Српски филм у 21. веку - наставак пропасти и има ли јој краја - други део

Нема се шта много разглабати у уводу, први део текста, за оне који га нису читали, је овде, а настављам даље са прегледом наше несрећне филмске продукције, с тим што ћу за крај укључити и последње две године, кад сам већ у канцеларији, уз кратку причу о томе имамо ли се чему надати у долазећој. Дакле, вежите се, полећемо, прва на тапету је 2011. година.

2011.

НЕПРИЈАТЕЉ - Далеко најбољи филм године, што опет не говори много о њему колико о осталима. Врло солидан, добро написан, режиран и одглумљен филм, нарочито је добра ђаволска инкарнација Тике Станића, мада ликови нису специјално занимљиви и прича није отишла нигде специјално, да не помињем да је отприлике одмах било јасно шта ће се догодити на крају. Но, ето, није лоше, фино је све испало.

ЗАЈЕДНО - Не претерано занимљива мелодрама у којој Кубура прибегава радикалним мерама да сачува брак након што открије да га жена вара са квази-мафијашком цопином Банетом Поповићем. Све отприлике унапред познато, доста јефтино и очекивано, мада не баш грозно како би се могло очекивати. Има ту пар момената, али све у свему, крајње небитан филм. 

ЗДУХАЧ ЗНАЧИ АВАНТУРА - Све што сам већ написао о Милинковићу ме није нагнало да ово погледам и не очекујем апсолутно ништа. Ипак, можда се некад и преварим, видећемо.

БЕЛИ ЛАВОВИ - Зола можда и на најјачим дрогама откако је почео да се чепи свим властима од двехиљадите па надаље. Мислим да ни он не зна шта је са овим хтео, вероватно неку друштвено ангажовану сатиру која ће кроз "паметну" комедију да говори неке "истине" и шта ја знам, међутим, многи су то покушали, па из разних разлога нису успели, а ваљда не треба да говорим како је испала ова накарада. 

ОКТОБАР - Некакав омнибус од седам прича. Нисам гледао.

КАКО СУ МЕ УКРАЛИ НЕМЦИ - Миша и Цвеле страјк аген. Да будем поштен, има овде занимљивих делова, нарочито кад се зна да је све засновано на животној причи самог редитеља, али све вришти од тог његовог интелектуализма и некако - како да кажем - непотребне комплексности, са све Цвелетом који девојчици прича причу академским речником, и још доста детаља, наравно. Да филм није толико усиљено уметнички, био би још и солидан.

КУТИЈА - О три младића и животу дипломата. Нисам гледао и не делује ми обећавајуће.

МИРИС КИШЕ НА БАЛКАНУ - Овде треба погледати серију, а не филм, што ја, из много разлога, нисам учинио. Делује као књига коју не бих читао и смокијевска мелодрама коју бих прескочио. Видећемо, можда се некад одважим.

ПАРАДА - Нисам гледао у целости, а оно што сам од парчића видео ми делује као класичан каснији Драгојевић са агендом која не чини добар филм. Познато је ко је ово финансирао и зашто, а на филмском плану не делује као да има шта да понуди на дуже стазе сем пар духовитих реплика и већ свима познате приче. Додуше, не сумњам да је бољи од "Светог Георгија", "Атомског здесна" и "Небеса", они су заиста испод сваке критике.

ПРАКТИЧНИ ВОДИЧ КРОЗ БЕОГРАД СА ПЕВАЊЕМ И ПЛАКАЊЕМ - Боки Вулетић и Стефи Арсенијевић раде романтичну комедију са певањем. Ово морам да видим, већ дуже време ми стоји, мало је рећи да очекујем да вредност буде нула кома ништа, али бар је, надам се, могуће смејати се. У питању је група прича о интернационалним паровима, да се испоштују копродукцијске земље. Ту је, на пример, Жан-Марк Бар, што је интересантно.

2012.

КЛИП - Мрљаво је све то, иако има повремених бљескова, повремених добрих поенти и повременог квалитета. Премало задире у дубину и премало пружа, осим "шта раде ови млади". Добар избор музике за оно што се жели истаћи, Симијоновићка апсолутно никад није била боља, а вероватно и неће, а за онај кадар зна-се-чега испред генерације из Барија, знаш већ шта, Мајо Милош, да не пишем то овде.

ШЕШИР ПРОФЕСОРА КОСТЕ ВУЈИЋА - Иако волим Берчека, а ово заправо изгледа као нешто што би Шополи могло да легне јер не изискује посебне бравуре, после одличне драме Владе Андрића са Пајом Вуисићем, заиста нема неке потребе за постојањем овог филма.
ДОКТОР РЕЈ И ЂАВОЛИ - Није било без икаквог потенцијала, али нисам задовољан како је испало, најблаже речено.

УСТАНИЧКА УЛИЦА - Ништа с ништа, што би рекли. Долази ниоткуда и не иде никуда, ево га овде. Чак су довукли и уштављеног Шербеџију (за одличне паре, не сумњам) и опет ништа. Мислим да то чак и нема много везе са тумачем главне улоге, једноставно је све веома лоше. Можете да га прескочите и ништа не бива.

ЦРНА ЗОРИЦА - Нисам гледао. У то време смо снимили баш доста "модерних бајки", нисам сигуран како би ми ово легло. Делује ми слабо, неодлучно и никакво, али можда се и варам. 

СМРТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ - Једна перспектива за цео филм. Баш сам пуно очекивао, али нисам добио ништа специјално, чак се не сећам једне једине реченице нити сцене из тог филма.

ЈЕЛЕНА, КАТАРИНА, МАРИЈА - Појма немам шта је ово.

КАД СВАНЕ ДАН - Добра улога Мустафе, али промашен филм на више нивоа, од чињенице да један интелектуалац први пут чује за такве ствари до неосвртања на гнусне злочине над сопственим народом. И некако сувише лаганоодвијајући филм за такву тему.

ЛЕД - Значајан као последњи филм Бате Живојиновића, остало је за заборав. Боља је Бајићева монодрама из седамдесетих, која је нешто касније и адаптирана за телевизију.

АРТИЉЕРО - Можда и најгори и најбезвезнији филм у свих двадесет и нешто година које обрађујем. Мада, да будем поштен, вредело је видети Бакоча, макар и накратко.

ВИР - Кад сам чуо сина Драгана како глуми истраумираног ратног ветерана из Београда, искључио сам филм после неколико минута. То је заиста једна од ствари које ми не требају.

2013.

КРУГОВИ - На страну историјске непрецизности, филм једноставно није довољно интересантан и нема ударца у плексус на који се иде, а већ сам писао да Голубовићеви филмови генерално имају несрећу да су мало пластични (такав је и "Отац"). Има ту финих улога и местимично фине драматургије, али све је то недовољно да би се оправдао хајп.

ЉУБАВ ДОЛАЗИ КАСНИЈЕ - За дивно чудо, ово није рђаво, далеко од тога, али такође и не пружа ништа нарочито. Све у свему неки просек, а како рече буразер Громада, увек је лепо видети брата Шепетковског у великој улози.

ФАЛСИФИКАТОР - Марковић се овде већ тотално погубио. Добра је она најцитиранија сцена са Пелетом, остало је лоше, и то не мало. Просто је за не поверовати у шта се човек претворио.

С/КИДАЊЕ - Три сета ликова и њихове несрећне везе у току једне ноћи. Осим што ствари нису нарочито занимљиве, филм пати од чињенице да су му сви ликови до једног тотални имбецили за које је јако тешко навијати и са њима саосећати. Штавише, желите да се филм што пре заврши да их не гледате више, а то је увек непожељно. Тешко је осећати било какву емпатију према њима, а камоли нешто више од тога.

МАМАРОШ - Добро је што су Мира Бањац и Богдан Диклић у баш великим улогама, то баш није чест случај, међутим сам филм нажалост не пружа превише материјала за размахивање.

ОДУМИРАЊЕ - Добра тема, солидан сценарио и одличан саундтрек. Није то сад материјал за Оскара, али је у овој конкуренцији далеко најбољи филм, стога и слика. На ОК начин пренесена трагедија замирања села и закоровљавања породичних кућа, тешко је не саосећати и са мајком и са сином у целој причи. Кажем, ненадано, сасвим солидан филм који сам гледао у форми серије.

ДРЖАВА - Трилер за који никад нисам чуо и не делује ми обећавајуће, али видећу може ли се наћи, па га можда и погледам.

ГДЕ ЈЕ НАЂА? - Нисам гледао, такође не звучи интригантно. Некаква мистерија коју потписује осам младих уметника. Нажалост, нема ништа и нико ко би могао довољно да ме привуче да видим шта је. Анита Манчић је некада могла.

ВОЈНА АКАДЕМИЈА 2 - Не.

2014.

КАД ЉУБАВ ЗАКАСНИ - Оно срање из деведесетих са Весном Тривалић бар има Вампире и Бору Грбавог као шлагер бенд. Ово има Биковића, тако да је горе од два зла.

МОНТЕВИДЕО, ВИДИМО СЕ - Снимано у Параћину, тако да сам чуо пар занимљивих причица. Филм нисам гледао, мада сам парчиће серије уз оброк и тако то. Није ме нагнало да повраћам, али све што сам рекао за први део важи и овде.

НЕПОСЛУШНИ - Такође сам видео комадиће и не вуче ме, мада мислим да је Бата занимљив глумац и да, за разлику од великог дела своје генерације, има шта да понуди.

МАЛИ БУДО - Једна солидна фора за цео филм је премало. Остало је Богу плакати.

ТОП ЈЕ БИО ВРЕО - Годинама сам тражио овај филм чекајући на велику филмску улогу Аните Манчић, коју сам увек готивио због "Заборављених" и позоришног разарања. Сада кад је снимак најзад ту, не могу да се натерам да га погледам, а и Анита је у међувремену почела да се појављује у свему, па ми више није толико интригантно. Ипак, свакако ћу ускоро гледати, треба видети и нешто од Скерлића ван крими миљеа и "Шангарепе". Не очекујем пуно, али свакако је један од првих домаћих на листи.

МАМУЛА - Нисам гледао, те сирене и монструми са црногорских обала делују инспиративно за хорор, али ми се нешто не чини да су ишта посебно. Можда се некад и натерам, ко зна.

АТОМСКИ ЗДЕСНА - Нема начина да опишем колико је ово заправо лоше и досадно, једино што га вади су Бране Штурбеј и његов Туретов синдром. Све друго је смути па проспи.

ТМИНА - Не знам шта је ово.

ЧУДНА ШУМА - Никако да погледам једну од ових српско-мађарских копродукција, а ова делује као нешто са потенцијалом. Додуше, није је лако наћи, али то ме досад није спречило, па ћу пробати ако буде тренутака доколице ускоро.

ВАРВАРИ - Нисам гледао, а по пар сцена које сам видео, делује ми изузетно прволопташки и небитно, али свакако морам да погледам за објективнији суд.

СПОМЕНИК МАЈКЛУ ЏЕКСОНУ - Без везе филм и шанса да се још једном упре прстом на хорде злих десничара које харају Србијом, не дозвољавајући нормалним људима да функционишу. Апсолутно погрешан приступ и зликовци предвођени Марком Јанкетићем који не би уплашио ни дете лишавају ово било какве озбиљности. Лепо је што је Борис Миливојевић добио шансу да одигра главну улогу, макар и у оваквом филму.

ЈЕДНАКИ - Филм од шест прича који има у фокусу права детета најзад звучи као нешто што би имало смисла погледати, мада увек постоји шанса да се варам.

ТРАВЕЛАТОР - Потпуна безвезарија. Сценариста и редитељ ме подсећа на Воју Брајовића из "Тесне коже 2" - знаш ли ти шта значи снимити филм у Америци? Руке су ми се отегле до земље, погледај шаке колике су, муда су ми до колена. Верујем за муда и ценим амбицију, али немојмо претеривати. Баш претенциозан филм у коме се већим делом не дешава апсолутно ништа.

НИЧИЈЕ ДЕТЕ - Није без својих мана, али баш добар филм у коме је апсолутно покидао Денис Мурић и учинио да се заинтересујем за његову каријеру. Овде је добар био и Чемерикић, па се после необјашњиво срозао у "Времену зла". У сваком случају, обавезан за гледање.

БРАНИО САМ МЛАДУ БОСНУ - Прилично солидно, мада је серија боља од филма, јер филм има стандардну бољку српског филма, пати од лоше монтаже. С обзиром на глумачку екипу, доста солидно је све то, тад сам још мислио да ће од Ракочевића бити нешто.

ИСЦЕЉЕЊЕ - Солидна драма која остварује оно на шта иде, али ми се чини да се ипак мало преједноставно одвија. Наравно, то све под условом да се добро сећам, пошто сам је хватао на телевизији, и то не баш од самог почетка. Некако се сувише одиграва по формули.

ПЕТИ ЛЕПТИР - Један од подношљивијих филмова Дебелог, али и реклама за непотизам са, чини ми се, троје потомака познатих глумаца убачених у филм. Миша одавно није био негативац, па је и то било пријатно освежење.

2015.

ГОРЧИЛО - ЈЕСИ ЛИ ТО ДОШАО ДА МЕ ВИДИШ - Прича има потенцијала - да ју је режирао Живко Николић, била би ми прва на листи за гледање, али Милан, Милутин и њихова свита ми не уливају нимало поверења да може испасти гледљиво. Делови које сам видео на ТВ-у су ме само уверили у исправност тог суда.

ОТВОРЕНИ КАВЕЗ - Нисам гледао, чини ми се да је историјски занимљив само као последњи филм велике Ружице Сокић, стога можда и погледам, мада га нисам виђао у циркулацији.

НЕБО ИЗНАД НАС - Нисам гледао, из онога што сам видео чини ми се да је у питању прелаган третман нечег што је за нас јако трауматично и озбиљно, те да странци умешани у овај филм не могу никад до краја разумети ни кроз шта смо прошли тада ни шта је све до тога довело, мада их то и не занима, што је још трагичније.

БИЋЕМО ПРВАЦИ СВЕТА - Прилично бедан покушај да се по калупу Монтевидеа адаптира прича о првом светском злату у кошарци. Познато је шта мислим о Монтевидеу, а ово је било још испод тога, и не схватам зашто се етаблирани великан попут Дарка Бајића млатио с тим. Јесте он зглајзао у последњој деценији или две, али овако нешто му није требало. Документарцем о Рамбу је показао да му та форма свакако боље иде.
ЕНКЛАВА - Није не знам какво ремек-дело, али је свакако најбољи филм године, и велика похвала за Горана Радовановића што константно ради и скреће пажњу на живот људи на Косову и Метохији. Добра и глума свих укључених и још једна потврда да мали Денис Мурић и те како има шта да понуди. Пар анахронизама, попут дреса Дејана Станковића, не одузимају филму на квалитету.

ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ - Пропуштена шанса да се направи смислен филм да би се направило...не знам шта. Свакако се надам да мануфактура Бајић након овога (и "Хероја Халијарда" који су већ снимљени) више неће настојати да експлоатише дату тематику.

ПАНАМА - Много, много лоше.

ПОРЕД МЕНЕ - Немој, Стево, живота ти.

АМАНЕТ - Ужасно. Лош сценарио, прозаична глума, те расплет и обрт предвидљиви од прве четвртине филма. Тотално без везе.

ОТАЏБИНА - Вероватно најгоре што је динамични дуо икад изасрао. Не зна човек да ли да се убије од депресије којом филм одише или његовог неквалитета. Никаквог смисла ни поенте, ни за шта да се човек ухвати, Глоговац протраћен, од Наде Шаргин крваре очи и уши, сцене и ситуације за не поверовати, ужаси, искупљења, метафоре, много "шта који мој ово гледам кад не знам ни да читам" ситуација...просто је тешко објаснити колико је ово заправо лоше и никакво.

ИГРА У ТАМИ - Аска и вук на модерни српски начин. Боље би им било да су заиста анимирали животиње, ово је испод сваке критике. Још један "хоћу назад два сата живота" филм.

СМРДЉИВА БАЈКА - А шта тек рећи за ову досаду и глупост? Навукао грдне гледаоце само зато што је најављиван као тријумфални повратак Лауша на сцену (што и јесте био, али се тешко може назвати тријумфалним). Разлог што није је веома прост, толико је безвезан да га ни пар сцена Петра Божовића ни мало не чупа. Немогуће је повезати се са било чим што се дешава у филму. Сећам се да сам био прилично нестрпљив да га гледам, а од Момчиловића очекивао бар нешто мало више, с обзиром на то шта је све писао и радио. Међутим...

ЖИГОСАНА, УНУТРА, OFF, ПОРОДИЦА, СИЗИФ К. - Нисам гледао.

2016.

ДОБРА ЖЕНА - Писац са врхунског блога Chetnixploitation је већ разобличио ово говниште боље него што бих ја за три живота умео, па ако вас не мрзи да читате мало дуже, погледајте. 

ВЛАЖНОСТ - Једно велико ништа од филма које не служи ничему и нигде не води.

АПОФЕНИЈА - Синопсис звучи као нешто што има потенцијала, а ипак, оно што сам видео ми не делује нимало интригантно. Не искључујем могућност да грешим, али овде је већ почело да се снима без икаквог реда и смисла, тако да немам велика очекивања.

ОТВОРЕНА - Писао сам већ текст овде, није то лоше, али је ипак помало недоречено. Свакако је за похвалу хватање младог редитеља укоштац са алама светског филма попут Кроненберга, Жулавског и Поланског. Интересује ме шта ће следеће радити од филмова.

THE RIFT (ПРОЦЕП) - Занимљиво ми је што се појавило пар опскурних ликова попут Монтија Маркама (из првих сезона "Чувара плаже") и Мирољуба Леша, али све у свему, ово вреди нула кома ништа евра. Баш срамотно лоше, на сваком могућем нивоу.

БРАЋА ПО БАБИНЕ ЛИНИЈЕ - Све се већ зна.

ДНЕВНИК МАШИНОВОЂЕ - Јесте да сам ово гледао овлаш, али било ми је потпуно без везе. Стандардна Радовић - Ристовски гротеска која ме оставила мртвим ладним.

ИНКАРНАЦИЈА - Није то лош концепт, али је све већ виђено, очигледно и доста јефтино.

ИМЕ ДОБРИЦА ПРЕЗИМЕ НЕПОЗНАТО - Брат Штиме игра толико доброг човека да је то иритантно. Најбољи део филма је дигитализација његовог лика кроз године и подсећање на култне ликове. Све је то у реду, није гнусно и има номинално лепу поруку, али тако нешто не постоји ни у бајкама, па тако филм можда може да прође код деце до десет година старости.

НА МЛИЈЕЧНОМ ПУТУ - И о томе сам писао текст, мада га нећу линковати, јер је био много благонаклонији према филму него што он то на други поглед заслужује. Не кажем да је лош, али свакако није ништа посебно, мада доста тога му се може опростити због Монике Белучи.

ЈЕСЕН САМУРАЈА - Милоје, Радоје и Станоје...упркос не превише смешном скоро-па-курсаџијском хумору, појави Андрије Милошевића и превеликој употреби екс-Ју квази-хитова за мој укус, мислио сам да ово има потенцијала да не буде грозно. Онда је дошло последњих 20 минута који су превелики кринџ чак и по Димитријевим стандардима. Фино подсећање на Нешу Лептира и култни телефонски снимак са госпођом кроз питање Катарине Жутић "Је л' можеш ти да будеш мало културнији?", али све је то ипак недовољно. Но, да не грешим душу, бољи је него што сам очекивао, насмејао сам се пар пута, довољно је.

ВОЈНА АКАДЕМИЈА 3 - Немојте, људи, ко Бога вас молим.

СТАДО - Покушај сатире, покушај критике друштва, покушај филма. Неуспео.

SANTA MARIA DELLA SALUTE - Шопола и његове будалаштине.

СВИ СЕВЕРНИ ГРАДОВИ, ОНА ЈЕ ЖИВА, СПОРАЗУМ - Нисам гледао.

2017.

КОЗЈЕ УШИ - На моменте симпатично, али ипак прозаично. Горица је стандардно добра.

Буквално ништа друго нисам ни гледао. Филмови су: Врати се Зоне, Реквијем за госпођу Ј, Бисер Бојане, Сага о три невина мушкарца, Повратак, Сневани снегови, Нигде, Проклети пас, Изгредници, Хоризонти. 

2018.

ПАТУЉЦИ СА НАСЛОВНИХ СТРАНА - Рекли су ми да нећу веровати шта гледам и били су у праву. Један од апсолутно најгорих филмова у овом веку, што је уз постојећу конкуренцију изузетно достигнуће. "Порука" која се форсира силује гледаоца јачином Лекса Стила и Рока Сифредија истовремено, сценарио делује као да није отишао даље од прве верзије, а глумци предвођени увек иритантним Кичићем, који може да буде полузанимљив и полудуховит само кад иде у самопародију, су готово сви одреда језиви. Ту изузимам Крцуновићку, која се, јадна, стварно труди и покушава, и донекле Бокија Миливојевића који је ОК глумац, али му улога ништа не пружа. Развој догађаја је смехотресан, филм нема ни мрвицу интелигенције којом покушава да се размеће и није смешан ниједног тренутка. Никола Симић се вероватно преврнуо у гробу кад су кукавном Влалукину дали име Огњен Страхињић. Поновићу по ко зна који пут, за некога који се по квизовима размеће знањем и делује прилично препотентно чак и у коментарима фудбалских утакмица, Милинковић (не рачунајући "Мртав 'ладан") заиста снима фрапантно лоше, чак бих рекао ужасне филмове. Човек је студирао код јебеног Влатка Гилића и онда сними овако нешто, то је за социолошко испитивање. Може он нападно да цитира Џонија Штулића и Светог Владику Николаја до судњега дана, ако се то уради овако, то су само речи набацане на папир и ништа друго. Одређене поенте стоје, али ово је свакако у топ десет најгорих наших филмова новог века, а и уопште. Не чуди ме што је ФЦС ово одобрио и подржао, тотално се уклапа у оно што раде годинама.

ЗЛОГОЊЕ - Ок дечји филм. Ништа епохално, али може се погледати. Поздрављам простор који је церебрална парализа коначно добила у домаћем филму.

ТЕРЕТ - Главонићеви документарци о Живану су ми били ОК. Ова пропаганда за коју је очигледно дебело плаћен то није. Поштује се структура уобичајених антисрпских памфлета, хвала Богу, имао је од кога и да учи.

ЈУЖНИ ВЕТАР - Већ сам рекао шта сам имао овде. 

ЗАСПАНКА ЗА ВОЈНИКЕ - Уз све мањкавости, није толико лоше. "Српска трилогија" је одличан роман и тешко ју је пренети на филм, али супер је што су јунаци макар нешто добили и на великом платну. Могло је то да буде још и боље, прилично је заборављив филм у питању узевши све у обзир, али боље ишта него ништа.

КРАЉ ПЕТАР ПРВИ - Самогратификација Лазара Ристовског и историјски фалсификат наспрам врло доброг романа Милована Витезовића који се, наравно, повукао из пројекта кад је видео куда иде.

О БУБИЦАМА И ХЕРОЈИМА, ГРАНДЕ ПУНТО, ЕДЕРЛЕЗИ РАЈЗИНГ, ПРЕТПОСТАВКА НЕВИНОСТИ, БАНДИТИ У ПОТРАЗИ ЗА МАМОМ - Нисам гледао.

2019.

ТАКСИ БЛУЗ - Дао сам све од себе да искључим из главе да је главни глумац онај који јесте, али на моменте се ипак да приметити, иако је овај лик међу пријемчивијима које је одиграо, само зато што је смањио покушаје свог карактеристичног хумора на минимум. Све је углавном исподпросечно, са пар неких тренутака који могу да делују занимљиво. Клинац је ОК, чекам да га видим и у "Херојима" кад се појаве.

ШАВОВИ - Без везе. Као и код "Устаничке улице", нема човек за шта да се ухвати. Сценарио је грозан, прича интригантна и има потенцијала, али реализација је испод сваког нивоа.

АЈВАР - Није то без икакве супстанце, али је просек, плус је све познато од почетка до краја. 

ДЕЛИРИЈУМ ТРЕМЕНС - С обзиром на то шта је Марковић све снимао и шта снима у последњих 25 година, ово још донекле и може да се прогута, али то што је овај филм бољи од неколико других избљувака и грозота никако не значи да је заправо добар. Волео бих да сам видео представу са Ејдусом.

РЕАЛНА ПРИЧА - Оно што сам могао да видим кроз епизоде серије ми изгледа врло лоше.

Остало нисам гледао. У питању су наслови АЛЕКСАНДРА, РЕЖИ, ПСИ УМИРУ САМИ, ПИЈАВИЦЕ, МАМОНГА, ЧЕТИРИ РУЖЕ, АСИМЕТРИЈА, ЕКИПА, РЕВОЛТ, МОЈ ЈУТАРЊИ СМЕХ, А.С, ВОЈНА АКАДЕМИЈА 5. Немам никаква очекивања, мада ћу нешто сигурно погледати у скорије време, а последњенаведени наслов сигурно нећу никад.

2020.

ОТАЦ - Позната прича Ђорђа Јоксимовића коме су одузели децу због сиромаштва о мукотрпном доласку у Београд због протеста. Сва немоћ обичног човека суоченог са бирократијом корумпиране државе је пластично приказана уз пар дотицања веома осетљивих тема, попут присилне вакцинације деце, што је са овако цензурисаним медијима велики успех. Богдан је одличан, цео филм је на његовим леђима, као и Исаковић, који са јако мало времена на екрану и без дизања гласа успева да буде упечатљив негативац. Ипак, филм има доста проблема, под број један са сценариом који је за своје добро превише сув, те је на многим местима филм предуг и напоран (што је можда и поента). Под два, филмови Срдана Голубовића махом изгледају пластично и немоћно да постигну емоцију на коју иду, па тако и овом филму фали тај крајњи ударац у плексус, крај му делује прилично равно, те још неки лик који би скинуо бар део терета са леђа главног глумца. Стога је нажалост око просека, можда једва видљиву нијансу изнад.

ОАЗА - Нисам гледао, делује интригантно, с обзиром да већина укључених младих припада натуршчицима са тешкоћама у развоју. Гледаће се, надам се, ускоро.

ИМЕ НАРОДА - Нажалост, не превише занимљив а доста дуг филм о Светозару Милетићу. Крије се ту добра прича и чак и сценарио није лош, ипак је Милован Витезовић у питању. Ипак, ликови некако не делују превише живо. А можда се и варам, гледао сам га чим је изашао и није ме баш купио, али могуће да нисам био превише пажљив.

ВИКЕНД СА ЋАЛЕТОМ - Солидна замисао и добра улога Ненада Јездића, уз учешће буразера Џеја. Међутим, прилично је заборављив филм у питању, жао ми је што то морам да кажем.

ЖИВ ЧОВЕК - Динамични (кад би се зајебавали) дуо Марковић - Новковић наставља одисеју "Како правити филмове са олупинама од људи којима се живот распада и притом бити страшно интелигентан", али по обичају поштује само први део тога. Ово би требало да буде комично, а није, само је апријатно током већег дела, али бар је боље од "Отаџбине". Мада, ако је то референтни систем, не ваља им посао, јер су од ње бољи и снимци моје генерације како повраћа на осамнаестим рођенданима камером од три мегапиксела. Нада мора да има макар један мелтдаун по филму код Олега, то је сад већ аксиом. Имам утисак да свака сцена има супротан ефекат од оног који су замислили. Ђуричко је одлично изабран као џукела пар екселанс.

ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА - Поштовање за први дугометражни рад из наше радионице на тему, добро смо се сетили. Похвале и за неке од глумаца, пре свих за Биљану, Николину и Алису. Нажалост, не и за много тога другог, јер филм као да не зна шта ће са собом. Има буџет, а нема га, хоће да прикаже реалност, а не приказује је. Нема довољно свирепости, нема педесет и нешто начина за убијање, један од највећих крвника, фра Сотона, сведен на нека убиства пиштољем, као да би Антонијевић и да општи и да му не уђе, не би да претерује са крвљу због међународних фестивала, а онда пропадне на њима, јер дозволи да му филм назову пропагандом. Сетови делују прилично сиромашно, као да читав логор има двадесет затвореника и да ту ординира пет-шест усташа. Највећа грешка је недавање кредибилитета сопственом делу. Ангажуј неког Едријана Броудија да ти глуми јеврејина у логору, па да видимо да ли би онда стока из Гардијана (или одакле већ) писала онако нешто. Редитељ је са "Спаситељем" урадио доста добру ствар, мислио сам да ће са овим напредовати и баш сам чекао са нестрпљењем све ово, али није се десило. Понављам, има добрих ствари, музика је исто ок, али недовољно је то за такву тему.

БОНУС - ПРЕОСТАЛЕ ДВЕ ГОДИНЕ

ЈЕДИНИ ИЗЛАЗ - Гледао сам серију. У почетку има неког потенцијала, после се у потпуности распада. Ја разумем и године и пубертет, ал' где нађе баш кумицу, стварно је ужасна глумица, најбоља изведба јој је био пријатељ Гвозден у "Генералној проби" почетком миленијума.

ЛИХВАР - Поменуо сам га већ у тексту о првом делу године, бетон лига, али има пар симпатичних ствари.

ПРОЛЕЋНА ПЕСМА - Метафоре, катарзе и буђења. Таштина празнине и генерално ужас од филма, који би можда изгледао нешто боље да је формат краткометражни.

ЈУЖНИ ВЕТАР 2: УБРЗАЊЕ - У читавој првој половини вреди само брат Хераковић, остало је све ужас, изузев музике на самом почетку. После се ствар залауфа и заиста знатно убрза, па је нешто боље до самог краја где постаје неочекивано добро. Ипак, на нивоу целине је ствар изузетно танка, посебно по питању сценарија, цела прича делује као неки дужи филер за неку серију од икс епизода, нешто да се попуни време док се чека оно главно, што ће серија вероватно и бити. Глума и ликови су веома проблематични, а неки су могли потпуно и да се избаце, попут Микија Манојловића. Бугари су знатно живљи и пунокрвнији, те и занимљивији од наших имбецила. Некадашњи чупави дебели клинац који маже пола тегле мармеладе на три палачинке се исувише труди, али и као такав је у првој половини појео Биковића који је у том делу буквално мртав. Берчек стандардан, Вујовић одличан, све бољи и бољи. Радоњић глуми као натуршчик, с тим што би овде требало да буде смешан, а није, само изазива непријатност. Није то Вук Костић ниво непријатности, али ипак. Ботом лајн, непотребан, предуг и лош наставак, са таман толико добрих елемената да не буде тотално губљење времена.

НЕЧИСТА КРВ: ГРЕХ ПРЕДАКА - Лош, незанимљив и неспретно склепан филм. Монтирати толику серију у једноипочасовни филм је незахвалан посао, нарочито кад је сценарио лош. Има то неку живину, и Бјело није скроз промашен, али премало је то за добру целину.

НЕБЕСА - Прва помисао након свега одгледаног ми је била да кажем (гласом Зорана Ранкића у улози Калабића): "У лудницу!" Ипак, после ми је само било жао човека који је дозволио себи да, после онаквих деведесетих, дође до тога да постане жива спрдња у сваком могућем смислу. Што је најгоре, готово ништа у овом филму не функционише, а далеко је од најгорег што је снимио. Немам снаге ни да набрајам, ни да анализирам, али Наташи стварно треба декретом забранити (кад већ мора да се бави глумом) да буде у неком филму дуже од пет минута.

ПУЦЊИ У МАРСЕЈУ - Овлаш сам гледао док је ишло на телевизији, није ми се посебно дојмило, можда треба поново да му дам шансу.

ТОМА - Има пар неких искупљујућих момената, али све то вреди нула кома ништа евра. Већ сам рекао зашто овде.

КЕЛТИ, СТРАХИЊА БАНОВИЋ, НЕ ИГРАЈ НА ЕНГЛЕЗЕ, АЛЕКСАНДАР ОД ЈУГОСЛАВИЈЕ, ГЕЈМ, ВАМПИР, НИЈЕ ЛОШЕ БИТИ ЧОВЕК - Нисам гледао, занимала би ме последња два. Можда овај последњи и не би да га није склепао Душан Ковачевић (такође неотпоран на убацивање ћерке у глумачку поставу).

2022.

ЗЛАТНИ ДЕЧКО - Mлохави ниспе од филма, мада није да сам очекивао нешто више. Гледао сам због Дениса Мурића који ме купио у "Енклави" и "Ничијем детету" толико да ћу га гледати и даље, а и због Наде Шакић, коју ћу такође гледати и надаље. Има ту неких солидних глумачких тренутака од малог, као и за нијансу од брата талентованијег Бенчине (мада сам од њега вероватно и ја талентованији), али ничега нема довољно, сценарио шупаљ, друга половина потпуно празна, суштина никаква, а поједини глумачки избори јако дискутабилни. Стругар јесте млатио таксисте по Будви, али ми не улива никакав страх, а Булаја је тек трагикомичан. Није било чак ни неког доброг фудбала да повади ствари. 

МРАК - Оценио сам ово са 3/5, а још бих боље кад бих оцењивао наду да ће овај филм (уз "Енклаву", "Чекајући Хандкеа" и још неке) помоћи да се покрене озбиљна тема у нашој кинематографији о злочинима над народом на Косову и Метохији, који, видимо, трају и данас. Има овде доста тога за похвалити, пре свега што дефинитивно није снимљен још један антисрпски памфлет, већ се детаљно елаборира колики је страх у коме живи народ доле, додуше имам осећај да су овде ужаси само додирнути, а помиње се и незаинтересованост државе Србије за њихове судбине, па за то иде посебан плус, са све корумпираношћу наших званичника тамо и негативним светлом у ком су недвосмислено приказани амерички војници (додуше, са тим се није претеривало, вероватно да се не би затворила врата неких фестивала). Италијани су приказани значајно хуманијим. Није ово ништа специјално, али је велики помак напред и једино што се филму може замерити су наративни и стилски недостаци, никако национална неосвешћеност, што је право освежење. Глума је добра, посебна похвала за девојчицу, огромна улога и минутажа, а успешно одрађен посао, по мени. Штимац стандардан, увек је лепо видети Колета Ангеловског, макар накратко, а за Даницу Ћурчић нисам пре чуо, али обратићу пажњу (зашто је, за разлику од осталих наших глумаца, потписана на латиници? Можда се води као Данкиња). Оно што највише фали филму је конкретизација. Сценарио носи дебеле рукавице и плаши се да неког случајно не повреди. Терористи и кољачи имају имена и презимена, па тако ово није требало оставити само на нивоу апстрактног ужаса. Разумем ја универзалну метафору, али добро се зна да то од чега они страхују нису караконџуле нити некакве анђаме и дрекавци, већ ђаволи у људском облику. Такође, филм у средишњем делу баш значајно успори, па, иако није досадан, ипак би било боље да се нешто конкретније догађа сем што се понављају већ етаблиране ствари - да је лоше и ужасно, да се коље стока и пале куће, да никог није брига и да су сви отишли. Последњих петнаестак минута је добро, има чак и пар финих џампскерова, али сам очекивао још већи ударац у плексус и грло. Овако, све је некако прилично очекивано. Има се шта и похвалити и осудити, али добро је што се коначно кренуло са чешћим пројектима о овој теми и за то велико браво, као и за чињеницу да се унајмљују страни глумци за овакве ствари (па макар били и не нарочито познати). "Мрак" би могао да представља велики корак напред у смислу приближавања свету кроз шта наши људи на Косову заправо пролазе. Фасциниран сам да је ФЦС заправо одобрио овај филм.

ХЕРОЈИ РАДНИЧКЕ КЛАСЕ - Фалила је Мира Кара да се употпуни најантисрпскији глумачки трио, искрено сам желео да ускочи макар у неки камео. Јасне су намере и делимично све то има неку поенту, али толико је све пуно клишеа и општих места са набијањем поенте у гркљан да и то мало што има да каже губи на важности. Неке полуинтересантне ствари се дешавају изразито местимично и више делују као статистичка грешка него било шта друго. Ово није бизарна трешерица какву би од овог направио Милинковић или досадно-депресивни маљ у главу из радионице Марковић-Новковић, али је једноставно сувише небитан филм и своди се на некаква кафанско-славске приче типа "Шта нам ради жвалави" или "Радници Ниша (овде Новог Сада) немају печат и немају права". Ипак, на таласу антисрпског деловања овде уплетених имена, филм је стигао до Берлинала. Жао ми је што морам да кажем да сам очекивао да ми филм ипак да мало више, макар за смех ако ни за шта друго. Сав је некако слаб, неодлучан и никакав...

ЛЕТО КАДА САМ НАУЧИЛА ДА ЛЕТИМ - Солидан дечји филм. Ништа више од тога, али и то је довољно, поготово кад се треба борити са Олгином иритантношћу. Узевши у обзир шта се све снима, немам шта да замерим. Клара се супер снашла.

БИЛО ЈЕДНОМ У СРБИЈИ - Слобода није крилатица рекламног паноа, конструктивна критика постојећег стања, Слобода је жена - узми је. Коначно да видимо нешто и од ње у овом лаганом фаху и на лесковачком акценту с којим се не мучи, заправо је испала прилично употребљива кад не излази из опанака. Што се тиче филма, односно серије, јесте суви просек који користи монтевидеовску естетику да дочара период, али имајући у виду ко све учествује, заправо сам супер-задовољан. Мало је рећи да није ништа посебно, али пар духовитих реплика (мајка би ти умрела да је жива) и небламирање са акцентом у 90% случајева чини да ово буде скроз гледљиво.

КОМЕДИЈА НА ТРИ СПРАТА - Поштовање због чињенице да је после сат времена ничега, ова испразна "комедија" у последњој трећини опуштено претворена у survival thriller. Аплауз и за Радоњу, успео је да буде тек шести-седми лик по иритантности у овоме. Кад се све узме у обзир, и те како има својих момената.

ЏЕМ ОД КАВИЈАРА - Једини добар тренутак је први кадар у филму у коме се чује "Београдски мали пијац" од Тозовца. После тога све иде низбрдо, претварајући се успут у тешко смеће. Жао ми је, Ђорђевића обично волим да гледам.

ВЕРА - Потпуно небитна историјска личност пренадувана преко сваке мере у једном врло лошем филму. Помињао сам већ ултимативно одсуство харизме и квалитета Јоване Стојиљковић, што се у овом филму, који треба већински сама да понесе, рекао бих, најбоље види.

Остатак филмова укључује наслове: ХЕРОЈИ (занима ме и интригантно ми делује, због епохе и синопсиса), ТРАГ ДИВЉАЧИ (Павловићева проза, деца му раде, шта може да пође наопако), Кључ (некакав модерно-историјски трилер, надам се бољи од "Лавиринта"), КОМУНИСТИЧКИ РАЈ (увек актуелни Аца Поповић, зависиће ко га ради), УСЕКОВАЊЕ (могао би имати потенцијала, али не надам се), МИЛОЈЕВ ДАР (пожртвовање српског војника је увек инспиративно и јунаштво је увек добродошло, надам се да неће деловати патетично), ЛИБЕРТА (не делује обећавајуће, мада ћу га можда гледати због покојног Давора Јањића), АЛА ЈЕ ЛЕП ОВАЈ СВЕТ (не занима ме, упркос чињеници да је брат Шепетковски писао), СВЕТА ПЕТКА - КРСТ У ПУСТИЊИ (нисам читао "Петкану", али погледао бих због теме и снимања по пустињама Јордана), ЛУЧА (режира "Џем од кавијара лик", тако да вероватно не), ПОРНО ПРИЧА, ВУЧЈЕ БОБИЦЕ, ДА ЛИ СТЕ ВИДЕЛИ ОВУ ЖЕНУ (ништа од овога ми стварно не делује занимљиво, мада су "Бобице" изашле, па се можда и преварим).

                                                                        ***

Шта видимо из свега овога? Трендови нису добри и нема назнака да ће се направити неки заокрет од 180 степени. Свакако је похвално што се обрађују неке битне историјске теме, али није довољно само их обрађивати треба и знати прави приступ. С тим у вези, са највећим нестрпљењем очекујем "Децу Козаре" Лордана Зафрановића, јер је више релевантних људи рекло да је сценарио Арсена Диклића (написан још одавно) нешто најбоље што су прочитали. Увек ће бити и комедија и трилера и многих других жанрова, али чињеница је да нема ни писаца ни глумаца ни режисера који ће се неким жанром квалитетно позабавити. Остаје нам да чекамо понеки добар наслов из гомиле, али они се у сваком случају своде на аномалије. Док неко не почне више да улаже у културу и док не престане да ради непотизам, осуђени смо на ово што се тренутно дешава. Овај преглед није био не знам какав због великог броја неодгледаних филмова, но додаћу све што будем комплетирао временом. До читања.

Пет предзимских утисака о пет нових филмова и још понеки бонус

 Некако се увек погоди да највише гледам нове филмове децембра и јануара јер се углавном тада темпирају изласци оних најамбициознијих, да би се избацили на време за награде. Врло спорадично ми се дешава да других месеци у мини-серијама гледам нове наслове, али ми се ове године десило да сада, месец дана раније, у двадесетак дана одгледам пет нових остварења, плус још неке нове ствари. Да не дужим много, желео бих да напишем неколико импресија и најавим још неке ствари које ускоро излазе. За оно што стоји на Летербоксду, само додајем још покоју реченицу.

DUNE - Denis Villeneuve

"Дина" Френка Херберта је култна серија књига, али филмска адаптација истих је једна од најмалерознијих у дугој историји фијаска на снимањима. Да се ја не бих расписивао, зна се већ кроз шта је све прошао Дејвид Линч у реализацији прве верзије, а кроз шта је прошао највећи филмски езотерик, Алехандро Ходоровски, у покушајима да направи своју верзију. Линч се после неког времена свога чеда одрекао, иако многи, укључујући и мене, сматрају да тај филм никако није лош, има одређене квалитете, духовитост и ту неку култност, ма колико накриво испао. У сваком случају, римејк се нестрпљиво чекао, а прихватио га се дежурни пандур за високобуџетни СФ у Холивуду, Дени Вилнев. Ја један његов филм много волим, и то су "Згаришта", остало му је све у најбољем случају ништа посебно, те стога нисам ни очекивао ништа специјално, а морам признати да нисам читао ни књиге. Колико чујем, ово је само прва, за разлику од Линчовог филма који покрива прве две, а канадски редитељ се прихватио и другог филма наводно након што су га продуценти приморали да три сата скрати на два и по. То никако нема везе са чињеницом да ће поново добро зарадити, таман посла, тако нешто му никад не би пало на памет. Елем, нисам имао никаквих великих очекивања, па ми је ваљда зато и било ОК оно што сам видео. Има ту проблема, пре свега је пола сата дужи него што би требало (као и углавном сваки Вилневов филм), има велики број "великих" сцена у којима се не дешава готово ништа, ритам је углавном доста лош, све је увијено у хладну монохроматику, неки глумци су могли бити и нешто бољи, а и сценарио на пар места мало штуца. Ипак, има и доста добрих ствари, углавном је добро одглумљен, чак му не смета ни Џејсон Момоа, кога иначе презирем (помаже што се обријао). Тимоти Шаламе је ближи књижевном лику Пола од Кајла Меклахлана, у смислу да се још тражи, да још није сигуран шта може и шта све то представља, учи, сазнаје, помало се и боји (за разлику од Меклахлана који је напаљен од старта да ће да спаси читав свемир). Ипак, не могу више да волим Шаламеа од агента Купера, па то ти је. Са друге стране, иако уживам у Кенету Мекмилану који барона Харконена глуми као злог кловна који лети, урла и зеза се, овде имамо много бољег Стелана Скарсгарда који је дупло мрачнији лик, што му, рекао бих, више и приличи. У остатку кастинга има и погодака и промашаја, Шарлот Ремплинг је премало у филму, Оскар Ајзак је добар, а Ребека Фергусон је упадљиво једва десетак година старија од свога сина. Наравно да су ефекти одлични, си-џи-ај ради посао и очекујем да ће се тек размахати у другом делу. Све у свему, мешана врећа која решава неке од проблема претходног филма, али намеће и неке своје, но ништа нисам очекивао, па ми је било релативно ОК. За коначни суд, сачекаћу и други филм.

TITANE - Julia Ducorneau

Рекао сам једном и рећи ћу опет, Жулија Дикурно је можда женско, али има огроман пар мошница. То је било очигледно већ након првог филма "Сирово" у коме је истраживала и повезала буђење сексуалности и канибалистичких порива у студенткињи вегетаријанки. Свакако је у питању прилично поремећена особа са неким повећим проблемима, али то не умањује њену снагу као филмског ствараоца, о контрер. Она овде баш и не истражује нове територије - већи мајстори попут Дејвида Кроненберга и Анџеја Жулавског су тако нешто већ радили боље од ње, али начин на који то она чини у ово доба је заиста хвале вредан. Овај филм можда нема тако очигледне намере као "Сирово", али ће свакако да вас протресе. Нису то шокови шока ради, али чиста непријатност док посматрате тај сурово директни начин снимања (у неким ситуацијама ме подсетио на филм "Ангст", ипак знатно боље остварење од овога) ће вас натерати да устукнете на неким местима ако вам је стомак слаб. Свежијег приступа телесном хорору од њеног немамо у последње време, а можда је потребно и поновљено гледање да у потпуности уђете у тај модус операнди њеног ума. Ипак, нисам сигуран колико људи ће пожурити да гледа ово поново, иако је сјајна вожња у питању, плус има и одличан саундтрек. Многи од нас ће се повезати са делом приче о неприпадању и прихватању разлика, мада нисам сигуран колико тај заокрет прија самом филму, но добра је ствар што зависи искључиво од гледаоца како ће шта из овог филма разумети. Проблеми постоје, али читаво искуство гледања овога филма наткриљује већину њих. Могу да истакнем један крајње површински проблем, у филму нема довољно Гаранс Марилије која фино глуми и још боље изгледа. Ако волите француски хорор и нисте прегадљиви, можете ово погледати, тешко да ћете бити разочарани. Било какав покушај објашњења било чега што се дешава би покварио гледање, а мене сада занима шта се крије иза Златне палме. Није баш уобичајено да један овакав филм завреди такву награду, али имајући у виду "gender issue" који је у њему присутан, свакако је подобан за тако нешто. Свакако, сво поштовање Жулији Дикурно за исказану храброст, одавно није било жене испод четрдесет година која се представила јачим насловима од ње. Није ово ни изблиза ниво шока и одвратности који производи рецимо филм "Мученице" Паскала Ложијеа, али ипак ће осетљивијима требати мало припреме. Ја мислим да вреди одвојити време, али ће свакако бити поларизације, као и код биоскопске публике. 

NO TIME TO DIE - Cary Joji Fukunaga

Ниједан модерни Бонд филм није имао оволики публицитет, и то из неколико разлога. Најпре, био је одлаган неколико пута, уз замену редитеља и композитора, од почетка је било најављивано да ће ово бити последњи Крејгов филм у тој улози, и због засићења, и због много повреда које је доживео на снимањима, укључујући и неке озбиљне, које су изискивале операције колена, осећао се престарим, а наводно му се и жена бунила због болова које је трпео. Свакако да су апели Рејчел Вајс сами по себи довољан разлог, а мене је, из неког разлога, баш вукло да погледам, иако нисам гледао ниједног Крејговог Бонда. Бринуо сам највише због сценарија, силних преправки, дописивања и много различитих људи. Шта је било на крају? Добар је, и није, углавном је ОК. Претпостављам да треба да гледам и остала четири филма да бих разумео тај његов лик који се постепено гради, другачији од осталих Бондова. Акционе сцене су добре, с обзиром да Кери Фукунага уме да их режира и изгледају одлично, мада са буџетом од 200 милиона фунти, вероватно би и Филип Вишњић успео да смућка нешто пријатно за око. Прича жели да прихватимо емотивнијег и приземнијег Бонда који је мање хировит и мање мистичан него иначе. Део његовог шарма је била управо чињеница да не знамо баш много о њему, међутим овај део приче се комплетира на другачији начин и то је у реду у случају да иде уз остатак Крејгових филмова. Он овде није само жесток, покушава са емоцијама и променљиво му иде, што и није чудо кад филм оволико траје. Женски ликови јесу изузетно важни и има одређених феминистичких булажњења, али на сву срећу то не делује ни изблиза ужасно као што су први трејлери наговештавали, обећавајући политички коректну лимунаду са опасним женама које су најинтелигентније, у акцији најспретније, најзајебаније и најдуховитије од свих у филму. Сам Бонд је био обичан украс и врећа за физичко и вербално ударање, али драго ми је што сам видео да се од таквог концепта одустало. Има политичке коректности у лопатама, Манипени је црнкиња, као и нова агенткиња, Кју је геј (као и Бен Вишо у стварном животу), али све је то прихватљиво ако није ту само да би било ту и не утиче на квалитет филма. Мислим да инклузија свакако има везе, али пошто су глумци углавном добри, квалитет сигурно не трпи. Међутим, проблема има, пре свега у сценарију који кривуда малтене од сцене до сцене, не знајући шта жели да буде (вероватно због толико људи и толиких преправки). Фиби Волер-Бриџ тера гледаоца да болно осети сваку сцену на којој је радила претећи да је учини пародичном. Тај њен хумор и начин писања уопште се уклапа у серију "Killing Eve", али свакако не у Бонд филм. Један од примера је Ана де Армас чији је лик наводно имао само пар месеци тренинга, да би се онда претворила у машину за убијање у својих десетак минута појављивања. Ипак, морам рећи да ми је жао што је нема више јер је заиста одлична у том свом делу, успела је да обоји лик тако да буде упечатљив. Крејг је урадио добру ствар изабравши је након рада на филму "Вади ножеве", али је зато учинио ужасну ствар додавши Волер-Бриџову тиму сценариста. Он је инсистирао да то није из феминистичких и инклузивних побуда, већ је сматра добрим писцем, а требало је изоштрити дијалоге. Можда она и јесте добар писац, али не за овај филм. Такође, зликовац је био најављиван као најинтелигентнији са којим се Бонд икада срео, али заправо је прилично генерички тип, а Рами Малек је благи ужас, не знам хоће ли икад моћи нешто да одглуми добро осим "Мистер Робота", али ово је заиста ужасно. Треба рећи и да филм ужасно дуго траје, требало је да буде пола сата краћи и ишчисти се од непотребних ствари, био би још концизнији, директнији и бољи. Музика и песма су добре, као и фотографија, све баш лепо изгледа. Све у свему, пристојан опроштај за Данијела Крејга, али остаје питање, шта сад, црнац, геј, жена с брадом или нешто четврто?  

BENEDETTA - Paul Verhoeven

Веома се дуго чекало на излазак новог филма Пола Верховена, "Бенедета", који је био најављен за Кан 2019. године. Међутим, режисер је у децембру 2018. током снимања повредио кук, па је амстердамска пост-продукција одложена за јун наредне године, да би се опоравио од операције. Лекови против болова су потом узроковали компликације које су довеле до перфорације дебелог црева која му је угрозила живот, те је све одложено за 2020. годину, када се умешала корона. После две и по године, филм је стигао, и свакако има шта да се види. Он се од оптужби за бласфемију бранио на свој начин, да оно што је истина не може бити богохуљење. За предложак је узета књига која је наводно заснована на аутентичним записима и истинитим причама, а он је то искористио да у све убаци своје уобичајене елементе. Прва половина је заиста бриљантна и одмах увлачи гледаоца, класични Верховен, преживљавање жене, католичка хипокризија и остало, прожето бизарним сликама и изванредним црним хумором који ће узроковати да бар два-три пута прснете у смех. Касније, нажалост, успорава и губи ритам, те претерује у потпуном недостатку суптилности (цео филм је несуптилан, али се касније баш инсистира на томе, иако је очекивање суптилности од Верховена у старту пропала ствар). Има сувише неких мање битних детаља, некако је у тој експлозивности коју филм поседује све набијено унутра, као кад натрпате кофер без склапања ствари. Често то понављам за многе филмове, али било би више концентрације на кртину у филму (не мислим на тела него на оно што је најважније у истом) да је неких двадесетак минута краћи. Све је то у реду, прича је далеко од неинтригантне и режисер приступа у свом стилу, како једино и зна, без увијања, али још мало полирања не би шкодило. Свакако је добро што је филм коначно изашао и свакако је упечатљиво искуство, а предводе га сјајне глумице Шарлот Ремплинг и прелепа Виржини Ефира, потпомогнуте Дафни Патакиом, Ламбером Вилсоном и Луиз Шевијот. Сви су били баш добри, а и музика је одлична, све у свему, вожња је и те како узбудљива, али се у другој половини местимично губи, што утиче на квалитет. Филм има својих проблема и свакако ће поларизовати публику, али има шта да се види, не само због прилично експлицитне лезбо голотиње. Интригантна тема уз познате Верховенове зачине је увек упечатљива за гледање, какав год квалитет био, а овде га свакако има -  не током читавог трајања, али га има сасвим довољно, макар за добру забаву. Неко би рекао блажа верзија "Демона" Кена Расела, али ако бисмо их упоређивали, морало би се рећи да је овај филм слабији и много блажи.

LAST NIGHT IN SOHO - Edgar Wright

Одавно нисам гледао филм који се толико епски распао после обећавајуће прве половине. Сироти Едгар Рајт баш воли жанр, то се види, али филму не чини услугу што призива духове (ненамерна игра речи) истинских мајстора какви су Полански, Арђенто и Линч, а онда ситуацију разрешава крајње безмудо, и све то уз рационално објашњење. Едгар би да буде и феминиста и да убаци међурасну романсу (узгред речено, веома чудну, најблаже речено) и још много ствари, али једноставно нема џебане да све то изнесе на прави начин, понајвише због сценарија, али и због неких својих решења која нису најсрећнија. Глумице су јако добре, и Томасин Мекензи и Ања Тејлор-Џој одрађују своје до максимума, али оне нису Ени Саливен, нити Биг Лале. Рекао бих чак да је глумица Ањиних квалитета прилично неискоришћена, иако и пева и курва се и још свашта нешто. Ипак, можда нешто супер изађе из свега, јер је овим филмом импресионирала Џорџа Милера довољно да јој понуди улогу Фуриосе. Лепо је било видети Риту Ташингем, а поготово Дајану Риг и Маргарет Нолан у њиховим последњим улогама, као и маторог Теренса Стемпа, тако да су глумци заиста најмањи проблем овде. Проблем није ни фотографија, Чунг Хун Чунг (сниматељ и Чан-Вук Паркове "Служавке") је филм прелепо усликао и оживео период шездесетих, иако све делује мало пластично, то је вероватно и поента, имајући све у виду. Музика је прва лига, све сами класици, па због свега тога мирне душе могу да дам две и по звездице. Безвезна, кукавичка и клише решења у сценарију понајвише срозавају квалитет иначе обећавајућег филма у целој другој половини, а понајвише последњој трећини када би филм требало да достигне врхунац. Нажалост, Едгар је још зелен за овакве егзибиције (мада није опасан у својој мегаломанији као Кристофер Нолан), миљама је далеко од својих узора, и питање је хоће ли им икада бити близу. Рекао бих "настави да тренираш", али не знам исплати ли се јер му је најбољи филм који је снимио и даље "Shaun of the Dead". Неко већ лепо написа "Требало би да се врати снимању филмова о идиотима и губитницима у малим градовима по Енглеској, то му најбоље иде". Видећемо шта ће следеће замесити, ово се ипак не може назвати посластицом. Ту су и многе референце на филмове о Џејмсу Бонду, очигледно му је амбиција да се једном прихвати и тога, можда и буде тако сада када се отвара нови циклус. Жао ми је што се све тако завршило јер сам заиста имао доста велика очекивања и све је наговештавало одличну ствар, међутим не даде се усраном до потока, што се каже. 

                                                                    ***

Ипак, сада ћемо видети шта долази даље и шта да очекујемо у наредним месецима, то је бонус део у овом тексту. Једини филм који заиста са нестрпљењем очекујем је "Licorice Pizza" Пола Томаса Андерсона, јер ми се јавља да ће његов средњошколски филм стварно разбити. Ја апсолутно нисам фан његових последњих филмова, за разлику од оних са почетка каријере, али мислим да са одрастањем у седамдесетима редитељ његовог сензибилитета не може да промаши. Добра је екипа, музика ће сигурно развалити, ту нема грешке, стога заиста чекам да се већ негде средином или крајем децембра појави за скидање, ако ме инспирише, можда добије и рецензију. Остало ми је све мање битно, а из наслова и описа ћете видети да најближа будућност баш и не нуди нешто посебно, на моју велику жалост. Но, увек волим да се изненадим, па ћемо видети.

HOUSE OF GUCCI - Ридли Скот је начисто побенавио пред мрешку, уопште ме не занима трилер о поменутој породици, па још са Лејди Гагом, ма колико великих имена се огребало за чекове. 160 минута о томе како она растура угледну модну породицу, нека хвала, мислим да је углавном рекао шта је имао да каже. Чујем да је "Последњи двобој" солидан, не знам само шта му требају два максимално амбициозна филма исте године, али ко сам ја да судим? Видећемо како ће ово проћи, али чини ми се да нећу на то губити време.

ENCANTO - Мала Колумбијка је фрустрирана јер једина у породици има чаробне моћи. Ово је сигурно безазлен анимирани филм без неких великих претензија па га можда некад и погледам.

RESIDENT EVIL: WELCOME TO RACCOON CITY - Ови филмови ме нису занимали ни у доба највеће помаме, одиграо сам шта треба на Сони кецу у своје време и то ми је доста. Какви црни ракуни, људи, докле више, немојмо.

THE HUMANS - Породица се скупља у предратном дуплексу на Менхетну да прослави Дан захвалности, међутим, током вечери, испливавају непријатности, крећу тензије и све остало. Ово је сто пута већ виђено, али волим те приче смештене на мали простор које се дешавају у кратком периоду, па можда и погледам. Ако сценарио буде пристојан, може се нешто изродити, мада поучен претходним искуствима, не очекујем ништа унапред, па ако се изненадим, још боље.

NATIONAL CHAMPIONS - Квотербек покреће штрајк играча пар сати пред најважнију утакмицу. Овде очекујем забаву без неке дубине, као и код већине спортских филмова, али можда и у потпуности прескочим, у сваком случају, дочекујем га без икакве журбе.

DORAIBU MAI KA (Drive My Car) - Жена глумца и редитеља која је драмски писац одједном нестаје. Адаптира се кратка прича Харукија Муракамија коју нисам читао, тако да не знам шта да очекујем. У сваком случају ме одбија трајање од три сата, ипак радња не делује динамично.

RED ROCKET - Пропали порнићар се враћа у родни град у Тексасу где нису одушевљени што га виде. Ово би могло да буде солидно под условом да је сценарио довољно добар и циничан. Ипак, очекивање је мајка разочарења, тако да се нећу унапред надати, рекох већ да ме хајп ухватио само око "Пице са госпиним биљем".

WOLF - Хај-арт филм о дечаку који верује да је вук. И мени је смешно.

SILENT NIGHT - Хорор драмедија о породици која дочекује госте на савршеној Божићној вечери, тј. савршеној изузимајући чињеницу да ће сви умрети. Концепт би ми раније бар обећавао врхунску забаву, али сада не очекујем апсолутно ништа, већина укључених ми смрди. Под број један Кира Најтли, а затим и сви остали.

FLEE - Анимирани документарац о човеку пред браком који га присиљава да први пут открије своју прошлост. Гледаћу ово, делује занимљиво и у жанровском смислу, а има и потенцијала.

TWAS THE NIGHT - Свеже верени пар угошћава родитеље на (још једној) савршеној Божићној вечери, али тешко их је импресионирати када треба сакрити леш. Не делује ми као ишта чему би вредело посветити и минималну пажњу. Да су нпр. осамдесете, ово би ми било супер, овако...

CASTLE FALLS - Две ривалске банде јуре за милионима сакривеним у згради предвиђеној за рушење, али прво морају да среде домара који је први нашао плен. Наравно да је ово Б треш, али Долф Лундгрен режира и глуми, стога ако имало личи на његов опус из осамдесетих и деведесетих, биће солидно за убијање времена некад.

WEST SIDE STORY - Спилберг опет јури велике паре помоћу овог римејка. Гледао сам онај од пре шездесет година и он је сасвим довољан, ово ме баш нимало не занима.

AGNES - Демонско присуство у манастиру, истрага и криза вере. Делује као неки "Истеривач ђавола" Ц продукције, видећемо, можда у часовима доколице, ако их уопште буде.

FRANCE - Драмедија о заузетој новинарки која балансира приватни и професионални живот који се из корена мења након бизарне саобраћајне несреће. Не знам како би ово могло да буде имало занимљиво, али ме Леа Сејду веома физички привлачи, тако да можда некад и погледам. Полако.

VIOLENCE OF ACTION - Крис Пајн се после отпуштања из маринаца придружује паравојној организацији. Не звучи ми нарочито примамљиво.

SPIDER-MAN: NO WAY HOME - Што би Турци рекли, yok, yok.

NIGHTMARE ALLEY - Један од заиста сјајних ноар филмова и најбољи филм Тајрона Пауера доживљава римејк у режији Гиљерма Дел Тора који је кроз каријеру режирао и одличне филмове и потпуно смеће, и то са Бредлијем Купером. Ја ћу ово сигурно гледати, пре свега да бих могао да га испљујем, јер баш много волим оригинал, а не верујем да је ово ни близу тог нивоа. 

THE LOST DAUGHTER - Оливија Колман на одмору који се претвара у ноћну мору кад буде принуђена да се суочи са прошлошћу. Нисам баш сигуран колико би ми ово легло, али можда и проверим, без икаквих очекивања. Колманова је једна од најхајпованијих глумица данас, па ме то можда мало одвлачи. Не кажем да није добра, али мало су претерали са истицањем у први план.

THE NOVICE - Лезбејка бруцошкиња се прикључује веслачком колеџ тиму са амбицијом да буде најбоља по сваку цену. Не занима ме.

THE MATRIX RESURRECTIONS - Сви наставци су апсолутно непотребни. Нема шансе да ово гледам, а не видим ни како би уопште могло да заличи на нешто. Нестало пара па се рециклира.

KING'S MAN - Приквел ранијих филмова. Адаптације стрипова ме генерално не занимају, па нећу журити са овим, мада је ту добра екипа, а појављује се и Бранка Катић, као и мој омиљени потлачени црнац Ђимон Хунсу.

THE TRAGEDY OF MACBETH - Ко зна која адаптација "Магбета". Ова је класична исфорсирана прича, поготово јер смо имали последњу пре само пар година са Фазбендером и Марион Котијар. Дензел није глумио још само Шекспировог трагичара, па му ево сада прилике. Не кажем да то Џоел Коен неће скоцкати да буде пристојно, али докле више? И жена му, наравно, као Лејди Магбет, да ли сте сумњали? За питому, а добру верзију имате Орсона Велса, за крваву а добру имате Поланског, доста је, вала.

SING 2 - Први је био лош, тако да не.

A JOURNAL FOR JORDAN - Дневник за сина од оца настрадалог на ратишту. Опет нешто инспиративно у Дензеловој режији. Нека, хвала.

AMERICAN UNDERDOG - Биопик о Курту Ворнеру. Не очекујем ништа, али с обзиром да је права прича заиста солидна, можда некад и погледам. И ако прескочим, свакако није фрка.

CYRANO - Политичке коректности ради, за ову адаптацију је изабран мали човек, али због харизме Питера Динклиџа можда и испадне макар гледљиво. Видећу, могуће да ћу се у неко доба одважити да погледам, али - да се не понављам превише - са очекивањима испод нуле.

THE 355 - Опасне омоћене жене ЦИА агенти у потрази за топ сикрет оружјем док их прати још једна опасна жена. Вероватно је и мастермајнд иза свега - погађате? Ако бих бирао нешто из ове групе што ни под претњом смрћу не бих гледао, мислим да би то било баш ово.

SCREAM - Имам софт спот за први "Врисак", био сам млад и подигла се велика прашина у то време, увек ми се допадала Нив Кембел, била је добра фора са две убице, и симпатичан ми је из више разлога. Касније је, наравно, све то претворено у кеш машину и изгубило је смисао, али ћу сигурно погледати овај сад, двадесет пет година после. Мада, без Веса Крејвена није то као некад, али неће бити лоше вратити се у тај свет. Чак сам и маску имао једно време.

SESAME STREET - Уновчавање успеха старих култних серија није нова ствар и јасно је да ово неће бити ништа посебно, али можда и погледам, јако су ми симпатични сви ти ликови.

SUZY - Аниме о стидљивој средњошколки која у виртуелном свету постаје глобално вољена певачица из наслова. Погледаћу, има ту потенцијала за све и свашта занимљиво.

DEEP WATER - Да су деведесете, ово би ме изузетно занимало. Богати човек дозвољава жени да има љубавнике да би избегао развод, али постаје главни осумњичени кад они крену да нестају.

OPERATION FORTUNE: RUSSE DE GUERRE - Британски обавештајац и његов тим унајмљују холивудске звезде да им помогну у андеркавер мисији да спрече продају оружја. Не капирам ништа, а поготово шта се Гај Ричи петља у овакве ствари, зна се шта је његов штих, ово није.

REDEEMING LOVE - Бестселер о моћи љубави у случају девојке која се одмалена проституише. Не могу модерне бестселере, а поготово оне о исцељујућој моћи љубави, стварно.

THE KING'S DAUGHTER - У потрази за бесмртношћу, Луј 14ти краде енергију сирени, а његова незаконита ћерка открива њено постојање. Да имам 12 година, ова авантурица-фантазија би ми можда била занимљива, овако ћу ово тешко икада гледати.

MORBIUS - Биохемичар покушава да излечи болест крви, али се инфицира вампиризмом. Тешко ће бити нешто епохално, али је бар на папиру занимљиво. Не видим начин да буде незаборавно остварење, али можда некад, кад понестане инспирације и очисте се листе.

                                                              ***

Ово су сви наслови који очекују гледаоце од данас па до краја јануара наредне године. Као што видите, капа је изузетно мрка, не верујем да ћемо гледати ишта за памћење. Има, наравно, још наслова надаље, али нисам хтео превише да давим, а и ко зна како ће све ићи са одлагањима због ковида и свега осталог. Ако ми нешто што овде нисам навео привуче пажњу, свакако ћу писати о томе, за сада толико и до читања.

Тома (2021)

Сценарио: Зоран Лисинац, Драган Бјелогрлић, Никола Пејаковић, Маја Тодоровић

Режија: Драган Бјелогрлић, Зоран Лисинац

У главним улогама: Милан Марић, Тамара Драгичевић, Петар Бенчина, Андрија Кузмановић, Сања Марковић, Паулина Манов

Животне приче стварних личности су филмска тема која се масовно примила у Холивуду последњих година, те се тако од нечег спорадичног створио малтене читав поджанр. Готово да нема сигурнијег рецепта како постати миљеник престижних фестивала - ако немаш причу о припаднику групације коју тлачи већина (углавном мушка и бела), иди на другу сигурицу, сними животну причу познате личности коју воли већина људи и полако скупљај кајмак. Ни наш простор није имун на то, воле људи причу о неком кога знају, па то ти је, и то је сасвим у реду.

Међутим, кад је у питању биографски филм о Томи Здравковићу, постојала је оправдана бојазан да неће испасти како треба. То је тако из простог разлога што су његово стваралаштво и његов дух део овог народа, можда данас, тридесет година од одласка, још и више него у доба његове смрти. Није само ствар у томе да се свако понеки пут пронашао у његовим песмама, него и схватање да је свака реч апсолутно аутентична и проживљена, да у свој тој боемштини, прожетој вртоглавим успонима и тешким падовима, нема ни трунке фолирања, већ је све гола истина. Како пренети све што је битно на платно, а у свом том филмском пеглању задржати потребну истину? Ко то уопште може, како томе приступити, на коју карту ићи и на шта се фокусирати, ако се зна да је Томин живот био довољно занимљив да се о њему сними минимум пет филмова?

Животна прича Томе Здравковића, почевши од тешког детињства у Печењевцу и Лесковцу, преко успеха у Београду и Америци, до последње турнеје и краја у болници 1991. год.

Није ни потребно говорити колико мало вере сам имао у овај пројекат, и због грандиозности Томине појаве, те чињенице да нема шансе да га филм адекватно дочара, и због недостатка редитеља и глумаца који би тако озбиљном подухвату умели адекватно да приступе. Наравно, знало се да ће иза камере бити Тајкун број један српског филма, тешко да је било ко други могао да се умеша у ту трку. Када сам то сазнао, изгубио сам свако интересовање за филм, јер сам наслутио у ком би правцу могао да иде, а када сам чуо да је тумач главне улоге лажни бабојебац, још лажнији заводник а прави ватрени србомрзац (који је пре свега и изнад свега никакав глумац), био сам сигуран да га нећу гледати. Међутим, не лези враже. Прође време, дођоше славопојке, прођоше стотине хиљада "одушевљених гледалаца", а дође пиратски снимак. Питали су ме људи хоћу ли написати текст, и ја нисам хтео. А онда сам видео некакву глупост да је филм који се појавио на торенту заправо вирус који блокира банковне рачуне ономе који скида. По натписима, наградама и осталом пропратном материјалу видео сам колико су пуни себе сви који су учествовали у том филму, бар они чије сам интервјуе слушао и читао. За мене је кап у препуној чаши била та прича о вирусу који блокира картице. То је довољан знак шта екипа филма мисли о тој публици - да су сви имбецили. Не само да не знају да лажу како треба, него имају смелости да сниме филм од народних пара, а онда да ударе у вриску и цику кад тај исти народ хоће да гледа филм за џабе. Е, због те осионости и бахатости (а и зато што сте то ви тражили) сам жртвовао два и по сата и погледао овај филм. Шта сам видео и да ли су страхови били оправдани? Пробаћу да будем концизан и да не давим много, а вреди упозорити да надаље следе благи СПОЈЛЕРИ.

Велика мука овога филма је то што на сваку добру и врло добру ствар следи буљук ствари које варирају од лоших до очајних, а то у трајању од сто четрдесет и кусур минута резултира тиме да лоше, кога има много више, у потпуности удави све оно што је добро и на крају остану само неки моменти инспирације, пар малих бљескова и много горког укуса који није могуће ничим спрати. Не ради се ту о томе каква је ко очекивања имао од филма, ради се о елементарном поштовању успомене на човека који је читав овај регион обележио и задужио толико да је то тешко адекватно сагледати. Ако се прави биографски филм о неком таквом, НЕ МОЖЕ се под плаштом уметничке слободе потурити бар десет блатантних анахронизама и очигледно намерних грешака за чије су исправљање ауторима пиштали тестиси, иако два клика на интернету могу то да обаве. Не интересује ме, можеш бити Стенли Кјубрик лично, али НЕ СМЕШ да снимаш аутобиографски филм о некоме кога воли 20 милиона људи у коме 95% ствари није истина. Те егзибиције су могле да прођу са Тиркетом и екипом који су живели пре сто година и од којих су сви гледаоци временски удаљени бар генерацију и по. Данас, тридесет година од Томине смрти, док су успомене још и те како живе, док је још доста актера самих догађаја у животу и док још дише гомила људи која се заправо сећа како је он изгледао и живео, овај филм није смео овакав да угледа светлост дана. Да је ово озбиљна и нормална држава, доживео би осуде на сваком кораку, и исте би било могуће јавно изрећи без зазора. Пошто је ситуација таква каква јесте, ово је још један у низу од "најгледанијих", "најбољих" и "најбогзнакаквих" филмова изашлих испод шињела дотичне екипе у последњој деценији. Јесте најбољи, али за публику која не зна апсолутно ништа о Томи Здравковићу и Силвани Арменулић, осим можда да су постојали.

Покушаћу да пођем од онога што је добро. Фотографија и сценографија су заиста прва лига, те вреди рећи да је период рекреиран изузетно успешно. Повремено имате утисак да се заиста налазите у Београду шездесетих и седамдесетих, додуше са нешто упегланијом сликом, али то је то. Вуче на озбиљну носталгију за тим временом и не бих знао да кажем да ли је то нешто објективно или добра филмска манипулација, али одрађено је веома добро. Такође, вреди поменути одличну имитацију Томиног певачког гласа од стране Аца Пејовића и врло солидну Сузану Бранковић која пева Силвану. Да они нису одрадили посао како ваља, све би деловало знатно лошије. Да се то десило, филм би заиста био испод сваке критике, а ни овако није превише далеко. Треће, има пар лепих емотивних сцена, међутим, на трајање од сто четрдесет и кусур минута, све добро - и сценаристички и глумачки - је ту литл, ту лејт. Од главне глумачке поставе, по добром бих издвојио само Тамару Драгичевић која, иако нагласком није ни пришла Силвани (за све оне који говоре да ју је савршено скинула, прелазак на ијекавицу није скидање акцента), ипак даје неку пуноћу том лику и остварује солидну улогу, имајући у виду сценарио са којим мора да ради. Није она крива што је Силванин епски лик, од чијег се живота могу снимити три филма и написати три књиге, сведен на ово. Заиста сам задовољан како је деловала, с обзиром шта је све раније играла и како је глумила, претпостављам да ако човек не очекује скоро ништа онда не може ни бити разочаран, и то је ОК. Волео бих да кажем да су сви технички елементи одлични, већина њих и јесте, али нажалост, одређене лип-синк деонице су "Брус Ли на енглеском" и изгледају врло лоше и помало смешно.

Кад сам рекао да нажалост добри елементи не могу да надвладају лоше, ту сам пре свега мислио на сценарио који је полазна тачка сваког филма. Ја сам фрапиран да је овај филм писало четворо сценариста и да је на крају од свега испало ово (заправо, то је можда и разлог, с обзиром да се не зна ни ко пије ни ко плаћа). Већ сам поменуо да се 95% ствари приказаних у филму уопште није догодило, а то филм ових претензија и о овом човеку једноставно не може себи да приушти. Глума оних који треба да изнесу највећи терет је, најблаже речено, веома лоша, а не бих хтео да користим епитете које заиста заслужује. Милан Марић са Али Експреса (само је један Шваба) никад неће бити добар глумац, ма колико награда добио и ма колико га машинерија гурала. Ово, истина, није ни изблиза његова најгора улога, има и неких добрих, па и потресних момената, али заиста не знам чиме су се водили при избору глумца (наслућујем, али боље је у то не улазити). Ако је поента била наћи неког ко физички најмање подсећа на Тому, онда је ово чист погодак, човек је Тома колико сам ја Грегори Пек, и није у питању само "смешан нос, носина права, ко црево којим се полива трава". Целокупно понашање, глас који ни у једном тренутку не подсећа на испијеног (па чак ни одраслог) човека, уморног од живота и кафана, чињеница да је пред смрт без иједне седе власи, да не хода нити се понаша као човек без два бубрега и још гомиле органа, акценат који у истом дискурсу, а понекад и у истој реченици пређе трасу Зајечар - Београд - Прекопчелица, при чему је за јужњачки дијалект наводно довољно двапут се фрљнути Ђоша-Тика стајл и све пет. Није. Морало је то много боље. 

Петар Бенчина је заиста скандалозно лош, његови покушаји да делује потресено, напаћено, а поготово опасно, су промашени на неколико нивоа. Мало се повади после при крају, али касно је, дефинитивно му је дато исувише простора који не може адекватно да попуни. Сања Марковић као Томина последња жена је једнодимензионална, али то је опет до сценарија, не може се сваљивати кривица на њу. Андрија Кузмановић је солидан и помало смешан са стомачином (претпостављам да је то била и идеја), Милена Радуловић се појави на десет минута, покаже сисе и оде (не може без секса код Бјелогрлића, па то ти је), и то је упечатљивије од њене глуме, али не могу да кажем да је била лоша у те две сцене које је имала обучена. Паулина Манов је персонификована патетика преко сваке мере, што ме доводи до следеће ствари која, за мој грош, у овом филму никако не ваља. Неке јако озбиљне прилике су пропуштене да се поентира драмским ефектом и потресним сценама зарад јефтиног скупљања поена код масе и то је класични Бјелогрлићев зицер којег се ни у једном филму не одриче. Бирање прволопташких и зицер решења уместо оних најбољих, што се најбоље огледа у измишљеним деловима приче на које ћу се осврнути касније. Уместо ред меса - ред сланине, овде имамо ред мелодраме - ред патетике, што заиста не чуди имајући у виду да је Жељко Јоксимовић битно умешан у овај филм као аутор музике, али и продуцент. Подилажење масама због пара је увек било Бјелогрлићев трејдмарк и тога се ни овај пут није одрекао, штавише, држао се тога као пијан плота. Још једно клише решење за којим посежу аутори безмудаши је накрцати двадесет познатих ликова у пар сцена да кажу по једну реченицу, само да би људи могли да кажу "е, ево, знам и њега" и "а, значи, тако је то било". Тако имамо и Тозовца и Цунета (Циле Илић, за Бога милога) и Зорана Калезића, и Чолу и Зорана Радмиловића (извођача глумачких радова, вероватно само још моја покојна баба не зна за ту његову синтагму), Лепу Лукић са десет псовки у две реченице (сигуран сам да су ти људи, као и сви други, псовали и да псују, али то се ради са стилом, а не овако, чисто да би било ту), Даворина Поповића, Кемала Монтена и друге. Што кажу млади, веома апријатно. Ах, да, да не заборавим и богатог Радмила Арменулића који краде срећу Томи и Силвани. Треба поменути и да сценарио туче гледаоца у главу југопатофилским наративом и форсира "тко нас завади" причу, али и то треба разумети, треба похарати благајне и у суседним државама.

Ја сам свестан да Бјелогрлић припада оној групи људи за коју реалност није брига на коју се треба обазирати, али оволико необазирање на реалност при снимању филма о особама које читав регион обожава је заиста превише. Најсмехотресније од свега ми је било колико сви до једног инсистирају како је уложено неколико година у темељно истраживање свих ликова и дешавања, како редитељима и Јоксимовићу ништа није промакло, како малтене није било потребно причати са живим сведоцима, јер им је све већ било сервирано и да су могли само да се препусте раду на филму. Ја се сада нећу освртати на ситне ствари (попут оне да Томин отац Душан никад није носио бркове), већ ћу покушати да скренем пажњу само на огромне неистине на којима је заснована цела поставка филма. Бавићу се само лако проверљивим чињеницама, за које је довољан Гугл. Сада је вероватно већ потребно упозорење да надаље следе нешто већи СПОЈЛЕРИ:

- Тома и Силвана су увек имали братско-сестрински однос и никад нису били ни близу романсе. Она га је те 1958. године видела како спава на клупи у близини лесковачке кафане, почели су разговор, сажалила се и препоручила га је да нешто отпева, он је није чекао спреман да се наметне, већ је све то било стидљиво и неупадљиво. Такође, песма "О, циганко моја" још није била ни близу настанка у то време. 

- Силвана се за Радмила Арменулића удала већ 1961. године, дакле само три године након упознавања са Томом, и он није био никакав богаташ који јој је проширио хоризонте и дао прилику да оствари снове науштрб праве среће, већ јесте била срећна са њим. Ако су аутори хтели да пишу о проблемима које је имала, могли су да убаце чињеницу да јој није било дозвољено да дође у родитељску кућу због тог брака, и да је у њу ушла тек за очеву сахрану. Али, претпостављам да то не одговара причи која се форсира.

- Исправно се помиње филм "Горки пиринач" (1949) Ђузепеа де Сантиса, међутим глумица по којој је Зилха узела уметничко име се зове Силвана Мангано, а не Мањано. Дакле, темељни истраживачи ликова, Силвана је Мангано, а Ана је Мањани, чисто да знате. 

- О Силвани је још могло бити додато да је после прве саобраћајке коју је имала, пет година пре смрти, постала јако уплашена, да је практично била склоњена са националне телевизије после инцидента на снимању Новогодишњег програма, да јој је Баба Ванга прорекла смрт. Притом, она није на почетку била ни изблиза велико име као што се инсинуира, требало је да изда десетак сингл плоча до првог правог хита "Над извором врба се наднела" браће Бајић (изашао 1968, када је и Тома већ увелико почео да издаје сингл плоче). Код песме "Шта ће ми живот" се такође инсинуира љубав између њих двоје и некаква посвета, а заправо је Тома Силвани великодушно уступио песму након што је рекла да "ће се убити" ако јој је не да. Заправо, она је део сингл плоче коју је Тома комплетно урадио за Силвану, са песмама "Кишо, кишо, тихо падај", "Срећо моја" и "Ја немам права никога да волим" (1969, таман за снимање "Љубави на сеоски начин").

- Невероватан и нескривени несклад између година изласка песама и времена њиховог појављивања у филму. Само један пример је песма "Свирајте ноћас само за њу" коју аутори желе непосредно да повежу са Силванином смрћу иако је настала чак осам година после ње. Не кажем, можда је она жена из песме, али манипулација у коју филм жели да нас увуче је бесрамна. Слично важи и за песму "Одлази, одлази" која се повезује са Силванином удајом. 

- Лепа Лукић и песма "Срце је моје виолина" скоро 15 година пре изласка, јер је "Од извора два путића" тако некул. Бјела је, упркос упозорењу Лепе, наводно то урадио "за своју душу". Важи. Тозовчеве песме су исто потпуно у нескладу са годинама изласка, али то је ваљда та слобода.

- Целокупна прича око Љиљане је тешка лаж. Не само што је доктор потпуно измишљен лик (Томина жена је сада рекла да је постојао доктор Рус који га је пратио на турнејама и да је заправо он умро од рака), него је и песма "За Љиљану" настала једно седам-осам година раније, а не зна се тачно коме је посвећена (једна од прича помиње Љиљану Благојевић која се Томи допала на снимању серије "Докторка на селу" за коју је радио и музику). Дакле, ја све разумем, и емоције, и сузе, и потресну причу, али кад је све то засновано на неистинама, онда и те како губи на вредности. Поготово кад је све то изузетно лако проверити. Дакле, све те сцене су очигледно средство за манипулацију публике и ја то не могу да подржим, без обзира на то што су заиста упечатљиве.

- Циганчица Рушка која се потенцира као некаква прва љубав је продавачица цвећа по кафанама коју је Тома знао са тезги и којој је више пута после наступа дао цео хонорар. Дакле, он је јесте волео, али ни близу тако како филм покушава да прикаже, скоро као неку фантазију. Смејурија. 

                                                                                   ***

Могао бих овако још доста дуго, али нема потребе. Ово је сасвим довољно за схватити да је једно уметничка слобода, а друго чист фалсификат који се тиче личности које су сви са разлогом обожавали и још увек их обожавају. Оно што је ван мог поимања, иако знам како ствари функционишу, и знам да је у питању тренутно најјачи клан, са глумцима који су као једно друштво ("Монтевидео" и "Сенке над Балканом" кружок), је како се не појави нико да укаже на бар неку лошу ствар. Сви су одушевљени, сви су плакали, сви су ван себе, најбољи филм од распада СФРЈ, најбољи филм шест држава и две покрајине, најбољи филм ван енглеског говорног подручја...наставите низ. Да ли је неопходно да га хвали баш и Патријарх? Колико сам испратио, једини који су имали и нешто негативно да кажу јесу сам Радмило Арменулић, кога су оцрнили на правди Бога, и Искра Брајовић, која је рекла да је филм снимљен тако да је могао бити и о Пери Перићу, те да би много боље било да је Тома добио само посвету на крају него овај филм, јер још постоје толики људи који га се живо сећају. Ето, рекла је једном реченицом све оно што сам ја развукао на малтене читав текст. Разумем да овој новокомпонованој глумачкој "не можеш да седиш са нама" елити популарности никад није доста, али заиста не видим потребу за толико насилним маркетингом. Разумем и да се комерцијални аспект и не скрива, али што је много, много је. Баш се претерује.

Шта, дакле, овом филму фали? Пре свега бољи сценарио, а са њим дубине и комплексности. Кад су у питању личности попут Томе и Силване не може се посезати за једноставним, клишеираним решењима право из сапунских опера на која ће се примити маса коју мрзи да размишља. Тако раде аутори са меканим мудима, а ово двоје то нису заслужили. Превише је плитко, без задирања у дубину ликова, без суштине онога што их је чинило онаквима какви јесу, не траже се дубљи разлози за тугу, спавање на клупама и пискарање на салветама, већ је све сведено на површину, једна наводна несрећна љубав која је породила све остале муке и то је то. Бјела би хтео да општи а да му не уђе, да прикаже од свега помало, али без одговора шта, како и зашто, већ само јефтина патетика у лопатама, која изгледа и јесте довољна за овдашње гледаоце. Међутим, осим очигледних, основних ствари које сам већ навео, филму, а и Томином лику, недостаје топлине којом је он све освајао и због које су га сви волели. Није овај фејк Марић баш толико грозан колико се можда чини на почетку мог текста, али се из авиона види да он није човек који је прошао сито и решето и који може да се повеже са муком обичног човека. А Тома не да је умео, него се чини да је сваку муку сваког човека одживео и одболовао. Е, тога нема ни у траговима.

Наравно, ја све ово причам у празно, јер је 700 хиљада људи који су гледали филм рекло своје. Оцена на ИМДБ-у је далеко од релевантног фактора, али сама чињеница да је "Тома" тренутно оцењен боље од "Кума" довољно говори до које мере се овај народ примио. А однос екипе филма према тој истој публици је благо речено срамотан и сва бахатост долази до пуног изражаја код ове приче око процурелих линкова. Пази, молим те, три године затвора за шеровање, као да је у питању капитално дело светске кинематографије које успут одговара ко је убио Кенедија, ко је саградио пирамиде и шта је право значење "Одисеје у свемиру 2001". Толики бољи филмови су процурели, па нико није дизао џеву и таласао, али ето, кад тајкунима дирнеш у паре, дирнуо си у осиње гнездо. За то време поједини газе на пешачком прелазу и ником ништа. Но, то је већ посебна тема. Завршио бих констатацијом да је овај филм могао да буде значајно бољи и штета што није. За мој грош, требало је да буде другачије осмишљен и да се фокусира на друге ствари, али ко мене пита. Сад ће да наступи "Волели сте филм, обожаваћете серију" помама и ићи ћемо испочетка. Најгоре је то што су сви гистро сигурни да би се Томи овај филм свидео. Ја, пак, нисам тако сигуран, мислим да би одмахнуо руком у фазону "Само се ви, децо, играјте" и наточио још једну љуту. Како било да било, Силвана и Тома заслужују све најбоље, а то значи боље од овога. Ипак, примарна сврха филма је испуњена имајући у виду поменуте бројке. Вук је сит и овце су на броју. 

А да ли би били задовољни један човек и једна жена којих нема међу нама већ тридесет, односно четрдесет пет година? То не можемо знати, а очигледно није ни превише битно.

ОЦЕНА: 2+/3-