недеља, 22. септембар 2013.

Пљачке на додели Оскара - главни глумци



Крај је године, а почетком следеће треба да крене нова Оскаровска прича. Излишно је започињати причу у шта се данас претворио Холивуд, те зашто се у времену када се избацују два до три заиста квалитетна наслова која завређују номинације за најбољи, номинује њих десет, као и у плодним тридесетим. Одувек се за добијање најпрестижније филмске награде везивало нешто више од добре изведбе, једноставно превише се пара окреће, нарочито сада. Раније је једноставно било много више квалитета на тржишту, али су такође чињене грешке, а циљ овог текста је да на њих укаже. Ситне превиде, односно улоге које су близу по квалитету нећемо разграничавати (нпр. неки ће рећи да је 1946. био бољи Фредрик Марч, који је победио, а неки би гласали за Џејмса Стјуарта у улози Џорџа Бејлија. Обе улоге су јако квалитетне, па се ту не усуђујем да станем ни на чију страну. Прво ћемо се позабавити категоријом главних глумаца. Наравно да је у питању само моје субјективно мишљење, али неке грешке су толико очигледне да би их могли регистровати и они који баш и не обраћају превише пажње.
Битно је нагласити да награду добија најбоље одиграна улога те године, а не генерално најбољи глумац, што многи заборављају. Ограничио сам се на, по мом мишљењу, десет највећих, мање крађе сам поменуо, у случају да сам их гледао. Кад будем комплетирао листу номинованих (не треба ми много), можда уследи и проширење. Свакако да све треба узети са резервом, најбоље је да сами погледате филмове и донесете свој суд.
Велике пљачке су поређане хронолошки.

1. Џејмс Стјуарт - Филаделфијска прича (The Philadelphia Story, 1940)

Џими Стјуарт је фантастичан глумац. Један од највећих, ту нема сумње. Заслужио је и више од једног освојеног Оскара. Али, за неке друге пројекте, а не за "Филаделфијску причу". Комад је био успешан, Кејт Хепберн је играла Трејси на сцени преко 400 пута, а права за филм јој је купио и поклонио тадашњи "sugar daddy" Хауард Хјуз. Ипак, по мени, ово је један од ретких мегакласика који баш и не заслужује такав статус, а један од већине који се нису снашли у општем преглумљавању Кејт и Керија Гранта (који су више пута пре тога успешно сарађивали) је и Џејмс Стјуарт, који је иза себе пре овога имао тек пар филмова (укључујући велики хит "Господин Смит иде у Вашингтон). Једноставно, у више наврата се осећа да он не припада ту, сувише смушено делује за општу гунгулу у којој се нашао. У неколико наврата додуше, показао је изузетан комичарски тајминг, што га је красило кроз целу каријеру, а једна од ретких добрих сцена је казивање стихова у пијаном стању. Ипак, по мени недовољно да се узме Оскар за најбољег глумца, имао је он исувише бољих улога од Меколија Конора да би по њему био упамћен. Занимљиво је да је и он осећао да није заслужио награду и мислио је да је погрешно одабран за улогу. Прва замисао су били Кларк Гејбл и Спенсер Трејси, али су отпали због заузетости другим пројектима (Спенс и Кејт ће касније бити у 25 година дугој вези).

Ко је требало да победи :



Хенри Фонда у "Плодовима гнева"

Сам Стјуарт је мислио да му је додељена награда као наплата за прошлу годину и фантастичног "Смита", али је тешко правити листе у најплодоноснијој години филма, када су поред њега били Роберт Донат (Мистер Чипс) и Кларк Гејбл (Рет Батлер).
Џими је сматрао да је овде оштећен његов пријатељ, Хенри Фонда, у улози Тома Џоада, члана бунтовничке фамилије која одбија да савије шију и буде израбљивана у доба велике депресије. Пркосни Фонда не да своје достојанство, иако зна да ће га оно много коштати и предивно трансформише суздржани отпор са почетка у необуздани бес на крају. Фантастичан приказ ере у Штајнбековој књизи верно је пренет на филм, а он садржи и многе паралеле са садашњим тренутком, што је можда и његова највећа вредност. Банке и данас израбљују поштене раднике и суптилно их убијају.



Лоренс Оливије у "Ребеки"

Још једна улога која је свакако надмашила Стјуартовог Мајка Конора је Максим де Винтер, кога у Хичкоковом филму "Ребека" тумачи велики Лоренс Оливије. Енглески аристократа који на имање доводи нову супругу, иако је и даље, као и сви који на имању раде, чудно везан за своју прву жену која је настрадала. Оливије је мајсторски оживео сву растрзаност свога лика између љубави које гаји према двема женама, као и опседнутост страшном тајном коју чува. Само мајстор позоришне сцене (а већег није било) је могао да донесе овој улози такву емотивну експлозију са једне, а суптилну уздржаност са друге стране. Само разлаз са прошлошћу му је могао донети какав-такав мир. Он је лобирао да његова жена, Вивијен Ли, тумачи главну женску улогу, али је Џоан Фонтејн одрадила савршен посао, ту нема сумње. У многим земљама широм света су рађене позоришне поставке "Ребеке", али нико никад није био, нити ће бити као Сер Лоренс Оливије.
Тренутно, Максима де Винтера код нас у "Мадленијануму" тумачи нико други до Боске Рањени Орао. Зашто, Исусе?

Треба поменути и Чарлија Чаплина у филму "Велики диктатор".

2. Пол Лукас - Стража на Рајни (Watch on the Rhine, 1943)

Сјајна улога човека који се враћа у Америку после 18 година у Европи са женом и троје деце, где се открива да ради за анти-нацистички покрет што може да га доведе у велику опасност. Прича о борби против фашизма заснована је на комаду Лилијан Хелман и свакако је била моћна пропаганда у то време. Лукас није глумац који спада у холивудски крем, али је за свој посао у овом филму заслужио номинацију. Он је иначе репризирао своју позоришну улогу, па и не чуди тако добар улазак у лик Курта Милера, који жели да се жртвује зарад бољег живота своје породице. Има ту добрих момената, нарочито монолог о потреби за убијањем. На крају мора да уради нешто што сматра јако погрешним, без обзира што су разлози прави. Јаку подршку има и у сјајној глуми Лусил Вотсон, као и Бет Дејвис, у изненађујуће суздржаној, малтене споредној улози, што је невероватно за то доба. Али, Курт Милер није био најјачи лик те године. Тај епитет је резервисан за неког другог.

Ко је требало да победи :



Хемфри Богарт у "Казабланки"
Наравно да је срећни добитник требало да буде велики Боги у улози Рика Блејна. Нема то везе са важношћу "Казабланке" у светским оквирима (добро, има мало), већ са чињеницом да је он био један од ретких глумаца који је могао да дочара сву комплексност тог лика који је тумачио, који је толико слојевит да је то тешко описати. С једне стране мачо циник који гледа како да извуче добит (и живу главу) из тешке ситуације, са друге племенити херој који своју срећу жртвује зарад безбедности оне коју воли. С једне стране, ту су урнебесне реплике које размењује са Луијем (Клод Рејнс), Угартеом (Питер Лори) и Фераријем (Сидни Гринстрит), а са друге, болна самопреиспитивања и недоумице у односу са Илзом (Ингрид Бергман). Све у свему, велики превид и једна од најочигледнијих брљотина академије. Што је најгоре, није то једино прескакање Хемфрија Богарта.Чињеницу да Бергманова није ни номинована, нећу ни да удостојим коментара.
Сад ћу поменути 1950. и 1951. годину, где није било блатантних пљачки, али је било сумњивих ситуација, из простог разлога што је било присутно много квалитета. Рецимо, 1950. је победио Хозе Ферер за улогу Сирана де Бержерака, што јесте била фантастична улога, па и више од тога.
Али, ко сме да се закуне да је ишта мање фантастичан био Вилијем Холден, као Џо Гилис, у "Булевару сумрака" Билија Вајлдера. Или Џејмс Стјуарт као Елвуд Дауд у "Харвију" Хенрија Костера? И кога бисте ви сад наградили? Не знам ни ја. Година је била таква да горепоменути Хемфри Богарт није зарадио ни номинацију за по мени сјајну улогу у филму Николаса Реја "На усамљеном месту". Тако је то у шоу бизнису. Није ми јасно ни зашто није номинован за "Имати и немати" (1944), по мом мишљењу је чак могао и до победе.
А опет, тај исти Боги је наредне године узео Оскара за "Афричку краљицу" (и одрадио одличан посао), али бих ја ипак гласао за бриљантног Монтгомерија Клифта у филму "Место под Сунцем", Свету се не може угодити. Поменути Бил Холден је покупио награду 1953. за сјајну улогу Сефтона у филму "Сталаг 17". Феноменална улога класичног анти-хероја, нетипична за њега, двоумио се да ли да је прихвати и није погрешио. А Берт Ланкастер и Монти Клифт су се међусобно поништили фантастичним улогама у спектаклу "Одавде до вечности" (један из мојих топ 10, сигурно). Не би била грешка ни да је награђен било који од њих.
1958. ће многима бити спорна због победе Дејвида Нивена испред Пола Њумена у "Мачки на усијаном лименом крову". Слажем се да је одлука могла бити другачија, али је и Нивен одрадио одличан посао као мајор Полок. По мени је Њумен више опљачкан три године касније, а спорнија ми је чак (по цену да ме многи ставе у топ) одлука да Чарлтон Хестон као Бен Хур добије Оскара, а не рецимо Џек Лемон за "Неки то воле вруће" или Џими Стјуарт за "Анатомију убиства". Али, пошто се текст детаљно бави само великим пљачкама, задржаћемо се на њима.

3. Берт Ланкастер - Елмер Гантри (Elmer Gantry, 1960)

Елмер Гантри је још један филм из ове године који се бави масовном манипулацијом и погубним ефектима религијског фанатизма (први је био "Inherit the Wind") и представља добру адаптацију сатиричног романа Синклера Луиса. Што се тиче квалитета филма, он је одличан, до пред сам крај, када добар део пада у воду због потпуно усиљеног, беспотребног и надасве нереалног (у односу на остатак филма) завршетка. Најбоља ствар у филму су свакако двоје главних глумаца, Берт Ланкастер и Џин Симонс. Берт просто "жваће сцену", брзо прича, много пије, може да убеди људе у све и свашта, а ко га не зна скупо би га платио. Трговачки путник који из чисте пожуде за часном сестром и прилике за зараду постаје харизматични свештеник. Ако постоји глумац рођен за ту улогу, онда је то фантастични Берт који је већ много пута раније (а и неколико пута касније) одушевљавао публику. Глумац оскаровских капацитета, свакако.
Па, зашто је ово онда велика пљачка? Зато што постоји још један глумац који је те године одиграо своју животну улогу.

Ко је требало да победи :



Џек Лемон у "Апартману"

Џек Лемон је један од најразноврснијих и највољенијих глумаца у историји филма. Распон његових улога пружа уживање сваком сладокусцу. Али, нигде није блистао као у "Апартману". Тај филм јесте велики у сваком смислу (један је од мојих омиљених и за њега могу само лепе ствари да кажем), али питање је како би све изгледало да Били Вајлдер није одабрао глумце како јесте. Џек Лемон уноси изванредну количину емоција у лик чиновника који пушта да га претпостављени користе ради напредовања у послу, иако му то доноси велике патње на личном плану. Невероватно слојевит лик, заокружен горким хумором и осећањем безличности и усамљености у великом граду. Обичан, добар човек који нема шта да тражи у корпоративној Америци и хладном, пословном свету ајкула које не бирају средства да дођу до циља, било пословно, било приватно. Џек Лемон једноставно бриљира и са њиме морате да се саживите док гледате овај филм. И поред тога што је, како сам већ рекао, Берт Ланкастер одрадио фантастичан посао, човек који погледа "Апартман" видеће да је Оскар требало да оде Лемону.

1961: Пол Њумен (Хазардер) уместо Максимилијана Шела (Нирнбершко суђење)
1963: Ричард Харис (Овај спортски живот) или Пол Њумен (Хад) уместо Сиднија Поатјеа (Љиљани у пољу)
1964: Питер О' Тул (Бекет) или Питер Селерс (Др. Стрејнџлав) уместо Рекса Харисона (Моја драга госпођице)

4. Ли Марвин - Кет Балу (Cat Ballou, 1965)

Мислим да овде нема потребе за опсежним објашњењима, једноставно овај филм није материјал за Оскара, обична блесава вестерн комедија која ни у једном тренутку нема претензију да буде више од тога, а то што је Ли Марвин играо двоструку улогу (и свака му част на томе), и даље не значи да је требало да победи. Он је то сасвим солидно одрадио, није лоша идеја играти опаког бандита и бившег револвераша који треба да га среди, а уз то је и пијаница. Врло је осетљива ствар радити комедију и утркивати се за награде, јер пре свега филм треба да буде врашки добар да би врхунска улога искочила. То овај филм није, а награду бих некако и разумео да конкуренција није била каква јесте. Тако да, има ту неке компензације.

Ко је требало да победи :


Род Стајгер у "Залагаоничару"

Вазда потцењени, а фантастични Род Стајгер нам насловном улогом у филму "Залагаоничар" Сиднија Лумета пружа једну од топ 25 мушких улога на филму, без сумње. Сол Назерман је јеврејски залагаоничар, који је изгубио готово целу породицу, а и сам преживео конц. логор што га је оставило потпуно празним. Изолован и недодирљив, не може да осети задовољство ни у чему, као ни истинску емоцију. Био је велики изазов представити мрачан унутрашњи живот на начин који има смисла, натеравши гледаоца да мари за овог лика без прибегавања многобројним клишеима. Мало глумаца би том изазову одговорило на такав начин. Неколико сјајних Стајгерових минијатура још више доприносе схватању његовог света, а и света осталих ликова, који су, свако на свој начин, такође увучени у сопствене љуштуре. Обратите само пажњу на сцену када без речи одбије жену која све покушава да му се приближи, и то само покретом рамена. Тако нешто се не виђа често и заиста је тужно и срамотно што је Академија превидела ову улогу за награду.



Ричард Бартон у "Шпијуну који је дошао из хладног рата"

Још једна више пута неправедно заобиђена глумчина, велшка пијандура по имену Ричард Бартон је лагано могао да добије статуу, имајући у виду шта је приказао. Без проблема се може рећи да је "The Spy Who Came In From the Cold" најбољи филм о хладном рату, те један од најбољих шпијунских филмова свих времена, јер нуди реалистично, брутално сивило тога доба огољено до костију, а усред тог сивила имамо човека који се у њега савршено уклопио. Бартон је невероватан у улози Алека, слојеви његовог комплексног карактера се љуште пред нама, а ми не можемо ништа друго сем да аплаудирамо кад се филм заврши, јер ће и највећем непознаваоцу бити јасно да је глума коју је видео величанствена.

Бољи од Лија Марвина те године је био и Лоренс Оливије у улози Отела.

1967: Пол Њумен (Неукротиви Лук) или Дастин Хофман (Дипломац) уместо Рода Стајгера (У врелини ноћи)

5. Џон Вејн - Човек звани храброст (True Grit, 1969)

Ово је класик вестерн у сваком смислу речи. Одлично написан, режиран, одглумљен - све стоји. Стари, добри вестерн где екипа (из ових или оних разлога) јури негативца, а односи између њих нису баш на завидном нивоу, те све пршти од врцавог дијалога и добре фотографије у непријатељском окружењу Дивљег запада. Ма шта ко рекао, ова верзија је супериорна (и то поприлично) у односу на римејк Коенових о којем сам чуо Бог зна какве славопојке и, како то обично бива, нисам био задовољан. Али...
Џон Вејн не спада баш у глумачки крем, то је јасно. На страну лични анимозитет према њему, има филмова у којима је требало да буде номинован и то неколико њих. Он је овде Рустера одглумио сјајно. Међутим, дати му Оскара за ово, а не узети га ни у разматрање за "Тихог човека", "Трагаче", нити "Ел Дорадо"? Немојте, молим вас. Ово у неку руку тумачим као лајфтајм ачивмент, и то би било у реду да те године није било бољих од њега.

Ко је требало да победи :



Дастин Хофман у "Поноћном каубоју"

Велики Дастин Хофман привукао је пажњу јавности филмом "Дипломац", а његов следећи велики пројекат је "Поноћни каубој" Џона Шлезингера где бриљира са Џоном Војтом. Тежак, мрачан приказ узаврелог Њујорка шездесетих и два усамљеника, оптимистични жиголо каубој и преварант богаљ, који покушавају да преживе у урбаној џунгли. Хофманов цинични Енрико Салваторе "Ретсо" Рицо је отпадник из друштва који у хладном амбијенту великог града никад није осетио истинско поштовање (а камоли нешто више од тога) ни према коме, а нарочито према себи. Прво пријатељство у животу (мислим да није ништа више од тога, иако има неких индиција) је успоставио управо са Џоом, а може се констатовати и обратно, без обзира на потпуну различитост њихових карактера. Хофман је сву вештину унео у лик болешљивог преваранта који је брбљив јер је усамљен, а циничан јер је оштећен. Потрага за бољим и здравијим животом је његов циљ, али питање је да ли ће стићи да га оствари. Депресиван, али фасцинантан филм и бескомпромисна студија карактера је омогућила обојици да заблистају, а нарочито Дастину Хофману, који ће и седамдесетих наставити у фантастичном ритму.

6. Арт Карни - Хари и Тонто (Harry and Tonto, 1974)

Арт Карни је био већ афирмисани глумац половином седамдесетих, а за противнике је имао глумце у повоју и будуће звезде. Шта ради у овом филму? Па, он је професор у пензији и удовац, коме руше зграду у којој живи, те креће на дуг пут, у посету деци, а једини компањон му је верни мачор Тонто. Ово је роуд муви о пролазности и Арт Карни га сам носи на својим плећима. Ма колико досадно звучала премиса, филм је добар. А Карни одличан, фантастичан. Али, бољи од конкурената? Што би рекао Бата Стојковић "ма, ај'те, молим вас".

Ко је требало да победи :



Ал Паћино у "Куму 2"


Мислим да овде додатно објашњење није потребно, исто као ни за наредног конкурента.



Џек Николсон у "Кинеској четврти"


Све што ћу да кажем, ако нисте гледали неки од ова два филма, срам вас било. Срам било и академију што није наградила квалитет.


1976: Нерешено Питер Финч (Мрежа, победник) и Роберт де Ниро (Таксиста)
1977: Ричард Бартон (Еквус) уместо Ричарда Драјфуса (Девојка за растанак)
1979: Питер Селерс (Бити тамо) уместо Дастина Хофмана (Крамер против Крамера) (за нијансу)
1980: Џон Харт (Човек слон) уместо Роберта де Нира (Разјарени бик)
1981: Берт Ланкастер (Атлантик Сити) уместо Хенрија Фонде (На златном језеру)
1990: Роберт де Ниро (Буђења) уместо Џеремија Ајронса (Преокрет среће)


7. Том Хенкс - Филаделфија (Philadelphia, 1993)


У неку руку у питању је био револуционаран филм у тренутку снимања, први који проговара о проблемима везаним за хомосексуализам и сиду, с тиме се слажем. Али, осим што је болно предвидљив, такође је и превише проповеднички и превише се "труди" да буде политички коректан. На страну што нисам поборник геј параде и сличних манифестација и што се апсолутно гнушам било какве геј пропаганде (а овај филм је садржи у лопатама), осим солидне, понављам СОЛИДНЕ глуме Тома Хенкса и Дензела Вошингтона, он нема апсолутно ништа друго да понуди. Сценарио је бедан, прича има шупљине, ништа револуционарно нисмо видели у снимању. Само патетичан покушај изазивања емоција у неколико сцена и стару причу (хомофобични бранилац Дензел се просветлио на крају, чудна ми чуда), као и цмок између Хенкса и Антонија Бандераса. Џонатан Деми се баш срозао овим филмом после "Јагањаца", а они који кажу да је ово најбоља Хенксова улога, нису гледали ни "Зелену миљу", ни "Изгнаника", ни "Пут без повратка", Фореста Гампа да и не помињем.


Ко је требало да победи :



Ентони Хопкинс у "Остацима дана"

Бриљантна адаптација још бриљантнијег романа Казуа Ишигура "Остаци дана" нам доноси још један моћни лик, Џејмса Стивенса, у интерпретацији моћног Ентонија Хопкинса, једног од најбољих глумаца које је свет видео. Хопкинс глуми батлера који, да би био најбољи у служби, као што је учен, жртвује тело и душу интересима господара и куће којој служи, прекасно схвативши колико је његова преданост била погрешно усмерена. Емоције и изрази лица које Хопкинс пружа гледаоцу, заједно са подједнако феноменалном партнерком, Емом Томсон, заиста су за причу и нешто су много веће од саме глуме. Цео филм пршти од суздржаних интензивних емоција и јаких осећаја. Управо те потиснуте емоције терају публику на смех и сузе, понекад и у истом минуту. Предиван, меланхолични филм у коме се сви елементи савршено поклапају (још је фасцинантније што је прича дошла из пера јапанског аутора, који је додуше живео у Енглеској) и најбољи показатељ да предуго порицање емоција може бити кобно. Без обзира на чињеницу да је недавно награђен за "Јагањце", Сер Хопкинс је и овде без проблема требало да тријумфује и чист је криминал што није.



Данијел Деј-Луис у "У име оца"

Једна колаборација са Џимом Шериданом је Деј-Луису већ донела Оскара (Моје лево стопало), а и у овој је био фантастичан као Џери Конлон, ситни лопов који под тешким малтретирањем, заједно са групом пријатеља, признаје злочин који није починио и доспева у затвор, да би касније и отац и други рођаци били уплетени у злочин, те почиње дуга борба за истину уз помоћ жене адвоката (опет Ема Томсон). Реч је о истинитој причи и Деј-Луис ради фнтастичан посао, иако је лик у стварности доста млађи од њега. Емоције које преноси су стварне, сцене између њега и оца (Пит Послвајт) заиста феноменалне, лепо се види сазревање њиховог односа кроз године заједничке борбе. У почетку је присутан велики анимозитет, јер Џери осећа да га отац никад није сматрао довољно добрим, а са друге стране, отац зна како му син живи, где борави и са ким се дружи, али права осећања морају да испливају, нарочито ако је невоља оно што зближава. Још једна сјајна карактеризација, сјајна глума и још један криминал од стране академије.


1995: Шон Пен (Мртав човек хода) уместо Николаса Кејџа (Напуштајући Лас Вегас).


8. Роберто Бенињи - Живот је леп (La Vitta e Bella, 1998)


Сатира смештена у концентрациони логор на трагикомичан начин приповеда о животу у злом добу. Вероватно су је сви гледали. Вероватно је и заслужила већину ловорика, иако је хумор на моменте изразито усиљен. Али, једно је сигурно. Бенињи није био најбољи глумац те године.


Ко је требало да победи :



Едвард Нортон у "Фаталном курсу икс"

Нортон је привукао пажњу јавности још од првог појављивања у "Исконском страху", где је глумачки појео за доручак офуцаног плејбоја Ричарда Гира. У овом филму је потврдио да је способан за највеће ствари. Од сцене до сцене, његова глума варира од емоционалне и дирљиве до застрашујуће. Невероватна моћ трансформације му је омогућила да оживи лик Дерека Винјарда, бившег вође групе наци-скинхеда, који после боравка у затвору жели да спречи млађег брата да пође истим путем. Филм је изразито сиров и бруталан, а Нортон запањујуће реално делује у дочаравању размишљања једног изузетно интелигентног, али идеологијом заслепљеног човека, који из убеђења и истовремено из окрутности чини велико зло, али је спреман да утиче да се оно не понови са његовим братом. Феноменални Едвард Нортон је заслужио минимум два Оскара досад (није добио ниједан), али овде је највише оштећен, јер је елемент који чини овај филм уверљивим. Кад помислим на количину паљевине која је окруживала оно говно од "Шишања", не смем ни да помислим шта би ти исти клинци рекли да виде један реалистичан приказ свега тогa, као што је овај.


Много бољи од Роберта Бенињија је био и Ијан Мекелен у филму "Богови и чудовишта", као и Ник Нолти у "На ивици разума".


9. Дензел Вошингтон - Дан обуке (Training Day, 2001)


Ко пажљиво прати каријеру Дензела Вошингтона, видеће да се све око њега своди на један калуп - таф ту д боун идеалиста и бескомпромисни борац за правду, "пребиће, згазиће, сваког ко му се супротстави". Оног тренутка кад је искочио из тог шаблона и први пут заиграо негативца (у овом случају, корумпираног пандура), добио је Оскара. Али, ту није крај, јер је већ имао један, за споредну улогу 1989. Замислите које су све величине остале без иједног Оскара, а Дензел их има два. Где је ту правда? Ја не кажем да је он лош глумац, неке његове филмове волим (нпр. Рикошет, који већина људи презире, или Откровење). Само констатујем да су његови ликови превише једнолични. А да занемаримо чак и то, лик Алонза Хариса те године није ни издалека био најбољи главни мушки лик. Био је то Џон Неш.


Ко је требало да победи :



Расел Кроу у "Блиставом уму"

Мислим да ни овде не треба бити Тесла па схватити да је Расел Кроу својим тумачењем разбио Дензела на ситне комадиће. У томе је у многоме помогла експертска режија Рона Хауарда, која нас полако уводи у свет менталне болести протагонисте, омогућивши нам да све видимо његовим очима. Кроуова улога је најбољи доказ оне чувене реченице о танкој линији између генијалности и лудила, јер је из његове глуме јасно да је Џон Неш био и једно и друго. Расел Кроу то двоје балансира тако деликатно, а истовремено тако искусно да нас стварно тера да маримо за судбину Џона Неша. Подоста је филмова који су се бавили, да тако кажем, слабостима људског ума, и има подоста улога које су покушавале да дочарају такво стање ума. Усудио бих се да кажем да је ова једна од најбољих у новијој историји, а чињеница која је могла саплести Расела Кроуа је та да је био награђен за улогу Максимуса претходне године. Али, као што већ рекох, победник треба да буде најбоља улога, без обзира на све. А кад смо већ код слабости ума, бољи од Дензела је био и Шон Пен у насловној улози филма "Ја сам Сем".


2002: Данијел Деј-Луис (Банде Њујорка) или Џек Николсон (Све о Шмиту) уместо Едријена Броудија (Пијаниста)
2004: Леонардо ди Каприо (Авијатичар) уместо Џејмија Фокса (Реј).
2005: Нерешено, Филип Сејмор Хофман (Капоти, победник) и Хоакин Финикс (Ход по ивици).
2006: Питер О'Тул (Венера) уместо Фореста Витакера (Посл. краљ Шкотске).


10. Шон Пен - Милк (Milk, 2008)


Ако ја, као обожавалац Шона Пена, могу да кажем да је његов Оскар за "Мистичну реку" један од најзаслуженијих у историји, онда за "Милк" могу да кажем супротно. Ако сам за "Филаделфију" рекао шта сам рекао, шта тек рећи за "Милк"? Филм су финансирали, написали и дистрибуирали гејеви и представља најблатантнију пешованску пропаганду коју сте икада видели (немам ништа против таквих улога пер се, већ сам помињао Капотија, као и Богове и чудовишта, односно Ијана Меккелена у улози Џејмса Вејла (геј глуми геја)), као улоге вредне Оскара, али ово је превише. Такође, Холивуд воли да награђује за улоге стварних личности, нарочито ако се оне "жртвују за нешто". Шон Пен је савладао говор и покрете Харвија Милка, без грешке. Био је добар, али никако најбољи те године. А филм је тешко говно, досадан и незанимљив до зла Бога.


Ко је требало да победи :



Мики Рурк у "Рвачу"

Просто невероватна камбек рола за некада најтраженију фацу Холивуда која сада тражи карту за пут назад (слично његовом филмском лику само што је у питању свет професионалног рвања). Врхунац је прошао, трико ће можда морати о клин, а и ван ринга се мора радити и функционисати, пре свега ту је покушај измирења са ћерком, затим покушај романсе, па потом и покушај повратка на врх. Мики Рурк је некад био профи боксер, те му лик рвача није толико стран, али је ово одиграо са толико искрености и срца, да се повремено питамо, да ли је ово лик или глумац. Да ли то уствари некадашњи миљеник генерација (оба пола, мада израженије женског) покушава да се врати на велику позорницу? Као и сви филмови Дарена Аронофског и овај пружа генијалну студију карактера, тако да буквално пролазимо Рендијеву голготу заједно са њим. Осећања су помешана, али на крају чека катарза. Цена је увек велика, разуме се, и ништа неће бити исто након тога. Мики Рурк ће вас спонтаношћу и природношћу своје глуме довести до суза, није урадио ништа слично овоме у претходних 20 и нешто година, па је стога и пљачка већа, али надајмо се да ће поново добити прилику да заблиста, заслужује то.


Бољи је био и Ричард Џенкинс у "Посетиоцу", као и неноминовани Ди Каприо.

И претпоследњи победник ми мирише на пљачку, али ћу суд оставити за другу прилику, када филм и коначно одгледам.

Нема коментара:

Постави коментар