недеља, 1. јануар 2017.

Kynodontas (Dogtooth, 2009)

Сценарио: Ефтимис Филипу, Јоргос Лантимос
Режија: Јоргос Лантимос
У главним улогама: Христос Стерјоглу, Мишел Вели, Ангелики Папулија, Мери Тсони, Ана Калаитсиду

Сјајан филм савременог грчког редитеља никога неће оставити равнодушним. Можете га волети или мрзети, али ћете свакако о њему размишљати и после истека 94 минута. Лантимос се бави темама које грчке синеасте (бар ове с којима сам ја упознат, а нажалост их нема много) досад нису нарочито дотицале. Хируршки прецизно и ледено сецирање урбане дистопије (по мени) нигде није успело као у "Очњаку", којим је изашао на велику сцену. Мишљења око овог остварења су изразито подељена, неки га зову претенциозним прецењеним срањем, а други малим ремек-делом. Шта год да је, узело је две награде у Кану, и покупило седам грчких Оскара, као и још неколико награда, а било је и конкурент за Оскара за најбољи страни филм. Ја ћу покушати да откријем зашто ме на прву овај филм освојио (погодили сте да припадам тој групи, иначе не бих ни писао текст). Гледао сам и холивудски деби истог режисера "Јастог" који има феноменалну премису и у првом делу је заиста одличан да би у другом прилично изгубио корак, али и даље га сматрам добрим филмом, те ћу са пажњом посматрати следеће што Лантимос буде радио. А треба да погледам и "Алпе" који су између "Очњака" и "Јастога".

Очњак
Троје тинејџера родитељи држе затвореним у изолованој, ограђеној кући коју ће им дозволити да напусте тек "кад им испадну очњаци". Све што знају о спољном свету је оно што су научили из лажи њихових родитеља и преко касета са којих уче потпуно нов вокабулар сваког дана. Једини који сме да напушта овај строго контролисани свет је отац који, радећи у фабрици, обезбеђује приходе, а једини повремени уљез је његова колегиница коју плаћа да се нађе његовом сину кад треба да испољи мушке нагоне. Лепо понашање се награђује, а лоше кажњава насиљем. Када фасада најзад почне да се урушава, последице су неминовне.

Најпре да кажем да је овај филм препун симболике и да неће бити најјаснији онима који воле да им се све нацрта. Свакако је у питању цинична алегорија тоталитаризма, и то не оног о коме вам говоре мејнстрим медији, него онај који се спроводи у реалном животу над поданицима неолибералног капитализма - напољу су опасности, напољу је зло, напоље се не сме излазити, а унутра, у нашој оази, нам је лепо и имамо све што пожелимо, јер су се наши господари (овде родитељи) потрудили да нам то обезбеде. И управо је у томе велики Лантимосов погодак - он крајње значење држи у тајности од гледалаца, тако да филм може да функционише и као црна комедија и као хорор, као прича о опсесивном родитељству и као сатира на контролу медија помоћу одржавања константне атмосфере страха и терора (овде од спољног света). Ако се све ово има у виду, није толико тешко поверовати у бизарне околности у којима се несрећна деца налазе, јер гледалац зна да је њихов свет зао и наопак, и да је оно што им раде родитељи зло и наопако, али они то не знају, јер не знају ни за шта друго. А најгоре од свега што отац заиста мисли да им помаже, и спреман је да иде преко сваке границе да би "заштитио" породицу. А кад "уљез" почне да разоткрива трулеж на којој све почива, уздрмани су породични темељи и наступа насиље. Режија је ингениозна, јер је тако генијално сведена - нећете овде видети ејзенштајновску монтажу, нити леонеовске крупне планове, али зато ће вас Лантимос уљуљкати тишином и натерати да се запитате шта уопште гледате, да би вас затим спуцао у плексус јаким емотивним ударом, било речима или делима својих јунака. Фасцинантно је колико креатори ове фантазије иду далеко у њеном одржавању. Деца су од рођења живела у незнању, уграђен им је патолошки страх од свега што припада спољном свету и никад нису изашли даље од баште (обична домаћа мачка идентификована као смртна опасност, а авиони који пролећу се представљају као играчке). Ту је такође и алтернативни језик који су измислили да би предупредили сваку могућност учења из спољног света (на пример "зомби" значи "мали жути цвет", а "мачкица/пичка" "велико светло", што доводи до феноменалне реченице, која би у енглеском преводу звучала отприлике "The pussy was switched off and the room was plunged into darkness". Кад смо већ код мачака, упозоравам унапред да у филму постоји сцена која се њиховим љубитељима неће свидети.

Уверљивости ове изразито бизарне премисе доприноси и униформно изузетна глума свих умешаних, почевши од Христоса Стерјоглуа у улози оца, до Ане Калаитсиду, која је катализатор промене свести старије ћерке. Осуда васпитног система је генијална у својој експлицитности, филм је веома директна и веома љута оптужба против гушења слободе избора и наметања менталног тоталитаризма и индоктринације, која најчешће долази од политике, тј. државе и система, али исто тако, како Лантимос исправно наглашава, може да дође и из других извора, а најстрашнија је из породице. Уградити вечни страх у главе своје деце да бисте их контролисали и не пуштати их да сама одлучују о било чему је нешто најгоре што можете да им учините. Једно од питања које филм оставља отвореним је и зашто се све то дешава, односно шта је изазвало такво понашање родитеља, али у крајњој инстанци то није ни много битно, јер шта год да је разлог, никакво оправдање за тако нешто не може да постоји.

Фасцинира режисеров смисао за детаљ и маштовитост којом кроз наизглед баналне кадрове скреће пажњу гледаоцима на важне ствари. Фотографија Тимиоса Бакататакиса је заиста прелепа, а "Очњак" је још један доказ да се изузетно храбар, оригиналан (да, постоји тај термин у новијим филмовима), комплексан и надасве жесток филм, може снимити са мало је рећи скромним буџетом, да добра идеја и прича, тачније сценарио, побеђују све друге мањкавости. Снимљен је готово без саундтрека, и са мало одсвиране и пуштене музике, што доприноси ионако стерилној атмосфери (још једна фантастична сцена - "хоћете да чујете деду како пева?" да би се затим са радија зачуо Френк Синатра). Нема шта, заиста сјајно. 
Као и сваки интелигентан филм, "Очњак" оставља гомилу отворених питања, и баш зато је успешан готово на сваком пољу - јер га је, како сам већ рекао, могуће интерпретирати на много начина, а то се нарочито односи на последњу сцену. Нека свако интерпретира по свом нахођењу, ја сам изабрао своју интерпретацију, и та последња сцена је један од разлога што овај филм сматрам скоро па ремек-делом. Већ сам знао да је европски филм много живљи и успешнији од 90% холивудских мртвих пувала, али "Очњак" ме и поред тога пријатно изненадио. Ово није филм за закречене масе, ово није филм који ће ценити просечни конзументи празноглавих блокбастера за децу и малоумне ждераче кокица. Ово је пре свега филм који има велика МУДА, а где ћете већу препоруку за гледање, то је изузетно ретка ствар у модерној кинематографији. За крај, песма Филипа Ларкина, рекао бих изузетно прикладна у контексту овог филма:

They fuck you up, your mum and dad.
They may not mean to, but they do.
They fill you with the faults they had
And add some extra, just for you.

But they were fucked up in their turn
By fools in old-style hats and coats,
Who half the time were soppy-stern
And half at one another's throats.

Man hands on misery to man.
It deepens like a coastal shelf.
Get out as early as you can,
And don't have any kids yourself. 

ОЦЕНА: 4+

Нема коментара:

Постави коментар