"Трилогија о вери" Ингмара Бергмана (1961 - 1963)

Ингмар Бергман је нашироко познат као један од најпризнатијих и највећих филмских стваралаца у историји целулоидне траке, и те епитете носи сасвим заслужено. Несумњиво припада одабраној шачици синеаста, међу којима су, између осталих, још свакако и Акира Куросава и Андреј Тарковски, који би се могли назвати највећим песницима међу филмаџијама. Швеђанин је, као и остали поменути, гајио јединствен стил, и бавио се веома озбиљним темама у каријери дугој безмало шездесет година, која је бројала скоро четрдесет играних филмова, двадесетак телевизијских остварења, режију неколико представа и документарних филмова, те дводелну мини-серију "Дон Жуан". Приступ му је углавном изузетно директан, структура филмова веома једноставна, али су они пуни метафора, и нису увек лаки за поимање и варење, зато што дирају у јако осетљива места и баве се егзистенцијалним питањима која муче сваког човека, чинећи то на нимало сладак начин. Ретко који редитељ у историји филма је успео да испоручи такав интензитет емоција пружајући људске душе на извол'те у тако кратком временском периоду (већина филмова му траје око 90 минута) као што је то радио Бергман - дуге сцене дијалога и крупни планови лица су изражени елементи његове естетике. Посебно се подробно бавио породичним односима - било да су у питању супружници, родитељи и деца, или браћа и сестре - ако се они ставе у контекст појединачних страхова, комплекса, несигурности и разних других притисака које свако од нас макар повремено осећа - добија се коктел веома разноврсних осећања, која овај редитељ у својим филмовима без задршке просипа пред гледаоца, приморавајући га тако да се суочи са црвима који му грицкају најскривеније кутке душе. И генерално, Бергманови јунаци се суочавају са најразличитијим врстама криза, притисака, сумњи и свега осталог што нагриза људе вековима све до данас - предах од озбиљних интроспекција и анализа међуљудских односа на најдиректнији могући начин, повремено је тражио у комедијама, и, иако су неке од њих прилично успешне, ипак је у драмама могао најбоље да се изрази, и највише да се размахне (на крају крајева, и сам је направио чопор деце, њих деветоро, и по сопственом признању, био никакав отац, што је била инспирација за многе његове филмове). Немојте мислити да су оне једноличне - карактери су веома различити, као и природа њихових односа, понекад је присутан и уплив других жанрова (нпр. трилер у "Девичанском извору" и хорор у "Вучјем часу") - али, Бергман је пре свега режисер драме, и то какве драме! Оне у којој нема једноставног одговора, оне о којој, хтели - не хтели, морате да размислите и након што се заврши, оне после које ћете често помислити - како ја не могу на овакав начин да изразим све ово? Е, у томе је ствар, не можете, јер није једноставно, иако тако изгледа. У томе је Бергманова величина, он све изложи пред вас на такав начин да ви морате да залепите очи за екран и да добро отворите уши (у случају да нисте искључили филм после првих 15 минута, јер вам је досадан и претенциозан, пошто сам и такве ствари чуо). За то је заслужан и његов тим сарадника, предвођен генијалним Свеном Никвистом, једним од најбољих директора фотографије које је светска кинематографија икада видела. Да би све функционисало на најбољи могући начин, и да би од глумаца увек добио оно што од њих захтева, морао је потпуно да им верује, имајући у виду захтевност улога. Зато је користио малу групу од десетак глумаца, која је наступала у скоро сваком његовом филму, свако од њих је имао десет до петнаест учешћа у Бергмановим пројектима - ако изузмемо Гунара Бјернстранда, он их је имао 23. Неки његови глумци - пре свих Макс Фон Сидоу и Лив Улман, а донекле и Ингрид Тулин - су достигли светску славу, док је Ерланд Јозефсон, велики глумац и Ингмаров лични пријатељ са којим је најдуже сарађивао, и који је такође планетарно познат, остварио запажене улоге у југословенској кинематографији (Само једном се љуби, Вариола вера, Монтенегро, Сезона мира у Паризу, те касније и Добро уштимани мртваци, у Босни).

Овај режисер је освојио мноштво интернационалних награда, да не бих много дужио, само ћу поменути три Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја, и то "Девичански извор" (1960), "Кроз тамно стакло" (1961) и "Фани и Александар" (1982), плус буљук награда са разних фестивала. Интересантно је да је он поменути "Девичански извор" о коме сам већ писао на блогу, сматрао ужасним филмом и бедном имитацијом Акире Куросаве (са чиме се ја не слажем, има инстанци кадрирања и руковођења сценом налик на Куросаву, али ту су и одређени бергмановски елементи један кроз један), а кад већ причам о томе, својим најбољим филмовима је сматрао "Персону" (1966), "Крике и шапутања" (1972), те "Зимску светлост", односно "Причеснике" (1963), за које је рекао да је то једини филм у коме је процес снимања од првог до последњег кадра прошао како је он хтео и да апсолутно све изгледа како је замислио на самом почетку. Такође, био је врло отворен око тога које друге ауторе и филмове воли или не воли, па да и то споменем у овом уводу. Неки од његових омиљених филмова су били "Одмор г. Илоа", "Пут", "Сладак живот", "Рашомон", "Емигранти", "Булевар сумрака", "Муке Јованке Орлеанке", "Лука сенки" и "Андреј Рубљов". Слично мени, од Француза је ценио Мелвила и Трифоа, а презирао Годара, а омиљени холивудски аутор му је био Били Вајлдер. Ценио је и Скорсезеа, Спилберга и Кополу, али и Стивена Содерберга, кога ја не могу да смислим, док му се нпр. није допадао Орсон Велс. Многи аутори га стављају међу своје омиљене ствараоце, па и такви као што су Дел Торо, Тарковски, Копола, Кјубрик, али и Вуди Ален (што је мени посебно несхватљиво, њихови филмови су ми као дупе и милиброд). Кад је у питању Микеланђело Антониони, који је преминуо на исти дан као и сам Бергман, Швеђанин је о њему рекао да је снимио два ремек-дела, али да је према свим осталим његовим филмовима, изузимајући бриљантне моменте, равнодушан, плус је Моника Вити ужасна глумица (ремек-дела су, по њему, Увећање и Ноћ). Позориште је звао верном женом, а филм скупом љубавницом. Ипак, највише се памте његова филмска достигнућа.

Коначно смо дошли и до конкретне теме о којој желим да пишем, а то је друга константна Бергманова тема осим поменутих породичних односа. У питању је религија, вера, однос човека и Бога, а посебно Божја тишина. То константно оптерећење егзистенцијалним питањима, тј. односом са Богом, такође долази из породице, јер је Ингмаров отац Ерик био веома строги свештеник који га је од малих ногу притиснуо религијом, те се овај већ од младости бунио против наметнутих му догми и идеала. Практично је из бунта према оцу постао безбожник, пре свега јер није могао да стави знак једнакости између дивних проповеди које је држао његов отац и његовог понашања према породици кад би дошао кући (Ингмара би, рецимо, затварао у орман као веома малог, плашећи га чудовиштем које ће му појести ноге, а ни мајка није била поштеђена малтретирања), као ни  између наводне Божје љубави и рајског изобиља и свих зала која се дешавају у свету, од којих је некима био и сведок. Тај изостанак реакције Бога на лоше ствари које се дешавају или на чињеницу да људима треба помоћ, је нешто што је овог режисера мучило малтене од почетка до краја. Иако религијских сегмената, сцена и референци, има и у његовим претходним филмовима (нпр. Седми печат и Дивље јагоде), Бергман се највише природом односа човека и Бога бавио у својим филмовима с почетка шездесетих, који формирају својеврсну трилогију, а и сам режисер је потврдио да их као трилогију треба и посматрати (додуше, много касније је то оповргао, али дефинитивно постоје заједнички мотиви и аспекти), а то су "Кроз тамно стакло" (1961), "Зимска светлост" (1963), и "Тишина" (1963). Данас бих говорио баш о њима.

1. SASOM I EN SPEGEL (THROUGH A GLASS DARKLY, 1961)

"Кроз тамно стакло" (превод са шведског "Као у огледалу", енглеска варијанта долази од дела стиха Прве Посланице Коринћанима) је први филм који је Ингмар Бергман снимио на острву Форе, где је нешто касније купио и кућу, и живео тамо скоро пола века, не рачунајући период селидбе у Минхен због чувеног проблема са порезом крајем седамдесетих. Радња се догађа у току једног дана између четири лика (отац, син, ћерка и зет) и номинално је врло проста - они проводе заједнички одмор, и у почетку делују веома срећно што имају прилику да буду заједно. Међутим, као и увек код Бергмана, то траје веома кратко. Ћерки (Харијет Андерсон) је дијагностикована шизофренија и усред новог нагомилавања емотивне дистанце међу члановима породице, почиње да верује да је посећује Бог. Млади син (Ларс Пасгард у свом дебију на филму) је сексуално фрустриран, али га фрустрира и чињеница да га отац не примећује и не разговара са њим. Отац (Гунар Бјернстранд), славни писац, увек далеко од породице, испод привидне пријатне спољашњости, заправо хладан и безосећајан човек, створио је непрелазну дистанцу и зид између себе и сопствене деце, вођен себичним интересима. Четврти лик је зет (Макс фон Сидоу), лекар, који покушава да помогне жени, а самим тим и себи, али то уопште неће лако ићи. Веома је видљив фокус Бергманове поенте - он у исто време кроз ликове деце напада сопственог строгог и окрутног оца, али такође и оног врховног, који стално ћути и никог не примећује, стварајући тако неразрушиви зид између себе и сопствене деце. Упркос трапавим покушајима конекције (као у сцени кад свима даје поклоне који су сувишни или бескорисни), отац је заправо пун тихе окрутности - он без ичијег знања користи хронику ћеркине менталне болести као основу за своје писање - после тог сазнања се његов зет по први пут са њим директно суочава, у чувеној сцени на броду.

Просто је невероватно колико је очигледно немогуће да се деца обрате оцу за помоћ, иако на површини све делује у реду, никад нема тешких речи, и влада привидно разумевање. Јасна су осећања сценаристе и редитеља према свом земаљском и небеском оцу. Болесна ћерка задиркује брата у вези са његовом сексуалношћу око које је изузетно несигуран, али и она сама у себи носи велику збуњеност и страх кад је то у питању, што резултира одређеном сценом у олупини брода. Њој се Бог указује у форми паука, кога она види као чудовиште које жели да је силује (јасна алузија да је очекивање да се Бог јави, и тиме докаже постојање, чисто лудило). Немогућност да балансира између "две реалности" јој оставља само једно решење, које на крају и прихвата. Са друге стране, када отац и син коначно разговарају при крају филма и син од оца тражи доказ постојања Бога, овај одговара да је то љубав, што је повлађивачки и сувише једноставно. Када младић примети да љубав може да се објасни и без постојања Бога, говори се о томе да је можда Бог једнако љубав и да то може бити довољно за функционисање ако се потрудимо. Син је задовољан јер га је отац коначно приметио и разговарао са њим, али коначни Бергманов став је оно што и сви остали знају - да дефинитивног одговора нема и не може бити, те да свако треба да пронађе нешто око чега би сконцентрисао опстанак и вољу за живот. Бар ја то тако тумачим, пошто, као што знају они који су гледали Ингмарове филмове, код њега нема изричитих одговора, већ само нагона на размишљање, зато и јесте велики.

Неуобичајено за самог Бергмана, он је хвалио овај свој филм и рекао да је одлично испао, и ја могу само да се сложим - многобројне награде, заокружене Оскаром, то и доказују - али, ништа не би било могуће без пословично првокласне глуме, каква се и могла очекивати од његове трупе. Феноменална, магична Харијет Андерсон блиста у улози измучене Карин, милина је гледати је, било да се смејуљи и задиркује брата око жена, било да вришти, успаничена визијом "Бога". И остали су фантастични, Гунар Бјернстранд пружа изузетну, суздржану улогу оца тиранина, који своју окрутну природу, никада отворено не показује, али онима који га познају, она свакако не промиче. Није ни чудо што је Бергман њему највише веровао (23 филма), фантастичан је, и кад плаче у пози Исуса на крсту (мада је у овом филму пандан Исусу заправо син), и кад се суочава са истинама о себи. Макс фон Сидоу је то што јесте, мислим да не треба даље ни причати, а и Ларс Пасгард прикладно дебитује. Обратите пажњу на мајсторске кадрове горепоменутог Свена Никвиста, који понекад говоре више од речи, видећете зашто је ово ремек-дело првог реда, медитативна драма пар екселанс, каквих нема превише у светској кинематографији.

2. NATTVARDSGASTERNA (WINTER LIGHT, 1963)

У "Зимској светлости" (превод са шведског каже "Причесници"), Бергман говори о сопственом губитку вере на најдиректнији могући начин, кроз лик пастора по имену Томас Ериксон (неверни Тома - Ериков син; треба ли још неки доказ да је свештеник уствари сам Ингмар?). Неколико година после смрти своје жене, главни јунак се налази у веома тешкој ситуацији, јер не налази утеху и смисао у вери. Монотоно извршава ритуале причешћа, средина га притиска, а не може да утеши ни своје парохијане, што се нарочито види на примеру рибара Јонаса Персона, који је, депресиван због сопственог живота, али и могућности атомског рата, дошао да тражи утеху у разговору са Томасом. Када после невештог и неуспешног разговора њих двојице, у коме свештеник признаје да се и сам колеба, те да осећа недоследност  (на неки начин, и лицемерје) између хришћанских учења и страхота које је видео у рату, несрећни човек изврши самоубиство, сумња се још више учвршћује у злосрећном пастору. У томе битну улогу игра и неугледна учитељица Марта (иначе прелепа Ингрид Тулин), која је можда некад имала нешто са Томасом, и хтела би поново, али он једноставно није способан да осећа љубав према било коме и било чему (самим тим се овај филм директно наставља на претходни, одбацујући тезу да је Бог љубав - такође се поново спомиње појам паука у конотацији са Богом). У изузетној подужој сцени у којој он чита писмо од Марте, Бергман нас необичном техником присиљава да гледамо лепо лице Ингрид Тулин док саопштава своје мишљење о хришћанству са позиције безбожнице - Бог и Исус постоје само као нејасни појмови, аутсајдеру (невернику) цела ствар делује опскурно, препуна неуротичних ритуала испуњених примитивним емоцијама.

Са друге стране, она, иако наизглед непритиснута бригама о Створитељу, пуна је овоземаљских брига, оличених у свему ономе што сам већ помињао, и што је тако присутно код Бергмана - свакодневна анксиозност, неиспуњеност и несигурност у себе - у мојој омиљеној сцени, она вапи "God, why have you created me so eternally dissatisfied? So frightened, so bitter? Why must I realize how wretched I am? Why must I suffer so hellishly for my insignificance? If there is a purpose to my suffering, then tell me, so I can bear my pain without complaint. I'm strong. You made me so very strong in both body and soul, but you never give me a task worthy of my strength. Give my life meaning, and I'll be your obedient slave." Сладокусци ће свакако уживати у њеном умећу. Поменути Гунар Бјернстранд је због изазовности волео ову улогу више од свих својих у Бергмановим филмовима, и по мом скромном мишљењу (иако ми фали да их одгледам још неколико), заиста је ово најбоље што се од њега може видети. Сјајан је, преноси сваку сумњу, свако колебање, сваку несигурност. Сцена када наметљивој учитељици најзад каже све што мисли је заиста за уџбенике. Кроз уста свог јунака, режисер саопштава и много својих мисли, почевши од оне да га је отац присилио на религију, али и оне у којој каже да је његова вера заправо одговарала само сопственим себичним поривима, те да сваки пут кад је требало да доживи и осети Божје присуство, видео је само чудовиште (ново повезивање са првим филмом). Од свих филмова у којима се бави религијском тематиком, рекао бих да је овај најотворенији у изражавању огорчености и љуте оптужбе против поменутог стања ствари, у коме добри не напредују и не налазе утеху, док они лоши не бивају кажњени за недела, и у свему томе постоји само нејасна нада да ће све бити исправљено на самом крају и после њега.

На самом крају, међутим, Алгот, који ради са Томасом, пружа промену перспективе, доприневши благој обнови вере, или бар прихватању ствари таквима какве јесу, оличене у држању проповеди у празној цркви. Нећу рећи како се то тачно дешава, нити шта поменути човек тачно говори, али рећи ћу да у овом филму подједнако могу да уживају и верници и безбожници, јер он пре свега наводи на размишљање и преиспитивање, а не на слепо приклањање једној или другој страни, које никад не доноси ништа добро. Својеврстан доказ за то што је овај филм на листи десет најбољих Андреја Тарковског, који је декларисани верник (слична је ствар и са Андрејом Рубљовом, коме се Бергман дивио). Ако то није доказ да су вредни филмови уметничка дела, ја заиста не знам шта јесте. А ако постоји режисер и сценариста после чијих филмова вам свакодневица неће бити иста, то је Ингмар Бергман. И ако то није довољан разлог да их гледате што више, заиста не знам шта јесте. Многима су једнолични, монотони, спори и досадни. Али, то нису људи који знају шта је права вредност филма као уметности. Не дајте се преварити, и пожурите. Ови филмови трају само 90 минута, а могу вам променити живот.

3. TYSTNADEN (SILENCE, 1963)

"Трилогија Божје тишине" се завршава филмом прикладног назива "Тишина", а сам режисер је експлицитно рекао да се наслов односи на тишину Бога. Упркос томе, у филму постоји знатно мање теолошких конотација у поређењу са претходна два. "Тишина" приповеда о две сестре и малом дечаку, сину једне од њих, који се на путу кући преко викенда заустављају у неименованој земљи на ивици рата (нема никаквог објашњења везаног за то) и проводе неколико дана у хотелу, усред окружења где су потпуни анонимуси. Тишина Бога се, по мом схватању, манифестује чињеницом да је он нестао или да га никад није ни било, у сваком случају, нема га (само мајка и тетка се брину о дечаку, отац је отишао, или је мртав; рат је весник смрти, као и сат који откуцава (чује се на почетку, током уводне шпице). Међутим, постоји и друга врста тишине, а то је недостатак комуникације међу људима генерално (и не говорим само о туђем језику у неименованој земљи, који је плод Бергманове маште, иако вуче на словенску етимологију, тачније на естонски), већ и онај много важнији (који сам већ помињао), а то је фундаментални недостатак комуникације међу самим сестрама, као и недостатак правих емоција међу њима, ако је некад нешто и постојало, нестало је у бујици свих прећутаних комплекса, љубоморе и зависти (које се, опет, јављају из сопствене немогућности да се буде задовољан животом). Старија, Естер (Ингрид Тулин, поново), је образована интелектуалка и преводилац, која сe, са једне стране гнуша сексуалног контакта, а са друге чезне за правом људском конекцијом које је толико дуго била лишена. Њено време цури (као што смо и чули током увода), тешко је болесна и углавном везана за кревет, уз повремене тешке спазме и гушења. Усред целог тог безначајног постојања, једино успева да се донекле повеже са својим малим сестрићем, а кулминација свега долази на крају када матором портиру, који је ни реч не разуме, приповеда о великој усамљености и великом страху од смрти (попут молитве некоме ко не одговара) - и колико год то било тешко за гледање и слушање, мора се уживати у изведби велике глумице која по ко зна који пут даје целу себе у улози Естер.

Гунел Линдблом игра млађу сестру, Ану, која је, за разлику од Естер, везана за своје одговорности, пре свега око сина, али и поред тога успева на пољима која су њеној сестри недоступна (намерна игра речи, за слушаоце Блок аута), способна је да нађе љубавника са којим ће провести вече, чак и у непознатој земљи и непознатом граду. Са друге стране, и она је пуна несигурности и фрустрације, као што се може видети у сцени њиховог суочења у Аниној соби, после кога се њен хистерични смех претвара у исти такав плач. Дакле, још једном подвлачим, није реч само о немогућности сестара да комуницирају са грађанима Тимоке и гостима хотела, већ и међусобно. Ана је такође заробљена у безначајној егзистенцији чија се монотонија повремено прекида сексуалним излетима. За њу нема радости живота у бризи за сопствено дете, и, као што њен син сам примећује, она користи сваку прилику да њега и тетку остави саме. Син Јохан (Јерген Линдстрем) је једини који је још увек слободан и неоптерећен, смрт је веома далеко од њега, и он тражи место у том свету, таквом какав је, покушавајући да нађе смисао живота и истражујући колико му је дозвољено. Иако је већи емотивни терет разумљиво стављен на плећа две глумице, дечак је, за својих дванаест година, одиграо улогу доста зрело. Подједнако бесловестан као и мајка и тетка, али још увек неукаљан, корача кроз живот који му је дат, носећи у исто време наивност и зрелост,  на коју је приморан стицајем несрећних околности, и чини то прилично достојанствено.

Ово је "најслободнији" Бергманов филм, који је дотле само детињасто кокетирао са сценама секса, и то врло спорадично, који је беспотребно добио много међународне пажње у вези тога. Јесте то био почетак шездесетих, када су ти садржаји још увек били велики табу, и главни цензор из Шведске је био на одмору када је филм одобрен, али количина написаних лажи о тим сценама је фасцинантна. На пример, у Америци је филм рекламиран као полупорнографски, а критичар Дејли Њуза је написао "са темама какве су инцест, самоскрнављење (знате већ на шта се мисли) и нимфоманија, ово је најшокантнији филм који сам гледао, просто нисам могао да верујем очима". Контроверза око сексуалне експлицитности је привукла много већи број гледалаца него што је било уобичајено за Бергманове филмове, па је он касније коментарисао да му је тај филм донео највећи број нежељених гледалаца од свих које је снимио. Наравно да у филму нема ништа страшно - једна изузетно збрзана сцена секса, пар флешева голих сиса Линдбломове током купања, те једна самогратификација Тулинове, при чему видите само њену главу и чујете мало роптања - опет изузетно кратко - заиста не видим шта је толико саблазнило пуританце од критичара, али не могу да кажем ни да сам зачуђен. Има разних интерпретација везаних за овај филм, па је тако на пример поменути Вуди Ален говорио да су Ана и Естер заправо два аспекта исте жене. Ја ћу оставити вама прилику да сами процените шта је истина, само ћу рећи да је "Тишина", иако се наизглед упадљиво мање бави односом према Богу, заправо адекватан завршетак трилогије, коју је логично посматрати као такву, ма шта Бергман касније говорио. Једино што се може дефинитивно закључити је да је живот константна потрага за одговорима и смислом, без икаквих сигурних доказа и закључака.

ОЦЕНА: 5