пар сестара такмичио за најбољу глумицу - Џоан Фонтејн је 1941. победила Оливију Де Хавиланд (Сумња). Пошто и Оливија има две своје победе, то их чини јединим сестрама Оскаровкама.

- Лајза Минели је једина Оскаровка чија су оба родитеља такође Оскаровци (Џуди Гарланд и Винсент Минели; Џуди Гарланд је, додуше, освојила само почасног Оскара за малолетнике (за Чаробњака из Оза).

- Десет црнкиња је номиновано за најбољу глумицу, само Хали Бери је победила.

- Софија Лорен и Марион Котијар су једине победиле глумећи на страном језику.

- Џенет Гејнор је једина победила глумећи у немим филмовима.

- Најмлађа номинована најбоља глумица је Кувенжани Волис (Звери јужних дивљина, са 9 година), а најстарија Емануел Рива (Љубав, непуних 86).

- Најмлађа победница је Марли Матлин (21 година), а најстарија Џесика Тенди (80).

- Недавно преминула Ширли Темпл је најмлађа освајачица Оскара (почасног, за малолетнике) са шест година, а најстарија добитница почасне статуе је Мирна Лој (85).

25. Diana Christensen (Faye Dunaway, Network (1976))

Након што је била у кругу фаворита за "Бони и Клајд" и "Кинеску четврт", али без успеха, Феј Данавеј је освојила награду за улогу Дајане Кристенсен, једне од главних функционерки фиктивне ТВ мреже, којој је само битно колику гледаност има и како да изманипулише јавно мњење ради већег рејтинга. Она руководи поигравањем животом Хауарда Била (са којим не проговара ниједном у филму), кога сам већ поменуо у тексту о мушким улогама и то ради фантастично, све у служби система. "Мрежа" је фантастичан, пророчки филм који пружа сурову, бруталну истину о медијским манипулацијама чији смо данас сведоци, а Феј Данавеј је заиста била најбољи избор да отелотвори једно безлично, безосећајно, фригидно, празно и окрутно створење, сведено на инструмент система, пуку функцију, коју, руку на срце, обавља без грешке. Покушава да тражи последњу трунку контакта и емпатије у вези са много старијим колегом, али то је све испразно и брзо се завршава кад он схвати да ће и њега уништити ако остане са њом. С обзиром да је Феј била главна фам фатал седамдесетих, мислим да се нико не би боље уклопио у дати профил. Знајући ту чињеницу, морам да кажем да ме душа боли како данас изгледа.

24. Julie Marsden (Bette Davis, Jezebel (1938))

Бети је освојила свог другог Оскара за улогу јужњачке лепојке из Њу Орлеанса, која је донекле слична оној из Џорџије. Слободног је духа, размажена, ветропираста и воли да у свему буде главна, па тако и да контролише свог вереника који је успешни банкар. Из јефтиног хира, доводи га у непријатну ситуацију помоћу чувене црвене хаљине, што узрокује раздор међу њима. После на још неке начине покушава да му доскочи, али све јој се обија о главу. Да ли ће бити касно за покајање и повратак на старо, у јеку епидемије жуте грознице? Бети Дејвис је увек говорила да је Вилијем Вајлер заслужан што је постала звезда, а њен вртоглави успон почео је управо овим филмом, иако је већ била Оскаровка и имала неколико веома успешних улога. Најпре јој се није свиђало бесомучно понављање кадрова, али ју је временом Вајлер освојио и приватно и професионално. Ова улога је била створена за њу, јер је њена права личност умногоме слична Џулиној и увек је волела да буде третирана као звезда (да не буде забуне, она то и јесте била, у правом смислу те речи). Сигурна и уверљива глума јој је донела и више него заслужену награду.

23. Mildred Pierce (Joan Crawford, Mildred Pierce (1945))

Малопре поменута Бети Дејвис је имала много ривалки с којима се није слагала, али ниједну као Џоан Крофорд (види "Шта се догодило са Бејби Џејн" за илустрацију), чија бравурозна насловна улога јој је донела јединог Оскара и то баш на преласку из Ем-Џи-Ема у Ворнер студио. Она глуми пожртвовану мајку која се ни из чега издиже у јаку пословну жену да би ћерки обезбедила лагодан живот, али на путу је чекају трагедије - бракови и везе без љубави, али и ћеркина незахвалност, размаженост и материјализам. Улога Милдред је прави емотивни ролеркостер, а филм ни у једном тренутку не постаје бљутава мелодрама као што би се могло очекивати, већ снажна драма/трилер са призвуцима ноар-филма, амбијент у који се Џоан савршено уклопила и понела награду кући. Није ни чудо, јер се пре уласка у глумачке воде и сама издржавала као конобарица и продавачица. Велики редитељ Мајкл Кертиз се прибојавао рада са "бившом" звездом која је имала репутацију тешке за сарадњу, али су га убрзо освојили Џоанин професионализам и посвећеност.

22. Josephine Norris (Olivia de Havilland, To Each His Own (1946))

За разлику од претходног филма, овај јесте чиста, непатворена мелодрама, али једна од бољих у историји, ако смем да кажем. Из више разлога. Сценарио Чарлса Брекета је изненађујуће интелигентан узевши у обзир жанр, а режија Мичела Лајзена контролисана и осећајна. Прича је слична оној из корена свих латиноамеричких сапуница - дјевушка затрудни после једне ноћи, млађани импрегнатор погине у рату, она мора да да дете на усвајање, после одређеног времена долази у контакт с њим и диви му се издалека, не усуђујући се да му каже ко је, без обзира што је сад успешна пословна жена. Класика. Али, ако вас не дирне глума Оливије Де Хавиланд, нисте човек од крви и меса. Толико све те емоције кроз које пролази делују реално, да нам се чини да у њеној ситуацији може да буде нека наша познаница или другарица. За дивно чудо, с обзиром на време настанка, сценарио не осуђује своју хероину што се препустила задовољству, већ саосећа са њом у времену њених мука. Конкуренција је била веома јака, пре свега у ликовима Розалинд Расел и Силије Џонсон, али Оливија је покупила ловорике, јер заиста носи овај филм на својим плећима. И то како. Ово је још значајнија победа ако се зна да је дошла после двогодишње паузе изазване тужбом против Ворнер Броса и насилним изласком из рестриктивног уговора, чиме је умногоме допринела паду студијског система у Холивуду.

21. Lina McLaidlaw Aysgarth (Joan Fontaine, Suspicion (1941))

После веома успешне сарадње у "Ребеки", десила се још једна између прослављеног редитеља Алфреда Хичкока и Џоан Фонтејн, која је на крају донела јединог глумачког Оскара за Хичкоков филм. Кад је Фонтејнова прочитала књигу, позвала је редитеља и рекла му да би, ако треба, ову улогу радила бесплатно. Она игра стидљиву, богату девојку која се заљубљује и удаје за плејбоја и коцкара упркос упозорењима. Убрзо је обузима сумња да њен драги није оно за шта се представља. Прича се гради у класичном Хичкоковском маниру и баш то одступање од књиге, где се више простора даје Линином психолошком профилу и њеном унутрашњем конфликту, је вероватно и донело Оскара Џоан Фонтејн. Фантастично је одиграла осетљиву, несигурну и растрзану младу богаташицу, чији наизглед савршени живот одједном почиње да се урушава. Да ли је могуће да је њен муж, кога је сматрала савршеним, способан да убије? То је ствар коју је Хич хтео да разреши као у књизи, што му студијска цензура није дозволила, те је сам крај вероватно и најслабији део филма и разлог што се овај филм не убраја међу најчувенија дела мајстора. Ипак, та чињеница не одузима квалитет Џоаниној улози која је заиста одлична.

20. Alice Aisgill (Simone Signoret, Room at the Top (1959))

У години када је "Бен Хур" почистио Оскаре уз дотад невиђену доминацију, ипак се издвојила једна женска улога ван тог филма. То је рола Францускиње која се упушта у аферу са окрутним младим Енглезом који успут заводи ћерку свог газде милионера да би дошао до бољег финансијског статуса. Иако он на Алис гледа само као на још један трофеј за лечење комплекса и храњење ега, она ту везу схвата прилично озбиљно, а како обично бива, спознаја да је због материјалне добити изгубљена душа стиже прекасно. Сињоре бриљира у тумачењу крхке жене ухваћене у замку сопствених осећања према погрешном човеку. Јесте то већ виђен концепт, али тако суптилно нијансиран лик се ретко дотад јављао на филму. Кад се на то дода неуобичајено бритак сценарио за то време, добија се заиста одлично остварење. Иако прилично питоми за данашње стандарде, искрени и отворени дијалози на тему сексуалности су у то време били велика новост. Ово је други филм који сам гледао са Симон, после одличних "Демона", који ме је навео да мало подробније истражим њену филмографију. Има шта да се види, свакако.

19. Anna Koreff (Ingrid Bergman, Anastasia (1956))

Ја просто обожавам Ингрид Бергман и њену разноврсност. Не постоји филм у коме се појавила а да није оставила свој печат. Ово је за њу посебан филм, јер представља повратак Холивуду после егзила од неколико година због афере са чувеним редитељем Робертом Роселинијем и ванбрачне ћерке. Холивуд је "блудну ћерку" дочекао раширених руку, наградивши је другим Оскаром. Иако сам свестан да је победница вероватно требало да буде једна моја друга миљеница, генијална Дебора Кар, за филм "Краљ и ја", морам да се осврнем на Ингридину улогу суицидалне младе жене коју спасава руски генерал у егзилу, а затим хоће да је "протури" као преживелу ћерку Романових. Само треба да убеди скептичну бабу и покупиће награду. Међутим, она је толико убедљива да јој верују и највећи скептици. Ингрид изгледа фантастично у колору и као плавуша, а глуми још боље - видимо сву рањивост и осетљивост особе која је стално у бекству, али и понос члана краљевске породице (или некога ко се прави да је из ње. Снажно потпомогнута Јулом Бринером, она је та која спасава овај филм од пуке просечности. А то је одлика великих глумаца.

18. Sally Bowles (Liza Minnelli, Cabaret (1972))

1972. се питање добитнице Оскара у категорији главне глумице уопште није постављало. Сели Боулс, кабаре забављачица у Берлину, која привлачи пажњу двојице мушкараца у време успона нацизма, је улога живота за Лајзу Минели у коју је унела сваки делић свог глумачког и певачког талента, који је раскошан (поготово певачки део). Мада, ако вам је Џуди Гарланд мајка, ништа друго се и не очекује, једноставно се генетски предодређени за велике ствари. То је Лајза и те како демонстрирала тумачећи комплексан лик жене која испод јаке шминке, разметљиве фасаде и упитног морала, крије рањивост, несигурност и потребу за истинским повезивањем које превазилази телесне оквире. То је, наравно, јако тешко остварити, нарочито у условима постепеног процвата фашизма и општег неморала који влада свуда око ње. Било је још пар солидних улога те године, али за разлику од неких других категорија (типа споредна мушка улога), овде је победник био практично нацртан и пре саме церемоније. И сам филм је одлично прошао са осам награда, док је на пример "Кум" имао само три.

17. Alma Brown (Patricia Neal, Hud (1963))

Патриша Нил блиста у улози неконвенционално атрактивне кућне помоћнице на имању Бенонових, коју антихерој Хад (у бриљантном тумачењу Пола Њумена) истовремено привлачи и згражава, али је довољно интелигентна да прозре његов цинизам и себичност и не поклекне пред његовим покушајима да буде са њом, јер зна да се из тога не би изродило ништа добро, а и већ је испекла занат са мачо женскарошима какав је дотични. Њена зрела глума се одликује изузетном разноврсношћу - када ћути, види јој се на лицу шта осећа, када треба, дигне глас. Иако се види да је у прошлости патила (а пати и у садашњости), није изгубила људску топлину, али зна како ствари функционишу. На крају може да нађе спас само изван целог амбијента. Њена будућност је неизвесна, али гледалац жели да она успе, јер га је Патриша глумом убедила да цени њен лик. Она је имала много добрих улога (на пример у филмовима "Лице у гомили" и "Дан када је Земља стала", али ово јој је дефинитивно круна каријере.

16. Ellen Andrews (Claudette Colbert, It Happened One Night, 1934))

Клодет Колбер није испрва није хтела да сарађује са Френком Капром, који је режирао њен први филм, који је испао невиђена катастрофа. Кад је седам-осам других глумица одбило, она је пристала под условима да јој се хонорар дуплира на 50 хиљада долара и да све сцене сними за четири недеље, да би отишла на дуго планирани одмор. Била је згрожена квалитетом сценарија, показивала незадовољство током снимања, а кад је завршила, рекла је пријатељици да је завршила снимање свог најгорег филма икад. Колико и она и Гејбл нису били у праву, видимо из чињенице да је филм освојио Оскар Грен Слем, да је поставио стандарде screwball комедије и романтичне комедије уопште и побрао све могуће ловорике. Упркос незадовољству на снимању и антипатији према Капри, Клодет је заиста дивна у својој улози, и стојим иза тврдње да је ниједна тако не би одиграла, а било је много звезда у то време. Размажена и хировита богаташица бежи од оца да би се удала за неког уштогљеног надувенка, више да би истерала своје него из љубави, а на том путу јој се придружује некада популарни новинар у потрази за причом која би га вратила у седло. Наравно, како то већ бива, у том судару класа и темперамената, свако добија више него што је очекивао, а Клодет је прави мајстор, јер успева да покаже све танане емоције које се крију у њеном лику испод фасаде размаженог деришта. Вероватно један од мојих омиљених филмова у датом жанру.

15. Ada McGrath (Holly Hunter, The Piano (1993))

Иако изузев нарације у овом филму Холи Хантер не изговара ни реч, оно што каже покретима и мимиком вреди књига и књига. Фантастична је као нема Ада, која је из неког разлога у детињству престала да говори, осим кроз клавир. Заробљена у уговореном браку без љубави, мучи се кроз живот са малом ћерком, а муж нема разумевања за њено једино задовољство. Међутим, стицајем околности, човек кога подучава јој помаже да открије сопствену сензуалност, осећања и побуде за које није ни знала да су ту. Емоција коју преноси Холи Хантер је заиста интензивна, а музика говори више од хиљаду речи - тема "Обећање" је један од најпознатијих и највољенијих саундтрекова деведесетих. Опет је било јаке конкуренције (пре свих, Ема Томсон и Дебра Вингер), али Холи је ипак тријумфовала. Вероватно је и чињеница да је сама одсвирала већину клавирских деоница има везе са тим.

14. Sarah Norman (Marlee Matlin, Children of a Lesser God (1986))

Још једна веома интензивна улога која је по много чему посебна. Пре свега, Марли Матлин је још увек најмлађа добитница Оскара за главну женску улогу са двадесет једном годином. Затим, она је прва глумица која тумачи глуву особу која је глува и у стварном животу, а на крају крајева, као што већ и написах, једна је од само четири глумице која је добила Оскара за дебитантски наступ. Још једна снажна и интензивна улога у којој екстремно интелигентна, али цинична и огорчена млада жена ради као чистачица у школи за глуве и оне са оштећеним слухом, коју је и сама завршила, а нови наставник, чије се неконвенционалне методе рада не свиђају свима покушава да ступи у везу са њом и да продре иза њене грубе фасаде. Уз много проблема, они покушавају да превазиђу све разлике и стварне, али и имагинарне препреке. Заиста јединствена рола узевши у обзир да је била без претходног глумачког искуства. Иначе, Марли је по окончању филма почела да живи са партнером из истог, Вилијема Харта, а он јој је, као прошлогодишњи победник уручио Оскара. Та веза се није баш славно завршила, али пројекат на коме су заједно радили свакако јесте.

13. Belinda McDonald (Jane Wyman, Johnny Belinda (1948))

Џејн Вајман је прва глумица од појаве звука која је освојила Оскара без изговарања иједне речи. Њен говор при примању награде је такође најкраћи у женској конкуренцији, а рекла је "Зарадила сам ову награду држећи уста затвореним, па ћу то поново урадити". После доста година тумачења глупавих плавуша и најбољих пријатељица, Џејн је коначно доказала и склоност ка драмским улогама, у кожи младе глувонеме жене која води тежак живот на фарми са оцем и тетком, док се један доктор посебно не заинтересује за њен случај и покуша да је научи знаковном језику, отварајући јој потпуно нови свет. Моћ експресије Џејн Вајман је за дивљење, можете да видите свако осећање и мисао на њеном лицу, и мислим да је ово један од бољих портрета хендикепиране особе на филму. Обара с ногу у сваком смислу. Друге награде те године су махом покупили Оливијеов "Хамлет" и "Благо Сијера Мадре", али у овој категорији није било дилеме ко ће однети награду, чак и поред и више него фантастичне улоге Оливије Де Хавиланд у филму "Змијско легло".

12. Barbara Graham (Susan Hayward, I Want to Live! 1958)

Барбара Грејем је врста улоге која стиже једном у сто година. Сузан Хејворд је често умела да прихвата сувише мелодраматичне сценарије, а овде је отишла у другу крајност. Кривоклетница, алкохоличарка, наркоманка и проститутка су само неке од титула које носи њен лик. Навлачи наивне типове у намештене партије карата, а када покуша да среди живот удаје се за баш погрешног човека. Кад јој се живот опет уруши, враћа се старом послу и бива увучена у убиство. Филм је толико интензиван и напет да је готово тежак за гледање, а то се поготово односи на њену улогу, толико је сконцентрисана да се може осетити све кроз шта пролази. У последњем делу филма публика буквално није поштеђена ничега и то делује заиста страшно. Прича о правој Барбари Грејем је у то време била позната свима, а опет, човек се мора зачудити над толиким степеном бруталног реализма још у то време. Сузан у потпуности носи филм на својим плећима, а иако је овде тумачила Барбару као жртву несрећних околности, касније је признала да је током детаљне припреме за улогу дошла до закључака који наводе да је вероватно заиста била крива за убиство. У сваком случају, нешто што филмски сладокусци никако не би смели да пропусте, свако воли да види суви квалитет на делу, а то је управо оно што она приказује - заједно са страхом, љутњом, очајањем и читавим спектром различитих емоција, какве има само особа суочена са најгорим.

11. Annie Wilkes (Kathy Bates, Misery (1990))

Филм снимљен по једном од бољих романа Стивена Кинга, доноси нам дотле релативно непознату Кети Бејтс у улози бивше болничарке која спасава писца повређеног у саобраћајној несрећи током мећаве, и негује га у својој планинској кући не рекавши ништа ником. Он је аутор књига о њеној омиљеној јунакињи, па самим тим и њен омиљени писац. Она много прича о њему и његовим делима. Међутим, није само превише љубазна и благо откачена како се чини. Она је потпуни психопата, што се јасно види када прочита какву је судбину наменио њеној хероини. Ени исказује љубав према писцу (коју му стално изјављује) на крајње чудне начине, а један од њих је и ломљење зглобова мацолом. Док пише нови роман да би преживео, мора и да смишља начине за ослобађање од психо лудаче. Ово је један од ретких случајева у којем је изразито негативна улога зарадила Оскара, али је то и више него заслужено. Бизаран карактер је оставио простора и за малу импровизацију, а Кети Бејтс је својој Ени успела да донесе и хумористичку црту, симпатичну у својој гротескности. Била је она и раније у филмовима, али је ретко када успевала да буде оволико упечатљива. Несумњиво да је томе допринела и уврнута проза Стивена Кинга, као и сигурна режија Роба Рајнера, дотле познатог махом по комедијама.

10. Brandon Teena (Hilary Swank, Boys Don't Cry (1999))

Хилари Свенк је изабрана међу стотинак глумица да тумачи улогу. толико захтевну, да је на њој Оскар малтене већ био нацртан и пре почетка снимања. Али, требало је одиграти мајсторски, па да све испадне онако како јесте. Свенкова тумачи мушкарца у женском телу, Брендона Тину, који се, бежећи од проблематичне прошлости, обрева у Фолс Ситију, Небраска, где ће га нека сумњива пријатељства пуно коштати. Хилари Свенк је у склопу припреме у потпуности живела као мушкарац и упознавала се са навикама правог Брендона. Овакве теме су увек осетљиве, а добри филмови из тог света су увек бескомпромисни и не штеде никога. Тако је и у овом случају, јер филм, ношен вансеријском глумом главне глумице, циља на то да буде брутално реалан, да ништа не улепшава и да се укаже на велике друштвене проблеме. Свакако, овај дебитантски филм је неуобичајен, али никако није за пропустити кад имате прилику. С обзиром на глумичину неактивност у последње време, лепо је подсетити се овога, знајући кроз шта је све прошла. Прави је емотивни торнадо, пружа веома широк спектар емоција, једноставно Оскар ју је овог пута чекао.

9.Clarice Starling (Jodie Foster, The Silence of the Lambs (1991))

Још једна вансеријска улога, једна од познатијих са ове листе, о којој верујем да знате већину ствари. Џоди Фостер игра са довољно искуства да буде сигурна (већ је имала једног Оскара у џепу), а опет изгледа довољно млада да буде истински престрављена у неким тренуцима сусрета са опаким серијским убицама. Хемија између ње и Ентонија Хопкинса је невероватна и она се заиста сјајно снашла играјући тако слојевит и комплексан карактер који се постепено од испитивача претвара у пацијента Ханибала Лектора. Већ сам поменуо импровизацију сцене у којој се исмева њен акценат, која је допринела спонтаној реакцији која је остала у филму, фантастично. Филм је већ постао класик, иако је стар тек нешто више од 20 година, Фостерова је учинила Кларис бесмртном и била и те како прави избор за улогу (иако је прво била понуђена једној од мојих миљеница међу живим глумицама, Мишел Фајфер). Не знате да ли је боља у напетим тренуцима потере или док оживљава трауматичне детиње успомене током "квид про кво" игре са Ханибалом, све делује тако неусиљено и природно.

8. Martha (Elizabeth Taylor, Who's Afraid of Virginia Woolf (1966))

"Ко се боји Вирџиније Вулф" је један од најискренијих и најгорчих филмова о брачном нескладу икад снимљених. Брачни пар Тејлор-Бартон малтене није морао ни да глуми, готово све им је већ било познато. Лиз бриљира као прерано оседела Марта, чији цинизам не познаје границе. Она и њен муж Џорџ, потпомогнути дејством алкохола, знају тачно да ударе оног другог где боли, а опет чини се да су на неки морбидан начин психолошки зависни једно од другог. Марта увлачи у игру и млади пар који је позвала на пиће и они постају део гротескног надмудривања двоје тужних и огорчених људи. Лиз је у свом пијанству разметљива и театрална, а експлодира у парампарчад на помен шеснаестогодишњег сина коме је сутра рођендан. Изванредно напето остварење се скоро у целости одвија у једној соби, што доприноси узаврелијој атмосфери. Елизабет је у свом елементу и може да демонстрира све што уме. За разлику од првог Оскара који је добила, овоме се нема шта приговорити.

7. Catherine Sloper (Olivia de Havilland, The Heiress (1949))

Оливија суверено осваја свог другог Оскара играјући изразито непривлачну ћерку богатог удовца, који не крије разочарење у њу. Недостају јој и социјалне вештине, што је углавном узроковано појавом доминантног оца. Међутим, прилику да побегне из таквог окружења види у познанству са занимљивим младићем скромних материјалних могућности, за кога њен отац каже да је обичан ловац на благо. Када доживи велико разочарење, мало по мало мења став и понашање, те неће више никад дозволити да ни од кога буде изманипулисана, сазрела је у сваком смислу, уз помоћ мајстора који су је научили окрутности. Још једном је велика глумица показала огромну сигурност у тумачењу, а моћ трансформације јој је запањујућа - од повучене, бојажљиве и искомплексиране Кетрин са почетка, до независне, јаке и сигурне у себе на крају. Мада добија несебичну помоћ Монтгомерија Клифта и Ралфа Ричардсона, главни терет је на њеним леђима, и Оливија га подноси практично без муке. Уживање је гледати је док испољава читав спектар различитих емоција, понекад и без речи. Савршен склад мимике, гестикулације и гласа. Много глумица је у различитим позоришним и филмским верзијама играло Кетрин после ње, али ниједна као она.

6. Annie Sullivan (Anne Bancroft, The Miracle Worker (1962))

После неколико лоших филмова на које је била принуђена уговором, Ен Бенкрофт се дочепала улоге Ени Саливен, полуслепе учитељице, која се посветила тешкој борби да научи слепу и глуву Хелен Келер да комуницира. Док и једна и друга пролазе кроз Танталове муке у сигурним рукама редитеља Артура Пена (обратити посебну пажњу на сцену када је Ени учи да једе из тањира и да савије салвету), ми осећамо све што осећају и њих две, у њиховим смо главама и световима. Лик Ени Саливен делује толико природно да на тренутке заборављамо да је то само филм (иако рађен по истинитој причи), али можда то има везе са чињеницом да је Бенкрофтова већ тумачила Саливенову у позоришту и освојила награду "Тони". Фантастична је, у зависности од ситуације, потребе и Хелениног понашања, час се понаша као мајка, час као престрога учитељица, а све у циљу учења оног што је потребно. Заиста, ово је улога (као и цео филм) која изазива лавину емоција и која не може да вас остави равнодушним. Филм може да вам се не свиђа, али морате да признате да је Ен Бенкрофт класа када га одгледате, ту нема приче. То се не доводи у питање.

5. Aurora Greenway (Shirley MacLaine, Terms of Endearment (1983))

Велика глумица Ширли Меклејн је већ пар пута била неправедно заобиђена (најочигледније за Апартман 1960.), али овог пута Оскар није могао да јој побегне. Овај пут као плавуша, тумачи Аурору Гринвеј, која је мало превише заштитнички настројена према ћерки још од детињства, па зато кроз њену младост имају час одличне, час никакве односе. Ипак, оно што се Аурори не може оспорити, и када се не слаже са одлукама своје ћерке (удаја без колеџа, удаја за Флапа, који јој није баш по укусу), је безрезервна љубав коју према њој осећа, а то је још видљивије касније, када их задеси сплет трагичних околности. За то време, и сама привлачи пажњу неколицине мушкараца, од којих јој је најзанимљивији слаткоречиви комшија бивши астронаут. Али, с обзиром на компликовану природу свих укључених у причу, неће то све ићи тако лако. Фантастичан породични филм уз који ћете се смејати, плакати и научити о љубави и о губитку. Ширли Меклејн носи филм, заједно са својом филмском ћерком, Дебром Вингер, која је такође сјајно одиграла, узевши у обзир да се у то време борила са тешком зависношћу од кокаина. Њихове улоге посебно добијају на озбиљности и тежини када се зна да се толико нису подносиле да су једва проговарале једна са другом током снимања. Ипак, хемија је и више него присутна, дале су свима лекцију из професионалности. Нешто попут Паје Вујисића и Чкаље у "Камионџијама".

4. Nurse Ratched (Louise Fletcher, One Flew Over the Cuckoo's Nest, (1975))

Горе сам већ написао да Луиз Флечер пре овог филма није имала готово никаквог глумачког искуства, а то је потпуно невероватно ако је гледамо кроз учинак у овом остварењу. Она у гледаоцу узрокује невероватну жељу да је задави и ужива гледајући је у самртничком ропцу (нешто попут климакса у филму), а то чини користећи само глас који ретко када и подиже, углавном је мирна, хладна и строго пословична. Пишући о улози Феј Данавеј, помињао сам људе на страни система сведене само на функцију, на пуки инструмент. Сестра Речед је чист пример таквог послушника која је још опаснија зато што мисли да својим методама заправо помаже пацијентима. Изрази лица су такође за причу, без изговорене речи уме да демонстрира невероватну анксиозност кад јој нешто није по вољи или кад је неки пацијент не послуша. Савршени амерички службеник и шраф у механизму чији је циљ да угуши сваку слободу човека. Сама Луиз је била веома узнемирена чињеницом да су други могли да се смеју и шале током снимања, док је она стално морала да буде под маском окрутне кучкетине, те је једном приликом при крају продукције скинула хаљину и остала само у гаћама, да покаже другим глумцима да је и она само глумица, а не ледено чудовиште. То се могло видети и на додели, када је у емотивном говору захвалила својим родитељима обративши им се на знаковном језику. Ипак, нисам сигуран да би после гледања овог филма неком било свеједно да попије пиво са њом, толико је била добра и уверљива. И после пет гледања, просто плени.

3. Scarlett O' Hara (Vivien Leigh, Gone With the Wind (1939))

Вивијен Ли је као практично непозната изабрана за епску улогу Скарлет О' Харе у конкуренцији више од сто глумица које су у том тренутку биле веће звезде од ње. Међутим, пошто се од првог дана видело и знало колики ће спектакл бити овај филм, онда се може рећи да једноставно није могло бити другачије, већ да је морало да се заврши на овакав начин, да буде изабрана најбоља могућа глумица за ту улогу. И Маргарет Мичел се слагала са избором.  Скарлет О'Хара је дефиниција оног што се зове "a character larger than life", она је вероватно већа и од самог филма, а филм је један од највољенијих у историји, па ви видите. Размажено дериште из добростојеће фамилије које не може да обузда свој егоцентризам и детињасте хирове, па макар то значило упропастити живот неком другом, током безмало четири сата постаје епски лик способан да преживи рат, болест и још гомилу недаћа, не сазревши емотивно у потпуности до пред сам крај. Вивијен Ли не глуми, она живи овај лик, уградивши у њега сво своје умеће и таленат, у које дотад већина људи није имала шансе да се увери. Већ током овог снимања је била на четири пакле цигарета дневно, а гледајући је, човек може само да жали што није више пазила на себе и подарила нам још који филм. Но, и ових петнаестак које има су довољни да се сматра глумачком елитом, а филмом "Прохујало са вихором" изашла је из анонимности са великим праском, а свет филма никад више није био исти. Седамдесет пет година касније, Скарлет О'Хара и даље остаје један од највећих ликова света филма и вечита инспирација за све глумце, али и гледаоце филма, као и читаоце романа.



2. Blanche Dubois (Vivien Leigh, A Streetcar Named Desire, (1951))

 Сам Тенеси Вилијамс је написао о улози Бланш у извођењу Вивијен Ли: "Донела је тој улози све што сам намеравао и много више него што сам се икад усудио да сањам". Вивијен, која је патила од биполарног поремећаја, касније је имала проблема да раздвоји приватни живот од живота Бланш Дибоа. Није ни чудо, јер је убола сваку нијансу њеног карактера, сваку емоцију је довела до савршенства, дајући појму "fading Southern belle" потпуно нову димензију. Одлазак са породичног имања које мора да буде продато, скандал са мужем који се убио, избацивање са посла, велики проблеми са алкохолом и хрпа личних несигурности се крију иза фасаде углађене даме која мора да пази на свој углед. Али, довољан је долазак у средину у којој се не осећа сигурно, као и зет сировина који не гута те приче, и све почиње постепено да се руши. Вивијен је заиста дала све од себе и употребила сву снагу свог неизмерног талента, а болест у стварном животу јој је овде само помогла. Изузетна глумачка креација, награђена и више него заслужено. 



1. Sophie Zawistowska (Meryl Streep, Sophie's Choice (1982))

 Мерил Стрип је 18 пута номинована за Оскара и чини се да успева да позлати сваки сценарио који дотакне. Ипак, многи верују да ће ова улога ипак остати њена најбоља. Велика је штета што филм у једном свом делу мало губи нит, мало предуго траје и има неких проблема у структури, те није постао класик како се очекивало. Ипак, ова улога је антологијска и бар због ње треба видети филм бар два пута. У некој критици сам прочитао болно истиниту реченицу "Скоро је увредљиво да је Џулија Робертс награђена истом статуом за Ерин Брокович као Мерил Стрип за Софи Завистовску", са чим се апсолутно слажем. Мерил игра пољску емигранткињу која је преживела логор у другом светском рату и константно је прогони пакао кроз који је морала да прође, али и један избор који је морала да направи. Момак јој је параноидни шизофреничар константно преплављен нападима беса, а писац који се спријатељио са њих двоје јој се диви издалека. Ипак, изгледа да је терет који носи превелики и да је немогуће носити се с њиме. Мерил није само научила пољски акценат, него је научила да говори пољски и немачки да би имала што правилнији изговор. У конкуренцији за улогу је било неколико глумица, али она је буквално молила на коленима редитеља Алана Пакулу да је додели њој. Пружила је једну од емотивно најразорнијих улога коју је велики екран видео. Гостујући код Опре једном приликом, сцена избора је била пуштена и видело се да јој је врло непријатно. После је признала да је никад дотад није ни гледала, јер јој је страшно мучна. Чак и током снимања је одбила да сними више од једног покушаја те сцене. Ако хоћете лекцију из глуме, гледајте Мерил као Софи Завистовску. Уствари, гледајте Мерил у било којој улози, нема грешке.

У сусрет Оскару - 25 најбољих главних мушких улога

Већ сам више пута истицао колико је незахвално класификовати и правити било какве листе кад је филм у питању. Пред 86. доделу Оскара ћу пробати мало да изађем из тог шаблона, те наведем 25 најбољих главних оскаровских мушких улога до сада, уз образложење. Већ сам писао о највећим крађама кад је у питању категорија главног глумца, а ово ми се чини као добар тренутак да скренем пажњу на најзаслуженије награде. Разуме се да је све потпуно субјективно, ствар мишљења и укуса. Покушаћу да пружим убедљив шлагворт помоћу неких занимљивих чињеница, од којих ми је било познато неких педесет посто, остало је наравно бесрамно покупљено са интернета.

- Рекордер по броју награда је Данијел Деј-Луис са три најбоље главне улоге (Моје лево стопало, Биће крви, Линколн - последњи филм нисам гледао, прве две награде потпуно заслужене; прати га још осам глумаца са по две награде, а то су: Спенсер Трејси, Фредрик Марч, Гари Купер, Марлон Брандо, Дастин Хофман, Џек Николсон, Том Хенкс и Шон Пен.

- Рекордери по броју номинација су Спенсер Трејси и Лоренс Оливије, са по 9, а прате их Џек Николсон, Пол Њумен и недавно преминули Питер О'Тул са по 8 (једино последњи није освојио ниједну награду).

- Спенсер Трејси и Том Хенкс су једини са по две узастопне победе (1937-8/ 1993-4)

- Шест глумаца је освајало главног и споредног Оскара - Џек Николсон, Џек Лемон, Роберт де Ниро, Џин Хекмен, Кевин Спејси и Дензел Вошингтон.

- Једини нерешен резултат збио се 1931. године, кад су победници били Фредрик Марч (Др. Џекил и Мистер Хајд) и Волас Бири (Шампион).

- 23 глумца су била номинована, а велика већина је победила, за улогу физички или ментално хендикепиране или болесне особе.

- 16 глумаца је номиновано, а велика већина победила, за улоге алкохоличара.

- Четири глумца су победила, а још неколико их је номиновано, за улоге хомосексуалаца.

- Бар десет глумаца је победило за улоге које се издвајају у више него просечном филму, али и на име надокнаде, јер су претходно доста пута заобиђени - Ал Паћино, Џек Лемон и Пол Њумен су само неки од примера.

- Побуна на Баунтију (1935) је први филм за који се три глумца такмиче у истој категорији - Кларк Гејбл, Франшо Тоун и Чарлс Лотон.

- Од четири постхумне номинације (две за Џејмса Дина), победила је само једна - Питер Финч за "ТВ мрежу", и то у конкуренцији Роберта де Нира у "Таксисти".

- Од 20 номинација, црни глумци су четири пута освајали награду, и то: Сидни Поатје, Дензел Вошингтон, Џејми Фокс и Форест Витакер.

- Различити глумци су три пута били номиновани за улогу Хенрија Осмог, и то: Чарлс Лотон, Роберт Шо и Ричард Бартон. Први је победио.

- Четири глумца су играла исти лик у два различита филма и била номинована, и то: Бинг Крозби, Пол Њумен, Питер О' Тул и Ал Паћино.

- Само један лик је завредео два Оскара у тумачењу два различита глумца, а то је Вито Корлеоне (Марлон Брандо и Роберт де Ниро).

- Питер Селерс је једини номиновани главни глумац за вишеструку улогу (Доктор Стрејнџлав).

- Три глумца су освојила Оскаре за тумачење двоструке улоге - Фредрик Марч, Лоренс Оливије и Ли Марвин (Оливије позајмљује глас духу Хамлетовог оца).

- Шест Оскароваца је претходно успешно играло своје улоге у позоришту, а Тонија су освојили Јул Бринер и Рекс Харисон.

- Хенри Фонда је рекордер по најдужој паузи између номинација за најбољег глумца - прва је била за "Плодове гнева" (1940), а друга, победничка, за "На златном језеру" (1981).

- Лоренс Оливије и Роберто Бенињи су једина два Оскаровца који су сами режирали своје победничке улоге.

- Лоренс Оливије и Вивијен Ли, као и Пол Њумен и Џоен Вудворд су једина два венчана пара у време кад су оба супружника освојила награде.

- Једину номинацију за улогу бића које није људско има Џеф Бриџис (Човек са звезда).

- Једине сестре Оскаровке су Џоан Фонтејн и Оливија де Хавиланд. Једина номинована браћа су Ривер и Хоакин Финикс.

- Најстарији победник је поменути Хенри Фонда (непуних 77), а најмлађи Едријен Броуди (непуних 30 година).

25. Marty Piletti (Ernest Borgnine, Marty (1955))

Ернест Боргнајн тумачи неатрактивног, усамљеног месара Италијана, који нема среће на емотивном плану, али има прилику да промени ствари кад упозна подједнако усамљену Клару (у тумачењу Бетси Блер). Урођене менталне баријере и притисци свих врста им стоје на путу, али даће све од себе да једно у другом пронађу оно што им је потребно. Боргнајн веома паметно и суздржано глуми, дајући улози неопходну топлину и искреност, али се не либи да на екрану покаже емоције када треба. Увек је био изазов тумачити некога ко није гламурозан, међутим ово није једна од оних улога која је сигурни доносилац Оскара, Марти није ни инвалид, ни алкохоличар, само је стидљив. Реалност и емоција које доноси овај филм су данас јако ретки, а ретки су и глумци који са таквом сигурношћу и на тај начин могу да изнесу улогу.

24. Peter Warne (Clark Gable, It Happened One Night (1934))

Овај одлични филм који се сматра првом романтичном комедијом у историји (и данас бих је сврстао међу најбоље, 80 година од изласка) је први филм који је освојио тзв. Оскар Гренд Слем (награде у свих пет главних категорија, у овом случају све у којима је био номинован). То помињем из разлога што из угла глумаца, ништа није наговештавало такав успех, с обзиром да су и Гејбл и Клодет Колбер овај филм искрено презирали и хтели су да отаљају посао што пре. Шта ли би тек било да су се унели, можемо само да нагађамо. Овако, Гејбл игра циничног, али непорециво шармантног репортера који лови прилику да се врати у врхунску игру испративши причу о размаженој богаташици која бежи од оца и куће да би се удала. Како то обично бива у таквим филмовима, уместо сочне приче, проналази љубав, али с обзиром да је овај жанр овде тек у зачетку, уопште нема много клише момената, а Кларк и Клодет бриљирају, дајући филму неопходну топлину са доста хумора. Њему је ово најбоља улога уз Рета Батлера, а зли језици кажу да је МГМ под чијим је уговором био у то време обезбедио његовог Оскара, да би промовисао његову студијску каријеру, знало се да ће бити велика звезда. То се огледа у чињеници да су само три глумца била номинована, а опште је мишљење да би Чарлс Лотон у улози oца у филму "Беретови из улице Вимпол" лагано тријумфовао да је био номинован. Касно је за такве процене, а ово свакако остаје филм за све генерације.

23. Ted Kramer (Dustin Hoffman, Kramer vs. Kramer (1979))

Ако занемаримо чињеницу да не постоји критеријум по коме је овај филм могао да добије Оскара за најбољи пре "Апокалипсе сада", што се ипак десило, оно што из њега треба издвојити је фантастична улога Дастина Хофмана која му је донела прву статуу у каријери. Трансформација коју доживљава његов лик је фасцинантна, од оца опседнутог послом који нема много времена за сина, до пожртвованог човека спремног на све да помогне свом детету, којем је стицајем околности постао и отац и мајка. Хемија између њега и малог Џастина Хенрија је фантастична, а у тумачењу слабијег глумца, филм је лако могао да склизне у просек. Пред сваку сцену, Хофман је дуго разговарао са дечаком да га опусти, а чувена сцена прескакања вечере је била потпуно импровизована. Дастин држи ствари под контролом сигурним тумачењем и, потпомогнут другим глумцима, креира улогу за памћење, не само због чувеног монолога на суду, већ и због неколико других маестралних сцена. Треба рећи да су глумачким бравурама умногоме допринели и приватни животи глумаца - он је управо пролазио кроз буран развод, док се Стрипова још опорављала од смрти вереника, глумца Џона Казалеа.

 22. Will Kane (Gary Cooper, High Noon (1952))

Један од најпознатијих вестерна у историји доноси спектакуларну Куперову улогу која му је донела другог Оскара. Лик шерифа коме на дан када жели да са новом женом напусти град и окачи значку о клин, јављају да је познати бандит изашао из затвора и да хоће његову главу, као освету за хапшење, заснован је на холивудском продуценту Карлу Формену, који је био стављен на црну листу у доба Мекартија. Купер фантастично дочарава безизлазност ситуације човека остављеног на цедилу пошто му грађани које је толико дуго штитио окрену леђа. Свакако да му је ветар у леђа давала и афера са безмало тридесет година млађом Грејс Кели у току снимања филма. Упркос јаким боловима у леђима и чиру који га је у то време мучио, успео је да створи једног од најупечатљивијих вестерн хероја, што је још импозантнија чињеница ако се зна да филм траје мање од деведесет минута. Самопоштовање, морал и снага које Вил Кејн исијава су за поштовање, а чак је и Грегори Пек изјавио да, иако му је одбијање ове улоге највећи жал у каријери, сигурно не би могао да буде тако добар у њој као глумац који је за њу освојио Оскара.

21. Willie Stark (Broderick Crawford, All the King's Men (1949))

"Сви краљеви људи" су обавезна филмска лектира кад су четрдесете у питању, а Бродерик Крофорд је уновчио своју једину номинацију, играјући Вилија, брбљивог неотесанка који отпочиње политичку каријеру из идеалистичких побуда, али упознаје корумпирани систем, неизбежно се утапајући у свет интрига и лажи и постајући важан и опасан шраф у том истом систему. Изазивањем страха и беса међу сарадницима, окреће некадашње пријатеље и савезнике против себе. Крофорд врло вешто балансира између искреног и мирољубивог Старка са почетка филма, и похлепног, бескрупулозног човека у каквог се претвара временом. Улога је прво понуђена преподобном Џону Вејну, који ју је са резигнацијом одбио, јер пљује амерички начин живота и каља њене институције. Ипак, редитељ Роберт Росен се последњи смејао, јер је Крофорд у трци за Оскара победио управо Вејна у филму "Песак Иво Џиме".

20. Elmer Gantry (Burt Lancaster, Elmer Gantry (1960))

Берт Ланкастер је практично рођен за насловну улогу у филму Елмер Гантри. Слаткоречиви женскарош, алкохоличар и преварант, веома вешто музе паре од богобојажљивих, а сусрети са једном калуђерицом, једном проститутком и једним новинарем, у потпуности ће му променити живот. Ланкастер је са жаром пригрлио улогу продавца магле и сјајно се снашао у њој, и више је него убедљив, потпуно сигуран у себе. Јасно вам је колико је улога успешна ако и поред свих негативних особина које лик испољи, не можете да га не волите на неки уврнут начин. А управо се то дешава, јер је Гантри невероватно харизматичан. И остале глумачке креације су фантастичне, а да је још и крај мало бољи, филм би можда био и за чисту десетку. Ово је свакако улога каријере за Берта Ланкастера, а иронија је што је један човек те године можда још и више заслужио награду, Џек Лемон у филму "Апартман". Но, бизарна поетска правда је задовољена двадесет година касније, кад је Ланкастер брутално опљачкан после сјајне улоге у филму "Атлантик Сити".

19. Maximus (Russell Crowe, Gladiator (2000))

Новозеланђанин је заиста креирао улогу за памћење у жанру историјског спектакла, који је један од последњих своје врсте вредан хвале, а истовремено његов омиљени амерички филм у коме је глумио. Његов Максимус поседује све што му је потребно - снагу, храброст, осветољубивост довољну да га одржи у животу у тренуцима када га надвлада депресија, али и потребну дозу рањивости према девојци коју је некада волео, а која је стицајем околности сестра његовог највећег непријатеља. Филм се дефинитивно на неки начин може упоредити са формулом "Храброг срца", али чврсто стоји на својим ногама, а оно што га учвршћује је изванредни Расел Кроу који блиста у нама тако познатој причи о човеку према коме се држава за коју је крварио односи као према најгорем ђубрету. Како каже поменути лик, "оно што радимо у животу, одјекује у вечности", а ја сам сигуран да ће и ова глумачка креација још дуго одјекивати.

18. Jake La Motta (Robert De Niro, Raging Bull, 1980))

Роберт Де Ниро је у време снимања другог дела "Кума" прочитао биографију Џејка Ла Моте и одмах видео потенцијал за снимање филма. Мартин Скорсезе је 1978. године био у болници због зависности од дроге и само га је Де Нирова упорност очувала чистим да сними овај филм, а спасла му је и живот, по сопственом признању. Сам Боби Ди је прошао кроз исцрпан физички тренинг и боксовао три професионална меча, од којих је два добио. Касније се угојио 27 килограма да би глумио старијег Ла Моту, што је и даље рекорд за оскаровску телесну трансформацију (а уопште, само се Винсент Д'Онофрио угојио више од њега за "Панцирни метак" Стенлија Кјубрика). Интересантно је да је 1981. година у којој су глумац и његов лик (прави Џејк Ла Мота) били заједно у дворани по први пут, а исто важи и за женску категорију (Сиси Спејсек у улози Лорете Лин, у филму "Рударева ћерка). Кад је драмски, спортски, сценаристички, режијски приступ у питању, доста озбиљнији филм од "Рокија", али овај пут, без награде за филм године. Владало је мишљење да ће се Скорсезе овим филмом повући, али то се на срећу није догодило.

17. Colonel Nicholson (Alec Guinness, The Bridge on the River Kwai, 1957))

Сер Алек Гинис фантастично игра заповедника британских ратних заробљеника са веома комплексним карактером. Намере су му и те како под знаком питања, јер временом изграђује респектабилан однос са јапанским заповедником, а мост који је требало да буде симбол британског отпора, као да се полако претвара у спомен-плочу самом пуковнику. Један од најбољих ратних филмова свих времена не би био то што јесте да није било врхунских глумаца на челу са Алеком Гинисом, који је много сумњао и у себе и у свој лик. Најпре је одбио улогу, јер је сматрао сценарио антибританским, а Николсона уштогљеним и нимало духовитим (сматрао је да је хумор неопходан, јер је по томе био најпознатији својој публици), али након што су је из различитих разлога одбила још четири великана, а потписан је Џек Хокинс у улози мајора Вордена, Алек Гинис је размислио поново, на његово инсистирање. Сумња се наставила кроз цело снимање, да би, у сврху умиривања глумца, Дејвид Лин пустио Гинису сат времена сировог материјала са одређеним Николсоновим сценама, док су Гинисов син и жена такође присуствовали пројекцији. Суд читаве фамилије после тога је био да је Николсон најбоља улога Алека Гиниса, што се показало тачним на додели Оскара.

16. J. J. Sefton (William Holden, Stalag 17 (1953))

Улога Сефтона, који као ратни заробљеник муља и ваља са Немцима ради привилегија, навлачећи гнев осталих и изазивајући сумњу да је издајник, најпре је писана за Чарлтона Хестона. Међутим, како се сценарио развијао, лик је постајао све циничнији, па се Хестон више није уклапао и отворио се простор за Била Холдена, који тај лик такође није волео и константно је терао Билија Вајлдера да га учини мало финијим. Пошто је овај то стално одбијао, Холден је одбио улогу, али га је студио приморао да је ипак одигра. И урадио је то сјајно, лик је веома иритантан, али вас он просто глумом тера да га ипак некако цените. Сефтон нема проблем с тим да тргује са окупатором ако ће му то донети повластице, а када се открије присуство шпијуна у баракама, може да се спасе само ако открије правог. Од самог почетка се види да је сјајно ушао у улогу, и поред почетног негодовања, и заслужено освојио награду, пошто су се два главна типа из "Одавде до вечности" међусобно поништила. Филмови Билија Вајлдера су сјајно окружење за ликове попут Сефтона - сјајан, бритак сценарио, прожет духовитим репликама и ироничним хумором, са дозом озбиљне драме баш кад треба. Вилијем Холден је ту у свом природном окружењу, једноставно промашаја није могло да буде. По речима Кирка Дагласа, након што је отпао Чарлтон Хестон, улога је понуђена њему, а њено одбијање сматра највећом грешком своје професионалне каријере.

15. Jimmy Markum (Sean Penn, Mystic River (2003))

Шон Пен је учврстио свој већ легендарни статус пре 11 година, освојивши првог Оскара за злокобно предивну карактеризацију оца у жалости, чија улична прошлост потискује неколико духова, који се поново појављују пошто му непознати починилац убије ћерку. Он је главни шраф добро подмазане машинерије која савршено функционише на много нивоа (мада, ништа слабији није био ни Тим Робинс). Кад је иза камере легендарни Клинт Иствуд, знате да ће све бити пажљиво оркестрирано, и Шон Пен и те како добија прилику да се размахне (неки кажу и превише, мислећи на сцену урлања при откривању ћеркиног леша, после које су га, на сопствени захтев, чекале боце са кисеоником). Са друге стране, у току снимања сцене уласка у мртвачницу где лежи убијена ћерка, његова глума је била тако изражајна и сугестивна, да је Еми Росам почела наглас да плаче, дирнута емоцијом коју је глумац изазвао и задивљена снагом његове експресије. И више него заслужен Оскар за тумачење изузетно комплексног лика, а опет све то делује и више него једноставно када посматрате Шона Пена.

14. Charles Chipping (Robert Donat, Goodbye, Mr. Chips (1939))

Велики британски глумац који је за 53 године свог живота снимио неуобичајено мали број филмова, патио је од хроничне астме, што га је на крају и коштало живота, али је ипак оставио значајан траг у свету позоришта и филма. Многи ће рећи да је 1939. најплодоноснија у историји филма, а управо тада је један човек освојио Оскара за најбољу мушку улогу испред Кларка Гејбла у улози Рета Батлера. Наравно, у питању је Донат, који просто исијава харизму са екрана тумачећи свачијег омиљеног наставника, популарног господина Чипса, који се, напуштајући овај свет, сећа ствари које су му обележиле живот, а понајвише љубави којом га је обележио. Ова магична улога и магичан филм треба да буду обавезан материјал у свим школама и подсете нас чиме заправо треба да се бавимо. Наравно да се филм не може превести на данашње генерације, али остаје једна константа, а то је улога за вечност Роберта Доната. Занимљиво је приметити како су се тадашњи шминкери довијали да га учине старијим, с обзиром да је распон његових година у филму 20 - 83.

13. Howard Beale (Peter Finch, Network (1976))

Суочен са неправдом, обичан човек устаје против корумпираног и немилосрдног система масовних медија који испирају мозак публике дајући јој оно што хоће, хлеба, игара и крви - много јефтине забаве за кретене која нема апсолутно никакву вредност. Наравно, хладни и окрутни могули проналазе начин да га експлоатишу у своју корист и због сопственог профита на најциничнији могући начин, да би онда преокренули ситуацију. Питер Финч је први од два глумца која су добила награду постхумно. Зли језици ће рећи да је баш смрт разлог за то, али то нема везе са истином, јер је био невероватно убедљив у својој "бесан сам као рис и нећу више то да трпим" улози. Мада, и конкуренција је била за сваки респект, пре свега ту мислим на Роберта Де Нира у улози Тревиса Бикла, тако да донекле и разумем приче које су потекле на ту тему. Све у свему, ако желите да видите како функционише ефикасан механизам за манипулацију људима, гледајте "Мрежу". Увек ће бити људи бесних као рис, али ће мало ко моћи ишта да уради. Злосрећни Хауард Бил је бар покушао.

12. Daniel Plainview (Daniel Day-Lewis, There Will Be Blood, (2007))

Овај чувени Ирац, познат по својој систематичној припреми за улогу, рекордер је по броју освојених Оскара у овој категорији (три за сада), а други је освојио играјући похлепног и окрутног нафташа у филму Пола Томаса Андерсона, са којим је хтео да ради пошто му се допао "Punch-Drunk Love". Жеља је била узајамна и речено је да у случају Деј-Луисовог одбијања, филм вероватно не би био ни снимљен. Овако, створена је историја. Глумац је опет заблистао у лику бескрупулозног и на све спремног Данијела Плејнвјуа, кога похлепа тера у све већи и већи неморал, а ни ликови са којима се сусреће нису баш за углед и поштовање. Проширење поседа повлачи за собом неке непријатне ствари, али ради виших циљева се све да истрпети. Данијел Деј-Луис се и овог пута сјајно припремио, морална поквареност и суровост просто зраче из њега, а глас и покрети су донекле инспирисани великим редитељем Џоном Хјустоном (с тим у вези, Пол Томас Андерсон каже да је пре снимања овог филма, као припрему, гледао "Благо Сијера Мадре" бар 20 пута. За проверу глумачких способности Џона Хјустона, гледајте "Кинеску четврт" Романа Поланског). Плени лакоћа Деј-Луисове глуме и уживање је посматрати га шта год да ради, јер бира врло пажљиво. Без њега је овај филм лако могао да склизне у обичан просек.

11. Lester Burnham (Kevin Spacey, American Beauty, (1999)

Криза средњих година вероватно никад није била реалније представљена у једном филму. Спејсијев Лестер има све - дивну кућу, жену, ћерку и добар посао, а опет је дубоко незадовољан својим животом. Успавана воља за животом се буди када у његов живот уђе провокативна пријатељица његове ћерке, а уврнути комшија оживљава његове успомене из младости кроз музику и марихуану. Спејси је апсолутно чудесан у "Америчкој лепоти", из простог разлога што и поред свих мана које његов лик неоспорно има, нама је ипак и те како стало до њега, и сви бисмо помало хтели да будемо као он, да нам довољно кврцне у глави да поставимо ствари на право место, па макар и у зрелим годинама. Једна од најупечатљивијих улога деведесетих година и дирљива посвета Оскара великом пријатељу и глумачком ментору, Џеку Лемону. Нажалост, овај фантастични глумац је ретко у овом веку поново достизао ове висине.

10. Don Birnam (Ray Milland, The Lost Weekend, (1945))

"Изгубљени викенд" Билија Вајлдера је први филм који се озбиљно бави проблемом алкохолизма у реалистичном, мрачном и веома бруталном маниру. Одважно и храбро тумачење Реја Миланда утрло је пут свим будућим улогама алкохоличара на филму, од којих су многе освојиле Оскаре. Сам филм је немилосрдан у свом приказу мука кроз које пролази један зависник и сви из његовог окружења, а Миланд је природан, искрен и дубоко очајан у улози Дона Бирнама, несуђеног писца чије креативне таленте константно спутава љубав према чашици, а једину подршку налази у својој напаћеној девојци и брату. Колико је ово јака улога говори и поуздано предвиђање Билија Вајлдера на крају снимања филма да ће Реј Миланд освојити Оскара. Био је у праву, иако је најпре имао другог глумца на уму за ову улогу, Хозеа Ферера, који ће на свог Оскара сачекати још 5 година.

9. David Helfgott (Geoffrey Rush, Shine (1996))

После болести зависности на реду су ментални поремећаји. Срцепарајуће тумачење фантастичног младог пијанисте који доживљава нервни слом, изазван константним притисцима оца тиранина чија су очекивања константно превисока, шта год да се деси, донело је Џефрију Рашу и више него заслуженог Оскара, а донело му је и пробој у Холивуд. Очигледно је унео целог себе у улогу одраслог Дејвида Хелфгота, и то му се на крају исплатило. Превише прича, још више пуши, и предобро свира клавир (и то чини сам, јер се у приватном животу вратио часовима клавира после 30 година, а са каквим резултатима, погледајте сами). Дастин Хофман је био дирнут причом и свирком правог Хелфгота, те је изразио интересовање за улогу, али је Аустралијанац Скот Хикс инсистирао на земљаку и није погрешио. Раш је рођен да би играо Дејвида Хелфгота. Његово умеће је очигледно од првог кадра и све изгледа веома једноставно у ритму музике Сергеја Рахмањинова. Ово је обавезан материјал за све којима је клавир на неки начин значајан, као и оне који воле да виде једну снажну драмску интерпретацију која ће их оборити с ногу.

8. Atticus Finch (Gregory Peck, To Kill a Mockingbird,  (1962))

Глумчина Грегори Пек игра адвоката који улаже огромне напоре да одбрани црнца лажно оптуженог за силовање беле јужњакиње. Убеђен у клијентову невиност, брани га врло храбро, што га у граду пуном расних предрасуда и нетрпељивости. Ова улога се сматра круном дуге и плодне каријере Грегорија Пека и лако је видети зашто - много је унео у њу, иако, занимљиво, није био први избор. Кад му је улога понуђена, у даху је прочитао књигу и одмах препознао квалитет и потенцијалну улогу живота. Чувени деветоминутни говор из завршне речи је снимљен из првог покушаја. Инспирација за лик Атикуса био је отац списатељице Нел Харпер Ли, тако да ју је Пек консултовао у вези понашања и навика тог човека. Атикус Финч је са правом завредео репутацију једног од најпозитивнијих ликова великог екрана, а Грегорију Пеку у овој улози све верујемо, толико је убедљив. Нисам баш сигуран да би тако било да је изабран први пик, Рок Хадсон. И поред своје вансеријске глуме, Грегори је био убеђен да ће награда отићи Џеку Лемону за алкохоличара огољеног до костију у филму "Дани вина и ружа". Ипак, профил лика је изгледа пресудио.

7. Forrest Gump (Tom Hanks, Forrest Gump 1994)

После гледања овог филма, тешко је замислити било кога другог у улози Фореста Гампа осим Тома Хенкса. Ипак, три друга глумца су је одбила пре него што је он прихватио, из страха да ће филм бити тешка пропаст. Колико су били у праву, видимо и дан-данас када само двадесет година од настанка већ има култни статус и бар педесет реплика које се стално цитирају. После незаслуженог Оскара за "Филаделфију", Хенкс савршено тумачи свачије омиљено велико дете, које је ни криво ни дужно, активни учесник у мноштву историјских догађаја. Иако је "живот као кутија чоколаде, јер никад не знаш шта ћеш добити", мислим да је Том Хенкс сигурно знао да ће добити готово сваку важну глумачку награду те године. И то потпуно заслужено, јер је приказао нешто што се не виђа сваки дан. А за улогу није плаћен, већ је радио само за проценте, а инкасирао близу 40 милиона. Па ви видите.

6. Terry Malloy (Marlon Brando, On the Waterfront (1954))

Невероватна глумачка бравура Марлона Бранда у лику Терија Малоја, бившег перспективног боксера, који ненамерно шаље пријатеља у смрт, а онда се упушта у обрачун са криминалним синдикатима на њујоршким доковима, који су за њу одговорни. Распет је између жеље да не буде обележен као цинкарош (остајући веран другарима гангстерима) и осећања према сестри убијеног, која су се недавно пробудила, а још је теже ако у синдикату ради и рођени брат. Чувена сцена у таксију између Марлона Бранда и Рода Стајгера спада међу најпознатије у историји филма. Нећу се много задржавати на објашњењима, већ сам скренуо пажњу на потребне ствари у недавном тексту о Марлону Бранду, а не волим да се понављам.

5. Raymond Babbitt (Dustin Hoffman, Rain Man (1988))

Дирљива интерпретација аутистичног саванта који је геније за бројеве у филму "Кишни човек", донела је Дастину Хофману другог Оскара по реду и представља чист пример врхунске глуме, која је по мени остала непревазиђена кад је у питању тумачење људи са проблемима у глави. Хофман је у лик Рејмонда унео многе промене, на пример учинио га је аутистичним уместо ретардираним, што је из пројекта избацило првог режисера, Мартина Бреста. Затим, Рејмонд је требало да буде срећан и весео, али је Дастин убедио главне људе да би требало да буде повучен и да би тако било ефектније. Сјајно се припремио за улогу, јер је провео годину дана у близини таквих људи, а много времена је провео и са Кимом Пиком, који је директна инспирација за лик Рејмонда. Најпре је требало да игра Чарлија, али пошто је био до суза дирнут упознавши Лесли Лемке како слепа, ометена у развоју и са церебралном парализом, свира читаве клавирске концерте на слух, одлучио је да се заинтересује за Рејмонда, и као што се зна, није погрешио.

4. Hannibal Lecter (Anthony Hopkins, The Silence of the Lambs (1991))

Врло мали број глумаца би успео да извуче тако захтевну улогу као што је Ханибал, са сценариом који им омогући да се на екрану појаве 16-17 минута. Али, Ентони Хопкинс није било ко, већ врхунски уметник и ученик великог Лоренса Оливијеа. Његов карактеристични глас (мешавина Трумана Капотија и Кејт Хепберн) и појава, чине да га се гледалац плаши и ужасава због оног што он јесте, али се на уврнут начин и диви његовој интелигенцији и игрицама које игра са Џоди Фостер. Једна од занимљивости је да је на лицу места импровизовао део сцене првог сусрета са Кларис у коме исмева њен акценат, те је њена згранутост потпуно спонтана, јер се осетила лично нападнутом. Касније је захвалила Хопкинсу што је успео да изазове тако искрену реакцију. Од почетка до краја врхунски филм, сценарио и глума, а нарочито у сценама где се појављује Ентони Хопкинс. Улога свезнајућег психопате никоме није боље легла, а као и у већини других случајева, није био први избор. Ентони је на другом месту по најкраћем времену проведеном на екрану за освајање Оскара за најбољег глумца. За мање од минут, испред њега је Дејвид Нивен. Али, у сваком случају, ово је показна вежба како освојити награду помоћу адекватне минијатуре.

3. R.P. McMurphy (Jack Nicholson, One Flew Over the Cuckoo's Nest (1975))

Николсон је лудачки инспирисан и заиста истински диван у овом филму, осећа се природно у кожи бунтовног шаљивџије, чија весела природа оживљава сломљене душе својих сапатника у менталној установи, спречавајући их тако да доживотно постану биљке и враћајући их у живот. Хемија између Џека и Луиз Флечер, која му игра најљућег непријатеља, главну сестру на одељењу, која је притворна гуја, врло опасна јер мисли да њена диктатура помаже пацијентима, заиста је величанствена. Клинч између њих двоје је предиван, јер балансира по ивици између ироније и озбиљне драме. Џек Николсон глуми са таквом лакоћом, да бисте по фацама које прави, покретима које изводи, разговорима и покретима, могли да закључите да је у младости био редован посетилац менталних установа и затвора, толико све делује једноставно и спонтано, да је просто невероватно. Иако је писац Кен Кејси био много бесан рекавши да је књига упропашћена (а нарочито због чињенице да филм није дат из визуре Поглавице), ја сматрам да је ово свакако један од бољих филмова икад снимљених, који реално слика Америку, разоткривајући је као чудовишно хладну средину у којој мора да влада систем коме нико не сме да се супротстави. Оскар Гренд Слем говори сам за себе, а највећи фактор успеха је управо Џек Николсон.

2. Thomas More (Paul Scofield, A Man for All Seasons (1966))

Пол Скофилд игра познатог интелектуалца и црквеног великодостојника Томаса Мора, који не подржава смешне и сулуде брачне игрице свог краља, најпре са тихом уздржаношћу, остајући тако његов верни слуга (али, најпре Божји), на тај начин разбесневши и краља и све оне који су му слепо одани. Скофилд је репризирао своју позоришну ролу коју је пре филма тумачио годинама (четири године раније освојио "Тони"), и у њу је уткао сваки делић свог неизмерног талента, створивши заиста очаравајућу глумачку креацију. Продуценти су хтели Лоренса Оливијеа, а улога је понуђена и Ричарду Бартону. Међутим, редитељ Фред Цинеман је остао непоколебљив у захтеву да улогу тумачи управо Пол Скофилд. И боље што јесте, јер је сада неког другог врло тешко замислити. Када сам пре овог филма гледао Бартона у "Ко се боји Вирџиније Вулф", помислио сам да је у питању још једна пљачка и да нема шансе да је ико успео да надмаши његовог Џорџа. А онда сам погледао овај филм, после чега је коментар био "па, добро, зна и Академија некад нешто да погоди".

1. Vito Corleone (Marlon Brando, The Godfather (1972))

Не постоји малтене ништа што није већ речено о овој легендарној улози у легендарном филму и лекцији из глуме легендарног глумца, који се на велика врата вратио на сцену после серије лоших или просечних филмова. Сигуран сам да је број људи (не рачунам децу и тинејџ зависнике од интернета, игрица и брзе хране) који није гледао ово ремек-дело мизеран, а још је мањи број оних који се нису дивили Брандовом умећу у њему. Јер, да би се човек дивио Бранду, не треба да буде Роџер Иберт. Не треба чак да буде ни Димитрије Војнов. Треба само да има основна чула којима може да види и осети све нијансе уткане у ову улогу и све мале детаље који чине Вита Корлеонеа једним од најважнијих филмских ликова икада, у сваком смислу. Не зна се која је секвенца боља. Да ли она када прима странке и слуша њихове молбе на дан ћеркиног венчања, да ли импровизовано шамарање Ала Мартина, праве сузе у болничком кревету, показивање емоција на десет секунди кад види убијеног сина, или надахнути говор на заједничком састанку породица? Било како било, Марлон Брандо је, заједно са поменутим колегама, поставио веома високе стандарде, питање је хоће ли их ико достићи. Ове године је фаворит Метју Меконахи, видећемо хоће ли се прогнозе испунити. До читања.

Двадесет први век на филму - док је оваца, биће и маказа

Мислим да није никакво монументално откриће рећи да је, што се тиче квалитета, у двадесет првом веку сва уметност доведена до ивице пропасти. То види сваки лаик који није заведен бљештавилом позорнице, и коме је супстанца битнија од напирлитане форме. О узроцима за тако нешто би било мало написати три текста, али да бисмо ушли у проблематику неквалитета новијих филмских остварења (нарочито из холивудске кухиње), морамо макар мало да загребемо површину. За оне којима доказ квалитета представља уложени и зарађени новац, у данашњој индустрији нема проблема. Али, пошто сам ја чврст поборник оне тезе да "није све у шолдима", покушаћу да зађем мало дубље у срж проблема.
Како већ рекох у уводној реченици, деградација није захватила само филм, него и музику, стрип и остале облике уметности, и не само код нас, већ малтене у свим земљама света. Е, сад, ако је већ тако, логично је претпоставити да то одговара некоме ко води целу ствар. А ствар воде, као и у свим сферама живота, они који контролишу капитал и управљају њиме. Студијске главешине и медијски могули и магнати. Сада се питамо, зашто би њима одговарало да се у први план стављају периферне ствари, а да се скрајне оно што је битно?

Не обраћајте пажњу на човека иза завесе

Читава гунгула је кренула од тренутка када је филм од уметности постао биг бизнис. Не схватите ме погрешно, за шефове студија је одувек био бизнис, увек је био циљ да они бољи филмови постигну комерцијални успех, па су се зато ангажовале боље екипе глумаца, редитеља и других филмских радника, али тада је, у складу са почетном причом, било и бољих књига за адаптацију, бољих писаца који ће написати оригинални сценарио и заинтересованије публике за такве ствари. Опет кажем, било је и раније изузетно глупих и безвредних филмова, али је однос био много уједначенији, било је сасвим довољно одличних наслова у једној години да се на ове лоше не обрати пажња. Данас је клима таква да можете да издвојите максимално три врхунска филма годишње (ако се то деси, по мени је година успешна). Једноставно, критеријуми су толико опали да је просечан гледалац у стању да прихвати обичан медиокритет као нешто што је одлично, само зато јер није на самом дну као већина осталог муља. За тако нешто има више разлога, а по мени је главни веома лако уочљив - масовна манипулација.

Данашња деца живе у таквом времену да пре него што науче да завежу пертле или обришу задњицу, уче да пусте на компјутеру шта им треба или користе интернет због игрица. Да се разумемо, није ми циљ да осудим игре, ја сам такође ретро гејмер, само кажем да се интернет користи за све врсте информација и све врсте забаве. Кад се он упари са телевизијом која емитује 25 ријалити програма и подмукло подмеће некакве контроверзне бизнисмене и старлете камењарке као неке узоре којима омладина треба да се диви, добијамо оно што имамо данас. Хиљаду пута поновљено небитно име остаје у глави, а хиљаду пута поновљена лаж постаје истина, у шта смо се на најболнији могући начин уверили у светлу ратова деведесетих.
"Смешни" клипови се препричавају унедоглед, мутаве и пискаве водитељке су популарне медијске личности, а лопови постају добротвори. Да не бих превише ширио причу, даћу један пример из области о којој пишем који се не тако давно десио код нас. Сећате ли се маркетиншке кампање за филм "Зона Замфирова" (2002)? Шест месеци унапред су га више пута дневно најављивали као један од највећих филмова српске кинематографије који ће оборити све рекорде гледаности, Кети Радивојевић је претварана у Вивијен Ли, Ћетко у Кларка Гејбла, а велики маг Шотра у најмању руку у Кјубрика. Шта је био крајњи резултат? Опијени полугодишњим кљувањем углаву, Срби масовно обожавају Зоне замфирско и уживају у њему и сваке следеће Нове године. Шта је стварни резултат? Не рачунајући неколико духовитих реплика и ЈЕДНУ заиста добру улогу (Радмила Живковић), бесрамно упропашћен класик Стевана Сремца, исподпросечно реализован пројекат и озбиљне техничке грешке за тако помпезно најављивану ствар (не тражим длаку у јајету, али ако најављујеш најбољи филм икад, не сме да ти се поткраде клима уређај у кадру). Сличан хајп тренутно изазива и "филм који се свима свидео", па сад господин редитељ већ планира и пројекат о Немањићима. Лепа је то идеја и волео бих да грешим, али ми се чини као превелики залогај.

Умножите тај хајп милион пута и добићете Холивуд. Масовни медији су поготово у данашње време постали највеће средство манипулације и најлакши начин за потурање лажних идола, између осталог и глумаца. Владајућем естаблишменту не одговарају људи који мисле својом главом, те се врши глобално затупљивање, којим се спречава развој критичке свести и мишљења. Како то боље урадити него деградацијом уметности и строгом контролом свега што се емитује? Количина стрпљења која се демонстрира ради испуњења тог циља је стравична. То се ради толико дуго да је од тога створена читава једна култура. На филму то изгледа овако - пружи масама филм који ће да буде комерцијално напумпан, визуелно спектакуларан, пун адреналина, по могућству са неком лажном звездом на коју се пали омладина и пола посла је обављено. Ако се циља женска публика, пружи јој прилику да види све оно што никад неће моћи да има од гардеробе и шминке, дај јој хероину (или више њих) упитних моралних вредности која тобоже пролази кроз неке унутрашње ломове, једног мушкарца који је узрок тих ломова, и то је апсолутно све што вам треба. Модерном гледаоцу је, дакле, довољна форма без суштине и спољашњост без душе. Холивудска публика воли да јој се све нацрта и сервира кристално јасно, и да се на сва питања дају одговори. А оркестратори свега тога то одлично знају. И не само да знају - они су то намерно тако осмислили. А још један опак канцер који се запатио у Холивуду (и не само ту) јесте хроничан недостатак оригиналности.
Римејк филма је нешто што је за мене увек представљало нешто најниже и најцрње у свету кинематографије. И то ће се тешко променити. Крађа туђих идеја да би се нешто продало као своје можда може да донесе одређени профит и представља нешто што је у свету у којем данас живимо сасвим нормално, али то не сме да буде никакво оправдање. Међутим, као што већ рекох, публика данас је дресирана да јој много важнији буде визуелни аспект, те их врло мало тангира чињеница да је нешто украдено и преправљено. "Не могу у 21. веку да гледам црно-бели филм" је само један у низу имбецилних "аргумената" које сам чуо на задату тему. Филмска индустрија данас нажалост живи од римејкова, безбројних наставака и адаптација стрипова, остављајући врло мало простора за оригиналност, а једноставно је немогуће набројати колико је нових верзија старих филмова изашло само у последњих десетак година, а камоли раније.

Доказ да смо и ми почели да се укалупљујемо у систем, тачније у "хомерсимпсонизам" просечног гледаоца са запада (јер је свака западњачка традиција кудикамо боља од наше, ми смо тако ретроградни) је "Шешир професора Косте Вујића". Оригинална верзија адаптације познатог романа Милована Витезовића у режији Владимира Андрића и са легендарним Павлом Вујисићем у главној улози (1971) је ТВ драма која је изабрана међу најбољих десет у историји телевизије Београд (а људи који су имало упућени знају да је то вероватно и најквалитетнији аспект наше кинематографије, просто је за дивљење и уживање какве смо телевизијске драме некад имали), а у њој су неке од првих улога оствариле будуће легенде као што су Горан Султановић, Воја Брајовић, Јосиф Татић, Милан Михаиловић и други, поставља се питање чему потреба да се прави нова верзија нечега што је већ проглашено за ванвременски класик? Па, вероватно због ових што им је испод части да гледају нешто што нема боју. Кад се томе дода и чињеница да је иза камере човек који у последњих 10-15 година константно истоварује фецес по свему што је дотле урадио, као и по гледаоцима чији мозгови још нису лоботомизовани свакодневним медијским испирањем које траје већ више деценија, све је прилично јасно. Да ли су ови из нове верзије неке будуће легенде које ће наследити горепоменуте? Ако је тако, кукала нам мајка.

Неко ће рећи - права на римејк су уредно откупљена. Можда, али то не значи да није у питању најобичнији плагијат. Једно од највећих светогрђа у модерној историји је и пет номинација једног римејка за Оскара (од тога једна победа). Наравно, у питању је "The Girl With the Dragon Tattoo", а Дејвид Финчер би требало да поново погледа своје раније филмове и постиди се.
Још један од аргумената за римејковање је да неки филмови са технологијом која је данас доступна изгледају импозантније и визуелно много боље, да је снимање данас лакше и да филмски ствараоци имају много више могућности. Можда је све то и тачно, али се ни 1% тих могућности не користи, већ се само визуелно пумпа, без икакве суштине. Не постоји ниједан филм који су специјални ефекти у највећој мери учинили оним што јесте. Прича и сценарио су најбитнији, све остало је споредно. "Терминатор 2" јесте револуционаран по ефектима Стена Винстона, али без оригиналне приче, они не би вредели ништа. А једноставно, неке ствари треба оставити онаквима какве јесу, јер су савршене онакве какве јесу. Примера ради, велики Фред Цинеман се до своје смрти борио да његов вечни класик "Тачно у подне" не доживи колоризацију, јер је снимљен у црно-белој техници и тако треба да се приказује. Наравно, изгубио је битку. Старе вести.

Наставци такође знају да отупе оштрицу оригинала, нарочито ако се беспотребно гомилају у очајничким покушајима да се на конто старе славе згрне још који милион долара. У реду је када су планирани, надовезују се на причу и надограђују је (нпр. "Кум 2" и поменути "Терминатор 2"). Али, када у причу уђу наставци из чисто комерцијалних разлога, претходнице, спин-офови, нова дела на основу познатих фрејмворкова (најновији пример је Blue Jasmine, који, зачудо, не сматрам лошим, иако је извор инспирације болно очигледан (A Streetcar Named Desire)), и остали облици гомилања већ познатих ствари, онда је то само силовање мозга и узалудна хиперпродукција. Мада се са мном не би сложили власници студија и продуценти, који су обликовали роботизовану публику тако да од ње згрћу масну лову. Још један од видова менталног тамничења, који се одрађује неприметно и на фињака. И биће тако док год то доноси профит и док год је профит испред вредности. А тако ће бити вероватно увек, јер су масе уз велико стрпљење научене шта да желе, шта да мисле и шта да прихватају. Што би рекао Џорџ Орвел: "Док не постану свесни неће се никад побунити, а док се не побуне, не могу постати свесни". У питању је врзино коло. Спилберзи, Камерони и њихови клонови се богате, Вентворти Милери се претварају у Богарте и Кегније, све филмске вредности се руше и уништавају се комплетне иконографије одређених ликова (ко је рекао вампири?)

"Бесан сам као рис и нећу више ово да трпим"

Постављају се два питања: 1) Да ли то значи да је Холивуд у безнадежној ситуацији и да уопште нема више добрих филмова? 2) Како се против тога борити? И како издвојити оно мало квалитета усред свог тог муља? Под један, Холивуд генерално јесте у безнадежној ситуацији, јер ће се тренд прављења профитабилног смећа наставити (види изреку из наслова), и може да буде само горе са упливом нових звезда и звездица, али далеко од тога да баш нема шта да се пробере. Пре свега, верујте редитељима који негују култ ауторског филма и остају доследни свом специфичном стилу, јер, ма колико понекад деловали претенциозно, они се неће уклапати у испразне холивудске клишее, а то је први предуслов да филм буде добар. Рекао бих да су тренутно од старе гарде остали још Клинт Иствуд и Мартин Скорсезе. Свакако да ту спада и Мел Гибсон, који је нажалост све мање редитељски активан, па и Тери Гилијем, који је у редитељске воде пренео пајтоновски шмек. Од млађих су се по стилу издвојили Дарен Аронофски (Пи, Реквијем за сан, Рвач, Црни лабуд), Квентин Тарантино (Улични пси, Петпарачке приче, Џеки Браун, Кил Бил), Пол Томас Андерсон (Ноћи бугија, Магнолија, Биће крви), а лепо је почео и Крис Нолан (Праћење, Мементо), да би потом постао један од најкомерцијалнијих редитеља данашњице. Поменути редитељи и филмови могу да буду мање или више успешни, али бар ће функционисати у оквирима нечега што је њима својствено и карактеристично, а то је увек плус.

Један од бољих савета који могу да вам дам је да више обратите пажњу на независну продукцију, ауторе и филмове који не зависе од корпоративно-глобалистичке хоботнице која држи читав студијски систем. Нећу измислити топлу воду ако кажем да је и те како могуће снимити добар филм са врло мало новца, само вам треба прича. Супстанца. Суштина. Ако ње нема, џаба ефекти од 150 милиона долара. 

Love doesn't make the world go round

Баците стога поглед на Санденс фестивал и друге филмске смотре које не зависе од горепоменутих њушки, сигурно ће се наћи нешто за свачију душу. Али, основно и најбитније, а то нарочито важи за млађе читаоце - ПОСТОЈЕ КИНЕМАТОГРАФИЈЕ И ВАН СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА! Не само да постоје, него раде пуном паром. А Америка бестидно краде од многих, као што сам већ и написао. Ако бисмо причали о Европи, нико не може да нас натера да се суочимо са најдубљим емоцијама као Руси, да нам оголи душу као Скандинавци, да буде импулсиван као Шпанци, естетичан као Италијани, гротескно хумористичан као Балканци. У азијским филмовима претходних година, има више напетости, емотивног набоја и кадрова за незаборав него што их је у америчким било годинама уназад. Због искрености коју у највећем броју случајева не можете видети у америчкој кинематографији. Једноставно, филмских стваралаца са визијом је све мање. Можемо се само надати да ће се појављивати још младих режисера који ће бити и врхунски познаваоци других кинематографија и бити способни да инкорпорирају њихове најбоље елементе у своја остварења, убацивши свој ауторски печат. Па, нека згрћу паре ако заслуже, ја немам ништа против. Проблем је управо у томе што су их згрнули многи који не заслужују. Али, то је опет проблем који сеже много даље од филмске сфере, да не ширимо сад причу.

Не желим да испадне да ја сад овде проповедам неке глупости. Редовни сам гледалац готово свих жанрова, а почео сам такође испразним акцијама и филмовима за убијање времена. Али сам за испразне акције укапирао да су испразне, а за малоумне "романтичне комедије" да су малоумне, са отприлике 13 година. Ја не кажем да с времена на време не треба протраћити два сата на неки опуштен, предвидив филм и одморити мозак. Само кажем да то не треба да буде пракса и да треба трагати за филмовима који имају шта да нам кажу и поруче, јер ако посматрамо филм као уметничко дело, онда он треба да тера на размишљање и носи одређену поруку. А упркос свим проблемима, таквих филмова још има, као што ћете доле видети. Само треба знати где тражити. И треба испоштовати себе не вређајући сопствену интелигенцију подвргавајући се нечему што може само да вас затупи. Гледање већег броја филмова подиже ваше стандарде и критеријуме и помаже вам да раздвојите жито од кукоља. Дакле, решење је једноставно - проширите видике и биће вам много лакше. Следи помоћ при избору.

25 ХОЛИВУДСКИХ ФИЛМОВА ИЗ 21. ВЕКА КОЈЕ ТРЕБА ПОГЛЕДАТИ

21 GRAMS (2003) - Alejandro Gonzalez Inarritu
APOCALYPTO (2006) - Mel Gibson
AVIATOR, THE (2004) - Martin Scorsese
BATMAN BEGINS (2005) - Christopher Nolan
BEAUTIFUL MIND, A (2001) - Ron Howard
BIG FISH (2003) - Tim Burton
BLOW (2001) - Ted Demme
DONNIE DARKO (2001) - Richard Kelly
ETERNAL SUNSHINE OF THE SPOTLESS MIND (2004) - Michel Gondry
HOUSE OF SAND AND FOG (2003) - Vadim Perelman
IN BRUGES (2008) - Martin McDonagh
INTO THE WILD (2007) - Sean Penn
KILL BILL (2004) - Quentin Tarantino
MATCH POINT (2007) - Woody Allen
MIST, THE (2007) - Frank Darabont
MULHOLLAND DRIVE (2001) - David Lynch
MYSTIC RIVER (2003) - Clint Eastwood
NO COUNTRY FOR OLD MEN (2007) - Joel & Ethan Coen
ROAD TO PERDITION (2001) - Sam Mendes
SIN CITY (2005) - Frank Miller/Robert Rodriguez/Quentin Tarantino
STRANGER THAN FICTION (2006) - Marc Forster
THERE WILL BE BLOOD (2007) - Paul Thomas Anderson
WALK THE LINE (2005) - James Mangold
WATCHMEN (2009) - Zack Snyder
WRESTLER, THE (2008) - Darren Aronofsky

25 НЕХОЛИВУДСКИХ ФИЛМОВА ИЗ 21, ВЕКА КОЈЕ ТРЕБА ПОГЛЕДАТИ

4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE (Romania, 2007) - Cristian Mungiu
BIUTIFUL (Spain, 2010) - Alejandro Gonzalez Inarritu
BOM YEOREUM GAEUL GYEOUL GEURIGO BOM (South Korea, 2003) - Kim Ki-Duk
CIDADE DE DEUS (Brazil, 2002) - Fernando Meirelles/Katia Lund
DALKOMAN INSAENG (South Korea, 2005) - Kim Jee-Woon
GEGEN DIE WAND (Germany/Turkey, 2004) - Fatih Akin
INCENDIES (Canada/France, 2010) - Dennis Villeneuve
INTOUCHABLES (France, 2011) - Olivier Nakache/Eric Toledano
JAGTEN (Denmark, 2012) - Thomas Vinterberg
JODAEIYE NADER AZ SIMIN (Iran, 2011) - Ashgar Farhadi
KOKUHAKU (Japan, 2010) - Tetsuya Nakashima
LABERINTO DEL FAUNO, EL (Spain, 2006) - Guillermo Del Toro
LAT DEN RATTE KOMMA IN (Sweden, 2006) - Tomas Alfredson
LEBEN DER ANDEREN, DAS (Germany, 2006) - Florian Henckel von Donnersmarck
MAR ADENTRO (Spain, 2004) - Alejandro Amenabar
MONSIEUR LAZHAR (France, 2011) - Philippe Falerdeau
MOU GAAN DOU (Hong Kong, 2002) - Wai-keung Lau/Alan Mak
ONDSKAN (Sweden, 2003) - Mikael Hafstrom
PROPHETE, UN (France/Italy, 2009) - Jacques Audiard
RUNDSKOP (Belgium, 2011) - Michael R. Roskam
UNTERGANG, DER (Germany, 2004) - Oliver Hirschbiegel
VENGEANCE TRILOGY, THE (South Korea, 2002,3,5) - Park Chan-Wook
VOZVRASCHENIE (Russia, 2003) - Andrey Zvyagintsev
WELLE, DIE (Germany, 2008) - Dennis Gansel
YING XIONG (China, 2002) - Yimou Zhang

Надам се да ће вам се бар неки свидети. До следећег читања.