Квар на компјутеру ме је спречио да овај текст објавим раније, али су срећом утисци још увек свежи, па могу хладне главе да рекапитулирам шта смо све видели у ноћашњој циркуској паради, која је имала везе са свиме осим онога чиме треба да се бави, а то су филмови. Холивуд нас је већ навикао на комплетан неукус, али оно што је ноћас приказано превазилази сваку границу - Холивуд нас је ноћас тукао по глави политичком пропагандом и лобистичким обрачунима, вриштећи при сваком ударцу, и очекивао од нас да у томе уживамо. Јасно је било већ деценијама да уметничко-ауторских вредности ту нема ни у траговима, и да је све велики бизнис, у коме је само битно ко има јачи лоби. Међутим, ноћас је све попримило још озбиљнију димензију, ако је то икако било могуће. Пар добрих одлука никако није могло да поправи утисак.
Двоструки водитељ доделе Оскара, и један од бољих у тој области, Били Кристал, је једном приликом изјавио да ништа не отупљује оштрицу светске економске кризе као милионери који једни другима додељују златне статуе. На прошлој церемонији коју је водио, присетио се првог пута када му је та част припала - "Кад сам прошли пут водио ову доделу, све је било другачије. Економија нам је била у распаду, трајао је рат у Заливу, а председник је био Џорџ Буш". Те две изјаве би требало доста да кажу о целој ситуацији, али оно што се јуче депавало је заиста преко сваке мере девалвирало наводно најпрестижнију филмску награду и направило тешким будалама десетине хиљада сладокусаца који су пробдели ноћ да би, по старом обичају, уживо видели ко ће бити лауреат, и да ли ће њихови љубимци понети кући (не)очекиване награде. Одређена врста фаме се већ створила кад је било јасно ко су фаворити, и већ од самог почетка није мирисало на добро. Било је веома јасно да ће сва она кукњава око #oscarssowhite од прошле године дати резултате, па смо тако сада имали неколико изразито црначких филмова, пре свих "Месечину" и "Ограде", који говоре о расној сегрегацији (а о чему би другом), при чему овај први има у фокусу јунака који одраста у геја, дакле два Оскар мамца у једном, само сам чекао да се појави неки инвалид који воли да попије, и ствар би била готова, сви клишеи би били испоштовани. Да не заборавим и Hidden Figures о бриљантним црнкињама које су "запалиле" Насу. Па, номиновани документарци "I Am Not Your Negro" и "О.Ј. Made in America". Ако још убацимо и филм "Lion" у једначину (у којем је такође фокус на људима који нису бели), друштвеним мрежама би без проблема могао да проциркулише хештег #oscarshatecaucasian. Ипак, као противтежа тој тврдњи стоји 14 номинација које је зарадио један од најпрецењенијих филмова од постанка целулоидне траке, "Ла ла ленд". Шта мислим о њему, већ сам рекао овде, тако да се на њега не бих превише освртао, сем у контексту награда које је освојио, али пре него што пређем на појединачне коментаре о победничким остварењима, морам да поменем и оно што је од првог кадра било јасно, да је церемонија искоришћена као политички полигон против Доналда Трампа. Пре коментара везаних за то, желео бих да истакнем да ми за њега заиста шишти скротум, и да се нимало не заносим да нам је он некакав пријатељ, нити да ће његовим доласком Америка да промени однос према нама - једноставно, превише добро познајем лик и дело ментално болесне змије и инструмента глобалистичке олигархије, Хилари Клинтон, да, у односу на њу, не бих био пријатељскије расположен према Трампу. Нећу улазити у детаље, само ћу рећи да би, да се оно десило у Југославији, у неко доба после Другог светског рата, комплетан естаблишмент би попасао колективног топлог зеца или купање у кречу. Мало је рећи да се Џими Кимел, чији је ток-шоу иначе сасвим солидан, није прославио на месту водитеља програма (додуше, последњи који су ми се на том месту допали су били Стив Мартин и Алек Болдвин пре 7 година). Један од ретких успелих фазона је био избор Мета Дејмона за жртвеног јарца вечери. Од ствари које сматрам за успеле, издвојио бих још и излазак на сцену глумаца са звездама које су их инспирисале (лепо је било видети инсерт из "Апартмана" и Ширли Меклејн на бини, а одушевио сам се и појављивањем Мајкла Џеј Фокса, уз чије сам филмове одрастао, међутим, било ми је и баш тешко да видим како га Паркинсонова болест све више осваја. Тај део је био добар, а до неког тренутка је имало шмека и оно увођење туриста, мада не целим током, једноставно ми је било занимљиво видети како се насумична група људи бламира усред "најгламурозније вечери на свету". Такође, морам да напоменем да сам се осетио екстремно непријатно док су се они слаткиши (или шта је већ оно) спуштали у масу препуну црнаца и јевреја уз тактове музике Рихарда Вагнера, то ми је била дефиниција гротеске. Иако су сви одреда најављивали да ће ова додела послужити као начин за помирење свих, била је управо супротно - Трампа су експлицитно и имплицитно нападали и готово сви добитници Оскара, од италијанских шминкера за "Suicide Squad" који су понављали "Ја сам имигрант" до Ашгара Фархадија, који се из протеста није појавио (што, иако га заиста поштујем и ценим као редитеља, доводи у питање кредибилитет његове победе у уметничко-ауторском смислу и намеће питање није ли она заправо политичка). Што се тиче самих говора, ретко ко их је ограничио на оно што би требало да буду - захвалност учесницима филма, породици, агентима, Богу, и коме већ све - једни од ретких који су одржали нормалан и концизан победнички говор који се сводио на важне ствари су победници у категорији кратког анимираног филма - остали су лапрдали и бесомучно се разбрбљавали уз непотребне глупости, нарочито Вајола Дејвис. Џастин Хурвиц је двапут излазио на сцену, да прими Оскаре за најбољи саундтрек и песму, а у једном од комичнијих момената вечери, једну од награда му је уручио стари мадафака, Семјуел Ел Џексон, који је већ јавно изражавао своје незадовољство "Ла ла лендом" и са јако упадљивим незадовољством је уздахнуо кад је прочитао име победника, иако је оно било крајње очекивано, бар кад су у питању те музичке ствари.
Што се тиче победа и пораза, морам да признам да од филмова који су покупили награде нисам гледао документарце, затим ове кратке ствари, те "Књигу о џунгли" која је освојила награду за визуелне ефекте, нити "Фантастичне звери" које су победиле у категорији костима. Од победа којима сам задовољан, издвојио бих Оскар за "Зутопију", која је и поред својих мана по мени најбољи анимирани филм од свих номинованих. Делимично сам задовољан и Кејсијем Афлеком, чија ме deadpan мелодрама није у потпуности задовољила, нити ме сасвим купио у оној једној половини сцене где је показао емоције (више је урадила Мишел Вилијамс), али једини који је поред њега долазио у обзир је Дензел Вошингтон, коме би три комада заиста била много, иако је сада можда и заслужио награду. Гарфилд и Мортенсен су заслужили номинације, али никако награде, а Гослинг ни то. Кад смо код "Манчестера, драго ми је што је Кени Лонерган победио "Ла ла ленд", али сам ја, искрено говорећи, навијао за "Јастога", иако сам знао да је узалуд. Кад је у питању главна женска улога, десила се једна од већих травестија целе вечери - оно што је одглумила Изабел Ипер у филму "Она", Ема Стоун не може ни да одсања, а ма колико Америка и њена политика у мени изазивала презир, и Натали Портман у улози Џеки Кенеди је далеко превазишла Стоунову. Но, није било довољно. Морам рећи да нисам гледао ни филм "Loving" за који је номинована Рут Нега, али толико је очигледно да су Иперова и Портманова надмашиле Ему Стоун, да даља анализа није ни потребна, једноставно погледајте филм и видећете. Највећа бласфемија целе вечери је био изостанак награде за најбољу режију у рукама Мела Гибсона. Прескочити "Гребен спаса" са онако оркестрираним сценама наспрам мјузикла у коме је свака сцена до једне ископирана, је чист лоповлук, који, додуше, није неочекиван, кад се зна какав третман има Мел Гибсон у Холивуду. Кад су у питању споредни глумци, ја сам навијао за Мајкла Шенона и Наоми Харис или Мишел Вилијамс, али је било потпуно очекивано да тријумфују Махершала Али и Вајола Дејвис, некако су њихове роле били прави Oscar bait-ови. Ипак, кад су у питању филмови губитници, на прво место бих сврстао "Arrival" о коме сам већ писао, и који је, од врло добрих осам номинација освојио само награду за монтажу звука, а ван сваке конкуренције је наравно "Ла ла ленд" и поред напабирчених шест победа, јер се десило оно што никад није.
Најпре је објављено да је добитник награде за најбољи филм управо "Ла ла ленд" да би се нешто касније испоставило да су филмски јунаци Бони и Клајд, пола века након што су опљачкали грдне банке, успели да учине оно што никоме пре њих није пошло за руком - да доделе најважнију награду погрешном филму. Заправо, дат им је погрешан коверат, што је објављено у тренуцима кад је цела постава првопрочитаног филма стајала на сцени егзалтирано славећи и захваљујући се. Ово је највећа моша у историји доделе Оскара, а процењује се да је чак већи скандал од, чини ми се, 1974. године, када је нека будала протрчала у кадру иза Лиз Тејлор као од мајке рођена, у тренутку док је ова додељивала награду. Ипак, не могу а да не посматрам ово као неку врсту поетске правде за све награде које је "Бла бла ленд" неоправдано присвојио. Тек сам јутрос сазнао шта се догодило, и то ми је мало поправило утисак о целој вечери. Међутим, то није ни изблиза довољно да опере параду неукуса, политичких памфлета и идиотске пропаганде која је ноћас могла да се види и чује у Долби театру. И заиста је било доста - ово је био последњи пут да сам због тога остао будан целу ноћ (мада, сигуран сам да сада мојим читаоцима, а поготово ноћашњим учесницима, за то шишти међуножје), то је најмање што могу да урадим да изразим макар тихи протест због свега. А о "правом" филму године, који је на гузове изборио своје звање, ускоро стиже засебна рецензија.
Нема коментара:
Постави коментар