субота, 31. мај 2025.

Двадесет први век на филму - четврти део (2016 - 2020)

 Сада кад је протекао довољан број година, стиже и четврти део ретроспективе 21. века. Постоји могућност да ће осврти бити мање бројни из простог разлога што се плашим да нисам баш гледао превише филмова из овог периода. Претходне текстове, ако вас не мрзи, можете читати овдеовде и овде, уз ограду да су нека од мишљења изнетих у њима, и те како подложна ревизији након неколико протеклих година. Процедура је иста као и у претходним деловима, иду кратки коментари, почевши од филмова номинованих за најбољи.

2016.

MOONLIGHT - Камин-ов-ејџ драма Берија Џенкинса је прилично дежа-ви прича о одрастању младића без јасних узора коме су шансе додатно погоршане јер је геј осим што је црн. Није то никако лош филм, али је све очекивано и, мада је прилично у рукавицама, доста је и одважно с обзиром на тематику. У то време су лобији почели потпуно да преузимају примат, тако да не чуди што је филм проглашен најбољим. Као да га је писао Гиљермо Аријага, све је ту, дрога, проституција, хомосексуалност, искрено сам очекивао да дечко добије и сиду, чисто да му се још нека беда накачи на врат. Свакако је у питању бољи филм од до коске прецењеног блаблаленда, али чињеница да је данас практично заборављен доста говори о њему.

ARRIVAL - Баш лош филм. Потрудио сам се да објасним зашто у овом тексту, па баците поглед ако желите.

FENCES - Ако се не варам, ово је рађено по истакнутом позоришном комаду и у питању је добар материјал, нарочито за време настанка. Није ни чудо што је Дензел хтео по сваку цену да сними ово, баш има прилику да се размахне, и баш је много антипатичан лик, што није имао прилику да игра пуно пута кроз каријеру. Вајола Дејвис је добила Оскара играјући напаћену жену која је лик са доста стереотипа, али је игра стварно одлично. На крају крајева, прича није лоша, али свакако није превише оригинална.

HACKSAW RIDGE - Убедљиво урађен филм који ми се доста допао, али морам рећи да сам га такође већ поприлично и заборавио и да му је replay value доста упитан, иако има своју вредност. Можете прочитати иницијалне утиске овде, али мислим да бих сада био доста умеренији.

HELL OR HIGH WATER - Од читавог филма памтим буквално само да ми је био солидан кад сам га гледао, ништа више. Мораћу да га поновим ускоро.

HIDDEN FIGURES - Црне математичарке у свемирској трци. Нисам гледао.

LA LA LAND - Баш тешко говно, што сам и написао чим се појавио, и ту ми се мишљење ни за зеру није променило. Кога интересује, нека чита овде.

LION - Милионер из блата губи породицу, али проналази Никол Кидмен, што је прилично фер размена ако мене питате. Фин филмић, али на моменте очекивано мелодрамски појачан и помало патетичан на индијски начин. Легао ми је у тренутку кад сам га гледао, али не журим да му се вратим.

MANCHESTER BY THE SEA - Одлична улога Кејсија Афлека и она једна сцена са Мишел Вилијамс кида. Остатак филма није толико моћан, али на моменте је баш добар, тако да је свеукупни утисак солидан, пре свега због аутентичног дочаравања унутрашњег немира.

The Accountant - Солидна премиса и више него подношљива екипа, али егзекуција, тј. реализација је баш суви просек. Видим да је сад изашао и други део, али ме нешто не вуче да га гледам.
Now You See Me 2 - Први је био подношљив, мада предвидив. Овај други је већ доста слабији.
Ah-ga-ssi (The Handmaiden) - Један од визуелно најлепших филмова које сам икад гледао. Глумци су сви феноменални, као и режија, поготово две прелепе глумице, а од режисера добијамо што и обично, само доста мање физички брутално, али и даље бизарно, уврнуто и перверзно. Нажалост, мало се погуби у овој и оној перспективи, дочаравању, објашњавању и допуњавању, те то све понекад траје предуго. И даље је добро, ал' је са мало више концизности могло да буде и боље. Баш експлицитне сцене (није да се жалим, нису ту тек тако), али урађене са укусом, и по мени боље него у "Плаво је најтоплија боја".
Suicide Squad - Још једна од ствари које никоме нису биле потребне.
Me Before You - Потпуно сам заборавио да сам ово већ гледао, и за дивно чудо, не почиње и не иде толико лоше, иако је махом све већ виђено. Авај, онда се у последњој трећини преко сваке мере пролонгира мелодрамска патетика и све одлази у ћораву страну. Није ни пре тога ништа посебно, али је могло да се гледа, а Чарлс Денс свему даје шмек.
Deadpool - Немам апсолутно никакво интересовање за било шта и било кога из Марвел универзума, али ово ми је било интересантно због јединствености Дедпулове личности и тумачења Рајана Рејнолдса који је за ту улогу рођен, а нешто слично је као спрдња поменуто и у самом стрипу (неко каже Дедпулу да изгледа као мешавина шар пеја и РР-а, ако се не варам). У сваком случају, прилично успеле форе и апсолутно се може погледати.
Train to Busan - Срам ме било, поготово као обожаваоца корејске кинематографије, још нисам гледао. Потрудићу се да то исправим првом приликом. Много је био популаран у своје време, то ме најпре одбило, после се нисам потрудио да то надокнадим.
Split - Мекавој одличан, али се нисам нашао нарочито инволвираним у целу ствар. Многих детаља се и не сећам, а није прошло толико много.
Sing - Гледао сам га, у питању је неко певачко такмичење, али ми такође измиче како сам се осећао после, а и све остало у вези са радњом. Значи ништа посебно.
Moana - Нисам гледао, кажу није лоше. Погледаћу, надам се, убрзо.
Kimi no na wa. (Your Name) - Одличан филм, и занимљив концепт око замене тела. Мада, болећив сам на јапанску анимацију, поготово на њихове приче о одрастању.
Passengers - Грозан филм о коме сам написао и текст. Мрзи ме и да га линкујем, толико је лош. У истом тексту где је и "Arrival".
Zootopia - Чини се мало прецењен, али ОК филм.
The Nice Guys - Био ми је добар, али ми такође није много тога остало у сећању. Фин је за једно гледање, али далеко од тога да ће остати некакав модерни класик и слично.
The Magnificent Seven - Јок.
Nocturnal Animals - Слабо, а мисли да је много јако и опасно. Писао сам овде и зашто. Том Форд је, са поштовањем, требало да се држи моде и парфема.
Sausage Party - Најпре ме је одбио тоалетни хумор, што се не дешава често, али сам ревидирао став и тврдим да је ово боље него што изгледа. Наравно, будите спремни на најпрљавији могући хумор, није за осетљиве, иако је анимирани филм у питању.
Batman v Superman - Есфлек као Бетмен и Ајзенберг као Лекс потиру све добро из овог филма.
Koe no katachi (A Silent Voice) - Такође добар, мада му фали ударац у плексус коме сам се надао, некако ми је крај превише супер за целу ситуацију.
Captain Fantastic - Бољи филм него што сам се надао, Виго одличан. Такође, ако не грешим, одлична изведба "Слатко дијете моје".
Neon Demon - Рефнова визуелна екстраваганца је ван тога прилично празна. Овај филм је тежак просек, а ако вас занима зашто, прочитајте овде (колико сам нових рецензија некада писао, брука).
The Founder - Мајкл Китон изумитељ Мека (Мекдоналдса, не Мекинтоша). Ништа посебно.
Lady Macbeth - Није у питању Шекспир, него Флоренс Пју хоће да буде Оливера Марковић са измењеним географским одредницама. ОК ми је Флоренс, али не бива, зна се ко је Оливера, а и Анџеј Вајда.
The Edge of Seventeen - За дивно чудо, није ми било лоше. Хејли Стенфилд је одлична, као и у римејку "Човека званог храброст".
Gokseong (The Wailing) - Врло добар филм редитеља легендарног "Чејсера". Детаљније можете читати овде.
Patriots Day - Тематика ми баш и није примамљива, али је екипа добра, па ћу гледати.
The Great Wall - Један од ретких, а можда и једини филм Јимуа Џанга испод његовог нивоа.
Silence - Постоји мало детаљнији текст на Скорсезеовој ретроспективи. Очекивао сам више, најблаже речено.
Everybody Wants Some!! - Срам ме било, поред свог обожавања Рика Линклејтера нисам ово гледао. Исправићу првом приликом.
Don't Breathe - Инверзна варијанта “Чекај до мрака” која није неуспешна колико би такви, у суштини већ виђени покушаји, требало да буду, пре свега због одличног Стивена Ленга и пар баш уврнутих момената. Ништа посебно, таман за једно гледање, али уз упозорење да уопште није у питању хорор као што се пише.
A Cure for Wellness - Ово сам гледао пре четири године и знам да је прилично бизарно. Одлично је кренуло, а онда се расплинуло на више страна, не знајући шта заиста жели да буде. Заборавио сам и детаље радње, али знам да ми та друга половина уопште није била по вољи. А имао сам неку наду у Гора Вербинског.
Dirty Grandpa - Де Нирово бламирање за паре. Не занима ме.
Sully - Солидан филм, али ништа више.
Ghostbusters - Филм од кога је све почело и после кога више није било повратка. Један од најцрњих дана у модерној историји филма је управо дан премијере овог филма. Само из тог разлога га помињем.
Swiss Army Man - Врло занимљив концепт. Мистер Плопер је леш. ОК је, али треба суспендовати логику пре гледања.
Grave (Raw) - Сјајан дугометражни деби Жулије Дикурно и одлична Гаранс Марилије. Супер ми је било, ал' није баш за свачији желудац.
Allied - Обично бих пожурио да видим овај спој Земекиса, Бреда Пита, Марион Котијар и Џереда Хериса, али из неког разлога ми се не жури и немам поверења у исти.
Sing Street - Није лоше и изузетно је гледљиво, али је далеко од оног што мисли да јесте.
Snowden - Очекивао сам много више.
Miss Sloane - Све сам живо заборавио, значи срање.
Hail, Caesar - Упркос неколико заиста смешних фора и момената, један од слабијих филмова браће Коен.
Elle - Изузетна Изабел Ипер у улози за коју је требало да добије Оскара и добар филм Пола Верховена о компликованом односу жртве силовања и њеног напасника. Само би једна од највећих модерних глумица, што Иперова јесте, успешно остварила овакву улогу.
Better Watch Out - Филм из категорије "не могу да верујем да је добар", јер је непретенциозни трилер хорор који за дивно чудо не упрска ствар на крају, што је бољка скоро свих модерних остварења. Није то ремек-дело и није петица, пре свега јер се мало прерано откривају карте, али је сасвим солидан. Кратак је и снимљен без пара, али са добром идејом.
Jackie - Не занима ме.
Blood Father - Генерички трилер у коме Мел цмека негативце који хоће да науде његовој ћерки. ОК је за ту врсту филма.
Collateral Beauty - На листи је само да бих рекао колико је претенциозно срање. Класични Вил Смитов филм за који је некако успео да окупи и добру екипу глумаца, али узалуд.
Forushande (The Salesman) - Није развод, али још један врло добар Фархади, овог пута у знаку Артура Милера.
I, Daniel Blake - Сјајан филм Кена Лоуча. У његовом стилу.
In a Valley of Violence - Све је ово виђено, али је доста добро. Осим пар блатантних анахронизама типа cocksucker, немам већих замерки, али није ни нешто специјално. Итан је прилично уверљив, а Таиса ми је откровење, нисам је много гледао по филмовима и обратићу пажњу. Значајно ми је боља од сестре по ономе што сам видео, мада нисам гледао Мотел Бејтс, да се одмах оградим.
Personal Shopper - Чуо сам да се овде исплатило изабрати Кристен Стјуарт за улогу и да је филм заправо добар, али нисам проверио.

2017.

THE SHAPE OF WATER - Нисам ово очекивао од Гиљерма Дел Тора. Овакве бајке су дефиниција "продао си се, сисо" филма. Безусловно прихватање различитости јер "сви смо ми у основи исти" је толико пута испричана прича да ме хвата мука од саме помисли, а камоли сад кад о томе треба понешто и написати. Немојте ни сумњати да су око добра удружене све саме потлачене и угрожене мањине и групације против злих, белих Американаца који су неспособни да пригрле различитост и само брину за своје интересе. Ах, само кад не би било тих злих, фалоцентричних, милитантних болесника, сви бисмо живели у слози, црнци, педери, амфибије, Јеховини сведоци, мигранти, слушали бисмо Панонског говнара, и заједно бисмо уживали. О бесмислености свега наведеног је глупо и расправљати, а види се да су релевантне структуре прогутале удицу, струну и пловак, по 13 номинација које ово чудо има. Сели Хокинс није лоше одиграла, не могу да кажем, али далеко је то од неке антологије. И све ово каже неко ко обожава "Панов лавиринт".

CALL ME BY YOUR NAME - Нисам журио са гледањем, вероватно јер не бих могао да се повежем са причом. Рекох већ да је једина гејштина која ми је легла из неког разлога она из азијских филмова, конкретно "Days of Being Wild" и "The Wedding Banquet".

DARKEST HOUR - Осим изванредне глуме Герија Олдмена, остало је баш заборављиво и прилично досадно.

DUNKIRK - И даље мислим да је "Мементо" најбољи Ноланов филм, али овај му је један од подношљивијих у последње време. Много је бољи кад се не бави концептима времена и осталим апстракцијама које није способан да појми. Већ сам причао да је у питању, уз Тарантина, најпрецењенија фигура Холивуда, али то не значи да није у стању да направи нешто добро, само кад би се мануо мегаломаније, триповања Кјубрика и свега осталог што уз то иде.

GET OUT - За дивно чудо, врло добар филм. Калуја одличан као бесловесни протагониста, ужаси добро наговештени и представљени. Само да је било више храбрости и мудију да се филм заврши како ваља и требује, причали бисмо о једном од најзанимљивијих дебитантских филмова последњих година. Да ствар буде гора, скоро сам прочитао да студио то није дозволио.

LADY BIRD - Чинило ми се да сам ове ствари већ више пута видео и није ми деловало занимљиво да их обнављам. Можда се у неком тренутку одважим да га погледам, али не очекујем пуно.

PHANTOM THREAD - Код Пола Томаса Андерсона углавном нема средине, или буде баш добар или не буде никакав и са жаљењем могу да констатујем да је "Фантомска нит" тежак ћорак, упркос присуству фамозног Данијела Деј-Луиса, који наводно напушта глумачку каријеру зарад моднодизајнерске. Жао ми је, али нисам видео баш ништа од "бриљантног мајндгејминга", "вицкастог мушко-женског надмудривања" и осталог што се овом филму приписује у заслуге. Лепо изгледа, толико ћу му признати. Но, то је углавном то.

THE POST - Ја сам овај филм гледао, али се ничега под милим Богом не сећам, сем да глуме Мерил Стрип и Том Хенкс. Био ми је пристојан у том тренутку, али верујем да је просек, с обзиром да не памтим ни један једини детаљ. Спилбургер ме ничим није купио, као уосталом и у већини својих филмова у последњим деценијама.

THREE BILLBOARDS OUTSIDE EBBING, MISSOURI - Не знам шта да мислим. По изгледу, па и свему осталом, искључујући високопрофилне глумце, ово би требало да је један од оних малих, непретенциозних филмова. Са друге стране, чини ми се да је завредео више номинација од претходних филмова Мартина Мекдоне, а успеси на Златним глобусима убацују глумце и у конкуренцију за Оскаре. Причу већ знате, озлојеђена мајка узрокује каламбур у малом месту прозивајући власт за неспособност након што протекне превише времена од смрти њене ћерке. Филм никако није лош, далеко од тога, али ја заиста не видех ништа толико револуционарно у њему да претендује на толике ловорике. И глумци су добри, свако понаособ је имао својих момената, и Френсис Мекдорманд, и Мекдонин миљеник Сем Роквел, и увек поуздани Вуди Харелсон. Али, ако трагате за нечим што је jaw-dropping и "јебем ти живот, шта би ово" осећајем, ја то овде нисам видео. А можда само нисам добро гледао, ко ће га знати.

Roman J. Israel, Esq - Дензел Вошингтон се враћа у познати калуп бескомпромисног идеалисте, али ипак није једнодимензионалан као у већини таквих филмова, заправо оно највредније у његовом филму и јесте његов перформанс, у коме је оживео бриљантног, али ексцентричног и социјално неадаптираног адвоката. Остало је ни ту ни тамо, рекао бих да је филм у свим другим аспектима загризао више него што је способан да прогута и да је, кад једном крене у одређеном правцу, било углавном јасно како ће се све окончати. Још нешто, Дензел јесте заслужио своју номинацију (коју вероватно не би ни добио да није издувао Џејмс Франко), али да је добио трећег Оскара, ранио бих се тупим предметом у главу. Не да би било много, него и ова два мора још увек да оправдава. Колин Фарел измесечарио и узео паре.
I, Tonya - Изузетно занимљива прича, изабрана за презентовање на неконвенционалан начин, у форми неколико интервјуа. Мени се не свиђа чињеница да филм не успева до краја да се жанровски одреди - да ли је драма, црна комедија или нешто треће, са све пробијањем четвртог зида и осталим стварима - из тог разлога је тешко утврдити сам однос редитеља према свему што се десило. Глума скоро свих укључених је добра, с тим што морам да издвојим Алисон Џени, за коју сам здушно навијао на додели Оскара, и која је начисто развалила безосећајну кеву. Марго Роби је била ОК, али ми није калибар за награду. Пола оцене више иде за одличан саундтрек у ком сам уживао од почетка до краја.
The Florida Project - Осим пословично доброг Вилема Дефоа, не памтим много тога из овога. 
All the Money in the World - Нисам гледао ово, нити ми делује да би требало да журим.
Mudbound - Види претходни филм.
The Big Sick - Сасвим пристојна ром. драма која се одупире клишеима, али ипак није ништа што ћете памтити цео живот.
The Disaster Artist - Комична прича о Томију Визоу, творцу култног филма "Соба", "Грађанина Кејна лоших филмова". Осим солидне глуме Џејмса Франка, који је заслужио номинацију, коју би сигурно и добио да није познатих оптужби, нисам видео апсолутно ништа што би ми посебно држало пажњу, насмејало ме или било шта друго. Потпуно сам разочаран, али сам такође и сам крив што сам нешто очекивао, било је очигледно да ту просто нема материјала за ишта конкретно. Мада, можда је до мог смисла за хумор.
Logan - Јок, мада кажу да треба гледати због Хјуа Џекмена, али џабе кад ништа раније нисам гледао. 
Molly's Game - Није то толико рђаво, али Џесика Честејн по ко зна који пут није успела да ме убеди да је опасна и кул. Мислим да је режирао Арон Соркин и фино то тече, али финални производ није нешто што ме у крајњој линији занима.
Coco - Озбиљан цртани филм. Био сам у посебно осетљивом тренутку кад сам га гледао, али чињеница да ме је довео на ивицу суза ипак нешто говори.
Nelyubov (Loveless) - Звјагинцевљев филм ни овога пута не штеди модерну Русију. Пар усред горког развода са дванаестогодишњим сином усред жаришта њиховог бојног поља, преиспитује своје приоритете након што дечак необјашњиво нестане. Није мета филма само породица као таква, већ и комплетне државне институције, предвођене полицијом, коју апсолутно заболе за нестало дете неких тамо људи. И читава атмосфера је стерилна и суморна, комплетно у тону са целом сликом, до те мере да је поента једноставно пренаглашена - као да је Русија некаква Еритреја или Јоханезбург у доба апартхејда. Но, добро, видећемо шта ће Оскари да кажу. Антипутиновска симболика мало боде очи, али је филм свакако добар и треба га видети, ако ништа друго, због бескомпромисности и одличне глуме свих укључених. За најврхунскијег Звјагинцева, ипак, гледајте "Повратак"(2003), ту нема грешке.
Teströl és lélekröl (On Body and Soul) - Изненађујуће феноменалан филм, ако се прогута премиса да двоје људи деле исти сан. Изузетна глума свих укључених, нарочито двоје главних, а Александра Борбели је са разлогом добила награду за најбољу европску глумицу. Гледао сам га неколико пута, а вероватно ћу и поново.
The Square - Естлунд воли геометријске облике, али нажалост, гледао сам само "Троугао туге" засад. Надам се да ћу то убрзо исправити.
Blade Runner 2049 - Није то нешто најгоре икад, али сам јако пристрасан према оригиналу који ми је вероватно у топ 3 филма икад, тако да свакако није био потребан наставак, а поготово  30 година касније. Овако је испао само још једна вежба за Вилнева да покаже колико разуме СФ класике. Не разуме их рђаво, али мислим да сматра да их разуме боље него што је то заправо случај. Гослинг никад не помаже, мада се донекле слажем да се његова идиотска фаца заправо уклапа у профил лика ког игра, тако да, све зависи шта очекујете.
It - Лепо изгледа, и има пар симпатичних сцена, али то је то. Јефтина замена за хорор, пуна клишеа и Кингових уобичајених идиотарија за људе који заправо уопште не воле хорор, ликова који су стереотипни до бола, и винк-винк тренутака везаних за крај осамдесетих. И траје ужасно дуго. Можда сам везанији за мини-серију са Тимом Каријем јер сам био дете, па ми је било доста трауматичније, али ово ме баш није нимало задовољило.
The Greatest Showman - Знам да је биографски филм, да има везе са циркусом и да игра Хју Џекмен, али није ме привукло да га погледам.
Baby Driver - Није лоше, фино тече, али имам утисак да је доста претенциозан филм. Едгар Рајт ради оно своје и свакако је боље него "Сохо", добра је и екипа, али није ванвременски класик какав жели да буде.
Wind River - Солидан трилерчић са Џеремијем Ренером који је баш узлетео тих година, не наслутивши да ће тек доста касније извојевати највећу животну победу. Помислио сам да је ОК ново лице. Ништа епохално, али фино је пролетело време.
Murder on the Orient Express - Довољна је једна добра филмска верзија, она Луметова из 1974. године, а како рече једна другарица, чак и са онако добрим глумцима и солидном реализацијом, тај филм је био перо-лака категорија златних седамдесетих. Волим ја доста овде умешаних људи, нарочито Мишел, али просто нема трика којим би ово могло да се уради свежије и боље него пре педесет и кусур година. Само је фино испеглано.
Alien: Covenant - Даље уништавање франшизе. Фазбендер је ОК, али није то довољно.
Mother! - Очекивао сам знатно више. Већ сам образложио зашто овде.
Wonder - Дечко оштећеног лица креће у пети разред, по први пут похађајући конвенционалну школу. Шта може да крене наопако? Звучи интригантно, погледаћу. ЕДИТ: Испао је сладуњави просек. Дечко је фантастичан, али превише лагано све то тече с обзиром на све околности.
The Killing of a Sacred Deer - Филм који је родио Берија Киоана, тачније први му дао улогу коју је сада већ докторирао. Класични Јоргос Лантимос, није "Очњак" (шта па јесте?), али врло добар филм ако волите тако нешто. Детаље прочитајте овде.
Life - Пристојан и гледљив СФ хорор, значајно бољи од Ковенанта, никакав светски класик, али за данашње стандарде ОК филм.
Okja - Једини Бонг Џун-хо кога нисам гледао, не рачунајући овогодишњег Микија. Не знам, то са детенцетом и зверовима ми делује као хиљаду пута виђено. И-ти, Ајрон џајант и све у том стилу. Можда и грешим и можда га једном погледам, али без журбе.
Gifted - Битка за старатељство над нећаком са рођеном мајком и дете које је екстра надарено. Пожурио бих да ово погледам да у главној улози није Крис Еванс. Али, можда ме осећај вара. Даћу му прилику, можда не баш одмах, али гледаће се.
Shot Caller - Џејми фокин Ланистер има моџо да изгура улогу бруталног затвореника који повлачи потезе изван ћузе. Нисам баш екстра напаљен на ово, али важи као и за овај горе, свакако ћу га вероватно једном погледати.
The Death of Stalin - Заинтересован сам за комичан приступ овој тематици, али опет немам нешто пундравце да га што пре погледам. Сигурно ће ићи у наредним месецима.
Brawl in Cell Block 99 - Иако сам стекао поштовање према Винсу Вону као драмском глумцу гледајући га у неколико остварења, гледао сам оригинал са буразером Невилом Брендом и не треба ми ништа боље од тога.
Ghost in the Shell - Ремек-дело Маморуа Ошиија је мој омиљени аниме свих времена. Уз сво уважавање физичких аспеката моје исписнице Скарлет, ово ме не занима.
Pitch Perfect 3 - Гледао сам зато што сам претходно гледао и прва два, па као да заокружим, али ничега се не сећам.
Good Time - Прилично добар филм после ког је почела да ми се мења слика о Патинсону као глумцу, дотле искривљена Твајлајтом. Није то нешто што ћете ставити на листе омиљених филмова икад, али је врло динамичан и неуротичан филм који ће вас солидно извозити ако то волите.
Despicable Me 3 - Гледао сам прва два, и други је већ значајно слабији од првог. Погледаћу и остало због Стива Карела, али полако.
First Reformed - Шредер цео живот упија Бресона и Бергмана, али рекао бих нигде очигледније него овде. Добар је филм, Итан Хок је одличан, крај је неочекиван, и можда мало пренаглашен, али га свакако нећете заборавити. Ипак, најбоље да гледате "Дневник сеоског свештеника" и "Зимску светлост" пре овога, јер су ипак на недостижном нивоу.
Downsizing - Први Алекс Пејн који ме искрено не занима.
Going in Style - Са друге стране, ево нечега што знам да је срање, али ћу га сигурно гледати, јер Мајкл Кејн, Морган Фримен и Ен Маргарет са триста година комбиновано пљачкају банку. Какав год да је филм, то је врста ескапизма какав ми сада треба.
Т2: Trainspotting - Није без икаквог шмека, али атмосферу и угођај првог ништа не може да рекреира. Нешто опширније овде.
You Were Never Really Here - Жао ми је да констатујем да осим изузетне улоге Хоакина Финикса, овај филм нема много чиме да се похвали. Доста се нестрпљиво чекао, али испао је ћорак.
The Breadwinner - Интересантан и меморабилан анимирани филм у коме авганистанска девојчица са почетка овог века мора да се преруши у мушкарца да би зарађивала за породицу. Када државу контролишу Талибани, то није баш лак задатак.
Detroit - Интригантна тема, мада ме одбија због дужине.
The Beguiled - Гледао сам Сигелов филм са Клинтом и врхунском екипом глумица, тако да немам неко интересовање за овај, извесно инфериорни, римејк. Јесте и ова екипа добра, али не знам шта још могу да ми дају што већ нисам добио од Џералдин Пејџ и несрећне Елизабет Хартман.
A Taxi Driver - По ко зна који пут кажем, брат Сонг Канг-хо и даље треба да сними филм који ми се неће допасти. Штавише, мислим да ће ме његово име најбрже од свих глумаца натерати да нешто погледам. Овде је он таксиста и самохрани отац који из нужде прихвата да превезе немачког новинара од Сеула до Гвангџуа током устанка, међутим, брзо ће због тога зажалити кад постане део дешавања против своје воље. Одлична ствар и одлична улога. Још једна у низу.
I Don't Feel at Home in This World Anymore - Тешко да ћете чути за овај филм кад се прича о било каквим наградама, али је толико дивно непретенциозан да сам ја био просто одушевљен. Још је чудније ако кажем да је за овај филм заслужан Нетфликс. У питању је брза мешавина трилера, драме и апсурдно црне комедије, која вас у сат и по константно вози и не постоји тренутак празног хода. Депресивној болничарки лопови проваљују у кућу и краду неке ствари, да би она практично нашла неки нови смисао живота у привођењу кримоса правди, међутим негде на том путу схвата да је ипак загризла мало више него што може да прогута. Помаже јој једва подношљиви комшија. Свака препорука за филм, који је мене повремено подсећао на ортодоксну коеновштину, како год то звучало. Мелани Лински просто бриљира. Имам мало проблема са Илајџом Вудом, који је мени ужасан глумац, али можда је и само лични анимозитет у питању.
November - Нешто интересантно и потпуно другачије. Није на нивоу "Кушања Светог Тонија", али је сасвим ОК филм.
In the Fade - После ничим изазваног бомбашког напада у ком су погинули њен муж и мали син, сломљена жена покушава да открије починиоце и њихове разлоге, и да се побрине да се правда изврши. Волим филмове Фатиха Акина, а ова немачко-турска прича пружа занимљиво драмско поприште, тако да ово и те како можете погледати, још ако волите Дајану Кругер, ето повода.
My Cousin Rachel - Погледао бих због интригантне приче Дафне Ди Морије и чињенице да бих Рејчел Вајс гледао у било чему. Гледао сам Оливију Де Хавиланд и Ричарда Бартона, тако да не очекујем побољшање, иако то није најбољи рад ниједног од њих, али ето, можда једном погледам.
The Wife - Солидно, али најављивано много помпезније него што заслужује.
The Hero - Чојк збрковима обелио образ. Није ни чудо, Сем Елиот је у питању.

2018.

GREEN BOOK - Добар филм, све ОК и пристојно, али сувише лагано и сувише ванила за ствари које адресира и проблеме које гађа, па самим тим и превише заборављив по мојим параметрима за један филм године. То се види и по чињеници да га данас, једва 6-7 година касније, нико живи више и не помиње. 

BLACK PANTHER - Волим Чедвика Боузмена, почивао у миру, али не занима ме.

BLACKkKLANSMAN - Ово нисам гледао, а требало би, због уистину потенцијално заниљиве приче. Додуше, глумачка екипа ми не улива наду, али, да будем поштен, Дензела Јуниора сам гледао само у истински грозном "Тенету", тако да му треба дати још неку шансу. У сваком случају, трудићу се да погледам у скорије време.

BOHEMIAN RHAPSODY - Група калибра "Квина" је заслужила бољи филм и брига ме колико га је чланова бенда индорсовало. И да се ради само о Фредију Меркјурију, заслужио је боље, без обзира што Рами Малек ради шта може са сценариом (то је једна од две његове добре улоге, поред Мистер Робота). Оно са 20 минута концерта је баш јефтино извлачење и попуњавање времена, а толико занимљивих аспеката из живота групе и самог Фарока Булсаре није ни такнуто. Зна се по којој је линији Брајан Сингер добио ово да режира, али требало је да узме неко ко заиста воли дотичног и овај бенд. Баш сам много очекивао и баш сам разочаран.

THE FAVOURITE - Ништа ми се ово није свиђало кад сам гледао. Сећам се неких дворских сплетки, зечева, осамнаестог века и борбе за утицај над краљицом, али ништа ме под милим Богом ту није заинтригирало. Додуше, у корену тога можда стоји личан проблем који имам са Оливијом Колмен коју заиста не могу да смислим, мада је са друге стране Рејчел Вајс коју обожавам. У сваком случају, није ми пружио оно чему сам се надао и више ми се, на пример, допала поменута "Служавка" Бонг Џун-хоа. Можда је време за репризу, али не журим.

ROMA - Обично сам благонаклон према Ињаритуу, осим кад је у питању "Вавилон" коме заиста нема спаса, али овај филм ми је био смртно досадан. На папиру је деловало да би требало изузетно да ми се свиди, али десило се управо супротно.

A STAR IS BORN - Четврта верзија овога заиста никоме не треба. Волим и Џенет Гејнор, чак и Барбра Стрејсенд има својих чари, што никад нисам мислио да ћу рећи. Међутим, дефинитивна верзија је она са Џуди Гарланд, и ма колико пута овај филм био снимљен, ниједна верзија неће надмашити ту. Верујем да су се ово двоје потрудили, али слабо је то.

VICE - Немам неко интересовање да о Дику Чејнију сазнам више од онога што ми је већ познато, али чујем да је у питању црна комедија, а и увек је занимљиво гледати лудог Бејла, тако да ми се можда и омакне због целокупно одличне екипе глумаца. Додуше, јавља ми се да је досадан, пошто ме Адам Мекеј није убедио да уме да ради на динамици својих филмова узевши у обзир оно што сам досад гледао, поготово The Big Short је био досадан као смрт. Али, видећемо.

A Quiet Place - Пристојан филм, добра глума и све, али имам утисак да су финансијске амбиције истог на концу надвисиле уметнички и вредносни потенцијал. Премиса је доста оригинална, али не поприма размере какве је могла, већ остаје на нивоу симпатичног гимика. Помаже што су Џон и Емили доста готиван пар и у стварном животу.
Ready Player One - Нимало ме није вукло да погледам, а верујем да и неће.
Hereditary - Солидан филм за три до три плус који гради интригантну причу, додуше уз преочигледно зазивање много већих имена од свог редитеља, попут Кјубрика или Фридкина (притом врло видљиво и сваком лаику јасно), само да би се у последњем делу потпуно распао и отишао у десетом правцу који нема никаквог смисла. Зашто, не знам, али баш му није требало.
Bird Box - Смеће.
Annihilation - Привукла ме солидна екипа, и потенцијално занимљива прича. Какав ужас. Што би рекао Џони Штулић - о, мој Боже, како грозан филм. Све пршти од лажне политичке коректности и расно мешаног гиноцентризма, тако да ти фактори засењују све друго - коме треба прича, сценарио, режија, и било шта везано за реализацију филма уопште кад су испуњени критеријуми и кад је толико огрезао у воукизму да је то заиста за повраћање. Што је најгоре, овај Гарланд није потпуни безвезњак и од њега сам ипак нешто очекивао.
Incredibles 2 - Гледаћу ово, с обзиром да ми се оригинал баш допао, али очекујем доста мање.
Tomb Raider - Веровали или не, ово сам само играо, нисам гледао Анђелину Џоли, тако да ми овај рибут, или шта је већ, дође као први. Викандерова није лоша глумица и заслужује прилику, али нећу журити.
First Man - Јако ме нервира Демијан Чазел из већ познатих разлога, тако да ме ово није нимало привукло, поготово са Гослингом у улози Нила Армстронга и трајањем од 2 и по сата.
Crazy Rich Asians - Интересантно, али ипак исподпросечно, чак ни Мишел Јео као кева оштроконђа не успева превише да извади ствари.
Ralph Breaks the Internet - Допао ми се први део, а други још нисам гледао, али хоћу.
A Simple Favor - Има моменте, ал' гризе више него што може да жваће, да се послужим несрећним англосаксонским буквализмом. Написао сам огроман ривју на енглеском на ЛБ, али ме мрзи да га преводим, можда бих да је филм бољи. Углавном, желео је много редитељ, а мало остварио.
The Ballad of Buster Scruggs - Један од ретких филмова Коенових који нисам гледао. Рекло би се, још једна кантри екстраваганца, значи, могло би да буде њихово буњиште.
Bad Times at the El Royale - Још један од оних случајева "ово сам гледао, али се ничег не сећам", јер по заплету видим да ми је познато и да сам у неком тренутку гледао такав филм, али детаљи ми измичу, па тако за живу главу не могу да се сетим ваља ли ово штогод. Чини ми се да нисам имао лош утисак, али све је у магли.
Creed 2 - Нажалост, најслабији филм од три. Освета Драговом сину је баш јефтин плот дивајс.
The Mule - Клинџа опет даје све од себе и супер је, али филм сам по себи није нешто, упркос доста занимљивој премиси.
The Predator - Не.
Capernaum - Одавно је већ на листи.
Beautiful Boy - Још један филм за који сам доста заинтересован.
Suspiria - Овај римејк можда јесте гламурознији од оригинала, али то нема никакве везе са квалитетом. Суспирија и Јарко црвено су Арђентови најбољи филмови и овај напухани, испразни Гвадањинов филм не може ни да приђе Џесики Валтер, Џоан Бенет и компанији.
The House That Jack Built - Мет Дилон дуго није био бољи и концепт је занимљив, али Ларс фон Трир има доста, бар за мој грош, бољих филмова.
Manbiki kazoku (Shoplifters) - Корееда ми готово увек уради ово, прва половина је можда и преспора за своје добро, да би се гледалац упознао са ликовима и њиховим односима и да би му се увукли под кожу. Онда га друга половина удари у главу тешким емоцијама и следећих пола сата не зна где се налази. Није баш успешан у 100% случајева, али ово му је један од најбољих филмова.
Climax - Нисам гледао. Открио сам да ме Гаспар Ное, нажалост, све мање занима.
Beoning (Burning) - Већ сам у претходном тексту рекао свашта о овом филму, и мислим да је одличан. Читајте овде.
Death Wish - Саосећам са патњом Бруса Вилиса и до смрти ћу волети Елизабет Шу, али ово ме баш не занима. Светиње као што је оригинал са Чарлсом Бронсоном не треба дирати.
Tumbbad - Од неколико заљубљеника у хорор сам чуо да ово уопште није лоше. Видећемо.
Zimna wojna (Cold War) - Још један филм који сам гледао, а апсолутно се ничега не сећам, сем да ми је био пристојан и да се чује "Свилен конац".
The Old Man & the Gun - Интересантан и питом филм са Робертом Редфордом, мислим и засада последњи његов. Није лош за погледати једном без очекивања, дедица је природно харизматичан, а и Сиси је увек ОК.
Stan & Ollie - Имајући у виду колико ценим Станлија и Олија и колико сам их гледао и волео као дете, срамота је што ово још нисам гледао.
Todos lo saben (Everybody Knows) - Релативно пристојан филм, али убедљиво најслабији и најпредвидљивији Фархадијев наслов.
Destroyer - Добра Никол Кидмен, али просек.
Dogman - Неочекивано добар филм Матеа Гаронеа.

2019.

GISAENGCHUNG (PARASITE) - Ово је филм који је променио историју доделе Оскара, у смислу да је истовремено освојио и најбољи филм и најбољи страни филм. Не знам ни како је то могуће, у сваком случају изузетно важно остварење, чак бих рекао једно од битнијих у овом веку - класна борба, црна комедија, драма, трилер, сценографско-архитектонски омажи Жаку Татију, изванредна глумачка постава предвођена великим Сонг Канг-хоом - све је ту. Не може пуно боље.

FORD v FERRARI - Џејмс Менголд режира са гуштом и постава је ОК, али филм је у суштини без везе, нема баш ништа меморабилно у њему.

THE IRISHMAN - Живи ужас, стварно једно од већих разочарења овог века. Писао сам детаљније овде.

JOJO RABBIT - Интересантан концепт и фино то све делује, али не видим разлог за толику хвалу. Неколико лепих улога, поготово сам задовољан са Скарлет, која је тек спорадично показивала да уме да упари улогу са изгледом. Роквел и Мекензијева такође ОК.

JOKER - Врло добар филм и одлична улога Хоакина Финикса, али имам проблем са одузимањем стриповско-метафизичких карактеристика Џокеру, јер је тако претворен у још једног типа кога гази нехумано друштво, па он полуди и искали бес - а то је већ помало клише.

LITTLE WOMEN - Гледао сам две старе верзије, ако је за вајду, доста је.

MARRIAGE STORY - Опет фин филм и све је то ОК, али по мени нема нешто превише разлога за толике похвале. Ноа Баумбах је баш тешко поднео родитељски развод, има гомилу филмова који се тиме баве. Лора Дерн је зарадила Оскара, и јесте била упечатљива, али не памтим нешто посебно из тог филма. Некако ми је и Адам Драјвер сав недефинисан, не постоји филм у коме ме је одушевио.

1917 - Нисам гледао, а интересује ме шта је Сем Мендес урадио са овим. Сигурно ћу то брзо учинити и надам се да ћу видети чиме је толико освојио публику.

ONCE UPON A TIME...IN HOLLYWOOD - Фино љубавно писмо Холивуду и лепа бајка, сви бисмо волели да се у животу све завршава као у овом филму. Увредљив приказ Бруса Лија, Оскар за Бреда Пита и неколико сада познатих глумица које је наводно "открио" Квентин Тарантино, иако су све листом већ наступале у филмовима.

Dolor y gloria (Pain and Glory) - Овај Алмодоваров филм сам потпуно заборавио, сећам се само Антонија Бандераса и неког "Осам и по" трипа, у питању је живот редитеља кроз флешбекове. Нисам га лоше ни оценио (3.5/5), што значи да ми је прилично легао, али детаља не могу да се сетим ни за живу главу.
The Two Popes - Нисам гледао и не вуче ме, без обзира на тешку глумачку артиљерију.
Judy - Рене је ово одлично одрадила, али Џуди је дефинитивно била сувише велика и важна личност да би се њен биопик фокусирао само на последњу годину или две њеног живота. Морало се видети како је постала оно што јесте у том периоду и ко ју је таквом направио. Заслужила је више, и у животу, и у филму о себи.
Richard Jewell - Још један од оних које нисам гледао, а требало би, с обзиром да углавном наслепо дајем подршку Клинтовим режијама и ово је заиста један од ретких филмова које још нисам погледао где је он иза камере. Из неког разлога нисам превише узбуђен, али греје ме помисао да је Кети Бејтс номинована, то не може бити лоше.
Klaus - Задивљујуће свеж филм на врло познату и надугачко рабљену премису. Можда цртеж није баш пеглан, али то у неку руку и доприноси одличној атмосфери.
Knives Out - Симпатичан whodunit инспирисан некадашњим choose-your-adventure књигама, уз по две жлице Холмса и Поароа, који вади добра глумачка екипа. Ипак, није ни изблиза добар колико мисли да јесте.
Midsommar - Просечан филм од кога су бољи сви они на које се наслања и од којих обилато позајмљује, пре свих Легло, Човек од прућа и Поседнутост.
The Gentlemen - Гај Ричи се враћа у познати миље и атмосферу са одличном екипом приде. Није то на нивоу Снеча и Чађавих двоцевки, али је сасвим солидно и треба га погледати.
Us - Џордан Пил је одлично одрадио свој први филм, а онда је за други добио озбиљан буџет и одрешене руке, па се мало и заиграо у свему томе. 
Terminator: Dark Fate - Још један бесмислени наставак све бесмисленије франшизе. Извукли су и деда Арнија и баба Линду из нафталина за ово.
It: Chapter Two - Исто као и кец, визуелно угодан, али предуг филм који не испуњава ни пола свог потенцијала. Можда је и мање занимљив када деца нису јунаци.
The Lighthouse - Најамбициознији Егерсов филм, препун симболике и различитих могућности за тумачење, па како ко схвати. Свакако макар солидан филм, а за неко дубље тумачење бих морао бар још једном да га погледам. Дефо и Патинсон изузетни, овај други барабар са ветераном, велико поштовање.
Uncut Gems - Баш добар филм, изванредно напета атмосфера и Адам Сендлер је супер, оличење живе анксиозности. Велики прст у око за све који му спочитавају глумачко неумеће. Оку увек прија и видети великог Биг Тикета, наравно. Баш сам задовољан како је све испало.
Doctor Sleep - Одлагао сам овај наставак "Исијавања" због дужине и због сумње да ико може да рекреира ону атмосферу. Ипак, даћу му прилику убрзо.
El camino - Нисам најзадовољнији, али приче су затворене на пристојан начин, а за све остало што треба, ту је "Better Call Saul", тако да се може са правом рећи да је, кад се све сабере и одузме, "Breaking Bad" франшиза (мука ми је да је тако зовем, али ајде) једна од најбољих у историји телевизије.
Bombshell - Интригантна тема и добра екипа. Погледаћу.
The Peanut Butter Falcon - Исто важи и за овај филм.
Glass - Доста хајпа, а сем одличног Мекавоја, стварно ништа специјално.
Yesterday - Занимљива премиса која је нажалост само половично спроведена у филм вредан пажње. Може се једном погледати свакако.
Ad Astra - Нисам гледао, није ме нешто привукло, али могуће да ћу му дати прилику релативно ускоро.
Rocketman - Још један из масе музичких биопика који се ни по чему није издвојио од других.
Color Out of Space - Срам ме било што сам пропустио ову Стенлијеву Лавкрафтовштину. Он је обично знао шта ради са таквим стварима. Погледаће се.
Sound of Metal - Солидан филм и одлична глума Риза Ахмеда који ми је већ скренуо пажњу у оној мини-серији са Џоном Туртуром (како год да се зове, и то погледајте).
The Highwaymen - Ово сам скинуо одмах по изласку, али још нисам погледао, не знам зашто. Номинално делује занимљиво.
Der goldene Handschuh - Има Фатих Акин бољих филмова, али није лош ни овај о бруталном серијском убици у Хамбургу седамдесетих. Јонас Даслер је изврстан, апсолутно носи филм.
Just Mercy - Ово заправо звучи као нешто што би могло да ми легне, видећу.
Rambo: Last Blood - Још један наставак који апсолутно никоме не треба.
The Good Liar - Просек филм, али је увек супер надмудривање две легенде.
The Farewell - Кинеска фил-гуд драмедија у којој фамилија поштеђује бабу лоше дијагнозе и организује венчање да би окупила родбину као опроштај. Све већ виђено и све се већ зна шта можете очекивати, али није лоше, макар за једно гледање. Потребни су такви филмови с времена на време.
Long Shot - Није то толико рђаво, што је најгоре, али једноставно не можете ни у најлуђим сновима повезати Сета Рогена са Шарлиз Терон. Жао ми је, то просто није могуће.
The Professor and the Madman - Добар тандем, али нисам гледао.
21 Bridges - Ово сам гледао због одласка Чедвика Боузмена и он је, по навици, добар. Нажалост, филм није нешто, напротив.
Motherless Brooklyn - Овај сам једва чекао, и Едвард Нортон није изневерио, па ни Брус Вилис. Међутим, по ко зна који пут, филм ме није одушевио, далеко од тога.
Dolemite Is My Name - Јака црна постава предвођена Едијем Марфијем и Веслијем Снајпсом. Еди одавно није био харизматичнији, баш ми се допало. Није то сад у рангу његових најјачих класика, али је добар филм свакако.
Медена земја - Одличан македонски документарац који је заслужено био међу пет номинованих за Оскара за најбољи страни филм.
Ventajas de viajar en tren (Advantages of Travelling by Train) - Врло бизарна и врло црна шпанска мешавина комедије и трилера. Ко воли, ово је супер, а ја волим. Не може буразер Луис Тосар да глуми у нормалном филму.

2020.

NOMADLAND - Нажалост, још један веома заборављив и не претерано добар филм који ми је изнад свега био досадан. Добра је Френсис Мекдорманд (нисам сигуран да је довољно за Оскара, па још трећег), добар је Дејвид Стретхерн, али ми се чини да је највећи адут овог филма то што га је режирала жена, која је уз то и Азијаткиња. Шта да се ради.

THE FATHER - Филм нас води на пут у ум човека од осамдесет и нешто година који се бори са деменцијом, и осим тога се не дешава ништа посебно, али какав је то само пут. Тај ум се распада и човек покушава да разуме оно што ради и оно што му се догађа док га посећују и окружују различити људи. Ентони Хопкинс је невероватан и лагано балансира између иритације, беса и страха без икаквог преглумљавања и уз само једно дизање гласа у целом филму. Феноменалан распон емоција кроз ситне гестове, мале смехове и много тога другог. Упозорење да заиста није лако све то гледати ако знате некога са сличним проблемима.

MANK - Има доста тога доброг и доста тога лошег, на крају неки просечан бућкуриш и филм који није много налик на ствари на које смо навикли од Дејвида Финчера. Нека све остане на реченици да овај биопик најблаже речено није претерано занимљив.

SOUND OF METAL - Већ сам поменуо горе, доста добар филм који јуначки носи Риз Ахмед.

JUDAS AND THE BLACK MESSIAH, PROMISING YOUNG WOMAN, MINARI, THE TRIAL OF CHICAGO 7 - Ова четири нисам гледао, и ниједан ме нешто не привлачи ни да пожурим, можда евентуално овај последњи, али видећемо.

Druk (Another Round) - Изгледа лепо и сви одлично глуме, али очекивао сам и предвидео апсолутно све што се дешава. Не зато што сам изузетно паметан, него зато јер овде нема ништа посебно оригинално. Очекивао сам, ако не да будем изненађен, онда бар мало више укључен у целу ствар. Други Винтербергови филмови много више ударају у главу и плексус и емотивно разарају од овога, и стварно ми је жао да констатујем да ни у једном тренутку нема потребне напетости, нити су, да се тако изразим, буквално превевши англосаксонску фразу, улози довољно високи. Не може се рећи да сам потпуно разочаран, али нисам ни преплављен емоцијама како је обично случај са филмовима овог режисера.
Ma Rainey's Black Bottom - Овај филм заслужује да буде гледан, ако ништа друго, због назива, и због последње улоге Чедвика Боузмена који је постхумно номинован. Исправићу то ускоро.
Pieces of a Woman - Кажу да је Ванеса Кирби разбила ову улогу. Провериће се.
Soul - Добитник Оскара за најбољи анимирани филм. Делује ми интересантно и ускоро ћу га гледати.
Tenet - Написао сам огроман ривју за ово на Летербоксду који стварно немам воље да преписујем овде на српском. Просто речено, грозан филм, ужасан сценарио, испразни ликови, протраћен одлични Патинсон и још једно квази-интелектуално срање које је Нолан успео да прода армији својих следбеника.
Greyhound - Ово ми ваља погледати, ако не због Тома Хенкса онда пре свега због тихе патње Елизабет Шу и Стивена Грејема. Мислио сам да се ради о некаквом аутобусу судећи по називу, али у питању је подморница и Други светски рат, тако да има наде да није потпуна глупост.
The Devil All the Time - Ово би такође могло да ми легне, заштита вољених у заосталом послератном граду препуном бруталности и корупције. Sign me up, што се каже.
The Invisible Man - Измалтретирана жена чији се муж злостављач рокнуо и оставио јој богатство почиње да осећа присуство невидљиве силе које јој нагриза ионако пољуљану психу. Врло добар почетак и солидна средина, али крајња трећина поништава све дотад виђено и ослања се на "шокантне" твистове који немају утемељење ни у чему што смо видели пре тога. Штета, могло је да буде изузетно, има неколико баш језивих сцена.
A Quiet Place 2 - Тек треба први да погледам, а ценим да је, као и готово увек, други слабији.
Emma - Зна се да волим Ању Тејлор-Џој, али не пада ми на памет да ово гледам, коме треба трећа или четврта адаптација истог дела Џејн Остин у двадесет и нешто година. Свакако бих је пре истолерисао од Гвинет Палтроу, ако ништа друго због визуелног ужитка, али гледао сам ТВ верзију са Кејт Бекинсејл, тако да ни ту нема могућности за побољшање.
I'm Thinking of Ending Things - Ако треба читати књигу да би се разумео филм, тај филм није добар. Ако знате Кауфмана, знате и шта да очекујете. Ја сам међу оних мало људи који нису ни на једној страни спектра кад је у питању наклоност према овом филму, већ сам негде у средини. Ипак, и поред тога што је глума већински сјајна и што све то није без смисла и поенте, она се ипак гуши у бескрајним монолозима, дијалозима, објашњењима, филозофским винк-винковима, самозадовољним тирадама и аутофелацијима.
The Night House - Доста добар филм, мада се распада у последњој трећини. Ребека Хол је стварно одлична. У питању је прича о љубави и губитку са веома храбром и одважном централном метафором која је скоро савршена све до последњег дела.
The Dry - Ерик Бана се враћа у свој град који је појела суша да би ишао на сахрану, али његов повратак отвара стару рану у виду нерешеног убиства девојке. Солидан, мада предвидљив филм, ништа специјално, може се једном погледати.
Call of the Wild - Нисам сигуран да ова верзија са препарираним и полупокретним Харисоном Фордом може да има сличан ефекат као старије. Видећу, али можда је боље поново прочитати роман.
The Banker - Екипа ме привлачи да погледам ово, и вероватно и хоћу, ускоро.
Hillbilly Elegy - Оно што сам рекао изнад важи и овде, плаши ме огавни популизам Рона Хауарда, али бацићу поглед.
Unhinged - Лош филм са преглупом протагонисткињом, али Расел Кроу је забаван као психопата. Може се једном погледати ако се искључи мозак.
Bad Boys for Life - Ова двојица су увек забавна, али све је ово сад већ шибање мртвог коња.
Capone - Толико глуп и лош филм да не заслужује ни коментар.
Borat Subsequent Moviefilm - Има пар сцена за грохотан смех, али значајно слабији филм од претходника.
Bill & Ted Face the Music - Не хтедох да кварим детињство гледањем овога.
The Night Clerk - Јако лош Де Палма-вонаби филм. Тај Шеридан је добар и споредна екипа је ОК, али веома је слабо све то.
The Social Dilemma - Очекивао сам више и боље.
Let Him Go - Овај "спорогорећи" вестерн-трилер вас неће одвести до непознатих територија, али неће ни ићи линијом мањег отпора. Такође, лошији филм би искористио прилику за рабљење клишеа, што овај не чини. Једном кад се залауфа (негде око вечере) не губи корак све до очекивано експлозивног краја. Сјајна глума троје главних глумаца где се не зна ко је бољи и свако добија прилику да засија. Дајте прилику овом филму, могао је бити бољи, али је и овакав бољи од већине нових филмова, ја сам врло задовољан.
On the Rocks - На папиру занимљиво, али ме не занима.
One Night in Miami... - Слично као и претходник, само што сам гледао, интересантно то делује, али нисам се нашао инволвираним. Имам утисак да се негде унутра налазио значајно бољи филм.
French Exit - Очекивао сам да Мишел направи нешто са овом улогом, и заиста је лепо игра, али сам филм је заиста ништа посебно.








































недеља, 13. април 2025.

Деконструкција дубоких траума и друштвених аномалија у филмовима Ли Чанг-донга - ретроспектива

Имам утисак да се од свих важнијих фигура корејског филма почевши од васкрсења те кинематографије које је почело крајем деведесетих најмање помиње Ли Чанг-донг. Ако бисмо анализирали разлоге што ће се људи пре сетити нпр. Парк Чан-вука, Бонг Џун-хоа или Ким Ки-дука, ту би морала да уђе чињеница и да је за безмало тридесет година режирао једва шест дугометражних остварења. Није ни покушао да се прогура до Холивуда, што није само по себи лоше, јер га филмски сладокусци свакако познају. Али, имам утисак да се премало прича о овом мајстору елегантне поетике и убитачне меланхолије чији филмови никог не остављају равнодушним. Зна се да азијски редитељи знају да му га дају по емоцији преко сваке мере и одврну је на једанаестицу, а одређени кадрови гледаоцима могу да засмрде на патетику, са све виолинама у позадини. Међутим, иако Чанг-донг има у свом опусу две-три такве сцене, оне никад нису извучене из рукава и постављене као подупирач који долази ниоткуда као код неких. Када вам у његовим филмовима дође да закукате кано кукавице и преврћете кано ластавице, а има таквих момената, те емоције имају и те какву подлогу и утемељење. Овај текст ће покушати да то осветли.

Ли је јако занимљива личност по томе што се, као мало ко из редитељске бранше, претходно остварио као изузетан књижевник. Подједнако успешан у обе сфере, могло би се рећи да је инспирацију вукао из сопственог живота који је уистину веома интересантан. Рођен је у граду Диђу јула 1954. године, а његово родно место је најдесничарскији град у Јужној Кореји. Како то обично бива, његови родитељи, поготово отац, су били лево настројени, а одрастање у некада угледној породици са социјалистичким везама је умногоме касније одредило и његов стил. У свет филма је ушао готово случајно и није имао формално филмско образовање. Дипломирао је корејску књижевност на локалном универзитету почетком осамдесетих, а први роман је објавио 1983. године. У то време је предавао корејски језик у школи, а доста времена је проводио и у позоришту, где је писао и режирао комаде. Ипак, релативно брзо је освојио публику писањем и пробио се као млади писац од ког се доста може очекивати. Он сам је говорио о свом стилу писања да му се увек чини да пише за једну особу која мисли и осећа исто што и он, практично у форми љубавног писма одређеној особи која разуме шта пише и дели са њим мисли и осећања. Осамдесет седме је издао прву кратку причу "Поседнутост", а потом и новелу "Много је срања у Нокчуну" 1992. године, која му је донела и државну награду. Међутим, тај успех га није само етаблирао у књижевној сфери, већ му је отворио и друга врата. Редитељ Парк Кванг-су је био одушевљен његовим писањем и позвао га да му напише сценарио за филм "До звезданог острва". Ли не само да је написао тај сценарио, већ је испословао и посао асистента редитеља, а постао је и први асистент првог дана снимања кад се пројектовани први асистент није појавио на снимању. Филм је изашао 1993. године и доживео је довољан успех да га поменути редитељ опет позове на сарадњу. Био је један од писаца за његов наредни филм "Једна варница" из 1995. године, а наредне године је издао роман "Упорност". Негде у то време су почеле да се рађају идеје и за први самостални филмски пројекат и било је јасно да ће се убрзо окушати и на том пољу. Није морало дуго да се чека, те је његов редитељски првенац угледао светлост дана већ 1997. године, баш у време када је нови корејски филм хватао замах и постајао светска сила. Упоредо са филмом "Тајни сјај" је издао још једну причу, а у последњих неколико година је издао још неколико кратких прича, а ове године (то се можда већ и десило) ће бити издата и прва збирка на енглеском "Снежни дан и друге приче" која обухвата четири кратке приче и три новеле из оригиналних корејских збирки "Папир који гори" и "Много је срања у Нокчуну".

Ли је описао свој креативни процес као израз потпуног очаја. Приче су му листом мрачне и баве се губитком, патњом и отуђењем, уз обавезну борбу са психолошком траумом. Јунаци иду кроз ситуације у којима се налазе трагајући за смислом живота, али је та потрага често узалудна. Филмови му често садрже елементе трагедије, са памћењем и успоменама као битним елементом. Ипак, редитељ увек користи прилику да искаже одређене поенте о корејском друштву које махом приказује као репресивно. Описи друштвено-политичке климе у земљи нису нимало весели, а Ли кроз реалне описе ликова у невољи тера публику да се преиспита и погледају директно у непријатности које друштво свесно или несвесно гура под тепих. С обзиром да никад није бежао од слонова у соби, овај редитељ искусно сецира све аномалије на које његови филмови скрећу пажњу, а нема их мало. Он нема посебан стил режије и не даје директна упутства око тога како треба да се глуми или понаша, већ му је важније да глумци уђу у лик, осећају се и мисле као он, а он помаже причањем одређених прича које не морају нужно да имају везе са радњом филма. Свакако је у питању веома необичан метод и наводно су одређени глумци осећали велики притисак, а Ли је објашњавао да никад не диже глас, већ жели да се глумци сами нађу у лику. Интересантно је да је желео да буде сликар, што доста објашњава његов уметнички сензибилитет. Трећи је од четворо браће, а млађи брат Ли Џун-донг је продуцент његових филмова. Треба рећи да увек своје филмове ставља у контекст важних историјских догађаја за Јужну Кореју. Његова дубока емпатија и смисао за историјску подлогу га чине изузетно слојевитим редитељем и супер писцем.

"До звезданог острва" је први филм прве корејске независне продукције. Он се наслања на сигурно најважнији догађај модерне корејске историје, а то је рат у Кореји. У питању је прича о човеку који се враћа у родни град да сахрани оца једног од својих пријатеља. Тај догађај приморава и њега и остале житеље да се осврну на ратни масакр који је покојник организовао. "Једна варница" говори о сагледавању прошлости кроз призму још савременијег догађаја. У средишту је радник који је пропатио за своја уверења везана за реформу рада у фабрици седамдесетих. За њега сазнајемо из приче биографа који живи пет година касније, на врхунцу бруталног режима Парк Чунг-хија. Ипак, Лијева огромна интелигенција омогућава му да ствари сагледа слојевито и реално, а не црно-бело. Са једне стране је дефинитивно био наклоњен пролетерској борби радника, а истовремено је изразито сумњао у искреност крајње левице, јер је видео њене лоше ефекте на сопствену породицу, јер његов отац, иако дефинитивно левичар, из неког разлога, никад није имао сталан посао. И уопште, готово сваки филм Ли Чанг-донга се може посматрати из политичке и друштвене перспективе, о чему ћу детаљније говорити у наставку. Како сам рекао, 1997. године је било време за дугометражни деби и представљање широком аудиторијуму.

CHOLOGMULGOGI (GREEN FISH, 1997)

Како обично и бива са делима режисера његовог типа, овај дебитантски филм је вероватно најдиректнији и најлакши за разумевање, међутим то никако не значи да није његов филм један кроз један. Друштвено-политички коментар је ту и оштар је као и увек. Умешно мешање нео-ноар конвенција са критиком друштва у транзицији чини "Зелену рибу" убедљивим насловом који је одмах наговестио да је Ли Чанг-донг један од оних на које треба обратити пажњу. Протагониста Макдонг се враћа возом из војске и сукобљава са неколико гангстера који малтретирају девојку. Тиме га она ненамерно увлачи у свет подземља након што се врати у родни град који више не препознаје и затекне своју породицу у изузетно незавидној ситуацији. Неко време му неочекивано добро иде у том свету, али докле све може трајати ако се зна и види да то није његово буњиште и да он ту не припада? Сместивши радњу у маргиналне, неатрактивне делове Сеула, редитељ и сценариста омогућава гледаоцу да види и другу страну медаље. Поља и дрвеће су замениле високе зграде, а породица главног јунака је у расулу - најстарији брат је ментално заостао, други је полицајац алкохоличар, трећи достављач јаја, а сестра му ради као хостеса која пружа разне понижавајуће услуге муштеријама. Макдонгов сан да сви живе заједно и воде породични бизнис им је смешан због времена у коме живе и нема изгледа да ће се нешто променити. Наклоност ка девојци којој је помогао га гура дубље у свет подземља, а познанство са шефом једног клана и његовом екипом ће заувек променити његов живот. Иако су му крајње намере племените, овај антихерој мора да се суочи са последицама избора које прави док му живот о коме сања све више измиче. Време не чека никог, а поменута транзиција немилосрдно гази жртве које немају стомак да јој се прилагоде, као што се и у нашој земљи видело. Ли Чанг-донг није човек који ће улепшавати стварност и није баш познат по срећним крајевима, а ви погледајте хоће ли Макдонг и његова изабраница дочекати жељену будућност. Сценариста и редитељ од самих почетака воли да исказује емпатију за људе којима је живот поделио лошу руку. Хан Сук-кју и Шим Хје-ђин су изузетни, Мон-Сунг-кјун је одличан као окрутни шеф, а велики Сонг Канг-хо у овом филму бележи своју прву улогу са текстом као један од његових хенчмена. Филм је освојио преко 20 награда у Јужној Кореји и устоличио Ли Чанг-донга као једно од значајних нових имена корејског филма. Он је ту репутацију и потврдио већ следећим филмом. Иако је ово можда тек почетак и у питању је дефинитивно најмање "уметнички" филм под палицом овог редитеља, "Зелена риба" не сме да се пропусти, ни као део опуса, ни као појединачни филм. Можда је чак и добро кренути од њега ради лакшег загревања, што не значи да га не вреди видети, о контрер.

BAKHA SATANG (PEPPERMINT CANDY, 1999)

"Пеперминт бомбона" показује Лијеву преокупацију цикличном природом времена и модерном корејском историјом која је испуњена деликатним временима и немилим догађајима. Кроз седам поглавља прелама се живот главног јунака током двадесетак година, које су истовремено и преглед значајних догађаја у том периоду, а такође и свега што га је натерало са очајнички чин са почетка. Након прављења велике збрке на пикнику са групом пријатеља која се окупила после две деценије, дотични се баца пред долазећи воз уз повик "Желим да се вратим". Филм потом користи инверзну хронологију да би нам показао живот главног лика који га је довео дотле да дигне руку на себе. Сул Кјунг-гу игра Ким Јонг-хоа, чији се кључни животни догађаји преплићу са историјским. Студентске демонстрације са почетка осамдесетих ће довести до Гвангџу масакра, где ће Ким бити доживотно истраумиран након што случајно упуца девојку. Овај догађај ће му у потпуности одредити живот, као што ће чињеница да је земља у канџама милитантне владе осамдесетих довести до симболичног губљења његове невиности у периоду када постаје брутални државни инструмент као цинични пандур. Такође, он ће изгубити тај посао касних деведесетих, када Јужну Кореју уздрма озбиљна финансијска криза. Ким је немоћан да крене даље јер константно гледа у прошлост, али и зато што није на адекватан начин процесуирао све догађаје из ње и неспреман је да је прихвати. Заправо је крик пред смрт била закаснело схватање и прихватање колико су прошлост и догађаји из ње битна за његов живот. Ли Чанг-донг се истиче јединственим третманом прошлости којој приступа без претеране драматизације и поготово романтизације. Изванредна је последња сцена у којој шета кроз долину у којој ће касније одузети себи живот и примећује у разговору са вољеном женом Сун-им да је преплављен осећајем дежа вија - а управо ће га чињеница да је жена коју ће упуцати слична њој обележити за цео живот. Гардијанов критичар Питер Бредшо је 2020. године ставио овај филм на 12. место модерних јужнокорејских класика, што је већ солидна препорука, с обзиром на број наслова који су прославили ову кинематографију од почетка 21. века. Освојио је седам-осам значајних националних награда, али је такође покупио и неколико признања на фестивалу у Карловим Варима, укључујући специјалну награду жирија и награду Дон Кихот. Треба поменути и две изузетне глумице, Ким Јео-џин и Мун Со-ри, које су, свака на свој начин, помогле главном глумцу да изнесе овај сјајни филм. Изванредан је приказ свега што је кумулативно сломило главног протагонисту који можда мало преглумљава у почетним сценама, на шта су неки и скренули пажњу, али то није чудно узевши у обзир његово стање ума у том тренутку. Немојте дозволити да вас то одврати од гледања, јер је у питању још један изврстан филм.

OASISEU (OASIS, 2002)

Нисам џабе поменуо партнерство Сул Кјунг-гуа и Мун Со-ри, јер су њих двоје главни глумци и у наредном Лијевом филму, "Оаза". Обоје су приказали колико су сјајни глумци у овим неатрактивним и захтевним ролама. У питању је прича о необичном пријатељству двоје социјалних отпадника које дискриминише друштво и искоришћавају породице, гледајући их као безвредне. Мушкарац тумачи Хонг Џонг-дуа, благо ментално заосталог и вечито друштвено неприлагођеног типа који је управо одробијао своје због случајног гажења. Породица га једва прихвата, а он у чудном покушају помирења са породицом човека кога је ударио постаје заинтригиран девојком са тешком церебралном парализом коју породица такође експлоатише. Иако однос међу њима крене јако лоше, рађа се искрена емоција и двоје неснађених душа гради свој свет унутар друштва које их не само не разуме, него и шиканира на сваком кораку. Непријатност ситуација у којима се ликови налазе што својом, што туђом кривицом, чини филм изразито реалним, па иако у пар момената зна да делује мало мелодрамски преизражајно, он остаје чврсто укорењен у реалности, па је самим тим понекад и непријатан за гледање. Међутим, има и доста радости и шарма, за разлику од неких других Лијевих филмова. Обратите пажњу и на секвенце сна. Филм не би успео да није феноменалне глуме двоје изванредних глумаца који успевају да убеде гледаоца у аутентичност свега што пролазе. Филм је био корејски кандидат за Оскара 2003. године, а освојио је награде на неколико фестивала, укључујући и Сребрног лава и специјалну награду за режисера у Венецији исте године. На истом фестивалу је и Мун Со-ри добила награду Марчело Мастројани за новог глумца или глумицу. Филм је можда мало дужи, са два сата и десет минута трајања, али га и те како вреди видети. Ли Чанг-донг поново исказује огромну емпатију за друштвене маргиналце који имају проблема на сваком кораку и боре се са разним препрекама где год да се окрену. У питању је још једна ледено прецизна критика каквим се овај редитељ увек бавио. Ова неконвенционална романса између двоје људи које и породица и друштво одбијају због тога што су другачији, али проналазе одређени осећај нормалности кад су заједно. "Оаза" вас сигурно неће оставити равнодушним, па пожурите ако је нисте гледали. Ако од свог рада живите у Србији претходних икс деценија знате како се осећају обесправљени и шиканирани људи којима друштво не даје никакву шансу. Стога ћете сигурно имати саосећања за главне јунаке, а можда вам буде и мало лакше кад схватите да ни у Јужној Кореји, кудикамо уређенијој земљи, ствари нису превише слатке што се тога тиче. Ли Чанг-донг сецира наживо само за вас.

MIRYANG (SECRET SUNSHINE, 2007)

По мојој евиденцији, одгледао сам 11 филмова у којима глуми Сонг Канг-хо, и више пута рекао и написао да још увек треба да набасам на лош, па је тако и са овим филмом. Ипак, треба одмах рећи да се он готово у потпуности ослања на централну женску улогу и ванвременски наступ Ђон Ду-јон. Толико је фантастична да немам дилему да је у питању једна од најбољих женских филмских улога у 21. веку, а богами, имала би чиме да се порве за такву титулу и у двадесетом. Она тумачи Ли Шин-ае, младу мајку која се по смрти мужа сели у његов родни град. Покушаје да се уклопи у нову средину и социјализује са мештанима у почетку иду добро, а ту су и часови клавира које даје. Међутим, нова трагедија је хвата потпуно неспремну и она покушава да се снађе у новонасталим околностима. Помаже јој новостечена вера у Бога, међутим то није крај искушењима. Све друго што бих рекао би покварило угођај, а морате најпре бити спремни на то да је у питању врло дуг филм. Ипак, треба знати и то да то нису два сата и двадесет минута "Хероја Халијарда", нити "Што се боре мисли моје" - овде сваки минут има значење јер вас уводи у свет главне јунакиње и свет града у који је дошла. Можда је и могло да се ишчисти за тих 15-20 минута, али овде готово да нема сувишних сцена. Ли Чанг-донг прави тежак и одважан али мудар избор да се камера готово ни у једном тренутку не повлачи од главне глумице и да је увек прати - кад ћути, смеје се, плаче или урла од бола. То је једна од оних улога које се глуме целим телом и за које се даје душа, велики су ризик, али ако знате да их изнесете, ствара се историја, а овде јесте. Никад овај филм не би оволико успео без ње. Сви остали су такође добри, а поготово Канг-хо као таксиста и радник у гаражи који гледа да јој се нађе у невољи. Поново борба са траумом, овде кроз религију, те (не)могућност да се опрости ономе ко нам је нанео зло, па чак и мале, симболичне освете - све то конструише масу моћних сцена и реченица, али закључак је јасан - друштво не жели или макар не успева да искрено помогне онима који жале и који су у тешком болу, јер увек има и оних чије намере нису часне, далеко од тога. Камера често гледа у небо и много је сцена пуних усамљености и бола, али последњи кадрови гледају у земљу. Велика вредност "Тајног сјаја" је у томе што ни у једном тренутку није предвидив и што вас тера да сами дођете до својих одговора. Знајте да овај филм није лак за гледање, али мислим да га треба гледати. Ово је такође кандидат за Оскара, а донео је и канску награду главној глумици. Ма какво мишљење имали о питањима постављеним у филму, бићете на страни ове аутсајдерке у малом граду чији се покушаји да изгради рај за себе и свог сина претварају у кошмар, што није њена кривица. Неупућени у филмографију Ли Чанг-донга би очекивали истрагу после отмице, али све се своди на борбу са губитком и начине на које се са њим носимо. Сваки гледалац ће овај филм доживети на свој начин, али он никога неће оставити равнодушним, на овај или онај начин.

SHI (POETRY, 2010)

Ово ми је можда и најтежи филм Ли Чанг-донга за поново погледати. Тешко ми је да објасним зашто је он оно што јесте, али је прошло доста времена откако са видео тако дирљив и болно реалан филм. Како већ и рекох, Корејци често знају да му га мало више дају по емоцијама и тужњикавим виолинама, али већ би требало да буде јасно да је Ли другачији редитељ од других и да код њега тога нема (осим можда једне или две сцене у "Оази"). У "Поезији" је то поготово случај, јер овде нема ништа неодмерено, ништа нереално и ништа што не стоји чврсто утемељено у бруталној стварности, а опет је у питању један од најемотивнијих и најпотреснијих филмова које сам видео последњих година. Ради се о старијој жени која креће на курс поезије усред борбе са чињеницом да је њен унук тинејџер недавно починио гнусан злочин. Међутим, то није све, јер се она такође бори и са почетним стадијумима Алцхајмерове болести и свиме што она носи. Док се труди да испуни задатак курса да до његовог краја напише песму, оптерећена прогресивним губитком памћења и можданих функција генерално, она се бори и мучи да нађе лепоту у свету око себе који је заправо све само не леп. Ово је врло спор филм, англосаксонски речено, спорогореће искуство, само што заправо и нема пламена, већ се нуди једна изузетно суморна слика света у коме сиромаси и људи који напорно раде доживљавају најбоље успомене у трећој години, а све има своју цену, укључујући и људски живот. Нисам често гледао тако бескомпромисан и сурово искрен филм који је истовремено на чудан начин толико предиван и обузимајућ. Никакво насиље се не види, али може се осетити сваки делић терета који главни лик, Јанг Ми-ђа, носи на својим крхким раменима. То ме доводи до изванредне Јун Џонг-хие која се вратила из пензије после шеснаест година да одигра ову улогу, а није ништа играла ни после ње све до своје смрти. Она пружа гледаоцима такав емотивни ролеркостер и приказује фантастичну сировост у својој муци, а много тога чини само изразима лица. Толико је аутентична у својој муци да су ми очи све време биле прилепљене за екран и није тешко закључити зашто је некада била велика звезда јужнокорејског глумишта. Не желим да потценим и омаловажим ни друге глумце, јер су били листом сјајни, али ово је њен филм један кроз један и веома га храбро носи. Наћи снагу и вољу за преживљавање под најтежим околностима понекад може бити неподношљив задатак, али сви морамо да покушамо. Ово неће бити лак филм за гледање, нарочито ако знате некога ко се бори са сличним тешкоћама или треба да се помирите са непобитним животним чињеницама, али је веома захвално искуство. Хвала Ли Чанг-донгу што није посегао за лаким решењима на самом крају. "Поезија" је остварење које је споро и тешко за варење, али ако му дате времена, претвориће се у једну од највећих филмских посластица које сте скоро окусили. Сви сладокусци би дефинитивно требало да га погледају, и не само зато што је зарадио награду за најбољи кански сценарио.

BEONING (BURNING, 2018)

И ово изврсно остварење има структуру жанровског филма, али Ли Чанг-донг ради исто што и у другим приликама кад је таква ситуација - изврће клишее на поставу. Са сарадником је одбацио три сценарија после "Поезије" да би осам година касније настало "Паљење", и то као адаптација једне од прича Харукија Муракамија из збирке "Слон нестаје", под називом "Паљење амбара". Причу истог назива има и Вилијем Фокнер, ако се не варам, по њој је настало "Дуго топло лето" са Полом Њуменом, Орсоном Велсом и Џоен Вудворд. У питању је номинални нео-ноар који (као и сваки Лијев филм пре њега) демонстрира његов изузетан фокус на ликове док истражује стање друштва са данашњом омладином у центру збивања. Главни јунак, Ли Џонг-су, среће некадашњу познаницу и зближава се са њом, а она га моли да јој пази на мачку док се не врати са пута из Африке. На повратку, она доводи Бена, богатог и мистериозног типа кога је тамо упознала, формира се чудан љубавни троугао, а Бен убрзо признаје Лију да има прилично бизаран хоби. Овај филм је изузетно успешан и редовно се помиње као један од најбољих које је Ли Чанг-донг снимио, али и један од најбољих у 21. веку, али није за конвенционалну публику. Сценариста О Џунг-ми га је на канској конференцији за штампу описао као плес који тражи смисао живота, а у питању је и први корејски филм који је доспео на скраћени списак од девет конкурената за филм године ("Паразит" је наредне године победио). Још једна од чувених редитељевих спорогорећих екстраваганци која опет има малу глумачку поставу саткану од троје изузетних уметника. Уместо да буде класична "ти против лика за ког ти је рекла да не бринеш" прича, овај филм се претвара у нешто много дубље од тога. Сувише је спор за конвенционалну трилер/мистерију, опет дуго траје, опет редитељ увлачи гледаоца у свој јединствени свет и даје му времена да га осети, чак се и не дешава много за толико време трајања (око 140 минута), али ово је један од филмова који то време и те како оправдавају. Игра мачке и миша између Џонг-суа и Бена се константно одвија и питања се гомилају током целог тока филма. Ту је и понеки одговор, али све је речено и посматрано из перспективе главног јунака, а о већини треба сами да промислите и донесете закључке. Када гледалац сазна за Бенов тајни хоби, он постаје подсвесно урезан у његовој глави, као што је случај и са Џонг-суом, и тада се перспектива мења. И гледалац се, као и главни јунак, хвата за делиће слагалице које очајнички покушава да споји. Мачка је, сигуран сам, као што и неки критичари кажу, вицкаста референца на Шредингерову мачку и немогућност сагледавања објективне истине. Џонг-су има велику глад за суштинским животним одговорима коју јунакиња спомиње врло рано у филму - свеопшта животна несигурност га на то тера. Са друге стране, Бен је његова супротност, има све што жели и све што би девојке пожелеле, те се сцена за конфликт поставља готово одмах. Стивен Јун бриљира у улози психопате у свом дебију у родној земљи. Он изједначава посао и задовољство, никад не осуђује, већ само студира свет око себе, али такође и не одговара на питање чиме се бави. Пасивност коју испољава се не уклапа у Лијеву љуту критику класног система у Кореји, јер је способан да савршено функционише унутар тог света. Прави мрачни хоби никад није откривен, али метафора се може схватити и као Беново изгарање у хедонизму, без питања зашто, критичког става, потраге за значењем, емпатије према мање богатима и слично. Са друге стране, Ли Чанг-донг апсолутно саосећа са патњом око себе и то је очигледно. Али, сама мистерија која остаје без одговора и није поента овог филма. И сам живот се своди на физичко изгарање и нестајање. Још један стварно фасцинантан филм који је завредео ФИПРЕСЦИ награду у Кану.

ШТА ЈЕ СЛЕДЕЋЕ?

За 28 година, Ли Чанг-донг је режирао једва 6 дугометражних филмова, што значи да, грубо речено, снима један у пет година. Сада није снимио ништа већ седам, али почетком године се појавила вест да ради на новом сценарију и да ће ускоро обзнанити о чему се ради. Из другог извора се појавила вест да тренутно пише два сценарија, али свакако обе кажу да ће ново остварење изаћи током ове године, тако да ће сви љубитељи овог режисера релативно ускоро моћи да се надају нечему добром. Лакше је остати конзистентан када се ради мање филмова (погледајте Кјубрика и Тарковског), па се надам да ће овај редитељ управо то учинити и испоручити још један филм вредан пажње. У сваком случају, не гине нам још једна анализа, друштвени коментар, а вероватно и оптужба, као што смо већ и навикли. Оно што је сигурно је да неће изостати симпатија за непривилеговане, обесправљене, измучене и измалтретиране. Ли је редитељ који ће увек отићи иза гламура, испод шминке и ван онога што се најпре види да би приказао оно суштинско и есенцијално. Немојте да вас то одбије, моћи ћете да гледате његове филмове и ако нисте трагачица из "Потере" која је заинтересована само за уметничка остварења, али нису они баш за широке народне масе. Треба им дати времена, поклонити пажњу и бити спреман за анализу која се често претвара у дубоку интроспекцију након што се заврше. Уколико се, пак, нервирате што немате све одговоре дате директно или волите да скролујете телефон у току гледања филма, онда је можда боље да филмове Ли Чанг-донга ипак прескочите, јер ипак тражи да будете константно фокусирани. Вера у људе, њихов несаломиви дух и лични интегритет, чак и кад се налазе у свету пуном трагедије и очаја је једна од његових сталних тема. Ако тражите редитеља коме се можете посветити без остатка, незаинтересованог за површне теме и специјалне ефекте, а спремног да зађе дубоко у проблеме појединца и друштва у коме се исти налази, онда је ово стваралац по вашој мери. Ја мислим да и те како вреди уложити време у његов опус.