Први текст у новој рубрици која ће се бавити прелиставањем деценија на филму, одлучио сам да посветим деведесетим годинама прошлог века. То је деценија чији су филмови настајали док сам одрастао, и као такви, оставили велики траг на мене, иако сам од почетка, путем летњег биоскопа, био везан и за старије филмове, који су ми нешто касније постали опсесија, а по свему судећи ће то бити до краја живота. Наравно, нема шансе да се сетим свега што сам гледао из те деценије, било је ту превише опскурних наслова да би се они овде детаљно прочешљавали, зато ћу се послужити Википедијом и другим сајтовима који избацују листе филмова да бих причао о томе какав су утисак на мене оставили. Оно што је битно рећи је да су деведесете деценија успона независног филма, као и компјутерске анимације и дигиталних ефеката уопште, те Дизни ренесансе, коју су предводили "The Lion King" и "Beauty and the Beast". Филмови катастрофе су такође доживели својеврстан нови процват, а звезде борилачких филмова са истока су себи обезбедиле пролаз на западно тржиште. Још једна интересантна карактеристика деведесетих је енормна популарност изнајмљивања видео касета, чији би профит често значајно премашио суму коју је филм зарадио на благајнама.
Но, доста је више празне приче, време је да се пређе на ствар и да се декада детаљно обради.
1990.
DANCES WITH WOLVES - За разлику од многих покушаја у овој деценији да забележи разне епске улоге (Робин Худ, Поштар, Водени свет), Кевин Костнер је са "Плесом са вуковима" заиста успео да направи епски филм, не толико због своје улоге у глумачком смислу, већ због читавог пројекта и онога што он представља. Ја бих сигурно изабрао "Goodfellas" за филм године, али не могу да се љутим превише, јер је и овај филм заиста добар, иако је без сумње мало преразвучен. Инспирација се види на сваком кораку, и свака част Кевину Костнеру што се одважио на овако амбициозан деби. Храброст се овог пута исплатила.
AWAKENINGS - Топла прича о краткотрајној прилици Роберта Де Нира за нови живот под надзором Робина Вилијамса. Није у питању не знам какво ремек-дело, али вас инспиративна улога Боби Дијевог кататоничара једноставно мора дирнути. Одлична екипа у споредним улогама се такође мора споменути. Овај филм је прошао мало испод радара, нарочито што се тиче Де Нира, због улоге Џимија Конвеја исте године, али свакако је у питању остварење које треба погледати. Вероватно ћете се мало стрести, али то је све нормално.
GHOST - Ужасно прозаичан, предвидив и лош филм који је (такође предвидиво) покупио камион пара на благајнама експлоатишући базичне емоције на најњањавији и најпатетичнији могући начин. Моћ љубави ће вас ослободити, и остале шарене лаже. Деми Мур је једина која је колико-толико нешто одглумила, а изабрана је понајвише због чињенице да је могла да плаче по команди. Оскар за Вупи Голдберг нећу ни да коментаришем, још једна у низу травестија.
THE GODFATHER PART 3 - Вероватно би то био сасвим другачији филм да су ту били планирани Роберт Дувал и Винона Рајдер. Овако, не могу да кажем да је филм ужасан, чак ни да је превише лош, али су га Софија Копола и Енди Гарсија толико упропастили да ме то још боли као први пут кад сам га гледао. "Кум" је и овако вероватно најбоља филмска трилогија икада, али без то двоје несрећника и глумачких аматера трећи део би био бар 50 посто бољи, и због тога никад нисам могао благонаклоно да их посматрам. Солидно је све то заокружено, али толико заостаје за прва два дела да уопште не изгледа као део исте целине, што је баш штета.
GOODFELLAS - Нема шта много да се прича, уз "Таксисту" најбољи филм Мартина Скорсезеа и један од најбољих гангстерских филмова свих времена. Све функционише готово перфектно на свим пољима - од сценарија и режије преко фотографије и глуме, те одличне музике, све је на врхунском нивоу, и ово је без сумње мој омиљени филм из 1990. године. Гледајте га одмах.
Internal Affairs - Већ сам писао о презиру који осећам и према Гарсији и према Ричарду Гиру, али овог другог из неког разлога овде могу да гледам, јер се изненађујуће добро уклопио као љигави, подмукли негативац Денис Пек. Солидан трилер, махом због његове уверљивости, али, на крају крајева, ипак прилично предвидив, и самим тим прилично просечан.
Everybody Wins - Допада ми се Ник Нолти и слаб сам на Дебру Вингер, па за овај филм говорим да је бољи него што реално јесте. Истина је да је у питању исподпросечан трилер, који је мени, због њих двоје, сасвим гледљив, чак и више пута. Заправо је прилично танак.
Stanley and Iris - Више историјски значајан као последњи филм Мартина Рита него по квалитету, ипак филм у коме Роберт Де Ниро опет бележи добру улогу као неписмени кувар који проналази пут до срца уцвељене удовице, Џејн Фонде. Суви просек, али пролазан.
Revenge - Филм који има овакву екипу не може све и да хоће (заборавити плаву капу) да буде лош, али чињеница је да је могао да буде и неописиво много бољи да је постојала јасна визија шта се заправо хоће, на шта се жели ставити акценат, и да је режирао Џон Хјустон, који је пропустио пројекат јер није био импресиониран Кевином Костнером. Ентони Квин је, као и обично, фантастичан, али много тога фали филму да би био заиста одличан као што жели.
The Hunt for Red October - Још један наслов са огромним потенцијалом који је могао бити одличан, судећи по глумачкој екипи, а претворио се у просечан трилер снимљен више у сврху блатантне антируске пропаганде него било чега другог. Заиста штета, протраћен потенцијал.
Joe Versus the Volcano - Прва од три потпуно генеричке "романтичне комедије" Тома Хенкса и Мег Рајан. Није ужасна као "You've Got Mail", али немојте очекивати апсолутно ништа. Добра је за једно убијање времена током кишног поподнева, потом ћете је одмах заборавити, и крај.
Lord of the Flies - Има ту нечега, није потпуни треш, проблематика и даље стоји пошто је универзална, али је оригинал из шездесетих година једно стотинак пута бољи, тако да бих њега препоручио у сваком тренутку у односу на римејк. И овај се може једном погледати.
Pretty Woman - Једно од прецењенијих гована модерног филма које је криво за многе ствари, као што су успостављање golden-heart hooker стереотипа, и додатно етаблирање офуцаног плејбоја Ричарда Гира као некаквог опаког мачо фрајера. Ниједна од те две ствари није донела светском филму ништа добро и мени ни данас није јасно зашто је овај филм толико цењен.
A Shock to the System - Потпуно неочекивано прилично добар црњак са Мајклом Кејном. Low-risk-high-reward филм за све његове обожаваоце који ће им се сигурно свидети.
Cry-Baby - Ако се не схвати преозбиљно у овом филму је могуће чак и уживати. Прва главна улога Џонија Депа и комедија мјузикл која је кул на потпуно извитоперен вотерсовски начин.
The First Power - Кад сам имао седам-осам година, ово се узимало на видео касетама к'о лудо, под називом "Пентаграм". Апсолутна је трешина, ту нема грешке, али симпатичан ми је због ефекта који је имао на тадашњу млађарију. Гледао сам га поново пре десетак година и носталгија је била ту, али сем тога, нисам се нашао нимало инволвираним у целу ствар.
Q&A - Један од потцењенијих филмова Сиднија Лумета, који сам, на сопствену бруку, тек скоро открио, али боље икад него никад. Ник Нолти апсолутно бриљира као љигава, корумпирана пандурчина, а свесрдно му помажу Хатон и Асанте. Одличан филм, препорука.
Short Time - Дабни Колмен одличан у једном од многих филмова на фору "човек грешком мисли да ће убрзо умрети, што га наводи да преиспита свој живот". Јесте да се апсолутно све може предвидети, али има неколико занимљивих ситуација и пар солидних фора, што на крају крајева чини филм пролазним, а то је највише чему таква остварења могу да се надају.
Bird on a Wire - Симпатичан филмић без неке превелике дубине и смисла, и Мел и Голди су радили овакве (акционе) комедијице на аутопилоту и затворених очију. Сасвим је ОК кад не знате шта да гледате, а не бисте превише да замарате мозак превеликом филозофијом.
Back to the Future 3 - Јесте све то и популистички, и мање квалитетно него у прва два дела, упркос освежењу са Дивљим западом, али, да јебе оца, део је трилогије која је свима нама обележила детињство и ја не могу (све и да хоћу) да будем строг према том филму, и увек ћу га радо гледати. У време док сам био површнији гледалац, млада Елизабет Шу је такође доста поправљала утисак, а ни сада не смета, ако смем да кажем. Упркос чињеници да је једва мало изнад просека, сваки пут га радо гледам, и мислим да се то неће променити, шта год се десило.
Total Recall - Упркос бројним недостацима, и упркос чињеници да можемо само да се питамо како би све изгледало да је режирао Дејвид Кроненберг, како је било планирано, ово ми је један од подношљивијих Арнијевих филмова, због веома занимљиве премисе, добрих сет писова, те намерних и ненамерних комичних елемената, све зачињено са Шерон Стоун у прајму, како само Пол Верховен уме. Није ремек-дело, нити то покушава да буде, али не могу да кажем ни да је лош филм, и данас га радо погледам кад налетим. Жали Боже оног одвратног римејка.
Another 48 Hrs - Превише се чекало са избацивањем наставка овог култног филма, па зато није могло да се изведе све што је било планирано. Први део је значајно бољи, но и ово је добро.
Dick Tracy - Све шарено, све кичасто, све стрипасто, све као ОК, али некако без душе. Могло је ово много боље, али пошто није, послужило је само за шепурење Ворена Битија и драње Ала Паћина. Мадона, наравно, такође није помогла, и цео филм је остао на нивоу козметике.
RoboCop 2 - Ни близу к'о први, ал' може да прође.
Die Hard 2 - Исто. Први део је профитирао од упечатљивог, помпезног негативца, Алана Рикмана. Ово је солидан трилер, али не нуди ништа претерано (осим Вилисовог мачизма).
Days of Thunder - Осим што је значајан као повод за спанђавање Никол Кидмен и Тома Круза, овај филм нема ништа друго да понуди. Роберт Дувал је сјајан глумац, али је протраћен.
The Freshman - Брандо се блесави, пародирајући улогу Вита Корлеонеа. Сигуран сам да се добро забавио, али са светињама се не треба играти, тако да никако не могу да подржим ово.
Presumed Innocent - Ово би требало да је ОК, али толико сам давно гледао да се не усуђујем да дајем суд унапред. Видећу да погледам ускоро и да допуним овај део чланка, засад нека овако.
Young Guns 2 - Пет Герет и Били д Кид на мало модернији начин. Блејз ов глори и две свеће једним метком. Био ми је одличан као клинцу, сад једва премашује просек, али и даље волим да га погледам као незаобилазни део одрастања. Пре свега, волим осећај који у мени буди.
Air America - Филм Роџера Спотисвуда је рекламиран као лагана бади-комедија, а заправо је много озбиљнији и циничнији филм него што би се могло очекивати, са веома осетљивом тематиком. Ипак, то не значи да је превише добар, упркос труду Гибсона и Дауни Џуниора.
Flatliners - Џоел Шумахер нас је навикао да направи или одличан филм, или тешко срање, али овај трилер је негде између, јер упркос великим рупама у заплету и доста танкој премиси, успева да извуче неколико солидних наступа од глумаца и занимљивих сцена. Стога је ово неки просек, а чињеница да су већ стигли да га римејкују је заиста поражавајућа.
The Two Jakes - Филм у режији Џека Николсона који покушава да буде наставак "Кинеске четврти", или бар наставак приче о детективу Гитису, али не успева да уради ишта значајно. Није ни чудо, узевши у обзир јединственост поменутог филма. Савршен је, не треба ништа ни додати, ни одузети, ни настављати, ни правити приквеле, ништа. Зато је ово славна пропаст.
Wild at Heart - Један од по мени слабијих филмова Дејвида Линча. Дуго га нисам гледао, но знам да ми није легао. Вероватно се рачунало на урођену бизарност Ника Кејџа, но слабо је све то, иако волим Вилема Дефоа, а Линча обожавам, нисам био одушевљен. Додуше, као што рекох, требало би поново да га видим, доста је времена прошло, можда ми се разбистри.
After Dark, My Sweet - Поновићу се, пошто је ово први филм који сам гледао ове године - Нео-ноар са Џејсоном Патриком и Рејчел Ворд одлично хвата атмосферу безнађа у којем се налази двоје главних ликова, и чињеницу да, колико год се батргали, и шта год покушавали, за њих једноставно нема шансе нити светле будућности. Нажалост, и поред солидне глуме њих двоје, а поготово прикладно гнусног антагонисте Бруса Дерна, нисам се нашао довољно инволвираним да бих скинуо капу, има прича и својих рупица, али добар је филм. Само је питање да ли ћу га и када поново гледати, ипак није баш за памћење, нити за на пусто острво. Системом од 1 до 5, нека не прејака тројка. Ви одлучите сами, можда вама више легне.
Yume - Један од ретких филмова Акире Куросаве који нисам гледао. Надам се да ћу ускоро.
Men at Work - Нису то они ликови што певају "Down Under", већ браћа Естевез ђубретари. Кад сам био клинац, ово је рекламирано као "Ко крије леш у канти за ђубре" и допало ми се, али је заправо испод просека, бар ми се чини да би тако било по данашњим стандардима. Ипак, морам признати да ми се баш и не жури да проверим како данас стоји ствар.
Postcards from the Edge - Написала Кери Фишер, игра добра екипа глумаца, али ја никако да проверим. Ипак, мислим да је више chick flick него било шта друго, мада свакако неуобичајен.
Hardware - Није баш "Dust Devil", али и ово дело Ричарда Стенлија се и те како може гледати.
Repossessed - Стандардна комедија Лесли Нилсена са пуно смеха. Овај пут пародија на "Истеривача ђавола". Загарантована добра зајебанција, мада има Лесли и пар бољих филмова. Са њим игра и Линда Блер, која спуфује своју чувену улогу Реган Мекнил, са све бљувањем, окретањем главе и псовањем, за које овај пут није била потребна Мерседес Меккембриџ.
State of Grace - Добар гангстерски филм са Ирцима у фокусу, Шон Пен, Гери Олдмен, Робин Рајт и Ед Харис су ту, и добро то све функционише, али у неком тренутку схватите да сте све то већ негде видели. Јесте да вас то неће отерати у психозу, пошто нисте Мустафа Надаревић, али некако је све у последњој трећини how too convenient, а пре тога само на моменте има довољно интензитета за оно што жели да прода гледаоцима. Ок је то, али ништа специјално.
Narrow Margin - Оригинал Ричарда Флејшера из педесетих је врхунски Б ноар, толико жесток да га је немогуће ископирати, али и римејк Питера Хајамса коња за трку имаде, а тај коњ се зове Џин Хекмен, коме свесрдно помаже Ен Арчер. Напета акција, иако није на нивоу оригинала, има шта да понуди, и занимљива је за гледање, иако не нуди ништа епохално.
King of New York - Веома добар трилер са Кристофером Вокеном, у коме сам га први пут гледао као ноу-нонсенс мафијашчину с којом нема зезања, што је имиџ који је касније годинама фурао. Такође, ту сам први пут видео и да неко избуши Веслија Снајпса, до тада сам мислио да је то апсолутно немогуће. Додуше, коју годину касније је дошао и "Демолишн мен".
Pacific Heights - Ако нисте знали постоји нешто што се зове eviction thriller, и ово је представник тог поджанра. Сценарио је шупаљ као већина мојих зуба, али увек сам био сакер према глуми Мајкла Китона, а и овде не разочарава у улози негативца. Редов Џокер и још непропала Мелани Грифит такође играју у филму, а Хичкокова муза, Типи Хедрен, која је и мајка поменуте, има малу улогу. Да закључим, веома слаб филм, али ко воли Мајкла, може једном да га погледа. Сваки следећи пут је већ сувишан.
Desperate Hours - Лош римејк филма Вилијема Вајлера са Богијем и Фредијем Марчом. Ни Ентони Хопкинс не може да га повади, а то ваљда довољно говори.
Miller's Crossing - Одличан филм. Већ сам рекао зашто у недавном тексту о браћи Коен.
Night of the Living Dead - Римејк славног оригинала из 1968. године, чији је сценарио кориговао сам Џорџ Ромеро, а који је режирао Том "Секс машина" Савини, мајстор хорор маске и специјалних ефеката. Није лоше, мада мени је дражи оригинал, и поред тога што у римејку постоје веће могућности за размахивање кад су у питању ти исти ефекти и технологија.
Jacob's Ladder - Сјајан филм, који и данас удара у стомак готово истим интензитетом као и кад сам га први пут гледао. Тим Робинс је фантастичан, ни остали не заостају превише.
Home Alone - Још један од оних филмова који се више гледа због утиска који изазива него реалног квалитета, мада су многобројне празничне репризе превазишле све границе укуса.
Rocky V - Ес Ејч Ај Ти.
Predator 2 - Урбана џунгла није баш као кец са Арнијем, али има својих квалитета, и Дени Гловер дефинитивно оправдава поверење. Ја уопште нисам љубитељ кросовера са Туђином, али као што су прва два дела "Alien-a" мајсторска, тако су и прва два "Предатора" одлична, сваки на свој начин. Поготово обожавам сцену са Кинг Вилијем.
Misery - Један од најбољих романа Стивена Кинга преточен у једну од најбољих адаптација. Свега тога не би било у одсуству феноменалне Кети Бејтс, која у сваком смислу доминира.
The Rookie - Веома слаб филм, један од лошијих у режији Клинта Иствуда. Најжалије ми је траћење покојног Раула Хулије, који је заиста одличан глумац. Мада, ако ћемо о траћењу, био је и у "Стрит фајтеру" са Ван Дамом, тако да то и није неки аргумент. Сви су овде баш лоши.
Edward Scissorhands - Мени можда и омиљени филм Тима Бартона. Феноменална прича, генијална музика Денија Елфмана, и прави начин да се покаже проблематика неприхватања различитости, а не као што то раде разни "Облици гована" и скупљају Оскаре шаком и капом.
Емоција на максимуму, са правим дозама смеха и трагедије, уз добру глуму свих укључених.
The Russia House - Солидан сценарио Тома Стопарда, прилично сигурна режија Фреда Скепсија, али ипак слабашан филм, који глума двоје главних ипак симболично уздиже. Додајте томе чињеницу да бих ја гледао Мишел Фајфер како два сата риба купатило изгледајући као Риска Голубовић, и добићете оно што мислим о овом филму, а то је да може да прође.
Bonfire of the Vanities - Вероватно најгори филм Брајана Де Палме. Једноставно речено ужас.
San tai Yon ekkusu Jugatsu - Филм који је, кажу, избацио Такешија Китана на велику сцену као режисера. Иако је наводно слабији од његових најпознатијих дела, свакако ће се гледати.
Cadence - Сећам се овога из детињства. Мартин малтретира Чарлија до изнемоглости. Сигурно је тих дана било занимљиво у домаћинству Естевезових ван снимања.
Europa, Europa - Данас приче о Холокаусту делују прежвакано и раде се на исти калуп, али овај филм треба погледати, Агњешка Холанд обезбеђује одговарајући емотивни удар, зарадивши Златни глобус за најбољи страни филм. Нисам гледао неко време, али могу да препоручим.
La Femme Nikita - Ух, ово ме јако занимало кад сам био мали, али прогресивно мање са проласком времена. Не могу да се натерам да га гледам поново, не би то било истим очима. Ценим да бих сад мислио да је само просек, или нешто мало изнад тога.
The Grifters - Потцењен филм са сјајном екипом. Анџелика Хјустон, Анет Бенинг и Џон Кјузак чине овај филм Стивена Фрирса занимљивим и добрим. Пријатно ме изненадио кад сам га први пут гледао пре пар година, прилично неочекиван добитак.
Hamlet - Солидна верзија Франка Зафирелија са Мелом Гибсоном, Глен Клоуз и Хеленом Бонам Картер. Није Оливијеов, али није ни Бранин, тако да, нађите се негде између.
Hidden Agenda - Спремио сам овај филм Кена Лоуча за скоро гледање, па ћу додати упис чим видим какав је. Засад знам само да је трилер у питању.
Ju Dou - Изузетна улога за Гонг Ли, и филм који ме је упознао са Јиму Џангом.
The Field - Тешка драма Џима Шеридана у којој сам први пут, након серије "Скарлет", гледао Шона Бина. Прегенијални Ричард Херис је заслужио Оскара за феноменалну улогу Була Мекејба. Бренда Фрикер, свежа Оскаровка из "Мог левог стопала" такође добра.
Tulitikkutehtaan tyttö - Први Каурисмакијев филм који сам гледао, и, да се самоцитирам, има ствари које су ми се допале у том необичном стилу, али ми је некако (иако је и то део стила) све то премртво. Ја сам човек који воли фокус на отуђење и емотивни стерилитет, кад бих имао своје филмове, неки од њихових елемената би сигурно били ти, али овај филм као да не може да се одлучи шта заиста жели да буде - црна комедија, бизарни трилер, или озбиљна драма. Тек на крају кад гротеска поприми пуне размере све буде нешто јасније, мада је и то доста збрзано. Да не заборавим, заиста изузетна улога Кати Утинен.
Mr. and Mrs. Bridge - Нисам гледао, мада планирам, волим Џоен, а освојила је доста номинација и награда за ту улогу. Такође, историјски значајно остварење као последњи играни филм у коме су се супружници заједно појавили. Не очекујем превише, али свакако ћу гледати.
Rosencrantz and Guildenstern Are Dead - Класик модерног театра апсурда. Види ривју овде.
Atame! - Пробој ромског Милета Игњатовића на велику сцену (иако се пре тога појављивао у доста филмова, укључујући "Матадора") ипак није на мене оставио неки нарочит утисак. Има Алмодовар доста бољих филмова. За љубитеље непотребног знања, да поменем и да је редитељски великан Елија Казан хвалио сцене секса у овом филму као једне од најбољих икад.
Такође, ја морам да додам похвалу за (нико не би погодио) скор маестра Енија Мориконеа.
Treasure Island - Солидна авантурица коју сам волео као клинац. Чарлтон Хестон у улози Лонг Џон Силвера, и Кристијан Бејл у вероватно првој озбиљнијој улози после Спилбергове "Империје Сунца". Не очекујте ништа епохално, али може се погледати, свакако.
An Angel at My Table - Солидан филм Џејн Кемпион о борби жене са менталном болешћу и о томе како се кроз писање изборила са својим демонима. Добра глума жена које је тумаче.
I Hired a Contract Killer - Аки Каурисмаки наставља са сликањем морбидно-апсурдног света, овај пут у Лондону. Његови обожаваоци ће овај филм волети, а мени је пих, јер заправо нисам још у потпуности одлучио јесам ли обожавалац или не, јер сам видео само два филма. Дефинитивно није у питању трагично остварење као онај први са почетка месеца из исте године, али је део истог окружења и приповеда о депресији и усамљености, са којом се бори Жан-Пјер Лео, кога је било лепо видети одраслог. Обрадовао сам се што сам видео Кенета Колија, нисам баш одавно. Шта знам, није лоше, али није врх. Погледајте, па како буде.
Reversal of Fortune - Филм Барбета Шредера који је Џеремију Ајронсу донео Оскара, осим његове фантастичне глуме (мада мени није био бољи од поменутог Хериса, а питање је и за Роберта Де Нира) доноси повремена задовољства, солидну помоћ од Глен Клоуз и Рона Силвера, али на крају остаје прилично предвидив и самим тим не много занимљив.
Омиљени југословенски филмови - Свето место, Глуви барут, Орао.
1991.
THE SILENCE OF THE LAMBS - Без икакве сумње, модерни класик, и не само то. Један од најбољих трилер/хорора свих времена, бриљантна адаптација романа Томаса Хериса, перфектан кастинг, од Ентонија Хопкинса који за 17 минута на екрану производи више страве од већине "монструма" модерног филма, до најнебитнијег статисте. Није џабе то тек трећи (и за сада последњи) филм који је освајач тзв. Оскар Грен Слема. Постојале су сумње у избор Џоди Фостер, али је она на најбољи могући начин одговорила на њих. Ако бих морао да изаберем филмове из последњих тридесет година који су за мене најближи савршенству, "Јагањци" би сигурно били међу прва три наслова. Један од оних филмова који никад не досаде, и не могу довољно да га препоручим, мада сумњам да уопште постоји читалац који га није гледао. Како сам већ једном рекао, и да је покојни Џонатан Деми снимио само овај филм (а није), био би довољан да га сврста међу релевантне режисере модерног доба. Чиста петица као врата.
BEAUTY AND THE BEAST - Први анимирани филм у историји номинован за филм године. Није то лоше, не могу да кажем, али нити је најбоље што је Дизни икад снимио (има много бољих на које масе не обраћају пажњу због старости, али њихов губитак), нити је најбоља верзија "Лепотице и звери" икада снимљена (та титула без сумње припада француској играној верзији Жана Коктоа из 1946. године са Жаном Мареом у главној улози). Све је то лепо, поента да не треба судити о књизи по корицама, ни о људима по изгледу, нарочито кад књига заправо изгледа прелепо, и кад је успут милијардер. У сваком случају, фин филм за погледати, али ништа епохално као што се представља, добар начин да се убије мало времена и утоне у различите заблуде.
BUGSY - Скоро сам гледао први пут, солидан и прилично занимљив филм, али ипак неспособан да се приближи ремек-делима из те бранше, из више разлога. Ако се не варам, у питању је филм током кога је Ворен Бити збрзао Анет Бенинг, тако да је за њега био двоструки добитак у питању. Солидна екипа глумаца, солидан филм, без неких већих омашки, али фали му онај неки део супстанце да би могао да буде на истом нивоу са најбољим филмовима жанра.
J.F.K. - Од строго политички ангажованих Стоунових филмова, можда и најбољи наслов, иако без икакве сумње превише развучен. Одлично обухватање свих сумњивих аспеката у вези са смрћу Џека Кенедија, и ефектно попишавање по званичној верзији догађаја, где је свака рупа наглашена и свака неправилност побијена из више углова. Иако има историјских непрецизности, довољно вам је да погледате овај филм и да бар отприлике схватите шта се десило, а да сто посто схватите да се није десило оно што кажу да јесте. Зато и јесте добар филм. Сјајна екипа глумаца изузетно потпомаже, чак и поред чињенице да су неки једва ту.
THE PRINCE OF TIDES - Ово сам мешао са "Лоренцовим уљем" због чињенице да је у оба филма Ник Нолти, али се испоставило да овај филм нисам гледао. Поред Нолтија, игра и Барбра Стрејсенд, која је филм и продуцирала и режирала, а номинован је за седам Оскара, што ми не значи много, и даље ми делује као њањаво ђубре, али можда се некад одважим. Волим ја Ника Нолтија, али ништа што има Барбрин потпис не може да ме купи на празно.
Men of Respect - Упркос доброј прилици и доброј глумачкој екипи, немаштовита адаптација "Магбета" смештена у миље итало-америчке мафије. Упркос недостатку неопростивих грешака, филм једноставно не демонстрира грандиозност једног Куросаве или умеће једног Поланског. А ако се редитељ већ фрља именима попут Рода Стајгера и Џона Туртура, онда је и за жену, која је иницијатор читавог карамбола, потребно веће име од Кетрин Боровиц. Са већином осталих је махом погођено, обожавам њушке попут Питера Бојла и Дениса Фарине.
White Fang - Итан Хок пушта крилца, али књига је ипак неупоредиво боља.
L.A. Story - Авантуре Стива Мартина, тадашње му жене Викторије Тенант и једног симпатичног семафора који говори у овој комедији/романси са примесама фантазије. Има Стив и неупоредиво боље и смешније филмове, овај може комотно да се прескочи.
The Doors - Упркос доброј причи, аутентичној глуми свих, нарочито Вала Килмера, који се буквално трансформисао у Краља гуштера, те сигурној режији Оливера Стоуна, ипак бих рекао да је пројекат преамбициозан, предуг и прерастрзан између праваца којима жели да иде. Додуше, могуће и да грешим, баш дуго нисам ни гледао филм, кад опет гледам, допунићу.
New Jack City - Иако је апсолутно over-the-top, волим овај филм. Волео сам га кад сам био мали, а волим га и сад, у свој његовој несавршености. Волим Ајс Тија, волим Веслија Снајпса, који очигледно ужива кад игра опаке негативце, волим и чињеницу да је ово режисерски деби Марија Ван Пиблса, филм који не би угледао светлост дана да није било Клинта Иствуда и пријатељства са његовим оцем Мелвином који је ефективно започео жанр блексплоатације. Далеко од тога да је савршен, далеко од тога да је одличан, али је добар, и то је довољно.
The Hard Way - Пристојна акциона комедија са Џејмсом Вудсом и Мајкл Џеј Фоксом о опаком пандуру у потрази за серијским убицом и размаженом филмском звездом која му се накачила у припреми за улогу. Прати све могуће шаблоне, и нећете видети ништа ново и посебно, али је лепо видети Вудса у елементу како пизди покушавајући да се реши напасти, и Фокса у пуној форми, пре него што га је развалио Паркинсон. Ок за погледати кад не желите да се замарате.
Class Action - Још једна прича старија од ватре, отуђени отац и ћерка врхунски адвокати на супротстављеним странама судског процеса. Знате шта ћете видети од почетка до краја, знате како ће се и којим редом све одвијати, али ипак препоручујем да погледате ако нисте, зато што кад имате глумца квалитета Џина Хекмена, и најпровиднији сценарио додатно добија на квалитету и поприма нове димензије. Не одмаже ни одлична Мери Елизабет Мастрантонио, чија слава из осамдесетих још беше свежа, тако да има неколико баш јаких сцена за погледати.
True Colors - Одавно сам гледао, сећам се Спејдера и Кјузака на супротстављеним странама у политици, али морао бих да поновим да бих рекао нешто више. Мирише ми на стандардну причу "најбољи пријатељи раздвојени различитим амбицијама". Видећемо.
Drop Dead Fred - Ах, "Не тупи, Фреде"...мора да сам га до десете године одгледао бар 10 пута.
Mortal Thoughts - Слабашан трилер Алана Рудолфа са тадашњим супружницима Муровом и Вилисом. Ту је и сјајна покојна Глен Хедли, коју увек волим да видим, али не помаже.
A Rage in Harlem - Просечан филмић са Форестом Витакером (први његов у главној улози који сам гледао) као бесловесном добричином која се уваљује преко главе, и сад би требало да буде у не знам каквој опасности, али сам тон филма није довољно озбиљан за тако нешто. Некако ми је сав недоречен у вези са оним шта жели да буде, није незанимљив, али није ни нешто што специјално држи пажњу, тако да се комплетно утапа у неки просек, у свим сегментима.
What About Bob? - Неслагање у правом животу између Ричарда Драјфуса и Била Мареја функционише одлично у овој црној комедији о себичном психијатру и иритантном пацијенту.
Only the Lonely - Све је то већ познато, син покушава да се ослободи утицаја доминантне мајке и уплови у везу са стидљивом девојком, све се одвија као по концу, али кад имате глумце попут Џона Кендија, Ентонија Квина, маторе Морин О'Харе у једној од последњих улога, те Али Шиди, ви желите да видите како то све иде, иако знате шта ћете видети. Ја зато и волим овај филм, јер волим све његове главне глумце, и то је довољно за солидан финални производ, све док немате превелика очекивања, с обзиром да ово једва добацује даље од просека, ако и то.
Thelma&Louise - Феминистичка филмска Библија Ридлија Скота је, без обзира на све, врло успео филм, снажно потпомогнут уверљивом глумом Ђине Дејвис и Сузан Сарандон, те одличном режијом. Успео је и да избаци Бреда Пита у орбиту, а некако се, пре свега због убедљивог завршетка, одржао и до данас што се свежине тиче. Ја лично сам га двапут гледао и доста ми је, ко се ложи на girl power фазоне, нема ултимативније од овога, уживајте.
Soapdish - Сјајна екипа глумаца пародира маратонске ТВ сапунице, и до одређеног тренутка, то функционише доста добро, а потом се малчице губи и разводњава. Има пар форица, али све у свему, нажалост, ништа више од просека. Не могу да се отмем утиску да је било потенцијала.
City Slickers - Култни филм, за који је велики Џек Паланс коначно добио Оскара. Дебитантско остварење Џејка Џиленхола, добра глума свих укључених, и лаган филмић који се и данас може погледати. Дакако, не оставља утисак као некад, али то се може рећи и за много боље филмове, а камоли за овако једноставан материјал. Ко би рекао да већ има тридесетак година.
Don't Tell Mom the Babysitter's Dead - Некадашњи хит међу децом и тинејџерима који најблаже речено није баш најбоље остарио. Више не може да ми одржи пажњу ни у сврху забаве.
Robin Hood: Prince of Thieves - Упркос неким добрим елементима, ова верзија витеза од Локслија остаје забележена као једна од слабијих. Невероватно је колико је боља она Кертизова, са бесмртним Еролом Флином, иако је више од пола века старија и неупоредиво технички сиромашнија. Нећу ни да помињем веома амерички акценат Кевина Костнера, који је од настанка филма константно предмет спрдње, најизраженије у филму "Men in Tights" (1993).
The Naked Gun 2 1/2: The Smell of Fear - Наставак авантура Френка Дребина, овог пута уз учешће Барбаре Буш, и данас смешно скоро као некада, Леслијев deadpan delivery је злато.
Terminator 2: Judgement Day - Кад је изашао, мислио сам да је један од најбољих филмова икада. Сада, у зависности од расположења, некад дајем предност првом, некад другом делу, у сваком случају, у питању је антологија СФ акције и револуционаран филм што се тиче специјалних ефеката. Рекао сам већ много пута и опет ћу - снимивши наставак "Туђина" и прва два "Терминатора", Џејмс Камерон се устоличио као један од битнијих модерних редитеља, сад може да штанцује "Аватаре" и "Титанике" док не цркне, а вероватно ће то и чинити.
Boyz n the Hood - Никад поново досегнут деби Џона Синглтона, јединствено сиров и бескомпромисан филм о животу у гету. Само сам га једном гледао и доста је времена прошло, али с обзиром на тај утисак, не верујем да би се ствари много промениле. Но, пошто су се промениле у вези многих филмова, остављам основану сумњу да није остарио како треба.
Point Break - Ни за ово не знам како би ми легло сада, оно што сигурно знам је да је ово и даље сигурно најбољи филм Кетрин Бигелоу. Некад ми је био добар, али нисам баш превелики обожавалац ни Патрика Свејзија ни Кијану Ривса, па бих морао да се подсетим на миру.
Hot Shots! - Откачена и ишчашена пародија на акционе филмове и данас нуди доста смеха.
Regarding Henry - Могло је ово да буде много озбиљније. Има финих момената, и увек волим да видим Анет Бенинг, али просто ми је превише шаблонска та прича "амнезија ти дарује други живот, јер се испоставља да си у претходном био стока" - све се одвија how too convenient, и заиста нема готово ни трунке праве драме, па стога и не може бити не знам шта.
Barton Fink - Већ сам недавно писао о овом филму у тексту о Коеновима. Занимљив је и треба га видети. Епизоде Џона Гудмена су за филмске антологије, као што сам већ сто пута рекао. Вероватно један од неочекиванијих добитника канске Златне палме у историји доделе.
Dead Again - Упркос солидним режијским решењима, на моменте сјајној хемији тадашњих супружника, и, на крају крајева, позитивној оцени већине критичара, мени се овај романтични трилер о прошлим и садашњим животима, хипнози и регресији, није баш нарочито свидео. Спорадично се призивају духови старинских мистерија, каква је рецимо некад била "Ребека", али упркос доброј екипи (искључујући Ендија Гарсију, који ће, иако има пар добрих улога, за мене увек бити лош глумац), овај филм не успева да добаци до тих висина. Може се једном погледати, ако се унапред припремите за оно што се на енглеском зове suspension of disbelief.
Tacones lejanos - Солидан филм, али далеко од најбољег што Алмодовар има да понуди. Више од самог филма, остала је бесмртна интерпретација Лус Касал "Un ano de amor", која мене асоцира на Пекиншку патку (што опет, је ли, више говори о мени).
The Fisher King - Одличан, трагикомичан филм Терија Гилијема о шок-џоку Џефу Бриџису који упознаје човека чији је живот ненамерно уништио. Јесте све то и бајковито, и можда делује неозбиљно и недовољно мрачно за тај контекст, али ако знате да је у питању Гилијемов филм, онда знате да није баш све као што изгледа, и да испод повремено ушећереног првог слоја лежи дубља поента. Треба погледати ово. Мерседес Рул је освојила споредног Оскара.
The Indian Runner - Ово је режисерски деби Шона Пена, и без обзира што је (као и сви филмови где је он иза камере) депресиван до бола, од срца га препоручујем. Сјајна прича о два брата који се, упркос напорима, веома тешко повезују. Играју их Виго Мортенсен у време кад је мало ко знао за њега и Дејвид Морс, а родитељи су Сенди Денис и Чарлс Бронсон без бркова. Ја сам га пре мање од годину дана гледао први пут и баш сам био задовољан.
The Man in the Moon - С једне стране ме занима шта је Роберт Малиган урадио у последњем филму, са друге немам поверења у Рис Витерспун, нарочито почетком деведесетих. Ваљда ћу погледати у току ове године, мада нешто и не журим превише, иако волим coming-of-age.
Ricochet - Ранији Дензел кога сам више ценио и врло добар филм упркос малтене једином профилу који уме да одигра, tough-as-nails-no-nonsense-mothafucka идеалиста који ће на крају разбацати психопате около и отићи у сумрак. Овај филм функционише много боље од већине јер је у њему психопата Џон Литгоу, који је ретко где био већи психопата, а ако се присетимо шта је човек играо нпр. код Брајана Де Палме, онда је јасно шта говорим. Сјајан је, језив до бола, и не планира да стане на путу освете и уништења. Ту је и увек одлични Ајс Мадафакин Ти да још мало зачини ствари. У сваком случају, филм који сам гледао више пута, и могу још, иако није баш толико предобар у целини. Ипак, неки чиниоци су му заиста врхунски (Литгоу).
Frankie and Johnny - Ово је за мене рецепт како направити романтичну драмедију. Узмете двоје врхунских глумаца, добар сценарио кроз који ће нам подарити смех, сузе, тугу и срећу, пропраћене емоцијама у које можемо да верујемо (и поред чињенице да се прате одређени шаблони). Са стране додате комик рилиф у виду пријатеља који експлоатишу сценарио ради хумора у правом тренутку, пролази се кроз озбиљне конфликте, размишља о озбиљним стварима и до краја се не зна (иако се зна) какав ће тачно бити расплет. Ово за Герија Маршала није био велики успех, а никад ми неће бити јасно зашто, јер је од "Згодне жене" боље једно 40 пута. И да, зашто Мишел Фајфер још увек нема Оскара? Коме се замерила?
Shattered - Солидна мистерија/трилер, који ипак на крају крајева пати од неких пренатегнутих конвенијенција, како би рекли квази-интелектуалци са телевизије. Доста добри Беринџер и Хоскинс, а што се тиче Волфганга Петерсена, ово му спада негде у средину опуса (на врху је режисерска верзија филма "Das Boot", а на дну "Троја").
My Own Private Idaho - Нисам гледао ово добрих двадесетак година, али се још отад сећам да је био стејтмент перформанс покојног Ривера Финикса. Морам ово поново да погледам.
29th Street - Комична драма о човеку чије се велике несреће претварају у среће. Фил-гуд филм, добар за погледати без напрезања. Фино ћете се осећати, а права мера за понављање је десет година, није потребно раније, јер није ништа епохално у питању. Добри Ла Паља и Ајело.
Billy Bathgate - Добри режисер и сценариста и добра екипа глумаца, Дасти, Никол Кидмен и Стивен Хил, кога увек волим да видим, ал' не вреди - слаб филм. Изузетно заборављив.
Highlander 2: The Quickening - Све што је Расел Малкеј успео са првим "Горштаком" пет година раније, и са "Рикошетом" те године, успео је да комплетно усере овим наставком, који није само најгори филм у серијалу, него је и један од најгорих филмова деведесетих, па и шире. Ужасна прича која није могла да ме заинтересује ни са осам година, и што је најгоре језиво протраћен негативац калибра Мајкла Ајронсајда. Да је Шон Конери још увек луцидан, вероватно би хтео да заборави да се икад појавио у овом говну. Мада, то вероватно сви желе.
Cape Fear - Пристојан Скорсезеов римејк, са све језивим Де Нировим преглумљавањем, које је до одређеног момента истински страшно, а онда клизи у цртаћ, због чега је више пута и спуфовано, најупечатљивије у "Симпсоновима" са помоћником Бобом. Може то да прође, ал' не може да приђе оригиналу са Грегоријем Пеком и Бобом Мичамом од кога ме још подилазе жмарци. Иначе, обојица имају улоге и у Мартијевој верзији.
The Addams Family - Није лоше. Ја сам заљубљеник у серију са предивном Керолин Џонс и Џоном Остином, али ако је и било глумаца да их достојно замене, то су Анџелика и Раул Хулија. Не шкоди, наравно, ни Кристофер Лојд, као ни Кристина Ричи. Наставци непотребни.
My Girl - Меколија изедоше пчеле. Шта ће сад сирота Ана Чламски у свету који не разуме? Кад сам био клинац ово ми је био драг и тужан филм, не знам да ли бих сад имао стрпљења.
Hook - Нисам гледао и не занима ме.
The Last Boy Scout - Иако сам већ писао како ми се повраћа од мачо улога Бруса Вилиса и како ми дође да га избодем кад крене да се мангупира по екрану, морам да признам да сам ово гледао више пута и да ми ни сад није толико мрско, не зато што мислим да је не знам какав филм, него једноставно има тај вајб раних деведесетих коме могу да опростим скоро све. Не могу баш најбоље да објасним, носталгија је ужасна ствар, али ето, има код мене поен више на сентименталност, иако ни са седам година нисам говорио да је врхунски филм, а камоли сад. Први пут сам овде гледао Хали Бери, ако је то уопште икоме важно.
Rush - За дивно чудо, и врло неочекивано, веома добар филм о пару пандура који се инкогнито инфилтрира у џанки екипу да би их сређивао, а онда одлази даље него што би требало у намери да сачува маску. Џејсон Патрик и Џенифер Џејсон Ли су фантастични, поготово она. Његово име у филму је Џим Рејнор, име главног јунака из једне од најбољих игара свих времена, "Starcraft", и због те инспирације, филм има још пола оцене више код мене.
Backdraft - Ово је један од оних филмова које избегавам да гледам, јер има брука поставу, једну од јачих у модерној историји, а филм опет није остварио никакав значајан успех. Што је најгоре, имам утисак да сам га некад већ гледао, врзмају ми се неки ватрогасци по глави (мада, то је можда Флешпоинт са Џеном Џејмсон, из времена кад ме интересовао и тај жанр). У сваком случају, гледаћу га ускоро, и изнервираћу се много ако није ништа посебно, као што вероватно и није, чим га толико дуго подсвесно одлажем.
Urga - Срамота ме, нисам гледао. Био сам се наоштрио, па ми се смучио Михалков због форсирања дрвета које се одазива на Милош Биковић, па ми сад безвезе стоји на харду.
Closet Land - Ако вам "Умри мушки" није довољан доказ какав Алан Рикман може бити глумац и негативац, погледајте овај филм. Сам филм није никакво ремек-дело, далеко од тога. Међутим, Рикман је стварно фантастичан. Пустите сад ове што његову глумачку величину мере по реченицама о Харију Потеру које никад није ни изговорио, погледајте овај филм, и добићете још један доказ колико је добар. Да кажем да и Медлин Стоув не заостаје много.
Dogfight - Кажу, још један добар филм злосрећног Ривера Финикса. Проверићу.
La double vie de Veronique - Кажу, још један добар филм Кшиштофа Кишловског. Проверићу.
Europa/Zentropa - Гледао сам овај политички трилер на крају средње школе и био ми је баш фин. Такође, први Фон Трир који сам гледао. Морао бих да погледам поново ради потпунијег утиска, али мислим да ће ми и следећи пут добро лећи. Свидео ми се селективни колор.
Naked Lunch - Прикладно језиви, бизарни и хладни Кроненберг. Мени за нијансу више леже осамдесете кад је његов опус у питању, али ово је још увек одлични, винтиџ Дејвид, тако да овај филм његови обожаваоци свакако треба да погледају.
Revenge - Филм који има овакву екипу не може све и да хоће (заборавити плаву капу) да буде лош, али чињеница је да је могао да буде и неописиво много бољи да је постојала јасна визија шта се заправо хоће, на шта се жели ставити акценат, и да је режирао Џон Хјустон, који је пропустио пројекат јер није био импресиониран Кевином Костнером. Ентони Квин је, као и обично, фантастичан, али много тога фали филму да би био заиста одличан као што жели.
The Hunt for Red October - Још један наслов са огромним потенцијалом који је могао бити одличан, судећи по глумачкој екипи, а претворио се у просечан трилер снимљен више у сврху блатантне антируске пропаганде него било чега другог. Заиста штета, протраћен потенцијал.
Joe Versus the Volcano - Прва од три потпуно генеричке "романтичне комедије" Тома Хенкса и Мег Рајан. Није ужасна као "You've Got Mail", али немојте очекивати апсолутно ништа. Добра је за једно убијање времена током кишног поподнева, потом ћете је одмах заборавити, и крај.
Lord of the Flies - Има ту нечега, није потпуни треш, проблематика и даље стоји пошто је универзална, али је оригинал из шездесетих година једно стотинак пута бољи, тако да бих њега препоручио у сваком тренутку у односу на римејк. И овај се може једном погледати.
Pretty Woman - Једно од прецењенијих гована модерног филма које је криво за многе ствари, као што су успостављање golden-heart hooker стереотипа, и додатно етаблирање офуцаног плејбоја Ричарда Гира као некаквог опаког мачо фрајера. Ниједна од те две ствари није донела светском филму ништа добро и мени ни данас није јасно зашто је овај филм толико цењен.
A Shock to the System - Потпуно неочекивано прилично добар црњак са Мајклом Кејном. Low-risk-high-reward филм за све његове обожаваоце који ће им се сигурно свидети.
Cry-Baby - Ако се не схвати преозбиљно у овом филму је могуће чак и уживати. Прва главна улога Џонија Депа и комедија мјузикл која је кул на потпуно извитоперен вотерсовски начин.
The First Power - Кад сам имао седам-осам година, ово се узимало на видео касетама к'о лудо, под називом "Пентаграм". Апсолутна је трешина, ту нема грешке, али симпатичан ми је због ефекта који је имао на тадашњу млађарију. Гледао сам га поново пре десетак година и носталгија је била ту, али сем тога, нисам се нашао нимало инволвираним у целу ствар.
Q&A - Један од потцењенијих филмова Сиднија Лумета, који сам, на сопствену бруку, тек скоро открио, али боље икад него никад. Ник Нолти апсолутно бриљира као љигава, корумпирана пандурчина, а свесрдно му помажу Хатон и Асанте. Одличан филм, препорука.
Short Time - Дабни Колмен одличан у једном од многих филмова на фору "човек грешком мисли да ће убрзо умрети, што га наводи да преиспита свој живот". Јесте да се апсолутно све може предвидети, али има неколико занимљивих ситуација и пар солидних фора, што на крају крајева чини филм пролазним, а то је највише чему таква остварења могу да се надају.
Bird on a Wire - Симпатичан филмић без неке превелике дубине и смисла, и Мел и Голди су радили овакве (акционе) комедијице на аутопилоту и затворених очију. Сасвим је ОК кад не знате шта да гледате, а не бисте превише да замарате мозак превеликом филозофијом.
Back to the Future 3 - Јесте све то и популистички, и мање квалитетно него у прва два дела, упркос освежењу са Дивљим западом, али, да јебе оца, део је трилогије која је свима нама обележила детињство и ја не могу (све и да хоћу) да будем строг према том филму, и увек ћу га радо гледати. У време док сам био површнији гледалац, млада Елизабет Шу је такође доста поправљала утисак, а ни сада не смета, ако смем да кажем. Упркос чињеници да је једва мало изнад просека, сваки пут га радо гледам, и мислим да се то неће променити, шта год се десило.
Total Recall - Упркос бројним недостацима, и упркос чињеници да можемо само да се питамо како би све изгледало да је режирао Дејвид Кроненберг, како је било планирано, ово ми је један од подношљивијих Арнијевих филмова, због веома занимљиве премисе, добрих сет писова, те намерних и ненамерних комичних елемената, све зачињено са Шерон Стоун у прајму, како само Пол Верховен уме. Није ремек-дело, нити то покушава да буде, али не могу да кажем ни да је лош филм, и данас га радо погледам кад налетим. Жали Боже оног одвратног римејка.
Another 48 Hrs - Превише се чекало са избацивањем наставка овог култног филма, па зато није могло да се изведе све што је било планирано. Први део је значајно бољи, но и ово је добро.
Dick Tracy - Све шарено, све кичасто, све стрипасто, све као ОК, али некако без душе. Могло је ово много боље, али пошто није, послужило је само за шепурење Ворена Битија и драње Ала Паћина. Мадона, наравно, такође није помогла, и цео филм је остао на нивоу козметике.
RoboCop 2 - Ни близу к'о први, ал' може да прође.
Die Hard 2 - Исто. Први део је профитирао од упечатљивог, помпезног негативца, Алана Рикмана. Ово је солидан трилер, али не нуди ништа претерано (осим Вилисовог мачизма).
Days of Thunder - Осим што је значајан као повод за спанђавање Никол Кидмен и Тома Круза, овај филм нема ништа друго да понуди. Роберт Дувал је сјајан глумац, али је протраћен.
The Freshman - Брандо се блесави, пародирајући улогу Вита Корлеонеа. Сигуран сам да се добро забавио, али са светињама се не треба играти, тако да никако не могу да подржим ово.
Presumed Innocent - Ово би требало да је ОК, али толико сам давно гледао да се не усуђујем да дајем суд унапред. Видећу да погледам ускоро и да допуним овај део чланка, засад нека овако.
Young Guns 2 - Пет Герет и Били д Кид на мало модернији начин. Блејз ов глори и две свеће једним метком. Био ми је одличан као клинцу, сад једва премашује просек, али и даље волим да га погледам као незаобилазни део одрастања. Пре свега, волим осећај који у мени буди.
Air America - Филм Роџера Спотисвуда је рекламиран као лагана бади-комедија, а заправо је много озбиљнији и циничнији филм него што би се могло очекивати, са веома осетљивом тематиком. Ипак, то не значи да је превише добар, упркос труду Гибсона и Дауни Џуниора.
Flatliners - Џоел Шумахер нас је навикао да направи или одличан филм, или тешко срање, али овај трилер је негде између, јер упркос великим рупама у заплету и доста танкој премиси, успева да извуче неколико солидних наступа од глумаца и занимљивих сцена. Стога је ово неки просек, а чињеница да су већ стигли да га римејкују је заиста поражавајућа.
The Two Jakes - Филм у режији Џека Николсона који покушава да буде наставак "Кинеске четврти", или бар наставак приче о детективу Гитису, али не успева да уради ишта значајно. Није ни чудо, узевши у обзир јединственост поменутог филма. Савршен је, не треба ништа ни додати, ни одузети, ни настављати, ни правити приквеле, ништа. Зато је ово славна пропаст.
Wild at Heart - Један од по мени слабијих филмова Дејвида Линча. Дуго га нисам гледао, но знам да ми није легао. Вероватно се рачунало на урођену бизарност Ника Кејџа, но слабо је све то, иако волим Вилема Дефоа, а Линча обожавам, нисам био одушевљен. Додуше, као што рекох, требало би поново да га видим, доста је времена прошло, можда ми се разбистри.
After Dark, My Sweet - Поновићу се, пошто је ово први филм који сам гледао ове године - Нео-ноар са Џејсоном Патриком и Рејчел Ворд одлично хвата атмосферу безнађа у којем се налази двоје главних ликова, и чињеницу да, колико год се батргали, и шта год покушавали, за њих једноставно нема шансе нити светле будућности. Нажалост, и поред солидне глуме њих двоје, а поготово прикладно гнусног антагонисте Бруса Дерна, нисам се нашао довољно инволвираним да бих скинуо капу, има прича и својих рупица, али добар је филм. Само је питање да ли ћу га и када поново гледати, ипак није баш за памћење, нити за на пусто острво. Системом од 1 до 5, нека не прејака тројка. Ви одлучите сами, можда вама више легне.
Yume - Један од ретких филмова Акире Куросаве који нисам гледао. Надам се да ћу ускоро.
Men at Work - Нису то они ликови што певају "Down Under", већ браћа Естевез ђубретари. Кад сам био клинац, ово је рекламирано као "Ко крије леш у канти за ђубре" и допало ми се, али је заправо испод просека, бар ми се чини да би тако било по данашњим стандардима. Ипак, морам признати да ми се баш и не жури да проверим како данас стоји ствар.
Postcards from the Edge - Написала Кери Фишер, игра добра екипа глумаца, али ја никако да проверим. Ипак, мислим да је више chick flick него било шта друго, мада свакако неуобичајен.
Hardware - Није баш "Dust Devil", али и ово дело Ричарда Стенлија се и те како може гледати.
Repossessed - Стандардна комедија Лесли Нилсена са пуно смеха. Овај пут пародија на "Истеривача ђавола". Загарантована добра зајебанција, мада има Лесли и пар бољих филмова. Са њим игра и Линда Блер, која спуфује своју чувену улогу Реган Мекнил, са све бљувањем, окретањем главе и псовањем, за које овај пут није била потребна Мерседес Меккембриџ.
State of Grace - Добар гангстерски филм са Ирцима у фокусу, Шон Пен, Гери Олдмен, Робин Рајт и Ед Харис су ту, и добро то све функционише, али у неком тренутку схватите да сте све то већ негде видели. Јесте да вас то неће отерати у психозу, пошто нисте Мустафа Надаревић, али некако је све у последњој трећини how too convenient, а пре тога само на моменте има довољно интензитета за оно што жели да прода гледаоцима. Ок је то, али ништа специјално.
Narrow Margin - Оригинал Ричарда Флејшера из педесетих је врхунски Б ноар, толико жесток да га је немогуће ископирати, али и римејк Питера Хајамса коња за трку имаде, а тај коњ се зове Џин Хекмен, коме свесрдно помаже Ен Арчер. Напета акција, иако није на нивоу оригинала, има шта да понуди, и занимљива је за гледање, иако не нуди ништа епохално.
King of New York - Веома добар трилер са Кристофером Вокеном, у коме сам га први пут гледао као ноу-нонсенс мафијашчину с којом нема зезања, што је имиџ који је касније годинама фурао. Такође, ту сам први пут видео и да неко избуши Веслија Снајпса, до тада сам мислио да је то апсолутно немогуће. Додуше, коју годину касније је дошао и "Демолишн мен".
Pacific Heights - Ако нисте знали постоји нешто што се зове eviction thriller, и ово је представник тог поджанра. Сценарио је шупаљ као већина мојих зуба, али увек сам био сакер према глуми Мајкла Китона, а и овде не разочарава у улози негативца. Редов Џокер и још непропала Мелани Грифит такође играју у филму, а Хичкокова муза, Типи Хедрен, која је и мајка поменуте, има малу улогу. Да закључим, веома слаб филм, али ко воли Мајкла, може једном да га погледа. Сваки следећи пут је већ сувишан.
Desperate Hours - Лош римејк филма Вилијема Вајлера са Богијем и Фредијем Марчом. Ни Ентони Хопкинс не може да га повади, а то ваљда довољно говори.
Miller's Crossing - Одличан филм. Већ сам рекао зашто у недавном тексту о браћи Коен.
Night of the Living Dead - Римејк славног оригинала из 1968. године, чији је сценарио кориговао сам Џорџ Ромеро, а који је режирао Том "Секс машина" Савини, мајстор хорор маске и специјалних ефеката. Није лоше, мада мени је дражи оригинал, и поред тога што у римејку постоје веће могућности за размахивање кад су у питању ти исти ефекти и технологија.
Jacob's Ladder - Сјајан филм, који и данас удара у стомак готово истим интензитетом као и кад сам га први пут гледао. Тим Робинс је фантастичан, ни остали не заостају превише.
Home Alone - Још један од оних филмова који се више гледа због утиска који изазива него реалног квалитета, мада су многобројне празничне репризе превазишле све границе укуса.
Rocky V - Ес Ејч Ај Ти.
Predator 2 - Урбана џунгла није баш као кец са Арнијем, али има својих квалитета, и Дени Гловер дефинитивно оправдава поверење. Ја уопште нисам љубитељ кросовера са Туђином, али као што су прва два дела "Alien-a" мајсторска, тако су и прва два "Предатора" одлична, сваки на свој начин. Поготово обожавам сцену са Кинг Вилијем.
Misery - Један од најбољих романа Стивена Кинга преточен у једну од најбољих адаптација. Свега тога не би било у одсуству феноменалне Кети Бејтс, која у сваком смислу доминира.
The Rookie - Веома слаб филм, један од лошијих у режији Клинта Иствуда. Најжалије ми је траћење покојног Раула Хулије, који је заиста одличан глумац. Мада, ако ћемо о траћењу, био је и у "Стрит фајтеру" са Ван Дамом, тако да то и није неки аргумент. Сви су овде баш лоши.
Edward Scissorhands - Мени можда и омиљени филм Тима Бартона. Феноменална прича, генијална музика Денија Елфмана, и прави начин да се покаже проблематика неприхватања различитости, а не као што то раде разни "Облици гована" и скупљају Оскаре шаком и капом.
Емоција на максимуму, са правим дозама смеха и трагедије, уз добру глуму свих укључених.
The Russia House - Солидан сценарио Тома Стопарда, прилично сигурна режија Фреда Скепсија, али ипак слабашан филм, који глума двоје главних ипак симболично уздиже. Додајте томе чињеницу да бих ја гледао Мишел Фајфер како два сата риба купатило изгледајући као Риска Голубовић, и добићете оно што мислим о овом филму, а то је да може да прође.
Bonfire of the Vanities - Вероватно најгори филм Брајана Де Палме. Једноставно речено ужас.
San tai Yon ekkusu Jugatsu - Филм који је, кажу, избацио Такешија Китана на велику сцену као режисера. Иако је наводно слабији од његових најпознатијих дела, свакако ће се гледати.
Cadence - Сећам се овога из детињства. Мартин малтретира Чарлија до изнемоглости. Сигурно је тих дана било занимљиво у домаћинству Естевезових ван снимања.
Europa, Europa - Данас приче о Холокаусту делују прежвакано и раде се на исти калуп, али овај филм треба погледати, Агњешка Холанд обезбеђује одговарајући емотивни удар, зарадивши Златни глобус за најбољи страни филм. Нисам гледао неко време, али могу да препоручим.
La Femme Nikita - Ух, ово ме јако занимало кад сам био мали, али прогресивно мање са проласком времена. Не могу да се натерам да га гледам поново, не би то било истим очима. Ценим да бих сад мислио да је само просек, или нешто мало изнад тога.
The Grifters - Потцењен филм са сјајном екипом. Анџелика Хјустон, Анет Бенинг и Џон Кјузак чине овај филм Стивена Фрирса занимљивим и добрим. Пријатно ме изненадио кад сам га први пут гледао пре пар година, прилично неочекиван добитак.
Hamlet - Солидна верзија Франка Зафирелија са Мелом Гибсоном, Глен Клоуз и Хеленом Бонам Картер. Није Оливијеов, али није ни Бранин, тако да, нађите се негде између.
Hidden Agenda - Спремио сам овај филм Кена Лоуча за скоро гледање, па ћу додати упис чим видим какав је. Засад знам само да је трилер у питању.
Ju Dou - Изузетна улога за Гонг Ли, и филм који ме је упознао са Јиму Џангом.
The Field - Тешка драма Џима Шеридана у којој сам први пут, након серије "Скарлет", гледао Шона Бина. Прегенијални Ричард Херис је заслужио Оскара за феноменалну улогу Була Мекејба. Бренда Фрикер, свежа Оскаровка из "Мог левог стопала" такође добра.
Tulitikkutehtaan tyttö - Први Каурисмакијев филм који сам гледао, и, да се самоцитирам, има ствари које су ми се допале у том необичном стилу, али ми је некако (иако је и то део стила) све то премртво. Ја сам човек који воли фокус на отуђење и емотивни стерилитет, кад бих имао своје филмове, неки од њихових елемената би сигурно били ти, али овај филм као да не може да се одлучи шта заиста жели да буде - црна комедија, бизарни трилер, или озбиљна драма. Тек на крају кад гротеска поприми пуне размере све буде нешто јасније, мада је и то доста збрзано. Да не заборавим, заиста изузетна улога Кати Утинен.
Mr. and Mrs. Bridge - Нисам гледао, мада планирам, волим Џоен, а освојила је доста номинација и награда за ту улогу. Такође, историјски значајно остварење као последњи играни филм у коме су се супружници заједно појавили. Не очекујем превише, али свакако ћу гледати.
Rosencrantz and Guildenstern Are Dead - Класик модерног театра апсурда. Види ривју овде.
Atame! - Пробој ромског Милета Игњатовића на велику сцену (иако се пре тога појављивао у доста филмова, укључујући "Матадора") ипак није на мене оставио неки нарочит утисак. Има Алмодовар доста бољих филмова. За љубитеље непотребног знања, да поменем и да је редитељски великан Елија Казан хвалио сцене секса у овом филму као једне од најбољих икад.
Такође, ја морам да додам похвалу за (нико не би погодио) скор маестра Енија Мориконеа.
Treasure Island - Солидна авантурица коју сам волео као клинац. Чарлтон Хестон у улози Лонг Џон Силвера, и Кристијан Бејл у вероватно првој озбиљнијој улози после Спилбергове "Империје Сунца". Не очекујте ништа епохално, али може се погледати, свакако.
An Angel at My Table - Солидан филм Џејн Кемпион о борби жене са менталном болешћу и о томе како се кроз писање изборила са својим демонима. Добра глума жена које је тумаче.
I Hired a Contract Killer - Аки Каурисмаки наставља са сликањем морбидно-апсурдног света, овај пут у Лондону. Његови обожаваоци ће овај филм волети, а мени је пих, јер заправо нисам још у потпуности одлучио јесам ли обожавалац или не, јер сам видео само два филма. Дефинитивно није у питању трагично остварење као онај први са почетка месеца из исте године, али је део истог окружења и приповеда о депресији и усамљености, са којом се бори Жан-Пјер Лео, кога је било лепо видети одраслог. Обрадовао сам се што сам видео Кенета Колија, нисам баш одавно. Шта знам, није лоше, али није врх. Погледајте, па како буде.
Reversal of Fortune - Филм Барбета Шредера који је Џеремију Ајронсу донео Оскара, осим његове фантастичне глуме (мада мени није био бољи од поменутог Хериса, а питање је и за Роберта Де Нира) доноси повремена задовољства, солидну помоћ од Глен Клоуз и Рона Силвера, али на крају остаје прилично предвидив и самим тим не много занимљив.
Омиљени југословенски филмови - Свето место, Глуви барут, Орао.
1991.
BEAUTY AND THE BEAST - Први анимирани филм у историји номинован за филм године. Није то лоше, не могу да кажем, али нити је најбоље што је Дизни икад снимио (има много бољих на које масе не обраћају пажњу због старости, али њихов губитак), нити је најбоља верзија "Лепотице и звери" икада снимљена (та титула без сумње припада француској играној верзији Жана Коктоа из 1946. године са Жаном Мареом у главној улози). Све је то лепо, поента да не треба судити о књизи по корицама, ни о људима по изгледу, нарочито кад књига заправо изгледа прелепо, и кад је успут милијардер. У сваком случају, фин филм за погледати, али ништа епохално као што се представља, добар начин да се убије мало времена и утоне у различите заблуде.
BUGSY - Скоро сам гледао први пут, солидан и прилично занимљив филм, али ипак неспособан да се приближи ремек-делима из те бранше, из више разлога. Ако се не варам, у питању је филм током кога је Ворен Бити збрзао Анет Бенинг, тако да је за њега био двоструки добитак у питању. Солидна екипа глумаца, солидан филм, без неких већих омашки, али фали му онај неки део супстанце да би могао да буде на истом нивоу са најбољим филмовима жанра.
J.F.K. - Од строго политички ангажованих Стоунових филмова, можда и најбољи наслов, иако без икакве сумње превише развучен. Одлично обухватање свих сумњивих аспеката у вези са смрћу Џека Кенедија, и ефектно попишавање по званичној верзији догађаја, где је свака рупа наглашена и свака неправилност побијена из више углова. Иако има историјских непрецизности, довољно вам је да погледате овај филм и да бар отприлике схватите шта се десило, а да сто посто схватите да се није десило оно што кажу да јесте. Зато и јесте добар филм. Сјајна екипа глумаца изузетно потпомаже, чак и поред чињенице да су неки једва ту.
THE PRINCE OF TIDES - Ово сам мешао са "Лоренцовим уљем" због чињенице да је у оба филма Ник Нолти, али се испоставило да овај филм нисам гледао. Поред Нолтија, игра и Барбра Стрејсенд, која је филм и продуцирала и режирала, а номинован је за седам Оскара, што ми не значи много, и даље ми делује као њањаво ђубре, али можда се некад одважим. Волим ја Ника Нолтија, али ништа што има Барбрин потпис не може да ме купи на празно.
Men of Respect - Упркос доброј прилици и доброј глумачкој екипи, немаштовита адаптација "Магбета" смештена у миље итало-америчке мафије. Упркос недостатку неопростивих грешака, филм једноставно не демонстрира грандиозност једног Куросаве или умеће једног Поланског. А ако се редитељ већ фрља именима попут Рода Стајгера и Џона Туртура, онда је и за жену, која је иницијатор читавог карамбола, потребно веће име од Кетрин Боровиц. Са већином осталих је махом погођено, обожавам њушке попут Питера Бојла и Дениса Фарине.
White Fang - Итан Хок пушта крилца, али књига је ипак неупоредиво боља.
L.A. Story - Авантуре Стива Мартина, тадашње му жене Викторије Тенант и једног симпатичног семафора који говори у овој комедији/романси са примесама фантазије. Има Стив и неупоредиво боље и смешније филмове, овај може комотно да се прескочи.
The Doors - Упркос доброј причи, аутентичној глуми свих, нарочито Вала Килмера, који се буквално трансформисао у Краља гуштера, те сигурној режији Оливера Стоуна, ипак бих рекао да је пројекат преамбициозан, предуг и прерастрзан између праваца којима жели да иде. Додуше, могуће и да грешим, баш дуго нисам ни гледао филм, кад опет гледам, допунићу.
New Jack City - Иако је апсолутно over-the-top, волим овај филм. Волео сам га кад сам био мали, а волим га и сад, у свој његовој несавршености. Волим Ајс Тија, волим Веслија Снајпса, који очигледно ужива кад игра опаке негативце, волим и чињеницу да је ово режисерски деби Марија Ван Пиблса, филм који не би угледао светлост дана да није било Клинта Иствуда и пријатељства са његовим оцем Мелвином који је ефективно започео жанр блексплоатације. Далеко од тога да је савршен, далеко од тога да је одличан, али је добар, и то је довољно.
The Hard Way - Пристојна акциона комедија са Џејмсом Вудсом и Мајкл Џеј Фоксом о опаком пандуру у потрази за серијским убицом и размаженом филмском звездом која му се накачила у припреми за улогу. Прати све могуће шаблоне, и нећете видети ништа ново и посебно, али је лепо видети Вудса у елементу како пизди покушавајући да се реши напасти, и Фокса у пуној форми, пре него што га је развалио Паркинсон. Ок за погледати кад не желите да се замарате.
Class Action - Још једна прича старија од ватре, отуђени отац и ћерка врхунски адвокати на супротстављеним странама судског процеса. Знате шта ћете видети од почетка до краја, знате како ће се и којим редом све одвијати, али ипак препоручујем да погледате ако нисте, зато што кад имате глумца квалитета Џина Хекмена, и најпровиднији сценарио додатно добија на квалитету и поприма нове димензије. Не одмаже ни одлична Мери Елизабет Мастрантонио, чија слава из осамдесетих још беше свежа, тако да има неколико баш јаких сцена за погледати.
True Colors - Одавно сам гледао, сећам се Спејдера и Кјузака на супротстављеним странама у политици, али морао бих да поновим да бих рекао нешто више. Мирише ми на стандардну причу "најбољи пријатељи раздвојени различитим амбицијама". Видећемо.
Drop Dead Fred - Ах, "Не тупи, Фреде"...мора да сам га до десете године одгледао бар 10 пута.
Mortal Thoughts - Слабашан трилер Алана Рудолфа са тадашњим супружницима Муровом и Вилисом. Ту је и сјајна покојна Глен Хедли, коју увек волим да видим, али не помаже.
A Rage in Harlem - Просечан филмић са Форестом Витакером (први његов у главној улози који сам гледао) као бесловесном добричином која се уваљује преко главе, и сад би требало да буде у не знам каквој опасности, али сам тон филма није довољно озбиљан за тако нешто. Некако ми је сав недоречен у вези са оним шта жели да буде, није незанимљив, али није ни нешто што специјално држи пажњу, тако да се комплетно утапа у неки просек, у свим сегментима.
What About Bob? - Неслагање у правом животу између Ричарда Драјфуса и Била Мареја функционише одлично у овој црној комедији о себичном психијатру и иритантном пацијенту.
Only the Lonely - Све је то већ познато, син покушава да се ослободи утицаја доминантне мајке и уплови у везу са стидљивом девојком, све се одвија као по концу, али кад имате глумце попут Џона Кендија, Ентонија Квина, маторе Морин О'Харе у једној од последњих улога, те Али Шиди, ви желите да видите како то све иде, иако знате шта ћете видети. Ја зато и волим овај филм, јер волим све његове главне глумце, и то је довољно за солидан финални производ, све док немате превелика очекивања, с обзиром да ово једва добацује даље од просека, ако и то.
Thelma&Louise - Феминистичка филмска Библија Ридлија Скота је, без обзира на све, врло успео филм, снажно потпомогнут уверљивом глумом Ђине Дејвис и Сузан Сарандон, те одличном режијом. Успео је и да избаци Бреда Пита у орбиту, а некако се, пре свега због убедљивог завршетка, одржао и до данас што се свежине тиче. Ја лично сам га двапут гледао и доста ми је, ко се ложи на girl power фазоне, нема ултимативније од овога, уживајте.
Soapdish - Сјајна екипа глумаца пародира маратонске ТВ сапунице, и до одређеног тренутка, то функционише доста добро, а потом се малчице губи и разводњава. Има пар форица, али све у свему, нажалост, ништа више од просека. Не могу да се отмем утиску да је било потенцијала.
City Slickers - Култни филм, за који је велики Џек Паланс коначно добио Оскара. Дебитантско остварење Џејка Џиленхола, добра глума свих укључених, и лаган филмић који се и данас може погледати. Дакако, не оставља утисак као некад, али то се може рећи и за много боље филмове, а камоли за овако једноставан материјал. Ко би рекао да већ има тридесетак година.
Don't Tell Mom the Babysitter's Dead - Некадашњи хит међу децом и тинејџерима који најблаже речено није баш најбоље остарио. Више не може да ми одржи пажњу ни у сврху забаве.
Robin Hood: Prince of Thieves - Упркос неким добрим елементима, ова верзија витеза од Локслија остаје забележена као једна од слабијих. Невероватно је колико је боља она Кертизова, са бесмртним Еролом Флином, иако је више од пола века старија и неупоредиво технички сиромашнија. Нећу ни да помињем веома амерички акценат Кевина Костнера, који је од настанка филма константно предмет спрдње, најизраженије у филму "Men in Tights" (1993).
The Naked Gun 2 1/2: The Smell of Fear - Наставак авантура Френка Дребина, овог пута уз учешће Барбаре Буш, и данас смешно скоро као некада, Леслијев deadpan delivery је злато.
Terminator 2: Judgement Day - Кад је изашао, мислио сам да је један од најбољих филмова икада. Сада, у зависности од расположења, некад дајем предност првом, некад другом делу, у сваком случају, у питању је антологија СФ акције и револуционаран филм што се тиче специјалних ефеката. Рекао сам већ много пута и опет ћу - снимивши наставак "Туђина" и прва два "Терминатора", Џејмс Камерон се устоличио као један од битнијих модерних редитеља, сад може да штанцује "Аватаре" и "Титанике" док не цркне, а вероватно ће то и чинити.
Boyz n the Hood - Никад поново досегнут деби Џона Синглтона, јединствено сиров и бескомпромисан филм о животу у гету. Само сам га једном гледао и доста је времена прошло, али с обзиром на тај утисак, не верујем да би се ствари много промениле. Но, пошто су се промениле у вези многих филмова, остављам основану сумњу да није остарио како треба.
Point Break - Ни за ово не знам како би ми легло сада, оно што сигурно знам је да је ово и даље сигурно најбољи филм Кетрин Бигелоу. Некад ми је био добар, али нисам баш превелики обожавалац ни Патрика Свејзија ни Кијану Ривса, па бих морао да се подсетим на миру.
Hot Shots! - Откачена и ишчашена пародија на акционе филмове и данас нуди доста смеха.
Regarding Henry - Могло је ово да буде много озбиљније. Има финих момената, и увек волим да видим Анет Бенинг, али просто ми је превише шаблонска та прича "амнезија ти дарује други живот, јер се испоставља да си у претходном био стока" - све се одвија how too convenient, и заиста нема готово ни трунке праве драме, па стога и не може бити не знам шта.
Barton Fink - Већ сам недавно писао о овом филму у тексту о Коеновима. Занимљив је и треба га видети. Епизоде Џона Гудмена су за филмске антологије, као што сам већ сто пута рекао. Вероватно један од неочекиванијих добитника канске Златне палме у историји доделе.
Dead Again - Упркос солидним режијским решењима, на моменте сјајној хемији тадашњих супружника, и, на крају крајева, позитивној оцени већине критичара, мени се овај романтични трилер о прошлим и садашњим животима, хипнози и регресији, није баш нарочито свидео. Спорадично се призивају духови старинских мистерија, каква је рецимо некад била "Ребека", али упркос доброј екипи (искључујући Ендија Гарсију, који ће, иако има пар добрих улога, за мене увек бити лош глумац), овај филм не успева да добаци до тих висина. Може се једном погледати, ако се унапред припремите за оно што се на енглеском зове suspension of disbelief.
Tacones lejanos - Солидан филм, али далеко од најбољег што Алмодовар има да понуди. Више од самог филма, остала је бесмртна интерпретација Лус Касал "Un ano de amor", која мене асоцира на Пекиншку патку (што опет, је ли, више говори о мени).
The Fisher King - Одличан, трагикомичан филм Терија Гилијема о шок-џоку Џефу Бриџису који упознаје човека чији је живот ненамерно уништио. Јесте све то и бајковито, и можда делује неозбиљно и недовољно мрачно за тај контекст, али ако знате да је у питању Гилијемов филм, онда знате да није баш све као што изгледа, и да испод повремено ушећереног првог слоја лежи дубља поента. Треба погледати ово. Мерседес Рул је освојила споредног Оскара.
The Indian Runner - Ово је режисерски деби Шона Пена, и без обзира што је (као и сви филмови где је он иза камере) депресиван до бола, од срца га препоручујем. Сјајна прича о два брата који се, упркос напорима, веома тешко повезују. Играју их Виго Мортенсен у време кад је мало ко знао за њега и Дејвид Морс, а родитељи су Сенди Денис и Чарлс Бронсон без бркова. Ја сам га пре мање од годину дана гледао први пут и баш сам био задовољан.
The Man in the Moon - С једне стране ме занима шта је Роберт Малиган урадио у последњем филму, са друге немам поверења у Рис Витерспун, нарочито почетком деведесетих. Ваљда ћу погледати у току ове године, мада нешто и не журим превише, иако волим coming-of-age.
Ricochet - Ранији Дензел кога сам више ценио и врло добар филм упркос малтене једином профилу који уме да одигра, tough-as-nails-no-nonsense-mothafucka идеалиста који ће на крају разбацати психопате около и отићи у сумрак. Овај филм функционише много боље од већине јер је у њему психопата Џон Литгоу, који је ретко где био већи психопата, а ако се присетимо шта је човек играо нпр. код Брајана Де Палме, онда је јасно шта говорим. Сјајан је, језив до бола, и не планира да стане на путу освете и уништења. Ту је и увек одлични Ајс Мадафакин Ти да још мало зачини ствари. У сваком случају, филм који сам гледао више пута, и могу још, иако није баш толико предобар у целини. Ипак, неки чиниоци су му заиста врхунски (Литгоу).
Frankie and Johnny - Ово је за мене рецепт како направити романтичну драмедију. Узмете двоје врхунских глумаца, добар сценарио кроз који ће нам подарити смех, сузе, тугу и срећу, пропраћене емоцијама у које можемо да верујемо (и поред чињенице да се прате одређени шаблони). Са стране додате комик рилиф у виду пријатеља који експлоатишу сценарио ради хумора у правом тренутку, пролази се кроз озбиљне конфликте, размишља о озбиљним стварима и до краја се не зна (иако се зна) какав ће тачно бити расплет. Ово за Герија Маршала није био велики успех, а никад ми неће бити јасно зашто, јер је од "Згодне жене" боље једно 40 пута. И да, зашто Мишел Фајфер још увек нема Оскара? Коме се замерила?
Shattered - Солидна мистерија/трилер, који ипак на крају крајева пати од неких пренатегнутих конвенијенција, како би рекли квази-интелектуалци са телевизије. Доста добри Беринџер и Хоскинс, а што се тиче Волфганга Петерсена, ово му спада негде у средину опуса (на врху је режисерска верзија филма "Das Boot", а на дну "Троја").
My Own Private Idaho - Нисам гледао ово добрих двадесетак година, али се још отад сећам да је био стејтмент перформанс покојног Ривера Финикса. Морам ово поново да погледам.
29th Street - Комична драма о човеку чије се велике несреће претварају у среће. Фил-гуд филм, добар за погледати без напрезања. Фино ћете се осећати, а права мера за понављање је десет година, није потребно раније, јер није ништа епохално у питању. Добри Ла Паља и Ајело.
Billy Bathgate - Добри режисер и сценариста и добра екипа глумаца, Дасти, Никол Кидмен и Стивен Хил, кога увек волим да видим, ал' не вреди - слаб филм. Изузетно заборављив.
Highlander 2: The Quickening - Све што је Расел Малкеј успео са првим "Горштаком" пет година раније, и са "Рикошетом" те године, успео је да комплетно усере овим наставком, који није само најгори филм у серијалу, него је и један од најгорих филмова деведесетих, па и шире. Ужасна прича која није могла да ме заинтересује ни са осам година, и што је најгоре језиво протраћен негативац калибра Мајкла Ајронсајда. Да је Шон Конери још увек луцидан, вероватно би хтео да заборави да се икад појавио у овом говну. Мада, то вероватно сви желе.
Cape Fear - Пристојан Скорсезеов римејк, са све језивим Де Нировим преглумљавањем, које је до одређеног момента истински страшно, а онда клизи у цртаћ, због чега је више пута и спуфовано, најупечатљивије у "Симпсоновима" са помоћником Бобом. Може то да прође, ал' не може да приђе оригиналу са Грегоријем Пеком и Бобом Мичамом од кога ме још подилазе жмарци. Иначе, обојица имају улоге и у Мартијевој верзији.
The Addams Family - Није лоше. Ја сам заљубљеник у серију са предивном Керолин Џонс и Џоном Остином, али ако је и било глумаца да их достојно замене, то су Анџелика и Раул Хулија. Не шкоди, наравно, ни Кристофер Лојд, као ни Кристина Ричи. Наставци непотребни.
My Girl - Меколија изедоше пчеле. Шта ће сад сирота Ана Чламски у свету који не разуме? Кад сам био клинац ово ми је био драг и тужан филм, не знам да ли бих сад имао стрпљења.
Hook - Нисам гледао и не занима ме.
The Last Boy Scout - Иако сам већ писао како ми се повраћа од мачо улога Бруса Вилиса и како ми дође да га избодем кад крене да се мангупира по екрану, морам да признам да сам ово гледао више пута и да ми ни сад није толико мрско, не зато што мислим да је не знам какав филм, него једноставно има тај вајб раних деведесетих коме могу да опростим скоро све. Не могу баш најбоље да објасним, носталгија је ужасна ствар, али ето, има код мене поен више на сентименталност, иако ни са седам година нисам говорио да је врхунски филм, а камоли сад. Први пут сам овде гледао Хали Бери, ако је то уопште икоме важно.
Rush - За дивно чудо, и врло неочекивано, веома добар филм о пару пандура који се инкогнито инфилтрира у џанки екипу да би их сређивао, а онда одлази даље него што би требало у намери да сачува маску. Џејсон Патрик и Џенифер Џејсон Ли су фантастични, поготово она. Његово име у филму је Џим Рејнор, име главног јунака из једне од најбољих игара свих времена, "Starcraft", и због те инспирације, филм има још пола оцене више код мене.
Backdraft - Ово је један од оних филмова које избегавам да гледам, јер има брука поставу, једну од јачих у модерној историји, а филм опет није остварио никакав значајан успех. Што је најгоре, имам утисак да сам га некад већ гледао, врзмају ми се неки ватрогасци по глави (мада, то је можда Флешпоинт са Џеном Џејмсон, из времена кад ме интересовао и тај жанр). У сваком случају, гледаћу га ускоро, и изнервираћу се много ако није ништа посебно, као што вероватно и није, чим га толико дуго подсвесно одлажем.
Urga - Срамота ме, нисам гледао. Био сам се наоштрио, па ми се смучио Михалков због форсирања дрвета које се одазива на Милош Биковић, па ми сад безвезе стоји на харду.
Closet Land - Ако вам "Умри мушки" није довољан доказ какав Алан Рикман може бити глумац и негативац, погледајте овај филм. Сам филм није никакво ремек-дело, далеко од тога. Међутим, Рикман је стварно фантастичан. Пустите сад ове што његову глумачку величину мере по реченицама о Харију Потеру које никад није ни изговорио, погледајте овај филм, и добићете још један доказ колико је добар. Да кажем да и Медлин Стоув не заостаје много.
Dogfight - Кажу, још један добар филм злосрећног Ривера Финикса. Проверићу.
La double vie de Veronique - Кажу, још један добар филм Кшиштофа Кишловског. Проверићу.
Europa/Zentropa - Гледао сам овај политички трилер на крају средње школе и био ми је баш фин. Такође, први Фон Трир који сам гледао. Морао бих да погледам поново ради потпунијег утиска, али мислим да ће ми и следећи пут добро лећи. Свидео ми се селективни колор.
Naked Lunch - Прикладно језиви, бизарни и хладни Кроненберг. Мени за нијансу више леже осамдесете кад је његов опус у питању, али ово је још увек одлични, винтиџ Дејвид, тако да овај филм његови обожаваоци свакако треба да погледају.
Night on Earth - Један од ретких Џармуша које нисам гледао, с тим што не одлепљујем толико на његове филмове да бих журио да што пре видим и овај. Свакако ме чека ускоро.
Zong heng si hai - Део серије акционих филмова које су урадили Џон Ву и Чау Јун-Фет. Није најбољи од тих филмова, свакако, али треба га погледати, без обзира на све.
Proof - Баш добар филм, и то неочекивано. Аустралијска продукција са феноменалним Хугом Вивингом као слепим фотографом Мартином (погледајте па ћете видети како је то могуће) и жутокљуним, још непознатим Раселом Кроуом. Прави low risk-high reward филм.
Da hong deng long gao gao gua - Још једном изузетни Јиму Жанг и још једном изузетна Гонг Ли. Ако волите тај сензибилитет и ако вам леже веома емотивни филмови, овде нема промашаја.
Slacker - Деби Рика Линклејтера је изузетно тешко објаснити, не зато што је посебно филозофски дубок, него због концепције, која може да прође само у изразито независном филму, скрпљеном за десет марака. И баш због тога што је тако чудно конципиран, што нема кохерентну радњу, него једноставно приказује дан у животу гомиле ликова који јесу или нису на неки начин повезани, овај филм може да функционише. Није ремек дело, али памтићете га.
Stone Cold - Брајан Босворт, Ленс Хенриксен и мотоциклистичке банде. И данас волим да га гледам да бих се смејао. Наравно, у питању је толика трешина да је то немогуће дочарати речима, али на бизаран начин, враћа ме у прошло време, и драго ми је да га ухватим на ТВ-у. Постоји ли уопште паљевинскији назив за филм од "Хладан као камен"?
Madame Bovary - Нисам гледао, али хоћу, због Изабел Ипер, и Клода Шаброла, кога генерално ценим. Тешко је очекивати да ће бити на нивоу књиге, али бар су глумицу скроз погодили.
Омиљени југословенски филмови: Тетовирање, Оригинал фалсификата, Мала/Чаруга
1992.
UNFORGIVEN - Иако не нуди ништа револуционарно кад је у питању прича, иако је Клинт Иствуд после њега још неколико пута тумачио сличне ликове (покајници на путу искупљења на различите начине), ипак ово стоји као један од бољих модерних вестерна уопште. Пре свега је то потцртано феноменалном глумачком екипом, у којој предњачи (а ко други?) величанствени Џин Хекмен који је зарадио свог другог Оскара, те Ричард Херис, Морган Фримен, и сам Клинт, који је успео да дочара емотивну растрзаност свога Вила Манија и кроз неколико епских секвенци учини овај филм заиста вредним гледања. Задовољан сам избором.
THE CRYING GAME - Одавно не гледах, сигуран сам да није лоше, сећам се да је неки квази-шпијунски трилер у питању, да се појављује Миранда Ричардсон и да постоји нека мушко-женска фрка око Стивена Рије и Џеја Дејвидсона. Не верујем да би ни сад добио мање од млаке четворке или барем врло јаке тројке, али сећам се да тај чувени твист који су најављивали као богзнакакав, мени уопште није био никакав специјалан твист и да сам то све време очекивао. У сваком случају, Нил Џордан ме генерално није често разочаравао, његове ране филмове много волим, нарочито "Мона Лизу", а сваки досад, па и "Интервју са вампиром" је имао нешто што ми се допало, тако да сам вољан да пружим "Игри плакања" још коју шансу да ме одушеви.
A FEW GOOD MEN - Ово је филм који упркос очигледним манама не могу да не волим. Пре свега ми се не свиђа што је последња сцена са Џеком Николсоном детаљно објашњена и предвиђена пре него што се десила, а затим се десила на потпуно исти начин како је предвиђена, лишивши гледаоца сваке неизвесности и изненађења. Даље, прилично сам сигуран да не би баш све могло да се одвија онако како се то десило у филму. Волим што је за промену избачена предвиђена сцена секса између Тома Круза и Деми Мур (мада, са друге стране бих волео да је има, свету се не може угодити. Зато сам после морао да гледам "The Scarlet Letter" који је говниште од филма). Ипак, и поред свега, не могу да не обожавам течност и спонтаност филма, невероватну глуму скоро свих укључених (пре свих Џека Николсона, који преглумљава за све паре, али у томе нема бољег од њега) и сценарио са неколико истински духовитих момената и реплика. Толико сам га пута гледао и вероватно бих опет, поред свега.
HOWARD'S END - Само сам једном гледао, морао бих да поновим. Знам да је Ема Томсон за ово добила Оскара, али мени је од тих Мерчант-Ајвори продукција много више у сећању остао филм "The Remains of the Day". Дефинитивно бих морао да гледам поново због потпунијег утиска, прошло је више од десет година, мада, сетио бих се да сам био одушевљен тада.
SCENT OF A WOMAN - Ово је филм који без сумње има меморабилне реплике и сцене, те tour-de-force перформанс Ала Паћина, са свим претеривањима попут вожње поршеа и играња танга. Али, не могу да се отмем утиску да је добио Оскара из разлога што је пре тога једно пет пута блатантно прескочен, а још се уклопио у шаблон играјући инвалида, то академија баш воли. Понављам, има неколико заиста ефектних сцена, пре свега тај танго и она са породицом за столом, али онај финални говор који је на крају крајева и зарадио награду је чисто жвакање сцене. Не схватите ме погрешно, ја користим "ху-ха" у свакодневном говору, али глумац Ал Паћино је по мени имао бар десетак бољих улога од ове. Можда и грешим, али више ми се свиђа оригинални италијански филм са Виториом Гасманом (истог назива, Profumo di donna, 1974), пре свега јер садржи више хумора од свог римејка. Скоро сваки пут ћу ово гледати кад ухватим на телевизији, али, ако мене питате, није ово најбољи Паћино, ни близу.
The Hand That Rocks the Cradle - Ако се прихвати веома смешна премиса и игноришу неки блатантни пропусти, филм донекле функционише на крилима сјајне глуме Ребеке Де Морнеј. Ипак, све је то недовољно да креира имало меморабилно остварење. Просек, највише.
Juice - Солидан деби Тупака као глумца. Не сећам се баш превише ствари, било ми је ОК са десетак година. Рекао бих да је у питању типичан црначки филм са почетка деведесетих, неколико пријатеља, прогресивно губљење компаса, паре, криминал, дрога...
Final Analysis - Нови заједнички филм Ричарда Гира и Ким Бејсингер, овога пута са више еротике. Ту је и млада Ума Турман. Баш, баш ништа посебно, хватао сам га по телевизији више пута и у више животних доба, и увек ми је био просечан.
Wayne's World - Ово нисам гледао преко двадесет година, тако да бих морао поново, ако желим да дам неки озбиљнији суд. Претпостављам да може да прође ако се не схвати преозбиљно.
Stop! Or My Mom Will Shoot - "...maybe one of the worst films in the entire solar system, including alien productions we’ve never seen"..."in some countries – China, I believe – running [the movie] once a week on government television has lowered the birth rate to zero. If they ran it twice a week, I believe in twenty years China would be extinct". Ово нису речи неког критичара, како сте можда помислили, већ самог Слаја Сталоуна, који је играо у том филму. Мислим да је то прилично прецизан опис његовог неквалитета. Арнолд Шварценегер је у једном од прошлогодишњих интервјуа признао, да је, знајући да је сценарио ужасан, лажирао интерес за глуму у том филму, да би продуценти на основу тога намамили Сталонеа да у њему игра, што је и успело.
The Mambo Kings - Филм који је остао упамћен по песми. Остало је ОК, али шаблонски.
Memoirs of an Invisible Man - За ово се само сећам да постоји. Рекао бих да је међу слабијим Карпентеровим филмовима, али погледаћу лепо опет, да не причам напамет.
Gladiator - Боксерски филм са Џимијем Маршалом и младим Кјубом Гудингом Џуниором. Ништа специјално, добар је Брајан Денехи као негативац, остало је неки просек.
My Cousin Vinny - Данијел-сан и другар се налазе у небраном грожђу, па долази неозбиљни Џо Пеши да извади ствар. Све се већ зна, солидан али заборављив филмић са комичним егзибицијама главног глумца. Волим Маризу Томеи, немам ништа против ње, али Оскар за њу је чиста смејурија и стварно не знам ко је могао да одлучи у њену корист.
Basic Instinct - Филм који је, хтели ми то или не, урезан у колективно несвесно свих мушкараца који су расли у то доба. Сигурно није добар као што сам некад мислио, али дефинитивно има својих квалитета и може се подвести под добар трилер. Наравно да се умногоме ослонио на сексепил Шерон Стоун, ко и не би кад га је у то доба већ толико користила. Упркос неким рупама, и данас може да прође као благо изнадпросечан.
White Men Can't Jump - Баскеташки buddy movie, за који, упркос чињеници да волим и кошарку и Веслија и Вудија, нисам могао нарочито да се вежем. Одгледаћу ако наиђе на телевизији (коју иначе гледам веома мало), не могу да кажем да је срање, али није ни посебно добар.
The Player - Прецрна Алтманова комедија о Холивуду, која није лоша, али има и много бољих филмова на ту тему. Није незанимљив, али опет кажем, не нуди ништа револуционарно.
The Babe - Један од два-три филма у којима мој омиљени модерни епизодиста, Џон Гудмен, игра главну улогу. Он је сам говорио да је разочаран својом улогом, филм нису волеле ни критика ни публика, али ја ћу га ипак ускоро гледати. Знам понешто о Бејбу Руту и историји Њујорк Јенкија, тако да ме занима да видим како изгледа, без икаквих великих очекивања.
Deep Cover - Добар заборављени трилер Била Дјука у коме пандур истраумиран убиством оца у раном детињству улази тајно у организацију хај-клас дилера дрогом. Џеф Голдблум бриљира.
White Sands - Осим добре глуме свих укључених, ништа друго не иде на воденицу овом филму. У критици за један други наслов сам прочитао "one contrivance after another". То би комотно могло и овде да се примени, заиста се дешавају невероватне ствари у које би требало веровати.
Folks! - Не знам како би ми ово легло 25+ година од последњег гледања, али као клинцу ми је била једна од омиљених комедија. Дон Амићи и Том Селек су стварно пресмешни.
Split Second - Некад ми је био добар овај СФ трилер, Рутгер Хауер по улицама и канализацијама Лондона јури серијског убицу, за ког се не зна тачно шта је. Ипак, прошло је доста времена, морао бих да обновим, питање је да ли би ми сад исто легао као пре двадесетак година. Не знам зашто, али сумњам. Међутим, у сваком случају није лош. Напетих 90 минута вас свакако чекају, тако да, ако сте фан Хауера, погледајте, тешко да ћете бити изневерени.
One False Move - Недавно га препоручивах. Трилер и по, за који се уопште не зна међу широким народним масама, са глумчинама Билом Пекстоном и Били Боб Торнтоном. Погледајте, не верујем да ћете се покајати, мене је баш пријатно изненадио.
Lethal Weapon 3 - Значајно слабији филм од прва два дела, али свакако може да прође.
Alien 3 - Још значајније слабији филм од прва два дела него што је то Донерова франшиза. Финчеров деби неће се памтити по добру, додуше то је веома тешко када су прва два дела толико добра. Додатно одмаже некакав жути филтер у ком је снимљен цео филм, стиче се утисак као да се целим током гледа кроз нечију мокраћу. Ћелава Рипли не може да спаси ствар.
Far and Away - Ако бих морао овај филм да опишем једном реченицом, рекао бих "јединствено глуп филм који прелепо изгледа". На избљувак Рона Хауарда је страћено шездесет милиона, од којих је (сасвим заслужено) повратио једва петину, страћена је врхунска фотографија и страћени су у најмању руку солидни глумци и свежи младенци, Том Круз и Никол Кидмен.
Sister Act - Неколико сјајних песама и Меги Смит завређују да се овај у суштини безазлен филм погледа једанпут ради убијања времена. Све остало је сувишно.
Patriot Games - Џек Рајан пре Џека Рајана. Иако је за серију филмова са Томом Крузом ово врхунац шпијунског трилера, и иако има врхунску екипу глумаца, ипак је срање.
Housesitter - Мени је сасвим ОК и пролазан. Ослања се на добру хемију између Стива Мартина и Голди Хон, и профитира од ње, иако му сценарио није најјача страна. Наравно, ово важи само ако се узме строго као time-killer и разбибрига за ненапрезање мозга. Наравно да је иначе слаб.
Batman Returns - И поред неких рупа, мени сјајан као наставак успешног Бартоновог оригинала с краја осамдесетих. Можда чак и за нијансу мрачнији без Џокера а са Пингвином као главним зликовцем. Врхунска екипа глумаца, са Кристофером Вокеном (који се зове Макс Шрек, I see what you did there, Burton, you rascal), те Денијем Де Витом као трагичним Освалдом Коблпотом. И да, зашто Мишел Фајфер још увек нема Оскара? Њена Селина Кајл ће увек остати најбоља жена-мачка свих времена (није да је имала јаку конкуренцију у Хали Бери и Ен Хетавеј, додуше), али је заиста импресивно шта је учинила са том улогом. Још једна врхунска музичка тема сада већ легендарног Бартоновог сарадника, Денија Елфмана.
Unlawful Entry - Што би рекао један мој познаник, "Реј Лајота" малтретира Курта и Медлин. Није лоше, и он је адекватно психотичан, али све шаблонски, све очекивано.
Boomerang - Није никакав филм, али сам из неког разлога увек волео да га погледам. Да ли због хумора Мартина Лоренса, сексуалних шала Грејс Џонс или зато што Робин Гивенс изгледа као авион, не знам, али ето, гледао сам га неколико пута, а никад ми није био ништа посебно.
Cool World - Нисам ово гледао од нижих разреда основне, тако да не знам како би ми сад легло. Претпостављам да би било неки просек у најбољем случају, зато ми се и не жури да гледам.
Universal Soldier - Навијао сам за Долфа и није ми жао. Ето, рекао сам.
Man Trouble - Ако тако нешто уопште постоји, можда најбезвезнији филм Џека Николсона.
Death Becomes Her - Земекис је решио мало да напусти зону комфора и сними црну комедију о опседнутости старењем. Ок је то, донекле, а онда престаје да буде занимљиво и постаје глупо.
Raising Cain - Код нас преведен као "Кејнов експеримент", филм који би био исподпросечан да глумачка моћ Џона Литгоуа не успева да га издигне. Солидан трилерчић о поремећају личности, ништа специјално, али занимљив за поштоваоце Де Палме и самог Литгоуа.
Single White Female - Трилер о посесивном "пријатељству" и преузимању идентитета има две сјајне глумице, Бриџет Фонду и Џенифер Џејсон Ли (поготово ову другу, као негативку) и готово ништа више што му иде у корист. Све се одвија прилично шаблонски и углавном се може предвидети кад схватите на чему се заснива. Има ту занимљивих сцена, али дежа ви.
Light Sleeper - Не превише познат али сасвим солидан трилерчић са Вилемом Дефоом и Сузан Сарандон. А свиђа ми се и наш превод "Ноћобдија", добро звучи та реч.
Twin Peaks: Fire Walk With Me - Гледао сам овај филм, али у недоба. Мораћу да поновим да бих видео какав је заиста. Вероватно ћу убрзо, с обзиром да сам обожавалац серије.
Peter's Friends - Иако је премиса хиљаду пута виђена (група пријатеља се после доста времена окупља на једном месту, почињу присећања и на видело излазе непријатне истине), ова група пријатеља заправо то и јесте у стварном животу, а притом су и одлични глумци, те зато све ипак функционише како ваља. Јесте то мало превише стејџи и није ништа специјално, али је сасвим ОК филм који вам неће бити мрско да гледате кад год га ухватите на телевизији.
Singles - Гледао сам први пут овог месеца, очекујући нешто од сасвим солидне глумачке екипе, међутим добио сам само велико ништа и протраћене таленте свих укључених.
Innocent Blood - Мешавина гангстерског, вампирског и пандурског филма, који на крају крајева не зна шта је нити шта жели да буде. Ен Паријо игра главну улогу (продуценти су вероватно хтели да уновче успех "Никите"), а ту је и неколико добрих Итало-Американаца. Режира Џон Лендис, који јесте познат по комедијама, али је већ имао добрих излета у хорор. Ипак, ово није "Од сумрака до свитања". Као што рекох, филм не зна шта жели да буде и губи се у процесу.
The Last of the Mohicans - Боља је књига, наравно, али ни филм није лош, захваљујући феноменалном епском саундтреку Дагија Меклина и доброј глуми Данијела Деј-Луиса.
Glengarry Glen Ross - Два дана у животу продаваца некретнина који покушавају да опстану на суровом тржишту. Мало шта се дешава ван канцеларије и види се да је филм писан по позоришном комаду (добитнику Пулицерове награде), а иако се не дешава много тога, ипак успева да не буде досадан, захваљујући одличној глумачкој екипи, која успева да оживи профани, али убедљиви сценарио. Скоро сви су одлични, али доминира Џек Лемон.
Hero - Мени прилично добар филм, захваљујући харизматичном Дастину Хофману и симпатичној Ђини Дејвис. Опет сам мрзео Ендија Гарсију. Једноставно не могу да се обуздам, све што сам са њим гледао после "Кума 3" ме тера да повраћам. Овај филм ипак препоручујем.
Of Mice and Men - Добра верзија Штајнбековог култног романа. Синис и Малкович одлични.
A River Runs Through It - Ово је био некакав хит током мог одрастања, нарочито међу девојчицама, због опште ложане на Бреда Пита, што ме је увек одбијало да га у целости погледам, тако да то још нисам урадио. Могуће да ћу ове године, нема журбе.
Candyman - Солидан предложак и солидан филм. Можда није најбоље остарио, али је ОК.
Consenting Adults - Ово нисам гледао бар 15 година, тако да морам поново. Сећам се да је Кевин Спејси добар као психопата. А опет, он ретко у чему што сам гледао није добар.
Reservoir Dogs - Као што сам већ поменуо у два текста, као и неколико објава, одличан филм.
Passenger 57 - Због чисто носталгичног ефекта, дајем овоме прелазну оцену. Од девете до дванаесте године сам га гледао бар десет пута. Весли Снајпс тепа терористе и спасава таоце у авиону. Изузетан Брус Пејн као негативац и изузетна Елизабет Харли као прериба. Остало за заборав, иако није најгори филм на тему, све је прилично генерички и очекивано.
Dracula - Није то лош филм, упркос беспотребно убаченој љубавној причи између грофа и Мине, која уопште није у књизи. Углавном све сасвим добро функционише, захваљујући сигурној Кополиној режији и махом одличној глумачкој екипи, не рачунајући кукавног Кијану Ривса и његов још кукавнији акценат, човек је подесан за Џонатана Харкера колико сам и ја. Наравно, ловорике иду пре свега Герију Олдмену, а затим и Ентонију Хопкинсу, али грех би био не поменути и одличну Винону Хоровиц, тад још неоптерећену страстима клептоманије. Такође је у питању један од првих филмова Монике Белучи, појављује се као једна од невести.
Malcolm X - Кажу да је супер и да је Дензел заслужио Оскара. Нисам се још одважио да га гледам, не мили ми се да ме Спајк Ли три сата туче у главу његовим агресивним наступом о потлаченим црнцима. Не спорим ништа у вези тога, само човек нема никакву меру (а мрзим кад се поента толико пренагласи, о чему год да се ради), а нешто ми говори да ни избор Дензела за главну улогу не помаже у свему томе. Ипак, говори се да је у питању значајан филм, тако да ћу га сигурно гледати, надам се већ ове године, па можда и напишем посебну критику.
Bad Lieutenant - Сјајна улога Харвија Кајтела у добром трилеру Ејбела Фераре, коме је ипак фалио још понеки елеменат да буде фантастичан. Ипак, вреди погледати због главног глумца.
Home Alone 2: Lost in New York - Гледао сам овај филм много пута, али уопште више не правим разлику између првог и другог дела, а није ми толико ни важно. Може се погледати.
Aladdin - Нисам гледао преко 20 година па не могу ништа ни да кажем. Хтедох кад се Робин Вилијамс обесио, па сам на крају ипак гледао два играна филма. Можда се ускоро подсетим.
Damage - Код нас преведен као "Кобна веза", овај филм је у мом уму устоличио Џеремија Ајронса као тешког перверзњака и девијантног манијака (иако он то у овом филму заправо и није био, само се зацопао, јебига. Добро, можда јесте мало болестан, али то није ништа према неким другим улогама). Колико се сећам од пре петнаестак година кад сам последњи пут гледао, овај филм заправо функционише, и Жилијет Бинош је скроз уверљива као злосрећна фам фатал, а Миранда Ричардсон има упечатљиву епизоду као осрамоћена жена. Мада, и да нема, за њу бих рекао да је добра, јер сам према њој пристрасан још од "Црне гује".
The Distinguished Gentleman - Кад сам био много млађи, волео сам ову комедију Едија Марфија. Сад не знам шта бих рекао, одавно нисам гледао и морао бих поново да оверим.
Forever Young - Слично може да се каже и за овај тајм-тревл филм Мела Гибсона. Рекао бих да би ми се сад чинио пресентименталним и безвезним, иако сам га некад много волео.
Leap of Faith - Ретко цинична и сјајна улога Стива Мартина држи овај филм у животу, и добро га држи, а помажу и Дебра Вингер и Лијам Нисон. Није баш ремек-дело, али мени се свиђа.
Hoffa - Не могу да дам прецизну оцену, гледао сам само једном, и био ми је добар, али то је било давно. Критике су помешане, претпостављам да данас не бих био посебно фасциниран, али сумњам да је филм лош. Ових дана можда погледам, па напишем нешто.
Trespass - Скривени драгуљ Волтера Хила. Није то његов најбољи филм, свакако, али је веома добар с обзиром на број људи који за њега зна. Овај ненаметљиви акциони трилер дефинитивно заслужује више пажње него што му је указано, и то је довољно да га погледате.
Lorenzo's Oil - Иако нисам неки фан филмова о чудотворним лековима, ова истинита прича је солидно одрађена и чак и циник попут мене мора да цени вољу за животом и наду у боље сутра које су у овом филму представљене. Баш добра прича, и баш одлична глума. Није то савршено, има ту мањкавости, на моменте је сувише бајковито, али ипак ми се допада.
1492: Conquest of Paradise - Из неког разлога нисам још гледао, а тој чињеници није одмогла ни једна од најпопулистичкијих музика икад. Волим Вангелиса до смрти, али свеприсуство ове теме ју је учинило несварљивом за мене. Но, сигурно ћу у неко догледно време погледати ово.
American Heart - Предвидива отац-син драма. Нисам гледао једно 25 година, али се сећам да сам као иритантни клинац понављао "сад ће да се деси то", "сад ће да се деси ово". Еди Фурлонг покушава да се накачи бившем робијашу Џефу Бриџису, али то не иде тако лако.
Army of Darkness - Средњевековни "Зли мртваци" нису као прва два дела, али су и даље добри.
Benny's Video - Рани Ханеке. Ментална белешка себи: Гледај.
Den goda viljan - Добра шведска драма заснована на животу родитеља Ингмара Бергмана који је и сценариста филма. Добитник Златне палме јесте предуг, али ко је изгурао "Фани и Александар" и "Призоре из брака", моћи ће и ово, без икаквих проблема. Мени се исплатило.
Bitter Moon - Уобичајено поланскијевско бескомпромисно истраживање нездравих веза и извитоперених опсесија и комплекса који доводе до трагедије. Нисам баш љубитељ ни Хјуа Гранта ни Кристин Скот Томас, али овде су адекватно одабрани. Редитељ као и увек највише воли да се игра са сопственом женом, Емануел Сење. Не знам, мени је легао пре 16 година.
Chaplin - Добар је филм, али упркос доброј глумачкој екипи, режији Лорда Атенбороуа и феноменалном Роберту Даунију Џуниору који се "изгубио у лику", овај филм ипак није све оно што је могао да буде, а зашто, не знам. Свакако је дужи него што треба. Велика штета.
El Mariachi - Није лош филм, снимљен помоћу штапа и канапа, мада није ниво "Десперада".
Lat sau san taam - Још један у серији хонконшких акционих у режији Џона Вуа. Добар, ко воли.
Husbands and Wives - Исто Кенигзбергово ђубре око кога се врти још минимум петнаест његових филмова. Више љубавних парова који се венчавају, разводе, мире, свађају, међусобно смувавају и одмувавају, све уз његове карактеристичне покушаје хумора и некаквог квази-цинизма. Рекао сам већ, има четири-пет филмова који ми се допадају, али имајући у виду да их је режирао преко педесет, то му и не иде баш много у корист. А опет, баш га па брига за мене.
Чекист - Период црвеног терора у Русији није нигде тако неувијено и пластично приказан као у филму Александра Рогожкина, који у само сат и по успешно пакује комплет страхоту целе те ствари. Некоме се могу учинити репетитивним слике погубљења голих интелектуалаца, свештеника, и других који су трпели те ужасе, али тиме се потцртава сва безумност целог тог подухвата. А онда и дуго успавана савест долази по своје. Одличан, незабораван филм.
Indochine - Нисам успео још ово да погледам, али имам велика очекивања. Сећам се да је у доба изласка био најављиван као изузетан, а и освојио је Оскара за најбољи страни филм, у доба кад није још увек баш све било (толико) исполитизовано, мада увек јесте. Гледаћу убрзо.
Jamon, jamon - Супер филм Бигаса Луне, потпуно неочекивано ми се свидео. Малчице алмодоваровски, а опет успешнији и бољи од доста наслова из његове филмографије, овај филм успешно комбинује две највеће Лунине страсти, и уопште, по његовим речима, страсти свих Шпанаца, храну и секс, тј. еротику. Такође и први филм Пенелопе Круз (додуше, исте године глумила у "Златном добу" Фернанда Труебе), а што се мене тиче, филм у коме сам прво видео Хавијера Бардема и прогнозирао да ће бити звезда. Испоставило се да сам у праву.
Knight Moves - Знам да није нешто, али мени се баш свиђа. То је онај трајни утисак који на вас остави неки филм кад сте мали, и после не можете да га се ослободите. Све у свему, сасвим ОК трилер, са добром екипом глумаца, Ламбер, моја љубимица Дајан Лејн, Дени Болдвин и Том Скерит. Игра мачке и миша, шаховске партије и погрешан превод. Карл Шенкел се сигурно преврће у гробу на помен Жељка Самарџића. Ко није гледао, може да му да шансу, није срање.
Love Field - Врло скроман филм који има једну искупљујућу карактеристику - изузетну Мишел Фајфер у једној од њених најбољих улога. Ипак бих више волео да могу да видим како би одиграла Кларис у "Јагањцима", иако је тешко замислити било кога осим Џоди Фостер. Подсетите ме, зашто она беше још увек нема Оскара?
C'est arrive pres de chez vous - Одличан. Већ сам писао зашто овде.
Daleun... haega kkuneun kkum - Деби Парк Чан-Вука који ћу гледати првом приликом.
Romper Stomper - Мени сва три одгледана пута веома добар. Видело се да ће Расел Кроу бити сила, што је касније у једном периоду и потврдио. Могао бих да се подсетим, нисам одавно.
Wuthering Heights - Иако волим и Жилијет и Рејфа, има бољих верзија, и то доста бољих.
Омиљени СРЈ филмови: Тито и ја, Ми нисмо анђели, Дезертер
1993.
SCHINDLER'S LIST - Ово је баш многовољен филм, и ја такође мислим да је добар, квалитетна глума свих, поготово Рејфа Фајнса, Бена Кингслија и самог Лијама Нисона, квалитетна фотографија Јануша Каминског, са све селективним колором, ОК музика...али, такође се и слажем са Стенлијем Кјубриком који каже да је сувише утешан за своју тематику и да даје сувише одговора за своје добро. Неко ће рећи да ово јесте филм о нади у човечанство, а не о његовим злочинима, али просто је немогуће радити филм о том времену, а не концентрисати се на то. Исувише је популистички у поразу читаве западне цивилизације и смрти, како кажу, 6 милиона људи, издвајати неколико стотина, или хиљада спасених, небитно. Опет, не кажем да је филм лош, само да је пропуштена прилика за нешто озбиљније. Овако, уз све квалитете, по мени је фокус потпуно промашен. Просто ме сврби да видим шта би са овим материјалом урадио један Били Вајлдер, како је било планирано, или Роман Полански. Свакако да тај филм не би био оволико популаран, али би по мом мишљењу био бољи него сада.
THE FUGITIVE - Квалитетан акциони трилер заснован на серији чија премиса јесте позната (типу убију жену, па мора истовремено да доказује невиност и јури правог убицу, али су гоничи необично упорни), али егзекуција је заиста на нивоу, пре свега због ритма који је перфектан, постигнута је врхунска напетост, а и због чињенице да су готово сви одглумили одлично - пре свега Томи Ли Џонс, као интелигентна и саркастична пандурчина, Харисон Форд као злосрећни јунак, те Џо Пантолијано и Сила Ворд у епизодама. Филм је по мом мишљењу такође профитирао и значајно смањивши првобитни обим улоге Џулијен Мур.
IN THE NAME OF THE FATHER - Одлична драма Џима Шеридана о неправедно оптуженом човеку и вишедеценијској борби његовог оца за истину. Могло је да испадне њањаво и негледљиво, али су се Данијел Деј-Луис, Пит Послвејт и Ема Томсон побринули да тако не буде, нарочито овај први са својим уобичајеним остајањем у лику током снимања и фанатичном припремом, која је овде укључивала вишедневно седење у хладној самици, вређање од стране правих робијаша, те насумично поливање леденом водом од стране чувара, јер се све то дешавало правом Џерију Конлону. Можда на треће гледање није исти интензитет као прва два пута (бар за мене), али свакако филм који вреди погледати, и више од једанпут.
THE PIANO - "Клавир" јесте најслабији у овој конкуренцији, али то уопште не значи да је лош, напротив, мени се веома свидео, пре свега због феноменално заразног саундтрека Мајкла Најмана, који спада у моје омиљене из ове декаде, а потом због Холи Хантер која је дала душу овом лику, и то се заиста види на екрану, и кроз емотивно тумачење, и кроз музику (коју сама свира). Помажу и Сем Нил, и Ана Пакин, и Харви Кајтел, али све би било узалуд да она није уложила целу себе у све то, и вратило јој се, заслуженим освајањем Оскара. Што се приче тиче, то све иде неким очекиваним током и нема никаквих изненађења, да није Холиног наступа, филм не би био ништа више од просека, али она га, заједно са музиком, чини добрим.
THE REMAINS OF THE DAY - Одушевљен сам овим филмом. Недавно сам поново после дужег времена прочитао и књигу, и мислим да сам тек сада у могућности да ценим како треба и једно и друго. Бриљантна студија карактера једног човека који погрешно усмерава своју лојалност док му живот пролази улудо, је у исто време фасцинантна драма коју су оживели нестварни Ентони Хопкинс и Ема Томсон, која је победила Мерил Стрип на аудицији, и бескомпромисна, љута оптужба најгеноцидније нације у историји света, наказних Енглеза који ради сопствених империјалних интереса отворено кокетирају са нацистима у освит Другог светског рата. Филм је после сваког гледања све бољи и просто не верујем да има 25 година.
Alive - Интересантна и тешка прича о паду авиона усред ледених планинчуга и члановима рагби тима који морају да се окрену канибализму да би преживели. Упркос доброј премиси и неколико сјајних глумачких перформанса, филм ипак не успева да буде довољно убедљив у неким стварима, а највише ме изнервирало што јужноамериканци сви одреда говоре перфектан енглески. Није лош филм, али преко неколико таквих ствари ипак нисам могао да пређем.
Body of Evidence - Захваљујући Мадониној жељи да се глумачки истакне (а истакла се само у сценама кад ју је разваљивао Вилем Дефо, и то прилично експлицитно), и жељи да се све у овом филму врти око ње, страћен је солидан потенцијал, и кад је у питању прича, и кад су у питању остала имена, међу којима су Џо Мантења и млада Џулијен Мур. Овако, тешка глупост.
Matinee - Филм посвећен филмофилији за који не знам, а у главној улози Џон Гудмен? Shut up and take my money, знам шта гледам следеће, без сумње.
Sniper - Гледао сам два пута, али баш давно. Био ми је супер својевремено, али мораћу да поновим. Наставци су срање, али се надам да ћу бар оригинал волети као некад.
Loaded Weapon 1 - Пародија на "Смртоносно оружје". Није лоше, (гласом Жељка Бебека) а могло је боље...
Sommersby - Никад ово нисам одгледао од почетка до краја због офуцаног плејбоја. Смрди на патетику, и то жестоку. Без журбе.
The Vanishing - Холандски редитељ који је пет година раније режирао оригинал сада се латио америчког римејка, и све је то лепо и красно у почетку, фали само атмосфера, што и могу некако да прогутам, да би му онда у последњој трећини напрасно (и потпуно очекивано), што би рекао Јуре Здовц, понестала јајца да заврши што је започео и сними римејк достојан оригинала. Овако, снимио је много мање злокобан, а много више ушећерен и оптимистичан крај, прилагођен америчкој публици, који ми се згадио кад сам га видео. Тако да изворну верзију из 1988. од свег срца препоручујем, а ово заобиђите. А штета, баш ми се допала фора са пермутацијом уобичајених профила улога Џефа Бриџиса и Кифера Сатерленда. Било је материјала да се направи озбиљан филм, али испао је само полупроизвод, на моју жалост.
Groundhog Day - Апсолутно најбољи филм о временској петљи и проживљавању истог. Модерни класик који никад не досади и који готово самостално на леђима носи феноменални Бил Мареј, који је циничан, саркастичан, романтичан, арогантан, сладак, хуман - све што треба, понекад и више ствари истовремено. Осим неких ситних мањкавости, немам замерке.
Falling Down - Филм који ме је први убедио колико је Мајкл Даглас заправо потцењен и феноменалан глумац. Отад сам га гледао још четири пута и постао ми је један од омиљених филмова деведесетих уопште. Поред чињенице да је квалитетна трилер-драма генијално зачињена црним хумором, такође је и прељута сатира на модерну Америку. Свестан сам ја да овај филм има и мане, али мени је невиђено легао, ваљда због чињенице да деценијама живимо слику која је приказана у њему и да, без обзира на очигледну психичку нестабилност, сви понекад желимо да будемо Вилијем Ди-Фенс Фостер, да узмемо сачмару и кренемо редом, док лопови и курве упиру прстом у нас и причају о поштењу. Поред изузетног Мајка, глуме Роберт Дувал, Рејчел Тикотин и увек добродошла Барбара Херши. Одличан филм, заиста.
Mad Dog and Glory - Ухватих ово пре неколико месеци на телевизији и било ми је ОК. Ништа специјално и ништа велико, али сасвим у реду за неко убијање времена.
Point of No Return - Америчка верзија Никите. Иако волим Бриџет Фонду, морам да кажем да је филм баш лош и да му мало шта иде на воденицу. Штета и за друга проћердана јака имена.
Indecent Proposal - Упркос томе што су ми сво троје укључених глумаца драги, ово је неописива глупост, мелодраматично-њањави испрдак од филма који се распада под сопственом патетиком, и није ни чудо што је попасао толике номинације за Златну малину, а победио у категорији филма, сценарија и главног глумца. Такође није чудо што је код публике прошао одлично и зарадио грдне паре на благајнама. Воле људи такве ствари, и увек ће.
The Dark Half - Полудупаста адаптација и иначе лошег Кинговог дела. Мало помаже увек инспиративна режија Џорџа Ромера и добра глума Тимотија Хатона који се коначно ослободио имиџа доброг момка, али све је то празно и никакво. Можете слободно да прескочите.
This Boy's Life - Млади Дикаприо као жртва распомамљеног Де Нира. Све је то коректно и фино одглумљено, али бар мени није оставило неки трајнији утисак. Мада, искрено, доста је и прошло откако сам гледао то. Не помаже ни чињеница да ми се не допада Елен Баркин.
Hot Shots! Part Deux - Више ми се допада први, али ни овај није лош. Има смеха.
Super Mario Bros. - Насупрот игри која је један од култних наслова у читавом гејмингу, филм је једно од најгорих смећа у историји, и то не само оних који су настали по играма (а зна се да филмови по играма благо речено нису ремек-дела), него и уопште, и заиста ми је жао што се мучени Боб Хоскинс уопште уплитао у ово, мора да су му паре заиста биле потребне.
Cliffhanger - Не помаже ни Џон Литгоу као негативац. А кад је тако, знате да је много лоше.
Jurassic Park - Нисам гледао и не занима ме. Спилбургерове егзибиције са свим и свачим које зарађују гомиле пара ми нису биле занимљиве ни као детету (не рачунам "Ајкулу" коју и данас сматрам његовим најбољим и најуспелијим филмом, без обзира што је практично родила блокбастере којих се гнушам колико и политичара). Волим и Џефа Голдблума. Али, не иде.
Last Action Hero - Само је Арнолд довољно велики цар да пародира оне своје улоге за које зна да су лоше, и ово је један од мојих омиљених његових филмова. Не кажем да је не знам шта, али прилично је смешан, помало тужан и меланхоличан, а помало омаж акционим филмовима и херојима. Увек га радо гледам, а и остали укључени су сјајни, пре свих Чарлс Денс.
What's Love Got to Do with It - Нисам гледао, ал' кажу да је Анђела Басет растурила улогу Тине, а Лоренс Фишбурн је био номинован за Оскара за Ајка. Према томе, да се гледа!
The Firm - Добар трилер са Томом Крузом у улози дрчног младог адвоката који добија место у престижној фирми, али убрзо открива да није баш све тако бљештаво и сјајно унутра као што је споља. Предуго траје, и није бољи од књиге по којој је сниман, али је добар филм, сјајно одглумљен, у коме су се мени (наравно) највише свидели ветерани, Џин Хекмен и Хал Холбрук, али ту су и имена попут Еда Хериса, Холи Хантер, Џин Триплхорн, Пола Сорвина...
In the Line of Fire - Солидан трилер са Клинтом као агентом ветераном који се целог живота гризе што није примио метак за Кенедија, а сад има посла са потенцијалним убицом садашњег председника. Није то не знам шта, све може да се предвиди, и Клинт углавном функционише на аутопилоту, али може се погледати, пре свега због харизматичног 'рвата Малковича који је стварно инспирисан у улози негативца (мада ретко где није упечатљив, морам признати).
Rising Sun - Ово има баш добру екипу, и милион пута сам га хватао на прескоке, али ниједном нисам успео да одгледам од почетка до краја, надам се да ћу убрзо допунити овај упис.
Robin Hood: Men in Tights - Мени се свиђа. Поцепали су Кевина Костнера од зајебанције.
Xi yan - Први прави филм Анга Лија. Није не знам какво ремек-дело, али мени је фино легао. Нисам могао да се натерам да гледам "Brokeback Mountain" где се педерастија третира много озбиљније, али овде, без осуђивања, а кроз полуспрдњу, је све то добро написано и сложено.
The Man Without a Face - Пристојан Мелов режисерски деби, у коме је играо и главну улогу. Можда није баш јак као остале његове режије, али је добар филм о суочавању са демонима, одрастању и утицају других људи на наше животе. Мораћу да га поновим, нисам баш одавно.
Son of the Pink Panther - Свака част Клаудији Кардинале и Хербију Лому, ал' не може без Питера Селерса, па то ти је, без њега то нема везе са Пинк Пантером, шиба се мртав коњ.
Kalifornia - Нема ово везе са Мирјаном Јоковић из "Сивог дома", то је филм са чудним спелингом и Бредом Питом у улози психопате који терорише Духовнија, који овде нема онај накурчени израз лица који фура у последњој деценији, Мишел Форбс и тадашњу девојку Џулијет Луис. Изгледа је имао чудан фетиш да се појављује у филмовима где му тадашње девојке страдају најгнуснијом смрћу (сетите се Гвинет Палтроу у "Седмици"). Елем, ово је сасвим солидан трилер, и може се погледати, Бред ће изазивати лучења течности код оних које га воле, чак и кад је неугледни, зарасли, прљави психић, као овде. И остали су сасвим ОК.
The Real McCoy - Тхе реал мецоу (што каже Хасим Угљанин-Сирће у "Специјалном васпитању") је имао све предуслове да буде макар солидан кримић, али уместо тога је испао небеско срање, флоп невиђених размера (а нема никакве везе са Тексас холд'емом) и рециклирано ђубре од кога су оригинали и извори којима се служи вишеструко бољи.
True Romance - Одличан трилер, сјајна екипа глумаца, Тарантинов трејдмарк рукопис all the way, генијална размена између Кристофера Вокена и Дениса Хопера, и наравно, Елвисов дух.
The Good Son - Омиљени ми филм Меколија Калкина, који је веома успешно одбацио кошуљицу слатког и невиног Кевина Мекалистера, одигравши психопату Хенрија са великом убедљивошћу (иако се критичари не би сложили са мном, напротив). Ја знам да сам ово први пут гледао очекујући неку лагану комедијицу - ха, ха, добри син који прави зврчке и зеза родитеље и остале. Кад ја тамо, а оно међутим, убица и лудак. На мене је и те како деловало.
Dazed and Confused - Сада већ култни камин-ов-ејџ филм о последњем дану средње школе средином седамдесетих међу различитим групама тинејџера мени јесте добар, ал' нисам нешто одушевљен, иако иначе волим радње смештене у кратак временски период. Има ту одличних ствари и меморабилних реплика, али једноставно ми није остао у сећању као нешто епохално. У раним улогама се појављују многи који ће касније постати велике звезде, попут Метјуа Меконахија, Бена Есфлека и Попа Миле Јововић. Треба га погледати макар једном, а за после, видите сами колико ће вам се допасти.
A Bronx Tale - Доста добар режисерски деби Роберта Де Нира, у коме игра у причи о протраћеном таленту поред Чаза Палминтерија. Причу је написао он сам, на основу сопствене аутобиографске једночинке, међутим није хтео никоме да прода права ако не пише сценарио и игра Сонија. Роберт Де Ниро је ушао 50/50 у филм, поштујући све услове, под условом да режира и игра Лоренца. Није испало лоше. А ако хоћете праву причу о протраћеном таленту, прочитајте шта се десило са Лилом Бранкатом, који је играо Сија у овом филму.
The Age of Innocence - Мало неуобичајена тематика за Мартија Скорсезеа, међутим снашао се прилично добро, и поред чињенице да је филм мало предуг, чинило ми се да је роман солидно обрађен (иако га нисам читао), а наравно да су помогли Данијел Деј-Луис, Мишел Фајфер, али и Винона Рајдер у необично зрелом наступу. Мало ми је све то сувише prim and proper, али тако и јесте било, немам право да се буним. Није ово ни близу најбољем што је Скорсезе радио, знамо да су мафија и црква његова буњишта, али је мени сасвим у реду.
Malice - Упркос доброј екипи, слабуњав трилер Харолда Бекера.
Demolition Man - Треш који упркос комплетној глупости волим, понајвише због лудог Веслија Снајпса и Слајевих комичних досетки и реплика. Такође и филм који ми је за вечита времена огадио Сандру Булок. Заиста је ужасна, и то је блага реч.
The Nightmare Before Christmas - ОК анимирани мјузикл за који сам дуго мислио да га је режирао Тим Бартон, иако није. Прилично инвентиван, иако има бољих, али свака част за труд.
Flesh and Bone - Упркос пренатегнутој премиси, овај филм има услова да функционише, што, из неког разлога ипак не успева. Све ми је било неубедљиво, а и не волим Дениса Квејда, плус ми Мег Рајан некако није за драмске улоге. Тако се некако све поклопило да ми ово не легне.
Carlito's Way - Нова добра сарадња Ала Паћина и Брајана Де Палме, десет година након римејка "Скарфејса". Немам неких већих замерки, одличан и Шон Пен као адвокатска љига.
My Life - Умирући отац снима траку за нерођеног сина. Све је то лепо, али није ме купило.
The Three Musketeers - Све је ОК, све фино, без неких великих омашки, али боље верзије су већ снимљене, и четрдесетих, и седамдесетих, тако да нема шта ново ни боље да се види.
A Perfect World - Добар филм Клинта Иствуда о пријатељству одбеглог робијаша са клинцем, и ренџеру који их јури. Драма сјајно функционише, добро профилисан лик Кевина Костнера кога су друштво и окружење претворили у оно што није желео да буде. Помажу Лора Дерн и Бредли Витфорд. Одавно нисам гледао филм, али мислим да би ми и сад легао као и последњи пут.
Mrs. Doubtfire - Неопевано срање које је, из не знам ког разлога, било невероватан хит. Ефекат који је на људе имао Робин Вилијамс у бапским хаљинама ме и данас неописиво збуњује. Нити је прича преоригинална, нити је посебно духовита, нити нуди ишта посебно на било ком плану.
Geronimo: An American Legend - Кад сам био млађи, био ми је добар. Не знам да ли бих га и сад тако лако прихватио, али ценим да није лош, не може утисак баш толико да се промени.
What's Eating Gilbert Grape - Добар филм. Већ сам покушао да образложим овде.
The Pelican Brief - Иако је имао велики потенцијал да ми се не свиди (Џулија Робертс + Дензел у свом популистичко-идеалистичком фазону), ипак јесте. Претпостављам да је то због тога што је Џон Гришам добар писац. А и Пакула има солидан редитељски си-ви, богами. Није то сад не знам какво ремек-дело, али свакако пролази, иако траје мало предуго за мој укус.
Tombstone - За дивно чудо, један од ретких добрих нових вестерна, и доста добра, мада малчице романтизована верзија приче о Ерповима и Клентоновима. Курт Расел, иако га волим, није баш прави за улогу Вајата, али оно што је урадио Вал Килмер са улогом Дока Холидеја је заиста за уџбенике и енциклопедије. Барабар са великим Кирком Дагласом, ако не и боље. Ту је још пар њушки које увек волим да видим - Сем Елиот, Бил Пекстон, Пауерс Бут, Мајкл Бин. Роберт Мичам наратор. Може ли један кастинг да буде бољи? Дешавало се, али не често.
Grumpy Old Men - Џек Лемон и Волтер Матау настављају где су стали у многим другим филмовима пре тога са циничним подбадањима и инфантилним пецкањима. Одлична забава, као и увек кад су њих двојица у питању, али овај пут ништа више од тога.
Philadelphia - Узевши у обзир рог у који дува и поенту коју жели да истакне, овај филм је могао и морао више. Јесте револуционаран у смислу да је први проговорио о дискриминацији сидаша, и да је један од првих са отвореним приступом ел-џи-би-ти стварима (што је највише постигнуто ангажовањем великих и вољених звезда, попут Тома Хенкса, Бандераса и Дензела), али сувише је предвидив и сувише је by-the-book за мој укус. Плус што је у данашњем либералном свету овакав третман потпуно застарео, данашњи филмови се према хомосексуализму односе као према нормалној ствари, тако да је ово остварење деловало реалније у време свог настанка него сада, четврт века касније. Ипак, Холивуд је опет доказао да воли гејеве, Том је добио Оскара, као и Брус Спрингстин за оригиналну песму.
Arizona Dream - Потцењени Кустуричин филм има шта да понуди у оквиру магичног реализма, има неколико зрелих улога, неколико емотивних сцена, неколико добрих музичких деоница. Мени је то довољно да га назовем добрим филмом. Није "Андерграунд", "Дом за вешање" нити Сидранова двојка, али добар филм - то јесте. И има добру екипу.
In weiter Ferne, so nah! - Ово би требало да је наставак Вендерсовог "Неба над Берлином", али нисам још погледао, некако нисам био довољно ажуран око тога, али гледаћу да исправим. У принципу, Вендерса нисам гледао превише јер не верујем укусу неких људи који су његови заклети фанови, неки други филмови који им се свиђају се мени не допадају. Али, гледаћу ово.
Fearless - Солидан покушај на већ виђену тему. Џеф Бриџис преживљава авионску несрећу и отад је недодирљив и неуништив, што са собом носи много невоља. Ипак, реализација није испунила огроман потенцијал приче, јер је свему сувише бојажљиво приступљено, као што је обично и случај кад се говори о егзистенцијалним питањима. Зато овај филм може да прође као вечерња разонода, тешко као нешто више, нажалост.
The House of the Spirits - Нажалост, овај филм више памтим као скуп добрих глумаца него што се сећам приче као врхунске или неког задивљујућег сегмента. На прво гледање ми је био баш добар, свиђао ми се као веома младом, али касније уопште нисам имао ентузијазма за њега.
Ba wang bie ji - Као и сви одлични азијски филмови, и овај профитира од изузетне драме и емоције, добре музике и сјајне глуме. Историјска разгледница и људска драма у једном, овај филм успева на скоро свим пољима, иако је несумњиво циљано сниман на начин који узима награде и радује комерцијалну масу. Златни глобус и Златна палма то неоспорно доказују.
King of the Hill - Иако буквално презирем Содерберга, овај филм сам већ хвалио овде.
Madadayo - Последњи филм Акире Куросаве, који још нисам одгледао.
Naked - Сјајан филм Мајка Лија о изгубљеној генерацији младих Енглеза. Остварење које је у орбиту избацило врхунског глумца Дејвида Тјулиса, и данас је и те како релевантно. Глуми и покојна Кетрин Картлиџ, коју смо следеће године гледали у "Пре кише" Милча Манчевског.
Jûbê ninpûchô - Мој први аниме. Обожавам га и даље.
Red Rock West - Ако сте гледали студентски филм Дејана Зечевића "Ноћ без сна" у оквиру омнибуса "Пакет аранжман", онда знате шта се догађа у "Ред Рок Весту". Злосрећног Ниџу Кејџа помешају са Богданом из Земуна (овај, Лајлом из Даласа), он узима паре за убиство жене, онда жена нуди више за исту врсту услуге. Представнике закона не може да упозори, јер га је главни од њих и унајмио, а успут среће и правог Лајла из Даласа, а то је уобичајено психотични Денис Хопер. Добар филм, нешто између трилера и вестерна, нео-ноара и црне комедије. Мени се допао, мада га дуго нисам ни гледао. Једино што овде не наступају "Бабе".
Searching for Bobby Fischer - Солидна прича, мада све већ виђено и све већ познато. Неколико добрих улога, пре свега Бена Кингслија и Лерија Фишбурна.
Shadowlands - Кад сам га гледао, прилично ми се допао, волим Ентонија Хопкинса и Дебру Вингер. Али, био сам доста млад. Не знам да ли бих га и сад слично доживео, морам поново.
Short Cuts - Алтманов дуги филм са испреплетаним причама. И за њега важи што и за "Земљу сенки", оставио је добар утисак, али то је било прилично давно. Питање је како би било сад.
Les Visiteurs - Врхунска комедија, и данас пресмешна.
Bleu - Гледао сам га недавно поново после 20 година, још је бољи него што памтим. Визуелно раскошан, и скоро у потпуности ослоњен на ненормално добру глуму Жилијет Бинош, "Плаво" је и данас свеж и снажан филм.
Sonachine - Озбиљан ми је пропуст што ово још нисам гледао. Пожурићу.
Омиљени СРЈ филмови: Три карте за Холивуд, Горила се купа у подне, Боље од бекства
1994.
FORREST GUMP - Изузетан филм који се већ претворио у антологију за овако кратко време. Сјајна је идеја приказивати неке од релевантних историјских догађаја у Америци тог времена из перспективе слабоумног протагонисте и перспектива која се у тој ситуацији пружа гледаоцу. Јесте све то апсолутно претерано, на моменте и сувише мелодраматично, али је снимљено на начин који функционише, што је учинило филм незаборавним. Инспиративна глума Тома Хенкса тера наизменично на плач и смех, сјајан је Гери Синис, одлична Робин Рајт, феноменална Сели Филд. Можда ово и није најбољи филм године (ово је једна од најбољих година у историји филма), Земекис јесте популистички редитељ, без сумње, али ко сме да каже да овај филм није заслужио награду? Можда су је неки други заслужили чак и више, али то не одузима вредност овом остварењу које може да се гледа и 20 пута.
FOUR WEDDINGS AND A FUNERAL - Невиђено гомно. Ставити овај филм у конкуренцију за најбољи у години када има толико квалитетних наслова међу којима можете бирати је својеврсна бласфемија. Ако вам кажем да је у овој квази-романтичној драмедији најбољи елемент Роуен Еткинсон који игра некаквог бесловесног, полумутавог попа, онда вам је јасно о чему се ради. Јасно је мени зашто су сви откинули на ово - Хју Грант је био the next big thing (човек не уме да глуми, само изгледа, али кога брига), Енди Мекдауел је била веома популарна (мада се ни она није претргла), има ту још пар неких као солидних глумаца, неких пар наводних духовитости, и хајмо онда да видимо како ће све то да се одигра (иако свако са четвртином мозга већ зна шта ће се десити минимум пола сата унапред). Свеопшта грозота.
PULP FICTION - Већ сам писао шта мислим о овом филму овде, па ћу само кратко да поновим - ово је најбољи Тарантинов филм који никад потом није досегао. Скоро све функционише скоро савршено, бритак дијалог пун меморабилних реплика, феноменалан ритам, готово без тренутка празног хода, изузетна глума - од Сема Џексона у улози живота до Пампкина и Хани Бани. Сценарио је заслужено зарадио Оскара, ингениозна режија допринела свеукупном квалитету, као и бриљантан саундтрек. Све у свему, немам већих замерки и аплаудирам.
QUIZ SHOW - Добар филм Роберта Редфорда о истинитим намештаљкама ТВ продуцената половином прошлог века и штеловању резултата квизова. Кад је тако било тада, питам се како данашњи гледаоци могу да поверују у веродостојност било ког такмичарског резултата данас. Џон Туртуро, Рејф Фајнс и готово сви остали су одлични. У малој улози се појављује и Мартин Скорсезе, а велики Сер Пол Скофилд је номинован за споредног Оскара. Није ово савршен филм, али је бољи него што сам очекивао, Редфорд се доказао као сасвим ОК режисер.
THE SHAWSHANK REDEMPTION - Одличан, сјајан, епски, али ипак помало предвидив филм, и никако најбољи свих времена, како каже ИМДБ листа. Такође, за наше тржиште заувек упропашћен ултимативним спојлером у наслову, за који бих кажњавао надлежне са 50 посто од плате. Иначе, све остало солидно функционише, сјајна глума Тима Робинса, промена лика Реда Ирац-црнац зарад ангажмана Моргана Фримена, феноменална споредна остварења Кленсија Брауна (капетан Хедли), Боба Гантона (управник), те сјајног карактерног глумца златног доба Џејмса Витмора (Брукс), добра музика - све иде овом филму у прилог, и као и сви велики филмови, може се гледати много пута. Али, по мени ипак није толико велики колико га цене.
Blink - Солидна премиса у којој слепа гудачица Медлин Стоув бива сведок нечасних радњи, а онда и сама због тога бива увучена у проблеме. Има ту неколико лепих секвенци, она је добра у тој улози, али овај филм на крају крајева не успева да буде више од шаблонског просека.
Ace Ventura: Pet Detective - На прво гледање сам се смејао као будала, онда сваки пут све мање, али не могу да кажем да је лоше. Моја омиљена комедија Џима Керија је "Liar, Liar", али и ова има своје тренутке. Неколико врхунских фора и уобичајено кревељење које нико није изводио као он још од Џерија Луиса, чине да ово и данас може да се погледа, без неког узбуђења.
I'll Do Anything - Ово сам хтео још одавно да погледам, да бих комплетирао филмове Џејмса Л. Брукса, али већ месецима не успевам да нађем пристојан снимак, па ако неко успе, нека јави.
The Getaway - Једно је "Бекство" - оно Пекинпоово из 1972. са Стивом Меквином.
Reality Bites - Изузетно ме нервира Бен Стилер као глумац, тако да ме снажно не занима ништа што он режира (мада, признајем да ми је The Cable Guy гилти плежр), па ни ово нисам гледао.
Sugar Hill - Потцењен и добар филм о покушајима дилера дроге да, после уласка у нормалну везу, напусти отровно окружење. Међутим, његов брат, који не зна ни за шта друго, као и неки прилично опасни гангстери неће учинити тај излазак лаким. Весли Снајпс на висини задатка, али можда су још и бољи Мајкл Рајт, а посебно Кларенс Вилијамс III. Ту је и Ејб Вигода, да помогне. Није најбоље што ћете икад видети у вези ратова дроге и сличне тематике, али је врло добар наслов о коме се не прича довољно, са све шекспировским обрисима приче.
The Chase - Кад укапирате премису, онда знате све што ће се десити, и схватите да филм нема апсолутно ништа вредно помена, ако би се разложио на елементе. Прича танка као флис папир, развој ликова апсолутна нула, глума просек, упркос као озбиљној ситуацији све личи на стрип, и тешко се може другачије посматрати. Али, као чиста, непатворена забава, са све експлозијама, јурњавом и таслачином при брзини од сто на сат, са покојом стрелицом упереном против сензационалистичко-лешинарске ТВ индустрије, филм може да прође, и као такав, може се и погледати. Чланови "Ред хот чили пеперса" су ту у малим улогама.
Guarding Tess - Волим Ширли Меклејн до смрти, али ово је баш, баш лоше.
The Hudsucker Proxy - Луда и опичена црна комедија Коенових. Није међу њиховим најбољим филмовима, неки просек је у питању, али кад схватите да је све могуће, онда добро вози. Има неких добрих тренутака и финих улога, али не могу да се отмем утиску да су ово снимили из чисте спрдње и само зато што су у том тренутку могли да раде шта год су хтели.
The Ref - Црна комедија са Кевином Спејсијем и Денисом Лиријем. Гледаће се.
Naked Gun 33 1/3: The Final Insult - Последња вожња Френка Дребина. Добра као и остале.
The Paper - Рекох већ у тексту о филмовима гледаним у јануару, није то лоше, мада је било елемената за нешто много боље са овим глумцима и тако оркестрираном причом.
Brainscan - Гледао сам давно, био сам мали, било ми је језиво и добро. Сумњам да би сад било исто, заправо има доста проблема у тој причи. Мада опет, не треба је ни схватити преозбиљно.
The Crow - ОК готик акциона фантазија и последњи филм Брендона Лија. Више ме радио кад сам био млађи, али може и сада да се погледа. После је, наравно, изродио масу идиотских наставака који нису ни за сеоске фестивале, а камоли нешто друго.
Maverick - Пре 20 година кад сам ово гледао у тинејџ периоду, било ми је солидно. Волим Мела и Џоди, фино сам се опустио и фино је прошло, али нисам га запамтио као нешто револуционарно нити посебно по било чему. Симпатична, непретенциозна вестерн комедијица.
Speed - Од свега, једино што памтим у вези овог филма, а да није било ужасно, је неколико интересантних нишких синхронизација. Ништа под милим Богом не функционише. Већ сам рекао да ми се Сандра Булок гади, а овај филм је једна од бар петнаестак показних вежби зашто би Кијану Ривс требало да седи кући и меси кифлице уместо што се бламира испред камере. Саосећам са свим што је у животу прошао, слажем се са њим у многим стварима, чак и волим неке његове филмове. Међутим, то га не чини добрим глумцем, а вртоглава популарност овог филма ме је увек саблажњавала, чак и у тинејџ добу. Просто невероватно.
Wolf - Добри и Џек и Мишел и Спејдер, али филм ми није био баш нимало занимљив.
The Lion King - Већ сам више пута писао, није то лоше, али све је украдено и ископирано, стога не могу да делим фасцинацију већине овим филмом. Леп цртеж и лепа музика, не поричем, али што се тиче приче, they lost me at hello. Осим тога, све је од почетка предвидиво.
Wyatt Earp - Прилично лоша верзија приче о обрачуну код О.К. корала. Ништа није врхунско, све је некако до пола и недоправљено. Овде су сви много хтели, много започели, а ништа нису успели. На сву срећу, постоји довољан број добрих до одличних верзија које нас задовољавају.
The Shadow - Паљевина до зла Бога. Може да се заобиђе, што се мене тиче.
True Lies - Једини универзум у коме овај филм може да функционише је онај у коме се схвати као урнебесна комедија. Све остало је чисто просеравање и чиста глупост и нема потребе да уопште објашњавам колико је овај филм по сваком другом основу лош. Десетогодишњаци могу да уживају, као и евентуално тинејџери уз кило манга. Све осим тога би било забрињавајуће.
The Client - Сасвим добар трилер по роману Џона Гришама, добре улоге Сузан Сарандон и Томи Ли Џонса и сјајан деби злосрећног Бреда Ренфроа. Добар низ Шумахера који је укључивао "Falling Down" пре и "A Time to Kill" после, док није дошао "Бетмен и Робин".
It Could Happen to You - Просечна (и испод тога, али свакако не ужасна и грозна) романтична комедија са Николасом Кејџом као пандуром који обећава пола добитка келнерици уместо плаћања рачуна. Када добитак дође у његове руке, он жели да испуни обећање, али девојка му има другачије планове, па ствар долази и до суда. Предвидиво, шаблонски, и не много занимљиво, али није грозно за видети, поготово због добре Бриџет Фонде и солидног Кејџа, пре него што је постао смејурија у сваком смислу. Не шкоди ни Рози Перез у уобичајеној "темпераментна Латино риба" улози. Ништа не губите ако не гледате ово, али нећете ни пожелети да ископате себи очи након што сте то учинили.
The Mask - Култ постоји, али има комедија са Џимом Керијем које су ми драже.
Color of Night - Много је прошло откад гледах ово. Сећам се секса, али морам да поновим да бих видео има ли ту заправо неке супстанце. Такође се сећам да је и песма Лорен Кристи из овог филма била баш велики хит, али све ми је то мало да бих дао озбиљан суд.
Natural Born Killers - Све у овом филму је баш, баш over the top, али то је ваљда и поента код сатире. Има веома добрих улога, веома добрих секвенци, Тарантинов сценарио се може сећи ножем, али нешто ипак недостаје да би се овај филм могао назвати ремек-делом. Вероватно је то немогућност јасног жанровског разграничења. Поштовање Вудију Харелсону који је одиграо Микија, требало је много храбрости за то, ако знамо његову животну причу.
Trial by Jury - Овај филм има баш добру екипу и то ме мами да га погледам, али истовремено забрињава то што и поред такве екипе за њега нисам чуо. Сигурно није ремек-дело, но видећу.
Blue Sky - Нисам гледао, али хоћу, да видим тај други Оскар за Џесику Ланг.
Terminal Velocity - Генерички и веома просечни трилер који благо издижу Џејмс Гандолфини као негативац и Настасја Кински као Рускиња због које Чарли Шин упада у карамбол.
Ed Wood - Солидна биографска драмедија Тима Бартона која се савршено уклапа у његове личне ексцентричности и свеопшту опиченост. Један од потцењенијих филмова овог редитеља, који ипак, ни као такав, не досеже баш не знам какве висине. Све зависи од укуса.
The River Wild - Ово сам гледао, али се уопште не сећам какав је филм.
The Specialist - Наравно да ово није ништа посебно, наравно да је углавном Сталоунов самоејакулат, али не могу да не уживам у сценама са Џејмсом Вудсом, који бриљира у улози циничног, самозадовољног психопате (сцена у којој прави експлозив од оловке је чисто злато), те Рода Стајгера, који јесте добио генерички посао, али је увек добар у готово свему што ради. Круже приче о неким недоличним радњама од стране Слаја током сцене под тушем, али заправо се само радило о томе да је Шерон Стоун оклевала да се скине после толиких филмова у којима је то радила, па су обоје користили помоћ "Black Death" вотке коју је Слају дао нико други до Мајкл Даглас. Једна од прекул немогућих ствари из овог филма ми је била чињеница да Ерик Робертс (који је у животу старији од Шерон Стоун две или три године) убија њене родитеље док је она била дете. Ако сте одрасли уз овај филм, као ја, биће вам симпатичан.
Bullets Over Broadway - Филм није ништа посебно, као и већина Кенигзбергових, али Дајен Вист, која је зарадила свог другог Оскара, је заиста фантастична. Џон Кјузак исто није лош.
Mary Shelley's Frankenstein - Да није било опседнутости Кенета Бране собом, од овог филма би можда и било нешто, овако је толико неповезан, толико све хоће а ништа не успева, толико преамбициозан, да је то просто за жаљење. Де Ниро има пар неких емотивних тренутака као Чудовиште, али се и он на крају утапа у сивило. Баш, баш штета. Оригинални сценариста Френк Дарабонт, чија је верзија много измењена на крају, рекао је "Ово је најбољи сценарио који сам написао, а најгори филм који сам гледао". Све је испало веома лоше.
Interview with the Vampire: The Vampire Chronicles - Овај филм је више успео фрагментарно него као прича у целини. Неке секвенце, неки глумци (попут Тома Круза и Кирстен Данст), неке сцене, неки делови су бриљантни, што није довољно да би то био и сам филм, али свакако није лош и може се погледати и више пута, наравно, са нешто дужом паузом између, осим ако нисте жена која машта да је гризе неко од главних јунака. Онда ћете сигурно често гледати ово.
Leon: The Professional - Одличан, и већ култни акциони филм Лика Бесона који је свету показао Натали Портман. Бриљирају посебно Гери Олдмен и Жан Рено, није то нека посебно оригинална прича, нити има "јој, како монтира" секвенци, али држи пажњу све време. Мени се филм допао сваки пут кад сам га гледао, мада, признајем, нисам доста дуго.
Disclosure - Одличан филм, са изузетком оног сај-фај дела. Добар Мајкл Даглас као човек у небраном грожђу, добра Деми Мур као адекватно опака фам фатал, добар Доналд Сатерленд и остатак његове камариле која покушава да заташка целу ствар. Прави трилер деведесетих. Није за неке филмске антологије, али је наслов коме увек волим да се вратим.
Drop Zone - Весли скаче из авиона. Генеричка акција са Геријем Бјузијем као негативцем.
Nell - До бола претенциозан, а у сваком смислу веома слаб филм, који је са правом заборављен.
Dumb and Dumber - Још једна хит комедија. Добра ствар за време када је настала. Наравно да није не знам шта, али може да прође, има ствари које су и данас смешне.
Legends of the Fall - Можда премелодраматичан, можда препатетичан, можда и још више од тога, али, сто му мука, неке сцене су толико добро режиране и одглумљене, и толико набијене емоцијом, да просто не могу да не волим овај филм. Бриљантни Ентони Хопкинс, адекватни (анти)херој Бред Пит, одлични, задивљујуће сведени Ејдан Квин, и у средишту Џулија Ормонд.
Nobody's Fool - Доста добра драмица са Полом Њуменом у пуној форми.
I.Q. - Волтер Матау глуми Ајнштајна који помаже при смувавању своје нећаке Мег Рајан и Тима Робинса. У суштини је филм безвезна глупост, но Матау мало вади ствар са пар фазона.
The Madness of King George - Иако није врхунски филм у историјском, нити драмском смислу (мада и не покушава да буде), изузетно је забаван и духовит, углавном због звездане поставе глумаца и њихових изузетних наступа, пре свих Најџела Хоторна, Хелен Мирен (обоје номиновани за Оскара) и вазда потцењеног Сер Ијана Холма. Ко воли филмове епохе и жели да се опусти, може слободно да убележи овај филм у тефтер, мислим да неће погрешити.
The Adventures of Priscilla, Queen of the Desert - Већ дуже време ми овај хит стоји на харду, погледаћу у најскорије време, да видим има ли ту ичега осим "сексизма" и "контроверзе".
Dung che sai duk - Ова дистопија смештена у вуксија поджанр је један од потцењенијих филмова Вонг Кар-Ваија. Ако волите његове филмове, препоручујем да погледате и овај.
Пред дождот - Добар филм Милча Манчевског који је био у конкуренцији за врло озбиљне награде, а неке (попут Златне палме) и освојио. Данас је, рекао бих, прича још актуелнија.
The Browning Version - Иако није боља од оригинала са Мајклом Редгрејвом, и ова верзија има својих квалитета, који су пре свега оличени у инспиративној глуми Алберта Финија. Има неколико баш емотивних сцена, које су највећи квалитет овог филма.
Утомлённые солнцем - Допао ми се филм, мада сам гледао доста сличних. Има неколико врхунски одиграних сцена, и глума уопште је махом добра. Сад, питање је како ће се коме допасти историјски контекст. Други део је потпуно непотребан и немогућ после првог. Добитник Оскара за најбољи страни филм и Гран При награде у Кану.
Chungking Express - Нисам га дуго гледао, али ми се онда много допао. Обновићу ускоро.
Clerks - Већ сам писао шта мислим овде. Није лоше.
Death and the Maiden - Сусрет жене са мучитељем из логора и њихова психолошка игра. Није то најбољи филм икад, али је адекватно мучан и потресан, како само Роман Полански уме.
Yin shi nan nu - И ово ми је, за дивно чудо, промакло. Исправићу првом приликом.
Heavenly Creatures - На моје велико изненађење, добар филм са младом Кејт Винслет и Мелани Лински, у режији Питера Џексона док се још није окренуо комерцијали. Чврсто пријатељство између две девојке прети да буде нарушено спољним утицајима, али оне су решене да га по сваку цену очувају, и неће презати ни од чега да то и остваре. Баш сам се пријатно изненадио.
Highlander 3 - Други најбољи филм у серијалу, који дефинитивно није лош, али није ни супер.
The Last Seduction - Трилер који добро функционише, махом због магнетизма Линде Фиорентино, која генерално није не знам каква риба, али овде јој сексепил цури са екрана. Што се тиче приче, није то лоше и прилично се глатко одвија, међутим углавном је дежа ви.
Il mostro - Јако ми је легла ова комедија, прошле године сам је гледао после двадесетак година и на пар места урликнуо од смеха, а то за веома мали број комедија могу да кажем. Лорис и професор су и данас прилично свежи и духовити, уз све мањкавости, којих, дакако, има.
Nattevagten - Прилично добар дански трилер са Џејми фокин Ланистером док је био јуноша.
Once Were Warriors - Сјајан филм о мучној маорској породици, наметнутим улогама и покушају бекства у боље сутра које не долази тако лако. Одличне улоге Темуере Морисона и Рине Овен. И музика је такође прва лига, тако да топло препоручујем да погледате ово.
Una pura formalita - Неочекивано добар филм Ђузепеа Торнатореа о надмудривању писца и полицијског инспектора у станици која прокишњава. Обојица понешто крију, а крајњи резултат зависи од ваше интерпретације догађаја. Мени је легло боцкање старих лисаца Депардјеа и Поланског, атмосфера може да се сече ножем, а Енио Мориконе је (опет) развалио музику.
Shallow Grave - Деби Денија Бојла можда користи познату премису - троје људи проналази торбу пуну пара и има различите визије о томе шта би требало урадити са њом. Похлепа преовладава, а односи између њих бивају трајно нарушени. Свако на свој начин бриљира, и Мекгрегор, и Еклестон, и Фоксова. Цинизам и црни хумор у овој причи су заиста за уџбенике.
Swimming with Sharks - Оно што се на енглеском зове sleeper hit, сјајан мали и непретенциозни филм о ужасима, бескрупулозности и бескомпромисности у холивудској индустрији која не оставља рањенике и не узима заробљенике. Изузетни Кевин Спејси блиста, а помажу му и Френк Вели и Мишел Форбс. Ја сам веома задовољан.
Trois Couleurs: Rouge et Blanc - Гледао сам оба филма, али у последње време обнављао само "Плаво". Не бих да дајем опширне судове пре него што поновим и остале.
Dellamorte Dellamore - Одличан, одличан филм Микелеа Соавија, инспирисан Диланом Догом. Мало више прочитајте овде.
Омиљени СРЈ филмови: нема.
Неке наслове сам сигурно и заборавио. О наставку декаде, у неком од наредних текстова.
Zong heng si hai - Део серије акционих филмова које су урадили Џон Ву и Чау Јун-Фет. Није најбољи од тих филмова, свакако, али треба га погледати, без обзира на све.
Proof - Баш добар филм, и то неочекивано. Аустралијска продукција са феноменалним Хугом Вивингом као слепим фотографом Мартином (погледајте па ћете видети како је то могуће) и жутокљуним, још непознатим Раселом Кроуом. Прави low risk-high reward филм.
Da hong deng long gao gao gua - Још једном изузетни Јиму Жанг и још једном изузетна Гонг Ли. Ако волите тај сензибилитет и ако вам леже веома емотивни филмови, овде нема промашаја.
Slacker - Деби Рика Линклејтера је изузетно тешко објаснити, не зато што је посебно филозофски дубок, него због концепције, која може да прође само у изразито независном филму, скрпљеном за десет марака. И баш због тога што је тако чудно конципиран, што нема кохерентну радњу, него једноставно приказује дан у животу гомиле ликова који јесу или нису на неки начин повезани, овај филм може да функционише. Није ремек дело, али памтићете га.
Stone Cold - Брајан Босворт, Ленс Хенриксен и мотоциклистичке банде. И данас волим да га гледам да бих се смејао. Наравно, у питању је толика трешина да је то немогуће дочарати речима, али на бизаран начин, враћа ме у прошло време, и драго ми је да га ухватим на ТВ-у. Постоји ли уопште паљевинскији назив за филм од "Хладан као камен"?
Madame Bovary - Нисам гледао, али хоћу, због Изабел Ипер, и Клода Шаброла, кога генерално ценим. Тешко је очекивати да ће бити на нивоу књиге, али бар су глумицу скроз погодили.
Омиљени југословенски филмови: Тетовирање, Оригинал фалсификата, Мала/Чаруга
1992.
THE CRYING GAME - Одавно не гледах, сигуран сам да није лоше, сећам се да је неки квази-шпијунски трилер у питању, да се појављује Миранда Ричардсон и да постоји нека мушко-женска фрка око Стивена Рије и Џеја Дејвидсона. Не верујем да би ни сад добио мање од млаке четворке или барем врло јаке тројке, али сећам се да тај чувени твист који су најављивали као богзнакакав, мени уопште није био никакав специјалан твист и да сам то све време очекивао. У сваком случају, Нил Џордан ме генерално није често разочаравао, његове ране филмове много волим, нарочито "Мона Лизу", а сваки досад, па и "Интервју са вампиром" је имао нешто што ми се допало, тако да сам вољан да пружим "Игри плакања" још коју шансу да ме одушеви.
A FEW GOOD MEN - Ово је филм који упркос очигледним манама не могу да не волим. Пре свега ми се не свиђа што је последња сцена са Џеком Николсоном детаљно објашњена и предвиђена пре него што се десила, а затим се десила на потпуно исти начин како је предвиђена, лишивши гледаоца сваке неизвесности и изненађења. Даље, прилично сам сигуран да не би баш све могло да се одвија онако како се то десило у филму. Волим што је за промену избачена предвиђена сцена секса између Тома Круза и Деми Мур (мада, са друге стране бих волео да је има, свету се не може угодити. Зато сам после морао да гледам "The Scarlet Letter" који је говниште од филма). Ипак, и поред свега, не могу да не обожавам течност и спонтаност филма, невероватну глуму скоро свих укључених (пре свих Џека Николсона, који преглумљава за све паре, али у томе нема бољег од њега) и сценарио са неколико истински духовитих момената и реплика. Толико сам га пута гледао и вероватно бих опет, поред свега.
HOWARD'S END - Само сам једном гледао, морао бих да поновим. Знам да је Ема Томсон за ово добила Оскара, али мени је од тих Мерчант-Ајвори продукција много више у сећању остао филм "The Remains of the Day". Дефинитивно бих морао да гледам поново због потпунијег утиска, прошло је више од десет година, мада, сетио бих се да сам био одушевљен тада.
SCENT OF A WOMAN - Ово је филм који без сумње има меморабилне реплике и сцене, те tour-de-force перформанс Ала Паћина, са свим претеривањима попут вожње поршеа и играња танга. Али, не могу да се отмем утиску да је добио Оскара из разлога што је пре тога једно пет пута блатантно прескочен, а још се уклопио у шаблон играјући инвалида, то академија баш воли. Понављам, има неколико заиста ефектних сцена, пре свега тај танго и она са породицом за столом, али онај финални говор који је на крају крајева и зарадио награду је чисто жвакање сцене. Не схватите ме погрешно, ја користим "ху-ха" у свакодневном говору, али глумац Ал Паћино је по мени имао бар десетак бољих улога од ове. Можда и грешим, али више ми се свиђа оригинални италијански филм са Виториом Гасманом (истог назива, Profumo di donna, 1974), пре свега јер садржи више хумора од свог римејка. Скоро сваки пут ћу ово гледати кад ухватим на телевизији, али, ако мене питате, није ово најбољи Паћино, ни близу.
The Hand That Rocks the Cradle - Ако се прихвати веома смешна премиса и игноришу неки блатантни пропусти, филм донекле функционише на крилима сјајне глуме Ребеке Де Морнеј. Ипак, све је то недовољно да креира имало меморабилно остварење. Просек, највише.
Juice - Солидан деби Тупака као глумца. Не сећам се баш превише ствари, било ми је ОК са десетак година. Рекао бих да је у питању типичан црначки филм са почетка деведесетих, неколико пријатеља, прогресивно губљење компаса, паре, криминал, дрога...
Final Analysis - Нови заједнички филм Ричарда Гира и Ким Бејсингер, овога пута са више еротике. Ту је и млада Ума Турман. Баш, баш ништа посебно, хватао сам га по телевизији више пута и у више животних доба, и увек ми је био просечан.
Wayne's World - Ово нисам гледао преко двадесет година, тако да бих морао поново, ако желим да дам неки озбиљнији суд. Претпостављам да може да прође ако се не схвати преозбиљно.
Stop! Or My Mom Will Shoot - "...maybe one of the worst films in the entire solar system, including alien productions we’ve never seen"..."in some countries – China, I believe – running [the movie] once a week on government television has lowered the birth rate to zero. If they ran it twice a week, I believe in twenty years China would be extinct". Ово нису речи неког критичара, како сте можда помислили, већ самог Слаја Сталоуна, који је играо у том филму. Мислим да је то прилично прецизан опис његовог неквалитета. Арнолд Шварценегер је у једном од прошлогодишњих интервјуа признао, да је, знајући да је сценарио ужасан, лажирао интерес за глуму у том филму, да би продуценти на основу тога намамили Сталонеа да у њему игра, што је и успело.
The Mambo Kings - Филм који је остао упамћен по песми. Остало је ОК, али шаблонски.
Memoirs of an Invisible Man - За ово се само сећам да постоји. Рекао бих да је међу слабијим Карпентеровим филмовима, али погледаћу лепо опет, да не причам напамет.
Gladiator - Боксерски филм са Џимијем Маршалом и младим Кјубом Гудингом Џуниором. Ништа специјално, добар је Брајан Денехи као негативац, остало је неки просек.
My Cousin Vinny - Данијел-сан и другар се налазе у небраном грожђу, па долази неозбиљни Џо Пеши да извади ствар. Све се већ зна, солидан али заборављив филмић са комичним егзибицијама главног глумца. Волим Маризу Томеи, немам ништа против ње, али Оскар за њу је чиста смејурија и стварно не знам ко је могао да одлучи у њену корист.
Basic Instinct - Филм који је, хтели ми то или не, урезан у колективно несвесно свих мушкараца који су расли у то доба. Сигурно није добар као што сам некад мислио, али дефинитивно има својих квалитета и може се подвести под добар трилер. Наравно да се умногоме ослонио на сексепил Шерон Стоун, ко и не би кад га је у то доба већ толико користила. Упркос неким рупама, и данас може да прође као благо изнадпросечан.
White Men Can't Jump - Баскеташки buddy movie, за који, упркос чињеници да волим и кошарку и Веслија и Вудија, нисам могао нарочито да се вежем. Одгледаћу ако наиђе на телевизији (коју иначе гледам веома мало), не могу да кажем да је срање, али није ни посебно добар.
The Player - Прецрна Алтманова комедија о Холивуду, која није лоша, али има и много бољих филмова на ту тему. Није незанимљив, али опет кажем, не нуди ништа револуционарно.
The Babe - Један од два-три филма у којима мој омиљени модерни епизодиста, Џон Гудмен, игра главну улогу. Он је сам говорио да је разочаран својом улогом, филм нису волеле ни критика ни публика, али ја ћу га ипак ускоро гледати. Знам понешто о Бејбу Руту и историји Њујорк Јенкија, тако да ме занима да видим како изгледа, без икаквих великих очекивања.
Deep Cover - Добар заборављени трилер Била Дјука у коме пандур истраумиран убиством оца у раном детињству улази тајно у организацију хај-клас дилера дрогом. Џеф Голдблум бриљира.
White Sands - Осим добре глуме свих укључених, ништа друго не иде на воденицу овом филму. У критици за један други наслов сам прочитао "one contrivance after another". То би комотно могло и овде да се примени, заиста се дешавају невероватне ствари у које би требало веровати.
Folks! - Не знам како би ми ово легло 25+ година од последњег гледања, али као клинцу ми је била једна од омиљених комедија. Дон Амићи и Том Селек су стварно пресмешни.
Split Second - Некад ми је био добар овај СФ трилер, Рутгер Хауер по улицама и канализацијама Лондона јури серијског убицу, за ког се не зна тачно шта је. Ипак, прошло је доста времена, морао бих да обновим, питање је да ли би ми сад исто легао као пре двадесетак година. Не знам зашто, али сумњам. Међутим, у сваком случају није лош. Напетих 90 минута вас свакако чекају, тако да, ако сте фан Хауера, погледајте, тешко да ћете бити изневерени.
One False Move - Недавно га препоручивах. Трилер и по, за који се уопште не зна међу широким народним масама, са глумчинама Билом Пекстоном и Били Боб Торнтоном. Погледајте, не верујем да ћете се покајати, мене је баш пријатно изненадио.
Lethal Weapon 3 - Значајно слабији филм од прва два дела, али свакако може да прође.
Alien 3 - Још значајније слабији филм од прва два дела него што је то Донерова франшиза. Финчеров деби неће се памтити по добру, додуше то је веома тешко када су прва два дела толико добра. Додатно одмаже некакав жути филтер у ком је снимљен цео филм, стиче се утисак као да се целим током гледа кроз нечију мокраћу. Ћелава Рипли не може да спаси ствар.
Far and Away - Ако бих морао овај филм да опишем једном реченицом, рекао бих "јединствено глуп филм који прелепо изгледа". На избљувак Рона Хауарда је страћено шездесет милиона, од којих је (сасвим заслужено) повратио једва петину, страћена је врхунска фотографија и страћени су у најмању руку солидни глумци и свежи младенци, Том Круз и Никол Кидмен.
Sister Act - Неколико сјајних песама и Меги Смит завређују да се овај у суштини безазлен филм погледа једанпут ради убијања времена. Све остало је сувишно.
Patriot Games - Џек Рајан пре Џека Рајана. Иако је за серију филмова са Томом Крузом ово врхунац шпијунског трилера, и иако има врхунску екипу глумаца, ипак је срање.
Housesitter - Мени је сасвим ОК и пролазан. Ослања се на добру хемију између Стива Мартина и Голди Хон, и профитира од ње, иако му сценарио није најјача страна. Наравно, ово важи само ако се узме строго као time-killer и разбибрига за ненапрезање мозга. Наравно да је иначе слаб.
Batman Returns - И поред неких рупа, мени сјајан као наставак успешног Бартоновог оригинала с краја осамдесетих. Можда чак и за нијансу мрачнији без Џокера а са Пингвином као главним зликовцем. Врхунска екипа глумаца, са Кристофером Вокеном (који се зове Макс Шрек, I see what you did there, Burton, you rascal), те Денијем Де Витом као трагичним Освалдом Коблпотом. И да, зашто Мишел Фајфер још увек нема Оскара? Њена Селина Кајл ће увек остати најбоља жена-мачка свих времена (није да је имала јаку конкуренцију у Хали Бери и Ен Хетавеј, додуше), али је заиста импресивно шта је учинила са том улогом. Још једна врхунска музичка тема сада већ легендарног Бартоновог сарадника, Денија Елфмана.
Unlawful Entry - Што би рекао један мој познаник, "Реј Лајота" малтретира Курта и Медлин. Није лоше, и он је адекватно психотичан, али све шаблонски, све очекивано.
Boomerang - Није никакав филм, али сам из неког разлога увек волео да га погледам. Да ли због хумора Мартина Лоренса, сексуалних шала Грејс Џонс или зато што Робин Гивенс изгледа као авион, не знам, али ето, гледао сам га неколико пута, а никад ми није био ништа посебно.
Cool World - Нисам ово гледао од нижих разреда основне, тако да не знам како би ми сад легло. Претпостављам да би било неки просек у најбољем случају, зато ми се и не жури да гледам.
Universal Soldier - Навијао сам за Долфа и није ми жао. Ето, рекао сам.
Man Trouble - Ако тако нешто уопште постоји, можда најбезвезнији филм Џека Николсона.
Death Becomes Her - Земекис је решио мало да напусти зону комфора и сними црну комедију о опседнутости старењем. Ок је то, донекле, а онда престаје да буде занимљиво и постаје глупо.
Raising Cain - Код нас преведен као "Кејнов експеримент", филм који би био исподпросечан да глумачка моћ Џона Литгоуа не успева да га издигне. Солидан трилерчић о поремећају личности, ништа специјално, али занимљив за поштоваоце Де Палме и самог Литгоуа.
Single White Female - Трилер о посесивном "пријатељству" и преузимању идентитета има две сјајне глумице, Бриџет Фонду и Џенифер Џејсон Ли (поготово ову другу, као негативку) и готово ништа више што му иде у корист. Све се одвија прилично шаблонски и углавном се може предвидети кад схватите на чему се заснива. Има ту занимљивих сцена, али дежа ви.
Light Sleeper - Не превише познат али сасвим солидан трилерчић са Вилемом Дефоом и Сузан Сарандон. А свиђа ми се и наш превод "Ноћобдија", добро звучи та реч.
Twin Peaks: Fire Walk With Me - Гледао сам овај филм, али у недоба. Мораћу да поновим да бих видео какав је заиста. Вероватно ћу убрзо, с обзиром да сам обожавалац серије.
Peter's Friends - Иако је премиса хиљаду пута виђена (група пријатеља се после доста времена окупља на једном месту, почињу присећања и на видело излазе непријатне истине), ова група пријатеља заправо то и јесте у стварном животу, а притом су и одлични глумци, те зато све ипак функционише како ваља. Јесте то мало превише стејџи и није ништа специјално, али је сасвим ОК филм који вам неће бити мрско да гледате кад год га ухватите на телевизији.
Singles - Гледао сам први пут овог месеца, очекујући нешто од сасвим солидне глумачке екипе, међутим добио сам само велико ништа и протраћене таленте свих укључених.
Innocent Blood - Мешавина гангстерског, вампирског и пандурског филма, који на крају крајева не зна шта је нити шта жели да буде. Ен Паријо игра главну улогу (продуценти су вероватно хтели да уновче успех "Никите"), а ту је и неколико добрих Итало-Американаца. Режира Џон Лендис, који јесте познат по комедијама, али је већ имао добрих излета у хорор. Ипак, ово није "Од сумрака до свитања". Као што рекох, филм не зна шта жели да буде и губи се у процесу.
The Last of the Mohicans - Боља је књига, наравно, али ни филм није лош, захваљујући феноменалном епском саундтреку Дагија Меклина и доброј глуми Данијела Деј-Луиса.
Glengarry Glen Ross - Два дана у животу продаваца некретнина који покушавају да опстану на суровом тржишту. Мало шта се дешава ван канцеларије и види се да је филм писан по позоришном комаду (добитнику Пулицерове награде), а иако се не дешава много тога, ипак успева да не буде досадан, захваљујући одличној глумачкој екипи, која успева да оживи профани, али убедљиви сценарио. Скоро сви су одлични, али доминира Џек Лемон.
Hero - Мени прилично добар филм, захваљујући харизматичном Дастину Хофману и симпатичној Ђини Дејвис. Опет сам мрзео Ендија Гарсију. Једноставно не могу да се обуздам, све што сам са њим гледао после "Кума 3" ме тера да повраћам. Овај филм ипак препоручујем.
Of Mice and Men - Добра верзија Штајнбековог култног романа. Синис и Малкович одлични.
A River Runs Through It - Ово је био некакав хит током мог одрастања, нарочито међу девојчицама, због опште ложане на Бреда Пита, што ме је увек одбијало да га у целости погледам, тако да то још нисам урадио. Могуће да ћу ове године, нема журбе.
Candyman - Солидан предложак и солидан филм. Можда није најбоље остарио, али је ОК.
Consenting Adults - Ово нисам гледао бар 15 година, тако да морам поново. Сећам се да је Кевин Спејси добар као психопата. А опет, он ретко у чему што сам гледао није добар.
Reservoir Dogs - Као што сам већ поменуо у два текста, као и неколико објава, одличан филм.
Passenger 57 - Због чисто носталгичног ефекта, дајем овоме прелазну оцену. Од девете до дванаесте године сам га гледао бар десет пута. Весли Снајпс тепа терористе и спасава таоце у авиону. Изузетан Брус Пејн као негативац и изузетна Елизабет Харли као прериба. Остало за заборав, иако није најгори филм на тему, све је прилично генерички и очекивано.
Dracula - Није то лош филм, упркос беспотребно убаченој љубавној причи између грофа и Мине, која уопште није у књизи. Углавном све сасвим добро функционише, захваљујући сигурној Кополиној режији и махом одличној глумачкој екипи, не рачунајући кукавног Кијану Ривса и његов још кукавнији акценат, човек је подесан за Џонатана Харкера колико сам и ја. Наравно, ловорике иду пре свега Герију Олдмену, а затим и Ентонију Хопкинсу, али грех би био не поменути и одличну Винону Хоровиц, тад још неоптерећену страстима клептоманије. Такође је у питању један од првих филмова Монике Белучи, појављује се као једна од невести.
Malcolm X - Кажу да је супер и да је Дензел заслужио Оскара. Нисам се још одважио да га гледам, не мили ми се да ме Спајк Ли три сата туче у главу његовим агресивним наступом о потлаченим црнцима. Не спорим ништа у вези тога, само човек нема никакву меру (а мрзим кад се поента толико пренагласи, о чему год да се ради), а нешто ми говори да ни избор Дензела за главну улогу не помаже у свему томе. Ипак, говори се да је у питању значајан филм, тако да ћу га сигурно гледати, надам се већ ове године, па можда и напишем посебну критику.
Bad Lieutenant - Сјајна улога Харвија Кајтела у добром трилеру Ејбела Фераре, коме је ипак фалио још понеки елеменат да буде фантастичан. Ипак, вреди погледати због главног глумца.
Home Alone 2: Lost in New York - Гледао сам овај филм много пута, али уопште више не правим разлику између првог и другог дела, а није ми толико ни важно. Може се погледати.
Aladdin - Нисам гледао преко 20 година па не могу ништа ни да кажем. Хтедох кад се Робин Вилијамс обесио, па сам на крају ипак гледао два играна филма. Можда се ускоро подсетим.
Damage - Код нас преведен као "Кобна веза", овај филм је у мом уму устоличио Џеремија Ајронса као тешког перверзњака и девијантног манијака (иако он то у овом филму заправо и није био, само се зацопао, јебига. Добро, можда јесте мало болестан, али то није ништа према неким другим улогама). Колико се сећам од пре петнаестак година кад сам последњи пут гледао, овај филм заправо функционише, и Жилијет Бинош је скроз уверљива као злосрећна фам фатал, а Миранда Ричардсон има упечатљиву епизоду као осрамоћена жена. Мада, и да нема, за њу бих рекао да је добра, јер сам према њој пристрасан још од "Црне гује".
The Distinguished Gentleman - Кад сам био много млађи, волео сам ову комедију Едија Марфија. Сад не знам шта бих рекао, одавно нисам гледао и морао бих поново да оверим.
Forever Young - Слично може да се каже и за овај тајм-тревл филм Мела Гибсона. Рекао бих да би ми се сад чинио пресентименталним и безвезним, иако сам га некад много волео.
Leap of Faith - Ретко цинична и сјајна улога Стива Мартина држи овај филм у животу, и добро га држи, а помажу и Дебра Вингер и Лијам Нисон. Није баш ремек-дело, али мени се свиђа.
Hoffa - Не могу да дам прецизну оцену, гледао сам само једном, и био ми је добар, али то је било давно. Критике су помешане, претпостављам да данас не бих био посебно фасциниран, али сумњам да је филм лош. Ових дана можда погледам, па напишем нешто.
Trespass - Скривени драгуљ Волтера Хила. Није то његов најбољи филм, свакако, али је веома добар с обзиром на број људи који за њега зна. Овај ненаметљиви акциони трилер дефинитивно заслужује више пажње него што му је указано, и то је довољно да га погледате.
Lorenzo's Oil - Иако нисам неки фан филмова о чудотворним лековима, ова истинита прича је солидно одрађена и чак и циник попут мене мора да цени вољу за животом и наду у боље сутра које су у овом филму представљене. Баш добра прича, и баш одлична глума. Није то савршено, има ту мањкавости, на моменте је сувише бајковито, али ипак ми се допада.
1492: Conquest of Paradise - Из неког разлога нисам још гледао, а тој чињеници није одмогла ни једна од најпопулистичкијих музика икад. Волим Вангелиса до смрти, али свеприсуство ове теме ју је учинило несварљивом за мене. Но, сигурно ћу у неко догледно време погледати ово.
American Heart - Предвидива отац-син драма. Нисам гледао једно 25 година, али се сећам да сам као иритантни клинац понављао "сад ће да се деси то", "сад ће да се деси ово". Еди Фурлонг покушава да се накачи бившем робијашу Џефу Бриџису, али то не иде тако лако.
Army of Darkness - Средњевековни "Зли мртваци" нису као прва два дела, али су и даље добри.
Benny's Video - Рани Ханеке. Ментална белешка себи: Гледај.
Den goda viljan - Добра шведска драма заснована на животу родитеља Ингмара Бергмана који је и сценариста филма. Добитник Златне палме јесте предуг, али ко је изгурао "Фани и Александар" и "Призоре из брака", моћи ће и ово, без икаквих проблема. Мени се исплатило.
Bitter Moon - Уобичајено поланскијевско бескомпромисно истраживање нездравих веза и извитоперених опсесија и комплекса који доводе до трагедије. Нисам баш љубитељ ни Хјуа Гранта ни Кристин Скот Томас, али овде су адекватно одабрани. Редитељ као и увек највише воли да се игра са сопственом женом, Емануел Сење. Не знам, мени је легао пре 16 година.
Chaplin - Добар је филм, али упркос доброј глумачкој екипи, режији Лорда Атенбороуа и феноменалном Роберту Даунију Џуниору који се "изгубио у лику", овај филм ипак није све оно што је могао да буде, а зашто, не знам. Свакако је дужи него што треба. Велика штета.
El Mariachi - Није лош филм, снимљен помоћу штапа и канапа, мада није ниво "Десперада".
Lat sau san taam - Још један у серији хонконшких акционих у режији Џона Вуа. Добар, ко воли.
Husbands and Wives - Исто Кенигзбергово ђубре око кога се врти још минимум петнаест његових филмова. Више љубавних парова који се венчавају, разводе, мире, свађају, међусобно смувавају и одмувавају, све уз његове карактеристичне покушаје хумора и некаквог квази-цинизма. Рекао сам већ, има четири-пет филмова који ми се допадају, али имајући у виду да их је режирао преко педесет, то му и не иде баш много у корист. А опет, баш га па брига за мене.
Чекист - Период црвеног терора у Русији није нигде тако неувијено и пластично приказан као у филму Александра Рогожкина, који у само сат и по успешно пакује комплет страхоту целе те ствари. Некоме се могу учинити репетитивним слике погубљења голих интелектуалаца, свештеника, и других који су трпели те ужасе, али тиме се потцртава сва безумност целог тог подухвата. А онда и дуго успавана савест долази по своје. Одличан, незабораван филм.
Indochine - Нисам успео још ово да погледам, али имам велика очекивања. Сећам се да је у доба изласка био најављиван као изузетан, а и освојио је Оскара за најбољи страни филм, у доба кад није још увек баш све било (толико) исполитизовано, мада увек јесте. Гледаћу убрзо.
Jamon, jamon - Супер филм Бигаса Луне, потпуно неочекивано ми се свидео. Малчице алмодоваровски, а опет успешнији и бољи од доста наслова из његове филмографије, овај филм успешно комбинује две највеће Лунине страсти, и уопште, по његовим речима, страсти свих Шпанаца, храну и секс, тј. еротику. Такође и први филм Пенелопе Круз (додуше, исте године глумила у "Златном добу" Фернанда Труебе), а што се мене тиче, филм у коме сам прво видео Хавијера Бардема и прогнозирао да ће бити звезда. Испоставило се да сам у праву.
Knight Moves - Знам да није нешто, али мени се баш свиђа. То је онај трајни утисак који на вас остави неки филм кад сте мали, и после не можете да га се ослободите. Све у свему, сасвим ОК трилер, са добром екипом глумаца, Ламбер, моја љубимица Дајан Лејн, Дени Болдвин и Том Скерит. Игра мачке и миша, шаховске партије и погрешан превод. Карл Шенкел се сигурно преврће у гробу на помен Жељка Самарџића. Ко није гледао, може да му да шансу, није срање.
Love Field - Врло скроман филм који има једну искупљујућу карактеристику - изузетну Мишел Фајфер у једној од њених најбољих улога. Ипак бих више волео да могу да видим како би одиграла Кларис у "Јагањцима", иако је тешко замислити било кога осим Џоди Фостер. Подсетите ме, зашто она беше још увек нема Оскара?
C'est arrive pres de chez vous - Одличан. Већ сам писао зашто овде.
Daleun... haega kkuneun kkum - Деби Парк Чан-Вука који ћу гледати првом приликом.
Romper Stomper - Мени сва три одгледана пута веома добар. Видело се да ће Расел Кроу бити сила, што је касније у једном периоду и потврдио. Могао бих да се подсетим, нисам одавно.
Wuthering Heights - Иако волим и Жилијет и Рејфа, има бољих верзија, и то доста бољих.
Омиљени СРЈ филмови: Тито и ја, Ми нисмо анђели, Дезертер
1993.
THE FUGITIVE - Квалитетан акциони трилер заснован на серији чија премиса јесте позната (типу убију жену, па мора истовремено да доказује невиност и јури правог убицу, али су гоничи необично упорни), али егзекуција је заиста на нивоу, пре свега због ритма који је перфектан, постигнута је врхунска напетост, а и због чињенице да су готово сви одглумили одлично - пре свега Томи Ли Џонс, као интелигентна и саркастична пандурчина, Харисон Форд као злосрећни јунак, те Џо Пантолијано и Сила Ворд у епизодама. Филм је по мом мишљењу такође профитирао и значајно смањивши првобитни обим улоге Џулијен Мур.
IN THE NAME OF THE FATHER - Одлична драма Џима Шеридана о неправедно оптуженом човеку и вишедеценијској борби његовог оца за истину. Могло је да испадне њањаво и негледљиво, али су се Данијел Деј-Луис, Пит Послвејт и Ема Томсон побринули да тако не буде, нарочито овај први са својим уобичајеним остајањем у лику током снимања и фанатичном припремом, која је овде укључивала вишедневно седење у хладној самици, вређање од стране правих робијаша, те насумично поливање леденом водом од стране чувара, јер се све то дешавало правом Џерију Конлону. Можда на треће гледање није исти интензитет као прва два пута (бар за мене), али свакако филм који вреди погледати, и више од једанпут.
THE PIANO - "Клавир" јесте најслабији у овој конкуренцији, али то уопште не значи да је лош, напротив, мени се веома свидео, пре свега због феноменално заразног саундтрека Мајкла Најмана, који спада у моје омиљене из ове декаде, а потом због Холи Хантер која је дала душу овом лику, и то се заиста види на екрану, и кроз емотивно тумачење, и кроз музику (коју сама свира). Помажу и Сем Нил, и Ана Пакин, и Харви Кајтел, али све би било узалуд да она није уложила целу себе у све то, и вратило јој се, заслуженим освајањем Оскара. Што се приче тиче, то све иде неким очекиваним током и нема никаквих изненађења, да није Холиног наступа, филм не би био ништа више од просека, али она га, заједно са музиком, чини добрим.
THE REMAINS OF THE DAY - Одушевљен сам овим филмом. Недавно сам поново после дужег времена прочитао и књигу, и мислим да сам тек сада у могућности да ценим како треба и једно и друго. Бриљантна студија карактера једног човека који погрешно усмерава своју лојалност док му живот пролази улудо, је у исто време фасцинантна драма коју су оживели нестварни Ентони Хопкинс и Ема Томсон, која је победила Мерил Стрип на аудицији, и бескомпромисна, љута оптужба најгеноцидније нације у историји света, наказних Енглеза који ради сопствених империјалних интереса отворено кокетирају са нацистима у освит Другог светског рата. Филм је после сваког гледања све бољи и просто не верујем да има 25 година.
Alive - Интересантна и тешка прича о паду авиона усред ледених планинчуга и члановима рагби тима који морају да се окрену канибализму да би преживели. Упркос доброј премиси и неколико сјајних глумачких перформанса, филм ипак не успева да буде довољно убедљив у неким стварима, а највише ме изнервирало што јужноамериканци сви одреда говоре перфектан енглески. Није лош филм, али преко неколико таквих ствари ипак нисам могао да пређем.
Body of Evidence - Захваљујући Мадониној жељи да се глумачки истакне (а истакла се само у сценама кад ју је разваљивао Вилем Дефо, и то прилично експлицитно), и жељи да се све у овом филму врти око ње, страћен је солидан потенцијал, и кад је у питању прича, и кад су у питању остала имена, међу којима су Џо Мантења и млада Џулијен Мур. Овако, тешка глупост.
Matinee - Филм посвећен филмофилији за који не знам, а у главној улози Џон Гудмен? Shut up and take my money, знам шта гледам следеће, без сумње.
Sniper - Гледао сам два пута, али баш давно. Био ми је супер својевремено, али мораћу да поновим. Наставци су срање, али се надам да ћу бар оригинал волети као некад.
Loaded Weapon 1 - Пародија на "Смртоносно оружје". Није лоше, (гласом Жељка Бебека) а могло је боље...
Sommersby - Никад ово нисам одгледао од почетка до краја због офуцаног плејбоја. Смрди на патетику, и то жестоку. Без журбе.
The Vanishing - Холандски редитељ који је пет година раније режирао оригинал сада се латио америчког римејка, и све је то лепо и красно у почетку, фали само атмосфера, што и могу некако да прогутам, да би му онда у последњој трећини напрасно (и потпуно очекивано), што би рекао Јуре Здовц, понестала јајца да заврши што је започео и сними римејк достојан оригинала. Овако, снимио је много мање злокобан, а много више ушећерен и оптимистичан крај, прилагођен америчкој публици, који ми се згадио кад сам га видео. Тако да изворну верзију из 1988. од свег срца препоручујем, а ово заобиђите. А штета, баш ми се допала фора са пермутацијом уобичајених профила улога Џефа Бриџиса и Кифера Сатерленда. Било је материјала да се направи озбиљан филм, али испао је само полупроизвод, на моју жалост.
Groundhog Day - Апсолутно најбољи филм о временској петљи и проживљавању истог. Модерни класик који никад не досади и који готово самостално на леђима носи феноменални Бил Мареј, који је циничан, саркастичан, романтичан, арогантан, сладак, хуман - све што треба, понекад и више ствари истовремено. Осим неких ситних мањкавости, немам замерке.
Falling Down - Филм који ме је први убедио колико је Мајкл Даглас заправо потцењен и феноменалан глумац. Отад сам га гледао још четири пута и постао ми је један од омиљених филмова деведесетих уопште. Поред чињенице да је квалитетна трилер-драма генијално зачињена црним хумором, такође је и прељута сатира на модерну Америку. Свестан сам ја да овај филм има и мане, али мени је невиђено легао, ваљда због чињенице да деценијама живимо слику која је приказана у њему и да, без обзира на очигледну психичку нестабилност, сви понекад желимо да будемо Вилијем Ди-Фенс Фостер, да узмемо сачмару и кренемо редом, док лопови и курве упиру прстом у нас и причају о поштењу. Поред изузетног Мајка, глуме Роберт Дувал, Рејчел Тикотин и увек добродошла Барбара Херши. Одличан филм, заиста.
Mad Dog and Glory - Ухватих ово пре неколико месеци на телевизији и било ми је ОК. Ништа специјално и ништа велико, али сасвим у реду за неко убијање времена.
Point of No Return - Америчка верзија Никите. Иако волим Бриџет Фонду, морам да кажем да је филм баш лош и да му мало шта иде на воденицу. Штета и за друга проћердана јака имена.
Indecent Proposal - Упркос томе што су ми сво троје укључених глумаца драги, ово је неописива глупост, мелодраматично-њањави испрдак од филма који се распада под сопственом патетиком, и није ни чудо што је попасао толике номинације за Златну малину, а победио у категорији филма, сценарија и главног глумца. Такође није чудо што је код публике прошао одлично и зарадио грдне паре на благајнама. Воле људи такве ствари, и увек ће.
The Dark Half - Полудупаста адаптација и иначе лошег Кинговог дела. Мало помаже увек инспиративна режија Џорџа Ромера и добра глума Тимотија Хатона који се коначно ослободио имиџа доброг момка, али све је то празно и никакво. Можете слободно да прескочите.
This Boy's Life - Млади Дикаприо као жртва распомамљеног Де Нира. Све је то коректно и фино одглумљено, али бар мени није оставило неки трајнији утисак. Мада, искрено, доста је и прошло откако сам гледао то. Не помаже ни чињеница да ми се не допада Елен Баркин.
Hot Shots! Part Deux - Више ми се допада први, али ни овај није лош. Има смеха.
Super Mario Bros. - Насупрот игри која је један од култних наслова у читавом гејмингу, филм је једно од најгорих смећа у историји, и то не само оних који су настали по играма (а зна се да филмови по играма благо речено нису ремек-дела), него и уопште, и заиста ми је жао што се мучени Боб Хоскинс уопште уплитао у ово, мора да су му паре заиста биле потребне.
Cliffhanger - Не помаже ни Џон Литгоу као негативац. А кад је тако, знате да је много лоше.
Jurassic Park - Нисам гледао и не занима ме. Спилбургерове егзибиције са свим и свачим које зарађују гомиле пара ми нису биле занимљиве ни као детету (не рачунам "Ајкулу" коју и данас сматрам његовим најбољим и најуспелијим филмом, без обзира што је практично родила блокбастере којих се гнушам колико и политичара). Волим и Џефа Голдблума. Али, не иде.
Last Action Hero - Само је Арнолд довољно велики цар да пародира оне своје улоге за које зна да су лоше, и ово је један од мојих омиљених његових филмова. Не кажем да је не знам шта, али прилично је смешан, помало тужан и меланхоличан, а помало омаж акционим филмовима и херојима. Увек га радо гледам, а и остали укључени су сјајни, пре свих Чарлс Денс.
What's Love Got to Do with It - Нисам гледао, ал' кажу да је Анђела Басет растурила улогу Тине, а Лоренс Фишбурн је био номинован за Оскара за Ајка. Према томе, да се гледа!
The Firm - Добар трилер са Томом Крузом у улози дрчног младог адвоката који добија место у престижној фирми, али убрзо открива да није баш све тако бљештаво и сјајно унутра као што је споља. Предуго траје, и није бољи од књиге по којој је сниман, али је добар филм, сјајно одглумљен, у коме су се мени (наравно) највише свидели ветерани, Џин Хекмен и Хал Холбрук, али ту су и имена попут Еда Хериса, Холи Хантер, Џин Триплхорн, Пола Сорвина...
In the Line of Fire - Солидан трилер са Клинтом као агентом ветераном који се целог живота гризе што није примио метак за Кенедија, а сад има посла са потенцијалним убицом садашњег председника. Није то не знам шта, све може да се предвиди, и Клинт углавном функционише на аутопилоту, али може се погледати, пре свега због харизматичног 'рвата Малковича који је стварно инспирисан у улози негативца (мада ретко где није упечатљив, морам признати).
Rising Sun - Ово има баш добру екипу, и милион пута сам га хватао на прескоке, али ниједном нисам успео да одгледам од почетка до краја, надам се да ћу убрзо допунити овај упис.
Robin Hood: Men in Tights - Мени се свиђа. Поцепали су Кевина Костнера од зајебанције.
Xi yan - Први прави филм Анга Лија. Није не знам какво ремек-дело, али мени је фино легао. Нисам могао да се натерам да гледам "Brokeback Mountain" где се педерастија третира много озбиљније, али овде, без осуђивања, а кроз полуспрдњу, је све то добро написано и сложено.
The Man Without a Face - Пристојан Мелов режисерски деби, у коме је играо и главну улогу. Можда није баш јак као остале његове режије, али је добар филм о суочавању са демонима, одрастању и утицају других људи на наше животе. Мораћу да га поновим, нисам баш одавно.
Son of the Pink Panther - Свака част Клаудији Кардинале и Хербију Лому, ал' не може без Питера Селерса, па то ти је, без њега то нема везе са Пинк Пантером, шиба се мртав коњ.
Kalifornia - Нема ово везе са Мирјаном Јоковић из "Сивог дома", то је филм са чудним спелингом и Бредом Питом у улози психопате који терорише Духовнија, који овде нема онај накурчени израз лица који фура у последњој деценији, Мишел Форбс и тадашњу девојку Џулијет Луис. Изгледа је имао чудан фетиш да се појављује у филмовима где му тадашње девојке страдају најгнуснијом смрћу (сетите се Гвинет Палтроу у "Седмици"). Елем, ово је сасвим солидан трилер, и може се погледати, Бред ће изазивати лучења течности код оних које га воле, чак и кад је неугледни, зарасли, прљави психић, као овде. И остали су сасвим ОК.
The Real McCoy - Тхе реал мецоу (што каже Хасим Угљанин-Сирће у "Специјалном васпитању") је имао све предуслове да буде макар солидан кримић, али уместо тога је испао небеско срање, флоп невиђених размера (а нема никакве везе са Тексас холд'емом) и рециклирано ђубре од кога су оригинали и извори којима се служи вишеструко бољи.
True Romance - Одличан трилер, сјајна екипа глумаца, Тарантинов трејдмарк рукопис all the way, генијална размена између Кристофера Вокена и Дениса Хопера, и наравно, Елвисов дух.
The Good Son - Омиљени ми филм Меколија Калкина, који је веома успешно одбацио кошуљицу слатког и невиног Кевина Мекалистера, одигравши психопату Хенрија са великом убедљивошћу (иако се критичари не би сложили са мном, напротив). Ја знам да сам ово први пут гледао очекујући неку лагану комедијицу - ха, ха, добри син који прави зврчке и зеза родитеље и остале. Кад ја тамо, а оно међутим, убица и лудак. На мене је и те како деловало.
Dazed and Confused - Сада већ култни камин-ов-ејџ филм о последњем дану средње школе средином седамдесетих међу различитим групама тинејџера мени јесте добар, ал' нисам нешто одушевљен, иако иначе волим радње смештене у кратак временски период. Има ту одличних ствари и меморабилних реплика, али једноставно ми није остао у сећању као нешто епохално. У раним улогама се појављују многи који ће касније постати велике звезде, попут Метјуа Меконахија, Бена Есфлека и Попа Миле Јововић. Треба га погледати макар једном, а за после, видите сами колико ће вам се допасти.
A Bronx Tale - Доста добар режисерски деби Роберта Де Нира, у коме игра у причи о протраћеном таленту поред Чаза Палминтерија. Причу је написао он сам, на основу сопствене аутобиографске једночинке, међутим није хтео никоме да прода права ако не пише сценарио и игра Сонија. Роберт Де Ниро је ушао 50/50 у филм, поштујући све услове, под условом да режира и игра Лоренца. Није испало лоше. А ако хоћете праву причу о протраћеном таленту, прочитајте шта се десило са Лилом Бранкатом, који је играо Сија у овом филму.
The Age of Innocence - Мало неуобичајена тематика за Мартија Скорсезеа, међутим снашао се прилично добро, и поред чињенице да је филм мало предуг, чинило ми се да је роман солидно обрађен (иако га нисам читао), а наравно да су помогли Данијел Деј-Луис, Мишел Фајфер, али и Винона Рајдер у необично зрелом наступу. Мало ми је све то сувише prim and proper, али тако и јесте било, немам право да се буним. Није ово ни близу најбољем што је Скорсезе радио, знамо да су мафија и црква његова буњишта, али је мени сасвим у реду.
Malice - Упркос доброј екипи, слабуњав трилер Харолда Бекера.
Demolition Man - Треш који упркос комплетној глупости волим, понајвише због лудог Веслија Снајпса и Слајевих комичних досетки и реплика. Такође и филм који ми је за вечита времена огадио Сандру Булок. Заиста је ужасна, и то је блага реч.
The Nightmare Before Christmas - ОК анимирани мјузикл за који сам дуго мислио да га је режирао Тим Бартон, иако није. Прилично инвентиван, иако има бољих, али свака част за труд.
Flesh and Bone - Упркос пренатегнутој премиси, овај филм има услова да функционише, што, из неког разлога ипак не успева. Све ми је било неубедљиво, а и не волим Дениса Квејда, плус ми Мег Рајан некако није за драмске улоге. Тако се некако све поклопило да ми ово не легне.
Carlito's Way - Нова добра сарадња Ала Паћина и Брајана Де Палме, десет година након римејка "Скарфејса". Немам неких већих замерки, одличан и Шон Пен као адвокатска љига.
My Life - Умирући отац снима траку за нерођеног сина. Све је то лепо, али није ме купило.
The Three Musketeers - Све је ОК, све фино, без неких великих омашки, али боље верзије су већ снимљене, и четрдесетих, и седамдесетих, тако да нема шта ново ни боље да се види.
A Perfect World - Добар филм Клинта Иствуда о пријатељству одбеглог робијаша са клинцем, и ренџеру који их јури. Драма сјајно функционише, добро профилисан лик Кевина Костнера кога су друштво и окружење претворили у оно што није желео да буде. Помажу Лора Дерн и Бредли Витфорд. Одавно нисам гледао филм, али мислим да би ми и сад легао као и последњи пут.
Mrs. Doubtfire - Неопевано срање које је, из не знам ког разлога, било невероватан хит. Ефекат који је на људе имао Робин Вилијамс у бапским хаљинама ме и данас неописиво збуњује. Нити је прича преоригинална, нити је посебно духовита, нити нуди ишта посебно на било ком плану.
Geronimo: An American Legend - Кад сам био млађи, био ми је добар. Не знам да ли бих га и сад тако лако прихватио, али ценим да није лош, не може утисак баш толико да се промени.
What's Eating Gilbert Grape - Добар филм. Већ сам покушао да образложим овде.
The Pelican Brief - Иако је имао велики потенцијал да ми се не свиди (Џулија Робертс + Дензел у свом популистичко-идеалистичком фазону), ипак јесте. Претпостављам да је то због тога што је Џон Гришам добар писац. А и Пакула има солидан редитељски си-ви, богами. Није то сад не знам какво ремек-дело, али свакако пролази, иако траје мало предуго за мој укус.
Tombstone - За дивно чудо, један од ретких добрих нових вестерна, и доста добра, мада малчице романтизована верзија приче о Ерповима и Клентоновима. Курт Расел, иако га волим, није баш прави за улогу Вајата, али оно што је урадио Вал Килмер са улогом Дока Холидеја је заиста за уџбенике и енциклопедије. Барабар са великим Кирком Дагласом, ако не и боље. Ту је још пар њушки које увек волим да видим - Сем Елиот, Бил Пекстон, Пауерс Бут, Мајкл Бин. Роберт Мичам наратор. Може ли један кастинг да буде бољи? Дешавало се, али не често.
Grumpy Old Men - Џек Лемон и Волтер Матау настављају где су стали у многим другим филмовима пре тога са циничним подбадањима и инфантилним пецкањима. Одлична забава, као и увек кад су њих двојица у питању, али овај пут ништа више од тога.
Philadelphia - Узевши у обзир рог у који дува и поенту коју жели да истакне, овај филм је могао и морао више. Јесте револуционаран у смислу да је први проговорио о дискриминацији сидаша, и да је један од првих са отвореним приступом ел-џи-би-ти стварима (што је највише постигнуто ангажовањем великих и вољених звезда, попут Тома Хенкса, Бандераса и Дензела), али сувише је предвидив и сувише је by-the-book за мој укус. Плус што је у данашњем либералном свету овакав третман потпуно застарео, данашњи филмови се према хомосексуализму односе као према нормалној ствари, тако да је ово остварење деловало реалније у време свог настанка него сада, четврт века касније. Ипак, Холивуд је опет доказао да воли гејеве, Том је добио Оскара, као и Брус Спрингстин за оригиналну песму.
Arizona Dream - Потцењени Кустуричин филм има шта да понуди у оквиру магичног реализма, има неколико зрелих улога, неколико емотивних сцена, неколико добрих музичких деоница. Мени је то довољно да га назовем добрим филмом. Није "Андерграунд", "Дом за вешање" нити Сидранова двојка, али добар филм - то јесте. И има добру екипу.
In weiter Ferne, so nah! - Ово би требало да је наставак Вендерсовог "Неба над Берлином", али нисам још погледао, некако нисам био довољно ажуран око тога, али гледаћу да исправим. У принципу, Вендерса нисам гледао превише јер не верујем укусу неких људи који су његови заклети фанови, неки други филмови који им се свиђају се мени не допадају. Али, гледаћу ово.
Fearless - Солидан покушај на већ виђену тему. Џеф Бриџис преживљава авионску несрећу и отад је недодирљив и неуништив, што са собом носи много невоља. Ипак, реализација није испунила огроман потенцијал приче, јер је свему сувише бојажљиво приступљено, као што је обично и случај кад се говори о егзистенцијалним питањима. Зато овај филм може да прође као вечерња разонода, тешко као нешто више, нажалост.
The House of the Spirits - Нажалост, овај филм више памтим као скуп добрих глумаца него што се сећам приче као врхунске или неког задивљујућег сегмента. На прво гледање ми је био баш добар, свиђао ми се као веома младом, али касније уопште нисам имао ентузијазма за њега.
Ba wang bie ji - Као и сви одлични азијски филмови, и овај профитира од изузетне драме и емоције, добре музике и сјајне глуме. Историјска разгледница и људска драма у једном, овај филм успева на скоро свим пољима, иако је несумњиво циљано сниман на начин који узима награде и радује комерцијалну масу. Златни глобус и Златна палма то неоспорно доказују.
King of the Hill - Иако буквално презирем Содерберга, овај филм сам већ хвалио овде.
Madadayo - Последњи филм Акире Куросаве, који још нисам одгледао.
Naked - Сјајан филм Мајка Лија о изгубљеној генерацији младих Енглеза. Остварење које је у орбиту избацило врхунског глумца Дејвида Тјулиса, и данас је и те како релевантно. Глуми и покојна Кетрин Картлиџ, коју смо следеће године гледали у "Пре кише" Милча Манчевског.
Jûbê ninpûchô - Мој први аниме. Обожавам га и даље.
Red Rock West - Ако сте гледали студентски филм Дејана Зечевића "Ноћ без сна" у оквиру омнибуса "Пакет аранжман", онда знате шта се догађа у "Ред Рок Весту". Злосрећног Ниџу Кејџа помешају са Богданом из Земуна (овај, Лајлом из Даласа), он узима паре за убиство жене, онда жена нуди више за исту врсту услуге. Представнике закона не може да упозори, јер га је главни од њих и унајмио, а успут среће и правог Лајла из Даласа, а то је уобичајено психотични Денис Хопер. Добар филм, нешто између трилера и вестерна, нео-ноара и црне комедије. Мени се допао, мада га дуго нисам ни гледао. Једино што овде не наступају "Бабе".
Searching for Bobby Fischer - Солидна прича, мада све већ виђено и све већ познато. Неколико добрих улога, пре свега Бена Кингслија и Лерија Фишбурна.
Shadowlands - Кад сам га гледао, прилично ми се допао, волим Ентонија Хопкинса и Дебру Вингер. Али, био сам доста млад. Не знам да ли бих га и сад слично доживео, морам поново.
Short Cuts - Алтманов дуги филм са испреплетаним причама. И за њега важи што и за "Земљу сенки", оставио је добар утисак, али то је било прилично давно. Питање је како би било сад.
Les Visiteurs - Врхунска комедија, и данас пресмешна.
Bleu - Гледао сам га недавно поново после 20 година, још је бољи него што памтим. Визуелно раскошан, и скоро у потпуности ослоњен на ненормално добру глуму Жилијет Бинош, "Плаво" је и данас свеж и снажан филм.
Sonachine - Озбиљан ми је пропуст што ово још нисам гледао. Пожурићу.
Омиљени СРЈ филмови: Три карте за Холивуд, Горила се купа у подне, Боље од бекства
1994.
FOUR WEDDINGS AND A FUNERAL - Невиђено гомно. Ставити овај филм у конкуренцију за најбољи у години када има толико квалитетних наслова међу којима можете бирати је својеврсна бласфемија. Ако вам кажем да је у овој квази-романтичној драмедији најбољи елемент Роуен Еткинсон који игра некаквог бесловесног, полумутавог попа, онда вам је јасно о чему се ради. Јасно је мени зашто су сви откинули на ово - Хју Грант је био the next big thing (човек не уме да глуми, само изгледа, али кога брига), Енди Мекдауел је била веома популарна (мада се ни она није претргла), има ту још пар неких као солидних глумаца, неких пар наводних духовитости, и хајмо онда да видимо како ће све то да се одигра (иако свако са четвртином мозга већ зна шта ће се десити минимум пола сата унапред). Свеопшта грозота.
PULP FICTION - Већ сам писао шта мислим о овом филму овде, па ћу само кратко да поновим - ово је најбољи Тарантинов филм који никад потом није досегао. Скоро све функционише скоро савршено, бритак дијалог пун меморабилних реплика, феноменалан ритам, готово без тренутка празног хода, изузетна глума - од Сема Џексона у улози живота до Пампкина и Хани Бани. Сценарио је заслужено зарадио Оскара, ингениозна режија допринела свеукупном квалитету, као и бриљантан саундтрек. Све у свему, немам већих замерки и аплаудирам.
QUIZ SHOW - Добар филм Роберта Редфорда о истинитим намештаљкама ТВ продуцената половином прошлог века и штеловању резултата квизова. Кад је тако било тада, питам се како данашњи гледаоци могу да поверују у веродостојност било ког такмичарског резултата данас. Џон Туртуро, Рејф Фајнс и готово сви остали су одлични. У малој улози се појављује и Мартин Скорсезе, а велики Сер Пол Скофилд је номинован за споредног Оскара. Није ово савршен филм, али је бољи него што сам очекивао, Редфорд се доказао као сасвим ОК режисер.
THE SHAWSHANK REDEMPTION - Одличан, сјајан, епски, али ипак помало предвидив филм, и никако најбољи свих времена, како каже ИМДБ листа. Такође, за наше тржиште заувек упропашћен ултимативним спојлером у наслову, за који бих кажњавао надлежне са 50 посто од плате. Иначе, све остало солидно функционише, сјајна глума Тима Робинса, промена лика Реда Ирац-црнац зарад ангажмана Моргана Фримена, феноменална споредна остварења Кленсија Брауна (капетан Хедли), Боба Гантона (управник), те сјајног карактерног глумца златног доба Џејмса Витмора (Брукс), добра музика - све иде овом филму у прилог, и као и сви велики филмови, може се гледати много пута. Али, по мени ипак није толико велики колико га цене.
Blink - Солидна премиса у којој слепа гудачица Медлин Стоув бива сведок нечасних радњи, а онда и сама због тога бива увучена у проблеме. Има ту неколико лепих секвенци, она је добра у тој улози, али овај филм на крају крајева не успева да буде више од шаблонског просека.
Ace Ventura: Pet Detective - На прво гледање сам се смејао као будала, онда сваки пут све мање, али не могу да кажем да је лоше. Моја омиљена комедија Џима Керија је "Liar, Liar", али и ова има своје тренутке. Неколико врхунских фора и уобичајено кревељење које нико није изводио као он још од Џерија Луиса, чине да ово и данас може да се погледа, без неког узбуђења.
I'll Do Anything - Ово сам хтео још одавно да погледам, да бих комплетирао филмове Џејмса Л. Брукса, али већ месецима не успевам да нађем пристојан снимак, па ако неко успе, нека јави.
The Getaway - Једно је "Бекство" - оно Пекинпоово из 1972. са Стивом Меквином.
Reality Bites - Изузетно ме нервира Бен Стилер као глумац, тако да ме снажно не занима ништа што он режира (мада, признајем да ми је The Cable Guy гилти плежр), па ни ово нисам гледао.
Sugar Hill - Потцењен и добар филм о покушајима дилера дроге да, после уласка у нормалну везу, напусти отровно окружење. Међутим, његов брат, који не зна ни за шта друго, као и неки прилично опасни гангстери неће учинити тај излазак лаким. Весли Снајпс на висини задатка, али можда су још и бољи Мајкл Рајт, а посебно Кларенс Вилијамс III. Ту је и Ејб Вигода, да помогне. Није најбоље што ћете икад видети у вези ратова дроге и сличне тематике, али је врло добар наслов о коме се не прича довољно, са све шекспировским обрисима приче.
The Chase - Кад укапирате премису, онда знате све што ће се десити, и схватите да филм нема апсолутно ништа вредно помена, ако би се разложио на елементе. Прича танка као флис папир, развој ликова апсолутна нула, глума просек, упркос као озбиљној ситуацији све личи на стрип, и тешко се може другачије посматрати. Али, као чиста, непатворена забава, са све експлозијама, јурњавом и таслачином при брзини од сто на сат, са покојом стрелицом упереном против сензационалистичко-лешинарске ТВ индустрије, филм може да прође, и као такав, може се и погледати. Чланови "Ред хот чили пеперса" су ту у малим улогама.
Guarding Tess - Волим Ширли Меклејн до смрти, али ово је баш, баш лоше.
The Hudsucker Proxy - Луда и опичена црна комедија Коенових. Није међу њиховим најбољим филмовима, неки просек је у питању, али кад схватите да је све могуће, онда добро вози. Има неких добрих тренутака и финих улога, али не могу да се отмем утиску да су ово снимили из чисте спрдње и само зато што су у том тренутку могли да раде шта год су хтели.
The Ref - Црна комедија са Кевином Спејсијем и Денисом Лиријем. Гледаће се.
Naked Gun 33 1/3: The Final Insult - Последња вожња Френка Дребина. Добра као и остале.
The Paper - Рекох већ у тексту о филмовима гледаним у јануару, није то лоше, мада је било елемената за нешто много боље са овим глумцима и тако оркестрираном причом.
Brainscan - Гледао сам давно, био сам мали, било ми је језиво и добро. Сумњам да би сад било исто, заправо има доста проблема у тој причи. Мада опет, не треба је ни схватити преозбиљно.
The Crow - ОК готик акциона фантазија и последњи филм Брендона Лија. Више ме радио кад сам био млађи, али може и сада да се погледа. После је, наравно, изродио масу идиотских наставака који нису ни за сеоске фестивале, а камоли нешто друго.
Maverick - Пре 20 година кад сам ово гледао у тинејџ периоду, било ми је солидно. Волим Мела и Џоди, фино сам се опустио и фино је прошло, али нисам га запамтио као нешто револуционарно нити посебно по било чему. Симпатична, непретенциозна вестерн комедијица.
Speed - Од свега, једино што памтим у вези овог филма, а да није било ужасно, је неколико интересантних нишких синхронизација. Ништа под милим Богом не функционише. Већ сам рекао да ми се Сандра Булок гади, а овај филм је једна од бар петнаестак показних вежби зашто би Кијану Ривс требало да седи кући и меси кифлице уместо што се бламира испред камере. Саосећам са свим што је у животу прошао, слажем се са њим у многим стварима, чак и волим неке његове филмове. Међутим, то га не чини добрим глумцем, а вртоглава популарност овог филма ме је увек саблажњавала, чак и у тинејџ добу. Просто невероватно.
Wolf - Добри и Џек и Мишел и Спејдер, али филм ми није био баш нимало занимљив.
The Lion King - Већ сам више пута писао, није то лоше, али све је украдено и ископирано, стога не могу да делим фасцинацију већине овим филмом. Леп цртеж и лепа музика, не поричем, али што се тиче приче, they lost me at hello. Осим тога, све је од почетка предвидиво.
Wyatt Earp - Прилично лоша верзија приче о обрачуну код О.К. корала. Ништа није врхунско, све је некако до пола и недоправљено. Овде су сви много хтели, много започели, а ништа нису успели. На сву срећу, постоји довољан број добрих до одличних верзија које нас задовољавају.
The Shadow - Паљевина до зла Бога. Може да се заобиђе, што се мене тиче.
True Lies - Једини универзум у коме овај филм може да функционише је онај у коме се схвати као урнебесна комедија. Све остало је чисто просеравање и чиста глупост и нема потребе да уопште објашњавам колико је овај филм по сваком другом основу лош. Десетогодишњаци могу да уживају, као и евентуално тинејџери уз кило манга. Све осим тога би било забрињавајуће.
The Client - Сасвим добар трилер по роману Џона Гришама, добре улоге Сузан Сарандон и Томи Ли Џонса и сјајан деби злосрећног Бреда Ренфроа. Добар низ Шумахера који је укључивао "Falling Down" пре и "A Time to Kill" после, док није дошао "Бетмен и Робин".
It Could Happen to You - Просечна (и испод тога, али свакако не ужасна и грозна) романтична комедија са Николасом Кејџом као пандуром који обећава пола добитка келнерици уместо плаћања рачуна. Када добитак дође у његове руке, он жели да испуни обећање, али девојка му има другачије планове, па ствар долази и до суда. Предвидиво, шаблонски, и не много занимљиво, али није грозно за видети, поготово због добре Бриџет Фонде и солидног Кејџа, пре него што је постао смејурија у сваком смислу. Не шкоди ни Рози Перез у уобичајеној "темпераментна Латино риба" улози. Ништа не губите ако не гледате ово, али нећете ни пожелети да ископате себи очи након што сте то учинили.
The Mask - Култ постоји, али има комедија са Џимом Керијем које су ми драже.
Color of Night - Много је прошло откад гледах ово. Сећам се секса, али морам да поновим да бих видео има ли ту заправо неке супстанце. Такође се сећам да је и песма Лорен Кристи из овог филма била баш велики хит, али све ми је то мало да бих дао озбиљан суд.
Natural Born Killers - Све у овом филму је баш, баш over the top, али то је ваљда и поента код сатире. Има веома добрих улога, веома добрих секвенци, Тарантинов сценарио се може сећи ножем, али нешто ипак недостаје да би се овај филм могао назвати ремек-делом. Вероватно је то немогућност јасног жанровског разграничења. Поштовање Вудију Харелсону који је одиграо Микија, требало је много храбрости за то, ако знамо његову животну причу.
Trial by Jury - Овај филм има баш добру екипу и то ме мами да га погледам, али истовремено забрињава то што и поред такве екипе за њега нисам чуо. Сигурно није ремек-дело, но видећу.
Blue Sky - Нисам гледао, али хоћу, да видим тај други Оскар за Џесику Ланг.
Terminal Velocity - Генерички и веома просечни трилер који благо издижу Џејмс Гандолфини као негативац и Настасја Кински као Рускиња због које Чарли Шин упада у карамбол.
Ed Wood - Солидна биографска драмедија Тима Бартона која се савршено уклапа у његове личне ексцентричности и свеопшту опиченост. Један од потцењенијих филмова овог редитеља, који ипак, ни као такав, не досеже баш не знам какве висине. Све зависи од укуса.
The River Wild - Ово сам гледао, али се уопште не сећам какав је филм.
The Specialist - Наравно да ово није ништа посебно, наравно да је углавном Сталоунов самоејакулат, али не могу да не уживам у сценама са Џејмсом Вудсом, који бриљира у улози циничног, самозадовољног психопате (сцена у којој прави експлозив од оловке је чисто злато), те Рода Стајгера, који јесте добио генерички посао, али је увек добар у готово свему што ради. Круже приче о неким недоличним радњама од стране Слаја током сцене под тушем, али заправо се само радило о томе да је Шерон Стоун оклевала да се скине после толиких филмова у којима је то радила, па су обоје користили помоћ "Black Death" вотке коју је Слају дао нико други до Мајкл Даглас. Једна од прекул немогућих ствари из овог филма ми је била чињеница да Ерик Робертс (који је у животу старији од Шерон Стоун две или три године) убија њене родитеље док је она била дете. Ако сте одрасли уз овај филм, као ја, биће вам симпатичан.
Bullets Over Broadway - Филм није ништа посебно, као и већина Кенигзбергових, али Дајен Вист, која је зарадила свог другог Оскара, је заиста фантастична. Џон Кјузак исто није лош.
Mary Shelley's Frankenstein - Да није било опседнутости Кенета Бране собом, од овог филма би можда и било нешто, овако је толико неповезан, толико све хоће а ништа не успева, толико преамбициозан, да је то просто за жаљење. Де Ниро има пар неких емотивних тренутака као Чудовиште, али се и он на крају утапа у сивило. Баш, баш штета. Оригинални сценариста Френк Дарабонт, чија је верзија много измењена на крају, рекао је "Ово је најбољи сценарио који сам написао, а најгори филм који сам гледао". Све је испало веома лоше.
Interview with the Vampire: The Vampire Chronicles - Овај филм је више успео фрагментарно него као прича у целини. Неке секвенце, неки глумци (попут Тома Круза и Кирстен Данст), неке сцене, неки делови су бриљантни, што није довољно да би то био и сам филм, али свакако није лош и може се погледати и више пута, наравно, са нешто дужом паузом између, осим ако нисте жена која машта да је гризе неко од главних јунака. Онда ћете сигурно често гледати ово.
Leon: The Professional - Одличан, и већ култни акциони филм Лика Бесона који је свету показао Натали Портман. Бриљирају посебно Гери Олдмен и Жан Рено, није то нека посебно оригинална прича, нити има "јој, како монтира" секвенци, али држи пажњу све време. Мени се филм допао сваки пут кад сам га гледао, мада, признајем, нисам доста дуго.
Disclosure - Одличан филм, са изузетком оног сај-фај дела. Добар Мајкл Даглас као човек у небраном грожђу, добра Деми Мур као адекватно опака фам фатал, добар Доналд Сатерленд и остатак његове камариле која покушава да заташка целу ствар. Прави трилер деведесетих. Није за неке филмске антологије, али је наслов коме увек волим да се вратим.
Drop Zone - Весли скаче из авиона. Генеричка акција са Геријем Бјузијем као негативцем.
Nell - До бола претенциозан, а у сваком смислу веома слаб филм, који је са правом заборављен.
Dumb and Dumber - Још једна хит комедија. Добра ствар за време када је настала. Наравно да није не знам шта, али може да прође, има ствари које су и данас смешне.
Legends of the Fall - Можда премелодраматичан, можда препатетичан, можда и још више од тога, али, сто му мука, неке сцене су толико добро режиране и одглумљене, и толико набијене емоцијом, да просто не могу да не волим овај филм. Бриљантни Ентони Хопкинс, адекватни (анти)херој Бред Пит, одлични, задивљујуће сведени Ејдан Квин, и у средишту Џулија Ормонд.
Nobody's Fool - Доста добра драмица са Полом Њуменом у пуној форми.
I.Q. - Волтер Матау глуми Ајнштајна који помаже при смувавању своје нећаке Мег Рајан и Тима Робинса. У суштини је филм безвезна глупост, но Матау мало вади ствар са пар фазона.
The Madness of King George - Иако није врхунски филм у историјском, нити драмском смислу (мада и не покушава да буде), изузетно је забаван и духовит, углавном због звездане поставе глумаца и њихових изузетних наступа, пре свих Најџела Хоторна, Хелен Мирен (обоје номиновани за Оскара) и вазда потцењеног Сер Ијана Холма. Ко воли филмове епохе и жели да се опусти, може слободно да убележи овај филм у тефтер, мислим да неће погрешити.
The Adventures of Priscilla, Queen of the Desert - Већ дуже време ми овај хит стоји на харду, погледаћу у најскорије време, да видим има ли ту ичега осим "сексизма" и "контроверзе".
Dung che sai duk - Ова дистопија смештена у вуксија поджанр је један од потцењенијих филмова Вонг Кар-Ваија. Ако волите његове филмове, препоручујем да погледате и овај.
Пред дождот - Добар филм Милча Манчевског који је био у конкуренцији за врло озбиљне награде, а неке (попут Златне палме) и освојио. Данас је, рекао бих, прича још актуелнија.
The Browning Version - Иако није боља од оригинала са Мајклом Редгрејвом, и ова верзија има својих квалитета, који су пре свега оличени у инспиративној глуми Алберта Финија. Има неколико баш емотивних сцена, које су највећи квалитет овог филма.
Утомлённые солнцем - Допао ми се филм, мада сам гледао доста сличних. Има неколико врхунски одиграних сцена, и глума уопште је махом добра. Сад, питање је како ће се коме допасти историјски контекст. Други део је потпуно непотребан и немогућ после првог. Добитник Оскара за најбољи страни филм и Гран При награде у Кану.
Chungking Express - Нисам га дуго гледао, али ми се онда много допао. Обновићу ускоро.
Clerks - Већ сам писао шта мислим овде. Није лоше.
Death and the Maiden - Сусрет жене са мучитељем из логора и њихова психолошка игра. Није то најбољи филм икад, али је адекватно мучан и потресан, како само Роман Полански уме.
Yin shi nan nu - И ово ми је, за дивно чудо, промакло. Исправићу првом приликом.
Heavenly Creatures - На моје велико изненађење, добар филм са младом Кејт Винслет и Мелани Лински, у режији Питера Џексона док се још није окренуо комерцијали. Чврсто пријатељство између две девојке прети да буде нарушено спољним утицајима, али оне су решене да га по сваку цену очувају, и неће презати ни од чега да то и остваре. Баш сам се пријатно изненадио.
Highlander 3 - Други најбољи филм у серијалу, који дефинитивно није лош, али није ни супер.
The Last Seduction - Трилер који добро функционише, махом због магнетизма Линде Фиорентино, која генерално није не знам каква риба, али овде јој сексепил цури са екрана. Што се тиче приче, није то лоше и прилично се глатко одвија, међутим углавном је дежа ви.
Il mostro - Јако ми је легла ова комедија, прошле године сам је гледао после двадесетак година и на пар места урликнуо од смеха, а то за веома мали број комедија могу да кажем. Лорис и професор су и данас прилично свежи и духовити, уз све мањкавости, којих, дакако, има.
Nattevagten - Прилично добар дански трилер са Џејми фокин Ланистером док је био јуноша.
Once Were Warriors - Сјајан филм о мучној маорској породици, наметнутим улогама и покушају бекства у боље сутра које не долази тако лако. Одличне улоге Темуере Морисона и Рине Овен. И музика је такође прва лига, тако да топло препоручујем да погледате ово.
Una pura formalita - Неочекивано добар филм Ђузепеа Торнатореа о надмудривању писца и полицијског инспектора у станици која прокишњава. Обојица понешто крију, а крајњи резултат зависи од ваше интерпретације догађаја. Мени је легло боцкање старих лисаца Депардјеа и Поланског, атмосфера може да се сече ножем, а Енио Мориконе је (опет) развалио музику.
Shallow Grave - Деби Денија Бојла можда користи познату премису - троје људи проналази торбу пуну пара и има различите визије о томе шта би требало урадити са њом. Похлепа преовладава, а односи између њих бивају трајно нарушени. Свако на свој начин бриљира, и Мекгрегор, и Еклестон, и Фоксова. Цинизам и црни хумор у овој причи су заиста за уџбенике.
Swimming with Sharks - Оно што се на енглеском зове sleeper hit, сјајан мали и непретенциозни филм о ужасима, бескрупулозности и бескомпромисности у холивудској индустрији која не оставља рањенике и не узима заробљенике. Изузетни Кевин Спејси блиста, а помажу му и Френк Вели и Мишел Форбс. Ја сам веома задовољан.
Trois Couleurs: Rouge et Blanc - Гледао сам оба филма, али у последње време обнављао само "Плаво". Не бих да дајем опширне судове пре него што поновим и остале.
Dellamorte Dellamore - Одличан, одличан филм Микелеа Соавија, инспирисан Диланом Догом. Мало више прочитајте овде.
Омиљени СРЈ филмови: нема.
Неке наслове сам сигурно и заборавио. О наставку декаде, у неком од наредних текстова.
Нема коментара:
Постави коментар