Алфред Хичкок, господар неизвесности - топ 10

Дошло је време за још један велики изазов кроз текст. Неће ово бити обимно као педесет најбољих хорора, али ће бити можда још и теже, јер треба свести осведоченог мајстора саспенса, трилера и хорора, те једног од најоригиналнијих и највећих редитеља свих времена на само десет филмова. С обзиром да је режирао око четрдесет звучних наслова (неме нисам још гледао), од чега сам ја видео рецимо три четвртине, и за ниједан филм не могу да кажем да је лош - било је врашки тешко свести одгледана остварења на једну трећину, а потом их још и рангирати. И свакако да је све изнето у овом тексту подложно промени, јер неке филмове нисам дуго репризирао (пре свега римејк "The Man Who Knew Too Much"), а и никад се не зна у ком тренутку ће ми који филм боље лећи од неког другог. И редослед на листи је такође веома варљива категорија. У сваком случају, било је жестоко мучење определити се за само десет комада и кад је у питању био мој омиљени Били Вајлдер, а жестоко сам се измучио и са Хичкоком. Све филмове на листи просто обожавам и све сам их гледао по више пута, тако да редослед немојте узимати баш здраво за готово. Тешко је побројати све филмске ствараоце на које је Алфред Хичкок директно или индиректно утицао и све начине на које је то чинио. Пре него што вам у детаље опишем листу, најпре неколико занимљивих података о овој веома контроверзнoj и интересантној личности.

- Рођен је 13. августа 1899. године у предграђу Лондона и одгајан као строги католик.

- Први филм "Број 13" је режирао 1922. године, али продукција није завршена због затварања студија.

- Први његов трејдмарк филм је "Станар" (1927) и касније је говорио да сматра то остварење првим својим правим филмом, иако је снимао и раније.

- Неки од првих веома успешних филмова су му били "39 степеница" (1935) и "Дама која нестаје" (1938). Када је први пут посетио Холивуд био је одбијен од свих већих студија.

- Кад је најзад потписао уговор са Дејвидом Селцником, први филм је требало да буде о Титанику. Пројекат је обустављен јер продуцент "није могао да нађе брод који ће потопити", те је Хичкоку додељена режија филма "Ребека".

- "Ребека" је једини филм године који је режирао Хичкок, а он сам, са Кларенсом Брауном и Робертом Алтманом, држи рекорд са највише номинација за најбољег режисера без иједне победе - пет.

- Често експлоатише тему погрешног или изгубљеног идентитета у својим филмовима.

- Мрзео је снимање на локацији, више је волео студио, где је могао све техничке аспекте (попут осветљења) да има под својом контролом. С тим у вези, у својим црно-белим филмовима, често је користио сенке да би повећао напетост.

- Питао је двојицу француских писаца да напишу књигу за њега, након што је француски редитељ Анри-Жорж Клузо био бржи у куповини права за претходну (која је постала филм "Демони"). Оно што су њих двојица написала, касније је постао филм "Вртоглавица".

- Својим омиљеним филмом је сматрао "Судбину" (1921) Фрица Ланга. Најбољим режисером сматрао је Луиса Буњуела, а омиљени филм који је сам режирао му је био "Сенка сумње" (1943).

- Његова ћерка Патриша се појавила у три његова филма. Познато је да се и сам накратко појављује у великој већини својих филмова.

- Држи рекорд по броју филмова у едицији "1001 филм који морате видети пре смрти" са 18. Такође је и режисер са највећим бројем филмова у топ 250 на ИМДБ-у. На листи Америчког Филмског Института од сто најнапетијих филмова, Хич их има чак девет.

-  Изразито спор говор и црни хумор су биле неке од његових карактеристика. Ово друго је веома често убацивао и у своје филмове.

- Наводно није уопште волео децу, а људи који су га познавали кажу да није могао ни да погледа своју жену у време кад је била трудна.

- Кад је имао десет година, отац га је послао у локалну полицијску станицу са цедуљицом. Кад ју је пандур прочитао, одмах га је затворио на десет минута, а кад га је пуштао, рекао је "То се дешаава онима који раде лоше ствари". Отад је развио морбидан страх од полиције и полицајаца, што је био и разлог што никад није научио да вози. То је и један од разлога што је у филмове често убацивао случајеве замењеног идентитета, а полицајци у његовим филмовима често умиру крвавом и шокантном смрћу.

- Поред полиције, имао је још једну фобију - јаја.

- Био је навијач Вест Хем Јунајтеда. У Америци се претплатио на енглеске новине да би могао да прати резултате.

- Волт Дизни је одбио да му дозволи снимање у Дизниленду раних шездесетих, јер је "снимио онај одвратни филм "Психо". Хичкок је једном рекао да му завиди на кастингу - ако му се глумац не свиди, може просто да га исцепа.

- Наводно је био врло тежак за сарадњу. Кад су му спочитавали да је рекао да су глумци стока, он је рекао "Само сам рекао да их треба тако третирати". Од свих глумаца, сам је рекао да је Кери Грант био можда једини кога је заиста волео. Међутим, и поред тога је са неким својим глумцима био велики пријатељ, укључујући Џејмса Стјуарта и Ингрид Бергман. Једном приликом кад је Ингрид рекла да се не осећа како треба и да не може да пружи осећање које он од ње тражи, он је просто одговорио "Ингрид, фолирај га".

- Плавуше су заштитни знак његових филмова. Неке од најпознатијих су Грејс Кели, Типи Хедрен, Ким Новак, Вера Мајлс, Џенет Ли и Џоан Фонтејн.

- Листу својих страхова је нумерисао овако: 1. мала деца 2. полицајци 3. висина 4. да следећи филм неће бити добар као претходни; о страху је рекао да га није тешко разумети, јер смо сви ми били уплашени још као деца. Ништа се није променило од приче о Црвенкапи и злом вуку, само су вукови касније другачији. Шта нас плаши данас плашило нас је и јуче, комплекс страха је усађен у сваком од нас.

- По његовим речима, три најбитније ствари да се направи добар филм су: 1. сценарио 2. сценарио и 3. сценарио.

- Познат је његов трејдмарк коришћења тзв. "Мекгафина" - ствари, предмета или уређаја који су од великог значаја за развој радње и ликовима су од великог значаја, али за публику су потпуно безначајни, као што су уранијум у "Озлоглашеној"или украдене паре у "Психу".

- Кад су га питали како је најбоље креирати саспенс, он је рекао да нема страха у пуцњу, него само у очекивању истог. Ако имате људе који пет минута причају о небитним стварима, и од експлозије бомбе буду разнети у парампарчад, гледаоци ће добити 10 секунди шока. Али, ако им кажете да је унутра бомба која ће експлодирати за пет минута, одмах имате пуну пажњу публике на дуже време. Али са друге стране, није волео што га сматрају типским редитељем - да сам ја снимио "Пепељугу", публика би одмах очекивала леш у кочији.

- Један од ретких који имају две звезде на чувеном холивудском булевару.

- Постоји бар десет пројеката за које је имао идеју, а који никад нису преточени у филмове. Конкретно, последњи, незавршени рад се звао "Кратка ноћ", и радило се  адаптацији шпијунског трилер романа. Међутим, иако је сценарио публикован након Хичове смрти, филм никад није снимљен, јер му је здравље већ било озбиљно нарушено у време рада на сценарију.

- Умро је у сну, 29. априла 1980. године, након што су му бубрези потпуно отказали.

Као бонус, поклањам и наредних пет наслова са моје листе:

15. REBECCA (1940)

14. FOREIGN CORRESPONDENT (1940)

13. SHADOW OF A DOUBT (1943)

12. THE LADY VANISHES (1938)

11. THE WRONG MAN (1956)

10. SUSPICION (1941)  

Прва намера у вези са овим филмом је била да то буде остварење Б продукције и да глуме Џорџ Сандерс и Ен Ширли. Ипак, кад је Хич ушао у причу, буџет се повећао и требало је да играју Лоренс Оливије и Френсис Ди. Међутим, Оливије није хтео да ради са Хичкоком након неслагања око тога да Вивијен Ли глуми другу госпођу Де Винтер у "Ребеки", а улога Лине се толико допала Џоан Фонтејн, да је након читања књиге послала Хичкоку писмо са тврдњом да ће, ако треба, бесплатно глумити. За тим није било потребе, а Џоан је за своју улогу добила Оскара, и остало је историја. Лина је једина оскаровска улога одиграна у Хичкоковом филму. Она у возу упознаје шармантног и згодног коцкара Џонија, плејбоја који живи позајмљујући новац од пријатеља. Почиње удварање које се брзо крунише браком, али након што се десе неке чудне ствари, укључујући и смрт његовог пријатеља и пословног партнера Бикија, Лина почиње да сумња у праву природу његовог карактера и постаје све убеђенија да треба да се плаши за свој живот. Ниједан режисер у историји филма не гради неизвесност као што то чини Алфред Хичкок, па, иако ће вам 99 минута, колико филм траје, зачас проћи, нећете моћи да скинете поглед са екрана, гарантујем. Кери Грант је просто савршен у улози плејбоја Џонија, који прогресивно мења ћуд кроз филм и никако не може да се одупре својим поривима, те бива ухваћен у све већим и већим лажима. То је први филм у његовој каријери где је истражена његова мистериозна и мрачнија страна, пошто је дотле углавном глумио романтичне хероје и шармантне позитивце. Мало је познато да је он био веома незадовољан радом са Алфредом Хичкоком, због наводног повлашћеног третмана који је у односу на њега имала Фонтејнова, па је био страшно огорчен на њих обоје. За разлику од Хичкока са којим се касније помирио, и појавио се у још три његова филма, са Џоан више никада није радио, али је и поред тога хемија између њих у овом филму заиста непорецива и сјајно функционишу. Он сјајно балансира између раздраганог и шармантног мангупа на почетку, и све непријатнијег и злокобнијег типа како се ствар ближи крају. Џоанин наводни повлашћен статус, тачније Хичкоков благ однос према њој, потиче од чињенице да је морао некако да јој се одужи за "Ребеку", током чијег снимања ју је, заједно са осталом екипом, шиканирао, да би изазвао њену природнију изведбу, јер је било потребно да њен лик буде у стању константне нелагоде и страха. У "Сумњи" је начињена круцијална промена у односу на књигу - филм се много више ослања на психологију главне јунакиње, ствари се посматрају из њене перспективе, баш зато да би се створила што већа тензија и неизвесност, а публика ставила у њену кожу. Што се више повећава спектар и озбиљност лажи њеног мужа, повећава се и параноја и паника у њој. Наградите себе овим скоро-па-ремек-делом, без сумње ћете уживати. Оно што му фали да буде комплетно ремек-дело и првокласни трилер један кроз један је нешто ефектнији крај, какав постоји у роману, и какав је Хичкок и хтео, али је, због лоше реакције тест публике, морао да га промени. Без обзира на то што је редитељ требало да истраје у том погледу, филм је сасвим заслужено доживео огроман успех, и због тога је од наредног филма, пре наслова на шпици, увек стајало редитељево име. Морам да поменем и британске глумачке величине, Седрика Хардвика и Најџела Бруса, који су феноменални у својим улогама, и свесрдно помажу пару главних глумаца.

9. DIAL M FOR MURDER (1954) 

У сјајној, полупозоришној атмосфери, Реј Миланд у улози тениске звезде планира да се отресе своје богате жене и присвоји њене паре, што је подгрејано и убрзано сазнањем о њеном неверству. Он уцени познаника са колеџа да обави прљави посао, међутим ствари не крећу у правом смеру. Он тада импровизује бриљантни план Б. Опширну критику написах пре безмало три године, а можете је прочитати овде .

8. THE 39 STEPS (1935) 

Један од првих филмова са којим је Хичкок остварио општи успех је овај феноменални, непретенциозни шпијунски трилер који садржи често коришћену премису овог редитеља - човека погрешно оптуженог за злочин. Апсолутно не постоји сувишан кадар, све је фино спаковано у 86 минута трајања, који вам омогућују да се заиста саживите са главним јунаком, који је Канађанин у посети Лондону који пристаје да помогне девојци за коју се испоставља да је шпијун у бекству од тајних агената. Када она буде убијена, човек мора да се да у бекство и докаже сопствену невиност, а то може само ако разбије шпијунску мрежу. Сценарио је написан по књизи Џона Бухана, а злосрећног Ричарда Ханеја, против своје воље увученог у шпијунску заврзламу, тумачи сјајни Роберт Донат, рођени Канађанин који ће се четири године касније окитити Оскаром (за улогу у предивном филму "Збогом, господине Чипс", чиме је победио Кларка Гејбла у "Прохујало са вихором"). Он одлично балансира страх човека у бекству и одлучност човека решеног да сазна истину, омогућивши публици да саосећа са њим, без да изгледа туњаво и њањаво. Ова улога је још веће достигнуће када се зна да је он у то време патио од болести која му је изазивала дрхтање, те је имао великих проблема са дугим сценама. Ипак, сцена у којој држи подужи говор показује да је био у могућности да то обољење маскира. Медлин Керол, једна од првих чувених Хичкокових плавуша, је сјајна у улози Памеле, која је такође у целу ствар увучена сасвим случајно, и на почетку је апсолутно неповерљива према бегунцу, стварајући му тако многе невоље. Кратку епизоду има и млада Пеги Ешкрофт, позната као једна од највећих и најпознатијих позоришних интерпретаторки дела Вилијема Шекспира (у рангу једног Лоренса Оливијеа, или Џона Гилгуда, кад су у питању мушкарци). Мислим да је ово први филм који садржи сцену у којој су двоје (или двојица) главних јунака везани лисицама, после је то често коришћено, најистакнутије у филму "Пркосни" (1958) Стенлија Крејмера, са Тони Кертисом и Сидни Поатјеом. Пре снимања те сцене, Алфред Хичкок је везао лисицама Доната и Керолову, а онда се неколико сати претварао да је изгубио кључ, како би их довео у одговарајуће стање свести. Као што рекох, после успеха прве (британске) верзије филма "Човек који је сувише знао", овај је филм такође постигао завидан успех, и на Хичкока су први пут почели да рачунају као име које пуни благајне. Продуцентска кућа је намеравала да направи пробој на америчко тржиште и зато је и "увезла" звезде као што су двоје поменутих. Увек је изјављивао да је ово један од омиљених му својих филмова, а Џон Бухан, писац књиге, је био њиме одушевљен, без обзира што има доста разлике у односу на литерарни предложак. Филм је са пуним правом постао класик, и сви сладокусци треба да га виде, без икакве сумње. Дакако да има логичких несавршености, али, сем што је то истина за готово све филмове, Хичово мајсторство се огледа управо у томе што вас бриљантном режијом онемогућава да вам мозак буде укључен толико да бисте их приметили. "39 степеница" је одлично проведених 86 минута.

7. STRANGERS ON A TRAIN (1951)

Права правцата винтиџ Хичкоковштина у којој Бруно Ентони, латентни геј, среће у возу Гаја Хејнса, познатог профи тенисера, који има проблема са неподношљивом женом која неће да му да развод. Бруно му зато предлаже да један другом помогну тако што ће сваки убити ону особу која смета оном другом - Гај Бруновог оца, а овај његову жену, чиме ће му отворити пут до Ен Мортон, сенаторове ћерке. Гај одбија и одбацује ту могућност, међутим када Бруно испуни свој део погодбе, он саопштава да ће и тенисер морати да учини исто, или да у противном сноси последице, јер ће бити импликација да је он убио своју жену. Изузетно интелигентно осмишљен и ванредно напет трилер почиње доста безазлено, у смислу да јунак не схвата антагонисту озбиљно, али филм врло брзо увлачи свог главног актера, а самим тим и гледаоца, у веома незавидну ситуацију. У овом филму се могу видети сцене које су сасвим јасна инспирација за акционе трилере снимане деценијама касније, које укључују вртешку ван контроле, случајне жртве, те беспоштедни обрачун двојице људи на самом крају. Узбуђење које нуди, без икаквих спектакуларних експлозија, дигиталних ефеката и са веома скромним буџетом, превазилази апсолутно све што данас можете да видите у набуџеним блокбастерима. Прича о сценарију је такође занимљива - књигу је написала Патриша Хајсмит (такође писац "Цене соли" по којој је снимљена "Керол") и то јој је био први роман. Хичкок је желео да неки велики писац напише сценарио због престижа, али је већини која га је одбила (укључујући Џона Штајнбека, Торнтона Вајлдера и Дашијела Хемета) мислила да је прича превише прозаична, а ни Хајсмитова им, као first-timer није уливала поверење. Унајмљен је Рејмонд Чендлер и он је добио прво име на шпици, иако је однос између њега и Хича био очајан, а већину сценарија је написао Чензи Ормонд. Најбољи елемент филма је без сумње Роберт Вокер, који је фантастично отелотворио Бруна, некад прикривеног, а некад малтене отвореног хомосексуалца, који има посебан однос са мајком, са јасним едиповским мотивима (он и Хичкок су осмислили серију гестова и физички изглед који имплицира заводљивост и оријентацију његовог лика, тако да цензура буде заобиђена). У једној сцени је разигран, заводљив и у женскастој одећи, у следећој девијантни психопата без пардона. Заиста велика улога и један од највећих Хичкокових негативаца у историји. Сам глумац је био одушевљен чињеницом да је он увек био први и једини избор редитеља за ту улогу. Сјајан је и Фарли Грејнџер у главној улози, у лику човека који се неочекивано нашао у безизлазној ситуацији (занимљиво да је, за разлику од Вокера, он био педер у правом животу, а већ је три године раније играо код Хичкока у филму "Конопац" где такође постоје јаки хомосексуални тонови). Он је говорио да му је ово, заједно са "Они живе ноћу" (1948) омиљени филм који је снимио, и био је јако узнемирен прераном и изненадном Вокеровом смрћу осам месеци после завршетка снимања. Рут Роуман је такође била добра као Ен, мада је Хичкок био изричито против њеног ангажовања, па и њихов однос није био на нивоу, често ју је критиковао и шиканирао пред свима. Њену млађу сестру игра Хичкокова ћерка Патриша (један од три филма мајстора у којима се појављује), а редитељ је никад није повлашћено третирао у односу на остале, што им је обома зарадило поштовање осталих глумаца. Овај филм свакако не треба пропустити као једну у низу показних вежби како се успешно и интелигентно креира неизвесност. Надам се да не треба да помињем да је филм Денија Де Вита "Баци маму из воза" са Билијем Кристалом (1987) директан омаж "Странцима у возу". Можете и њега да оверите, али строго у сврху забаве.

6. NOTORIOUS (1946) 

Кад бих писао овај текст мало пристрасније и строго према личним преференцијама, "Озлоглашена" би ми била на трећем или четвртом месту, али пошто тежим максималној објективности (иако тако нешто реално не постоји), ево је на шестом. Ово је један од ретких филмова Алфреда Хичкока где је апсолутно све ишло глатко - од продукције до односа са глумцима. Ингрид Бергман је претходно радила са њим на филму "Зачаран", који је постигао велики успех, и пренели су одличан однос и на рад на овом филму, без обзира на познату чињеницу да је био прилично занесен њоме, што се његовој жени никако није свидело. Она овде глуми насловну улогу Американке Алисије, чији је отац осуђен на смрт за велеиздају као нацистички шпијун. После тога се окреће мушкарцима и алкохолу, до тренутка кад је владин агент Девлин (Кери Грант) регрутује да се приближи групи очевих пријатеља нациста који су у Бразилу и шпијунира их. Вођа те групе је Алекс Себастијан (Клод Рејнс), који је некад био заљубљен у Алишу. Она му се због тога лако приближава, али потрага за новим информацијама укључује ход по веома танком леду. И шта са чињеницом да су се она и Девлин заљубили једно у друго? Алфред Хичкок је касније рекао да га је ФБИ држао три месеца под присмотром, јер се у филму помињао уранијум. Ово је први његов филм у који је без зазора инкорпорирана пунокрвна љубавна прича, која је још занимљивија јер се дешава у опасно време и на опасном тлу. Кад смо већ код љубави, ваља рећи да се у овом филму налази најпознатија Хичкокова сцена љубљења, која траје два и по минута, али је сачињена од низа кратких, брзих резова, јер је цензура спречавала пољупце дуже од три секунде. Већина њиховог дијалога у тој сцени је потпуно импровизована. Сценариста Бен Хехт је био велики противник национал-социјализма, а доста Немаца који су преживели рат је мрзело начин на који су Немци приказани у филму, иако је ово остварење постигло огроман успех. Кери Грант је био сјајан у улози Девлина, растрзаног између осећања према јунакињи и њене прошлости, али глумци који у филму заиста сијају су Ингрид Бергман и Клод Рејнс, поново уједињени, четири године после рада на ремек-делу "Казабланка". Швеђанка савршено балансира сложене емоције, одржавајући илузију одбојне незаинтересованости, док се изнутра распада од бола, страха и рањивости. Опасна игра у коју се уплела може је коштати главе, а са друге стране је раздире Девлинова осуда. Иначе прениски Клод Рејнс (чак и Бергманова је била прилично виша од њега, па су коришћене платформе и стајање на кутијама) апсолутно краде шоу као Алекс Себастијан, вођа нацистичке групе који је заљубљен у главну јунакињу. Он нуди фантастичан контраст између сцена када заслепљен не види шта му се одиграва пред носом, опреза у оним сценама када се црв сумње у њега увлачи, те истовремено благе панике и ватрене одлучности да уклони издајницу када се све сумње коначно потврде. Треба поменути и Леополдину Константин у улози госпође Себастијан, којој су неколико сцена у овом филму једине које је снимила у америчком филму. Све се, као и сама продукција и снимање, одмотава и тече глатко, без већих застоја и без већих замерки, па је ово сигурно један од најбољих трилера са (мело)драмским елементима икад снимљених. Права посластица за све обожаваоце тог жанра и Хича уопште.

5. THE BIRDS (1963) 

И о овом филму је мање-више све речено, па ћу покушати да будем концизан. Још једна демонстрација Хичкоковог мајсторства кад је у питању чисти саспенс и константна напетост су "Птице", филм у коме богата и размажена девојка из Сан Франциска јури дечка који се са њом нашалио на начин који јој се није свидео, да му узврати услугу, а успут и да испита ситуацију, јер јој се, иако не жели да призна, такође и свидео. Стиже у градић у Северној Каролини где овај проводи викенд са мајком и млађом сестром и схвата да ће у мајци имати оштру конкуренцију кад је у питању његова наклоност и да неће имати лак посао, но све пада у други план, када одједном бизарне ствари, узроковане нападима хиљада птица, почну да се дешавају. Нико не зна зашто се то дешава, али преживљавање постаје приоритет. Ако зажмуримо на прилично прежвакан и више пута виђен (мада, ретко кад овако забавно презентован) фројдовски елемент у односу мајке и сина, имамо одлично написан и врхунски режиран филм, у коме се у кратким размацима смењују невероватна забава и (углавном црни) хумор, те злослутна атмосфера константне језе и осећања несигурности, па чисти хорор, у тренуцима напада птица и сцена хаоса који су за собом оставиле. Само је Хичкок могао на тај начин да искомбинује фројдовштину са филозофијом, црним хумором и хорором, а да то све изгледа толико динамично, без тренутка празног хода, и изнад свега забавно. Због напетије атмосфере у филму нема музике, што је била идеја самог Бернарда Хермана, који је служио као консултант за звук. Једна од Хичкокових муза, Типи Хедрен, савршено је изнела улогу Мелани (тада најављивана као нова Грејс Кели), а свој део су на исти начин одрадили и Род Тејлор, Сузан Плешет и велика Џесика Тенди у улози мајке. Додајте и тада врло младу Веронику Картрајт (прославила 13. рођендан у току снимања), те ноар тешкаша Чарлса Мекгроа, и имате савршену глумачку поставу за скоро савршен филм, који функционише на свим нивоима. Међу разматраним глумцима за главне улоге су били Шон Конери (глумио у следећем Хичовом филму "Марни", те Одри Хепберн која није дочекала да ради са славним редитељем. Хичкок лукаво користи лагано надмудривање двоје младих и хумор да уљуљка гледаоце у лажни осећај сигурности, а онда кад су потпуно опуштени, сервира им порцију терора са небеса. Зашто се све одиграва? Отворено је за интерпретацију, има разних мишљења, ви одлучите сами за себе. Школска зграда у Бодеги у Калифорнији је још у време снимања била позната као уклета. Типи Хедрен је у једном интервјуу рекла да су глумци били престрављени да тамо бораве, али да је Хичкок, када је добио ту информацију, био још више охрабрен да ту снима. Она је сцену у којој је птице нападају у спаваћој соби снимала недељу дана, и то је описала као најгорих седам дана свог живота. Заправо су физичка и ментална исцрпљеност биле толике да је следећих недељу дана провела у болници. Кратку причу је написала чувена списатељица Дафни Ди Морије ("Ребека"), а интересантно је да овај филм, који са њом дели веома мало заједничких елемената,  није њена прва адаптација - бар двапут је претходно адаптирана за радио, а постоји и адаптација у епизоди серије "Danger" из 1950. године. И 53 године након снимања, овај фасцинантни филм наставља да испоручује врхунску напетост, режиран је са ретко виђеним смислом за детаљ и прожет фантастичним и незаборавним сценама. Гледајте га што пре.

4. REAR WINDOW (1956) 

Како је Хичкок касније рекао свом пријатељу и колеги режисеру Франсои Трифоу, који је о њему писао књигу, пре почетка овог филма се осећао веома креативно и батерије су му биле пуне, из простог разлога што је у том периоду, мада увек дебео, изгубио фасцинантних 75 килограма и осећао се врло добро. Снимио је причу о професионалном фотографу, Ел Би Џефрису, који ломи ногу снимајући ауто-трке, те је принуђен да одређено време проведе не излазећи из свог стана. То му даје прилику да шпијунира суседе у згради, а временом постаје убеђен да је један од њих починио убиство. Његова девојка и патронажна сестра ће морати да му помогну да истражи ствар. Цео филм је снимљен на једном сету, у року од само три-четири месеца, а искоришћени буџет је био око милион долара, сасвим солидно за тадашњу епоху, али ништа превише спектакуларно. Кратку причу је написао Корнел Вулрич и у њој се до последње реченице не открива да главни лик има сломљену ногу. Неизвесност је поново изграђена тако фантастично да гледалац само може да аплаудира одушевљен. Постоји нешто привлачно и интригантно у шпијунирању других, завиривању у њихове животе и њихова дворишта, већина људи се нажалост осећа добро кад се некоме деси нешто лоше, јер имају о чему да причају. Хичкок помоћу интелигентног сценарија који је написао Џон Мајкл Хејз ставља гледаоца у перспективу воајера, терајући га да истовремено буде чудно задовољан што добија прилику да гурне нос у туђ живот, и да осети велику нелагоду и немир кад постане очигледно да нешто заиста није у реду. Џејмс Стјуарт у улози Ел Бија заиста бриљира, у ситуацији кад му је простор за кретање и маневар максимално ограничен, у могућности је да демонстрира изузетан емотивни спектар, од резервисаности према озваничењу везе са његовом фенси девојком, модном дизајнерком/консултантом (Грејс Кели), до истинског страха за њен живот кад се нађе у непосредној опасности, док је простор између прошаран радозналошћу везаном за комшијске животе и хумористична вербална надмудривања са патронажном сестром Стелом (увек одлична и вазда потцењена Телма Ритер). Стјуарт је увек важио за једну од најљубазнијих и најприземнијих особа у Холивуду, и Хичкок је волео да ради са њим (док је рецимо Кери Грант, кога је такође изузетно ценио, често био бучан и презахтеван), међутим Вендел Кори, глумац који је сем у овом наступио са Џимијем у још два филма, каже да је његов его такође био огроман, и да је знао да заурла ако му се нешто није свиђало, надмашивши и Хичкока у томе. Како год било, Стјуарт је одиграо улогу за памћење, а ролу свог живота је вероватно одиграла и Грејс Кели као Лиса Фримонт, Џефризова девојка из света моде и високог друштва која жели корак даље у вези, и не плаши се да истражи сумњиве тврдње у вези са потенцијалним убицом у суседном стану. На снимању су сви били луди за њом, стално чекали да се појави и да нешто каже или учини, јер је, по речима самог Стјуарта, била јако љубазна и пристојна са свима. Међутим, одређени људи су се бојали њеног слободног, немирног духа по коме је била позната (честе везе и афере са партнерима и режисерима), а чак је и једној трач новинарки признала да јој је Џејмс један од најпривлачнијих мушкараца. То се нарочито није свидело његовој жени, а он је остао веран 45 година, што је његов брак чинило једним од ретких срећних у Холивуду, поред Пола Њумена и Џоан Вудворд. Кори убедљиво тумачи полицијског детектива, а Ритерова поменуту сестру, али треба поменути и Рејмонда Бура, као комшију на кога Стјуарт сумња, који је сјајно одиграо лик Ларса Торвалда, човека који јесте антагониста, али га је Хичкок начинио тако суптилно изнијансираним (он је рекао да увек осећа симпатију према својим негативцима, али према овоме нарочито) да човек не може да се не запита о моралним импликацијама мешања у туђ живот и гурања носа у туђе ствари. Завршница је за сваку похвалу, ту све само бриди од саспенса, ниже се једна неизвесна секвенца за другом, до коначног разрешења. Амерички филмски институт је овај филм ставио на 48. место листе најбољих свих времена. Погледајте због чега су људи са правом одушевљени, и преиспитајте себе и своје пориве.

3. NORTH BY NORTHWEST (1959)

"Север-северозапад" (наслов је референца на реченицу из "Хамлета") је једини филм који је Алфред Хичкок снимио за студио MGM. Истовремено веома зрео трилер са честом Хичкоковом премисом о замењеном идентитету, и вероватно најзабавнији филм који је икад снимио, који обилује ведрим и духовитим моментима, ово остварење је интелигентна мешавина свега поменутог, која обилује занимљивим преокретима, паметно инсценираним акционим секвенцама, те ванредно шармантним и меморабилним ликовима. Главни јунак је Роџер Торнхил, елегантни и вицкасти човек који се бави маркетингом. Када на основу гестикулације организација страних шпијуна од њега помисли да је агент који је њима за петама, отимају га и покушавају да га се реше. Кад не успеју, смештају му убиство, те се он даје у бекство, а у покушају да сачува главу и разреши мистерију му помаже плавуша коју среће у возу. Међутим, није све како изгледа, поменута плавуша је далеко од невиног посматрача, а све води ка коначном обрачуну на Маунт Рашмору. И опет мајсторство, и опет изузетно ефикасно коришћење материјала, мање од пет секунди траке је завршило у соби за монтажу, избачено из филма. Неки филмски критичари ово називају Џејмс Бонд филмом пре Џејмс Бонда, јер има све - стране шпијуне, тајне агенте, шармантног и духовитог главног јунака, атрактивну девојку, те опасног, али на чудан начин допадљивог зликовца. Јурњава са авионом за запрашивање је инспирисала сличну сцену у Бонд филму "Из Русије са љубављу". Хичкок је одувек хтео Керија Гранта за улогу Торнхила, док му је студио предлагао између осталих Грегорија Пека (кога је одбио, јер по његовим речима има камену фацу), а Грант није био сигуран да ли да игра, јер је са 55 година већ био престар. Ипак, редитељ је истрајао и показало се да је у праву. Иако је Кери већ уочљиво фарбао косу у црно, испоставило се да је прави за улогу Роџера, који чак и кад је у најопаснијој ситуацији не пропушта прилику за лукаву доскочицу, тај нејебавајући став и манир храброг човека кога никад не напушта смисао за хумор су му савршено легли. Што се тиче женске улоге, студио је предлагао Сид Шарис, али је Хичкок најпре хтео Грејс Кели, иако се повукла три године раније и већ била принцеза од Монака. Кад то није било могуће, инсистирао је на Еви Мери Сејнт, која је пет година раније у дебитантском филму "На доковима Њујорка" (са Марлоном Брандом) зарадила Оскара. Она се у улози Ив Кендал нашла на веома осетљивој територији, те мора да пази шта ради, са ким разговара и коме помаже. Била је скоро па савршена, жонглирајући емоцијама од првог сусрета у возу, преко сцене на аукцији до коначног расплета. Посебна посластица је прекаљени британски глумац Џејмс Мејсон, као шеф шпијунске групе и човек који држањем, мирним понашањем и кул ставом изазива неку врсту дивљења код гледаоца, иако знамо да за њега не треба навијати. Једанаест година раније, у филму "Конопац" двојица јунака га именују као глумца који би био одличан негативац. Требало је дуже од деценије да се та претпоставка реализује, а на крају крајева и обистини, јер је Мејсон заиста одличан - сталожен а бесан, убилачки настројен а осећајан, често у веома кратким временским размацима. Само блистав глумац попут Мејсона може то на прави начин да избалансира, а овај управо то и ради. Треба поменути и Мартина Ландауа, као једног од његових људи, био је сјајан, а доста младом му је дата важна улога, као и безосећајног и макијавелистички настројеног функционера ФБИ-ја (Лио Џи Керол) коме је важно само да се његов циљ испуни, мада касније показује одређену дозу емпатије за све што се дешава. Као и остали поменути филмови, и овај је савршено режиран, и иако много мање озбиљан од већине, он гради и више него озбиљну неизвесност, почевши од наслућивања идентитета Џорџа Каплана (за кога су мислили да је Грант), пумпање тензије између Торнхила и Кендалове, те врхунац узбуђења на Маунт Рашмору. Невероватан осећај за формирање опасних ситуација кроз које се провлачи сјајан хумор. За музику се наравно побринуо његов чести сарадник Бернард Херман. Овај филм се често наводи као најбољи међу Хичкоковим трилерима о "погрешном човеку", а вероватно то и јесте. По његовим речима, само је хтео да направи забаван филм, лишен тешког симболизма који прожима већину других. Ала га је направио, свака му част.

2. VERTIGO (1958)

"Вртоглавицом" сам био опчињен још од почетка деведесетих кад је ђубре звано јавни сервис имало прави летњи биоскоп са истинским класицима које је поклањао филмским сладокусцима. Дакако, с обзиром да сам овај филм први пут гледао са седам или осам година, промакло ми је изузетно много - пре свега сложени симболизам и психолошке компоненте - али ми је одржао интересовање и био занимљив. Данас, скоро четврт века касније, после још три гледања, толико сам дубоко фасциниран свиме што он представља (или оним што ја мислим да он представља) да сам дебело размишљао да га ставим на место број један (или бар да буде нерешено). Такође ме не чуди што је дебело омануо на благајнама и код критике у време изласка - био је дебело испред свог времена и био је превише за већину. Богу хвала, времена су се променила и сада је признат као оно што јесте - ремек-дело, чак је на неким листама проглашен и за најбољи филм свих времена. У сваком случају, главни (анти)јунак Џон Фергусон (Џејмс Стјуарт) је бивши пандур чији патолошки страх од висине резултира смрћу колеге. Сада је приватни детектив кога познаник са колеџа моли да прати његову жену која се чудно и суицидално понаша и за коју мисли да је поседнута духом своје прабабе на коју необично личи. Фергусон је прати, временом се заљубљује и бива увучен у комплексну мрежу мистерије, лажи и убиства. На крају ће, наравно, морати да се суочи не само са својим страхом од висине, него и са сопственим унутрашњим демонима. Ово је свакако један од најбољих покушаја анализе дубоких порива које у човеку изазивају љубав и страх. Џими Стјуарт пружа можда и своју најбољу улогу у каријери, а то много говори кад је један тако грандиозан глумац и истински симбол златног доба Холивуда у питању (говорило се да је сувише стар да буде романтични јунак, чак се и њему приписивао неуспех филма због тога, до те мере да Хичкок више никада са њим није радио). Он носи филм на својим плећима, претварајући га у одисеју свога лика, која ће му на крају показати сву немогућност идеализоване љубави, од које се и поред свега, није могуће одбранити. Ако је сав филм илузија, "Вртоглавица" је можда и највећа - овај филм на савршен начин манипулише гледаоцем, презентујући нам веома сложене ситуације, уз убедљива и искрена тумачења свих глумаца - поред Стјуарта, ту је млада Ким Новак, за коју је Хичкок касније рекао да је била погрешна за ту улогу, са чиме се ја не слажем (он је хтео Веру Мајлс, која је затруднела, па није могла да прихвати), као и Барбара Бел Гедис у споредној, али доброј и ефектној улози Миџ. Херманова музика је инспирисана Вагнеровом опером "Тристан и Изолда", а занимљиво је да је ово први филм који је користио компјутерску графику (најавна шпица Саула Баса). Ако гледалац допусти себи да у све урони отвореног ума, филм ће га сигурно богато наградити, јер са годинама постаје све бољи, и са сваким новим гледањем открива нове ствари. Слике са краја означавају и крај пута главног актера, који је коначно победио свој страх, али по страшној цени - да би се елиминисао страх, мора се потпуно уклонити и жртвовати жеља. У финалу које ће вас одувати, он се коначно враћа у реалност, напустивши свет фантазије коју је сам за себе створио. Овај изузетан филм је директно утицао на наслове других аутора, пре свега на "Опсесију" Брајана Де Палме и "Булевар звезда" Дејвида Линча, али по квалитету стоји постојано као клисурина изнад њих.

1. PSYCHO (1960)

Како написати било шта паметно о филму о коме се већ малтене све зна? После филма "Север-северозапад", Хичкок је планирао снимање филма "Нема кауције за судију" са Одри Хепберн у главној улози. Када је то пропало, окренуо се снимању "Психа", покушавши да сними добар, а јефтин филм (буџет испод милион долара), користећи углавном телевизијске ветеране и друге мање познате глумце. Примарни разлог снимања у црно-белој техници заправо је била уштеда пара (мада се касније испоставило да је филм заиста много злокобнији и језивији кад је снимљен на такав начин (Ван Сантов колоризовани римејк се са правом сматра једним од најгорих филмова свих времена). Једина "звезда" је била Џенет Ли, а и она је ангажована веома смишљено, јер је Хичкок, знајући да ће људи помислити да је она главна, хтео да их шокира кад ова оде на туширање негде у четрдесетом минуту филма. Она глуми Мерион Крејн, службеницу из Финикса, која жели нови почетак у животу, те краде 40000 долара, поверених јој од стране послодавца, и бежи, са намером да стигне до Калифорније и свог љубавника, који не може да приушти да је ожени због алиментације. Е, не'ш, колега, што би рекао Сава из Кикинде. Исцрпљена од дуге вожње и ухваћена у олуји, приморана је да стане поред пута и проведе ноћ у "Бејтс мотелу", који води стидљиви и повучени, али симпатични младић, Норман. Норману се Мерион допадне, али његовој мајци, са којом има посебно близак однос, не баш. Шта се даље дешава, погледајте и сами, ако има некога ко још није, рећи ћу само да је у питању врхунски трилер са примесама хорора (иако сам га са задовољством уврстио на листу 50 најбољих хорора, ипак је више трилер) који је на много начина померио границе светске кинематографије. Прожет ванвременском злокобном музиком Бернарда Хермана (Хичкок је био толико задовољан његовим учинком да му је дуплирао плату, рекавши да музици припада бар трећина ефекта који филм оставља на гледаоца), ношен врхунском глумом свих учесника, а понајвише маестралног Ентонија Перкинса (потпомогнут изузетним глумцима Вером Мајлс, Џоном Гевином и поменутом Џенет Ли), чија суптилна, а у исто време помало језива суздржаност говори много више од "изражајности" и преглумљавања свих данашњих звездица, непрестано вођен саспенсом и напетошћу недостижним за данашње помпезне ауторе, филм не посустаје ни у једном сегменту током два сата трајања. Перкинс је касније говорио да би, иако га је филм на неки начин профилисао, и скоро све касније улоге су биле укалупљене у матрицу Нормана Бејтса, у сваком тренутку поново прихватио да га глуми. Режија је апсолутно савршена, мајстор користи све своје трикове да креира меморабилне кадрове и секвенце. Режи ћу само да је за сцену под тушем коришћено 77 различитих углова камере, те педесет резова, и да је снимана безмало недељу дана. Сценарио Џозефа Стефана по роману Роберта Блоха је такође прва лига, пун упечатљивих реплика које се памте. У време његовог писања, он је ишао на терапију због сопственог проблематичног односа са мајком. Расплет је толико ефектан и оригиналан да је потом, у наредних 66 година до данас, ископиран безброј пута, а епилог на ретко паметан начин заокружује комплетну ствар. Публицитет је био веома јак, зато што је Хичкок брижљиво крио сваки могући детаљ од јавности, натеравши поставу првог дана снимања да обећа да неће рећи никоме ни реч о садржају, а такође је до самог тренутка снимања крио финални део сценарија од свих глумаца. У најавама за филм је говорио да ће сви који закасне на пројекцију (па макар били и енглеска краљица) бити враћени из сале до почетка следеће, да би могли у потпуности да уживају у филму. Такође је задиркивао јавност причом и сликама да ће Џудит Андерсон (госпођа Денверс из "Ребеке") играти госпођу Бејтс. Продуцентска кућа је сматрала да је материјал за филм неукусан и, пошто су малтене били згрожени причом, мислећи да никад неће постати хит, уместо Хичкокове уобичајене зараде, дали су му 60 процената од профита филма. Кад се почетна контроверза повукла и филм заслужено постао хит, редитељ је напаковао 15 милиона долара (данас би то било преко десет пута више), што чини "Психо" Хичкоковим филмом који је зарадио највише пара. На крају се он последњи смејао. А ако има неког од читалаца ко није погледао овај филм, нека учини то. Можда се неће смејати, али неће моћи да порекне да је присуствовао нечему изузетном. А то би требало да буде довољно. И запамтите - дечаков најбољи пријатељ је његова мајка.

ДОДАТНИ БОНУС - ЈОШ 5 ПРЕПОРУКА:

SABOTAGE (1936)
LIFEBOAT (1944)
SPELLBOUND (1945)
TO CATCH A THIEF (1955)
THE MAN WHO KNEW TOO MUCH (1956)