Una Pura Formalita (1994)

Режија: Ђузепе Торнаторе
Сценарио: Ђузепе Торнаторе, Паскал Кињар
Улоге: Жерар Депардје, Роман Полански, Серђо Рубини, Никола ди Пинто, Тано Ћимароза

Недавно сам набасао на Ај-Ем-Ди-Бију на овај филм, не знам ни сам како и одлучио да га погледам због одличних коментара. Размишљао сам - италијанско-француски филм Ђузепеа Торнатореа (од кога сам дотле гледао фантастичне "Cinema Paradiso" и "The Legend of 1900", као и сасвим солидну "Малену" - као да филму требају веће препоруке од голе Монике Белучи и музике Енија Мориконеа). О Жерару Депардјеу сам имао подељено мишљење - у неким филмовима ме је потпуно купио, у другим био невиђено досадан, а Поланског сам као глумца видео само у пар филмова и углавном ми се допао (нарочито у The Tenant). Звучи добро.

Чиста формалност

Полиција приводи дезоријентисаног човека у француској провинцији, пошто је затечен како трчи по киши без икаквих докумената и са некаквим чудним обликом амнезије. Стиже главни инспектор и покушава да разреши идентитет мистериозног човека. Не верује баш у његове неповезане приче, тим пре што се у близини десило убиство, а далеко од тога да тајанствени човек има чврст алиби. Почиње игра мачке и миша, полицајац не престаје да сумња чак и кад се испостави да је преко пута њега нико други до његов омиљени писац.

Од првог кадра, када чујемо пуцањ из пиштоља, задихано и безглаво трчање кроз шуму уз оштре виолинске тонове, у филму очекујемо напетост и неизвесност. То очекивање се појачава када нестрпљење ухваћеног због недоласка инспектора пређе у ничим изазвано насиље. А од појављивања инспектора, па до краја, ишчекујемо да видимо паметан расплет коме смо се од почетка надали. Кад је завршница у питању, рекао бих да добијамо и више од очекиваног. Али, на то ћемо се вратити нешто касније. Да кренемо од општих ствари.
Филм је пре свега изванредно снимљен, добио је италијански Златни глобус и награду Давид за најбољу фотографију и сценографију, Амбијент је мрачан и тмуран, кров прокишњава, мало ствари у станици функционише, а и цела атмосфера је прикладна ако се зна да се уствари решава случај убиства (оног са почетка филма). Депардјеов јунак је збуњен, како само може бити човек који пати од амнезије, а иако се представља као познати писац, нико га не препознаје. Међутим, када стигне инспектор оличен у Роману Поланском, испоставља се да је човек за кога се јунак издаје, његов омиљени писац чије књиге зна малтене напамет.

Ко је ко и шта је шта

Поланскијев лик започиње лукаво испитивање које траје до завршетка филма, да би расветлио убиство и идентитет убијеног чије је лице унакажено до непрепознатљивости. Депардје тврди да не зна ништа о убиству и да је познати писац и песник, који је тренутно ван јавног живота и у потпуној стваралачкој блокади, а такође не може да се сети ничег што је радио тог поподнева, што је јако незгодна ствар за признати сумњичавом полицајцу. Торнаторе користи бизарну везу између полицајца/фана и осумњиченог/генија из сваког могућег угла, па тако прво један урла на другог и има предност, да би се затим плоча променила. Такмиче се пишчева запањујућа тврдоглавост и његов професионални дар за лагање против полицајчеве проницљивости и напора да освежи меморију и изнуди признање осумњиченог. Загонетка у сржи "Чисте формалности" је у суштини интелектуална, а не криминална, тако да ће филм несумњиво поделити гледаоце на оне којима је фантастичан и оне којима није довољно занимљив, нити динамичан.

Леонардо Да Винчи

Слажем се да на моменте може да делује натегнуто, са понављањем већ реченог, у циљу да се стане на пут константном мењању исказа осумњиченог, па тако понекад изгледа да би све било подједнако ефектно и са 15 минута мање. Торнаторе који је сам монтирао филм, покушава да освежи простор и дочара клаустрофобичну атмосферу постављањем камере на најнеобичнија могућа места. То некад делује, а некад не. Постоји неколико симболичких мотива које треба открити ради бољег схватања расплета.
Оно што је сигурно је да су поред поменуте фотографије и стандардно фасцинантне Мориконеове музике, најбоље у филму двојица глумаца. Депардје је изненађујуће добар у улози потпуно сломљеног писца и што више сазнајемо о њему, имамо више разумевања. Један од добрих ефеката у филму су свакако сублиминалне слике које добијамо у флешбековима који трају делић секунде, приликом његових покушаја да се сети. Полански је такође фантастичан, те хемију између њега и Депардјеа не могу да разбију пропусти у реализацији и монтажи. Предзавршна трансформација од човека који се диви свом идолу до загрижене пандурчине решеног да баци осумњиченог у окове је одлична.

Слике и успомене

Иако се у појединим деловима, како је већ напоменуто, радња мало растеже, саспенс је готово константно присутан, а како сам такође већ рекао премиса је таква да се очекује и стварно генијална завршница да би то оправдала. Завршни преокрет није баш револуција у историји кинематографије, нарочито ако сте успели да похватате нешто од симболике на коју сам већ скренуо пажњу, али је без обзира на све, изузетно интелигентан обрт који није лако наслутити, а сигуран сам да су и многи од каснијих трилера у њему нашли инспирацију (ко је рекао "Дежурни кривци"?), тако да ће вас овај филм на крају крајева сигурно наградити, без обзира шта сте од њега очекивали. Био је у номинацији за канску награду и на крају сам се запитао како то да ми раније није пао шака. Без размишљања бих га упркос свим манама сврстао у сто најбољих филмова деведесетих година и међу интелигентније мистерије те деценије. Оно што је такође сигурно је да овај филм неће имати толико широко наклоњену публику као на пример помeнути "Cinema Paradiso".

ОЦЕНА: 4