Популарни "Родитељски састанак" (PTA - Parent-Teacher Assembly, прим. аут.) је једно од озбиљнијих редитељских имена сада већ средње генерације које је од младих дана показивало страшан таленат и изузетну посвећеност својим пројектима. Мислим да је сада, после десетак филмова и отприлике на половини каријере, у реду направити пресек урађеног. Сигуран сам да ПТА има још бар 30 година живота пред собом уколико се ништа непредвиђено не деси, тако да ћемо, овим темпом, од њега видети још бар пет до десет наслова, уколико га елан не напусти. Из мог угла заслужује ретроспективни текст јер ми је у једном тренутку био модерни редитељ који највише обећава у Холивуду, и сматрам да и даље има много тога за показати, иако је од тог периода имао и великих погодака и тешких промашаја. Као и са Квентином Тарантином, сада сам много умеренији обожавалац него раније, с тим што ме Андерсон знатно мање нервира јер нема комплекс Бога кад се ради о филмовима и не тртља глупости које немају везе са мозгом, пљујући знатно боље ауторе од себе. Још једна паралела се може повући и по томе што је јунак овог текста одустао од филмске школе и решио да се посвети снимању служећи се оним што је гледао и користећи опрему коју има. Почео је од најранијег детињства, знајући шта жели да постанe.
Рођен је у Студио Ситију, непосредној околини Лос Анђелеса, 26. јуна 1970. године, а одрастао је у Сан Фернандо Велију. Отац Ерни је био глумац и водио је хорор шоу под именом Гуларди, како ће ПТА касније назвати своју продуцентску кућу. Породица је била добростојећа, са мајком је имао проблематичан однос, за разлику од оца који га је увек подржавао, а снимање филмова за њега никад није имало алтернативу. Тако је први филм снимио већ са осам година, са 12 је почео да користи Бетамакс камеру, а са 16 да пише и да експериментише са форматом од 16 мм. Као матурант, са 18 година, снимио је свој први озбиљан пројекат, получасовни мокументарац о Дирку Диглеру, инспирисан причом Џона Холмса, што ће касније бити основа за "Ноћи бугија". После неког времена на колеџима Санта Моника и Емерсон, уписао је филмску школу на њујоршком универзитету, међутим, после два дана се предомислио, како је рекао, не желећи да филмско искуство претвори у домаћи задатак или неподношљиви посао. Био је чврст у тој одлуци након што су му током првог дана на предавању рекли да свако ко пожели да сними филм попут "Терминатора 2" треба одмах да оде. Такође се уверио у варљивост судова тамошњих професора кад је предао рад Дејвида Мемета као свој и добио оцену Ц (Мемет је, ако се не варам, тада већ имао освојену Пулицерову награду). Радио је разне послове, укључујући чистача кавеза у пет шопу, али и асистента продукције на филму и телевизији. Снимио је филм "Цигарете и кафа" о различитим власницима новчанице од 20 долара, са буџетом од 10 хиљада који је скупио од коцкарских добитака, позајмице од девојке и очевог новца одвојеног за колеџ). Овај кратки филм је приказан на Санденс фестивалу 1993. године, и ПТА је позван да следеће године учествује са дугометражним филмом. Ментор му је био Мајкл Кејтон-Џонс, а током учешћа на Санденсу, направио је договор са Рајшер Ентертејнментом да му финансирају први дугометражни филм. Као и код сваког редитеља са изграђеним стилом, могу се приметити ствари које се понављају, од оних естетских као што су снимање у покрету и широки углови, преко елемената приче попут породичних односа, честе религијске симболике, наглих крајева и мрачног хумора (додуше, изузетно мрзи шале о раку јер му је отац преминуо од њега), па све до ликова који су често на путу трагедије и самоуништења и препуни су великих мана, али се за њих ипак навија и изазивају истинско саосећање. Најбољим искуством у животу назвао је присуство снимању филма "Широм затворених очију" на које га је увео Том Круз, где је добио прилику да разговара са Стенлијем Кјубриком, а омиљени филм му је "Благо Сијера Мадре" Џона Хјустона, који је обилато користио као инспирацију за филм "Биће крви". Гледајући малу улогу Филипа Бејкера Хола у "Поноћној трци", добио је инспирацију за свој први дугометражни филм који је требало да се зове "Сидни". Пре него што пређем на детаље о том филму, искористићу прилику да набројим још неколико занимљивих ситница.
- Пол Томас Андерсон има велику екипу глумаца са којом воли често да ради, и која укључује имена као што су Филип Симор Хофман, Филип Бејкер Хол, Џон Си Рајли, Луис Гузман, Мелора Волтерс, и други, а понављао је сарадњу и са глумцима попут Вилијема Х. Мејсија и Данијела Деј-Луиса. Такође, једино је он победио у "Биће крви" од осам глумачких номинација за његове филмове.
- Упркос томе што их фанови често пореде, велики је пријатељ са Квентином Тарантином и обојица су хвалила рад оног другог.
- Као редитеље који су имали највећег утицаја на његов рад наводи Мартина Скорсезеа и Џонатана Демија, а у исти ред ставља и Роберта Алтмана, Орсона Велса, Стенлија Кјубрика и Макса Опулса. Такође је као велику инспирацију навео и Роберта Даунија Сениора.
- Једини је редитељ који је освојио награду за најбољу режију на сва три најпрестижнија европска фестивала, Кан, Берлин и Венеција, и то редом за наслове Опијени љубављу, Биће крви и Господар.
- Своје сценарије куца у Ворду, а затим унајмљује асистента да им промени формат користећи софтвер и раздели их екипи на сету.
- Обожавалац је филмова по стрипу, нарочито Бетмен трилогије Кристофера Нолана, са којим је и велики лични пријатељ. Такође је и велики обожавалац Адама Сендлера кога је од самог старта имао на уму за филм "Опијени љубављу".
- ПТА је и велики обожавалац бејзбола и навија за ЛА Доџерсе (наравно), али и за Бостон Ред Соксе, због покојног оца. Велики је заљубљеник у Томаса Пинчона, по чијем је делу адаптирао филм "Скривена мана", а и следећи који је на реду, "Једна битка за другом" је из истог пера.
- Режирао је и масу музичких спотова, пре свега за групу "Хаим" и Фиону Епл са којом се забављао пар година пре упловљавања у везу са Мајом Рудолф, са којом има четворо деце.
HARD EIGHT (1996)
"Рајшер" није дозвољавао Полу Томасу Андерсону превише креативне контроле, те је првобитни наслов "Сидни" променио у "Hard Eight" и филм исекао по својој вољи. Касније је ПТА успео да се избори за режисерску верзију, али такође под новим насловом. У питању је поштен мали филм у коме прекаљени коцкар узима под своје младог бескућника и учи га занату док се овај заљубљује у конобарицу-курву и спријатељује са још једним мутним ликом. Ово је значајно мање амбициозан пројекат него било који други филм који је ПТА режирао и тако и треба кад је први филм у питању. Инспирација је дошла када је гледао "Поноћну трку" Мартина Бреста у којој Филип Бејкер Хол глуми човека по имену Сидни који има везе са подземљем, баш као и у овом филму. Уз сво поштовање осталим глумцима, ово је његов филм и он га носи на својим искусним, тада шездесетпетогодишњим, леђима изузетно успешно. Помало је изнурен, помало уморан, помало самлевен животом и доста тога је прегурао. Добија мало нове воље за животом тако што се брине за новог штићеника и његову будућност, али има ли дубљег разлога за то него што се види? Џон Си Рајли је прикладно бесловестан и такође одличан у својој улози, а и Гвинет Палтроу се, за дивно чудо, сналази добро као Клементина, конобарица/проститутка која тражи прилику за нови живот, мада ми се није допала у сценама кад виче и не продаје то баш како треба. Семјуел Л. Џексон је добар као Џими у своје две-три сцене и у потпуности сте убеђени у то да је његов лик довољно опасан да оствари своје претње. Од осталих бих издвојио Филипа Симора Хофмана у малој, готово у потпуности импровизованој, улози коцкара, као и сталну сарадницу Андерсона, Мелору Волтерс, у улози Џимијеве девојке. Није ово не знам колико сценаристички богат филм и прича се не разгранава нешто посебно, можда је требало знати и открити и нешто мало више, но очигледно је да је била идеја да филм буде што сведенији, што је и постигнуто на крају. На Андерсона је снажно утицао Мелвилов филм "Bob le Flambeur", који препоручујем читаоцима да такође погледају, а ово је и једини филм ПТА који није номинован ни за Златни глобус ни за Оскара. Солидно се све то расплиће, мада би и потпуно другачији крај који је планиран по оригиналном сценарију такође имао смисла (не зна се да ли је уопште снимљен). Овај први филм има елемената који ће касније прославити свог режисера, иако се види да је још увек мало "мокар иза ушију". Иако бих пар ствари можда и променио, пре свега дао мало пунокрвности ликовима, ово је ипак врло солидан почетак. Прича је доста оригинална, иако ликови нису, али су зато јако аутентични због своје несентименталности. Оно што Пол Томас Андерсон може као редитељ ће постати јасно видљиво већ у следећем филму, чим је добио прилику да се размаше.
BOOGIE NIGHTS (1997)
Први Андерсонов филм са разгранатом таписеријом ликова по узору на Роберта Алтмана и његов "Нешвил" и "Кратке резове" донео му је велике успехе, али не без одређених проблема. Први се јавио око саме теме - успон и пад перача судова у ноћном клубу који постаје порно звезда у јеку златних седамдесетих, и раскалашан живот читаве галерије ликова, препун секса и дроге, док свако од њих трага за нечим што личи на достојанство, али то је јако тешко остварити у таквом окружењу. Сценарио је инспирисан већ поменутим мокументарцем који је снимио сам Андерсон, а који се заснивао на животу праве звезде, Џона Холмса. Многи глумци су имали мале улоге у филму а многа имена и презимена су омажи звездама. Марк Волберг је ускочио уместо Дикаприја који је отишао на "Титаник" и показао се као озбиљан глумац, а Берт Рејнолдс је одбијао улогу седам пута и на крају отпустио агента, посвађао се са Андерсоном, хтео да га бије и оградио се од читавог филма, али је ипак узео Златни глобус и био номинован за Оскара. Џек Хорнер остаје најбоља улога његове касније каријере. Хедер Грејем је као Девојка на ролерима такође остварила улогу каријере, али, упркос хваљењу ПТА и његовог рада, годинама одбија да говори о филму и појављује се на окупљањима глумаца. Џулијен Мур је овде остварила улогу која ју је избацила у орбиту (иако је раније играла у "Атентаторима" са Сталонеом, одличном филму "Safe", па и "Бегунцу" у скраћеној варијанти). Она мене јако нервира, нарочито у том периоду, и нарочито кад крене да ронза и урла нон-стоп у свакој улози, али морам признати да је била баш добра у захтевној роли Амбер. Морам поменути и Дона Чидла и сјајну Мелору Волтерс (која ће тек заблистати у следећем филму, а и овде растура у малој улози), Џона Си Рајлија и Филипа С. Хофмана у улози геј тонца Скотија, заљубљеног у главног лика. Свако је дао одређену нијансу свом лику и свако на свој начин доприноси непоновљиво ухваћеној атмосфери тог времена. Један критичар је "Ноћи бугија" назвао најбољим филмом о седамдесетима који је изашао после седамдесетих, и свакако јесте у самом врху, немам никакве примедбе. Трајање јесте гломазно и можда се могло где-где мало скратити (рецимо, лик Вилијема Х. Мејсија постоји само да би урадио шта треба у последњој сцени), али све у свему, скоро сви ликови су фино заокружени. ПТА је одбио да одговори Џоани Глисон да ли је тешку сцену Едија са мајком повукао из сопственог живота, тако да то говори само за себе. Комедија и насиље се неосетно смењују, због чега је редитељ (поново) упоређиван са Тарантином. У сваком случају, никако нису у питању насумичне епизоде из живота насумичних ликова како поједини спочитавају, него је у питању водич кроз друштвену историју тог времена који своје ликове не осуђује него са њима саосећа. За крај да поменем и да је цео саундтрек бомба и да је ПТА захваљујући њему заслужено добио одрешене руке за следећи пројекат.
MAGNOLIA (1999)
Изванредна "Магнолија" је тросатни мозаик који повезује гомилу ликова у Сан Фернандо долини током 24 часа и утицај судбине на дешавања у њиховим животима. Првобитна идеја је била да сценарио буде много интимнији и филм знатно неамбициознији, међутим, нове идеје су га све више шириле и усложњавале, дајући могућност за много различитих перспектива. У центру приче су, дакако, породични односи, који укључују очеве и синове, оца и ћерку, мужеве и жене, потенцијални пар, мушког неговатеља и још много интересантних личности. Апсолутно се не осећа трајање од три сата, ово је један од оних филмова за који не бисте имали ништа против ни да траје још дуже. Са процватом разних идеја, расла је и екипа глумаца. Што се тиче сценарија, једина замерка коју имам је превише псовки, остало је све на месту, а кад су у питању глумци, не знам кога пре да хвалим. Том Круз је толико волео "Ноћи бугија" да је контактирао редитеља за улогу, а овај је посетио снимање "Широм затворених очију" и понудио му Френка. Том је једва дочекао да игра тако дијаметралног лика у односу на оног код Кјубрика и пружио, по мом мишљењу, своју најбољу улогу каријере, уз Рона Ковика. Штавише, не би било незаслужено ни да је номинација прерасла у Оскара. Џон Си Рајли је такође фантастичан као шепртљави пандур Џим - Рајлију је досадило да игра цепанку и тражио је од ПТА да му напише улогу лика који се заљубљује, па је такође пружио по мени најбољу ролу. Исто важи и за феноменалну Мелору Волтерс која краде сваку сцену у којој је - већину времена је, попут Џулијен Мур, проплакала и извриштала уз псовке, али ми њена глума неупоредиво више лежи - веровао сам њеном осмеху кроз сузе у сваком тренутку. Заправо је њена Клаудија Вилсон Гејтор била први лик који је осмислио Андерсон и одатле су се гранали сви остали. Шта рећи за нестварног Фила Хофмана који је дочарао Фила Парму који у сцени Френкове катарзе (коју је Круз одиграо оживљавајући однос са сопственим оцем) само стоји у позадини и плаче (што је, поред толиких сјајних улога, такође једна од најбољих коју је одиграо, јер је то била његова природна реакција на Крузову глуму). Да ли пре поменути умируће Џејсона Робардса и Филипа Бејкера Хола, напаћеног Џеремија Блекмена или неког трећег? Буквално је и најнебитнији статиста одрадио врхунски посао. После великог успеха "Ноћи бугија", редитељ је имао завршну реч у вези свих ствари у овом филму и на крају је рекао да је "Магнолија", било то добро или лоше, најбољи филм који ће икад снимити. Ја се и данас слажем са тим, мада је он у међувремену рекао да је најпоноснији на "Господара". Филм је много волео и Ингмар Бергман, а један од његових најпознатијих елемената је и музика за коју је задужена Ејми Мен. Улога Ерла Партриџа је пре легендарног Чејена нуђена Џорџу Си Скоту, који је, мало је рећи, није био фан сценарија и Марлону Бранду који је такође одбио. Много је библијских симбола, а Андерсон је касније рекао да није био свестан библијског аспекта жаба. Био свестан или не, поред свих осталих расплета који су били у игри, све је одрађено готово перфектно и тврдим и данас, 26 година и 4 гледања касније, да је "Магнолија" заиста нешто најбоље што је Пол Томас Андерсон до сада режирао.
PUNCH-DRUNK LOVE (2002)
Пол Томас Андерсон је после исцрпљујуће "Магнолије" желео да направи мање амбициозан филм, али и да изненади публику и критику које од њега не би очекивале романтичну комедију, а камоли филм са Адамом Сендлером у главној улози. Заправо, он је већ у промо интервјуима за "Магнолију" рекао да би надаље од глумаца волео да ради са Сендлером и Данијел Деј-Луисом што је дочекано смехом, понајвише због различитости ова два глумца. Такође је већ кад је био у Кану са "Магнолијом" најавио романтичну комедију са Сендлером као следећи пројекат, на шта су се новинари такође смејали. На крају је зарадио најбољу режију у Кану, филм је номинован за Златну палму, а Сендлер за Златни глобус. Он у почетку није знао ко је ПТА, а када је погледао "Магнолију", био је престрављен, не верујући да ће моћи да испуни задатак како треба, међутим редитељ је био сигуран и лично му доставио сценарио. Он тумачи Берија Игана, социјално неснађеног и нападима агресије склоног малог бизнисмена који упада у проблем са изнуђивачима баш у тренутку када проналази "сродну душу" у чудној и помало мистериозној Лини. Сендлеров страх се показао потпуно неоправданим, јер је за ову улогу добио најбоље критике у својој дотадашњој каријери и стварно је одличан као фини човек са хиљаду потиснутих траума који трпи константно вербално понижавање и малтретирање од стране седам сестара. Упознаје Лину (испоставља се, не случајно како је изгледало) и почиње да се ослобађа стега, које је претходно покушао да олабави разговором са оператерком секс линије. Међутим, када тај разговор запрети да прерасте у непосредну опасност, ствари се компликују. Стварно је интересантно и фасцинантно гледати Сендлера у лику од кога вам је истовремено јако непријатно и са којим саосећате, јер видите да има много проблема и желите му да их превазиђе. Као и многи, он тражи различите начине да олакша своју усамљеност и да дође до наградних путовања авионом која нема како да искористи. У многим ситуацијама је свако од нас пожелео да ослободи негативну енергију на исти начин, али су нас инхибиције укочиле. Емили Вотсон, која је такође први избор за своју улогу, је такође одлична и доноси сопствену нијансу чудности која се одлично уклапа са Сендлеровом. Ипак, ништа не би било комплетно без Филипа Симора Хофмана који у реално малој улози разваљује продавца душека који руководи покушајем изнуде. У питању је лаган, изузетно снимљен филм у коме сви глумци заиста одлично одрађују посао, чак и они непрофесионални. Другачији је него многи, са много бизарних детаља, што је одлично. Ипак, не сматрам га ремек-делом, јер први део много више обећава него што други испоручује, емоционално разрешење долази пребрзо, а опасност, како се испоставља, није ништа посебно. Такође, и сама љубавна прича није претерано занимљива, мада можда и не треба да буде. Филм свакако треба погледати због сјајних глумаца, нарочито Сендлера, доста смешних тренутака и малих победа каквих нема пуно у реалном животу једног чудака. Готово је универзално вољен и сигурно нећете протраћити деведесетак минута ако га погледате.
THERE WILL BE BLOOD (2007)
Након што је убо премију и са "Опијени љубављу", Пол Томас Андерсон је могао да се врати на епску скалу, а како је већ планирао да ради са Данијелом Деј-Луисом, улога коју је за њега планирао је морала да буде, жаргонски речено, већа од живота. На срећу, комуникација није била тешка јер је Деј-Луис био обожавалац његовог претходног филма, а чуо је да га ПТА хоће, те је све од почетка ишло како треба. Познато је да је ова прича о похлепи, корупцији и мрачној страни америчког сна у потрази за нафтом на прелазу векова делимична адаптација романа "Нафта" Аптона Синклера, са измењеним и прилагођеним деловима, наравно. Нафтни тајкун Данијел Плејнвју је заснован на стварном нафташком тајкуну Едварду Доенију, а глас на великом Џону Хјустону (Пол Томас Андерсон је екипи пуштао свој омиљени филм "Благо Сијера Мадре" пред снимање, признавши и пре и после тога да је умногоме инспирисан њиме. Од самог почетка је јасно да пројекат има велике амбиције, да је планиран и реализован епски, грандиозан филм и махом је све успешно изведено - опет гломазно трајање, опет доста захваћених тема које су углавном успешно обрађене и финални производ који је у великој мери изузетан, али уз одређене ограде. Прво треба схватити да, уз сво поштовање осталима које ћу поменути, филм у потпуности на леђима носи Данијел Деј-Луис у улози Данијела Плејнвјуа и, да она није каква јесте, филм се малтене не би ни памтио (слична прича као са "Џокером" Тода Филипса и Хоакином Финиксом, с тим што је "Биће крви" ипак по мени нешто бољи филм). Он осваја сваки кадар у коме се налази, гутајући сцену као харизматични, али похлепом и бесом заслепљени Плејнвју, који неће презати ни од чега да дође до својих циљева, укључујући и ограђивање од усвојеног сина, па и убиство. Одушевљеност људи филмом умногоме потиче од одушевљености Деј-Луисом и то је потпуно у реду, јер је Пол Томас Андерсон и ишао на ту карту, а овај је у потпуности заслужио свог другог Оскара. Већ су познате његове лудачке трансформације и ненапуштање коже лика који тумачи ни када се угасе камере. Овде пружа вероватно најбољу улогу каријере као новцем опседнути Плејнвју који види да нема излаза са странпутице, али и не покушава превише да се избави, јер је богатство једино што му је битно. ПТА је схватио да мора да допусти глумцу калибра Деј-Луиса да се размаше, и дао му је потпуну слободу у креацији. Треба поменути и Пола Дејна у улози префриганог и подмуклог Илаја Сандеја који има своју рачуницу у сарадњи са Данијелом и покушава са њим да се надиграва и буде већи католик од папе, те није потребно напомињати како се то завршава. Поред њих се издваја Дилон Фрејзер као мали Х.В. у својој јединој улози до сада, а мора се поменути и Роберт Елсвит, стални Андерсонов фотограф који је, поред ДДЛ-а, убо заслуженог Оскара, тексашке локације су заиста за причу. Постоје и велики делови филма, нарочито на почетку, без икаквих дијалога, а ту фотографија и кадар играју заиста велику улогу у дочаравању атмосфере. Ово свакако није савршен филм (томе је много ближи у непосредној близини снимани "Нема земље за старце" који је, заједно са "Биће крви" предводио Оскаре по номинацијама и уграбио најбољи филм те године). Треба поменути и скор Џонија Гринвуда, а иако филм можда мало претерује у својој исфорсираној грандиозности и у својих последњих 45 минута мало губи већину ствари које су га чиниле великим, укључујући и превише самозадовољну сцену коначне конфронтације Плејнвјуа и Илаја, он се константно налази на листи највећих у 21. веку и готово је универзално хваљен и од публике и од критике и од колега из бранше. Свакако га треба погледати и дати свој суд, ако ништа друго, одушевиће вас ДДЛ.
THE MASTER (2012)
Много је било инспирације за наредно остварење које је режирао Андерсон. Идеја је била да се направи филм о харизматичном интелектуалцу који започиње нову религију педесетих година прошлог века. Ту је, наравно, био Л. Рон Хабард, а у причу су ушли и прилагођавање истраумираних ратних ветерана на ново друштво (након што је одгледао неколико документараца, а пре свега "Нека буде светлост" Џона Хјустона), те проза Томаса Пинчона чији је био вишедеценијски обожавалац. Хоакин Финикс је био сасвим логичан избор за улогу, јер, осим што је редитељ хтео да ради с њим, његова породица је напустила култ "Божја деца" и променила име Ботом (дно) у Финикс (симбол новог почетка), што се чак и референцира у самом филму. Андерсон је рекао да је, иако је на филму радио три године, он у његовој глави сазревао читавих дванаест. Избор за Ланкастера Дода је такође био прилично лак, имајући у виду познанство са Филипом Симором Хофманом и његово глумачко умеће и способности. Пре него што напишем било шта друго, морам да напоменем да је филм перфектно усликан и да савршено одражава епоху, као и да два главна глумца играју заиста савршено, те да је милина гледати све њихове заједничке сцене, а и већину других у којима се налазе - види се да су се изванредно спремили и ушли у кожу својих ликова до танчина, а већ се на првој сцени "обраде" види како ће све изгледати. Пол Томас Андерсон је плански тајмирао да она буде на око пола сата да би инвестирао публику и постигао је велики успех са њом. Обојица су заслужено номинована за Оскаре, а последња сцена између њих ми и данас одзвања у глави, нарочито "можда у следећем животу" у светлу трагедије која се десила Хофману. Пол Томас Андерсон је изјавио да је од свих филмова који је снимио на овај најпоноснији (тако оповргнувши оно што је претходно рекао за "Магнолију"), а он је, поред свог успеха, Филипу на неки начин и дошао главе, јер је на завршној журци први пут попио пиће после 23 године, што га је вратило у алкохолизам. Немогуће је у потпуности разложити филм на једно гледање. Ја сам га гледао два пута у размаку од десетак година и отворен је за различите интерпретације. Наравно да је Фреди, оштећен, траумиран и опседнут сексом, уз мртвог оца и мајку у лудници, нашао члана породице у речитом и очигледно интелигентном Ланкастеру, али, како филм више напредује, он даје увид у стање ума ове двојице, а драмска прогресија некако стагнира. Кад очекујете да се доста тога разреши, то се не деси, и свако остаје са својим дилемама и страховима. Има преважних питања о важности вере и (не)способности човека да се довољно промени да би се правилно суочио са емотивним хаосом у коме оставља рат, али као да су намерно остављена отвореним да би сваком остало своје виђење. Слажем се да у последњем делу филм мало губи нит и оставља хладним у односу на све што се дотле дешавало, повремено имате утисак и да све траје предуго за такве зајебанције, а не пружа никакво разрешење, те је доста тежак за варење. Међутим, ово није филм који се свиђа свима - ако вам се допадне, ви ћете га волети упркос томе, јер ће вас оставити у чуду, натерати на размишљање и одушевити пре свега креацијама двојице великана, а потом и феноменалним сликама. Кад сам већ причао о инспирацији за религију коју шири Хофманов лик, а коју је Пол Томас Андерсон нашао у сајентолошкој цркви, он је пустио филм Тому Крузу и овај је одлепио од беса. Ни један ни други о томе нису јавно говорили нити рекли шта је исход, али Круз више није радио са редитељем, а посебно му је засметала сцена у којој Џеси Племонс објашњава да је његов филмски отац измислио веровања и принципе свога култа, што је учинио и син самог Рона Хабарда. У сваком случају, мени се филм допао, има ту много тога да се види, а ко очекује лаке одговоре, разочараће се, ту нема приче. Слажем се да има нешто споријих делова, али вреди га видети из пуно разлога.
INHERENT VICE (2014)
Пол Томас Андерсон је деценијама велики обожавалац уврнуте и сложене прозе Томаса Пинчона, а очигледно да важи и обрнуто, пошто му је запало да први адаптира наизглед филмски недодирљив стил овог писца. Штавише, прича иде да је сам Пинчон био и те како умешан у процес снимања, а постоји и верзија према којој се он појављује у филму на пар тренутака, што би био његов први излазак у јавност у неколико деценија. Било како било, филм није за сваког и не може се у потпуности повезати из једног гледања, то је и одлика Пинчоновог материјала, тако да је дефинитивно потребно погледати филм бар два пута, па коме легне, легао је. У питању је наизглед класична нео-ноар прича у којој главног јунака, хипи-детектива у Лос Анђелесу седамдесетих, бивша девојка задужује да спречи план да се убије њен нови богати љубавник, скован од његове жене и њеног љубавника. Лери Док Спортело у бриљантном тумачењу Хоакина Финикса се уваљује дубље него што је могао и да замисли, поготово због чињенице да још неки његови случајеви постају део целе приче која се временом све више компликује како ствари излазе на видело. Први пут ми филм уопште није легао због све те комплексности, јер готово да у животу нисам гледао наизглед детективски филм који тако мало мари за мистерију. Тражење логике у свему што се дешава је узалудан посао, иако радња сама по себи није толико збуњујућа, и мишљења сам да се може испратити, макар из другог пута. Оно што могу да похвалим је маестрално ухваћена атмосфера година у којима се прича догађа, савршено усликан филм, где Елсвит поново ради чудесан посао, иако се свађао са Андерсоном око начина рада и нису баш нашли заједнички језик. Целокупна постава је врхунска, а заиста има имена да се смрзнеш, од Финикса и Џоша Бролина, преко Кетрин Вотерстон и Рис Витерспун, до Бенисија Дел Тора, Серене Скот Томас и Ерика Робертса, плус се појављује и злосрећни Мајкл Кенет Вилијамс. Сви одрађују одличан посао, а у овако бизарним прозним делима обавезна је и огромна количина сулудог хумора која је и те како пренета на филм, и мислим да се врло мало прича о смислу Финикса за физичку комедију. Заправо је готово цео текст из књишких дијалога малтене дословно пренет у филмски сценарио, што је огромна промена у односу на филм "Биће крви", где је адаптација романа била и више него слободна. Параноја је свуда у ваздуху, али ћете се повремено питати да ли је то од нео-ноар атмосфере или од превише ганџе коју ликови пуше. Читава гомила ликова се налази у лавиринту, а гледалац ће се питати да ли су томе узрок животне околности или сам тренутак у историји у коме се ликови (а са њима и сама Америка) налазе. Посебно бих похвалио Кетрин Вотерстон коју нисам гледао у још превише филмова, али раме је уз раме са Финиксом и краде сваку сцену у којој се налази, јер је способна да демонстрира гомилу емоција у кратком периоду и то чини наизглед без већег напора. Иако је режија П. Т. Андерсона свакако суздржанија и мање амбициозна него у неким претходно поменутим његовим филмовима, он опет има гомилу идеја и показује изванредну креативност и оригиналност. Мора се (опет) похвалити и скор Џонија Гринвуда, тако да је поштено рећи да ми се филм више свидео на друго гледање, што не значи да немам шта да му замерим. Већ сам напоменуо да се на мистерију обраћа врло мало пажње што не чини услугу 150 минута дугом филму са масом ликова. ОК, атмосфера је ухваћена маестрално, како већ и рекох, али фали саспенса, фали праве опасности, а такав детективски филм, сложићете се, није превише занимљив за гледање. Ја роман нисам читао, па можда нисам ни могао у потпуности да уроним у тај свет, али ако је прављен само за фанове Томаса Пинчона, онда је овом филму у старту одузето много, јер ни он није писац за широке народне масе. Не кажем да свако треба да буде Коељо, али гнусан ми је тај елитизам, јер ако се публика ничим не инволвира, онда је та пинчоновска филмска енергија само гимик и џабе је ту. Потребно је да сами издвојите два и по сата и донесете свој суд. Ја сам искрено подељен.
PHANTOM THREAD (2017)
"Фантомска нит" је филм око ког се доста гложим са народом око себе, јер је, за мене, ово без двоумљења нешто најгоре што је снимио Пол Томас Андерсон, и не видим готово ништа од онога што је критика, која га је готово униформно обожавала, као велики плус. Док ми је за трочасовну "Магнолију" криво што не траје и дуже, овде сам болно осетио сваки од 130 минута кад сам први и једини пут гледао овај филм, и заиста ми није падало на памет да га понављам због текста. Сећам се да ми се (опет) свидело како филм изгледа и како је изврсно рекреиран Лондон педесетих, и глума је била ОК, али ми се готово ништа у овом остварењу није свидело толико да трајно остави утисак. Нема то везе само са модним дизајном који ме ни као тема нимало не интересује, већ просто није било ничега за шта је могуће ухватити се и рећи "па, добро, ово је врхунски". Свака част Данијелу Деј-Луису што је постао шваља и све то, али нисам се нашао интригираним. Памтим да је у овом филму највећа свиња од човека, али и да остали ликови нису ништа мање одвратни, па нисам ни могао ни за кога да навијам. Има пар добрих сцена, попут оне кад му се привиђа мајка, али све је то веома танко, и ништа од целе те "лукаве игре нерава" са конобарицом која му постаје жена ми није остало у меморији - сећам се да има неких тровања печуркама - вау, одушевљен сам, како оригинално. Вики Крипс игра добро, раме уз раме са Деј-Луисом од кога је једно тридесет година млађа (живео повратак у стари Холивуд), а у питању је луксембуршка глумица за коју никад пре нисам чуо (сада је већ направила солидну каријеру у Америци, а била би још и боља да није неких ставова који се не слажу са уобичајеним наративима везаним за Ковид и MeToo). Лесли Менвил је такође сјајна глумица, али од ње нисам упамтио ништа сем да се зове Сирил и глуми сестру ДДЛ-у (који се зове Рејнолдс Вудкок). Скор Џонија Гринвуда је, колико се сећам, такође врло добар, тако да се све ово што пишем може сумирати кроз утисак да су технички аспекти филма стварно изванредни, али су радња и прича по мени испод сваког нивоа, толико да сам, пре 7-8 година, кад сам ово гледао одмах по изласку, преиспитивао поенту целог пројекта. Наводно је ПТА добио идеју неком приликом када га је жена, Маја Рудолф, неговала током болести, али ми није јасно како је, после толико добрих до одличних филмова, успео да реализује нешто овако досадно. Стварно је као смрт, а не ради се искључиво о спорости - штавише, то је данас, у свету инстант гратификације, за мене и пожељно. Чуо сам за естетику и стил изнад супстанце, али то и није толико тешко кад колона за супстанцу звечи празна као буре. Ако нешто презирем, то су филмови који одишу претенциозним интелектуализмом и који као нису за свакога, а заправо су само превише испразни и небитни да би их народ заиста волео. Ипак, иако није нарочито прошао на благајнама, не може се рећи да публика није волела овај филм (а тек критика). Додуше, мислим да то превасходно има везе са Данијелом Деј-Луисом који је један од оних глумаца кога сви воле у сваком случају јер тако треба, ето, он има супер трансформације и лудак је што се тиче глуме, па ово мора да буде и одличан филм (да будем јасан, ни у ком случају не кудим ни њега ни његову глуму, неизмерно га ценим). У међувремену је, наравно, по ко зна који пут погазио намеру да се повуче, јер игра у филму по имену "Анемона" који је режирао његов син Ронан. Међутим, да не идем предалеко у дигресију, "Фантомска нит" је споља савршена, а заправо веома незанимљива, трула и доста идејно упитна, поготово с обзиром на крај, где се благо речено грозним "јунацима" дозвољава да без дуготрајних последица проживљавају своје садомазохистичке фантазије ради...чега тачно? Уметности? Немојте да се зајебавамо, што би рекао доктор из кладионице. Разумем да се неким људима ово свиђа, и сам имам чудан укус и свашта сам у животу гледао, али заиста ми измиче зашто је овај филм популаран као што јесте. Рекао бих да га треба избегавати у широком луку.
LICORICE PIZZA (2021)
Од самог почетка развоја пројекта под називом "Пица са сладићем", видело се да је ПТА ушао у њега са много љубави. Вратио се у своју Сан Фернандо долину и у своје седамдесете да пише и снима о нечему што зна, што је, како кажу релевантни људи, основни предуслов да се направи добар филм. У питању је прича о тинејџеру који се заљубљује у нешто старију девојку, глумицу у настајању, и њихови покушаји да опстану током на много начина турбулентних седамдесетих, иако су такође на много начина биле прелепе за живот. У најкраћем, филм је добар, али је мој хајп био сувише велики на саму премису "ПТА прави младалачки филм смештен у седамдесете", те, иако сам добио много тога што сам желео, на неки начин сам ипак остао неиспуњен. Иако је било много тога доброг, хтео сам и више. Млади глумци су све пренели како треба, све је ту - радосна безбрижност пролазне младости, најчистија љубав од свих љубави и најбоља музика од свих. Ипак, нешто је недостајало да "Пица од сладића" оправда своје прилично дуго трајање, иако има доста тога да покаже. Ни тај назив ми се не свиђа превише - у питању је прилично опскурна референца на филм "Fast Times at Ridgemont High" које ће се ретко сетити ико ко га није гледао бар три пута. Наравно, ту је и сцена у продавници плоча које се у сленгу тако зову. Мора се поменути редитељев рад са младим глумцима, видљиво је колико им верује. Купер Хофман је дебитант, син његовог најбољег пријатеља, сниман за кућне филмове заједно са његовом децом од најмањих ногу - верујем да је, у светлу одласка великог оца - Пол имао апсолутно очински однос према Куперу. Алана Хаим је чланица породичног бенда чије је спотове Андерсон режирао годинама, а родитељи и сестре из правог живота их глуме и у овом филму. Он им је дугогодишњи породични пријатељ тако да отуд толико поверење у главни пар. Као и увек, период је фантастично рекреиран - прва љубав и све што иде уз њу су приказани изузетно - лудост, невиност, стидљивост, бес и уврнутост - можете апсолутно веровати Хофмановом Герију да се озбиљно зацопао. Ипак, филм се вуче у средини, са серијом вињета које су једва повезане са главном причом, као и гомила апсолутно неважних појављивања различитих личности које никако не доприносе ономе главном. Као да је ПТА желео да набије комплетне седамдесете у овај филм и све њихове аспекте - политички, социјални, културни и сваки други. У неким сценама то изгледа успешно, у неким не, али морам рећи нешто што нисам веровао да ћу изговорити или написати - Бредли Купер је био врло добар. Исто се може рећи и за Шона Пена, мада смо од њега углавном на то и навикли (његов лик је базиран на Вилијему Холдену, па је тако филм за који Алана иде на аудицију "Breezy", чији је текст узет из правог филма). Много поштујем овакве passion projecte, али морам рећи да ми се у том смислу више дојмио Рик Линклејтер (Школа рока, Dazed and Confused, Before Sunrise), али Пол Томас Андерсон, као што је, надам се, претходни део овог текста већ доказао, такође одлично уме да гради свој свет. И овај сам филм је као фантазија и сећање кроз призму искустава која нас мењају, ако хоћете романтизовано или филмизовано тинејџерско доба и све што уз њега иде. Више је расположење, искуство и емоција него било шта друго и у том смислу је одличан филм, али то не значи да није га није требало мало очистити од сувишних елемената, поготово оних детаља у којима изгледа да се ништа не дешава, а нема их баш тако мало. Фина је то вожња, а сад, да је апсолутно незаборавна, баш и није. Погледајте и сами, да не буде да вам ја формирам утисак, али што се мене тиче, у питању је ОК филм, а могло је боље (Бебековим гласом).
РАНГ ЛИСТА - ПОЛ ТОМАС АНДЕРСОН:
9. PHANTOM THREAD
8. INHERENT VICE
7. HARD EIGHT
6. LICORICE PIZZA
5. PUNCH-DRUNK LOVE
4. THE MASTER
3. BOOGIE NIGHTS
2. THERE WILL BE BLOOD
1. MAGNOLIA
ONE BATTLE AFTER ANOTHER (2025)
Крајем трећег квартала ове године, изаћи ће следећи филм Пола Томаса Андерсона, десети по реду и врло помпезно најављиван. За сада су два трејлера "у циркулацији", прича је оквирно позната - група бивших револуционара се поново окупља после 16 година да би пронашла отету ћерку једног од њих. Има доста занимљивих глумаца, али за разлику од многих, мени Леонардо Дикаприо није никаква гаранција успеха, штавише. Ту су и Шон Пен, Бенисио Дел Торо, Вуд Харис, алијас Ејвон Барксдејл, те гомила црних глумица за коју, са изузетком Реџине Хол, никад нисам ни чуо. Но, све то је небитно, номинално се поштен љубитељ филма има чему радовати, јер је у питању акциони филм, који је успут и прецрна комедија, увек је узбудљиво кад ПТА и пише, а притом је имао и буџет од 110 милиона за разбацивање (јер Дикаприо). Ја сам и написао у једном од претходних текстова да ми је ово можда и најочекиванији филм из ове године, међутим тада се није много ствари знало о њему, а сада има пар њих што ми кваре срећу. Пре свега та што се Родитељски Састанак поново залепио за Томаса Пинчона који се не сматра џабе писцем чија је дела немогуће адаптирати - изнад свега су бизарна, нису лака за праћење и треба баш бити фан да би се покупили сви детаљи и ситнице. Апсолутно не желим да ми се све црта, штавише, изузетно волим филмске езотерике попут Ходоровског и Линча, али "Скривена мана" ми није легла, а нешто ми говори да је филму од три сата потребна кохерентна радња да би ми држао пажњу у овим годинама. Нисам читао "Vineland" који филм наводно адаптира, али трејлери ми нису улили наду да је ово нешто чиме ћу се одушевити. Свакако ми је и даље један од очекиванијих филмова и гледаћу га чим изађе (ПТА је један од ретких модерних редитеља који још увек на то може да ме натера), али свакако нисам узбуђен како бих иначе био без ових закукуљености и замумуљености. Са друге стране, лепо је што је неки редитељ још увек способан да изненади у данашње време, па видећемо. Можда напишем и текст кад се филм појави, али свакако овај редитељ ће остати један од најзанимљивијих стваралаца данашњице, шта год да се деси.
