Кладим се да сте заборавили да су ово оригинални стихови те песме из филма "Подземље". Али, сада и овде није реч о "Месечини". Нека чека "Месечина". Обећао сам "Месечину", и имаћете "Месечину". Но, ипак, пре тога, мора да дође нешто хитније. То је одавање почасти сјајном прерано преминулом карактерном глумцу, Билу Пекстону. Преминуо је у 62. години, од компликација после операције срца, оставивши нас тако без свог раскошног талента. Разлог због ког сам решио да му одам пошту је тај што сам имао утисак да је он био један од оних ретких глумаца који је чинио бољим сваки филм у коме се појави, па макар он био и неописиви треш. Колике год да су му биле улоге, осветлио би екран. Надимак "Дивљи Бил" зарадио је због лудог смисла за хумор, а сви су га и пре смрти описивали као одличног пријатеља и једног од најљубазнијих људи у шоубизнису. Као осмогодишњи клинац био је у гомили пред којом је Џон Кенеди одржао последњи говор у животу, а на филму се обрео негде крајем седамдесетих, мада га је тек рад са Џејмсом Камероном избацио у орбиту, иако му улоге нису биле превелике. После улоге бармена у "Ватреним улицама", наступио је у првом "Терминатору" као безобразни панкер ушиљене плаве косе који заједно са још два другара први има прилику да осети моћ убилачке машине. Са Шварцијем се појавио и у "Командосу", а играо је и Чета Донелија у тинејџ хиту Џона Хјуза "Weird Science", те Хадсона у "Осмом путнику 2" (опет код Џејмса Камерона), где прелази пут од надобудног и арогантног војника до преплашене девојчице. Ту су били и мали хорор Кетрин Бигелоу "Near Dark", те "Најближи рођак" са Патриком Свејзијем. Умало није ускочио у "Хардвер" Ричарда Стенлија, а кад се то изјаловило, радио је "Морнаричке фоке" са Чарлијем Шином. После је наравно дошао и наставак "Предатора", што га чини јединим глумцем уз Ленса Хенриксена који је наступао у франшизама "Терминатор", "Осми путник" и "Предатор", чак су га сво троје убили. Фантастични, а заборављени полицијски трилер "Један погрешан потез" са Били Боб Торнтоном је нешто што свакако треба оверити. Следиле су улоге Моргана Ерпа у "Тумбстону", Сајмона у "Истинитим лажима" (убедљиво најгори филм Џејмса Камерона у коме је био убедљиво најбољи елеменат). Након тога, дошли су "Титаник", бриљантни "Једноставни план" Сема Рејмија, а у последње време "2 пиштоља" са Дензелом Вошингтоном, "Ивица сутрашњице" са Томом Крузом и "Ноћне хронике" са Џејком Гиленхолом. Пре смрти је још играо у серији "Дан обуке", инспирисаној филмом из 2001. год. Од занимљивих чињеница, треба издвојити да је у седмом разреду тешко оболео од реуматске грознице зглобова, због чега је лежао шест месеци и морао да прима пеницилин до 18. године. Као тинејџер, био је кеди (носио штапове) голф величини Бену Хогану у Тексасу. Осамдесетих је био члан рок бенда "Мартини ранч", а један од спотова им је режирао - погодите ко - Џејмс Камерон. У пет филмова је наступао са још једним сада заборављеним асом - Мајклом Бином. Кад су у питању улоге за које је био разматран, па их није одиграо, ту су Лери у "Родитељству" Рона Хауарда, Хенри Хекет у филму "Новине", Проктор у "Полицијској академији 2", Стифлеров отац у "Америчкој пити" (улога је потпуно избачена), Ленс у "Петпарачким причама", Роберт Ленгдон у "Да Винчијевом коду", итд. Опробао се и као режисер у два случаја, други филм му се зове "The Greatest Game Ever Played", добар голферски филмић, одличан за породичну забаву. Међутим, фокус овог текста ће бити први филм у којем се Пекстон опробао иза камере, религијски психо-трилер под називом "Слабост".
***
Сценарио: Брент Хенли
Режија: Бил Пекстон
У главним улогама: Бил Пекстон, Метју Меконахи, Пауерс Бут, Мет О'Лири, Џереми Самптер
"Слабост" сам гледао још као студент, пре отприлике 12 година, веома ми се допао, али сам неке ствари већ заборавио, па ми је смрт Дивљег Била била савршен повод да га погледам поново. Драго ми је што јесам, иначе не бих могао да вам га сад овде препоручим. Истина је да је у питању један од бољих психо-трилера (са благим елементима хорора) из Холивуда у овом веку, који, иако познат и цењен, не добија пажње колико заслужује. Дела из поджанра религијског трилера/хорора морају да буду екстремно добра да би се примила нашироко ("Истеривач ђавола", "Предсказање", "Човек од прућа"), а мислим да се и "Слабост" може сместити готово раме уз раме са њима. Покушаћу да објасним због чега.
 |
| Слабост (2001) |
Фентон Микс, младић из тексашке провинције, признаје ФБИ агенту Веслију Дојлу да су под утицајем фанатично религиозног оца (који је наводно имао визију) он и његов брат Адам као деца постали саучесници у убиству више људи, те да је под тим утицајем Адам постао злогласни убица који себе зове Божја рука. На путу до сакривених лешева, Фентон прича о својој породици и открива како је дошло до крвавих догађаја. Истина је веома непријатна.
Пођимо прво од самог наслова. Реч слабост се не помиње нигде у филму, а сценариста Брент Хенли је рекао да се она за њега увек односила на слабост и крхкост перцепције, морала, добра и зла. Може да се чита и као референца на полагани распад породице, а сам Бил Пекстон је говорио да се односи пре свега на екстремно мали буџет који им је био на располагању. Продуценти су хтели наслов "Божја рука" (бразилски наслов је "Рука ђавола"), али су и Пекстон и Хенли инсистирали на апстрактном појму, и по мени, и те како уболи поенту. По мени, највећи квалитет овог филма је у савршеној избалансираности наративне структуре између периода детињства када су необичне ствари почеле да се догађају, и садашњости. Две временске нити се тако неосетно преплићу током стотинак минута филма, да гледалац просто бива увучен у читаву ствар и, очију прикованих за екран, трага за истином, заједно са ФБИ агентом Дојлом који служи као исповедник. Прича је врло тешка - већ у првим кадровима, измучени млади човек се налази у представништву ФБИ-ја у Даласу и тражи да разговара са агентом задуженим за случај "Божје руке" и без проблема изјављује да је то његов брат. После кратког почетног неповерења, агент постаје заинтригиран уверљивом причом, те овај почиње причу о детињству у тексашком градићу поред млађег брата и самохраног оца, чији је срећни ток напрасно прекинут једне ноћи кад их отац пробуди и саопшти им да му се указао анђео који му је поверио задатак од Бога лично, да уништава демоне у људском облику, који чине зверска злодела, која се указују изабраној породици након што додирну "демона". У почетку све делује као пролазна опсесија нервозног оца, међутим, када почне да добија спискове за ликвидацију од анђела, ствари постају озбиљније, и старији дечак, Фентон, не може да се помири са оним што се догађа. За разлику од њега, млађи брат верује у очеву причу, говорећи да и он види демоне и њихова злодела онаквим какви јесу. Филм бриљантно, без пренаглашене симболике, преплиће филмску причу са буђењем свести о питању религије и вере у једном адолесценту и његовом млађем брату. Може ли се веровати у Бога и у исправност дела у име Његово, ако се ту пред очима дечака одиграва крвопролиће у којем и они треба да учествују? Пекстон је сјајно режирао цео филм, али издвојио бих неколико тих ванредно напетих сцена у којима деца коначно треба да се активирају у поменутој мисији. Фентон се не слаже са речима свог брата, нити са делима свога оца, но не може да делује из страха, али и из љубави према оцу. Тај унутрашњи конфликт особе на прагу зрелости је маестрално приказан. Глума свих умешаних је за чисту десетку, режисер је сјајан у улози непоколебљивог оца, који истински верује да је заједно са породицом део свете мисије истребљења злих, којом руководи Бог лично. Скоро да никада не губи живце (сем у једној сцени, али на то је практично приморан) и чини оно што од њега очекују више силе које само он и млађи син наводно примећују. Иако је атмосфера ванредно злокобна од почетка до краја, она се не одржава помпезним ефектима и прегласном музиком, већ је све апсолутно суздржано, та ситуација вас тера да полако проживљавате све заједно са јунацима. Метју Меконахи је такође сјајан као мучни Фентон који можда крије велику тајну, доста тога се види у том безизражајном погледу који фура, и чудно да Меконахи није много раније успео да се ослободи стега и конвенција малоумних "романтичних комедија" у којима је негде у то време почео да се појављује. Имао је повремене бљескове са Dazed and Confused и A Time to Kill. Овде такође има меснату и пунокрвну улогу, као и у потоњем остварењу, и прича је на сјајан начин оркестрирана из његове перспективе, која нам постепено открива један по један њен део све до шокантног расплета. Овај филм се може посматрати као неко остварење које зависи искључиво од обрта на крају, али то није тачно. Да јесте, не бисмо били детаљно упознати са психологијом ове породице, нити би се постављала тако важна питања о вери.
Наравно, и клинци су сјајни у својим улогама, Мет О' Лири је одиграо фантастично као пргави тинејџер који не може да се помири са ситуацијом, нити убиствима које је починила његова породица. Џереми Самптер је сјајан као клинац који безрезервно верује оцу, и не само што му је јако занимљиво пер се, него се и он заједно с њим налази у мисији (пар година касније, играо Петра Пана у модерној адаптацији). Један од ретких комичних момената је онај када Адам Микс донесе своју листу за одстрел, на којој су ученици који га малтретирају у школи. Скоро све остало у филму је прототип атмосферичног хорор/трилера. Како не поменути и Пауерса Бута, који се сјајно снашао у улози крајње антипатичног aгента Дојла. Иначе, ово је филм који се дешава у Тексасу, и цео је за њега везан, а три главна глумца (Пекстон, Меконахи и Бут) су сви родом Тексашани. Сет писови су јако добри, мада нема много локација, претпостављам због буџетских рестрикција и одржавања клаустрофобичне атмосфере, музика прилично сведена али прикладна. Оно што се мени свеукупно највише допада ипак мора бити непретенциозност целог пројекта, како не користи не знам ни ја какве методе и ефекте ради појачавања атмосфере, већ то чини сопственом причом, сопственим интригантним садржајем, који, ипак, сложићете се није нешто несвакидашње, мада има неких оригиналних сегмената. Самим тим, и расплет долази без велике помпе, неки су могли да га предвиде, неки не, али у сваком случају, све то делује веома добро и сасвим природно, као код Мемедовића. Дакле, иако обрт постоји, он није усиљен као код већине, иако је можда за неке чак и очекиван. Међутим, чак и ако спадате у њих, ви ћете провести изузетних сто минута, захваљујући паметној режији Била Пекстона, који вас искусно наводи кроз лавиринт, откривајући таман колико треба. Као да је пре овога режирао педесет филмова, а не да му је ово дебитантско остварење. Уосталом, филм су изузетним сматрали и редитељи код којих је Пекстон остварио неке од најбољих улога, Камерон и Рејми, као и Стивен Кинг. Свакако да постоји и одређена хорор основа, мада није то први жанр у који би требало сместити овај филм. Крвопљуси су интелигентно избегнути, фокус је на нечему много дубљем и важнијем.
Колико далеко бисте ви били спремни да одете да заштитите оне које највише волите? И колико бисте далеко отишли да испоштујете своју визију и остварите оно што доживљавате као племенит циљ, па макар рођени син мислио да сте пошандрцали? Поново се све мери јачином вере, да ли у Бога, ту визију или нешто треће, али вера је ствар која човеку држи главу изнад воде. Ово је филм који вас тера на размишљање о многим стварима и након свог завршетка, и у томе је такође његова велика вредност. Свакако није једна од ствари које се брзо заборављају. Ако бисмо причали о неким мањкавостима, противници филма му углавном спочитавају да може да се свиди само верницима и да има смисла само њима, али мени је то исувише површно читање целе ствари. Најлакше је једноставно прихватити очигледно, али рекао бих да је то само једна од могућих интерпретација. Уосталом, погледајте, па просудите сами, за мене је овај филм прва асоцијација на синтагму "скривени драгуљ" кад је 21. век у питању. Везано за саму радњу, једина замерка коју имам је што је који минут могао бити посвећен истраживању нестанка/убиства жртава, пре свега шерифа. Али, то је минорно у односу на све квалитете које филм нуди. Ако би се тражила једна реч да се овај филм опише, најбољи би био енглески сложени придев "thought-provoking". Дуго сам чекао да Бил избаци нови филм у улози режисера и био пресрећан кад прочитах пре пар месеци да припрема нови хорор-трилер, али нажалост, прерана смрт га је спречила у реализацији тог пројекта, тако да можемо само да се питамо како би све изгледало и жалимо смрт талентованог уметника. Један мој познаник филмаџија из Аустралије је на вест о смрти Била Пекстона написао: "This is too much. Damn it all to hell". He преостаје ми ништа друго него да се сложим.
ОЦЕНА: 4+
Нема коментара:
Постави коментар