Једна од одлика праве, велике филмске звезде је свакако и разноврсност, способност оживљавања различитих профила личности. Много пута је изазовније тумачити антихероје и негативце него исправне момке и вечите истериваче правде. Па, погледајте само шок који је велики Хенри Фонда произвео међу публиком када се појавио у лику Френка у култном вестерну Серђа Леонеа "Било једном на Дивљем западу" (1968), где је, после више деценија у улогама добрих момака оживео хладнокрвног убицу људи и деце и силоватеља Клаудије Кардинале. Али, то је био управо шок на који је стари лисац Леоне рачунао и створен је антологијски лик у антологијском филму. Вечити добрица Фред Мекмареј је имао прилику да у раду са Билијем Вајлдером истражи своју мрачнију страну у филмовима "Двострука надокнада" (1944) и "Апартман" (1960). Грегори Пек је петнаестак година после једног од највећих добрих момака филма, Атикуса Финча, склизнуо у кожу Јозефа Менгелеа без икаквих проблема. Постоје и вешти балансери карактера, попут Боба Мичама, који је кроз своју плејаду злосрећних антихероја повремено провлачио и ликове који одишу чистим злом, попут Харија Пауела у "Ноћи ловца" (1955) и Макса Кејдија у "Рту страха" (1962). Међутим, рекао бих да се ниједна велика филмска звезда није осећала тако природно и пријатно у кожи ликова који су окрутни, манипулативни и бесни попут Кирка Дагласа. Они су били његов заштитни знак на почетку холивудске каријере, а ја ћу се фокусирати на два таква која су по мени и најбоља које је одиграо у каријери.Стицајем околности, оба су настала 1951. године.
Кирк Даглас |
Вероватно највећа жива легенда Холивуда (1916), Ишур Данилович Демски, рођен је у децембру, пре деведесет седам година у Амстердаму, држава Њујорк. У типичној "од трња до звезда" причи, после одрастања у гету (у питању је породица руских Јевреја), био је добар студент и истакнути рвач на универзитету, добио стипендију, примљен је на академију, и после Другог светског рата, позван на прву аудицију. У питању је било тестирање за филм-ноар "Необична љубав Марте Ајверс" (1946) са бесмртном Барбаром Стенвик и Ван Хефлином, а на инсистирање никог другог до Лорен Бекол. После одличног дебија, запао му је још један класик, вероватно један од најбољих у ноар-жанру, "Из прошлости" (1947), уз поменутог Роберта Мичама и увек фаталну Џејн Грир. Пошто је зачео и дуготрајно партнерство са пријатељем Бертом Ланкастером филмом "Ја корачам сам" (1948, касније снимили још шест филмова), стигла је и улога која га је лансирала у звезде, а о којој сам већ писао (Миџ Кели, Шампион). То је била и прва номинација за Оскара, награду која ће у такмичарском делу за Кирка остати пусти сан. До године о којој желим да пишем, појавио се, између осталог, још у филму "Младић с трубом" Мајкла Кертиза, поред поменуте Беколове и Дорис Деј, о суноврату талентованог свирача заслепљеног славом, као и у адаптацији "Стаклене менажерије" Тенесија Вилијамса.
Опортунизам, оштрина и суровост његових ликова су већ полако почели да избијају на површину и раније, али мислим да је такав профил могао да буде успешно истакнут у први план само под палицом врхунских редитеља, као што су у овом случају Вилијем Вајлер и Били Вајлдер. Вођен њиховим мајсторством, Кирк је успео да извуче најбоље из себе и имортализује два лика која су есенција цинизма и грубости о којима сам причао. Иако је јасно да то нису људи за које ћете у филму навијати и да вам се не свиђају све њихове особине, невероватно су упечатљиви и приказани веома реалистично, Даглас у свакој сцени приказује зашто је тада био толико тражен. Харизма се просто осећа у свакој реченици, што је данас огромна реткост, а то је још релевантније кад се узме у обзир да нису у питању класични филмски јунаци. Његовим стопама ће касније поћи нови филмски бунтовници као што су Марлон Брандо, Монти Клифт и Пол Њумен. Интересантно је да ће ретко ко навести ова два филма када набраја своју листу најбољих остварења Кирка Дагласа, што није чудно с обзиром на импозантан број култних филмова које је овај глумац снимио (Лоши и лепи, Жудња за животом, Обрачун код О.К. Корала, Путеви славе, Спартак, Последњи залазак Сунца, итд), а још је чудније да је један од ова два класика (и то онај који се данас сматра бољим) доживео велики финансијски неуспех по изласку. Али, кренимо редом.
Детективска прича |
Филм Вилијема Вајлера за основни предложак има изузетно успешан позоришни комад Сиднија Кингслија који обрађује један наизглед сасвим обичан дан у њујоршкој 21. полицијској станици, кроз коју циркулишу ликови различитих профила. Главни јунак је Џим Меклауд, који пре доласка у станицу дели тренутак романтике са женом Мери са којом планира породицу. Изузетно је нежан са њом, али се практично одмах по његовом уласку у станицу испоставља да се ради о ригидном, бескомпромисном пандуру, својеврсном Панишеру, који не прави разлику између злочина (сви су подједнако неопростиви) и помало преозбиљно схвата посао, као да се налази у крсташком походу против злочина. Проценат решених случајева му је велики, али неретко прибегава и непопуларним методама, као што су батинање и малтретирање преступника. Тренутно се окомио на доктора који врши илегалне абортусе и оптужен је за убиство. Међутим, иако нема проблема с тим да му оптужба за бруталност виси над главом, потпуно је неприпремљен за откриће које му је донео сукоб са поменутим доктором. Откриће које ће га натерати да погледа дубоко у себе и (можда и прекасно) преиспита своје приоритете у животу. А оно што ће видети, неће му се нимало допасти.
Take a couple of drop dead pills. |
Кад је у питању Киркова глума, заиста је фантастичан и ова улога се са разлогом сврстава међу његове најбоље, јер савршено осликава растрзаност Џима Меклауда. Са једне стране, он се бори против злочина, дакле он поступа како поступа из алтруистичких побуда, али је граница између посвећености послу и гоњења кримоса до границе бруталности веома танка, и подстакнута личним траумама, комплексима и озлојеђеношћу, између осталог и гневом према оцу који је "малтретирао мајку и отерао је у лудницу". Он зато не верује у праштање и окретање другог образа, а када и једини сигуран потпорни стуб у његовом животу почне да попушта, његов свет креће да се руши и он је у потпуном расулу. Дагласово тумачење, набијено јаким емоцијама, достиже врхунац када схвати (а то је ваљда нешто најгоре што се човеку може догодити) да се претворио у све оно што је највише мрзео. Заиста је интензиван у свом цинизму и презиру. Потпомогнут фантастичним сценариом, препуним одсечних реплика као што је ова испод слике (уосталом,сценарио је освојио Едгар награду те године), као и фантастичном глумом готово свих умешаних (углавном су у питању познате фаце - Еленор Паркер, Вилијем Бендикс, Џорџ Мекриди и Кети О'Донел, те Ли Грант, која у својој деби улози (млада крадљивица из продавнице), за коју је награђена у Кану и номинована за Оскара, уноси дашак комедије у филм чија је атмосфера таква да се може сећи ножем. Мора се поменути и мајсторска режија Вилијема Вајлера, који је дотле већ имао неколико великих наслова у својој биографији, и који ће и касније показати разноврсност и врхунску класу. Многима би било мучно пренети статичан комад који се углавном одвија у једној просторији на филмско платно. Иако није визуелно и стилистички раскошан, овај филм дочарава и најситније делиће атмосфере и најтананија осећања јунака, захваљујући сјајном фокусирању на лица и покрете, а чињеница да се све догађа на једном месту ствара додатну клаустрофобију и напетост. Недостатак музике у позадини и преплитање прича из различитих случајева додају на реалности, која је махом изузетно тмурна и прожима читаво остварење.
Испирање прљавих слика - Кирк и Еленор |
Да не буде да је све феноменално, постоји неколико сегмената који су апсолутно over the top - предводи их Џозеф Вајзмен у улози провалника Чарлија, чија улога како се филм ближи крају постаје све битнија, а тумачење нажалост све више као из цртаћа. Вајзмен је 11 година касније отелотворио првог Бонд зликовца, Доктор Ноа, и учинио је то много боље него овде, јер просто није јасно шта је хтео да постигне оваквом карактеризацијом. Такође, на моменте уплитање споредних ликова постаје превише напорно, али то нипошто не квари утисак нити умањује квалитет овог одличног филма, који је
доживео солидан успех код критике и био номинован за четири Оскара, као и многе друге награде, али зачудо, номинација је измакла главном јунаку наше приче (не верујем да би био победник, али заслужио је да буде у конкуренцији за главну ловорику). Но, како сам већ писао, пропусти Академије нису нова ствар, и дешавали су се и тада када се у највећем броју случајева ипак рачунао квалитет.
Кец у рукаву |
Били Вајлдер је пре 1951. године такође убележио у резиме неколико великих хитова, какви су "Двострука надокнада" који је један од филмова који дефинишу ноар жанр, "Изгубљени викенд", прву озбиљну, мрачну и брутално реалистичну студију алкохолизма у Холивуду, као и "Булевар сумрака", горку сатиру која бескомпромисно оптужује Холивуд да користи и израбљује људе, а потом их потпуно заборави. Истовремено, то је и прича о немогућности некадашњих великих звезда да се прилагоде на чињеницу да нису више велике. Ако је "Булевар сумрака" био горка сатира која оптужује, онда је следећи Вајлдеров филм о коме овде пишем, "Кец у рукаву", изузетно љутита сатира, много мрачнија, отворенија оптужба америчке мејнстрим културе и медија који све претварају у циркус из ниских побуда, као и корупције која се запарложила у свим порама друштва. Да подсетим, фокус је на новинару без пара и моралних скрупула који се случајно зауставља у Албукеркију и почиње да ради за локални лист, очајан да се убрзо врати на велику сцену. Прилику за то му пружа прича о човеку који је остао заглављен у планинском тунелу у потрази за реликвијама које би продао у кафићу који држи са женом, а онда се, вољом главног јунака све претвара у медијски циркус који преплављује Америку.
Ово је посебан филм за Билија Вајлдера, јер представља први пројекат од разлаза са готово сталним сарадником Чарлсом Брекетом (додуше, Брекет није хтео да учествује ни у "Двострукој надокнади" коју је сматрао сувише мрачном и непријатном, могу да замислим шта би рекао за ово остварење). Цинични антихерој који ради шта мора да би преживео, а неретко и гази преко других ради личне користи је Вајлдеров трејдмарк, али је са Кирком Дагласом у улози Чака Тејтума отишао корак даље. Заправо, не памтим када су у неком филму А продукције двоје главних ликова (Чак Тејтум и Лорејн Миноса, жена жртве, у тумачењу Џен Стерлинг) били толико лишени сваке хуманости и тако огрезли у сопственој себичности и презиру свега што им не доноси лично задовољство. Савршено се уклапају у окружење на коме би Вајлдеру честитали и такви филозофи апсурда као што су Семјуел Бекет и Џонатан Свифт. Када мало обратим пажњу шта сам досад написао, можда и није чудо што је филм катастрофално прошао на изласку, нико не воли да добије толику дозу истине у лице и το овако блатантно.
"Забринута" жена и "пријатељ" Чак |
Кирк је већ имао искуства у тумачењу морално посрнулих ликова, али ово је био први пут да је оволико заглибио, а додајте томе кратак фитиљ и бруталност Џима Меклауда, и добили сте Чака Тејтума. Од првих минута када осионо и нападно улази у редакцију локалног листа, након што је дошлепан, пошто су му се кола покварила у пустињи, он показује све значајне црте свог карактера. Једна од њих није склоност ка цинкарењу, као код пионира Зорана (не сумњам да бисмо и то видели да му је у неком тренутку одговарало), већ ниподаштавање радника индијанског порекла и подсмешљиво-цинично меркање секретаричиног натписа "Кажи истину". Морам да поменем и једну од мојих омиљених сцена која долази одмах потом, а то је, да парафразирам једну уважену колегиницу, фантастична арија истовремене самопромоције и самопрезира, у којој Чарлс објашњава новом послодавцу зашто би био идеалан за његову редакцију, али и разлоге због којих је добио ногобуљ из три претходне. Када после годину дана у учмалој средини где нико није чуо за Јоги Беру (је л' то нека религија) и где нема краставчића ни сецкане џигерице (вероватно референца на јеврејштину Вајлдера и Дагласа), права прича сасвим случајно дође, Чаки (кад се све узме у обзир, вероватно и страшнији од свог имењака, лутка) је неће пропустити па макар црк'о. Заправо, то и није никаква велика прича, али вештом манипулацијом, он успева да исфабрикује довољно материјала за националну сензацију.
Тек ту креће права поезија, Вајлдер ситним детаљима чини причу још сочнијом ("Проклетство седам лешинара"), а Даглас који све време господари својим сценама има прво суочавање са ледено незаинтересованом женом жртве, које је можда и нешто најбоље у филму, мислим да такав судар двоје фрапантно сличних људи готово није виђен на филму. Лорејн је врста жене која појму "кучка" даје нову димензију, њен себичлук и похлепа су шокантни, али је Чак, који је исти (а вероватно и гори) убеђује радикалним методама да је у њеном интересу да се понаша као забринута жена и да се моли за здравље мужа, чак и пошто она каже "I don't go to church. Kneeling bags my nylons". Када настане медијски циркус, наш јунак митом добија ексклузивно право на причу, али чини и неопростив грех. Да би изексплоатисао људску жеђ за сензацијом и направио медијски циркус, он пролонгира спасилачку акцију на неколико дана (уместо да она потраје неколико сати). Као што се зна, прича о десетинама заробљених људи није подједнако ефектна као прича о појединцу са којим нација вечито гладна страшних, скандалозних и трагичних прича може да се поистовети и саосећа. Како каже Чак, "good news is no news".
Новинар од хиљаду долара дневно |
И поред веома дугог стажа играња хероја, два филма о којима сам писао показују да је Кирк Даглас вероватно интересантнији у кожи антихероја, јер овде игра са таквом лакоћом да је то заиста за причу и за уџбенике.
Клизи из сцене у сцену неосетно и без сувишне речи и геста. И до краја остаје оно што јесте, без обзира на трапави покушај искупљења, више из страха него неких племенитих побуда. Ако се у цугу одгледају ова два комада, стварно чудно делује чињеница да овај колос од Оскара има само оног почасног. У овом филму је дефинитивно лик кога волите да мрзите, а кад се томе дода и Џен Стерлинг, ово је вероватно пар главних јунака који највише мрзе једно друго у једном филму.
Све у свему, најтоплије препоручујем овај филм, који је дефинитивно изашао у недоба, јер људи нису били спремни да чују и виде овакву истину о себи и друштву у коме живе (мада је питање да ли је икад адекватно доба за овакве истине које нико не воли да чује, нарочито на овакав начин. Ипак, он има немерљив значај за светску кинематографију, и данас је свакако признат као класик.
Кирк Даглас данас има 97 година и питање је колико ће још живети, упркос здравој семитској крви. На сву срећу, остаће филмови попут поменута два да нас сећају на његов таленат.
Нема коментара:
Постави коментар