Дупли програм - Сидни Лумет: 12 Angry Men (1957) / The Verdict (1982)

Сидни Лумет је свакако међу плоднијим холивудским режисерима друге половине 20. века. Једна од етикета које су му пришивене (у овом случају похвална) је и "The King of Courtroom Dramas". У овом тексту ћу покушати да представим два наслова која по мени најбоље илуструју тај надимак. Одмах да кажем да нећу измислити топлу воду рекавши да су то значајни наслови, из простог разлога што први данас, скоро шездесет година од свог изласка, важи за апсолутни класик и са правом се већ сврстава међу најбоље у свом поджанру, не треба му моја афирмација да би то постао. Други филм је мало новијег датума, стар 34 године, такође у своје време постигао значајан успех, али данас цењен много мање од првог. Нећу рећи да је заборављен, то би било претеривање, али свакако не добија пажњу коју заслужује. Овај текст ће покушати да то исправи, без обзира колико мали узорак читалаца био. У сваком случају, у колико су судске драме нешто у чему уживате, ево дуплог програма за вас, гарантујем да ова три и по сата неће бити улудо потрошена. Пробаћу да објасним зашто, а ако будем довољно залудан, можда у блиској будућности напишем и текст о најбољим судским филмовима икада. На тој листи би ова два остварења свакако високо стајала. Но, да почнемо.

12 ANGRY MEN (1957)

Сценарио: Реџиналд Роуз

У главним улогама: Хенри Фонда, Ли Џеј Коб, Џозеф Свини, Џек Ворден, Ед Бегли, Мартин Балзам, Џек Клагман, Џон Фидлер

Изузетно дебитантско остварење Сиднија Лумета функционише на свим нивоима и један је од јачих дебија у историји мејнстрим кинематографије. Може му се замерати да је делимично застарео, и да изгледа мало превише позоришно, али то је и за очекивати, знајући да је оригинални литерарни извор позоришни комад самог сценаристе, и да је безмало читав филм смештен  у једну просторију, где дванаест поротника, различитог порекла, социјалног статуса и различитих животних прича, одлучују о судбини младића који је оптужен за убиство оца. Наизглед лаган случај се претвара у нешто друго кад један од њих подсети остале да се не може баш у трептају ока одлучити о нечијој судбини и животу, те креће ново чешљање случаја. Испливавају личне предрасуде и нетрпељивост, напетост расте, а врућина и клаустрофобија у све тешњој соби достижу врхунац. Одличан сценарио, скоро непромењен при преносу на велико платно, сјајно је оживљен од стране фантастичних глумаца, међу којима предњачи Хенри Фонда (симболично у белом оделу), мада не заостају ни остали, пре свега непоколебљиви Ли Џеј Коб, Џек Ворден, задужен за ретке комичне мини-секвенце, који једно стотинак пута у току филма гледа у сат, забринут да му не пропадне бејзбол утакмица, док одлучује о туђем животу, затровани Ед Бегли, као и саосећајни Џозеф Свини. Квалитет филма се огледа у чињеници да је веома јефтин, малтене склепан помоћу штапа и канапа, нуди просту причу, а опет тако комплексну студију карактера и пружа ванредну напетост помоћу простих трикова, попут мењања угла камере. Црно-бела фотографија, заједно са минималним саундтреком, такође доприноси атмосфери свеопште тензије и стварања варница међу ликовима (не мислим на љубавне варнице, наравно), готово да можете да осетите врућинчину која чини напор одлучивања још несноснијим. Реконструкција случаја уноси сумње и несигурности у поротнике, али тешко је ослободити се старих предрасуда. Интересантно је да овај филм није уопште био профитабилан у време изласка, а опет, сам Хенри Фонда га је сматрао једним од својих најуспешнијих. Истовремено, био је номинован за Оскара у три категорије, и све му их је однео "Мост на реци Квај" Дејвида Лина. А колики је његов утицај на светску кинематографију, види се и кроз два римејка - један амерички, телевизијски, у режији Вилијема Фридкина (са тешкашима попут Џека Лемона, Џорџа Си Скота, Хјума Кронина и Џејмса Гандолфинија), и један руски, великана Никите Михалкова, са освртом на проблематику руско-чеченских односа, једноставног назива "12". (Иако сам почео рапидно да губим поштовање за мајстора откад у филмове убацује нашу највећу фудбалско-кошаркашку ведету, не треба трошити речи око тога ко је и шта је). Оба су добра, али оригинал је без премца број један, и не могу довољно да га препоручим уколико сте љубитељ жанра или неког од наведених глумаца. Мада, треба га видети чак и у случају да нисте ништа од тога.

THE VERDICT (1982)

Сценарио: Дејвид Мемет и Бери Рид (књига)
У главним улогама: Пол Њумен, Шарлот Ремплинг, Џек Ворден, Џејмс Мејсон, Линдзи Краус

Четврт века после "12 гневних људи" (интересантно, премијера је била тачно 25 година после премијере првог филма), Сидни Лумет је избацио "Пресуду", још једну првокласну судску трилер-драму, за коју је од почетка желео (и на крају добио) Пола Њумена, иако је гомила других звезда била у комбинацији (Френк Синатра је хтео да одради улогу бесплатно). Њумен се појављује у лику Френка Галвина, некада најперспективнијег бостонског адвоката, са будућношћу у престижној фирми. Међутим, жеља да поступи правично и лажна оптужба га лишавају те будућности - избачен је из фирме, оставила га је жена, а дозвола му је готово одузета. У последњих неколико година се претворио у битангу и алкоса, те постао тзв. ambulance chaser, који лови унесрећене и слабе, искривљујући истину кад год треба да би зарадио некакву цркавицу. Онда му (вероватно и једини) пријатељ скреће пажњу на случај који би требало да га врати на ноге, јер ће му донети десетине хиљада долара, простом нагодбом изван суда. У питању је случај лекарског немара, који је жену оставио у вегетативном стању, а успут је болница у којој се све десило под патронатом локалне бискупије. Међутим, иако је у почетку хтео да се нагоди, Њуменов Френк Галвин постаје згрожен чињеницом да је многима, па чак и породици жртве, толико стало до новца у ситуацији кад је један живот отишао у неповрат. Он суђење види као начин за сопствено лично искупљење, да после више година лешинарења, најзад учини моралну ствар и крене даље, ставши на сопствене ноге. Међутим, особље болнице, клер и њихови адвокати су премазани свим бојама и учиниће све да му то не дозволе. Ова судска битка представља његову потпуну реанимацију, или смрт, трећег нема. А дозвољено је готово све.
Рекох да овај филм садржи готово све - од сјајног развоја самих ликова, преко напете френетичне јурњаве за доказима, до разарајуће емотивних момената који кулминирају у пет минута сведочења Линдзи Краус на суду. Бритки Меметов сценарио не штеди ни ликове ни гледаоца, ту су чак и фрагменти романсе који Њуменов лик држе у животу за време целог процеса који вреба да га уништи. О глуми нећу трошити много речи, сем што ћу рећи да је Њумен овде опљачкан за још једног Оскара, уз сво поштовање Сер Бену Кингслију у улози Гандија. Испијени лузер кога глуми се види у сваком покрету и погледу. Остатак поставе је такође сјајан на челу са феноменалним Џејмсом Мејсоном, у улози углађеног адвоката одбране чија репутација Њумену гарантује тежак посао. Британској звезди је ово био последњи амерички филм. Сјајни Џек Ворден се, после "12 гневних људи" поново појављује код Сиднија Лумета, и поново бриљира као Мики, Френков партнер и пријатељ, једини који покушава да га колико-толико очитави и спасе кататоније у коју је упао. Шарлот Ремплинг блиста у улози Лоре, жене коју Њуменов лик упознаје у бару и отпочиње романсу са њом, она му у овом турбулентном периоду дође као мелем. Али, шта он стварно зна о њој? На овом путу искупљења и оживљавања, Френка, као и гледаоце, чекају бројна изненађења и препреке. Ако волите судске трилере и драме карактера, нема шансе да не будете задовољни финалним производом, после нешто више од два сата. Последња сцена ми се посебно свиђа, њу је убацио лично Лумет, иако је нема у сценарију, и по мом мишљењу добио много. Ви просудите сами. Одвојите три и по сата овог викенда на ове филмове, сигуран сам да ћете уживати.

Скривени драгуљи вестерна (први део)

Под термином "скривени драгуљ" кинематографије, подразумева се филм који је прошао испод радара код публике и критике, упркос квалитету који има. Понекад се испостави да су одређени филмови испред времена (погледајте само Хичкокову "Вртоглавицу", Кјубрикову "Одисеју у свемиру 2001", или, из нешто ближе историје, Финчеров "Борилачки клуб", који је био исмејан, а сада има култни статус и милионску фан базу, једва 17 година по изласку). Ја се овде нећу бавити фактографијом у том смислу, далеко од тога да су филмови о којима ћу писати непознати, али може се рећи да 1) никад нису били ни на једној релевантној листи најбољих 20 или 30 вестерна, бар колико ја знам 2) нису најпознатији филмови својих редитеља 3) нису најпознатији филмови својих глумаца; а ипак и поред свега, по мом мишљењу, имају изузетно велики квалитет из разноразних разлога, које ћу покушати кратко да образложим. За обожаваоце овог сјајног жанра, који нажалост изумире, и поред бројних покушаја реанимације, сигурно ће се наћи нешто што ће хтети да погледају. Пошто овде нема рангирања, приказаћу редослед хронолошки. 

1. ANGEL AND THE BADMAN (1947) - James Edward Grant

Најбољи вестерни са Џоном Вејном (о коме не мислим ништа посебно као глумцу) су без двоумљења "Трагачи" и "Поштанска кочија", па потом "Човек који је убио Либерти Валанса" и "Ел Дорадо", али по мом мишљењу, и овај треба поменути, без обзира што није бескомпромисна, тврдокорна вестернчина попут рецимо филмова Џона Форда или Ентонија Мена. Прича о злогласном револверашу кога негује ненасилна квекерска породица, а успут се и домаћинова ћерка заљубљује у њега није ништа ново ни револуционарно, али ми се допао приказ трансформације Вејновог лика, који је скроз уверљив, као и хемија са Гејл Расел (по мени најбоља од свих, уз филмове са Морин О'Харом). Брус Кебот је адекватно огаван као Ларедо, а Хари Кери одличан као маршал Меклинток. Дакле, први филм који је Џон Вејн продуцирао можда нема квалитет да буде у врху поменутих листа свих времена, али има све потребне елементе доброг вестерна - добар сценарио, слојевите ликове, на моменте упечатљиву музику, и романсу која га не шећери превише. Иако са сигурношћу могу да кажем да је ово најслабији филм са ове листе, "Анђела и зликовца" не би требало пропустити ако сте фан неког од глумаца или вестерна уопште. Наравно да има и мана, већ смо видели доста филмова у којима је јунак суочен са избором "прави децу и води ранч, или настави да пуцаш по прерији", али наведите један филм без иједне мане. Немогуће.

2. DEVIL'S DOORWAY (1950) - Anthony Mann

Најпознатији филмови Ентонија Мена су они у којима је Џејмсу Стјуарту први пут одузео кожу девичански чистог хероја у американама Френка Капре и осталих идеалистички настројених редитеља. Пре њих, Мен је режирао овај феноменални вестерн који се са правом може назвати заборављеним и скрајнутим филмом, пре свега због тога што је дијаметрално супротан претходно поменутом на овој листи - нема у себи ни трунку сентименталности, амбијент му је суморан и брутално реалистичан, и нема изгледа за звона и прапорце на крају. То је прича о одликованом ратном хероју Ленсу Пулу, који је зарадио конгресну медаљу части, али не наилази на топлу добродошлицу у родном граду, из простог разлога што је чистокрвни Шошон, који, успут поседује и огроман комад земље, који му, користећи рупу у закону, непријатељски настројени мештани одузимају, уз помоћ корумпираног адвоката. Ленс покушава да узврати ангажујући сопственог адвоката и укључивши државну коњицу да издејствује примирје, али у средини пуној мржње и предрасуда, веома је тешко очувати здрав разум. Сјајно режиран и веома напет вестерн, спакован је у само 84 минута, и нуди атмосферу коју је могуће сећи ножем, одличан сценарио и уверљиву глуму. Роберт Тејлор овај пут није у уобичајеној улози романтичног јунака наспрам Грете Гарбо или Ајрин Дан, нити симпатичног кримоса какве је тумачио, већ је човек чији се осећај за част издиже изнад средине из које потиче. Рекло би се да му није баш најудобније у кожи Индијанца, али све је ипак врло коректно урађено, јер је у питању веома добар глумац. Сјајан је Луис Калхерн, који ће исте године заблистати у још једном бисеру, такође као корумпирани адвокат, "Џунгли на асфалту" Џона Хјустона. У своје време неправедно заобиђен, а заправо феноменалан филм, вредан скоро чисте десетке. Гледајте га одмах, ако трагате за сјајно режираним и напетим остварењима.

3. THE VIOLENT MEN (1955) - Rudolph Mate

Веома занимљив филм са уобичајеном премисом - бивши официр пристаје да прода своје парче земље човеку који већ поседује већину долине, и пресели се са вереницом, али изнервиран насиљем и тактиком застрашивања коју земљопоседник користи, одлучује да размисли поново и да искористи своје знање из рата да се одбрани. Опака постава, предвођена Гленом Фордом, у његовој трејдмарк улози човека који се не да лако испровоцирати, али кад се то најзад деси, зна паклено да узврати. Ту је и уобичајено сигурни Едвард Џи Робинсон (замена за Бродерика Крофорда), који покушава да одржи имиџ немилосрдног велепоседника, али је заправо бледа сенка некадашњег газде. Миси Стенвик покушава да одржи имиџ верне жене и газдарице, док прилично очигледно очијука (и још понешто) са својим девером. Убаците у причу ћерку којој је јасно шта се дешава, као и "Грејс-Кели-из-Тачно-у-подне-тип" Фордове веренице, и имате сјајну причу која ће вас увући од првог момента и неће вас пустити да одвојите очи од екрана. Иако неки елементи можда делују исувише познато, али харизма троје главних глумаца и начин реализације чине овај филм веома добрим, и не бисте га смели пропустити ако себе сматрате озбиљним фаном вестерна. Па, и ако то нисте, погледајте га.

4. 3:10 TO YUMA (1957) - Delmer Daves

Од самог почетка, кад вас зарази божанствена уводна мелодија и милозвучни глас Френкија Лејна (моја омиљена уводна песма из вестерна, уз "OK корал" и "Do Not Forsake Me, My Darling" из "Тачно у подне"), знаћете да је пред вама нешто посебно. Сјајна прича са комплексним ликовима, у којој ситног ранчера унајмљују да тајно спроведе опасног одметника Бена Вејда до воза који ће га одвести на суђење, међутим, чим се сместе у хотел да чекају воз, постаје очигледно да тајна није више тајна и креће тзв. battle of wits, а ту је такође и Вејдова банда, која покушава да га ослободи. Ко ће истрајати? Одличан сценарио и темељно простудирани ликови дају потребну комплексност оваквом филму, феноменална фотографија Чарлса Лотона млађег, који је, упркос томе што су се тад углавном снимали колор вестерни, одлучио да филм буде црно-бели, али са црвеним филтерима на сочиву, да би дао земљи спарушен изглед од дуге суше, сјајна музика, и феноменална глума водећег тројца, предвођеног Гленом Фордом у улози Вејда, потпуно другачијој него у претходно поменутом филму. Човек поседује ону врсту ђаволског шарма којем Расел Кроу у римејку, ма колико га ја ценио као глумца, не може ни изблиза да се нада. Он заиста јесте Бен Вејд. Одбио је улогу Дена Еванса која му је првобитно понуђена и сам себе предложио за ову другу. Дена је отелотворио Ван Хефлин, фантастично дочаравши прогресивну несигурност свога лика, који у обећаних 200 долара види последњу шансу да се донекле извуче из буле, јер му суша убија стоку. А није чак ни профи као Гари Купер у једном другом филму, где је такође имао проблема са чекањем воза. Фелиша Фар је добра као шанкерица за коју се Форд заинтересује. А крај - морате да видите да бисте поверовали. За већину разочарење, за мене - фантазија. Ако очекујете револверашке обрачуне у којима све пршти, можете и да прескочите ово. Али, не бих вам то препоручио - пропустићете фасцинантну студију карактера ако то учините. А пропустићете и уживање.

5. THE TALL T (1957) - Budd Boetticher

Бад Бетичер и Рендолф Скот су имали једну од најплоднијих вестерн сарадњи у историји филма, и одлучио сам се да из плејаде њихових филмова издвојим овај, зато што једноставно више не снимају такве. Скромног буџета, без непотребног развлачења, ниже се сет пис за сет писом, у непуних 80 минута, имамо све - студију карактера, благу романсу и финале набијено акцијом и тензијом. Уз све то, ту је сјајан сценарио који нуди богат дијалог и фино профилисане ликове. Да је ово снимано у данашње време, трајало би три и по сата, од чега би пола сата отишло на кадрирање планина и птица у лету, са претенциозном епском музиком. Овај филм не покушава да буде лажно грандиозан. И поред тога што буџетом готово припада Б продукцији, он нуди све елементе А вестерна, профитирајући од сјајних глумаца, доброг сценарија и вансеријске колор фотографије горепоменутог Чарлса Лотона Џуниора. Рендолф Скот је уобичајено сигуран у ономе што ради, на почетку насмејан, како време пролази све суморнији, али и сигурнији у оно што мора да уради. Ричард Бун је сјајан као негативац, који, и поред тога што је убица, није једнодимензионални, црно-бели лик, већ човек који поседује саосећање и потајно жуди за животом какав има Скотов лик. Девет година касније, одиграће још једног врхунског негативца у "Омбреу" Мартина Рита. Морин О'Саливен, двадесетак година после саге о Тарзану, овде бриљира као непривлачна богаташица коју држе као таоца због уцене, одлично је одрадила свој део са материјалом који јој је дат. Треба поменути и епизодисте Артура Ханиката, Џона Хабарда, а нарочито Хенрија Силву, у улози психопате Чинка, који су, свако на свој начин, подигли квалитет филма. Још једна у низу обавезних вестерн лектира.

6. THE BIG COUNTRY (1958) - William Wyler

Далеко од тога да је "Велика земља" непознат филм, али Вилијем Вајлер није баш познат по свом вестерн опусу, па се овај филм ретко помиње кад се прича о његовим остварењима. То је изузетно неоправдано, ово је грандиозни, епски филм који функционише на свим нивоима и у сваком смислу. Грегори Пек игра богатог пензионисаног поморца који се досељава на Запад да би се оженио, али бива против своје воље увучен у сукоб двеју породица око права на појење стоке и парчета земље које поседује независна учитељица. Његове пацифистичке методе збуњују и иритирају мештане, и брзо долази у сукоб са пословођом на имању свог будућег таста, али и сопственом вереницом, која је размажена и контролисана од стране свог бескрупулозног оца. Ускоро ће морати да изабере страну, а самим тим и животни пут. За разлику од претходних наслова, где сам махом истицао концизност као квалитет, овде нимало не смета што филм траје 165 минута. То омогућава да схватимо поступке одређених ликова и уживамо у развоју ове епске приче. Поред Пека, треба поменути и остатак импозантне глумачке поставе - британска лепотица Џин Симонс и холивудска барбика Керол Бејкер, две године након што је запалила великии екран у филму "Бејби Дол", као две жене између којих се налази поморац Пек, Чарлс Бикфорд и Бурл Ајвс као главе двеју завађених породица су веома професионални и интензивни у својим улогама (потоњи заслужено зарадио Оскара за споредну мушку улогу, а исте године заблистао и као Биг Деди Полит у "Мачки на усијаном лименом крову"). Чарлтон Хестон у улози иритантног пословође у служби Чарлса Бикфорда просто цео филм тражи да га неко звекне преко њушке. Фантастична музика Џерома Мороса додатно подиже квалитет филма. Ако сте у могућности, погледајте га одмах, бићете од првог момента заинтригирани и нећете осетити да је прошло 2 сата и 45 минута по завршетку филма. Обећавам.

7. THE HANGING TREE (1959) - Delmer Daves, Karl Malden, Richard Sherman

"Дрво за вешање" је за мене било логичан избор, јер је то једна од комплекснијих улога у каријери Гарија Купера, много суптилније нијансирана од већине ликова које је глумио. И, за дивно чудо, одлично му лежи да буде истовремено љубазан и контрол фрик, убица и лекар, јак и веома осетљив. Једноставно, човек кога одликују оштри контрасти. И то је нешто што се мора похвалити, имајући у виду да Купер никад није био глумац изражајне трансформације, моћне фацијалне експресије, нити глумац који може да тумачи све. Овде је изашао из зоне комфора и то му се вишеструко вратило. Тумачи он доктора са тајном који спасава младог човека од линча разуларене руље, да би након тога почео да му контролише живот. Он води скитачки начин живота, али у овом кампу ће му два познанства променити живот, једно са поменутим човеком, а друго са младом женом која је ослепела после несреће. Филм опет црпи главну снагу из фантастичног сценарија, који са сигурношћу износе врхунски глумци на челу са Купером, а ту су још и наше горе лист, Карл Малден, као човек са неизлечивом жудњом за златом и женама, и Марија Шел у улози ослепеле жене која несвесно из корена мења живот Куперовог лика. У одељку о "Јуми", већ сам писао о томе како Делмер Дејвс воли да режира филмове са изузетно профилисаним ликовима, који су више студија карактера него фестивал пушкарања и мачизма обично присутног у вестернима (мада, има тога и овде, у разумној мери). "Дрво за вешање" не заостаје по квалитету за врхунским вестернима који су свима познати и права је мистерија зашто није познатији филмофилима.

8. WARLOCK (1959) - Edward Dmytryk

"Ворлок" је још један скрајнути бисер вестерна, можда из разлога што се помало загубио у мору квалитетних наслова из педесетих, које су вероватно најбоља декада у жанру, о граду безакоња из наслова, који су окупирале опаке банде. Мештани унајмљују познатог револвераша да им смести кугле у чела, а он и његов хроми помоћник наилазе на изузетан отпор заменика шерифа, који је заправо реформисани бандит који жели да следи искључиво закон. Додајте и жену која стиже у град оптужујући двојицу пистолера да су јој уцмекали вереника, и постављена је сцена за веома напету завршницу. Највећу снагу филм црпи из квалитета глуме готово свих умешаних, а посебно ми се свиђа што нема црно-белих ликова. Ричард Видмарк даје изузетно слојевит портрет човека који је боравио на обе стране закона, Ентони Квин тумачи веома нетипичну улогу за њега, обично је жвакао сцену у мачо ролама и земља је подрхтавала од његове мачо појаве, а овде је малтене слабић, чије обожавање свога "ментора" бизарно нагиње ка хомосексуализму, који је још увек био холивудска табу тема у то време. Хенри Фонда је вероватно централна фигура, као унајмљени револвераш, чије се присуство осећа на екрану чак и кад није ту, злослутно предвиђајући много црњи лик који ће отелотворити девет година касније у епском филму "Било једном на Дивљем западу" Серђа Леонеа. Долорес Мајклс и Дороти Мелоун свака на свој начин доприносе атмосферу, нарочито потоња, која се ушеми са Видмарком, а успут презире поменути двојац, иако је некад била у вези са Квиновим ликом. Веома сложени конфликти су укључени у build-up и ово је још један од пре свега психолошких вестерна, који такође садржи и shoot 'em up сегменте, али они никако нису безумни, већ пажљиво оркестрирани и реалистични. Додајте томе прецизну фотографију, пажљиво биране локације и ненаметљив, али добар скор, добићете филм који треба да виде сви филмски сладокусци, не искључиво обожаваоци вестерна.

9. THE PROFESSIONALS (1966) - Richard Brooks

Почео бих овај кратки приказ освртом на чињеницу да "Професионалци" Ричарда Брукса имају можда и најбољу глумачку поставу у једном вестерну икада. Осмотрите само та имена - Ли Марвин, Берт Ланкастер, Роберт Рајан, Вуди Строуд, Џек Паланс, Клаудија Кардинале, Ралф Белами. Са таквом екипом просто не може да буде грешке. Додајте и Ричарда Брукса, који пише и режира, и добићете сјајно остварење у коме четири плаћеника, сваки мајстор у својој делатности, добијају задатак (односно, унајмљени су од богаташа) да, у смирај револуције у Мексику (негде у току 1. светског рата), врате назад његову младу жену, коју је киднаповао познати револуционар, са којим су неки од плаћеника већ били на истој страни револуције. То ће бити све само не лако, хацијенда је и више него добро заштићена, али јунаци ће дати све од себе. Кад они тамо, а оно међутим, испада да је ситуација много сложенија од оне које им је била предочена и да морају да се изборе са новим чињеницама. Сценарио је права бомбона, Ричард Брукс стално балансира између мрачних мисли о дешавањима око учесника и врцавих доскочица и пошалица међу њима, и мора се рећи да је тај баланс перфектан. Сви су сјајни у својим улогама, мада треба рећи да је Боб Рајан, један од најпоузданијих и најразноврснијих глумаца златне ере Холивуда, имао за себе најслабији материјал и најмање слојевит лик, те можда изгледа као да не припада екипи у којој све пршти од мачизма (мада је био болестан у то време, али одрадио је своје делове коректно). Клаудија поново демонстрира колико јој је пријатно у жанру, што ће бити очевидно две године касније у улози Џил Мекбејн. Занимљиво је да је, у сцени где њен лик покушава да побегне кроз кањон опасан динамитом, њена дублерка тешко повређена, да би онда Клаудија која пре тога није јахала коња, сама извела стант и остала неповређена, а тај кадар је искоришћен у филму. Једноставно, цело остварење је фантастично, од почетка до краја и штета је пропустити га. У првобитним плановима, требало је да глуме Боб Мичам, Грегори Пек и Френк Синатра, али добро је и овако. Скоро па чиста десетка. Уживање загарантовано.

10. HIGH PLAINS DRIFTER (1973) - Clint Eastwood

Други редитељски пројекат Клинта Иствуда има неких сличности са трилогијом Безименог Серђа Леонеа, али највећа од њих је та што он и у овом сјајном остварењу глуми безименог човека. Иначе је поприлично злокобнији и одише безнадежнијом атмосфером него Леонеови вестерни, што овај пут није никакав минус, већ даје додатну тежину свему што се у филму дешава. Град је као и сваки други, мештани су му бескичмене кукавице, али овај град крије и страшну тајну. Кад унајмљени револвераши заврше мртви, житељи се договарају са странцем да их заштити од тројице опаких бандита који треба да изађу из затвора. Међутим, како време пролази, постаје све неизвесније да ли је то била мудра одлука, јер свако мора да плати одређену цену, а и ружна прошлост овог града се враћа да их све прогони. Све води ка узнемирујућем финалном чину који никога не штеди. Клинт је у свом уобичајеном "not a single fuck was given" мачо расположењу, задиже пончо и жваће цигарилосе, али је од првог кадра јасно да је његов лик поприлично мрачнији од Леонеовог Безименог. Све око њега је обавијено велом мистерије и грађани Лага у који је ујахао ће убрзо зажалити што су га упознали. Овај вестерн је далеко од непознатог и невољеног, али ипак не бих рекао да спада у оно што људи прво наводе када причају о најбољим вестернима, а свакако треба да буде ту - рекао бих негде између десетог и петнаестог места. Није лоше за жанр од око 40 хиљада наслова. Мени се лично свиђа то што уопште не робује жанровским шаблонима и један од првих пружа ревизионистичку слику Дивљег запада (чињеница која је јако разбеснела Џона Вејна, а због тога нису радили заједно као што је Иствуд предложио после овог филма). Погледајте га, нећете се покајати, и бићете на иглама до краја. Бриљантно искомбиновани елементи вестерна и трилера су пун погодак.

ШПАГЕТИ БОНУС: IL GRANDE SILENZIO (1968) - Sergio Corbucci

Ово никако није непознат филм, нити било какав скривени драгуљ (већ само драгуљ), али сам осетио потребу да га убацим као бонус, с обзиром да многи људи везују шпагети поджанр искључиво за Серђа Леонеа и Енија Мориконеа. Маестро је поново урадио грандиозну музику, али је иза камере овога пута Серђо Корбући, један од магова из чијег је опуса Квентин Тарантино извлачио велику инспирацију (уосталом, две године раније је потписао "Ђанга" са Франком Нером, чија уводна нумера краси и увод филма "Django Unchained"). У питању је прича о банди окрутних убица, предвођеној садистом Локом, која лови одметнике по снежним планинама Јуте крајем деветнаестог века. Жена једне од жртава из освете унајмљује револвераша, немог од ране младости, познатог као Тишина, и почиње тешка борба на живот и смрт. Ако вас занима како треба да изгледа ултимативни шпагети вестерн - погледајте "Велику тишину", све је ту - лепота, иронија, цинизам, окрутност, насиље, епски ликови и епска музика, кадрирање контраста (од прелепих пејзажа до наглашавања ружноће зликоваца). На супротстављеним странама имамо Жан-Луј Тринтињана, у улози Тишине, који, упркос послу којим се бави (који аутоматски значи да није чистунац) ипак има одређене моралне скрупуле. Немост му даје одређену мистичну ауру и омогућава емотивни израз уз дозу суздржаности. Са друге стране, ту је фантастични, феноменални Клаус Кински, који по мом скромном мишљењу спада у једног од најбољих тумача негативаца на великом платну уопште. Ни овде није разочарао, оживевши љигавог психопату, кога је сопственом бизарношћу и начином на који изговара поједине реченице сјајно претворио у вишедимензионални лик. Додајте познате шпагети њушке Марија Брегу и Луиђија Пистиљија, и добићете злокобну оперу смрти, која одише нихилизмом и коју нипошто не треба пропустити. И немојте.

The Revenant (2015)

Режија: Алехандро Гонзалес Ињариту
Сценарио: Алехандро Ињариту и Марк Л. Смит (делимично по књизи Мајкла Панкија)
У главним улогама: Леонардо Ди Каприо, Том Харди, Домнал Глисон, Вил Полтер

Када дођу празници, увек је време за прегледање релевантних наслова који ће се почетком следеће календарске године такмичити за награде у филмској индустрији. Зимски распусти су пословично резервисани за нове наслове, а постоје одређена остварења која се очекују толико нестрпљиво да их човек једва дочека, чим постану доступни, у било ком формату и са било каквом сликом. Један од таквих филмова је "The Revenant" (немам појма какав ће бити наш званичан превод, ја бих рекао "Повратник" или "Повратник из мртвих"), кога сам споменуо као пројекат у развоју док сам писао текст о Ел Негру, Алехандру Ињаритуу, а и обећао сам своје мишљење чим га будем одгледао. Увек се трудим да испуним задата обећања, па пошто сам се синоћ коначно докопао гледљивог (чак бих рекао, веома солидног, без много пикселизације) скринера, ево и мојих првих утисака, онако на брзину. Пре свега, нећу оклевати да га погледам још једном чим изађе бољи рип, јер је ово један од филмова који заслужује да се види у најбољим могућим условима и са најбољим могућим снимком.

Повратник из мртвих

Епска истинита прича о преживљавању и трагању за осветом трапера Хјуа Гласа, остављеног од своје екипе да умре у леденом беспућу након што га је гризли тешко повредио и довео на ивицу смрти. Приморан да прегура бруталну зиму у америчкој дивљини у изузетно тешким условима, а успут и да избегава непријатељски расположене Индијанце, да би преживео, Хју се ослања искључиво на вољу, инат, жељу за осветом и љубав породице коју (вероватно) више неће видети.

Прво да објасним зашто филм треба видети у пуном сјају. Снимање и читава продукција су трајали необично дуго због хладног времена, удаљености локација и плана који су имали Ињариту и његов уобичајени директор фотографије, Емануел Лубецки, да снимају само на природном светлу, ради максималног реализма. Снимање је било могуће само неколико сати дневно, који су морали бити пажљиво унапред испланирани. Кад се свим тим тешким условима дода и Ињаритуов познати темперамент, добије се изузетно тежак производни процес. Ипак, које год да су биле тешкоће, вредело је издржати да би се добио финални производ. Зато што је финални производ филм који је перфектно усликан, ретко мудовит, нарочито за стандарде 21. века, добро одглумљен, и са непретенциозним али упечатљивим скором. Први плус који морам да дам је изузетно аутентичан изглед локација (с обзиром да је снимано у Канади и Аргентини), као и глумаца у улогама Индијанаца, јер се види да су они управо то што јесу - није дошао неки нашминкани Ђуричко, или Бред Пит, или која већ трећа њушка да одигра Арикаре, већ су то заиста (макар даљи) припадници тог народа, а свака част и на одлуци да се њихови дијалози одигравају скоро комплетно на њиховом језику, то је права ствар, а не да на енглеском декламују неприродно научене текстове као да је синхронизација вршена помоћу "Комодора 64". Велики респект за показану храброст, рекао бих да нико још од Мела Гибсона и његових филмова "Страдање Исусово" и "Апокалипто" нико није експериментисао са нечим тако егзотичним. Кад већ помињем "Апокалипто", морам да признам да ме је "Повратник" више пута подсетио на тај филм, пре свега због начина снимања, лепоте кадрова, и већ поменуте аутентичности. Застаће вам дах од предела окованих снегом и бићете просто хипнотисани пред борбом за опстанак у непрегледној дивљини. Ињариту је, за разлику од неких својих других филмова, овај пут одлучио да много више говори сликама него речима, и то је у овом случају можда био и највећи погодак. Поред ангажмана Ди Каприја.

Мислим да је ово најуспелија, најзахтевнија и најпунокрвнија Леонардова рола још од Хауарда Хјуза у "Авијатичару". Оно што је радио између је махом било strictly entertainment, или нашминкана рециклажа попут Гетсбија. Овде је у питању веома месната улога, да тако кажем, како физички тако и ментално. Храбри и бескомпромисни човек који једини познаје пут кроз снежне запиздине у којима се екипа задесила, изложен презиру неколицине због сина мешанца, одједном остаје без свега што има, након што га брутално измрцвари женка гризлија, а остави га екипа чији је члан био, предвођена прагматично-доминантним Џоном Фицџералдом (Том Харди), који, иако није капетан, остварује своје похлепне замисли, успут испољивши праву природу, много гнуснију од саме похлепе. Ди Каприо заиста даје све од себе да дочара напаћеност и личну драму свога лика, који бива принуђен да, после свега што му се издешавало, преживљава сам по бруталној зими усред америчких пустопољина окованих снегом, док се успут крије од махом непријатељски настројених Индијанаца. Могу да се кладим да у целом филму нема више од десет страна куцаног текста, остало су крици, гунђање, мумлање, дахтање, флешбекови и преживљавање. Како се то може пратити и како није досадно? Па, није, зато што је филм снимљен тако да се ви ставите у његову кожу док га пратите кроз ту голготу. Поред свих физичких мука, њега константно притиска тужна судбина његове породице, и не да му мира то што се његов душманин извукао здрав и читав. Колико је труда уложио у све ово, може се видети у сцени када заиста халапљиво једе сирово бизонско месо (у стварном животу је вегетаријанац). Сцена са медведом је подужа, каква и треба да буде, да би се нагласио пакао који је претрпео, а заиста реално и мучно изгледа оно што се дешава после, иако је после појаснио у интервјуу да није било ниједне стварне повреде. Сама та сцена је сјајна, јер се дигитални ефекти малтене и не примећују. Када коначно преживи, захваљујући подједнако унесрећеном Индијанцу, размишља само о освети. Нећу рећи да је Лео сада сигуран за Оскара следеће године, али би по мени изостанак макар номинације био тешко светогрђе, због свега што је уткао у улогу, човек буквално носи филм на својим леђима. Уз малу помоћ пријатеља, додуше, али нема сумње чији је терет највећи. Кроз мимику, гестикулацију, покрете, звукове које испушта, могу се видети његова патња и бол, али истовремено и унутрашњи конфликти са којима се непрестано суочава. 

Свесрдно му помаже и Том Харди, који је по мени савршен избор за антагонисту овог филма. Истини за вољу, волео бих да сам могао да видим планираног Шона Пена у тој улози, али ни замена му није лоша. Ја сам са Хардијем увек био у односу топло/хладно, али рећи ћу да му је, уз непревазиђеног Бронсона, ово једна од најуспешнијих улога. Полускалпиран и бескомпромисан, не бира средства да дође до циља, па макар то укључивало и издају, и још гомилу пропратних ствари. Морам да похвалим и његову артикулацију, ово му је једна од ретких улога где нити мумла, нити шушка, нити шапуће, него се нормално чује и разуме. Како време пролази, његов лик све више клизи у неку врсту лудила. Обрачун између њега и Леа ме подсећа на оне из стрипова о Блеку Стени и Команданту Марку, од пушкарања до ваљања по планини. Иначе, колико су добро сарађивали, сведочи чињеница да је Том Харди, који иначе никад не чита сценарије, на наговор Ди Каприја, успео да стигне до пола и прихватио улогу. И предао јој се - утолико је језивији као негативац што ниједан свој поступак не преиспитује. Допао ми се и Домнал Глисон, као вођа групе, мада реално му није дат неки огроман простор да се размахне, но ипак успева да га искористи, и да буде потпуно уверљив. Добра епизода.

Немојте да мислите да се филм дави у блату своје премисе о преживљавању, има и те како брзих секвенци, јурњаве, пуцњаве и свега што уз то иде. Ја то видим као неки контраст између лепоте природе и ружноће насиља које се у њој дешава. Глупо је банализовати ствари, али вечита борба човека против природе је овде свакако присутна. Ту је и једна сјајна минијатура у којој један од Индијанаца Французу који је дошао да тргује кожама чита буквицу о части. Феноменално.

Ипак, да не буде да само хвалим, филм је за мој грош ипак предугачак (нешто преко два и по сата), иако ми је јасно да је експлоатисан натуралистички приступ, неки делови су и поред тога развучени преко мере. Ма колико све лепо изгледало, нема потребе баш за толиким детаљисањем. Неколико сцена такође мало не пије воду, пре свега она у леденој реци, а затим и онај стари трик из вестерна са коришћењем барута ме није баш купио. Неки делови сценарија су могли да буду целовитији, јер осим Леа и донекле Тома Хардија, готово да нема профилисаних и слојевитих ликова, а тај број правилно исклесаних ликова је премали за два и по сата трајања. Ипак, нема сумње да се Ињаритуовом чеду поново смеши пар Оскара.

Рјуичи Сакамото се после дуге паузе вратио у Холивуд и компоновао музику која је на моменте емотивна, на моменте драматична и ниједног тренутка на било који начин пренаглашена. Није у питању најбољи скор икада, али су неки делови веома упечатљиви.

Све у свему, шта можете очекивати од овог филма? Пре свега визуелну поезију, Ињариту и Лубецки су га толико савршено снимили да немам апсолутно никакву замерку на то, све је мајсторски. Иако ће вас можда мало емотивно исцедити, а признајем могућност да некима буде и скроз досадан, то се некако уопште не осети, јер је камера фантастично искоришћена. Начин снимања је потпуно другачији него код рецимо "Birdmana", трејлер за овај филм има више резова него читаво прошло Ињаритуово остварење. Затим, мора се подвући изузетан наступ Леа Ди Каприја. Рекох већ да су, да би се изнела оваква улога, била потребна огромна леђа, и он је то јуначки одрадио. Том Харди такође веома добар. Није у питању неки филм који ћете цитирати и препричавати са другарима, али његов висцерални ефекат ће дуго остати са вама и сигурно нећете остати равнодушни, па макар га мрзели и звали претенциозним, а Ињаритуови филмови увек могу тако да се протумаче. За мене је то ипак до сада само један (нећу ни да понављам, знате већ који је). Фасцинантно је знати да се једном човеку све ово стварно догодило, да је стварно преживео овакве ужасе, а мислим да би био задовољан начином на који је то у овом филму приказано. Воља за животом је јача од свих невоља.

ОЦЕНА: 4

The Misfits (1961)

Режија: Џон Хјустон

Сценарио: Артур Милер

У главним улогама: Кларк Гејбл, Мерилин Монро, Монтгомери Клифт, Илај Волах, Телма Ритер, Кевин Мекарти

Дуго нисам могао да одлучим којим филмом се вратити на појединачне рецензије, било је толико њих који су ми у последње време заокупили пажњу. Избор је пао на "Неприлагођене" Џона Хјустона, из неколико разлога. Пре свега, бескрајно га ценим и поштујем као редитеља, а филм сам досад гледао само једном, пре десет година, и то за потребе факултета, при чему ми је дотична професорка својом "анализом" угасила сваку жељу за правим разумевањем овог остварења. Затим, зна се и да је филм историјски значајан по томе што је последњи који су у животу снимиле велике холивудске звезде, Кларк Гејбл и Мерилин Монро. Иза кулиса је у току снимања било толико турбулентно и толико се тога дешавало, да је просто грехота да то не остане забележено овде. Као да се током целог снимања у ваздуху осећала сигурна пропаст.
Ван контекста, треба рећи да је чувени амерички панк бенд који је предводио Глен Данциг инспирацију за име пронашао у овом филму.

Неприлагођени (1961)

Играчица Розлин, која је дошла у Неваду да добије брзи развод, решава да остане неко време док не одлучи шта даље. Упознаје тројицу мушкараца који, сваки на свој начин, утичу на њу, као што и она утиче на сваког од њих. Ту су удовац и пилот Гвидо, наизглед безбрижни каубој Геј, и млађи родео уметник Перс. Када Розлин сазна да се њих тројица баве ловом на мустанге које продају кланици да би их претворили у псећу храну, неће јој бити баш драго.

Слојевитост овог филма и дубина којом су дефинисани његови ликови су једноставно запањујуће. Мора се поменути да је ово један од најзрелијих списатељских радова Артура Милера, прича која је у исто време емотивна и сирова, комична и цинична, а испод свега тога дубоко болна и трагична. Не само због профила троје главних јунака, већ и због приватне кризе између брака Монроове и Милера, чија је фаза распада већ почела пре снимања филма, те се стекао утисак да су многе реченице које Мерилинка изговара нека врста цинично-подмуклог омажа њој самој у приватном животу, што је њену ионако већ пољуљану психу доводило у још горе стање. Но, без обзира на околности, слично Вивијен Ли у "Трамвају званом жеља", стање у коме се Монроова налазила натерало ју је да пружи најбоље од себе, те "Неприлагођене" са правом можемо назвати њеним најбоље одглумљеним филмом, а у питању је права драмска улога. коју је тако дуго чезнула да добије. Ићи ћу још даље, па ћу рећи да је она била сасвим пристојна, чак и добра глумица кад јој се у руке да добар материјал и кад је води добар режисер. Она овде потпуно оставља у прашини уобичајену персону глупе плавуше и игра (осим једне сцене) са тихом суздржаношћу и мноштвом ситних реакција на дешавања око ње, при чему погледи и изрази лица много говоре. Све стоји - и да је каснила на снимање (делом и због тога што јој је муж уручивао нагле промене сценарија ноћ пре снимања и доприносио њеној паници), и да је задржавала продукцију (снимање је прекинуто ради њене двонедељне детоксикације, а у време премијере била је у психијатријској болници), али погледајте одређене сцене, па кажите да није било вредно тога (моја омиљена је сцена при крају са Илајом Волахом - "мораш да добијеш нешто да би био човек?", сјајно одиграно). Нажалост, зависност од пилула и алкохола ју је начисто исцедила, и то се примећује. Она је касније рекла да јој се ни филм ни улога уопште не допадају. Са друге стране, Кларк Гејбл је био поносан, рекавши да је ово, уз "Прохујало са вихором" једини филм у коме му је дозвољено да глуми. Он игра каубоја, који је привидно безбрижан и опуштен, који ужива у пословима којима се бави и извлачи најбоље из живота. Тек када се мало загребе површина, види се да је у питању крхка, несрећна и нежности жељна особа. Док покушава да нађе место под сунцем са Розлин, мало ће боље упознати свет око себе и себе у њему. То ће га у сваком смислу много коштати, и филмски и приватно.

Сјајно је одиграо, вероватно је и у праву када каже да је ово један од ретких филмова где му је дозвољено да заиста глуми и трансформација од опуштеног типа који без скрупула изјави "нешто мора да умре да би нешто друго живело" до сломљеног, старог човека на крају филма, је заиста запањујућа. Емотивни слом при сазнању да су му деца отишла пре времена је заиста нешто што смо од њега ретко виђали. Он и јесте изгледао старо, иако је добро носио својих 59 година, али због изузетне промене у гласу, људи су мислили да можда има рак плућа. Одлично се слагао са обоје колега, долазио је да гледа Монтија Клифта чак и кад је имао слободне дане, а према Мерилин је био нежан и пажљив, јер је разумео кроз шта пролази, и били су сјајни партнери, иако му је много сметало њено кашњење на снимања и све њене тираде изазване зависношћу од алкохола и пилула за спавање. Чекајући је да се појави, често би сам изводио многе опасне сцене, што, наравно, није годило његовом здрављу. На крају снимања је рекао "Боже, драго ми је да је готово, скоро да сам добио срчани удар од ње". То му се сутрадан и десило, а удар је био такав да је за десет дана умро у болници. Монроова је касније кривила себе за његову смрт, мада треба рећи да је он и пре снимања био очајног здравља, јер је пушио од тинејџ доба, и доскора пио као смук. Он је умро први од троје главних глумаца, иако је доктор дежурао 24 сата током снимања због Монроове и Клифта. Монти је имао једва преко 40 година, али се огромна злоупотреба дроге и алкохола јасно оцртавала на њему и веома је лоше изгледао. Он је стварно био опака глумчина, убедљиво најбољи од троје главних, али је био толико психофизички сјебан да му је Мерилин у једном моменту рекла "Никад нисам мислила да ћу упознати неког у горем стању од себе". Монтијев портрет Перса је заправо портрет човека који тражи своје место у свету, измучен породичним трагедијама и недостатком праве повезаности са неким. Са једне стране прерано одрастао због свега што му се десило, са друге, задржао нешто детиње у себи. Поред свега тога, мора да докаже себи, учешћем на родеу, да му време још није прошло.

Фантастична глума, и поред лошег стања у коме се налазио. Интересантно је да је ноћ пред његову смрт, 1966. године, филм био на телевизији, а на питање жели ли да га гледа, одговорио је "Апсолутно не", што су биле и последње речи које је икад иком упутио, с обзиром да је у току ноћи доживео срчани удар. Није ни чудо што су се он и Мерилинка добро слагали, како каже Илај Волах, делили су исти самодеструктивни темперамент. Кад смо већ код њега, како не поменути генијалну улогу Гвида, у којој прво изазива саосећање као механичар, пилот и удовац smooth talker, да би се пред крај претворио у обичну гњиду која не заслужује ни презир, а камоли нешто друго. Апсолутно генијалан глумац, који је углавном увек био епизодиста, а увек остане у сећању (Туко, Калвера, Вакаро, Дон Алтобело). Како не поменути и вазда потцењену Телму Ритер, бриљантну комичарку, која увек у правом тренутку доноси преко потребно освежење и опуштање врцавим хумором и доскочицама о мушко-женским односима, о којима, наравно, зна и више него што треба. Уопште, глумачки ансамбл тешко да је могао да буде бољи, уз све проблеме са којима се суочавао, заправо, можда су чак и поменути проблеми оно што је из њих извукло најбоље у овом филму. Неколико заиста интензивних сцена (кулминација је кроћење коња) чине овај филм правим правцатим емотивним ролеркоустером, на коме би многи позавидели Хјустону и Милеру.

Оно што даје посебно злокобну ноту овом остварењу је тај дух пропасти који се надвио над све ликове у филму. Наслов филма "The Misfits", тачније "Неприлагођени", односно буквално "они који се не уклапају" се односи на неукроћене мустанге, али и на главне јунаке филма, како у њему, тако и у животу. Уметност је у њиховом случају превише имитирала живот, а од првих кадрова, односно од уводне шпице у којој делићи слагалице не могу да се уклопе, истиче се поента. Мерилин Монро у филму има исти проблем као и у животу - покушава да се отргне dumb-blonde имиџа и жели да буде озбиљно схваћена и озбиљно вољена, а не да буде објекат пожуде који месечари кроз живот (додуше, такав утисак се можда стиче и због тога што она због алкохола и таблета делује мало ван себе), али мислим да јој се, сем лошег избора мушкараца и превелике количине истих, нема шта много замерити. Друга је ствар што то није стигла да покаже, а управо је овај филм могао бити одскочна даска. Кларк Гејбл, који је проглашен за краља Холивуда, а глумачки је био задовољан са два своја филма, плус је, после смрти вољене Керол Ломбард 19 година безуспешно тумарао кроз живот тражећи нешто приближно њој. Шта тек рећи о Монтију Клифту, чијих је последњих 10 година живота, од трагичне саобраћајке где му је Лиз Тејлор спасила живот, названо најдужим самоубиством у историји Холивуда. Емотивно измучени бисексуалац, алкохоличар и наркоман, очигледно, као и многи није могао да поднесе терет славе. А био је и те како славан, једини из Брандове генерације који је могао да му приђе.

Ако бих тражио нешто што је могло да буде боље, то би била флуентност тока радње, јер ако бисмо погледали боље, филм снагу црпи из дијалога и односа међу ликовима, а не толико из радње пер се. Стога, фалило му је мало више конкретних, опипљивих дешавања. Савршено је саопштена поента о недостатку људскости и одсуству најосновније хуманости, те немогућности проналаска себе у таквом свету за оне који се не уклапају, али требало је да траје 15-20 минута мање, да би било скроз концизно и ефектно. Фотографија је веома квалитетна, филм је снимљен у смирај владавине црно-беле технике, али се стиче утисак да све и превише подсећа на позориште, иако се дешава у пустињи у Невади. Ипак, недостаци су инфериорни да би угрозили комплетну слику о овом филму. Уопште не чуди што у своје време није био баш адекватно испраћен, с обзиром да по мом мишљењу иде пет до десет година испред њега. Није превише динамичан. нити забаван, не дешава се много тога у њему, али је дефинитивно филм који треба гледати више пута. Оно што је најстрашније у вези с њим је чињеница да је данас више него икад актуелно оно о чему филм проговара. Више од пола века од снимања, делује свеже као погача тек извађена испод сача. Сиров, емотиван и интелигентан, какви и треба да буду филмови који наводе на размишљање. Ако га гледате са пажњом, сигурно вас неће оставити равнодушним, јер је глумачки и сценаристички готово перфектан, и не могу довољно да га препоручим сладокусцима који желе нешто дубље од напуцаних ефеката, експлозија и клања. Будите спремни на вожњу која истовремено и успављује, али и бескомпромисно удара у стомак без пардона.

ОЦЕНА: 4

Homicide - Life on the Street (1993 - 1999)

Аутор серије: Пол Атанасио
Литерарни предложак: Дејвид Сајмон

У главним улогама: Јафет Кото, Ричард Белзер, Кларк Џонсон, Кајл Сикор, Андре Брауер, Рид Дајмонд, Мелиса Лио, Нед Бити, Данијел Болдвин, Изабела Хофман, Мишел Форбс, Жељко Иванек, Џон Полито, Шерон Зајман, Клејтон Лебеф, Макс Перлих, Питер Герети, Кели Торн, Мишел Мишел, Џон Седа, Ђанкарло Еспозито, Тоуни Луис, Харли Мекбрајд, Ерик Деламс
Трајање: 7 сезона/122 епизоде/45 мин. + филм Homicide: The Movie (2000)

Не знам треба ли уопште правити увод о томе колико су полицијске серије тренутно превазиђене као жанр, и колико се квалитета изгубило у маси генеричких серија за шупљоглаву публику, и сценарија којих би се постидели и писци петпарачких еротских романа. Јунаци - пандури са моћима Супермена, који на основу једног влакна реконструишу цео случај, имају проблема са бившим женама и алкохолом, серендају неке глупости са својим партнерима, уз обавезну дозу сарказма, а још се није родио убица или преступник који може да им доскочи. То су бајке у које не верују ни они који их пишу. Заправо, једина полицијска серија где се може говорити о каквом-таквом квалитету је True Detective. Но, такве телевизијске форме ће увек бити непресушан извор инспирације. Из времена кад сам био мали, сећам се да се гледала "Криминалистичка прича", те "Пороци Мајамија" и "Улице Сан Франциска", али није реално да дајем суд о њима, јер их након тога нисам репризирао. Оно о чему хоћу да пишем је серија која је, може се слободно рећи, донела потпуни препород овом поджанру, и представља нешто дотад невиђено на телевизији. Знам да изгледа као да прелако користим такву терминологију, али верујте да није тако. Штавише, рекао бих да представља једну од најбољих драмских серија које сам икад имао привилегију да погледам, а у наставку ћу покушати да објасним зашто је тако. Хватао сам је на прескоке на Пинку у другој половини деведесетих, потом на неким локалним телевизијама, па на крају и на РТС-у почетком овог века, али сам у последње четири године имао срећу да је два пута погледам од почетка до краја, и стојим вам добар да је (сем последње сезоне) у питању можда и најбољи драмски телевизијски програм деведесетих, а то би требало да буде довољна препорука за гледање.

Чланови елитне јединице балтиморског одељења за убиства суочава се са најразличитијим профилима случајева који осликавају друштвено-политичке проблеме Америке деведесетих, истовремено решавајући и своје приватне проблеме. Живот на улици се често преплиће са личним.

Серија је инспирисана књигом Дејвида Сајмона, који је провео годину дана на улици са балтиморским одељењем за убиства. Хроника случајева забележених у тој књизи је послужила као инспирација за већину епизода, тако да је велики део онога што се може видети у серији потпуно истинит. Прво што ову серију издваја од осталих, и због чега сам се одлучио да пишем текст о њој, је запањујућа реалистичност, слојевитост и пунокрвност којом одишу готово сви ликови. То су људи од крви и меса, са свим својим манама и врлинама, животним причама, принципима, унутрашњим борбама и приватним проблемима. Суочени са страшним злочинима, који неретко призивају и сопствене демоне прошлости, чланови ове јединице се, док покушавају да кривце приведу правди, труде да одрже контролу над сопственим животима. Они се сви боре за добру ствар, али понекад, за разлику од других серија, долазе у ситуацију да буду изманипулисани. А на улицама има свега - злочина из страсти, мржње, беса, љубоморе, нехата - злочина због дроге, пљачке, због чланова породице, расе и вере. А највеће зло их можда чека унутра - борба против самог система, који је до зла Бога корумпиран, борба против претпостављених, који ће, када треба, учинити све да заташкају одређене околности, зарад друштвено-политичке промоције, борба против колега који ће због личне наклоности према оптуженима понекад зажмурити на једно око, иако је истина очигледна, па чак и борба са самим собом, јер многи случајеви приморавају на преиспитивање дотадашњих веровања и принципа, па чак и оних најчвршћих и најдубљих. Дакле, први и основни квалитет серије је што делује као живот забележен филмском камером. Томе је, ако гледамо полицијске серије касније пришла само "Жица", која се, узгред, такође дешава у Балтимору, и аутор је такође Дејвид Сајмон. Отуд можда и не чуди одређена сличност између ова два телевизијска наслова.

Одакле почети кад су у питању сјајни глумци? Само неколико њих је пре ове серије могло да се сврста у познатија имена - Јафет Кото, у командира смене Ала Ђиардела, црног Италоамериканца, одлучног да увек учини праву ствар, чак и када тиме ради директно против својих личних интереса, Нед Бити, као Стен "Људина" Боландер, искусни и исправни ветеран, чија каријера и живот углавном иду низбрдо, али му то не смета да буде на висини задатка, па донекле и Данијел Болдвин, овде у улози Боа Фелтона, детектива са добром интуицијом, кога женскарошка природа уваљује у грдне приватне проблеме. Сада се тој листи може придодати и Мелиса Лио, која је у 21. веку коначно почела да добија меснатије улоге (забола и Оскара за филм "The Fighter" као мајка Волберга и Бејла). У серији је Кеј Хауард, детективка са најбољим  процентом решених случајева, којој баш и не прија свет којим доминирају мушкарци, те је то тера да још више напредује. Ту су још и феноменални Ричард Белзер, као неодољиво цинични и саркастични реформисани хипик Џон Манч, који, по сопственом мишљењу, у мало ствари има среће (а нарочито са женама; како ће се видети кроз серију, то такође важи и за партнере), те ни остали не треба да је имају баш превише; одлични Кларк Џонсон, као Мелдрик Луис, брбљиви пандур, који балансира између духовитости и претеране озбиљности, има болесног брата, и није ништа срећнији са партнерима од Манча. Рид Дајмонд бриљира као Мајк Келерман, човек који је посветио живот томе да буде добар полицајац, и који прелази у Убиства половином серије и одмах бива увучен у један лични рат, да би по његовом завршетку стао на жуљ чувеном Лутеру Махонију (сјајни Ерик Деламс, нестварна рола у само 6 епизода), господару дроге, против кога ће рат трајати читаву сезону и по, и у коме неће бити заробљеника. Али, најупечатљивији пар детектива сам оставио за крај.
Френк Пемблтон (Андре Брауер) и Тим Бејлис (Кајл Сикор) су двојица детектива са којим људи генерално највише идентификују ову серију. Чак и кад не раде на случају у епизоди, њих двојица некако увек доспеју у средиште пажње, вероватно зато што су њихови ликови тако маестрално написани и оживљени. Први је искусни интелектуалац и бивши католик, за кога су све смрти исте, било да је убијени пропалица са улице или градски званичник, познат по лукавствима којима изнуђује признања, сурово прагматичан и увек спреман на све да би злочинце привео правди. Индивидуалиста је, који не воли претерано да се социјализује и не жели претерано партнера, чак га та константна посвећеност може и лично пуно коштати. Бејлис је новајлија, пристигао из градоначелниковог обезбеђења, који кроз седам сезона серије прелази дуг пут, који је час бизарно хумористичан, час непојмљиво трагичан. Од првог случаја, брутално убијене девојчице, Адине Вотсон, која остаје с њим до самог краја, до јурњаве за убицом преко интернета у последњој сезони, и свега што му се десило у међувремену, много се мења као особа, а уз Јафета Котоа, Ричарда Белзера, Кларка Џонсона и Шерон Зајман, која игра службеницу Наоми, једини је глумац који се појављује кроз целу серију. Ту су и споредни ликови, старешине, упечатљиви негативци, а пре свега државни тужилац Ед Денверс, који свесрдно ради на привођењу криминалаца правди, а убедљиво га тумачи Канађанин словеначког порекла, Жељко Иванек.

Поменутој аутентичности серије доприноси и чињеница да је комплетно снимљена на локацијама у Балтимору, те сценарио неретко нуди праве мале историјске лекције везане за политику, музику и спорт. Довољно је само рећи да је једна од епизода препуна референци на Едгара Алана Поа, који је, из поменутог града (на крају крајева, фудбалски тим се зове Гавранови из Балтимора, даља објашњења нису потребна, надам се). Док још причам о глумцима, треба поменути да су се многи глумци са холивудске А листе појавили у овој серији и заблистали. Ту пре свега мислим на покојног Робина Вилијамса, који је, у јеку популарности изазване крајње инфериорним (да не употребим тежу реч) филмовима попут "Госпође Даутфајер", забележио изузетну драмску улогу оца двоје малолетне деце чија жена бива упуцана у главу након неуспеле пљачке. Сина му игра Џејк Гиленхол (или како год да му се презиме изговара). Одмах затим је ту и феноменални Стив Бјушеми у улози Гордона Прата, чудака, који зна све помало, а ништа претерано, осумњиченог за рањавање троје полицајаца, сјајне сцене са Пемблтоном и Бејлисом у соби за испитивање. Па Винсент Д'Онофрио и чувена епизода са метроом. Ко би заборавио Џеј Кеј Симонса, новопеченог Оскаровца и његовог лудака. Потом, мали психопата Мекфи Броудмен који управља свима у приватној школи за богате снобове, а игра га нико други до будући Хобит, Илајџа Вуд. Ветеран, сада такође покојни Чарлс Дарнинг, размрдава екипу, као огорчени бивши пандур, Томи Финеган. Несрећно убијена у стварном животу, Ејдријен Шели, заблистала је у улози раднице у продавници коже, кад Бејлис истражује убиство са примесама садо-мазохизма. Дејвид Морс као Бејлисов рођак у фантастичној епизоди "Боје". Бруно Кирби (такође није више жив, играо младог Клеменцу у наставку "Кума"), као бивши робијаш који се свети Пемблтону. Све су то само неки од случајева, али посебан квалитет ове серије је што и од потпуно непознатих имена може да извуче нешто вансеријско. Погледајте само сцену из епизоде "Every Mother's Son" у којој се две мајке срећу у станици и причају о својим синовима, не знајући да је један убио другог - емотивније од било чега што је после тога годинама изашло на телевизији. Све наравно креће од квалитета текста, на коме је радило десетак главних сценариста, плус још 20-30 људи.

Од осталих позитивних ствари, свакако ваља истаћи саундтрек врхунског квалитета, који увек провуче адекватну нумеру у складу са ситуацијом, без обзира да ли су у питању тада полуанонимни балтиморски бендови (типа Monkeyspank), заборављени асови џеза, Хендлова "Пасакаља", или легендарни извођачи попут Доне Самер, Кинкса, Тома Вејтса, Нине Симоун, Металике, Блонди, и других. Песме сјајно осликавају општу атмосферу одређене епизоде. Постоје и бројне референце на култне ствари из света музике, па ће тако неко сигурно приметити да се кроз епизоде провлаче имена као што су Лејн Стејли и Крис Новоселић. Лепота је у томе што, осим што су злочини веома разноврсни, они заузимају различите временске интервале. Решавање понекад траје једну епизоду, понекад неколико њих, понекад борбе трају по читаву сезону, а понекад случајеви остану и нерешени, баш као и у правом животу, за разлику од разноразних ТВ испрдака и абортуса попут "Места злочина". Још једна занимљивост лежи у чињеници да најзанимљивије делове епизода често не чини рад на случају, него ликови, њихове реакције на злочине, као и реакција система на њих, у зависности од природе злочина, политике и правосудног система. Решавање случаја никад није промена боје имена на табли из црвене у црну, већ лична победа, која понекад не стигне, а понекад је потпуно Пирова, у зависности од околности. Равнодушност не постоји.

После прве две скраћене сезоне, од укупно 13 епизода, у којима се ствар захуктава и пратимо неколико изузетно занимљивих прича, у трећој и четвртој, серија достиже пун потенцијал, те одржава висок стандард кроз читаву пету и шесту сезону, све до њеног експлозивног и драматичног краја. Дакле, око стотинак епизода прворазредног, бескомпромисног и надасве реалистичног телевизијског програма. Треба рећи да је серија освојила четири Емија, један Бери Левинсон, за режију прве епизоде, један Том Фонтана, за сценарио епизоде "Three Men and Adena", један људима задуженим за кастинг читаве серије, и један већ поменутом Андреу Брауеру, за оживљавање маестралног Френка Пемблтона. Серија сјајно балансира између момената препуних врцавог хумора (расправе Манча и Боландера, или Луиса и Кросетија, сцена са копир-апаратом) и драме прожете трагедијом (Луисов слом после истраге о Кросетију, или епизода са Денверсовом вереницом). Да не заборавим да поменем и тзв. крос-овер епизоде Њујорк-Балтимор, где се укрштају путеви са екипом још једне добре серије "Law and Order", те тако можемо у серији неколико пута видети Џерија Орбаха и Бенџамина Брета као сараднике момака из Балтимора. На крају крајева, Манч после завршетка приче у серији одлази у Њујорк, а, веровали или не, Ричард Белзер се у лику Џона Манча појављује (или је поменут) у чак десет различитих серија, укључујући и "Жицу", "Досије икс", "Arrested Development", "30 Rock" и "Luther".

Да не буде да сам слеп поред очију, имам и неколико минорних замерки на серију, које се пре свега односе на последњу сезону, у којој је квалитет значајно опао. Одласком два веома важна и инспиративна лика, Пемблтона и Келермана, којима нису доведене адекватне замене, изгубљена је оштрина и бескомпромисност. Бачен је акценат на односе унутар одељења, успешне и неуспешне љубавне везе, те недовољно профилисане ликове, попут Мајка Ђиардела, кога тумачи иначе феноменални глумац, Ђанкарло Еспозито. Такође, превише простора је дато Мишел Мишел, у лику Рене Шепард, која осим што покушава да буде нова Кеј Хауард (и славно пропада у том покушају), није донела ништа ново (мада, истини за вољу, изгледа много боље). Пребацивање Стајверсове у Убиства после фрке са Махонијем такође није био баш најбољи потез, а Гарти и Балардова су сасвим непотребни ликови од самог почетка. Има ту занимљивих епизода, да не грешим душу, пре свих она о беби закопаној иза мотела, али то је једноставно недовољно да би се одржао рејтинг. Стога и не чуди што је у доба отказивања серије, својеврсно говно попут "Неша Бриџиса" било гледаније од ове култне серије. Такође ми је сувишан лик Броудија, његово лутање од једног до другог цимера, као и целокупно његово битисање у серији. Макс Перлих је улогу одрадио коректно, али уопште не видим потребу за његовим укључивањем у цео процес.
После лошије сезоне и отказивања, неколико месеци касније, појавио се дугометражни филм "Homicide: The Movie", чији је задатак био да покрпи рупе и одговори на отворена питања, што је исти углавном и успео да уради, успут вративши све глумце из свих сезона да још једном обаве заједничку истрагу. Може се рећи да је једна од најбољих полицијских серија (па, зашто не рећи и серија уопште) успешно завршена. Кнедла ми је увек у грлу кад се сетим како Кларк Џонсон у улози Луиса изговара исту реченицу на почетку и на крају серије - "у томе и јесте проблем са овим послом, нема везе са животом". Заправо има, и он то добро зна.

Ако тражите серију која није генерички отпадак попут ових данас, на коју ћете се брзо навући, која има интересантне ликове који ће вас натерати да размишљате о њима и након завршене епизоде, онда не тражите даље. "Одељење за убиства - живот на улици" верно прати истинит литерарни материјал по коме је настало, и из њега извлачи оно најбоље да би се добио финални производ. После можете гледати и "Жицу", која такође има много тога да понуди, и која такође сецира град Балтимор оголивши га до костију, и кроз призму полицајаца, и кроз призму великог броја криминалаца из разних друштвених слојева и сфера. Али, од "Убистава" се мора почети. Она су камен темељац и нешто што је заиста дотад невиђено на телевизији кад су полицијске серије у питању. Уз "Твин Пикс" и "Досије икс", то је серија која је обележила деведесете године прошлога века. Успут је и велика зараза којој се увек радо поново предајем. Ако се и после свега овога још увек премишљате да ли треба да почнете да је гледате, искористићу прилику да цитирам Драгана Петровића  који завршава култни филм  Горана Марковића "Већ виђено" речима "Не оклевај. Не оклевај. Учини то - сада".

На неки начин вам и завидим што ћете тек сада први пут искусити ову дивоту. А имам утисак да нисам најбоље успео да дочарам колико је ова серија уистину квалитетна. Пискарање не помаже, то морате да видите и утврдите сами.

ОЦЕНА: 5 -

Дупли програм - The Innocents (1961) / The Other (1972)

Љубитељи филма сигурно знају шта је такозвани Double Feature - некада веома популарни биоскопски феномен приказивања два филма по цени једног. Обично имају сличну тематику, а један је обавезно филм Б продукције, једно време су студијске главешине у томе виделе начин да промовишу и нискобуџетне пројекте, за које се може рећи да у неким случајевима уопште нису били за потцењивање (види текст о ноар филму). Много пута би могле да се виде и разне кратке форме, као што су кратки филмови комичара попут Чаплина, Станлија и Олија или Три битанге. Хорори су такође често приказивани у оквиру Double Feature феномена, а као што знате, Квентин Тарантино и Роберт Родригез су својим омнибусом Grindhouse, управо под фирмом дуплог програма одали почаст филмовима уз које су одрастали, кроз остварења Death Proof и Planet Terror (2007). У овом тексту ће тема бити два концепцијски слична, а опет тако различита трилер/хорор филма, који имају још један везивни елемент - међу протагонистима су деца. Врло радо препоручујем гледање у пакету, поштоваоци жанра ће бити одушевљени.

1. THE INNOCENTS (1961) - JACK CLAYTON

Сценарио: Вилијем Арчибалд, Труман Капоти, Џон Мортимер, по новели Хенрија Џејмса "Окрет завртња"

У главним улогама: Дебра Кар, Мартин Стивенс, Памела Френклин, Мајкл Редгрејв, Питер Вајнгард

Трајање: 100 минута

Највише од свега волим такозване low risk/high reward филмове, а ово остварење Џека Клејтона је типичан пример. Пошто нисам био упознат са књижевним предлошком кад сам први пут гледао филм, упустио сам се у све не очекујући буквално ништа (осим одличне глуме феноменалне и што се тиче филмских и позоришних награда, вазда трагично потцењене Дебре Кар, која већ тада беше једна од мојих омиљених глумица), а добио сам поприлично. У међувремену сам прочитао и новелу, те је пало и неизбежно упоређивање, па још једно гледање. У сврху писања овог текста, погледао сам га и трећи пут и стојим вам добар да је у питању филм коме фали само пар мрвица да буде право, чисто ремек-дело. Ово је прича о жени која прихвата посао гувернанте и старатељке над двоје деце на сеоском имању, пошто њихов богати ујак нема времена за њих. Жена се спријатељује са децом, али је брину њихови повремени чудни испади и понашање, док је истовремено узнемирује неколико необјашњивих визија и гласова, за које временом закључује да припадају бившем газдином слуги, Питеру Квинту, и бившој гувернанти, госпођици Џесел (сада обоје мртви) који су наочиглед свих упражњавали неприкладну и непристојну везу. Све је више доказа (бар се њој тако чини) да ово двоје запоседају тела недужне деце да би могли и даље преко њих и кроз њих да буду заједно. Међутим, поставља се кључно питање - да ли је баш све тако како главној јунакињи изгледа, или је њен крхки ум убедио у све то; да ли је успела превише да подлегне параноји и уобразиљи, или је у праву?

Најпре бих хтео да нагласим колики је погодак ангажовање Дебре Кар за улогу госпођице Гиденс. Она је тек у неколико улога одступила од prim and proper калупа по коме је била најпознатија (погледати "Одавде до вечности" за илустрацију), тако да је генерално и овде близу те, да тако кажем, зоне комфора, али јој је ова жанровска, пунокрвна улога дала прилику да искаже сву разноврсност (квази-интелектуалци би рекли версатилност) свог пребогатог глумачког израза. Постепен силазак с ума и све већи страх госпођице Гиденс су заиста фантастично приказани и одглумљени, није ни чудо што је сама глумица сматрала да јој је ово најбоља улога. Наравно, то јој је омогућио пре свега одличан сценарио, више изведен из Арчибалдове позоришне адаптације новеле, него из самог Џејмсовог књижевног дела. Мартин Стивенс и Памела Френклин апсолутно бриљирају у улогама (поседнуте) деце, и у појединим тренуцима заиста крећу жмарци низ кичму од одређених сцена, почевши од песме "О, тужна врбо", преко пољупца за лаку ноћ (знаћете на шта мислим кад погледате филм), па до последњих сцена у којима њихова избезумљеност долази до пуног изражаја. Свака част Џеку Клејтону што је извукао то из њих, имајући у виду да им је давао текст дан пред снимање, да их не би оптерећивао хорор контекстом читаве приче. Њему је иначе било јако тешко да "удаљи" овај свој филм од британских хорор филмова продукције "Хамер", који су тада доживљавали велики успех. Да је успео у намери да реализује нешто своје и јединствено, говоре и речи редитеља Франсое Трифоа, да је ово "најбољи британски страшни филм откако је Хичкок отишао у Холивуд". Треба поменути и изузетног ветерана Сер Мајкла Редгрејва, који епизодом од пет минута успева комплетно да огади гледаоцима лик безосећајног ујака. Разлике између књиге и филмске адаптације не кваре ову потоњу, напротив, нема их много, али су разлике таман толике да обогате амбијент готског хорора и да створе још напетију атмосферу. За то је заслужан и Фреди Френсис, директор фотографије, који је често правио контрасте између мрачних кадрова са минималним осветљењем, и оштрог бљештавила изазваног мноштвом лампи, којих је било толико да је Дебра Кар у неким ситуацијама морала да стави наочаре за сунце, а екипа се шалила да је унајмљен да спали студио. 

Велико достигнуће редитеља је што је ингениозним снимањем, уз мајсторско коришћење звука и минималне количине музике, као и светлости и сенке, успео да од најобичније породичне куће створи поприште страха. И као што већ рекох, главни квалитет филма у односу на књигу је тај што је књига експлицитно прича о духовима (уз уобичајени Џејмсов психолошки увид у ликове) и у то читалац ни на тренутак не сумња; међутим, филм оставља и могућност да је госпођица Гиденс све умислила, и да је њена параноја искреирала развој догађаја са краја филма - и пружа суптилне трагове и за једну и за другу опцију. Та способност, да натера гледаоца да размишља и дуго мозга о ономе што је видео је оно што чини овај филм јединственим. Одличан показатељ да креативност и машта могу да учине много више на плану хорора од нон-стоп gross-out/splatter фестивала какви се у новије време снимају. И тај суптилни хорор је застрашујућ, без обзира је ли стваран или је у глави младе и очигледно сексуално фрустриране жене. Или можда има и једног и другог? То је најважније и то је највећа снага овог британског класика. Мане су минорне, па нећу детаљисати око њих, на моменте је могло да иде за нијансу брже, а нашло се и пар ствари које малчице не пију воду, али ништа од тога не може да наруши врхунски квалитет овог филма, који од свег срца препоручујем. Такође, свима онима који кажу да није у питању хорор саветујем да га погледају поново. Хорор не чине хектолитри крви и педесеторо мртвих на крају филма.

2. THE OTHER (1972) - ROBERT MULLIGAN

Сценарио: Том Трајон (по сопственој књизи)

У главним улогама: Ута Хејген, Дајана Малдур, Крис и Мартин Удварноки, Норма Коноли, Виктор Френч

Трајање: 108 минута

Ни сам не знам шта сам досад чекао те нисам гледао овај филм. Иза камере је Роберт Малиган, режисер класика "Убити птицу ругалицу" десет година раније, премиса је обећавајућа, знајући шта је хорор седамдесетих имао да понуди, ово, по свим мерилима, никако није могао бити промашај. И испоставило се да заиста није, далеко од тога. Прича прати два близанца, Холанда и Најлса, који уживају на породичној фарми у лето 1935. Један је пакосни несташко који ужива да прави зврчке, а други стидљивко кога често оптужују за братовљева дела. Над њима, мајком, бабом и осталим члановима домаћинства је сенка недавно преминулог оца. А када у околини почну да се догађају нова убиства, баба са ужасом почиње да увиђа да један од близанаца има неке везе са тим, а да великог удела у томе има и "игра" коју их је она научила. Ствари постају све компликованије, а ужаси се само ређају. Ко или шта је заправо одговорно за трагедију ове породице? И како га зауставити?
Од самог почетка, амбијент ме је мало подсетио на "Убити птицу ругалицу". Малиган очигледно воли ту руралну, наизглед идиличну атмосферу која крије много тога испод фасаде безбрижности. Дихотомија добар/лош близанац је присутна од самог почетка, те отприлике знамо шта можемо да очекујемо, само је било питање на који начин ће се све развити. И развило се одлично, поготово узевши у обзир да тема са злом децом није баш најсвежија. Но, за разлику од филмова снимљених после овог, као што су "The Exorcist" и "The Omen" у којима је дете у служби натприродних, ђаволских сила, овде је хорор у потпуности психолошке природе. То у неку руку још и више доприноси злокобној атмосфери читавог филма, спознаја да је само дете (до)носилац зла, а не Луцифери, Белзебуби, Мефистофели, и тако даље. "Несрећни случајеви" се ређају као на траци и само баба схвата докле све може да оде и докле је већ отишло. Кад сам већ код бабе, морам да поменем легендарну учитељицу глуме, Уту Хејген, која блиста у тој улози. Позоришна легенда се заиста одлично снашла у једној од својих ретких филмских улога, након што ју је одбила велика Ингрид Бергман. Њој такође иду заслуге и за ангажовање Криса и Мартина Удварнокија, који су своје улоге заиста одрадили "као матори", и да нису одмах потом напустили глумачке воде у потрази за мирнијим животом, лако су могли да буду оно што је у својој генерацији био на пример Хејли Џоел Осмент. Морам признати да нисам читао књигу, али обратите пажњу на суптилне паралеле између "игре" Перијевих и "исијавања" Денија Торенса, сасвим је могуће да је Стивену Кингу ова књига донекле послужила као узор. Дајана Малдур је овде показала сасвим друго лице у односу на неке своје пређашње улоге, као мајка којој из разноразних разлога никада није добро. Одличан је тај спој крхкости и страха који је непогрешиво дочарала.

Доста замерки иде на чињеницу што се веома важан део приче открива прерано, гледалац је после две трећине филма суочен са главним "обртом". Стоји да је све можда могло да исплива за нијансу касније, али свакако не много касније. Осим тога, не губи се готово ништа кад је атмосфера и саспенс у питању, јер прави ужас долази тек у тих последњих четрдесетак минута. Не треба заборавити ни прилично шокантан завршетак, који се намеће као логичан ако знамо да је ово филм из седамдесетих година. Свакако да треба поменути и да је филм феноменално снимљен, фотографија је првокласна, што је, рекао бих, морање у оваквим остварењима. Роберт Суртис је одрадио одличан посао, а шта рећи тек за Џерија Голдсмита, који још једном компонује саундтрек за све генерације. Права је штета што је пола остало у соби за монтажу - целокупни скор је постао доступан тек двадесет пет година после снимања филма. Као и горепоменути "Невини", и овај филм не заснива страву и емоционални удар на невероватном обрту, већ на напетости и на вишеструким интерпретацијама, које отварају простор за дискусију. Жалосна је чињеница да је овај наслов данас мање-више опскуран, а да више пажње завређују неки који су реално испод. Атмосферичан од почетка до краја, сјајно режиран и одглумљен, у питању је филм који свакако никог неће оставити равнодушним. Или ћете га обожавати, или мрзети. Трећег нема.

Међу стварима које се овом филму замерају наводе се недостатак темпа, недостатак саспенса, недостатак правих хорор сцена. Чињеница је да је сваком филму могуће наћи ману, у зависности од тога где гледамо и шта тражимо. Чињеница је да постоје и бржи и напетији и хороричнији филмови од овог. Али, ово је филм који је играо на карту суптилне језе и који управо иде на спорији build-up, a по мени je у свему томе сасвим успео, те је стварно одличан избор за варијанту дуплог програма за суботње поподне без обавеза. Чак и да се све поменуто може рачунати као мана (а ја се не слажем с тим, објаснио сам већ зашто), у њему непорециво постоји и много тога одличног, као што ћете и сами видети. Такође се мора признати да су филмови великог редитеља снимљени после овога доста слабији по квалитету од дотадашњих (нека буде да онај са тинејџ Рис Витерспун није толико лош, али то је све), те је овај филм на неки начин морање и у историјском смислу, рекао бих да је то последњи период кад је чувени Боб Малиган био способан да изнедри нешто велико и заиста успешно.

Ако причамо о поређењу, за длаку дајем предност "Невинима", највише због моје безумне љубави према Дебри Кар, коју бих гледао и како два сата кува кафу, а потом и због чињенице да сам се после сваког од три гледања осећао као да ми је први пут. То не може много наслова. Ипак, по мом мишљењу, оба филма вреди гледати, иначе не би ни била овде, само им приступите отвореног ума, то је најважније.