среда, 31. децембар 2025.

Хиперпродукција српских серија - сите овце и вечито гладни вукови

Што би рекли Англосаксонци, безбедно је рећи да су серије у претходних неколико деценија по квалитету преузеле примат од филмова. Што се тиче иностранства, нећу да истичем очигледно и кривим искључиво либтардовштину и воук агенду за све што се дешава, истина је да ствари и доста пре тога нису изгледале добро. Не знам шта је тачан узрок (или бар највећи од њих) за тако стрмоглав пад квалитета, пре свега у сценаријима - неко би рекао да се свим темама другачије приступа још од 11. септембра 2001, а други ће истицати све јачи уплив технологије и њено коришћење у погрешне сврхе. Трећи ће рећи да више и нема ништа оригинално и да не може ни доћи до изражаја од свих римејкова, рихешова, рибутова, рискинова, приквела, сиквела, адаптација стрипова и сличног ђубрета које никоме не треба. Суштина је да су сви донекле у праву и да је све то заједно допринело пропасти. У новој ери, са публиком претежно из дигиталне генерације, тражи се углавном инстант гратификација и нема времена за промишљања, анализе и контемплације. Серије, иако се углавном претерује са бројем сезона, јер се паре немилосрдно музу, дају прилику за комплексније приче, озбиљније карактеризације, слојевитије и дубље ликове са којима се публика искрено саживљава. Филмови су бољи у Европи и Азији, те кинематографије су и те како живе и још увек прилично храбре - има и тамо свега и свачега, али имају се чиме и похвалити, свакако. Не значи ни да су све серије по Холивуду добре, има и тамо ђубрета за извоз, погледајте само ове које су изашле из разноразних франшиза, не зна се шта је горе (ту је једино "Мандалоријан" имао каквог-таквог смисла), а у последње време је само серија "Succession" подигла баш велику прашину ("Бели лотос" не рачунам, ту је свака сезона за себе), а неки успешни пројекти попут серије "Кобра каи" су ипак рађени за циљану публику, пре свега људе који су одрастали на "Карате киду". У суштини, и поред много одличних серија у Холивуду претходних деценију-две, и тамо продукција зна озбиљно да заштуца, а квалитет је у паду, посебно откад је у већини серија потребно изгурати одређену врсту поруке (чак је то у последњих десет година постало битније од свега другог). Неће ова индустрија пропасти, али је индикативно да ствари нису сјајне као некад.

Е, сад, какве то везе има са ценом пиринча код нас? Па, мислим да је и један овлаш поглед довољан да се схвати да је телевизија у потпуности преузела примат у односу на филм који има ем малу ем неквалитетну понуду. Преглед домаћих филмских остварења већ имате на блогу, а сада је дошло време да се осврнем и на серије. Тај задатак неће бити лак, јер осим што су такође махом неквалитетне, серија има толико много да их је тешко све и побројати, а камоли причати о свима њима, да не говорим да ми неке нису биле ни под разно у плану за гледање. Зашто их има толико много немам сувислог одговора, осим оног очигледног, а то је да се пере опасна лова и у великом броју случајева ухлебљују подобни. Оно што је мени у целој причи било најнејасније је та прича о рекордној гледаности, нарочито на државној телевизији, те масовно преузимање западне матрице са великим бројем сезона - колико знам, то је некада било резервисано искључиво за најпопуларније пројекте попут "Позоришта у кући". Хоћу да кажем, како је могуће да неки "пројекти" имају по неколико сезона кад је свакоме са две вијуге (без икакве увреде и претеривања) јасно да не вреде апсолутно ничему и да су тешко смеће и ђубре? Па, како поентираше паметнији од мене, на концу није ни много битно шта се снима и колико, већ да је вук сит и овце на броју - расподела средстава функционише, сви су уваљени где треба, заслужни добијају шта треба, а ако се одређено говно довољан број пута гурне у ударни термин, увек ће бити публике да га гледа и оваца да се шишају. Најбитније је да млин млеје. Шта је све измлео, то ћемо видети у наставку текста, а једино очигледно из свега је да је на снази хиперпродукција неслућених размера и да главнима одговара да се штанцују наслови у најбољем случају сумњивог квалитета. Наравно, већину нисам ни гледао, али се из онога што се зна о радњама истих да наслутити чему служе и какве су - на концу, године праћења серијског програма у овој земљи су нас све прилично испраксовале, тако да се доста тога може закључити само на основу тема, глумачке екипе или оних који серију потписују. За цео 21. век би нам требало три текста, мада бих рекао да хиперпродукција без мере није почела пре 2009. године у којој је забележено 9 серија које су тада почеле да се емитују. Почећемо са 2005. годином, да заокружимо на две деценије, па нека иде како иде. Дакле, ићи ће коментар за све оно што сам одгледао, а за оно што нисам, неко очекивање, мишљење или само констатација да ме не интересује. Коначан број наслова на крају, као и оно што нас очекује надаље би требало доста тога да нам каже.

2005 - 2010.

ЉУБАВ, НАВИКА, ПАНИКА - Жекс је овде већ почео јако да му га даје по ТВ продукцији. Погледао сам неколико епизода и није ми се нешто дојмило, оне форе које су се примиле у народу су ми у најбољем случају измамљивале киселе и килаве осмехе, а и поред визуелног ужитка и чињенице да су и Никола Симић и жена му у серији радили шта могу, нисам успео да се инволвирам довољно да ме буде брига за ишта што се догађа.
ИДЕАЛНЕ ВЕЗЕ - Ово је, колико знам, био покушај некакве сапунице, пошто смо се после "Јелене" окушавали и на том пољу, али нисам гледао ништа. Снимљено је 29 епизода од планираних 250, тако да вам то све говори о квалитету.
КОШАРКАШИ - Ово сам погледао јер волим кошарку. Нажалост, већ сам био матор да би ми се ишта допало, чак ни Глоговац није успео да извади ствари.
ДАНГУБЕ! - За ово се једва и сећам да се приказивало, али погледаћу у тренуцима кад изгубим веру у живот, па ми треба толика доза треша да се опоравим. Режирао и писао покојни Дебели и има laugh track, јавља ми се да би могла да буде једна од најгорих његових ствари икад у немалој конкуренцији, тако да ми делује као створена за предзимску депресију, што значи да би ускоро требало да дође на ред.
САКУПЉАЧ - Овога се сећам кроз маглу и прво ми је на списку за потрагу из овог периода. Пера Краљ као нека врста балканског Џона Харта у улози Приповедача, и интригантне приче на граници могућег и са СФ елементима. Очигледно је био у питању материјал испред свог времена, остаје ми да се подсетим има ли ту неке супстанце и квалитета, а велика су ми очекивања.
ДРУГО СТАЊЕ - За ово знам да је било на БК и да је писао Вања Булић, али ништа више од тога. Није добро запамћено у народу (мада то не мора ништа да значи), а претпостављам да би било више од 9 епизода да је неко хтео да гледа, стога ценим да је баш лоше, али погледаћу неку епизоду да потврдим.

Ивкову славу и Живот је чудо не помињем, то су серије урађене од истоимених филмова.

АГЕНЦИЈА ЗА СИС - Одгледао сам десетак епизода од шездесет и насмејао се пар пута, махом због Николе Симића. Више од тога нисам ни очекивао, симпатичан треш који не излази из сопствених опанака. Увек ми је било занимљиво да је писац сценарија онај много незгодан адвокат Давинић којим Шејн прети Тинторету у "Срећним људима" у чувеној сцени.
СЕЉАЦИ - Ужас који зна да је ужас и не схвата се превише озбиљно, али ми је опет чудно да је и са онако добром екипом снимљено онолико епизода (око 130, ако не грешим) са онаквим материјалом. Да будем поштен, не знам ни да ли сам две епизоде спојио, па се озбиљна оцена не може ни дати, али стварно је много лоше, чак до нивоа интересантног у том смислу. Можда се може гледати у склопу неког експеримента везано за скалу ђубрета, али ја се нисам усудио.
БЕЛА ЛАЂА - Није се десио пети филм, па су онда прешли на ово. Можда би и имало неког смисла са Николом Симићем, овако промена глумаца, промена универзума, имена и свега другог нису донели ништа добро. Опет сам одгледао само пар епизода, али ми се чини да се све своди на Шојићеве провале и приказ политичког живота који се из пародије практично полако претварао у стварност. Све је то у реду, али нисам могао озбиљно да се укључим ни у једном тренутку. У сваком случају, горе је него што мисли да јесте.
СЕЛО ГОРИ, А БАБА СЕ ЧЕШЉА - Прве четири епизоде су биле освежење и то сам поздравио, е, онда се са Жотине свастике и нужника делукс прешло на заустављање воза, Гоцу Тржан, излечења од рака и преко сто епизода, што је претеривање у сваком смислу. Са ове дистанце могу да кажем да је серија као целина стварно ужас (уз ретке часне изузетке попут Манде, који заиста вади просек), али је на нивоу скеча и даље добар материјал. Оно што ја не могу да опростим је "рађање" Окановића који и данас искаче из фрижидера, а отужан је на сваком нивоу, те тај Смрадошев entitlement као да је створио неку телевизијску историју. А ако неко мисли да се људи са села стварно онако понашају, то је онда тек прави ужас и катастрофа.
ЗАБОРАВЉЕНИ УМОВИ СРБИЈЕ - Фина идеја, фин концепт и неке личности за које стварно не можете чути баш сваки дан а обележили су своје време на неки начин. Нисам гледао све епизоде, ако се не варам додатне три су снимљене са великом паузом, али добро је све то деловало из онога што сам видео и поздрављам постојање таквих пројеката.
ВРАТИЋЕ СЕ РОДЕ - На страну лични проблем и анимозитет који имам према неким глумцима, неколико ситних мана, те превише псовања за мој укус, иако ни сам нисам чистунац, ово је вероватно најквалитетнија серија из овог периода, свежа и модерна, добро написана и махом квалитетно одглумљена са прикладним дозама хумора и трагедије, а има сасвим довољно епизода да не угњави гледаоца и да се све уради довољно упечатљиво. Мораћу поново да је погледам, само сам једном и не сећам је се колико бих желео, али тад ми је баш легла.
КАФАНИЦА БЛИЗУ СИС-А - Замало да наслов испадне смешнији од саме серије. Овај наставак већ уопште нисам гледао нити ме занима, ипак је мало превише.
НАША МАЛА КЛИНИКА - Ово је варијанта (ваљда) словеначке серије коју смо ми превели у наше окружење. Одгледао сам неколико епизода и ништа ми се није свиђало, хумор је баш грозан, а епизода, чини ми се, превише.
ПОЗОРИШТЕ У КУЋИ - Ово буквално никоме није било потребно, а и публика је реаговала сходно томе, с обзиром да је снимљено једва двадесет и нешто епизода. Да се данас снима, изгурало би једно десет сезона. Једноставно, не могу се успешно преносити фазони са 35 година између, поготово кад су сви глумци до једног мртва пувала, а Тајкун треба да замени Ђузу. Брстина је ту најхаризматичнији глумац, али слаба вајда, не може он сам.
ПРЕМИЈЕР - Апсолутно се ничега не сећам, сем да сам донекле био ентузијаста око овога због Манде и Аните Манчић, али једноставно Копривица-Караџић тандем не може па не може да ми легне, просто ми се не допада то што имају да кажу у највећем броју случајева, плус ми је ово било апсолутно заборављиво. Жекс је изгурао једну сезону од 40 комада и отишло је у фиоку, вероватно са разлогом.
УЛИЦА ЛИПА - Гледао сам неке епизоде и није било грозно, али сам временом изгубио интересовање јер ми је било предосадно и преванила све што се дешавало. Баш онако не много битна породична серијица за маторе, а ја у то време нисам био ни изблиза толико матор да бих се потпуно инвестирао - није било превише смеха, а тек неки од ликова су били занимљиви, остали ме нису занимали баш нимало.
ОНО НАШЕ ШТО НЕКАД БЕЈАШЕ - Нисам гледао ниједан минут. Павић се већ мало издувао, Сремца ми је већ било доста, а о Жељку Јоксимовићу нећу ни да говорим. Можда некад ипак погледам из простог разлога - има само пет епизода, па чисто да ударим још једну рецку. Мислим да је "Било једном у Србији" урадила сличну ствар доста боље, али видећемо.
НЕ ДАЈ СЕ, НИНА - Српскохрватска ружна Бети. Не.
ЉУБАВ И МРЖЊА - Боске општи са маћехом, тј. Невеном Морено, професорком социологије. Сто епизода. Немојте, људи, ко Бога вас молим. 
ПОСЛЕДЊА АУДИЈЕНЦИЈА - Не знам ни сам зашто, ово још нисам одгледао. Нешто ме је одбило, не сећам се шта, обично скочим на помен Кадијиних пројеката, али ово ме у том периоду није опчинило, а касније није довољно пута изрепризирано. Погледаћу, мада ми Киле не улива поверење у оваквим пројектима.
ТО ТОПЛО ЉЕТО - Уопште нисам упућен у серију, а нешто ми се и не жури.
ГОРКИ ПЛОДОВИ - Кад се први пут емитовала, нисам био овако циничан, па ми је све било супер, а сад мислим да није баш најбоље остарила, не зато што се ишта променило у друштву (није, или ако јесте, онда је нагоре), него зато што сад гледам детаље, попут глуме неких актера, или неких поенти суптилних као маљ у главу, или неких лако предвидивих ствари, плус што су већину негативаца тумачили мени заиста ужасно мрски глумци (сем Живића и Тасе), и тако, кад се све скупи, превише је самозадовољна некако серија за своје добро и Синиша Ковачевић, као и за остале своје материјале, мисли да је боље него што јесте. Калина и Бранислав Томашевић су ужасни. Али, да напоменем на крају, бескрајно ценим што постоји било шта (серија, филм, драма, представа) где се не улепшава Србија после петог октобра. Такође је била тешко срање, само што сад делује као рај.
МОЈ РОЂАК СА СЕЛА - Добра серија, једна од бољих, али некако ми је бољи почетак него крај. Занимљивије је упознавати се са ликовима него знати шта да очекујеш од њих. Неки аркови такође нису били презанимљиви. Такође, "Ружо румена" се запатила по кафанама, што је цивилизацијска грешка. Не велика као "Пукни, зоро", али ту је негде.
ПАРЕ ИЛИ ЖИВОТ - Милан Караџић ми је упропастио живот промовисавши Андрију Милошевића у хаусхолд глумца. Кад једном заглавим код психијатра због дотичног, испоставићу му рачун ако буде жив. Засад се још батргам.
РАЊЕНИ ОРАО - Трећа младост Шополе и десетине хиљада одумирућих нервних ћелија по минуту. Постоји врсна представа из седамдесетих која игра цео материјал као карикатуру и кич, што он и јесте. То је у реду. Овде жали Боже неке добре глумце. Седамнаест епизода, мајко мила. И данас ми само остаје да питам КОЛИКО ИХ ЈЕ БИЛО?!!! Серија за ухлебљење свих могућих ухлеба. Патетика пар екселанс.
ГРЕХ ЊЕНЕ МАЈКЕ - Дуњице, то сам ја Неда. Немам шта да кажем, Слобода је Мерилин Монро за овај шит од глумице. Како се каже шит? А, да, срање. Шопола, покој му души, никад није био познат по суптилности, увек је музао док се могло кад намирише лову.
ЗАУВЕК МЛАД - Не знам шта је ово, некакав ситком са Аљошом, шта ли? Чуо сам назив, али немам појма ни где је било, а камоли нешто више.
НА ТЕРАПИЈИ - Ово сам хватао на по који минут на тадашњем Фоксу, само ми се неких пар сцена дојмило, али не могу да дам адекватан суд. Знам да је по израелској лиценци, и верујем да Мики испоручује кад му се да довољно простора, али не бих могао да се закунем да има велике супстанце. Ако се серија углавном ослања на дијалог, прича мора бити много квалитетна да би била врх.
НЕКИ ЧУДНИ ЉУДИ - Исто не знам ништа о овој мини-серији сем да постоји, и даћу све од себе да је нађем и погледам. Чедомир је серију посветио оцу, а има и добрих глумаца које нисам видео сто година попут Гордане Павлов. Видећу да нађем. ОК, мора се истрпети и Чедина ћерка, али нема фрке.
ПОТПИСАНИ - Ово сам само погледао шта је и не занима ме.
ОНО КАО ЉУБАВ - Није то рђаво, али има неку мешавину патетике и убеђења да је боље него што јесте, што је карактеристично за све што режира Стручњак опште праксе, Горчин Стојановић. Прво, није духовита серија, друго, ликови ми нису били занимљиви и треће неки глумци, тј. глумице су стварно скандал (Бојана Стефановић и Наташа Марковић, што би рекли Пеперси, come on, God, do I seem bulletproof?). У првом емитовању сам гледао 10-12 епизода, тако да је никад нисам завршио и није ми жао.
КАД НА ВРБИ РОДИ ГРОЖЂЕ - Ово ћу морати да погледам због глумачке екипе, мада ми не делује обећавајуће. Режирао и написао Курсаџија Саша Пантић, и опет знам само назив, али некако има сувише добрих глумаца да баш ништа не ваља.

Јесен стиже, дуњо моја и На лепом плавом дунаву су серије урађене по филмовима.

МОЖЕ И ДРУГАЧИЈЕ - Породична серија пристојног концепта и солидне идеје која ипак не може да се пореди са некадашњим школским програмом. 
ШЕСТО ЧУЛО - Ово је било нешто јако чудно на Пинку, само неколико епизода и после сваке епизоде неки као ријалити шоу где се гласа ко излази из затвора. Овај крими трилер је трајао преко сат времена по епизоди, знам да су играли Тика Арсић и Мики Крстовић, али морао бих да погледам за детаље.
СВА ТА РАВНИЦА - Епоха, мелодрама, трилер. Луткић, Кичић, Босиљчић. Чанак. Има ту понечега доброг, али мислим да сам довољно рекао. Видим по материјалу зашто је читан и гледан, али нисам презадовољан, упркос одређеним квалитетима.
ПРИЂИ БЛИЖЕ - Нажалост, већ сам био прематор да бих на ову серију одреаговао на прави начин. Одгледао сам пар сцена и није ме баш повукло.
ТОТАЛНО НОВИ ТАЛАС - Ово је кратка серија са интересантном поставом која се приказивала на Хепију па нисам успео да је адекватно исправим, тако да можда и хоћу. Бендови, плес, и све остало, ми делује интересантно на треш начин.
НА СЛОВО, НА СЛОВО - Ово једва да заслужује коментар, зато што је једноставно природно упоредити га са оригиналом. Ипак, поређење је просто немогуће јер римејк никад не може да буде на истом нивоу. Али, добра идеја да се прилагоди млађим генерацијама.
КУКУ, ВАСА - Још једна класична пинковска Шуљагина. Нисам гледао због Секе Саблић, а и не вуче ме.
МИРИС КИШЕ НА БАЛКАНУ - Једно од најпатетичнијих гована кога би се и Шопола постидео. Сви елементи су ту, ужасна музичка тема која се стално јавља, епоха, и све уобичајено у њој, глумци углавном на аутопилоту и нико се не даје 100%. Не знам шта је Смоки пушио, али ово је невероватно, заиста је лоше испало, упркос постигнутом успеху.
ИНСПЕКТОРЕ ГАВРИЋУ, НИЈЕ ОН ТАКАВ - По филму, који је идиотски.

2011 - 2015.

ЖЕНЕ СА ДЕДИЊА - Никад нисам погледао ниједну епизоду овога и не планирам. Једноставно нисам таргет одијенс, што би рекли квази-интелектуалци.
НЕПОБЕДИВО СРЦЕ - Шопола и Мир Јам, то су срца два. Овде је већ претерао сваку меру и мислим да је и неким загриженијим фановима Боскета и Слободе већ постало мало доста свега.
ПЕВАЈ, БРАТЕ! - Већ сам рекао све што сам имао о тандему Копривица - Караџић и њиховом пулену. Овде Караџића, додуше, нема, али то је та булумента. Треш и то не кул и смешан треш.
ЦВАТ ЛИПЕ НА БАЛКАНУ - Шта сам рекао за Мирис кише, па још мало јаче и израженије.
БУДВА НА ПЈЕНУ ОД МОРА - Копривица, Мима Караџић у оно своје доба вечите кризе средњих година и Жекс Јоксимовић. Прескачем, уз ограду да можда нешто и пропуштам, ал' ми делује као класична лимунадица са покушајима хумора, за шта стварно немам живаца.
ИГРА ИСТИНЕ - Планирано 24 епизоде по 45 минута, реализована само једна. Главна улога брат Жекса Јоксимовића. Славите Господа јер је добар, алилуја; јер је довијека милост његова, алилуја.
ТАЈНА НЕЧИСТЕ КРВИ - Нисам ово гледао и жао ми је, јер мислим да је филм Стојана Стојчића, уз све мане, којих нема мало, и даље најбоља адаптација култног романа. Ово се најављивало као нешто интересантно због многих продужених сегмената, а понајвише због српске мајке у улози Коштане (урбана је легенда да је Шербеђија морао да бежи у Хрватску после неких слободнијих сцена у стварном животу). Она ме занима јако мало, сем глумачки, али волео бих да погледам ту интегралну верзију, а не сећам се ни зашто нисам, само памтим да је било на неком опскурном каналу (типа Хепи), па је то вероватно био део разлог.
НА ПУТУ ЗА МОНТЕВИДЕО - Нисам довољно пажљиво ово испратио да бих адекватно оценио, једва сам одгледао и оба филма, да будем искрен.
НАДРЕАЛНА ТЕЛЕВИЗИЈА - Лош покушај да се врати дух оригиналних надреалиста. Било је ту пар неких духовитих секвенци, али просто није то то.
ЈАГОДИЋИ - Узимам "Равницу" и "Јагодиће" као једно. Тешко ми је да признам, али недавно сам ово погледао (не 100% пажљиво) први пут и још ми је теже да признам да је нешто боље него што сам се надао. Тај мелодрамски трилер уз мало епохе смо радили више пута и ово је свакако, уз све мане, серија за разне "Винове лозе" и сличне. Е, сад, то не значи да је не знам шта, због свега предвидивог, због неких много лоших избора, Луткић, Боске, Киле швалер, мислим, стварно. Једино уверљиво у целој причи је да је Гага оплодио цео Банат.
ВОЈНА АКАДЕМИЈА - Шездесет две епизоде, пет сезона. Вероватно највеће смеће изасрано у овом периоду ако говоримо о драмским серијама. Ово би требало да натера младе да се упишу, да поправи борбени морал, шта ли? Ако је тако, зрели смо за шљиву Тарабића. Скандалчина на свим нивоима и утолико је већи подвиг Раше Вујовића који је ваљда једини успео да се издигне изнад блатишта те огавштине (да будем потпуно поштен, има и Дабовићка једно две солидне улоге). Одгледао сам само неколико епизода и то време и те нервне ћелије нећу надокнадити никад. Мени на душу.
ДРЖАВНИ ПОСАО - Гледао сам свеукупно педесетак епизода, неке су ми биле пресмешне, неке онако, неке нису уопште. Свакако не спадам у оне који откидају на ово, али има ситуација и фора када ми легне.
ФОЛК - Нисам пратио. Чини ми се да ни гледаност ни популарност овог пројекта није била нека. Ипак, не видим како би могло да ме заинтересује довољно да погледам све то.

Плави воз, Монтевидео, Бог те видео, Артиљеро и Парада имају серије по филмовима. Војна академија има филмове по серијама.

ДАМА БЕЗ БЛАМА - Скеч шоу са Миленом Васић. Не. Вратите Бориса Бизетића.
ДРУГ ЦРНИ У НОБ-У - Не делује као нешто што ми се занимало. Од Црног Грује признајем само прву сезону, ништа друго нисам ни гледао.
ЗВЕЗДАРА - Породична комедија Драгослава Лазића у 40 епизода коју нисам гледао јер је била на "Пинку" и из страха да није само сељаке заменио грађанерима. Солидна је то екипица глумаца, али живот је прекратак за те егзибиције. Свака част човеку за све режирано у прајму, обожавам га, али не видим како бих се повезао са тим ликовима.
ПАПИЈЕВА ЕКИПА - Овај пилот се појавио тек пре пар година, иако је у суштини снимљен 2013. године. Сарадња Сркија и Дебелог који су обојица огрезли у self-entitlement до сржи је могла да се заврши само као пропали пројекат и неуспела серија која је требало да се емитује на Првој. Заиста је ужасно, али са ове дистанце ми је криво што није настављено јер је могао бити скривени бисер трешерице.
СИНЂЕЛИЋИ - Нисам гледао ниједну епизоду. Неко (више се ни не сећам ко) ми је рекао да су рибе добре и да бар због тога треба погледати неколико епизода. У том периоду се нисам дао, а после сам и заборавио и није ме ни интересовало. А и не волим римејкове. А ни оригинал нисам гледао.
РАВНА ГОРА - Ужас на свим нивоима. Жао ми је Глоговца. Добро је једино што се нису снимиле преостале планиране сезоне. Нисам могао да се отмем утиску да гледам "Село гори" у нешто другачијем сетингу, са још већом патетиком због околности у којима се дешава. Одгледао сам можда пола и било ми је довољно.
ТРОЈКА - Десетоепизодна серија РТ Војводина о животу тинејџера из сеоске средине. Први пут чујем за ово.
ШЕШИР КОСТЕ ВУЈИЋА - По филму. Нисам гледао. Верујем Берчеку, али верзија са Пајом Вуисићем је култна, нећу да кварим, а нарочито због Шополе и његове чувене атмосфере.
УРГЕНТНИ ЦЕНТАР - Боске Клуни. 246 епизода. Не, хвала.
САМАЦ У БРАКУ - Материјал је сам по себи тешко говно, тако да ни серија не може бити боља. Бранкица је лепа, али џабе. Онај ужас од драме са Весном Тривалић је бар имало Вампире као шлагер бенд и покојног Бору Грбавог. Ово има Биковића.
ОДЕЉЕЊЕ - Нека пандурска пилот епизода која се није примила. Да ли беху наркотици, крвни деликти, тако нешто. Памтим да се неки лерди звао Снупи, ваљда. Интригантно беше на моменте, али ипак слабо.
МОНТЕВИДЕО, ВИДИМО СЕ! - Није ме много интересовало, погледао сам пар епизода овлаш и утисак је исти као и за пређашње инкарнације. Чак ни чињеница да је утакмица са Бразилом оживљена у мом Параћину ме није специјално заинтересовала. Осим чињенице да се овдашња локалка у улози Бразилке удала за Троицког, немам ништа занимљиво да кажем у вези са овом серијом.
МИО&ДРАГ - Ово, искрено, не знам ни шта је.
МАЛА ИСТОРИЈА СРБИЈЕ - Могао бих да кажем да такође немам појма, али екипа је интригантна, а вероватно је нека полудокументаристика у питању. Погледаћу свакако, мада ми 365 епизода не улива баш поверење. Мада, добро, имамо богату историју, има се обрадити штошта.
ЈАГОДИЋИ: ОПРОШТАЈНИ ВАЛЦЕР - Ово већ нисам гледао и доста су биле и прве две сезоне.
ЕВРОПА, БРЕ! - Серија има 26 епизода, емитована је на "Првој" и није ми позната. Продуценткиња је Бојана Маљевић, а њена сестра једна од главних улога, класика. Можда и погледам једну епизоду из чисте морбидне радозналости, ако није у бункеру.

"Одумирање" и "Бранио сам младу Босну" су урађене од филмова (као и Монтевидео, уосталом) и нису лоше.

ЗЛАТНИ ВИКЛЕР - Први пут чујем, заиста. Продукција ТВ Банат. Немам благе везе шта је ово, можда би неко од читалаца из Војводине могао нешто да каже.
АНДРИЈА И АНЂЕЛКА - Наравно да нисам погледао ни један секунд. Имам утисак да бих ишао да се палим испред општине да сам издржао 10 епизода. Довољно је што ми дотични у Бас Ван де Гор варијанти искаче повремено по друштвеним мрежама са својим "смешним" клиповима. Ако се у тим ситуацијама нисам шлогирао, никад нећу.
ЈЕДНЕ ЛЕТЊЕ НОЋИ - Немојмо опет Мир Јам, молим вас.
КОМШИЈЕ - Ово сам, нажалост, гледао. Недовољно смешно за комедију, недовољно озбиљно за драму. Преслабо за кик-бокс, прејако за рокенрол. Плус има стварно неких одбојних глумаца, типа Циле, Наташа, Мима, а и малтене сви остали.
ЧИЗМАШИ - Није у рангу романа, и поморавски акценат је грозно промашен, али далеко најбоља серија у ових пет година, што, додуше, више говори о неквалитету других него било шта друго. Опет мора Слобода, нема ниједне друге жене за проминентне улоге.
ПОМЕРИ СЕ С МЕСТА - Комшијско-родбинска комедија у 24 епизоде на РТВ. Нисам гледао.

"Атомски здесна" је толико лош филм да никакве биране речи то не могу да искажу. Серија је, претпостављам, истог квалитета.

2016 - 2020.

ВЕРЕ И ЗАВЕРЕ - Ово ми звучи интригантно. Осим пар трулих јабука, има добру екипу, а Тишмина проза је увек занимљива. Надам се само да неће бити класична патетика периода, а очекујем одређени квалитет због укључених људи.
УБИЦЕ МОГ ОЦА - Не волим главног глумца а ни доста споредних, а с обзиром на уложена средства и промоцију, мислим да је морало боље. Да не помињем да су сморили Бога и да нема никакве потребе да се ово растеже десет сезона. Требало је прекинути још пре пет година, али мужа се наставља пуном паром. Да закључим и да ми не знамо да радимо трилер и да то јако ретко успева.
СУМЊИВА ЛИЦА - Не бих могао ништа посебно да кажем, погледао сам пар епизода при почетку и није ми се свидело. Накарадно скрпљени Нушић у осамдесет и нешто епизода. Можда је идеја и имала смисла, али мени се није дојмило то што сам видео, мада остављам могућност да сам пожурио.
НЕМОЈ ДА ЗВОЦАШ - Не.

"Прваци света" и "Дневник машиновође" су рађене по филмовима. Обе су, наравно, веома лоше.

SANTA MARIA DELLA SALUTE - Класична серија епохе а ла Шопола са веселкастом музиком и занатски одрађеним сценама које не погађају ниједну емоцију на коју иду. Све прозаично, све јефтино, све књишки и све неквалитетно. Битније је да се појаве неке познате личности и да се испали пар бомбастичних изјава које сви знају него било шта друго. Са друге стране, непо-Петернек-Алексић беба има неког шарма и није рђава у улози која јој је дата, мада у оквирима сценарија таквог какав је. Ово јесте по филму, али сам гледао већину серије, па да не пропустим.
ПСИ ЛАЈУ, ВЕТАР НОСИ - Можда и најгоре што је Смрадош икад изабрао. Гледао сам једну епизоду, у питању су некакви сеоски крадљивци са гробља са бесловесним Тиком Станићем у главној улози где Смрадош игра ни мање ни више него неку пародију на Брандовог "Кума". Нисам гледао ону "Шифру Деспот" или како год да се зове, али ово је стварно испод сваке критике и количина солидних глумаца која је учествовала у овоме је заиста фрапантна.
СЕНКЕ НАД БАЛКАНОМ - Продукцијски један од бољих пројеката у последње време коме је дефинитивно приступљено студиозно са те стране. Понешто је добро и глумачки, свакако. Квалитативно, садржај ме није купио, о контрер, из више разлога, пре свега због очигледног и нескривеног копирања много бољих серија попут "Пики блајндерса" и "Царства порока", потом због третмана Београда између два рата, белих Руса и много тога другог, а ту су на крају и ситни детаљи попут коришћења речи "кер" (као сленг за полицију) и "пичкетина" 1929. године. Сувише псовања и голотиње се већ подразумева кад је Тајкун у питању, тако да нека то само остане као забелешка. Можда ће накнадно и моје име да стави на крстачу у трећој сезони, као Божидара Зечевића после критике прве.
ПАНСИОН ЕВРОПА - Ово је некаква хумористичка петоминутна форма. Нисам упознат са истом.
У ПРОБЛЕМУ САМ - Опет нека младалачка-тинејџ кратка форма. Не знам шта је то.
И БЕЗ МУКЕ ИМА НАУКЕ - Неки образовно-научни програм, небитан за овај блог.
ИСТИНЕ И ЛАЖИ - Теленовела са 300+ епизода рађена по узору на латиноамеричке серије из Аргентине и Уругваја. Нисам гледао, нити ме занима, апсолутни треш на нивоу "Игре судбине" само много мањег обима.
ПРВА ТАРИФА - Прва српска веб серија, тј. веб ситком. Нисам гледао.
МАМИНИ СИНОВИ - Да се не понављам, али ово заиста не изгледа као нешто што би ме занимало. Не само да не знамо трилер, него су нам и модерни ситкоми веома проблематични.
МЕСО - Први део чувене бањалучке трилогије - иако има својих мана, заиста је освежење на пољу озбиљне драмске серије која садржи сасвим солидну причу и ликове, а и има атмосферу у којој је град један од ликова. Можда је за нијансу слабије од других делова, али Игор Ђорђевић не разочарава у главној улози, бар колико се сећам, с обзиром да је од приказивања прошло читавих 8-9 година.
СРПСКИ ЈУНАЦИ СРЕДЊЕГ ВЕКА - Пристојно одрађених тридесет епизода, са повременим шотринским одмацима, али за мануфактуру која стоји иза овога, није то лоше, можда чак и најбоље што је направила. Претпостављам да је разлог томе махом документарна грађа.
ГРОФОВ МОТЕЛ - Претпостављам нека Дракула комедија. Први пут чујем, има пет епизода.
НЕМАЊИЋИ - РАЂАЊЕ КРАЉЕВИНЕ - Све је већ речено, немам снаге ни да пишем. Мимови су квалитетнији од саме серије, а анахронизми у говору извор ненамерне комедије. Лепи костими и музика, али све остало је заиста испод сваког нивоа. Ово је први пут, бар колико знам, да се прва епизода враћа у монтажу.
ШИФРА ДЕСПОТ - Нисам пажљиво гледао, али оно што сам видео је ужасно.
ЈУТРО ЋЕ ПРОМЕНИТИ СВЕ - Многохваљена серија, али ја стварно не видим разлог за толике апотеозе. Има ту квалитетних ствари, пре свега је саундтрек добар што враћа одређене ствари у широку употребу, али ти грађанерски наративи који се суптилно намећу нису моја шоља чаја, плус су ми неки ликови апсолутно незанимљиви, код неких ми се не свиђа глума, и тако даље. Кажем, има се шта видети, и треба једном погледати серију, али слушао сам приче људи који су је гледали по пет пута и нисам се нашао импресионираним. За похвалу је снимање серија о младима, тога и нема баш много.
КОРЕНИ - Добра серија. Није све савршено, пре свега је превише Шушљика, који је ваљда и продуцент, и Слобода није уопште за улогу Симке, Лауш опет преглумљава...али, има квалитета, добра је прича, и има ко да је изнесе. Ђорђевић је опет одличан, иако сам га гледао и раније, овде ми је заправо и понајвише скренуо пажњу на себе.
ПОГРЕШАН ЧОВЕК - Нисам гледао ниједну од 180 епизода.
БЕСА - Једна од најквалитетнијих серија у последње време. Види се да је међународна копродукција, има пара, има квалитета, има приче, има свега. Неке ствари су мало натегнуте, пре свега није најбоље представљен сам концепт бесе, али то није ни толико битно у овом контексту. Улоге су погођене, напето је, држи пажњу, само не бих да се растеже много, али мора расплет. Ваљда ће брзо најављена трећа сезона.
ДВА БРАТА ПРОТИВ ХИПОКРАТА - Опет неки кратки формат. На Првој, са Небојшом Миловановићем. Нисам гледао. Рибице су криве.

По филму је рађен "Бисер Бојане". Ништа.

ДРЖАВНИ СЛУЖБЕНИК - Иако ценим да је прилично разводњено у односу на стварни живот, испрва ми је држало пажњу и било ми занимљиво, упркос огромном личном анимозитету према главном глумцу, а онда је негде од петнаесте епизоде просто престало да буде занимљиво и да ме уопште интересује. Трећу сезону нисам ни гледао, а чујем да се спрема и четврта без поменутог.
ВРАТА ДО ВРАТА - За годину дана иштанцовано 288 епизода. Мора да је много квалитетно.
МОЈА ГЕНЕРАЦИЈА З - Нисам гледао, и не вуче ме. Много сам матор за З.
ПЕТ - Што би рекли Турци, јокјок. Упркос пристојној екипи споредњака, не постоји трик да се натерам да на ово губим време.
ЖМУРКЕ - Сасвим пристојно је то. Иако видно остарио, Миша има још муниције. Није у рангу његових најбољих остварења, али се види онај његов печат од пре. Са пажњом сам испратио и многе ствари су ми се допале. Нажалост, сад је било већ прилично давно да бих се сетио детаља.
ДАЛЕКО ЈЕ ХОЛИВУД - Упркос солидним именима, имам осећај зашто се ово никад није примило. С обзиром да је у питању 12 епизода од по пола сата, можда се некад и зезнем па дам шансу, али без икаквих очекивања.
УЈКА - НОВИ ХОРИЗОНТИ - Упркос личном анимозитету према главном глумцу (још већем него претходнопоменутом), ово можда и погледам пошто је у питању духовни наследник Милета против транзиције.
ДУГ МОРУ - Ух, Бокица као шоуранер баш не улива поверење, жао ми је, заиста. Камо Мима Караџић у серији где се помиње море?
НЕК ИДЕ ЖИВОТ - Жекс радионица. Нека. Мада, волео бих да видим Хибрида у једној од главних улога, свакако.
ЦРВЕНИ МЕСЕЦ - Неке "Истине и лажи", само са Пинка. Ништа то.
ПРЕЖИВЕТИ БЕОГРАД - Чуо сам само за име.
ГРУПА - Ово ћу погледати, јер сам гледао старији пилот. И даље тврдим да не знамо трилер, али издржаћу 11 епизода, а увек кад сам гледао и старијег Бенчину и Дениса Мурића, били су супер, тако да ћу им дефинитивно дати прилику.
СЛАТКЕ МУКЕ - Пре бих скочио у бунар, буквално.
ЈУНАЦИ НАШЕГ ДОБА - Ово ћу кад-тад погледати, из простог разлога што је последњи Павићев урадак. Човек је заслужио да се погледа све што је икад написао (добро, можда не "Бела лађа).
ШВИНДЛЕРИ - Стицајем околности, погледао сам неколико епизода и није ми било баш најбоље после тога. Много лоше.

Заспанка за војнике, Краљ Петар Први и Делиријум тременс су рађени по филмовима. Гледао сам све филмове и Заспанка има добрих елемената, мада има и много мана, док су остала два стварно ужасна.

ИГРА СУДБИНЕ - Не заслужује коментар.
ТАТЕ - Лебац ти се огадио, нека драмедична теленовела где је за непуне 2 године иштанцано 180 епизода. Чак ни брат Шепетковски у једној од главних улога ме не може натерати да овоме посветим ни секунд.
ТАЈКУН - Гледао сам прву сезону, и било ми је пристојно, мада на крају не превише занимљиво, сувише је некако у рукавицама и не иде у логичним правцима, бар се мени тако чинило. Осредње је реч којом бих је најбоље описао, мада ме је Мики на одјавној шпици одушевио, али то није везано за серију.
КАЛУП - Такође је и ово било боље него што сам очекивао, иако далеко од неког врха. Не растеже се беспотребно, битна је прича, све ОК.
МОЧВАРА - Не знамо ми трилер, а иако ценим Горана Богдана као глумца, то није довољно да покрије колико не ценим сценаристичко-режисерски дуо, тако да нисам гледао ово и нећу. Бар засад није најављен наставак, што је одлично.
НЕКИ БОЉИ ЉУДИ - Шуљага и хумористичка серија од 60+ епизода. Благо речено, не делује обећавајуће. Знам само да игра "Да ти оперем шајбу?" тип, а ни опис не делује примамљиво.
ХОТЕЛ БАЛКАН - РС теленовела. Ако некад будем прикован за кревет, можда и погледам неку епизоду, с обзиром да их има само 29. А и та екипа бањалучких глумаца ми је просто пријемчивија од колега из Београда, у највећем броју случајева.
ЈУГОСЛОВЕНКА - Наставак "Црвеног Месеца", тако да јок.
СЛУЧАЈ ПОРОДИЦЕ БОШКОВИЋ - Из сцена које сам хватао на телевизији, деловало ми је баш отужно. Штавише, то је једна од оних серија за које сам мислио да сигурно неће дочекати другу сезону, међутим има 84 епизоде, тако да џоукс он ми, што би се рекло.
12 РЕЧИ - Ако се не варам, у питању је Виктор Савић као неки адвокат. Чини ми се као нека алузија на "13 Reasons Why", али мораћу да погледам неку епизоду да бих имао представу. Чуо сам опречна мишљења, од похвала до ужасних критика, али чињеница је да се планира и четврта сезона, па ћемо видети.
КОСТИ - Добра је, ако се добро сећам, још боља од "Меса", али свакако ћу морати да поновим за нешто опширније. Знам да сам мислио да је Јово Максић добро одглумио, мада то је и обично случај, тако да није чудно.
КЛАН - Овде је било приче да оно што се дешава има неке везе са стварним догађајима, а погледао сам неколико епизода због Скерлића, чисто да га испоштујем због "До коске", који ми је био супер кад сам имао 13 година. Међутим, слабо ме занимало било шта у вези са овом серијом и ништа ми се није допало, ни глума ни сценарио.
КАМИОНЏИЈЕ Д.О.О. - Из поштовања према правим камионџијама нисам погледао ни секунду. Све је овде светогрђе, од модерног сетинга, до хронично несмешног Тике као инкарнације Чкаље.
АНИН СВЕТ - Претпостављам да је ово нешто безазлено и адолесцентско. 

На основу филмова, рађени су "Јужни ветар" и "Мама и тата се играју рата". О првом сам већ више пута све рекао, а што се тиче другог, гледао сам филм и доста је.

2021 - 2025.

Пре него што почнем са овим делом, скренућу вам пажњу да посебно обратите пажњу на 2021. годину која је рекордер по свим параметрима, јер су током њеног трајања започете 33 серије.

ДРИМ ТИМ - Још једно од многобројних Золиних срања, а снимаће и трећу сезону, што није чудо, јер је завучен у адекватну буљу за потребну лову и сад може да се зеза и гледа "Сезам".
ТАЈНЕ ВИНОВЕ ЛОЗЕ - Углавном веома досадна сапуњара чији повремени трилер моменти више делују ненамерно смешно. Хватао сам на прескоке и одгледао сам читаву трећу. Врло лоше све то изгледа, а помињао сам и Слободу која у истом дискурсу мења по два акцента. Није им све то било доста у 110 епизода, него се планира и четврта сезона. Кад (покојна) радио Милева има седам, што да не?
КОЛЕГИНИЦЕ - Ситком од 50 епизода. Никад чуо, не делује обећавајуће.
ЉУБАВ ИСПОД ЗЛАТНОГ БОРА - Несам школовала. Барем има само 10 комата.
РАДИО МИЛЕВА - Једно од највећих гована изасраних у доба ове хиперпродукције. Максимално недуховито, сведено на некакво усиљено драње, и апсолутно не постоји разлог да има оволики број епизода. Чињеница да се и даље бесрамно гура и промовише на сва уста довољно говори, треба ухлебити све актере, а нема их мало. Можда није на нивоу римејка "Сви воле Рејмонда", али ако је то референтни систем, јасно је да треба угасити мешалицу и смотати каблове.
КАЛКАНСКИ КРУГОВИ - Није ми се дало да ово погледам, оно што сам хватао на прескоке ми није деловало обећавајуће. Можда некад седнем, с обзиром да има само три сезоне, без најаве да ће се радити четврта, мада се никад не зна шта ће коме пасти на памет.
АЛЕКСАНДАР ОД ЈУГОСЛАВИЈЕ - Режирао Шопола, а писао брадати гмаз (да се не присећам сад вица о Даници код гинеколога). Шта може да пође наопако? Елем, ценим да је последња добра историјска серија снимљена код нас "Крај династије Обреновић". Стога нема потребе трошити време на петнаест епизода овога.
КАЉАВЕ ГУМЕ - Доста је то лоше, иако је срце на месту и Горица је добра, а Аида и Крис никад нису лоши за видети. Једноставно, није занимљиво нити духовито, а неки од осталих наших глумаца су прилично бламантни.
ТРИ МУШКАРЦА И ТЕТКА - Не.
ДОЂИ ЈУЧЕ - Ршум, Неле и Жељко Мијановић (Три карте за Холивуд) су, између осталих, писали сценарио, нема много епизода и не траје дуго, па можда заправо и погледам, мада ме не греје Сунце због Данине, А.М. и још неких.
ПОРОДИЦА - Има добрих елемената, има лоших, све у свему, превише се хајповало у односу на стварни квалитет, али бар нису разглабали сто година. Исаковић, као и увек, одличан.
ЗЛАТНИ ДАНИ - За ово сам једва и чуо, треба се одважити, а не делује вредно пажње.
БЕЛЕЖНИЦА ПРОФЕСОРА МИШКОВИЋА - Помпезно најављивана као "Српски Твин Пикс", мало је рећи да није баш испоручила. Нисам читао књигу, нити гледао целу серију, али оно што сам видео је веома слабашно и танко.
ЉУБАВНИ ЗАЛОГАЈИ - Немојмо.
АВИОНЏИЈЕ - Не знам ништа о овоме.
КОЛО СРЕЋЕ - 217 епизода, лебац ти се огадио. Ценим да су латиноамерички отпаци за ово прва класа, да не говорим о првој лиги теленовела од некад.
ПЕВАЧИЦА - Инспирисано несрећном Јеленом Марјановић. Опет се Гага и екипа пачају у нешто чему, рекао бих, упркос његовом искуству и неколико добрих филмова, ипак нису дорасли. Нисам гледао, али снимљене су две сезоне и очекује се трећа, из тога ништа добро не може да изађе, пошто се очигледно прати тренд "Убица" и сличних.
БРАНИЛАЦ - Гледао сам неких десетак епизода, нешто је било баш лоше, а нешто мало боље. У суштини, мешавина документарног и играног аспекта је прилично убила драматургију, тако да мислим да је могло да буде урађено и много боље, а и режијски ми није најсрећније. Ипак, неколико интригантних случајева држи воду. Такође, неколико младих глумаца које сам видео кроз епизоде ми се допало, нарочито Невена Неранџић коју нигде пре нисам видео.
ДИНАСТИЈА - Карингтон је супер чича, око њег' се врти прича, и за њега нема зиме, хепиенд је тек пред њиме, и све у том стилу.
ЈОВАНКА БРОЗ И ТАЈНЕ СЛУЖБЕ - Ово ме стварно нимало не занима, издивљали су са испраним комунистичким биографијама, заиста извикана тема, а поготово незанимљива у овој полудокументаристици.
КЉУН - Не знамо трилер, то ћу да тврдим док не видим серију која ће да ме убеди у супротно. Рекао сам да "Сенке" имају неке добре елементе, али и то је више изузетак који потврђује правило.
ФЕЛИКС - Нешто од 40 епизода са Курир ТВ. Сећам се да глуми Тика Станић и ништа више.
ЗАУСТАВИ ВРЕМЕ - Радила испостава хрватске продукцијске куће. Снимљено 120 епизода, планирано за 2013. годину, међутим, нико је није купио. У ово доба најављена за Хепи, али скинута после 9 епизода због лоше гледаности. Тако да имамо серију, тј. теленовелу стару 18 година коју нико још није гледао.
ЦРНА СВАДБА - Неслућене могућности аспекта влашке магије нису нимало искоришћене, а могло је много боље. Серија у првој сезони почне и више него одлично, а онда се нагло суноврати изласком Филипа Ђурића из исте. Одличан је моменат избора Славка Штимца за онаквог негативца, нешто што никад у животу није глумио. Уликс мртво пувало, Којо у својој уобичајеној улози псовача са доскочицама. Друга сезона покушава да споји прошлост и садашњост и то ради местимично океј, али нисам баш најзадовољнији како је све испало. Остаје један од квалитетнијих пројеката из овог периода свеукупно, али недоправљен.
ВРЕМЕ ЗЛА - Писао сам већ дужи осврт, све у свему просек, а могло је боље (Бебековим гласом).
АДВОКАДО - Благо речено, не делује занимљиво.
АЗБУКА НАШЕГ ЖИВОТА - Мануфактура ради пуном паром, трећа сезона у припреми.
У ЗАГРЉАЈУ ЦРНЕ РУКЕ - Пошто има само три епизоде, можда некад и погледам.

Од филмова су урађене "4 руже", "Име народа", "Нечиста крв" и "Једини излаз". "Име народа" нисам гледао, филм "4 руже" је један од најужаснијих наших филмова у немалој конкуренцији, "Нечисту крв" сам исто гледао преко филма и нисам одушевљен, а "Једини излаз" и Анђелкин трапав покушај наметања као озбиљне глумице функционише у првој половини, махом не захваљујући њој (заправо сам одгледао серију), али чим крену твистови и остало, неповратно се распада.

ЧУДНЕ ЉУБАВИ - Није то у потпуности рђаво, али има ту ауру свемоћи и свеквалитета, а једва добацује до просека. Осим тога, бизарности попут чињенице да Пеле озбиљно игра бабу ми нису лепо легле, тако да оно, може се погледати, али не бих се у журби враћао томе.
СЛОЖНА БРАЋА - НЕКСТ ЂЕНЕРЕЈШН - Ово никад нећу да гледам.
БЛОК 27 - Ово има потенцијала да не буде толико рђаво на основу два-три сегмента која сам случајно видео, али можда сам само убадао добре тренутке.
ЗБОРНИЦА - Рекао сам да ћу некад погледати пар епизода чисто зато што сам некад и сам био наставник, али 150 комада сигурно нећу гледати, плус се планира још. Видим и да непотизам у глумачкој подели ради пуном паром.
МАЛА СУПРУГА - Уплашио сам се да је римејк "Мале невесте", али потенцијално је још и горе, теленовела по мотивима романа Мир Јам. И није доста 93 епизоде, него стижу и "Греси прошлости". О, зар се и то може у кишној ноћи?
У КЛИНЧУ - Јок, вала.
ОД ЈУТРА ДО СУТРА - Аргентинска лиценца, 293 епизоде. Поздрављам.
БУНАР - Гага се баш примио на ове трилер-драме. Рекао сам да ћу можда гледати због Игора Ђорђевића, па никако. Видим, музе се још, иде трећа сезона, није још нико упао очигледно. Можда дам прилику неколико епизода, па ћемо видети.
ПОПАДИЈА - Ово звучи стварно ужасно.

По филмовима су рађени "Хотел Београд", "Било једном у Србији", "Златни дечко", "Јужни ветар 2" и "Шетња са лавом". Кроз филмове сам обрадио све сем првог наслова, а какве-такве похвале се могу изрећи везано за "Било једном..." и Бугаре + Ненада Хераковића у "Јужном ветру". Остало је све Богу плакати. Да не заборавим да је и Игор Бенчина ОК у "Златном дечку".

ПАД - Нека.
ЛАКО ЈЕ РАЛЕТУ - Рекао сам већ све на самој страници. Мука ми је.
ЈУЖНИ ВЕТАР: НА ГРАНИЦИ - Ово нисам гледао, али не видим шта би ново могло да пружи осим већ устаљених клишеа. Мада, заиграо ми је брк кад сам у пар закачених сегмената видео Лиљу Форевер.
ЗАКОПАНЕ ТАЈНЕ - Жарко "Чико је л' сав овај лебац твој" Јокановић је постао Жарко "Гурам жену у сваки бућкуриш који исерем" Јокановић, па смо тако после изласка из "Истина и лажи" добили ово, што је вероватно некако још горе.
БРАК МРАК - Не знам шта је ово, чуо сам назив, али нисам гледао баш ништа.
НЕМИРНИ - Николину у позоришту стварно обожавам и све најлепше мислим о њој као глумици, али кад сам покушао да гледам ово, стварно ми није деловало као нешто у шта вреди уложити 12 сати. Превелика улога Килета, прешаблонско одвијање онога што сам видео, поружњивање Николине да би се испаљивале Момчило Крајишник форе три пута по епизоди, то је за мене лењ сценарио. Још видим и да се спрема наставак, што делује доста лоше. Осим тога, појам "Немирни" ће увек да ме сећа на Кокана Ракоњца.
ДРУГ МАРКО - Нисам заинтересован.
ПОСЕТА - Нисам гледао.
ДЕЦА ЗЛА - Доста лоше и неспретно, то је све чега се сећам две и нешто године после гледања. С обзиром на најаве, премршаво.
ТУНЕЛ - Ево нечега што ми делује интригантно, мада се то по обичају не завршава добро, али гледаћу свакако, надам се већ у наредној години.
ПОЗИВ - Гледао сам због Микице, и има добрих елемената, али некако је сувише млохаво кад се све сабере и одузме, отприлике се зна којим ће путем ићи и све се тако и одвија уз неке ситне твистове, није нешто што ћете памтити, мада тема јесте интригантна.
ТРАГ ДИВЉАЧИ - Заправо сам погледао серију, јер ми је интригантна проза Жике Павловића, а и атмосфера у коју је по правилу смештао приче. Да се поновим, има неколико солидних ствари, има и много тога лошег, могло би много да се пише а немам снаге ни времена. Кад порастем бићу Жика, ал' сутра, па мало после, штоно рече Гага. Све је некако слабо, неодлучно и никакво, а дао бих и бољу оцену, да нису толике ствари ископиране, од бубњарских сетова из серије "Фарго" до оне сцене из јебене "Кинеске четврти", али далеко је Раша (који је овде, за разлику од "Бесе", баш лош) од Џека, а још даље Нада од Феј Данавеј (ал' бар нема мелтдаун-фрикауте као код Олега и жене му, ако ништа друго). Болан је овај акценат источне Србије који се своди на јужњачко завртање, а потом у истом разговору београдско лупање у бандере, људи ангажујте неког коуча, није то толико скупо, кад се већ ложите да буде аутентично.

Ова последња је и једна од многих рађених од филмова, а остале су "Дара из Јасеновца", "Вера", "Мрак", "Олуја" и "Тома". За многе сам већ рекао шта мислим. Што се тиче Даре, продужетак није донео неко побољшање, и та тема, која је потенцијално врло потентна и било је могућности да се и оригинални филм њоме заврши, је само неспретно и несрећно загребана али недовршена, као да се није имало пара. "Мрак" можда има срце на месту, али не говори се довољно јасно и очигледно, и не упире се прстом у јасне и очигледне кривце. 

КОЖА - Можда и најбољи део трилогије. Жесток и бескомпромисан. Коља стварно има талента и кад хоће да га употреби у праву сврху, то баш добро изгледа.
V ЕФЕКАТ - Нисам гледао, мада се већ најављује друга сезона после првих осам епизода. Глума и позориште су ми, погађате, увек били занимљиви, тако да можда.
ВРЕМЕ СМРТИ - Нисам погледао, некако ми се и не жури. Добро је што постоји серија, али нешто ме не вуче.
ДЕРБИ У КАФАНИ АУТОКОМАНДА - Не знам чему ово стварно.
КРУНСКА 11 - Има превише епизода, и превише генерички опис да бих се заинтересовао.
НОБЕЛОВАЦ - Нисам гледао целу серију, ово што сам гледао је ОК. Тика ће на крају играти Андрића као Келси Фрејжера или Ричард Белзер Манча, 30+ година.
РИНГИШПИЛ - Страшно шта се екранизује.
САБЉА - Као и за све серије са сличном тематиком, има добрих елемената, има и доста лоших, а превише је близу све то да би се одрадило са потребним отклоном. Глума је махом ОК код погођених ликова.

По филмовима су рађени "Ваздушни мост", "Недеља" и "Што се боре мисли моје". О "Халијарду" сам написао читав текст који после нисам ни избацивао, укратко, пропуштена је велика прилика, пришло се веома прволопташки, нека режисерска, сценаристичка и сниматељска решења су баш онако без везе, а има пар одличних улога које вреди истаћи, наиме Раша Вујовић и Јово Максић баш бриљирају. "Недеља" исто неке ствари ради паметно, али ипак је сувише дугачко, не претерано занимљиво, и приступ одређеним стварима ме није превише одушевио. Да не причам да ми дорчолско ч приличн боде мозак. Милица Јаневски је супер у малој улози, баш је у последње време једна од бољих генерално. О Кнезу Михаилу сам већ све рекао, то је грозно.

ОТМИЦА - Копродукција са Данском која, за разлику од многих серија, нема више од осам епизода, нити се наставак планира, тако да можда и погледам ускоро. 
ПАСЈАЧА - 47 епизода је баш насумичан број. Започео сам је и почетак ми се није баш дојмио, али можда и наставим. Ипак, није ми прва на листи свакако.
СРЕЋНА ПОРОДИЦА - РАЛЕ И МАРЕ - Са друге стране, ово сигурно никада нећу гледати.
ПЕЛАГИЈИН ВЕНАЦ - Такође.
САМОНИКЛИ - Исто.
ХОТЕЛ ТРИ ЗВЕЗДИЦЕ - Немам појма шта је ово.
ИЗАЗОВ - Фина је екипа, али Манџука и Мара ми глумачки не греју срце. Пошто балансирају између живота код куће и у иностранству, можда ће ова друга најзад да нам објасни како се шаље мејл. Можда и погледам епизоду-две, чисто да оквасим ноге, али без неких очекивања.
МИХОЉСКО ЛЕТО - Оно што сам хватао на парче ми не делује посебно интересантно, али видећу, можда и дам шансу некој епизоди.
ТВРЂАВА - Чуо сам свакаква мишљења, али пар људи којима верујем ми је препоручило, тако да ћу свакако прво њу гледати. Страх ме у ком ће правцу отићи, али свакако је нећу оставити непогледану. Можда би неко од читалаца могао да дода неку реч.
НАСЛЕДСТВО - Јокановићу, пријатељу, другару, брате, одмори мало, живота ти. Схватам, користе се привилегије док се може, али доста је, ако Бога знаш.
ДАДИЉА СА СЕЛА - Мирка у улози Френ Дрешер. Сем Најлса и Си Си, ни оригинал ми није био нешто специјално занимљив, могу само да замислим како ће то бити кад је прилагођено за наше тржиште.
ОЖИЉАК - Иако ми наша глумачка екипа не улива поверење, ово ћу сигурно погледати, ипак је интернационална продукција, озбиљно рађена и плаћена, те неки квалитет мора да постоји. Наравно, увек постоји могућност да грешим и да је ђубре, на то сам спреман. Прва сезона има осам комата, али стоји да се снима још.

"Кафана на Балкану", "Руски конзул" и "Воља синовљева" су рађене по филмовима. Нажалост, овај један филм који сам гледао из ове прве ми је био ужасан, а и "Конзул" је предугачак и лош, најзначајнији као последњи Лаушев пројекат. "Воља" је нешто најсвежије после дуго времена и стварно ми је легла и волим је, упркос свим манама и преочигледним омажима, коначно нешто скроз другачије, а успут и прилично добро, то ћу увек да поздравим.

                                                                       ***

За 26. годину најављене су серије "Прва класа: Пун гас", по филму, који је, по свему судећи, живи очај, и због кога се сви покојници из "Националне класе" преврћу. Друга је "Зваћеш се Варвара", најављена као меланхолична комедија са занимљивом екипом, али ипак ми смрди на тешку патетику. Ради је Дејан Зечевић са Золом као продуцентом. Немам нека очекивања, па видећемо. Као што видите, нема много тога чему се човек може радовати, али ко зна, можда нас нешто позитивно изненади. До читања!





























недеља, 27. јул 2025.

Ретроспектива - Пол Томас Андерсон

Популарни "Родитељски састанак" (PTA - Parent-Teacher Assembly, прим. аут.) је једно од озбиљнијих редитељских имена сада већ средње генерације које је од младих дана показивало страшан таленат и изузетну посвећеност својим пројектима. Мислим да је сада, после десетак филмова и отприлике на половини каријере, у реду направити пресек урађеног. Сигуран сам да ПТА има још бар 30 година живота пред собом уколико се ништа непредвиђено не деси, тако да ћемо, овим темпом, од њега видети још бар пет до десет наслова, уколико га елан не напусти. Из мог угла заслужује ретроспективни текст јер ми је у једном тренутку био модерни редитељ који највише обећава у Холивуду, и сматрам да и даље има много тога за показати, иако је од тог периода имао и великих погодака и тешких промашаја. Као и са Квентином Тарантином, сада сам много умеренији обожавалац него раније, с тим што ме Андерсон знатно мање нервира јер нема комплекс Бога кад се ради о филмовима и не тртља глупости које немају везе са мозгом, пљујући знатно боље ауторе од себе. Још једна паралела се може повући и по томе што је јунак овог текста одустао од филмске школе и решио да се посвети снимању служећи се оним што је гледао и користећи опрему коју има. Почео је од најранијег детињства, знајући шта жели да постанe.


Рођен је у Студио Ситију, непосредној околини Лос Анђелеса, 26. јуна 1970. године, а одрастао је у Сан Фернандо Велију. Отац Ерни је био глумац и водио је хорор шоу под именом Гуларди, како ће ПТА касније назвати своју продуцентску кућу. Породица је била добростојећа, са мајком је имао проблематичан однос, за разлику од оца који га је увек подржавао, а снимање филмова за њега никад није имало алтернативу. Тако је први филм снимио већ са осам година, са 12 је почео да користи Бетамакс камеру, а са 16 да пише и да експериментише са форматом од 16 мм. Као матурант, са 18 година, снимио је свој први озбиљан пројекат, получасовни мокументарац о Дирку Диглеру, инспирисан причом Џона Холмса, што ће касније бити основа за "Ноћи бугија". После неког времена на колеџима Санта Моника и Емерсон, уписао је филмску школу на њујоршком универзитету, међутим, после два дана се предомислио, како је рекао, не желећи да филмско искуство претвори у домаћи задатак или неподношљиви посао. Био је чврст у тој одлуци након што су му током првог дана на предавању рекли да свако ко пожели да сними филм попут "Терминатора 2" треба одмах да оде. Такође се уверио у варљивост судова тамошњих професора кад је предао рад Дејвида Мемета као свој и добио оцену Ц (Мемет је, ако се не варам, тада већ имао освојену Пулицерову награду). Радио је разне послове, укључујући чистача кавеза у пет шопу, али и асистента продукције на филму и телевизији. Снимио је филм "Цигарете и кафа" о различитим власницима новчанице од 20 долара, са буџетом од 10 хиљада који је скупио од коцкарских добитака, позајмице од девојке и очевог новца одвојеног за колеџ). Овај кратки филм је приказан на Санденс фестивалу 1993. године, и ПТА је позван да следеће године учествује са дугометражним филмом. Ментор му је био Мајкл Кејтон-Џонс, а током учешћа на Санденсу, направио је договор са Рајшер Ентертејнментом да му финансирају први дугометражни филм. Као и код сваког редитеља са изграђеним стилом, могу се приметити ствари које се понављају, од оних естетских као што су снимање у покрету и широки углови, преко елемената приче попут породичних односа, честе религијске симболике, наглих крајева и мрачног хумора (додуше, изузетно мрзи шале о раку јер му је отац преминуо од њега), па све до ликова који су често на путу трагедије и самоуништења и препуни су великих мана, али се за њих ипак навија и изазивају истинско саосећање. Најбољим искуством у животу назвао је присуство снимању филма "Широм затворених очију" на које га је увео Том Круз, где је добио прилику да разговара са Стенлијем Кјубриком, а омиљени филм му је "Благо Сијера Мадре" Џона Хјустона, који је обилато користио као инспирацију за филм "Биће крви". Гледајући малу улогу Филипа Бејкера Хола у "Поноћној трци", добио је инспирацију за свој први дугометражни филм који је требало да се зове "Сидни". Пре него што пређем на детаље о том филму, искористићу прилику да набројим још неколико занимљивих ситница.

- Пол Томас Андерсон има велику екипу глумаца са којом воли често да ради, и која укључује имена као што су Филип Симор Хофман, Филип Бејкер Хол, Џон Си Рајли, Луис Гузман, Мелора Волтерс, и други, а понављао је сарадњу и са глумцима попут Вилијема Х. Мејсија и Данијела Деј-Луиса. Такође, једино је он победио у "Биће крви" од осам глумачких номинација за његове филмове.
- Упркос томе што их фанови често пореде, велики је пријатељ са Квентином Тарантином и обојица су хвалила рад оног другог.
- Као редитеље који су имали највећег утицаја на његов рад наводи Мартина Скорсезеа и Џонатана Демија, а у исти ред ставља и Роберта Алтмана, Орсона Велса, Стенлија Кјубрика и Макса Опулса. Такође је као велику инспирацију навео и Роберта Даунија Сениора.
- Једини је редитељ који је освојио награду за најбољу режију на сва три најпрестижнија европска фестивала, Кан, Берлин и Венеција, и то редом за наслове Опијени љубављу, Биће крви и Господар.
- Своје сценарије куца у Ворду, а затим унајмљује асистента да им промени формат користећи софтвер и раздели их екипи на сету.
- Обожавалац је филмова по стрипу, нарочито Бетмен трилогије Кристофера Нолана, са којим је и велики лични пријатељ. Такође је и велики обожавалац Адама Сендлера кога је од самог старта имао на уму за филм "Опијени љубављу".
- ПТА је и велики обожавалац бејзбола и навија за ЛА Доџерсе (наравно), али и за Бостон Ред Соксе, због покојног оца. Велики је заљубљеник у Томаса Пинчона, по чијем је делу адаптирао филм "Скривена мана", а и следећи који је на реду, "Једна битка за другом" је из истог пера.
- Режирао је и масу музичких спотова, пре свега за групу "Хаим" и Фиону Епл са којом се забављао пар година пре упловљавања у везу са Мајом Рудолф, са којом има четворо деце.

HARD EIGHT (1996) 

"Рајшер" није дозвољавао Полу Томасу Андерсону превише креативне контроле, те је првобитни наслов "Сидни" променио у "Hard Eight" и филм исекао по својој вољи. Касније је ПТА успео да се избори за режисерску верзију, али такође под новим насловом. У питању је поштен мали филм у коме прекаљени коцкар узима под своје младог бескућника и учи га занату док се овај заљубљује у конобарицу-курву и спријатељује са још једним мутним ликом. Ово је значајно мање амбициозан пројекат него било који други филм који је ПТА режирао и тако и треба кад је први филм у питању. Инспирација је дошла када је гледао "Поноћну трку" Мартина Бреста у којој Филип Бејкер Хол глуми човека по имену Сидни који има везе са подземљем, баш као и у овом филму. Уз сво поштовање осталим глумцима, ово је његов филм и он га носи на својим искусним, тада шездесетпетогодишњим, леђима изузетно успешно. Помало је изнурен, помало уморан, помало самлевен животом и доста тога је прегурао. Добија мало нове воље за животом тако што се брине за новог штићеника и његову будућност, али има ли дубљег разлога за то него што се види? Џон Си Рајли је прикладно бесловестан и такође одличан у својој улози, а и Гвинет Палтроу се, за дивно чудо, сналази добро као Клементина, конобарица/проститутка која тражи прилику за нови живот, мада ми се није допала у сценама кад виче и не продаје то баш како треба. Семјуел Л. Џексон је добар као Џими у своје две-три сцене и у потпуности сте убеђени у то да је његов лик довољно опасан да оствари своје претње. Од осталих бих издвојио Филипа Симора Хофмана у малој, готово у потпуности импровизованој, улози коцкара, као и сталну сарадницу Андерсона, Мелору Волтерс, у улози Џимијеве девојке. Није ово не знам колико сценаристички богат филм и прича се не разгранава нешто посебно, можда је требало знати и открити и нешто мало више, но очигледно је да је била идеја да филм буде што сведенији, што је и постигнуто на крају. На Андерсона је снажно утицао Мелвилов филм "Bob le Flambeur", који препоручујем читаоцима да такође погледају, а ово је и једини филм ПТА који није номинован ни за Златни глобус ни за Оскара. Солидно се све то расплиће, мада би и потпуно другачији крај који је планиран по оригиналном сценарију такође имао смисла (не зна се да ли је уопште снимљен). Овај први филм има елемената који ће касније прославити свог режисера, иако се види да је још увек мало "мокар иза ушију". Иако бих пар ствари можда и променио, пре свега дао мало пунокрвности ликовима, ово је ипак врло солидан почетак. Прича је доста оригинална, иако ликови нису, али су зато јако аутентични због своје несентименталности. Оно што Пол Томас Андерсон може као редитељ ће постати јасно видљиво већ у следећем филму, чим је добио прилику да се размаше.

BOOGIE NIGHTS (1997)

Први Андерсонов филм са разгранатом таписеријом ликова по узору на Роберта Алтмана и његов "Нешвил" и "Кратке резове" донео му је велике успехе, али не без одређених проблема. Први се јавио око саме теме - успон и пад перача судова у ноћном клубу који постаје порно звезда у јеку златних седамдесетих, и раскалашан живот читаве галерије ликова, препун секса и дроге, док свако од њих трага за нечим што личи на достојанство, али то је јако тешко остварити у таквом окружењу. Сценарио је инспирисан већ поменутим мокументарцем који је снимио сам Андерсон, а који се заснивао на животу праве звезде, Џона Холмса. Многи глумци су имали мале улоге у филму а многа имена и презимена су омажи звездама. Марк Волберг је ускочио уместо Дикаприја који је отишао на "Титаник" и показао се као озбиљан глумац, а Берт Рејнолдс је одбијао улогу седам пута и на крају отпустио агента, посвађао се са Андерсоном, хтео да га бије и оградио се од читавог филма, али је ипак узео Златни глобус и био номинован за Оскара. Џек Хорнер остаје најбоља улога његове касније каријере. Хедер Грејем је као Девојка на ролерима такође остварила улогу каријере, али, упркос хваљењу ПТА и његовог рада, годинама одбија да говори о филму и појављује се на окупљањима глумаца. Џулијен Мур је овде остварила улогу која ју је избацила у орбиту (иако је раније играла у "Атентаторима" са Сталонеом, одличном филму "Safe", па и "Бегунцу" у скраћеној варијанти). Она мене јако нервира, нарочито у том периоду, и нарочито кад крене да ронза и урла нон-стоп у свакој улози, али морам признати да је била баш добра у захтевној роли Амбер. Морам поменути и Дона Чидла и сјајну Мелору Волтерс (која ће тек заблистати у следећем филму, а и овде растура у малој улози), Џона Си Рајлија и Филипа С. Хофмана у улози геј тонца Скотија, заљубљеног у главног лика. Свако је дао одређену нијансу свом лику и свако на свој начин доприноси непоновљиво ухваћеној атмосфери тог времена. Један критичар је "Ноћи бугија" назвао најбољим филмом о седамдесетима који је изашао после седамдесетих, и свакако јесте у самом врху, немам никакве примедбе. Трајање јесте гломазно и можда се могло где-где мало скратити (рецимо, лик Вилијема Х. Мејсија постоји само да би урадио шта треба у последњој сцени), али све у свему, скоро сви ликови су фино заокружени. ПТА је одбио да одговори Џоани Глисон да ли је тешку сцену Едија са мајком повукао из сопственог живота, тако да то говори само за себе. Комедија и насиље се неосетно смењују, због чега је редитељ (поново) упоређиван са Тарантином. У сваком случају, никако нису у питању насумичне епизоде из живота насумичних ликова како поједини спочитавају, него је у питању водич кроз друштвену историју тог времена који своје ликове не осуђује него са њима саосећа. За крај да поменем и да је цео саундтрек бомба и да је ПТА захваљујући њему заслужено добио одрешене руке за следећи пројекат.

MAGNOLIA (1999)

Изванредна "Магнолија" је тросатни мозаик који повезује гомилу ликова у Сан Фернандо долини током 24 часа и утицај судбине на дешавања у њиховим животима. Првобитна идеја је била да сценарио буде много интимнији и филм знатно неамбициознији, међутим, нове идеје су га све више шириле и усложњавале, дајући могућност за много различитих перспектива. У центру приче су, дакако, породични односи, који укључују очеве и синове, оца и ћерку, мужеве и жене, потенцијални пар, мушког неговатеља и још много интересантних личности. Апсолутно се не осећа трајање од три сата, ово је један од оних филмова за који не бисте имали ништа против ни да траје још дуже. Са процватом разних идеја, расла је и екипа глумаца. Што се тиче сценарија, једина замерка коју имам је превише псовки, остало је све на месту, а кад су у питању глумци, не знам кога пре да хвалим. Том Круз је толико волео "Ноћи бугија" да је контактирао редитеља за улогу, а овај је посетио снимање "Широм затворених очију" и понудио му Френка. Том је једва дочекао да игра тако дијаметралног лика у односу на оног код Кјубрика и пружио, по мом мишљењу, своју најбољу улогу каријере, уз Рона Ковика. Штавише, не би било незаслужено ни да је номинација прерасла у Оскара. Џон Си Рајли је такође фантастичан као шепртљави пандур Џим - Рајлију је досадило да игра цепанку и тражио је од ПТА да му напише улогу лика који се заљубљује, па је такође пружио по мени најбољу ролу. Исто важи и за феноменалну Мелору Волтерс која краде сваку сцену у којој је - већину времена је, попут Џулијен Мур, проплакала и извриштала уз псовке, али ми њена глума неупоредиво више лежи - веровао сам њеном осмеху кроз сузе у сваком тренутку. Заправо је њена Клаудија Вилсон Гејтор била први лик који је осмислио Андерсон и одатле су се гранали сви остали. Шта рећи за нестварног Фила Хофмана који је дочарао Фила Парму који у сцени Френкове катарзе (коју је Круз одиграо оживљавајући однос са сопственим оцем) само стоји у позадини и плаче (што је, поред толиких сјајних улога, такође једна од најбољих коју је одиграо, јер је то била његова природна реакција на Крузову глуму). Да ли пре поменути умируће Џејсона Робардса и Филипа Бејкера Хола, напаћеног Џеремија Блекмена или неког трећег? Буквално је и најнебитнији статиста одрадио врхунски посао. После великог успеха "Ноћи бугија", редитељ је имао завршну реч у вези свих ствари у овом филму и на крају је рекао да је "Магнолија", било то добро или лоше, најбољи филм који ће икад снимити. Ја се и данас слажем са тим, мада је он у међувремену рекао да је најпоноснији на "Господара". Филм је много волео и Ингмар Бергман, а један од његових најпознатијих елемената је и музика за коју је задужена Ејми Мен. Улога Ерла Партриџа је пре легендарног Чејена нуђена Џорџу Си Скоту, који је, мало је рећи, није био фан сценарија и Марлону Бранду који је такође одбио. Много је библијских симбола, а Андерсон је касније рекао да није био свестан библијског аспекта жаба. Био свестан или не, поред свих осталих расплета који су били у игри, све је одрађено готово перфектно и тврдим и данас, 26 година и 4 гледања касније, да је "Магнолија" заиста нешто најбоље што је Пол Томас Андерсон до сада режирао.

PUNCH-DRUNK LOVE (2002)

Пол Томас Андерсон је после исцрпљујуће "Магнолије" желео да направи мање амбициозан филм, али и да изненади публику и критику које од њега не би очекивале романтичну комедију, а камоли филм са Адамом Сендлером у главној улози. Заправо, он је већ у промо интервјуима за "Магнолију" рекао да би надаље од глумаца волео да ради са Сендлером и Данијел Деј-Луисом што је дочекано смехом, понајвише због различитости ова два глумца. Такође је већ кад је био у Кану са "Магнолијом" најавио романтичну комедију са Сендлером као следећи пројекат, на шта су се новинари такође смејали. На крају је зарадио најбољу режију у Кану, филм је номинован за Златну палму, а Сендлер за Златни глобус. Он у почетку није знао ко је ПТА, а када је погледао "Магнолију", био је престрављен, не верујући да ће моћи да испуни задатак како треба, међутим редитељ је био сигуран и лично му доставио сценарио. Он тумачи Берија Игана, социјално неснађеног и нападима агресије склоног малог бизнисмена који упада у проблем са изнуђивачима баш у тренутку када проналази "сродну душу" у чудној и помало мистериозној Лини. Сендлеров страх се показао потпуно неоправданим, јер је за ову улогу добио најбоље критике у својој дотадашњој каријери и стварно је одличан као фини човек са хиљаду потиснутих траума који трпи константно вербално понижавање и малтретирање од стране седам сестара. Упознаје Лину (испоставља се, не случајно како је изгледало) и почиње да се ослобађа стега, које је претходно покушао да олабави разговором са оператерком секс линије. Међутим, када тај разговор запрети да прерасте у непосредну опасност, ствари се компликују. Стварно је интересантно и фасцинантно гледати Сендлера у лику од кога вам је истовремено јако непријатно и са којим саосећате, јер видите да има много проблема и желите му да их превазиђе. Као и многи, он тражи различите начине да олакша своју усамљеност и да дође до наградних путовања авионом која нема како да искористи. У многим ситуацијама је свако од нас пожелео да ослободи негативну енергију на исти начин, али су нас инхибиције укочиле. Емили Вотсон, која је такође први избор за своју улогу, је такође одлична и доноси сопствену нијансу чудности која се одлично уклапа са Сендлеровом. Ипак, ништа не би било комплетно без Филипа Симора Хофмана који у реално малој улози разваљује продавца душека који руководи покушајем изнуде. У питању је лаган, изузетно снимљен филм у коме сви глумци заиста одлично одрађују посао, чак и они непрофесионални. Другачији је него многи, са много бизарних детаља, што је одлично. Ипак, не сматрам га ремек-делом, јер први део много више обећава него што други испоручује, емоционално разрешење долази пребрзо, а опасност, како се испоставља, није ништа посебно. Такође, и сама љубавна прича није претерано занимљива, мада можда и не треба да буде. Филм свакако треба погледати због сјајних глумаца, нарочито Сендлера, доста смешних тренутака и малих победа каквих нема пуно у реалном животу једног чудака. Готово је универзално вољен и сигурно нећете протраћити деведесетак минута ако га погледате.

THERE WILL BE BLOOD (2007)

Након што је убо премију и са "Опијени љубављу", Пол Томас Андерсон је могао да се врати на епску скалу, а како је већ планирао да ради са Данијелом Деј-Луисом, улога коју је за њега планирао је морала да буде, жаргонски речено, већа од живота. На срећу, комуникација није била тешка јер је Деј-Луис био обожавалац његовог претходног филма, а чуо је да га ПТА хоће, те је све од почетка ишло како треба. Познато је да је ова прича о похлепи, корупцији и мрачној страни америчког сна у потрази за нафтом на прелазу векова делимична адаптација романа "Нафта" Аптона Синклера, са измењеним и прилагођеним деловима, наравно. Нафтни тајкун Данијел Плејнвју је заснован на стварном нафташком тајкуну Едварду Доенију, а глас на великом Џону Хјустону (Пол Томас Андерсон је екипи пуштао свој омиљени филм "Благо Сијера Мадре" пред снимање, признавши и пре и после тога да је умногоме инспирисан њиме. Од самог почетка је јасно да пројекат има велике амбиције, да је планиран и реализован епски, грандиозан филм и махом је све успешно изведено - опет гломазно трајање, опет доста захваћених тема које су углавном успешно обрађене и финални производ који је у великој мери изузетан, али уз одређене ограде. Прво треба схватити да, уз сво поштовање осталима које ћу поменути, филм у потпуности на леђима носи Данијел Деј-Луис у улози Данијела Плејнвјуа и, да она није каква јесте, филм се малтене не би ни памтио (слична прича као са "Џокером" Тода Филипса и Хоакином Финиксом, с тим што је "Биће крви" ипак по мени нешто бољи филм). Он осваја сваки кадар у коме се налази, гутајући сцену као харизматични, али похлепом и бесом заслепљени Плејнвју, који неће презати ни од чега да дође до својих циљева, укључујући и ограђивање од усвојеног сина, па и убиство. Одушевљеност људи филмом умногоме потиче од одушевљености Деј-Луисом и то је потпуно у реду, јер је Пол Томас Андерсон и ишао на ту карту, а овај је у потпуности заслужио свог другог Оскара. Већ су познате његове лудачке трансформације и ненапуштање коже лика који тумачи ни када се угасе камере. Овде пружа вероватно најбољу улогу каријере као новцем опседнути Плејнвју који види да нема излаза са странпутице, али и не покушава превише да се избави, јер је богатство једино што му је битно. ПТА је схватио да мора да допусти глумцу калибра Деј-Луиса да се размаше, и дао му је потпуну слободу у креацији. Треба поменути и Пола Дејна у улози префриганог и подмуклог Илаја Сандеја који има своју рачуницу у сарадњи са Данијелом и покушава са њим да се надиграва и буде већи католик од папе, те није потребно напомињати како се то завршава. Поред њих се издваја Дилон Фрејзер као мали Х.В. у својој јединој улози до сада, а мора се поменути и Роберт Елсвит, стални Андерсонов фотограф који је, поред ДДЛ-а, убо заслуженог Оскара, тексашке локације су заиста за причу. Постоје и велики делови филма, нарочито на почетку, без икаквих дијалога, а ту фотографија и кадар играју заиста велику улогу у дочаравању атмосфере. Ово свакако није савршен филм (томе је много ближи у непосредној близини снимани "Нема земље за старце" који је, заједно са "Биће крви" предводио Оскаре по номинацијама и уграбио најбољи филм те године). Треба поменути и скор Џонија Гринвуда, а иако филм можда мало претерује у својој исфорсираној грандиозности и у својих последњих 45 минута мало губи већину ствари које су га чиниле великим, укључујући и превише самозадовољну сцену коначне конфронтације Плејнвјуа и Илаја, он се константно налази на листи највећих у 21. веку и готово је универзално хваљен и од публике и од критике и од колега из бранше. Свакако га треба погледати и дати свој суд, ако ништа друго, одушевиће вас ДДЛ.

THE MASTER (2012)

Много је било инспирације за наредно остварење које је режирао Андерсон. Идеја је била да се направи филм о харизматичном интелектуалцу који започиње нову религију педесетих година прошлог века. Ту је, наравно, био Л. Рон Хабард, а у причу су ушли и прилагођавање истраумираних ратних ветерана на ново друштво (након што је одгледао неколико документараца, а пре свега "Нека буде светлост" Џона Хјустона), те проза Томаса Пинчона чији је био вишедеценијски обожавалац. Хоакин Финикс је био сасвим логичан избор за улогу, јер, осим што је редитељ хтео да ради с њим, његова породица је напустила култ "Божја деца" и променила име Ботом (дно) у Финикс (симбол новог почетка), што се чак и референцира у самом филму. Андерсон је рекао да је, иако је на филму радио три године, он у његовој глави сазревао читавих дванаест. Избор за Ланкастера Дода је такође био прилично лак, имајући у виду познанство са Филипом Симором Хофманом и његово глумачко умеће и способности. Пре него што напишем било шта друго, морам да напоменем да је филм перфектно усликан и да савршено одражава епоху, као и да два главна глумца играју заиста савршено, те да је милина гледати све њихове заједничке сцене, а и већину других у којима се налазе - види се да су се изванредно спремили и ушли у кожу својих ликова до танчина, а већ се на првој сцени "обраде" види како ће све изгледати. Пол Томас Андерсон је плански тајмирао да она буде на око пола сата да би инвестирао публику и постигао је велики успех са њом. Обојица су заслужено номинована за Оскаре, а последња сцена између њих ми и данас одзвања у глави, нарочито "можда у следећем животу" у светлу трагедије која се десила Хофману. Пол Томас Андерсон је изјавио да је од свих филмова који је снимио на овај најпоноснији (тако оповргнувши оно што је претходно рекао за "Магнолију"), а он је, поред свог успеха, Филипу на неки начин и дошао главе, јер је на завршној журци први пут попио пиће после 23 године, што га је вратило у алкохолизам. Немогуће је у потпуности разложити филм на једно гледање. Ја сам га гледао два пута у размаку од десетак година и отворен је за различите интерпретације. Наравно да је Фреди, оштећен, траумиран и опседнут сексом, уз мртвог оца и мајку у лудници, нашао члана породице у речитом и очигледно интелигентном Ланкастеру, али, како филм више напредује, он даје увид у стање ума ове двојице, а драмска прогресија некако стагнира. Кад очекујете да се доста тога разреши, то се не деси, и свако остаје са својим дилемама и страховима. Има преважних питања о важности вере и (не)способности човека да се довољно промени да би се правилно суочио са емотивним хаосом у коме оставља рат, али као да су намерно остављена отвореним да би сваком остало своје виђење. Слажем се да у последњем делу филм мало губи нит и оставља хладним у односу на све што се дотле дешавало, повремено имате утисак и да све траје предуго за такве зајебанције, а не пружа никакво разрешење, те је доста тежак за варење. Међутим, ово није филм који се свиђа свима - ако вам се допадне, ви ћете га волети упркос томе, јер ће вас оставити у чуду, натерати на размишљање и одушевити пре свега креацијама двојице великана, а потом и феноменалним сликама. Кад сам већ причао о инспирацији за религију коју шири Хофманов лик, а коју је Пол Томас Андерсон нашао у сајентолошкој цркви, он је пустио филм Тому Крузу и овај је одлепио од беса. Ни један ни други о томе нису јавно говорили нити рекли шта је исход, али Круз више није радио са редитељем, а посебно му је засметала сцена у којој Џеси Племонс објашњава да је његов филмски отац измислио веровања и принципе свога култа, што је учинио и син самог Рона Хабарда. У сваком случају, мени се филм допао, има ту много тога да се види, а ко очекује лаке одговоре, разочараће се, ту нема приче. Слажем се да има нешто споријих делова, али вреди га видети из пуно разлога.

INHERENT VICE (2014)

Пол Томас Андерсон је деценијама велики обожавалац уврнуте и сложене прозе Томаса Пинчона, а очигледно да важи и обрнуто, пошто му је запало да први адаптира наизглед филмски недодирљив стил овог писца. Штавише, прича иде да је сам Пинчон био и те како умешан у процес снимања, а постоји и верзија према којој се он појављује у филму на пар тренутака, што би био његов први излазак у јавност у неколико деценија. Било како било, филм није за сваког и не може се у потпуности повезати из једног гледања, то је и одлика Пинчоновог материјала, тако да је дефинитивно потребно погледати филм бар два пута, па коме легне, легао је. У питању је наизглед класична нео-ноар прича у којој главног јунака, хипи-детектива у Лос Анђелесу седамдесетих, бивша девојка задужује да спречи план да се убије њен нови богати љубавник, скован од његове жене и њеног љубавника. Лери Док Спортело у бриљантном тумачењу Хоакина Финикса се уваљује дубље него што је могао и да замисли, поготово због чињенице да још неки његови случајеви постају део целе приче која се временом све више компликује како ствари излазе на видело. Први пут ми филм уопште није легао због све те комплексности, јер готово да у животу нисам гледао наизглед детективски филм који тако мало мари за мистерију. Тражење логике у свему што се дешава је узалудан посао, иако радња сама по себи није толико збуњујућа, и мишљења сам да се може испратити, макар из другог пута. Оно што могу да похвалим је маестрално ухваћена атмосфера година у којима се прича догађа, савршено усликан филм, где Елсвит поново ради чудесан посао, иако се свађао са Андерсоном око начина рада и нису баш нашли заједнички језик. Целокупна постава је врхунска, а заиста има имена да се смрзнеш, од Финикса и Џоша Бролина, преко Кетрин Вотерстон и Рис Витерспун, до Бенисија Дел Тора, Серене Скот Томас и Ерика Робертса, плус се појављује и злосрећни Мајкл Кенет Вилијамс. Сви одрађују одличан посао, а у овако бизарним прозним делима обавезна је и огромна количина сулудог хумора која је и те како пренета на филм, и мислим да се врло мало прича о смислу Финикса за физичку комедију. Заправо је готово цео текст из књишких дијалога малтене дословно пренет у филмски сценарио, што је огромна промена у односу на филм "Биће крви", где је адаптација романа била и више него слободна. Параноја је свуда у ваздуху, али ћете се повремено питати да ли је то од нео-ноар атмосфере или од превише ганџе коју ликови пуше. Читава гомила ликова се налази у лавиринту, а гледалац ће се питати да ли су томе узрок животне околности или сам тренутак у историји у коме се ликови (а са њима и сама Америка) налазе. Посебно бих похвалио Кетрин Вотерстон коју нисам гледао у још превише филмова, али раме је уз раме са Финиксом и краде сваку сцену у којој се налази, јер је способна да демонстрира гомилу емоција у кратком периоду и то чини наизглед без већег напора. Иако је режија П. Т. Андерсона свакако суздржанија и мање амбициозна него у неким претходно поменутим његовим филмовима, он опет има гомилу идеја и показује изванредну креативност и оригиналност. Мора се (опет) похвалити и скор Џонија Гринвуда, тако да је поштено рећи да ми се филм више свидео на друго гледање, што не значи да немам шта да му замерим. Већ сам напоменуо да се на мистерију обраћа врло мало пажње што не чини услугу 150 минута дугом филму са масом ликова. ОК, атмосфера је ухваћена маестрално, како већ и рекох, али фали саспенса, фали праве опасности, а такав детективски филм, сложићете се, није превише занимљив за гледање. Ја роман нисам читао, па можда нисам ни могао у потпуности да уроним у тај свет, али ако је прављен само за фанове Томаса Пинчона, онда је овом филму у старту одузето много, јер ни он није писац за широке народне масе. Не кажем да свако треба да буде Коељо, али гнусан ми је тај елитизам, јер ако се публика ничим не инволвира, онда је та пинчоновска филмска енергија само гимик и џабе је ту. Потребно је да сами издвојите два и по сата и донесете свој суд. Ја сам искрено подељен.

PHANTOM THREAD (2017)

"Фантомска нит" је филм око ког се доста гложим са народом око себе, јер је, за мене, ово без двоумљења нешто најгоре што је снимио Пол Томас Андерсон, и не видим готово ништа од онога што је критика, која га је готово униформно обожавала, као велики плус. Док ми је за трочасовну "Магнолију" криво што не траје и дуже, овде сам болно осетио сваки од 130 минута кад сам први и једини пут гледао овај филм, и заиста ми није падало на памет да га понављам због текста. Сећам се да ми се (опет) свидело како филм изгледа и како је изврсно рекреиран Лондон педесетих, и глума је била ОК, али ми се готово ништа у овом остварењу није свидело толико да трајно остави утисак. Нема то везе само са модним дизајном који ме ни као тема нимало не интересује, већ просто није било ничега за шта је могуће ухватити се и рећи "па, добро, ово је врхунски". Свака част Данијелу Деј-Луису што је постао шваља и све то, али нисам се нашао интригираним. Памтим да је у овом филму највећа свиња од човека, али и да остали ликови нису ништа мање одвратни, па нисам ни могао ни за кога да навијам. Има пар добрих сцена, попут оне кад му се привиђа мајка, али све је то веома танко, и ништа од целе те "лукаве игре нерава" са конобарицом која му постаје жена ми није остало у меморији - сећам се да има неких тровања печуркама - вау, одушевљен сам, како оригинално. Вики Крипс игра добро, раме уз раме са Деј-Луисом од кога је једно тридесет година млађа (живео повратак у стари Холивуд), а у питању је луксембуршка глумица за коју никад пре нисам чуо (сада је већ направила солидну каријеру у Америци, а била би још и боља да није неких ставова који се не слажу са уобичајеним наративима везаним за Ковид и MeToo). Лесли Менвил је такође сјајна глумица, али од ње нисам упамтио ништа сем да се зове Сирил и глуми сестру ДДЛ-у (који се зове Рејнолдс Вудкок). Скор Џонија Гринвуда је, колико се сећам, такође врло добар, тако да се све ово што пишем може сумирати кроз утисак да су технички аспекти филма стварно изванредни, али су радња и прича по мени испод сваког нивоа, толико да сам, пре 7-8 година, кад сам ово гледао одмах по изласку, преиспитивао поенту целог пројекта. Наводно је ПТА добио идеју неком приликом када га је жена, Маја Рудолф, неговала током болести, али ми није јасно како је, после толико добрих до одличних филмова, успео да реализује нешто овако досадно. Стварно је као смрт, а не ради се искључиво о спорости - штавише, то је данас, у свету инстант гратификације, за мене и пожељно. Чуо сам за естетику и стил изнад супстанце, али то и није толико тешко кад колона за супстанцу звечи празна као буре. Ако нешто презирем, то су филмови који одишу претенциозним интелектуализмом и који као нису за свакога, а заправо су само превише испразни и небитни да би их народ заиста волео. Ипак, иако није нарочито прошао на благајнама, не може се рећи да публика није волела овај филм (а тек критика). Додуше, мислим да то превасходно има везе са Данијелом Деј-Луисом који је један од оних глумаца кога сви воле у сваком случају јер тако треба, ето, он има супер трансформације и лудак је што се тиче глуме, па ово мора да буде и одличан филм (да будем јасан, ни у ком случају не кудим ни њега ни његову глуму, неизмерно га ценим). У међувремену је, наравно, по ко зна који пут погазио намеру да се повуче, јер игра у филму по имену "Анемона" који је режирао његов син Ронан. Међутим, да не идем предалеко у дигресију, "Фантомска нит" је споља савршена, а заправо веома незанимљива, трула и доста идејно упитна, поготово с обзиром на крај, где се благо речено грозним "јунацима" дозвољава да без дуготрајних последица проживљавају своје садомазохистичке фантазије ради...чега тачно? Уметности? Немојте да се зајебавамо, што би рекао доктор из кладионице. Разумем да се неким људима ово свиђа, и сам имам чудан укус и свашта сам у животу гледао, али заиста ми измиче зашто је овај филм популаран као што јесте. Рекао бих да га треба избегавати у широком луку.

LICORICE PIZZA (2021)

Од самог почетка развоја пројекта под називом "Пица са сладићем", видело се да је ПТА ушао у њега са много љубави. Вратио се у своју Сан Фернандо долину и у своје седамдесете да пише и снима о нечему што зна, што је, како кажу релевантни људи, основни предуслов да се направи добар филм. У питању је прича о тинејџеру који се заљубљује у нешто старију девојку, глумицу у настајању, и њихови покушаји да опстану током на много начина турбулентних седамдесетих, иако су такође на много начина биле прелепе за живот. У најкраћем, филм је добар, али је мој хајп био сувише велики на саму премису "ПТА прави младалачки филм смештен у седамдесете", те, иако сам добио много тога што сам желео, на неки начин сам ипак остао неиспуњен. Иако је било много тога доброг, хтео сам и више. Млади глумци су све пренели како треба, све је ту - радосна безбрижност пролазне младости, најчистија љубав од свих љубави и најбоља музика од свих. Ипак, нешто је недостајало да "Пица од сладића" оправда своје прилично дуго трајање, иако има доста тога да покаже. Ни тај назив ми се не свиђа превише - у питању је прилично опскурна референца на филм "Fast Times at Ridgemont High" које ће се ретко сетити ико ко га није гледао бар три пута. Наравно, ту је и сцена у продавници плоча које се у сленгу тако зову. Мора се поменути редитељев рад са младим глумцима, видљиво је колико им верује. Купер Хофман је дебитант, син његовог најбољег пријатеља, сниман за кућне филмове заједно са његовом децом од најмањих ногу - верујем да је, у светлу одласка великог оца - Пол имао апсолутно очински однос према Куперу. Алана Хаим је чланица породичног бенда чије је спотове Андерсон режирао годинама, а родитељи и сестре из правог живота их глуме и у овом филму. Он им је дугогодишњи породични пријатељ тако да отуд толико поверење у главни пар. Као и увек, период је фантастично рекреиран - прва љубав и све што иде уз њу су приказани изузетно - лудост, невиност, стидљивост, бес и уврнутост - можете апсолутно веровати Хофмановом Герију да се озбиљно зацопао. Ипак, филм се вуче у средини, са серијом вињета које су једва повезане са главном причом, као и гомила апсолутно неважних појављивања различитих личности које никако не доприносе ономе главном. Као да је ПТА желео да набије комплетне седамдесете у овај филм и све њихове аспекте - политички, социјални, културни и сваки други. У неким сценама то изгледа успешно, у неким не, али морам рећи нешто што нисам веровао да ћу изговорити или написати - Бредли Купер је био врло добар. Исто се може рећи и за Шона Пена, мада смо од њега углавном на то и навикли (његов лик је базиран на Вилијему Холдену, па је тако филм за који Алана иде на аудицију "Breezy", чији је текст узет из правог филма). Много поштујем овакве passion projecte, али морам рећи да ми се у том смислу више дојмио Рик Линклејтер (Школа рока, Dazed and Confused, Before Sunrise), али Пол Томас Андерсон, као што је, надам се, претходни део овог текста већ доказао, такође одлично уме да гради свој свет. И овај сам филм је као фантазија и сећање кроз призму искустава која нас мењају, ако хоћете романтизовано или филмизовано тинејџерско доба и све што уз њега иде. Више је расположење, искуство и емоција него било шта друго и у том смислу је одличан филм, али то не значи да није га није требало мало очистити од сувишних елемената, поготово оних детаља у којима изгледа да се ништа не дешава, а нема их баш тако мало. Фина је то вожња, а сад, да је апсолутно незаборавна, баш и није. Погледајте и сами, да не буде да вам ја формирам утисак, али што се мене тиче, у питању је ОК филм, а могло је боље (Бебековим гласом).

РАНГ ЛИСТА - ПОЛ ТОМАС АНДЕРСОН:

9. PHANTOM THREAD
8. INHERENT VICE
7. HARD EIGHT
6. LICORICE PIZZA
5. PUNCH-DRUNK LOVE
4. THE MASTER
3. BOOGIE NIGHTS
2. THERE WILL BE BLOOD
1. MAGNOLIA

ONE BATTLE AFTER ANOTHER (2025)

Крајем трећег квартала ове године, изаћи ће следећи филм Пола Томаса Андерсона, десети по реду и врло помпезно најављиван. За сада су два трејлера "у циркулацији", прича је оквирно позната - група бивших револуционара се поново окупља после 16 година да би пронашла отету ћерку једног од њих. Има доста занимљивих глумаца, али за разлику од многих, мени Леонардо Дикаприо није никаква гаранција успеха, штавише. Ту су и Шон Пен, Бенисио Дел Торо, Вуд Харис, алијас Ејвон Барксдејл, те гомила црних глумица за коју, са изузетком Реџине Хол, никад нисам ни чуо. Но, све то је небитно, номинално се поштен љубитељ филма има чему радовати, јер је у питању акциони филм, који је успут и прецрна комедија, увек је узбудљиво кад ПТА и пише, а притом је имао и буџет од 110 милиона за разбацивање (јер Дикаприо). Ја сам и написао у једном од претходних текстова да ми је ово можда и најочекиванији филм из ове године, међутим тада се није много ствари знало о њему, а сада има пар њих што ми кваре срећу. Пре свега та што се Родитељски Састанак поново залепио за Томаса Пинчона који се не сматра џабе писцем чија је дела немогуће адаптирати - изнад свега су бизарна, нису лака за праћење и треба баш бити фан да би се покупили сви детаљи и ситнице. Апсолутно не желим да ми се све црта, штавише, изузетно волим филмске езотерике попут Ходоровског и Линча, али "Скривена мана" ми није легла, а нешто ми говори да је филму од три сата потребна кохерентна радња да би ми држао пажњу у овим годинама. Нисам читао "Vineland" који филм наводно адаптира, али трејлери ми нису улили наду да је ово нешто чиме ћу се одушевити. Свакако ми је и даље један од очекиванијих филмова и гледаћу га чим изађе (ПТА је један од ретких модерних редитеља који још увек на то може да ме натера), али свакако нисам узбуђен како бих иначе био без ових закукуљености и замумуљености. Са друге стране, лепо је што је неки редитељ још увек способан да изненади у данашње време, па видећемо. Можда напишем и текст кад се филм појави, али свакако овај редитељ ће остати један од најзанимљивијих стваралаца данашњице, шта год да се деси.