Homicide - Life on the Street (1993 - 1999)

Аутор серије: Пол Атанасио
Литерарни предложак: Дејвид Сајмон

У главним улогама: Јафет Кото, Ричард Белзер, Кларк Џонсон, Кајл Сикор, Андре Брауер, Рид Дајмонд, Мелиса Лио, Нед Бити, Данијел Болдвин, Изабела Хофман, Мишел Форбс, Жељко Иванек, Џон Полито, Шерон Зајман, Клејтон Лебеф, Макс Перлих, Питер Герети, Кели Торн, Мишел Мишел, Џон Седа, Ђанкарло Еспозито, Тоуни Луис, Харли Мекбрајд, Ерик Деламс
Трајање: 7 сезона/122 епизоде/45 мин. + филм Homicide: The Movie (2000)

Не знам треба ли уопште правити увод о томе колико су полицијске серије тренутно превазиђене као жанр, и колико се квалитета изгубило у маси генеричких серија за шупљоглаву публику, и сценарија којих би се постидели и писци петпарачких еротских романа. Јунаци - пандури са моћима Супермена, који на основу једног влакна реконструишу цео случај, имају проблема са бившим женама и алкохолом, серендају неке глупости са својим партнерима, уз обавезну дозу сарказма, а још се није родио убица или преступник који може да им доскочи. То су бајке у које не верују ни они који их пишу. Заправо, једина полицијска серија где се може говорити о каквом-таквом квалитету је True Detective. Но, такве телевизијске форме ће увек бити непресушан извор инспирације. Из времена кад сам био мали, сећам се да се гледала "Криминалистичка прича", те "Пороци Мајамија" и "Улице Сан Франциска", али није реално да дајем суд о њима, јер их након тога нисам репризирао. Оно о чему хоћу да пишем је серија која је, може се слободно рећи, донела потпуни препород овом поджанру, и представља нешто дотад невиђено на телевизији. Знам да изгледа као да прелако користим такву терминологију, али верујте да није тако. Штавише, рекао бих да представља једну од најбољих драмских серија које сам икад имао привилегију да погледам, а у наставку ћу покушати да објасним зашто је тако. Хватао сам је на прескоке на Пинку у другој половини деведесетих, потом на неким локалним телевизијама, па на крају и на РТС-у почетком овог века, али сам у последње четири године имао срећу да је два пута погледам од почетка до краја, и стојим вам добар да је (сем последње сезоне) у питању можда и најбољи драмски телевизијски програм деведесетих, а то би требало да буде довољна препорука за гледање.

Чланови елитне јединице балтиморског одељења за убиства суочава се са најразличитијим профилима случајева који осликавају друштвено-политичке проблеме Америке деведесетих, истовремено решавајући и своје приватне проблеме. Живот на улици се често преплиће са личним.

Серија је инспирисана књигом Дејвида Сајмона, који је провео годину дана на улици са балтиморским одељењем за убиства. Хроника случајева забележених у тој књизи је послужила као инспирација за већину епизода, тако да је велики део онога што се може видети у серији потпуно истинит. Прво што ову серију издваја од осталих, и због чега сам се одлучио да пишем текст о њој, је запањујућа реалистичност, слојевитост и пунокрвност којом одишу готово сви ликови. То су људи од крви и меса, са свим својим манама и врлинама, животним причама, принципима, унутрашњим борбама и приватним проблемима. Суочени са страшним злочинима, који неретко призивају и сопствене демоне прошлости, чланови ове јединице се, док покушавају да кривце приведу правди, труде да одрже контролу над сопственим животима. Они се сви боре за добру ствар, али понекад, за разлику од других серија, долазе у ситуацију да буду изманипулисани. А на улицама има свега - злочина из страсти, мржње, беса, љубоморе, нехата - злочина због дроге, пљачке, због чланова породице, расе и вере. А највеће зло их можда чека унутра - борба против самог система, који је до зла Бога корумпиран, борба против претпостављених, који ће, када треба, учинити све да заташкају одређене околности, зарад друштвено-политичке промоције, борба против колега који ће због личне наклоности према оптуженима понекад зажмурити на једно око, иако је истина очигледна, па чак и борба са самим собом, јер многи случајеви приморавају на преиспитивање дотадашњих веровања и принципа, па чак и оних најчвршћих и најдубљих. Дакле, први и основни квалитет серије је што делује као живот забележен филмском камером. Томе је, ако гледамо полицијске серије касније пришла само "Жица", која се, узгред, такође дешава у Балтимору, и аутор је такође Дејвид Сајмон. Отуд можда и не чуди одређена сличност између ова два телевизијска наслова.

Одакле почети кад су у питању сјајни глумци? Само неколико њих је пре ове серије могло да се сврста у познатија имена - Јафет Кото, у командира смене Ала Ђиардела, црног Италоамериканца, одлучног да увек учини праву ствар, чак и када тиме ради директно против својих личних интереса, Нед Бити, као Стен "Људина" Боландер, искусни и исправни ветеран, чија каријера и живот углавном иду низбрдо, али му то не смета да буде на висини задатка, па донекле и Данијел Болдвин, овде у улози Боа Фелтона, детектива са добром интуицијом, кога женскарошка природа уваљује у грдне приватне проблеме. Сада се тој листи може придодати и Мелиса Лио, која је у 21. веку коначно почела да добија меснатије улоге (забола и Оскара за филм "The Fighter" као мајка Волберга и Бејла). У серији је Кеј Хауард, детективка са најбољим  процентом решених случајева, којој баш и не прија свет којим доминирају мушкарци, те је то тера да још више напредује. Ту су још и феноменални Ричард Белзер, као неодољиво цинични и саркастични реформисани хипик Џон Манч, који, по сопственом мишљењу, у мало ствари има среће (а нарочито са женама; како ће се видети кроз серију, то такође важи и за партнере), те ни остали не треба да је имају баш превише; одлични Кларк Џонсон, као Мелдрик Луис, брбљиви пандур, који балансира између духовитости и претеране озбиљности, има болесног брата, и није ништа срећнији са партнерима од Манча. Рид Дајмонд бриљира као Мајк Келерман, човек који је посветио живот томе да буде добар полицајац, и који прелази у Убиства половином серије и одмах бива увучен у један лични рат, да би по његовом завршетку стао на жуљ чувеном Лутеру Махонију (сјајни Ерик Деламс, нестварна рола у само 6 епизода), господару дроге, против кога ће рат трајати читаву сезону и по, и у коме неће бити заробљеника. Али, најупечатљивији пар детектива сам оставио за крај.
Френк Пемблтон (Андре Брауер) и Тим Бејлис (Кајл Сикор) су двојица детектива са којим људи генерално највише идентификују ову серију. Чак и кад не раде на случају у епизоди, њих двојица некако увек доспеју у средиште пажње, вероватно зато што су њихови ликови тако маестрално написани и оживљени. Први је искусни интелектуалац и бивши католик, за кога су све смрти исте, било да је убијени пропалица са улице или градски званичник, познат по лукавствима којима изнуђује признања, сурово прагматичан и увек спреман на све да би злочинце привео правди. Индивидуалиста је, који не воли претерано да се социјализује и не жели претерано партнера, чак га та константна посвећеност може и лично пуно коштати. Бејлис је новајлија, пристигао из градоначелниковог обезбеђења, који кроз седам сезона серије прелази дуг пут, који је час бизарно хумористичан, час непојмљиво трагичан. Од првог случаја, брутално убијене девојчице, Адине Вотсон, која остаје с њим до самог краја, до јурњаве за убицом преко интернета у последњој сезони, и свега што му се десило у међувремену, много се мења као особа, а уз Јафета Котоа, Ричарда Белзера, Кларка Џонсона и Шерон Зајман, која игра службеницу Наоми, једини је глумац који се појављује кроз целу серију. Ту су и споредни ликови, старешине, упечатљиви негативци, а пре свега државни тужилац Ед Денверс, који свесрдно ради на привођењу криминалаца правди, а убедљиво га тумачи Канађанин словеначког порекла, Жељко Иванек.

Поменутој аутентичности серије доприноси и чињеница да је комплетно снимљена на локацијама у Балтимору, те сценарио неретко нуди праве мале историјске лекције везане за политику, музику и спорт. Довољно је само рећи да је једна од епизода препуна референци на Едгара Алана Поа, који је, из поменутог града (на крају крајева, фудбалски тим се зове Гавранови из Балтимора, даља објашњења нису потребна, надам се). Док још причам о глумцима, треба поменути да су се многи глумци са холивудске А листе појавили у овој серији и заблистали. Ту пре свега мислим на покојног Робина Вилијамса, који је, у јеку популарности изазване крајње инфериорним (да не употребим тежу реч) филмовима попут "Госпође Даутфајер", забележио изузетну драмску улогу оца двоје малолетне деце чија жена бива упуцана у главу након неуспеле пљачке. Сина му игра Џејк Гиленхол (или како год да му се презиме изговара). Одмах затим је ту и феноменални Стив Бјушеми у улози Гордона Прата, чудака, који зна све помало, а ништа претерано, осумњиченог за рањавање троје полицајаца, сјајне сцене са Пемблтоном и Бејлисом у соби за испитивање. Па Винсент Д'Онофрио и чувена епизода са метроом. Ко би заборавио Џеј Кеј Симонса, новопеченог Оскаровца и његовог лудака. Потом, мали психопата Мекфи Броудмен који управља свима у приватној школи за богате снобове, а игра га нико други до будући Хобит, Илајџа Вуд. Ветеран, сада такође покојни Чарлс Дарнинг, размрдава екипу, као огорчени бивши пандур, Томи Финеган. Несрећно убијена у стварном животу, Ејдријен Шели, заблистала је у улози раднице у продавници коже, кад Бејлис истражује убиство са примесама садо-мазохизма. Дејвид Морс као Бејлисов рођак у фантастичној епизоди "Боје". Бруно Кирби (такође није више жив, играо младог Клеменцу у наставку "Кума"), као бивши робијаш који се свети Пемблтону. Све су то само неки од случајева, али посебан квалитет ове серије је што и од потпуно непознатих имена може да извуче нешто вансеријско. Погледајте само сцену из епизоде "Every Mother's Son" у којој се две мајке срећу у станици и причају о својим синовима, не знајући да је један убио другог - емотивније од било чега што је после тога годинама изашло на телевизији. Све наравно креће од квалитета текста, на коме је радило десетак главних сценариста, плус још 20-30 људи.

Од осталих позитивних ствари, свакако ваља истаћи саундтрек врхунског квалитета, који увек провуче адекватну нумеру у складу са ситуацијом, без обзира да ли су у питању тада полуанонимни балтиморски бендови (типа Monkeyspank), заборављени асови џеза, Хендлова "Пасакаља", или легендарни извођачи попут Доне Самер, Кинкса, Тома Вејтса, Нине Симоун, Металике, Блонди, и других. Песме сјајно осликавају општу атмосферу одређене епизоде. Постоје и бројне референце на култне ствари из света музике, па ће тако неко сигурно приметити да се кроз епизоде провлаче имена као што су Лејн Стејли и Крис Новоселић. Лепота је у томе што, осим што су злочини веома разноврсни, они заузимају различите временске интервале. Решавање понекад траје једну епизоду, понекад неколико њих, понекад борбе трају по читаву сезону, а понекад случајеви остану и нерешени, баш као и у правом животу, за разлику од разноразних ТВ испрдака и абортуса попут "Места злочина". Још једна занимљивост лежи у чињеници да најзанимљивије делове епизода често не чини рад на случају, него ликови, њихове реакције на злочине, као и реакција система на њих, у зависности од природе злочина, политике и правосудног система. Решавање случаја никад није промена боје имена на табли из црвене у црну, већ лична победа, која понекад не стигне, а понекад је потпуно Пирова, у зависности од околности. Равнодушност не постоји.

После прве две скраћене сезоне, од укупно 13 епизода, у којима се ствар захуктава и пратимо неколико изузетно занимљивих прича, у трећој и четвртој, серија достиже пун потенцијал, те одржава висок стандард кроз читаву пету и шесту сезону, све до њеног експлозивног и драматичног краја. Дакле, око стотинак епизода прворазредног, бескомпромисног и надасве реалистичног телевизијског програма. Треба рећи да је серија освојила четири Емија, један Бери Левинсон, за режију прве епизоде, један Том Фонтана, за сценарио епизоде "Three Men and Adena", један људима задуженим за кастинг читаве серије, и један већ поменутом Андреу Брауеру, за оживљавање маестралног Френка Пемблтона. Серија сјајно балансира између момената препуних врцавог хумора (расправе Манча и Боландера, или Луиса и Кросетија, сцена са копир-апаратом) и драме прожете трагедијом (Луисов слом после истраге о Кросетију, или епизода са Денверсовом вереницом). Да не заборавим да поменем и тзв. крос-овер епизоде Њујорк-Балтимор, где се укрштају путеви са екипом још једне добре серије "Law and Order", те тако можемо у серији неколико пута видети Џерија Орбаха и Бенџамина Брета као сараднике момака из Балтимора. На крају крајева, Манч после завршетка приче у серији одлази у Њујорк, а, веровали или не, Ричард Белзер се у лику Џона Манча појављује (или је поменут) у чак десет различитих серија, укључујући и "Жицу", "Досије икс", "Arrested Development", "30 Rock" и "Luther".

Да не буде да сам слеп поред очију, имам и неколико минорних замерки на серију, које се пре свега односе на последњу сезону, у којој је квалитет значајно опао. Одласком два веома важна и инспиративна лика, Пемблтона и Келермана, којима нису доведене адекватне замене, изгубљена је оштрина и бескомпромисност. Бачен је акценат на односе унутар одељења, успешне и неуспешне љубавне везе, те недовољно профилисане ликове, попут Мајка Ђиардела, кога тумачи иначе феноменални глумац, Ђанкарло Еспозито. Такође, превише простора је дато Мишел Мишел, у лику Рене Шепард, која осим што покушава да буде нова Кеј Хауард (и славно пропада у том покушају), није донела ништа ново (мада, истини за вољу, изгледа много боље). Пребацивање Стајверсове у Убиства после фрке са Махонијем такође није био баш најбољи потез, а Гарти и Балардова су сасвим непотребни ликови од самог почетка. Има ту занимљивих епизода, да не грешим душу, пре свих она о беби закопаној иза мотела, али то је једноставно недовољно да би се одржао рејтинг. Стога и не чуди што је у доба отказивања серије, својеврсно говно попут "Неша Бриџиса" било гледаније од ове култне серије. Такође ми је сувишан лик Броудија, његово лутање од једног до другог цимера, као и целокупно његово битисање у серији. Макс Перлих је улогу одрадио коректно, али уопште не видим потребу за његовим укључивањем у цео процес.
После лошије сезоне и отказивања, неколико месеци касније, појавио се дугометражни филм "Homicide: The Movie", чији је задатак био да покрпи рупе и одговори на отворена питања, што је исти углавном и успео да уради, успут вративши све глумце из свих сезона да још једном обаве заједничку истрагу. Може се рећи да је једна од најбољих полицијских серија (па, зашто не рећи и серија уопште) успешно завршена. Кнедла ми је увек у грлу кад се сетим како Кларк Џонсон у улози Луиса изговара исту реченицу на почетку и на крају серије - "у томе и јесте проблем са овим послом, нема везе са животом". Заправо има, и он то добро зна.

Ако тражите серију која није генерички отпадак попут ових данас, на коју ћете се брзо навући, која има интересантне ликове који ће вас натерати да размишљате о њима и након завршене епизоде, онда не тражите даље. "Одељење за убиства - живот на улици" верно прати истинит литерарни материјал по коме је настало, и из њега извлачи оно најбоље да би се добио финални производ. После можете гледати и "Жицу", која такође има много тога да понуди, и која такође сецира град Балтимор оголивши га до костију, и кроз призму полицајаца, и кроз призму великог броја криминалаца из разних друштвених слојева и сфера. Али, од "Убистава" се мора почети. Она су камен темељац и нешто што је заиста дотад невиђено на телевизији кад су полицијске серије у питању. Уз "Твин Пикс" и "Досије икс", то је серија која је обележила деведесете године прошлога века. Успут је и велика зараза којој се увек радо поново предајем. Ако се и после свега овога још увек премишљате да ли треба да почнете да је гледате, искористићу прилику да цитирам Драгана Петровића  који завршава култни филм  Горана Марковића "Већ виђено" речима "Не оклевај. Не оклевај. Учини то - сада".

На неки начин вам и завидим што ћете тек сада први пут искусити ову дивоту. А имам утисак да нисам најбоље успео да дочарам колико је ова серија уистину квалитетна. Пискарање не помаже, то морате да видите и утврдите сами.

ОЦЕНА: 5 -