Имам утисак да се од свих важнијих фигура корејског филма почевши од васкрсења те кинематографије које је почело крајем деведесетих најмање помиње Ли Чанг-донг. Ако бисмо анализирали разлоге што ће се људи пре сетити нпр. Парк Чан-вука, Бонг Џун-хоа или Ким Ки-дука, ту би морала да уђе чињеница и да је за безмало тридесет година режирао једва шест дугометражних остварења. Није ни покушао да се прогура до Холивуда, што није само по себи лоше, јер га филмски сладокусци свакако познају. Али, имам утисак да се премало прича о овом мајстору елегантне поетике и убитачне меланхолије чији филмови никог не остављају равнодушним. Зна се да азијски редитељи знају да му га дају по емоцији преко сваке мере и одврну је на једанаестицу, а одређени кадрови гледаоцима могу да засмрде на патетику, са све виолинама у позадини. Међутим, иако Чанг-донг има у свом опусу две-три такве сцене, оне никад нису извучене из рукава и постављене као подупирач који долази ниоткуда као код неких. Када вам у његовим филмовима дође да закукате кано кукавице и преврћете кано ластавице, а има таквих момената, те емоције имају и те какву подлогу и утемељење. Овај текст ће покушати да то осветли.
Ли је јако занимљива личност по томе што се, као мало ко из редитељске бранше, претходно остварио као изузетан књижевник. Подједнако успешан у обе сфере, могло би се рећи да је инспирацију вукао из сопственог живота који је уистину веома интересантан. Рођен је у граду Диђу јула 1954. године, а његово родно место је најдесничарскији град у Јужној Кореји. Како то обично бива, његови родитељи, поготово отац, су били лево настројени, а одрастање у некада угледној породици са социјалистичким везама је умногоме касније одредило и његов стил. У свет филма је ушао готово случајно и није имао формално филмско образовање. Дипломирао је корејску књижевност на локалном универзитету почетком осамдесетих, а први роман је објавио 1983. године. У то време је предавао корејски језик у школи, а доста времена је проводио и у позоришту, где је писао и режирао комаде. Ипак, релативно брзо је освојио публику писањем и пробио се као млади писац од ког се доста може очекивати. Он сам је говорио о свом стилу писања да му се увек чини да пише за једну особу која мисли и осећа исто што и он, практично у форми љубавног писма одређеној особи која разуме шта пише и дели са њим мисли и осећања. Осамдесет седме је издао прву кратку причу "Поседнутост", а потом и новелу "Много је срања у Нокчуну" 1992. године, која му је донела и државну награду. Међутим, тај успех га није само етаблирао у књижевној сфери, већ му је отворио и друга врата. Редитељ Парк Кванг-су је био одушевљен његовим писањем и позвао га да му напише сценарио за филм "До звезданог острва". Ли не само да је написао тај сценарио, већ је испословао и посао асистента редитеља, а постао је и први асистент првог дана снимања кад се пројектовани први асистент није појавио на снимању. Филм је изашао 1993. године и доживео је довољан успех да га поменути редитељ опет позове на сарадњу. Био је један од писаца за његов наредни филм "Једна варница" из 1995. године, а наредне године је издао роман "Упорност". Негде у то време су почеле да се рађају идеје и за први самостални филмски пројекат и било је јасно да ће се убрзо окушати и на том пољу. Није морало дуго да се чека, те је његов редитељски првенац угледао светлост дана већ 1997. године, баш у време када је нови корејски филм хватао замах и постајао светска сила. Упоредо са филмом "Тајни сјај" је издао још једну причу, а у последњих неколико година је издао још неколико кратких прича, а ове године (то се можда већ и десило) ће бити издата и прва збирка на енглеском "Снежни дан и друге приче" која обухвата четири кратке приче и три новеле из оригиналних корејских збирки "Папир који гори" и "Много је срања у Нокчуну".
Ли је описао свој креативни процес као израз потпуног очаја. Приче су му листом мрачне и баве се губитком, патњом и отуђењем, уз обавезну борбу са психолошком траумом. Јунаци иду кроз ситуације у којима се налазе трагајући за смислом живота, али је та потрага често узалудна. Филмови му често садрже елементе трагедије, са памћењем и успоменама као битним елементом. Ипак, редитељ увек користи прилику да искаже одређене поенте о корејском друштву које махом приказује као репресивно. Описи друштвено-политичке климе у земљи нису нимало весели, а Ли кроз реалне описе ликова у невољи тера публику да се преиспита и погледају директно у непријатности које друштво свесно или несвесно гура под тепих. С обзиром да никад није бежао од слонова у соби, овај редитељ искусно сецира све аномалије на које његови филмови скрећу пажњу, а нема их мало. Он нема посебан стил режије и не даје директна упутства око тога како треба да се глуми или понаша, већ му је важније да глумци уђу у лик, осећају се и мисле као он, а он помаже причањем одређених прича које не морају нужно да имају везе са радњом филма. Свакако је у питању веома необичан метод и наводно су одређени глумци осећали велики притисак, а Ли је објашњавао да никад не диже глас, већ жели да се глумци сами нађу у лику. Интересантно је да је желео да буде сликар, што доста објашњава његов уметнички сензибилитет. Трећи је од четворо браће, а млађи брат Ли Џун-донг је продуцент његових филмова. Треба рећи да увек своје филмове ставља у контекст важних историјских догађаја за Јужну Кореју. Његова дубока емпатија и смисао за историјску подлогу га чине изузетно слојевитим редитељем и супер писцем.
"До звезданог острва" је први филм прве корејске независне продукције. Он се наслања на сигурно најважнији догађај модерне корејске историје, а то је рат у Кореји. У питању је прича о човеку који се враћа у родни град да сахрани оца једног од својих пријатеља. Тај догађај приморава и њега и остале житеље да се осврну на ратни масакр који је покојник организовао. "Једна варница" говори о сагледавању прошлости кроз призму још савременијег догађаја. У средишту је радник који је пропатио за своја уверења везана за реформу рада у фабрици седамдесетих. За њега сазнајемо из приче биографа који живи пет година касније, на врхунцу бруталног режима Парк Чунг-хија. Ипак, Лијева огромна интелигенција омогућава му да ствари сагледа слојевито и реално, а не црно-бело. Са једне стране је дефинитивно био наклоњен пролетерској борби радника, а истовремено је изразито сумњао у искреност крајње левице, јер је видео њене лоше ефекте на сопствену породицу, јер његов отац, иако дефинитивно левичар, из неког разлога, никад није имао сталан посао. И уопште, готово сваки филм Ли Чанг-донга се може посматрати из политичке и друштвене перспективе, о чему ћу детаљније говорити у наставку. Како сам рекао, 1997. године је било време за дугометражни деби и представљање широком аудиторијуму.
CHOLOGMULGOGI (GREEN FISH, 1997)
Како обично и бива са делима режисера његовог типа, овај дебитантски филм је вероватно најдиректнији и најлакши за разумевање, међутим то никако не значи да није његов филм један кроз један. Друштвено-политички коментар је ту и оштар је као и увек. Умешно мешање нео-ноар конвенција са критиком друштва у транзицији чини "Зелену рибу" убедљивим насловом који је одмах наговестио да је Ли Чанг-донг један од оних на које треба обратити пажњу. Протагониста Макдонг се враћа возом из војске и сукобљава са неколико гангстера који малтретирају девојку. Тиме га она ненамерно увлачи у свет подземља након што се врати у родни град који више не препознаје и затекне своју породицу у изузетно незавидној ситуацији. Неко време му неочекивано добро иде у том свету, али докле све може трајати ако се зна и види да то није његово буњиште и да он ту не припада? Сместивши радњу у маргиналне, неатрактивне делове Сеула, редитељ и сценариста омогућава гледаоцу да види и другу страну медаље. Поља и дрвеће су замениле високе зграде, а породица главног јунака је у расулу - најстарији брат је ментално заостао, други је полицајац алкохоличар, трећи достављач јаја, а сестра му ради као хостеса која пружа разне понижавајуће услуге муштеријама. Макдонгов сан да сви живе заједно и воде породични бизнис им је смешан због времена у коме живе и нема изгледа да ће се нешто променити. Наклоност ка девојци којој је помогао га гура дубље у свет подземља, а познанство са шефом једног клана и његовом екипом ће заувек променити његов живот. Иако су му крајње намере племените, овај антихерој мора да се суочи са последицама избора које прави док му живот о коме сања све више измиче. Време не чека никог, а поменута транзиција немилосрдно гази жртве које немају стомак да јој се прилагоде, као што се и у нашој земљи видело. Ли Чанг-донг није човек који ће улепшавати стварност и није баш познат по срећним крајевима, а ви погледајте хоће ли Макдонг и његова изабраница дочекати жељену будућност. Сценариста и редитељ од самих почетака воли да исказује емпатију за људе којима је живот поделио лошу руку. Хан Сук-кју и Шим Хје-ђин су изузетни, Мон-Сунг-кјун је одличан као окрутни шеф, а велики Сонг Канг-хо у овом филму бележи своју прву улогу са текстом као један од његових хенчмена. Филм је освојио преко 20 награда у Јужној Кореји и устоличио Ли Чанг-донга као једно од значајних нових имена корејског филма. Он је ту репутацију и потврдио већ следећим филмом. Иако је ово можда тек почетак и у питању је дефинитивно најмање "уметнички" филм под палицом овог редитеља, "Зелена риба" не сме да се пропусти, ни као део опуса, ни као појединачни филм. Можда је чак и добро кренути од њега ради лакшег загревања, што не значи да га не вреди видети, о контрер.
BAKHA SATANG (PEPPERMINT CANDY, 1999)
"Пеперминт бомбона" показује Лијеву преокупацију цикличном природом времена и модерном корејском историјом која је испуњена деликатним временима и немилим догађајима. Кроз седам поглавља прелама се живот главног јунака током двадесетак година, које су истовремено и преглед значајних догађаја у том периоду, а такође и свега што га је натерало са очајнички чин са почетка. Након прављења велике збрке на пикнику са групом пријатеља која се окупила после две деценије, дотични се баца пред долазећи воз уз повик "Желим да се вратим". Филм потом користи инверзну хронологију да би нам показао живот главног лика који га је довео дотле да дигне руку на себе. Сул Кјунг-гу игра Ким Јонг-хоа, чији се кључни животни догађаји преплићу са историјским. Студентске демонстрације са почетка осамдесетих ће довести до Гвангџу масакра, где ће Ким бити доживотно истраумиран након што случајно упуца девојку. Овај догађај ће му у потпуности одредити живот, као што ће чињеница да је земља у канџама милитантне владе осамдесетих довести до симболичног губљења његове невиности у периоду када постаје брутални државни инструмент као цинични пандур. Такође, он ће изгубити тај посао касних деведесетих, када Јужну Кореју уздрма озбиљна финансијска криза. Ким је немоћан да крене даље јер константно гледа у прошлост, али и зато што није на адекватан начин процесуирао све догађаје из ње и неспреман је да је прихвати. Заправо је крик пред смрт била закаснело схватање и прихватање колико су прошлост и догађаји из ње битна за његов живот. Ли Чанг-донг се истиче јединственим третманом прошлости којој приступа без претеране драматизације и поготово романтизације. Изванредна је последња сцена у којој шета кроз долину у којој ће касније одузети себи живот и примећује у разговору са вољеном женом Сун-им да је преплављен осећајем дежа вија - а управо ће га чињеница да је жена коју ће упуцати слична њој обележити за цео живот. Гардијанов критичар Питер Бредшо је 2020. године ставио овај филм на 12. место модерних јужнокорејских класика, што је већ солидна препорука, с обзиром на број наслова који су прославили ову кинематографију од почетка 21. века. Освојио је седам-осам значајних националних награда, али је такође покупио и неколико признања на фестивалу у Карловим Варима, укључујући специјалну награду жирија и награду Дон Кихот. Треба поменути и две изузетне глумице, Ким Јео-џин и Мун Со-ри, које су, свака на свој начин, помогле главном глумцу да изнесе овај сјајни филм. Изванредан је приказ свега што је кумулативно сломило главног протагонисту који можда мало преглумљава у почетним сценама, на шта су неки и скренули пажњу, али то није чудно узевши у обзир његово стање ума у том тренутку. Немојте дозволити да вас то одврати од гледања, јер је у питању још један изврстан филм.
OASISEU (OASIS, 2002)
Нисам џабе поменуо партнерство Сул Кјунг-гуа и Мун Со-ри, јер су њих двоје главни глумци и у наредном Лијевом филму, "Оаза". Обоје су приказали колико су сјајни глумци у овим неатрактивним и захтевним ролама. У питању је прича о необичном пријатељству двоје социјалних отпадника које дискриминише друштво и искоришћавају породице, гледајући их као безвредне. Мушкарац тумачи Хонг Џонг-дуа, благо ментално заосталог и вечито друштвено неприлагођеног типа који је управо одробијао своје због случајног гажења. Породица га једва прихвата, а он у чудном покушају помирења са породицом човека кога је ударио постаје заинтригиран девојком са тешком церебралном парализом коју породица такође експлоатише. Иако однос међу њима крене јако лоше, рађа се искрена емоција и двоје неснађених душа гради свој свет унутар друштва које их не само не разуме, него и шиканира на сваком кораку. Непријатност ситуација у којима се ликови налазе што својом, што туђом кривицом, чини филм изразито реалним, па иако у пар момената зна да делује мало мелодрамски преизражајно, он остаје чврсто укорењен у реалности, па је самим тим понекад и непријатан за гледање. Међутим, има и доста радости и шарма, за разлику од неких других Лијевих филмова. Обратите пажњу и на секвенце сна. Филм не би успео да није феноменалне глуме двоје изванредних глумаца који успевају да убеде гледаоца у аутентичност свега што пролазе. Филм је био корејски кандидат за Оскара 2003. године, а освојио је награде на неколико фестивала, укључујући и Сребрног лава и специјалну награду за режисера у Венецији исте године. На истом фестивалу је и Мун Со-ри добила награду Марчело Мастројани за новог глумца или глумицу. Филм је можда мало дужи, са два сата и десет минута трајања, али га и те како вреди видети. Ли Чанг-донг поново исказује огромну емпатију за друштвене маргиналце који имају проблема на сваком кораку и боре се са разним препрекама где год да се окрену. У питању је још једна ледено прецизна критика каквим се овај редитељ увек бавио. Ова неконвенционална романса између двоје људи које и породица и друштво одбијају због тога што су другачији, али проналазе одређени осећај нормалности кад су заједно. "Оаза" вас сигурно неће оставити равнодушним, па пожурите ако је нисте гледали. Ако од свог рада живите у Србији претходних икс деценија знате како се осећају обесправљени и шиканирани људи којима друштво не даје никакву шансу. Стога ћете сигурно имати саосећања за главне јунаке, а можда вам буде и мало лакше кад схватите да ни у Јужној Кореји, кудикамо уређенијој земљи, ствари нису превише слатке што се тога тиче. Ли Чанг-донг сецира наживо само за вас.
MIRYANG (SECRET SUNSHINE, 2007)
По мојој евиденцији, одгледао сам 11 филмова у којима глуми Сонг Канг-хо, и више пута рекао и написао да још увек треба да набасам на лош, па је тако и са овим филмом. Ипак, треба одмах рећи да се он готово у потпуности ослања на централну женску улогу и ванвременски наступ Ђон Ду-јон. Толико је фантастична да немам дилему да је у питању једна од најбољих женских филмских улога у 21. веку, а богами, имала би чиме да се порве за такву титулу и у двадесетом. Она тумачи Ли Шин-ае, младу мајку која се по смрти мужа сели у његов родни град. Покушаје да се уклопи у нову средину и социјализује са мештанима у почетку иду добро, а ту су и часови клавира које даје. Међутим, нова трагедија је хвата потпуно неспремну и она покушава да се снађе у новонасталим околностима. Помаже јој новостечена вера у Бога, међутим то није крај искушењима. Све друго што бих рекао би покварило угођај, а морате најпре бити спремни на то да је у питању врло дуг филм. Ипак, треба знати и то да то нису два сата и двадесет минута "Хероја Халијарда", нити "Што се боре мисли моје" - овде сваки минут има значење јер вас уводи у свет главне јунакиње и свет града у који је дошла. Можда је и могло да се ишчисти за тих 15-20 минута, али овде готово да нема сувишних сцена. Ли Чанг-донг прави тежак и одважан али мудар избор да се камера готово ни у једном тренутку не повлачи од главне глумице и да је увек прати - кад ћути, смеје се, плаче или урла од бола. То је једна од оних улога које се глуме целим телом и за које се даје душа, велики су ризик, али ако знате да их изнесете, ствара се историја, а овде јесте. Никад овај филм не би оволико успео без ње. Сви остали су такође добри, а поготово Канг-хо као таксиста и радник у гаражи који гледа да јој се нађе у невољи. Поново борба са траумом, овде кроз религију, те (не)могућност да се опрости ономе ко нам је нанео зло, па чак и мале, симболичне освете - све то конструише масу моћних сцена и реченица, али закључак је јасан - друштво не жели или макар не успева да искрено помогне онима који жале и који су у тешком болу, јер увек има и оних чије намере нису часне, далеко од тога. Камера често гледа у небо и много је сцена пуних усамљености и бола, али последњи кадрови гледају у земљу. Велика вредност "Тајног сјаја" је у томе што ни у једном тренутку није предвидив и што вас тера да сами дођете до својих одговора. Знајте да овај филм није лак за гледање, али мислим да га треба гледати. Ово је такође кандидат за Оскара, а донео је и канску награду главној глумици. Ма какво мишљење имали о питањима постављеним у филму, бићете на страни ове аутсајдерке у малом граду чији се покушаји да изгради рај за себе и свог сина претварају у кошмар, што није њена кривица. Неупућени у филмографију Ли Чанг-донга би очекивали истрагу после отмице, али све се своди на борбу са губитком и начине на које се са њим носимо. Сваки гледалац ће овај филм доживети на свој начин, али он никога неће оставити равнодушним, на овај или онај начин.
SHI (POETRY, 2010)
Ово ми је можда и најтежи филм Ли Чанг-донга за поново погледати. Тешко ми је да објасним зашто је он оно што јесте, али је прошло доста времена откако са видео тако дирљив и болно реалан филм. Како већ и рекох, Корејци често знају да му га мало више дају по емоцијама и тужњикавим виолинама, али већ би требало да буде јасно да је Ли другачији редитељ од других и да код њега тога нема (осим можда једне или две сцене у "Оази"). У "Поезији" је то поготово случај, јер овде нема ништа неодмерено, ништа нереално и ништа што не стоји чврсто утемељено у бруталној стварности, а опет је у питању један од најемотивнијих и најпотреснијих филмова које сам видео последњих година. Ради се о старијој жени која креће на курс поезије усред борбе са чињеницом да је њен унук тинејџер недавно починио гнусан злочин. Међутим, то није све, јер се она такође бори и са почетним стадијумима Алцхајмерове болести и свиме што она носи. Док се труди да испуни задатак курса да до његовог краја напише песму, оптерећена прогресивним губитком памћења и можданих функција генерално, она се бори и мучи да нађе лепоту у свету око себе који је заправо све само не леп. Ово је врло спор филм, англосаксонски речено, спорогореће искуство, само што заправо и нема пламена, већ се нуди једна изузетно суморна слика света у коме сиромаси и људи који напорно раде доживљавају најбоље успомене у трећој години, а све има своју цену, укључујући и људски живот. Нисам често гледао тако бескомпромисан и сурово искрен филм који је истовремено на чудан начин толико предиван и обузимајућ. Никакво насиље се не види, али може се осетити сваки делић терета који главни лик, Јанг Ми-ђа, носи на својим крхким раменима. То ме доводи до изванредне Јун Џонг-хие која се вратила из пензије после шеснаест година да одигра ову улогу, а није ништа играла ни после ње све до своје смрти. Она пружа гледаоцима такав емотивни ролеркостер и приказује фантастичну сировост у својој муци, а много тога чини само изразима лица. Толико је аутентична у својој муци да су ми очи све време биле прилепљене за екран и није тешко закључити зашто је некада била велика звезда јужнокорејског глумишта. Не желим да потценим и омаловажим ни друге глумце, јер су били листом сјајни, али ово је њен филм један кроз један и веома га храбро носи. Наћи снагу и вољу за преживљавање под најтежим околностима понекад може бити неподношљив задатак, али сви морамо да покушамо. Ово неће бити лак филм за гледање, нарочито ако знате некога ко се бори са сличним тешкоћама или треба да се помирите са непобитним животним чињеницама, али је веома захвално искуство. Хвала Ли Чанг-донгу што није посегао за лаким решењима на самом крају. "Поезија" је остварење које је споро и тешко за варење, али ако му дате времена, претвориће се у једну од највећих филмских посластица које сте скоро окусили. Сви сладокусци би дефинитивно требало да га погледају, и не само зато што је зарадио награду за најбољи кански сценарио.
BEONING (BURNING, 2018)
ШТА ЈЕ СЛЕДЕЋЕ?
