20 најбољих филмова које сам ове године први пут гледао у целости

 У тренутку када почињем овај текст, ове године сам одгледао укупно 255 филмова. До краја ће тај број сигурно прећи 260, што није лоше, боље је него прошле, али још увек нисам у потпуности задовољан. Имам неколико идеја за неке наредне текстове, али их још нисам уобличио у глави, те за сада иде уобичајена листа или ретроспектива, с тим што би ми за коментарисање и анализу свих поменутих наслова заиста требало превише времена. Зато сам одлучио да напишем нешто о двадесет филмова који су ми се ове године највише допали, а да сам их ове године први пут гледао у целости. Заправо, рекао бих да сам деведесет посто ствари заиста и гледао први пут, с тим што се одређених делова неких филмова сећам из неког другог времена. Ако се случајно деси да у наредних 7-8 дана одгледам нешто што може на листу, свакако ће ући у преправљену верзију, засад ствари стоје овако. Поређао сам филмове хронолошки, јер би ми за покушај да их рангирам требало више времена него да напишем сам текст, свакако су у питању у најгорем случају солидне четворке, а у најбољем, наравно, чврсте петице. Знам да су ту и неки филмови које је требало одавно да одгледам, неке заправо и јесам макар делимично, али, као што рекох, ово ми је први пут да сам сигуран да сам их одгледао комплетне, стога их уврштавам у ову листу. Ко ме већ прати на Летербоксду, утврдиће да је доста тога овде написаног већ видео, иако се не зове Михаило, негде можда понешто и додам, негде одузмем, али то је у суштини то, време је да се направи пресек најбољег што сам видео у овој години, уз наду да ће у следећој текстова бити много више. Наравно, има и неколико филмова за које тамо нисам писао ништа, те ће осврти на њих бити потпуно нови и свежи.

1. THE GENERAL (1926) - BUSTER KEATON

Овде нема потребе за нарочито дугим уводом (а и освртом уопште), у питању је једна од најбољих комедија свих времена, савршена комбинација интелигентних гегова и импресивних високо ризичних дублова које изводи један од најбриљантнијих комичара икада, легендарна камена фаца, Бастер Китон. Да подсетим, он игра машиновођу Џонија, заљубљеног у своју вереницу, али и своју локомотиву насловног имена. Када га због важности посла одбију на пријављивању у војску Конфедерације, вереница и тазбина погрешно мисле да је кукавица. Међутим, када Јенкији отму локомотиву у којој је случајно и поменута вереница, Џони мора да спасава обоје, заједно са својим угледом и чашћу. Бастер је као мало ко разумео снимање филмова и приступао му са изузетном пажњом и љубављу, те је на фасцинантан начин снимио ову акцију, авантуру и комедију (вероватно једна од првих таквих жанровских мешавина у историји) где је веома детаљно рекреирао период хиљаду осамсто шездесетих и повезао две своје велике љубави - филм и возове (једном је рекао да би, да није глумац, био машиновођа). "Генерал" је кратак али сладак и у 67 минута заиста пружа незаборавну вожњу. Добар и поуздан сценарио, добра глума свих укључених и непрестано узбуђење чине овај филм правом посластицом. Мени је урнебесна чињеница да се људи данас запањују некаквим компјутерским ефектима и дубловима, а притом нису свесни да је постојао човек који је толико пута пркосио смрти у ситуацијама где су секунде одлучивале о његовој судбини. Истовремено, изузетно је смешно гледати самог Бастера који је, заједно са екипом, тако пажљиво осмислио те сцене и беспрекорно испоштовао кореографију, да би потом, са оном вечито озбиљном фацом изгледао тако збуњен оним што се око њега догађа - његови воштани изрази лица у таквим ситуацијама чине чуда. Морам поменути и одличан саундтрек у рестаурисаној верзији, ништа нападно, али доприноси укупном утиску. Ово је био филм који је Бастеру одузео креативну слободу, пошто је на изласку сматран прескупим промашајем, и заиста јесте био скуп, али то само показује колико су и критика и публика још тада биле неспособне да разумеју много веће од себе. Сам квалитет филма је, да будем поштен, вероватно за јаку четворку, али због Бастерове невероватне визије, спектакуларних и заиста опасних стантова, те целокупног пројекта који је буквално скоро пола века испред свог времена, морам да оценим "Генерала" чистом петицом, све друго би било апсолутно непоштено. 

2. METROPOLIS (1927) - FRITZ LANG

Не знам одакле да почнем, "Метрополис" је једноставно ремек-дело на толико различитих нивоа да се плашим да ћу себе сморити док објашњавам колико је важан, револуционаран и пре свега добар. Неки мањи делови приче ми нису баш легли, а пажљивији гледаоци ће их сигурно приметити. Неки ће рећи да покушава да пренесе превише упрошћену и на крају крајева мало смешњикаву поруку, а можда је то чак и истина. Међутим, ово је филм чији квалитети и врлине у потпуности превазилазе његове безначајне мањкавости и креирају заиста монументално дело које и даље чврсто стоји на својим ногама чак и данас, 93 године касније. Штавише, "Метрополис" је епскији, амбициознији, храбрији, упечатљивији и оригиналнији од било ког тзв. епског филма данас који ће гледаоци са довољно година и развијеним укусом заборавити на путу до куће. Замислите визију Фрица Ланга док је снимао ово и услове у којима су радили глумци и екипа када погледате сцене које су на крају снимили. Визуелни ефекти су, као и сама прича, бар 30-40 година испред времена у ком су настали, а ипак, свака сцена заправо функционише и има смисла, почевши од промене смене на самом почетку, где су радници приказани као безимени, безлични делови машине, све до самог краја где се мењају вода и ватра (да не помињем вавилонску кулу и рођење Хела). Сведочанство о величини овог филма је и чињеница да је бар на најосновнијем нивоу немогуће превидети марксистичку перспективу, а опет, филм је пун библијских слика, симбола и алегорија - и функционише из обе перспективе. Још један доказ величине је и тај што је Хитлер толико волео овај филм да је био вољан да зажмури на чињеницу да је Фриц Ланг јеврејин и учини га режимским редитељем. Ипак, идеологија "Метрополиса" је неописиво далеко од фашизма, те је Ланг убрзо побегао из нацистичке Немачке. Постоје сцене где Ланг показује непорециво мајсторство дотле ретко виђено у светском филму, да приповеда користећи само камеру и светлост или таму (то је нарочито видљиво у сцени где Марија бежи од Ротванга). Глума је у највећем броју случајева изузетна, чак и онда када местимично изгледа као пародија због ограничења немог филма. Међутим, Бригита Хелм остварује непоновљиву двоструку улогу која је међу најбољима у првој половини прошлог века, а и Алфред Абел је био сјајан, показавши да се може суздржано глумити чак и у немом филму. Рудолф Клајн-Роге, легенда немачких немих филмова, је имао неких проблема, јер је и он требало да буде суздржанији, али то је тешко постићи кад играте лудог научника у немом филму, тако да не може ни бити нека велика мана. У питању је технички савршен филм који је инспирисао и извршио утицај на толико класика да их је тешко избројати. Постоји бар пет кадрова и сцена које би и сада било могуће приказати као једне од најбољих и најоригиналнијих у историји филма. Толико је обавезних елемената класичног научно-фантастичног филма који се узимају здраво за готово да су многи прелако заборавили да су потекли од "Метрополиса". У питању је филм који не престаје да инспирише и никад неће бити надмашен. Ако вас неко пита шта не ваља са данашњим филмовима, реците му да студенти филма и такозвани филмофили који одбијају да гледају црно-беле филмове зову дилетанте без талента "режисерима са визијом" притом не знајући ко је Фриц Ланг или Андреј Тарковски (срећом знају за Стенлија Кјубрика, зато што му се име стално помиње, али то је отприлике то).  

3. ZANGIKU MONOGATARI (1939) - KENJI MIZOGUCHI 

Знате како свако коме су филмови заиста у крви и посветио им је важан део свог живота (било пишући и причајући о њима или само их гледајући баш дуго времена) увек дубоко у себи има неку малу амбицију да такође и режира своје филмове и пише сценарија за њих? Не дешава се често, али с времена на време наиђе филм после кога можемо само да кажемо "Кад бих само ја могао да снимим нешто овако, могао бих да умрем на миру после тога". За мене је "Прича о последњој хризантеми" (по енглеском преводу) један такав редак филм. Чињеница да је Кенђи Мизогучи снимио ово остварење 1939. године, још увек релативно млад, ми је тешка за појмити. Ја јесам очекивао добар филм, али оволико добар, то никако. Мизогучијеве старе бољке га муче и овде, у питању је љубавна прича, али под јаким утицајем класних и друштвених фактора, сваки успех и свака срећа се крваво плаћају. Прати се размажени усвојени син познатог глумца који има амбицију али нема талента да такође постане познати глумац, али нико од колега не сме то да му каже због имена већ га осуђују иза леђа, а са њим је једино искрена дадиља његовог полубрата по оцу, која га тако учи скромности. Сцена где њих двоје једу лубеницу и деле искрена осећања је једна од најнежнијих које сам икад видео, где је он одушевљен што га она третира као нормалну особу, а она што јој он поклања пажњу иако је нижи слој од њега. Никакви трикови, ништа лажно и монтирано, само топла људска сцена и изражавање осећања. Изузетан радосни тренутак за њих обоје и једна од нежнијих сцена у историји филма. Међутим, Мизогучијеви филмови нису настали од радости и немају полазиште у њој. Сви су дубоко укорењени у јапанским обичајима и конвенцијама и редитељ се обично бави истраживањем бола и патње коју они (намерно или не) узрокују. Класа и сталеж све диктирају, па је тако немогуће венчати се због љубави ако је изван статуса. Мушкарци живе у сенци својих очева, а жене морају да жртвују себе ради успеха својих мужева кад то услови налажу. Филм најпре покушава да слави супротстављање увреженој традицији и очекивањима, при чему се свесно бира игнорисање друштвених норми. Међутим, друштво има начина да, кроз неколико механизама, увек повуче људе назад и очува своје проблематичне тенденције, нарочито у ситуацији где је мужевљев успех плаћен жениним сузама. Тешка времена чине људе бесним и огорченим, а новац одређује понашање, јер живот без брига мора да се плати. Ово је, сасвим могуће, ултимативна жртва једног филмског лика (да не откривам, гледајте па ћете схватити). Диван филм ненаметљивог стила, довољно спор да лепо развије ликове и довољно брз да има радњу, који ће вам сместити кнедлу величине песнице у грло, али ће вам живот бити богатији после овог искуства. Плаче ми се кад видим шта малоумни либтарди и такозвани радикални феминисти раде светском филму зарад неког "указивања на проблеме", "омоћења" и слично. Гледајте Мизогучијеве филмове и ту ћете видети све што треба да видите о правим и реалним женским проблемима и како направити филм у коме се исти третирају. Радујем се и осталим Мизогучијевим филмовима које треба да погледам, јавља ми се да ово није једини пут да ћу имати осећај да је ово "тај филм" после кога не би било штета одселити се.

4. ONLY ANGELS HAVE WINGS (1939) - HOWARD HAWKS

Ово је оно што сам чекао целе године. Постоји неколико ситних мана у филму, али био бих најситничавије копиле кад бих расправљао о њима након чистог задовољства и радости коју ми је приуштио овај филм. Ово је Златно доба Холивуда у пуном сјају и могло је оволико да успе само у рукама једног човека, Хауарда Хокса. Он је заслужено познат по многим другим филмовима, те овај некако неопажено пролази испод радара кад се помињу његови успешни наслови. Истина је, међутим, да је ово подједнако квинтесенцијални Хокс колико су то и "Рио Браво", "Велики сан" или "Силом дадиља" (идиотски превод за "Bringing Up Baby"). Прича о менаџеру компаније за ваздушни саобраћај који је принуђен да ризикује животе својих пилота да би закључио важан уговор и да поново размисли о романси кад се кабаре певачица заинтересује за њега комбинује авантуру, драму, комедију, трагедију и романсу - и све се савршено слаже и уклапа. Са мање способним режисером у седлу, све је могло веома лако да се распадне, али је Хауард Хокс знао шта треба да ради и како да извуче најбоље из својих глумаца. Наравно, све је лакше кад имате такву глумачку екипу - Кери Грант, тврђи него обично, али још увек отмен и јединствен као и увек, Џин Артур која је у сваком погледу апсолутно божанствена, и кад пати и кад пева за клавиром, Томас Мичел, вероватно највећи карактерни глумац у историји Холивуда, Рита Хејворт у својој првој великој улози, мање гламурозна него иначе, али привлачна и фантастична као и обично, звезда немих филмова, Ричард Бартелмес, који је био подједнако добар и у звучним остварењима, просто нема шта да вам се не свиђа. Могао бих још да пишем о квалитету сценарија, те чистој перфекцији неколико сцена, нарочито током прве половине, али мислим да сви треба да гледају овај филм и сами га доживе. Потцењен и слабо помињан, али свакако спектакуларан филм, без икакве сумње. 

5. THE NAKED SPUR (1953) - ANTHONY MANN

До сада сам одгледао дванаест филмова Ентонија Мена (плус два историјска спектакла још на самом почетку деведесетих, те их се и не сећам најбоље) и још увек нисам видео филм коме се искрено не дивим. Човек заиста припада шачици америчких редитеља са најбољим филмографијама које познајем. Овладао је режијом или криминално потцењених ноар филмова или вестерна за које многи не знају, а још мање причају о њима, а заправо су јако квалитетни. "Гола мамуза" свакако није изузетак, у питању је мало ремек-дело у коме сам бескрајно уживао. Прича је релативно једноставна и не звучи као ништа специјално - цинични ловац на уцене жели да приведе убицу правди, али мора да се удружи (иако не својом вољом) са још двојицом људи - дугогодишњим копачем злата и дезертером, тако да њих тројица почињу дуг и тежак пут, заједно са дружбеницом убице, покушавајући да се међусобно надмудре, док новац од награде непрестано стоји између њих. Пре свега волим чињеницу да ликови нису нимало црно-бели, Мен и његови писци су заиста уложили време и правилно развили све ликове, дозвољавајући нам да знамо таман колико треба о њима током 91 минута трајања овог напетог филма.  Има само пет ликова у филму, не рачунајући неколико Индијанаца, и то функционише савршено, јер видимо све што нам треба да се удубимо у причу и заинтересујемо. Фантастична група глумаца је у питању - Ентони Мен је једини редитељ уз Алфреда Хичкока који је имао петљу да истражи тамнију страну Џејмса Стјуарта (не рачунајући улогу негативца у "After the Thin Man") и овај је због тога постао бољи глумац. Он је главни лик, али је далеко од потпуног моралног чистунца, што га и чини комплексним и интересантним. Роберта Рајана је милина гледати као лукавог, кикотавог негативца који покушава да посеје семе раздора међу екипом, феноменално дочарава овог мајстора манипулације, уз то изговарајући неке од најбољих реченица у филму. Милард Мичел, дискретни херој вестерн жанра игра своју улогу искрено и директно, немерљиво доприносећи својим вицкастим упадицама и меморабилним реченицама. Ралф Микер је сјајан као рашчињени војник који има сопствене планове, који игра наметљивог и сумњичавог, али на крају крајева симпатичног лика са великом уверљивошћу. Џенет Ли изгледа прелепо у улози која је вероватно најнезахвалнија од целе петорке, али она свеједно успева да јој колико-толико удахне живот и представи емоционални вртлог у коме се налази њен лик. Заиста феноменална екипа глумаца. Такође ми се веома допада чињеница да је овај филм пре свега драма, психолошке игре и утицај похлепе, страха и неповерења на људе су приказани на тако зрео начин да сам уживао у сваком тренутку. Додајте ту и изузетну фотографију која у први план истиче безакоње и оштрину Стеновитих планина, као и одличан саундтрек, и добија се један од најбољих вестерн филмова о коме нико не прича. Заиста ми се много, много допада (у случају да већ нисте могли то да закључите). 

6. ORDET (1955) - CARL THEODOR DREYER

Нисам баш био сигуран како адекватно оценити Дрејерову "Реч", али после краћег размишљања сам сигуран да би све сем петице било неправедно (да не кажем бласфемија). Прича о уваженом оцу и његова три сина у Данској пре око 100 година - једном који не верује у Бога, али има побожну жену, другом који верује да је реинкарнирани Исус Христ након излагања филозофским књигама, и трећем који је заљубљен у ћерку кројача који припада екстремнијој хришћанској фракцији је један од најбољих филмова о вери које сам икада имао задовољство да погледам. Посебно тешка ноћ у којој жена треба да роди своје треће дете ће покренути многа тешка питања за чланове обеју породица, новог свештеника и доктора атеисту. Најбољи аспект овог филма је његова могућност да добро сагледа све стране и перспективе и постави важна питања а притом ниједног тренутка не звучи нападно нити филозофски. Међутим, прилично је спор и вероватно ће бити заморан и помало досадан просечном гледаоцу. Ипак, у питању је филм који тера на размишљање, приморава нас да се суочимо са сопственим сумњама и откријемо шта нам је најважније. Сценарио је фантастичан а заснован је на позоришном комаду Каја Мунка, пастора ког су касније убили нацисти. Феноменалан у својој једноставности, овај филм је показна вежба из суморне атмосфере, па ипак, захваљујући Дрејеровом мајсторству, може се осетити да ни у једном моменту није лишен душе. Прича која подједнако добро функционише и на даскама и на платну захваљујући својој филмичности ће вам пружити изузетно искуство без обзира у шта верујете. Са техничке стране, у питању је дефинитивно један од филмова са најбољом композицијом кадра у историји, изванредно дело на свим нивоима. Глума је одлична, као што бисте и очекивали од Дрејеровог филма. Претпостављам да је једино питање како ћете реаговати на све што се дешава, у зависности од личног становишта по питању вере и религије, пошто се квалитет у сваком аспекту иначе заиста не може порећи. Посебна моћ коју има (и главни разлог зашто је ремек-дело) је то што би био подједнако моћан и са потпуно другачијим (или бар двосмисленијим) крајем (можда би ми се такав крај чак више и свиђао, а можда већ и јесте такав, с обзиром да је поглед на самом крају благо речено сумњив). Изврсно је видети утицаје Достојевског у овом филму и разумети да су Ингмар Бергман и Андреј Тарковски почели истраживање религије уз Карла Теодора Дрејера. Ово је уметничко дело које истовремено успева да буде депресивно и оптимистично и које ће сигурно остати са вама дуго после одјавне шпице.

7. KANAL (1957) - ANDRZEJ WAJDA

Средишњи део незваничне ратне трилогије Анџеја Вајде је прича о варшавском устанку и малој јединици људи које предводи поручник Задра, присиљеној да се повуче пред надолазећим нападом Немаца. То нерадо чине, свесни да би то значило да су признали пораз, али с обзиром да су одсечени од другова, одлучују да ипак послушају наређење. Ипак, њихов покушај да избегну смрт и патњу се испоставља безуспешним, пошто канализациони систем испада подједнако паклен и кошмаран као и тло изнад њега. Сам редитељ Вајда је био члан пољског покрета отпора и учествовао у устанку, тако да је био сасвим добро упознат са атмосфером очаја која је тако сјајно приказана у филму. Његово највеће достигнуће је креирање изванредно напете атмосфере и феноменалних, комплексних ликова за које се може навијати и до којих нам је заиста стало, иако филм траје само деведесет минута. Сценарио је одличан, не траћи време испразним флоскулама, пружајући нам приче обичних људи и војника заробљених усред ратног ужаса какав нико до тада није видео. Филм је лишен уобичајене претеране комунистичке пропаганде карактеристичне за земље под њиховом влашћу. Томе доприноси чињеница да је филм снимљен после смрти Јосифа Стаљина и смене стаљинистичког режима Болеслава Бјерута. Неки чланови глумачке и сниматељске екипе су заиста и учествовали у самом устанку и њихова права животна искуства су убачена у филм. Пре него што је филм снимљен, очекивало се да ће филм славити хероје устанка и њихову борбу и отпор. Анџеј Вајда се определио за другачији приступ и снимио филм који је клаустрофобичан, мрачан, смрдљив и потпуно реалан. Са те стране, можда је могуће упоредити напетост која се осећа у ваздуху са још једним ремек-делом, филмом "Das Boot". Читава глумачка екипа предвођена Терезом Ижевском и Тадеушом Јанчаром је фантастична. "Канал" је заслужено био велики хит по изласку и остаје подједнако моћан и свеж чак и после 63 године. 

8. LETYAT ZHURAVLI (1957) - MIKHAIL KALATOZOV

Још једно невероватно искуство које сам толике године безразложно одлагао. У питању је један од најлепше снимљених филмова које сам гледао, једна од најбољих ратних драма које сам гледао и свакако је у мојих омиљених 100 филмова свих времена. Нећу рећи превише о радњи самог филма да не бих покварио јединствено гледалачко искуство, али могу рећи да је у питању на много начина револуционаран филм. Он садржи једну од првих употреба камере из руке, захваљујући изврсном директору фотографије, мајстору Сергеју Урусевском. Стаљинов култ личности је ослабио у време кад је снимљен овај филм, тако да је то била прилика, као и у случају "Канала" да се не направи типично пропагандно остварење, већ веома реалистична и суморна слика рата и последице које он неизоставно оставља на животе људи. Филм је приказао многе непријатне аспекте рата (као да пријатни уопште постоје) по први пут, као што су црна берза, ратно профитерство и избегавање мобилизације. Ово је такође и филм који је устоличио Татјану Самојлову и утврдио њен статус највеће глумице Совјетског Савеза, и то потпуно заслужено, јер је напречац освојила читаву Европу са само 23 године старости. Не постоје речи да се опише њена глума нити лепота, а игра светлости и сенки на њеном лицу је нешто најбоље што ћете видети тог дана, недеље, месеца, па и године, кад год будете гледали филм. Спектар емоција које доживљава током 95 минута овог филма је потпуно спектакуларан, само глумица изузетне моћи трансформације може да убеди гледаоца у истинитост свега тога (три године касније, снимила је са Михаилом Калатозовом још једно ремек-дело "Непослато писмо"). Све у свему, да не давим превише, дугујете себи да што пре погледате овог освајача Златне палме и молим вас да то учините што пре. 

9. NAZARIN (1959) - LUIS BUNUEL

Још један фантастичан филм из кухиње Луиса Буњуела који се бави његовим вечитим оптерећењем, лицемерјем везаним за морал и религију. Један од његових омиљених глумаца, Франсиско Пако Рабал игра улогу оца Назарија, сиромашног свештеника аскете који покушава да примени праве хришћанске принципе у стварном свету, праштајући свима и не реагујући на неправду и зло које му се чини. Након неочекиваног сплета околности, принуђен је да напусти место где је живео и почне да проси да би преживео. Прате га две верне проститутке и заједно са њима, он доживљава многе авантуре и присуствује многим догађајима који ће га из темеља потрести и натерати да се преиспита кад укапира да свет ипак већински не дели његова убеђења. Не знам како бих ефикасно анализирао овај филм без огромних спојлера, али могу да кажем да нисам у потпуности сигуран какво је становиште самог Буњуела у целој ствари и везано за све догађаје. Сви знају да је био отворени атеиста који је презирао организовану религију и користио сваку прилику да посрами свештена лица на сваки начин, али не верујем да је презирао веру искреног човека. Просто мислим да је веровао да је потребан много активнији приступ да би се нешто заиста променило у свету, јер дефинитивно није довољно бити само чистог срца и позитивних мисли. Чисто срце Дон Кихота оличеног у оцу Назарију је беспомоћно наспрам поквареног света, а опет нисам сигуран ни да је сам главни јунак у потпуности ослобођен критике бар неких аспеката такве вере - очигледно је да неефикасна доброта није довољно добра. Слепа вера поменутих сестара се такође критикује, јер ни Беатрис ни Андара нису способне да уче из трагедија које се дешавају оцу Назарију. Можда режисер жели да каже да је љубазност у овом филму бескорисна и несврсисходна јер долази од вере, или да је свештеник свестан своје узалудности у таквом свету тек на самом крају. Свеприсутни су иронија и хумор као и увек код Буњуела. Има много могућности и интерпретација, једино је сигурно да треба гледати "Назарена" јер ће вас натерати да мислите и преиспитате у шта заиста верујете. Уз све што се сада дешава у свету, потребније је него икад да учврстите своју веру или је бар озбиљније преиспитате. Пако Рабал је феноменалан, као и Марга Лопес, истакнута мексичка глумица, позната по теленовелама у каснијим годинама, али и Рита  Маседо као "ружна сестра" Андара. Још један у низу Буњуелових драгуља, свакако, иако, бар за мене, није баш на нивоу "Виридијане" и "Лепотице дана". 

10. O PAGADOR DE PROMESSAS (1962) - ANSELMO DUARTE

Одличан филм који је режирао Анселмо Дуарте и освојио Златну палму 1962. године, оставивши иза себе неке изузетне редитеље и импресивне филмове. У питању је остварење са веома једноставном причом о веома сложеним и комплексним темама које видим истовремено као апотеозу вере доброг човека и снажну критику и осуду религијског фанатизма. Главни лик је наивни човек по имену Зе, кога игра Леандро Виљар, одлучан у намери да одржи обећање паганској богињи која одговара хришћанској Св. Барбари, која је, по његовом схватању, излечила његовог верног пријатеља, магарца по имену Николас, и унесе тешки дрвени крст у цркву посвећену овој светитељки. Он хода пешака са својом женом скоро 50 километара и чини све да стигне, али сви око њега делују као да погрешно разумеју његове добре намере, што му чини поменути пут веома тешким, но не намерава да одустане ни по коју цену. Разни локалци временом постају умешани у целу ствар из неких својих разлога, што, наравно, још више компликује ствари, укључујући једног макроа, једног новинара, те групу пагана и хришћанско свештенство. Важно је добро разумети везе између старе и нове религије да би се правилно ухватио контекст, али немојте да вас то одбије, није посебно тешко за праћење. Посебно имајући у виду да све функционише готово савршено - од веома упечатљиве црно-беле фотографије и сјајне глуме свих укључених до једноставног али ефектног сценарија који пружа оштар социјално-политички коментар. Након скоро 60 година, овај филм је још увек свеж и оштар као некада и заслужено се налази међу најбољим бразилским филмовима икада снимљеним. Борба за веру појединца је овде централно питање, и човек не може да се не запита вреди ли уопште борити се у ситуацији где Зе до Буро донкихотовски треба да крене против целог света у малом, предвођеног католичким свештеницима који су овде главни зликовци. Намеће се још неколико важних питања, и жири у Кану је то адекватно препознао, без обзира на неке стварно изузетне филмове наспрам овога.

11. THE HAUNTING (1963) - ROBERT WISE

Ово је сигурно један од најбољих класичних филмова о уклетој кући (од свих којих могу да се сетим, мени се више свиђа једино "The Innocents" Џека Клејтона). Заснован је на класику модерне хорор књижевности Ширли Џексон "Уклета кућа на брду" и успева да константно одржи осећај нелагоде и језиву атмосферу коришћењем злокобне нарације и ужаснутих израза лица својих протагониста. Гласови и звукови су заслужни за већину језе, с обзиром да се доста тога састоји у наговештајима и могућностима гледалаца да визуализују, доста тога је имплицитно, а мало се шта види. Ипак, то не значи да филм није вредан, напротив. Кућа изгледа и те како живо, и у тој атмосфери заиста није тешко помислити да мртви не мирују и да имају шта да кажу живима који су дошли да истражују. Ликови су дубоки и реални, а доста интеракција се састоји у разговорима где се сазнаје више о сваком од њих. Фотографија доприноси осећају отуђења и усамљености што је кључно за успех оваквих филмова. Филм (као уосталом и књига) пружа могућност за интерпретацију у којој је главна ствар нервни слом који узрокује све "халуцинације" о уклетој кући. Ширли Џексон је то децидно порицала и увек је говорила да се свакако ради о натприродним феноменима, али мени се свиђа што ова прича плеше по танкој линији и што дозвољава другачију интерпретацију, доприносећи вишеслојности и квалитету филма. Наравно, све почиње од сјајне глуме, пре свега Џули Харис и Клер Блум, мада су и мушкарци значајно допринели целој ствари. Ово је очигледно, што би рекао наш народ, мајлстоун и бенчмарк у снимању хорор филмова, пошто се може јасно видети колико су структура приче, углови камере, монтажа и други елементи утицали на практично све што је на ту тему касније снимљено. Што је најбоље, Роберт Вајз је ово режирао тако да и после 57 година делује запањујуће свеже и оригинално. Једини мањи проблем који сам имао је дизајн звука, али и са тим је ово изненађујуће одличан филм. Молим вас и кумим, немојте гледати ужасни римејк Јана Де Бонта, све ће вам се смучити.

12. KOZIJAT ROG (1972) - METODI ANDONOV

"Козји рог" је феноменални бугарски филм где концепт "мање је више" функционише савршено. Проста прича о освети козара чију жену силују и убијају Турци пред очима њихове мале ћерке, коју затим отац одгаја као дечака да би била немилосрдна и побила четири крвника када за то дође време. Све иде по плану и као подмазано док се не умеша заљубљивање и сексуално буђење. Филм функционише на толико нивоа баш због своје једноставности - дијалози су потпуно сведени, чак бих рекао минимални, без непотребног брбљања тако карактеристичног за холивудске филмове, фотографија је прелепа, звуци су аутентични, глума двоје главних ликова изванредна. Мисија да се гледалац смести у Бугарску од пре неколико векова је апсолутно успешна и овај филм се са правом сматра једним од најбољих бугарских филмова свих времена. Интересантно да је био велики хит у Шпанији због неколико кратких сцена голотиње која је у то време била цензурисана од стране Франкових власти. Штета што је заиста изузетни редитељ, Методи Андонов, умро само две године након снимања овог сјајног филма. Понашање човека силно обузетог жељом за осветом временом постаје прилично застрашујуће и Антон Горчев је то дочарао фантастично, а имао је истог таквог помагача у Катји Паскалевој у улози Марије. Пада ми на памет Бергманов "Девичански извор" као сличан наслов, мада ипак мало сложенији због укључених религијских елемената и тонова. Међутим, "Козји рог" је такође изузетно вредан филм и заслужује да се посматра као прави европски класик што уистину и јесте. Чиста визуелна поезија, рекао бих.

13. UNA GIORNATA PARTICOLARE (1977) - ETTORE SCOLA

На дан прве Хитлерове посете Италији, док је већина људи на паради, проста и сентиментална жена лојалног фашисте упознаје и спријатељује се са комшијом који је прогоњени геј радио водитељ. Проводећи дан заједно, обоје уче да уважавају перспективе оног другог, с обзиром да се обоје осећају потлаченим на различите начине и имају више заједничког него што мисле. Заиста топао и одличан филм где и Марчело Мастројани и Софија Лорен играју ликове ван уобичајеног калупа и, узевши у обзир све околности, то раде феноменално - он би могао да изгледа немужевно а она непривлачно само у одређеној мери, филмски радници ипак нису мађионичари. Они прихватају своје ликове и обогаћују их хуманошћу и искреношћу. У питању је филм који паметно комбинује драму са хумором и оптуживање са прихватањем. Када посебан дан прође, све се враћа у "нормалу", али ни Антонијета ни Габријеле никад не могу бити исти. Све одговара периоду и атмосфери, укључујући сепија фотографију, у питању је вредан историјски документ кад је у питању начин живота, упркос неколико мањих анахронизама. Са правом је изабран међу сто италијанских филмова за чување и освојио је више награда те године, укључујући и Златни глобус. Веома га топло препоручујем, тако је непосредан и искрен да нећете имати другог избора сем да уживате. Један фан фект за крај, Алесандра Мусолини која игра Антонијетину ћерку Марију Луизу је Софијина старија сестричина у стварном животу. Њена сестра, Марија Шиколоне, била је удата за Романа Мусолинија који је био џез пијаниста, а уједно и Бенитов син. Не кажу џабе да уметност имитира живот. 

14. THE BROOD (1979) - DAVID CRONENBERG

"Легло" је јасан знак Кроненберговог преласка у зрело доба, пошто ће снимити своја највећа ремек-дела осамдесетих година, али ово је такође фантастичан филм који заслужује да се гледа више пута. Кад је у питању винтиџ Кроненберг, једноставност је име игре, он воли да прича своје приче у оквиру деведесет минута трајања, а напетост коју постиже је истински чудесна и мало са чиме може да се мери. Инспирација за овај филм му је дошла док је пролазио кроз изузетно тежак и болан развод, што значи да би чинио изузетан дупли програм са филмом "Поседнутост" Анџеја Жулавског. У питању је прича о човеку који покушава да разоткрије технике терапије коју на његовој жени примењује неконвенционални психијатар усред серије бруталних убистава. Филм функционише изузетно добро и на нивоу метафоре и као чист телесни хорор, пружајући паметне наговештаје током читавог трајања да би све кулминирало бруталним и експлозивним крајем. Глума је апсолутно врхунска, гледао бих старог алкоса Олија Рида у било чему, а овде је бриљантан као психијатар који своје пацијенте лишава беса неконвенционалном терапијом, додуше понекад са неочекиваним последицама. Заиста изврсна суздржана глума са његове стране. Саманта Егар је невероватна као измучена жена (једини њен филм који сам досад видео је "Скупљач" Вилијема Вајлера, где је бриљирала поред Теренса Стемпа). Арт Хиндл је сјајан као човек који покушава да разоткрије и мистерију и бизарног психијатра за добро своје ћерке. Синди Хајндс пружа једну од најубедљивијих и најреалнијих дечјих улога у трилеру/хорору које сам икад видео (једина конкуренција јој је Линда Блер пре Пазузуа). Све се слаже и све функционише, уживао сам у сваком тренутку док сам гледао како паметно Дејвид Кроненберг приступа материји. Ако постоји нешто што би могло да буде и боље, морам напоменути да, иако се апсолутно никад не жалим на буџет нити обраћам пажњу на то, одређене језиве и крваве сцене би свакако биле боље са додатних пар стотина хиљада за пеглање. Такође морам да напоменем (веома мали спојлер) да отисци прстију после првог убиства више нису помињани. Осим та два мала недостатка, нема се шта приговорити, опасан је филм и види се да га је снимио млад, енергичан и изузетно талентован редитељ који ће пуни потенцијал достићи у наредној декади. Питам се где се изгубио, пошто маторац који му је украо идентитет у овом веку уопште не личи на њега. 

15. ANGST (1983) - GERALD KARGL

"Angst" је вероватно најпрецизнији увид у ум серијског убице икад забележен на филму и чини одличан дупли програм са филмом "Хенри: портрет серијског убице". Најбриљантнији део филма је нарација попут директног преноса из главе убице кога је изузетно одиграо Ервин Ледер који је већ био феноменалан у још једном клаустрофобичном ремек-делом "Das Boot". Оно што је за мене фантастично је што овај филм успева да буде шокантно перверзан и истински грозан а да притом скоро у потпуности избегне сплатер и крволиптање. Изврсни редитељ Каргл је успео да искреира заиста узнемирујућ филм који побуђује високе нивое анксиозности само уз помоћ инвентивних начина снимања, користећи изузетне углове камере и другачије технике снимања на веома интелигентан начин. Сваки глумац је допринео квалитету филма, али ово је без сумње филм у коме бриљира Ервин Ледер у улози своје каријере. Изврсна студија карактера која показује да не морате имати јасан мотив да бисте били психопата и убица (многи филмови праве грешке у том сегменту) и волим што филм није, како кажу Англосаксонци, изабрао лакши излаз као што многи чине. Свидело ми се и то што је злочинац прилично неспособан - треба му баш доста времена да савлада бабу, богаља и изузетно лепу девојку) што је учинило целу ствар веома реалном. И тај невероватни саундтрек - знао сам да је Клаус Шулце генијалац, али ово је заиста нешто посебно. Делови у којима убица френетично шпарта кроз кућу и покушава да се побрине за једног по једног члана породице су нешто ретко виђено, исконски језива и атмосферична мелодија. Заправо се осећам ужасно што ми је оволико требало да погледам овај филм, али претпостављам да никад није касно за овако нешто. Осећам се још ужасније што знам да је огроман неуспех овог филма уништио Каргла и физички и психички и да није ништа друго режирао после тога, чак и данас одбија да говори и даје интервјуе на тему филма, иако је најзад дочекао да после толико година буде признат као оно што јесте, а то је ни мање ни више него ремек-дело. 

16. PISMA MYORTVOGO CHELOVEKA (1986) - KONSTANTIN LOPUSHANSKY

Блиски сарадник Андреја Тарковског, гласник апокалипсе (не библијског откровења него пропасти света), Константин Лопушански, режирао је овај филм 1986. године када су нуклеарне катастрофе биле стварност, али се питања која је поставио не односе само на тадашњи свет, напротив. У питању је и по самој поставци и по идејним порукама прилично једноставан филм, али филм који поставља права питања и који хвата праву атмосферу међу људима након таквих дешавања - жестоко безнађе, жестоко преиспитивање и нешто мало провучене наде, која ипак мора да постоји код Руса, ма колико не била утемељена на реалним показатељима. Мени се чини да сам делове овог филма као мали хватао на телевизији, јер ми је јако позната ова жућкаста, јефтина сепија која доминира у филму. Свет ништавила и људи који лутају по рушевинама и преиспитују судбину нуди моћније слике и импресивније сет писове од било чега што је Холивуд избацио на задату тему, а и сам Лопушански ће "одбранити докторат на тему" три године касније у свом "Посетитељу музеја" који је још бескомпромиснији и одлучнији у схватању да за модерног човека нема наде нити излаза. Овде је у средишту пажње научник, лауреат Нобелове награде за физику, који верује да се рат завршио и да има наде за будућност света, пише писма своме сину до кога не може да дође и тражи лек за озрачену жену. Ипак, тешко је функционисати у разрушеном свету, нарочито у ситуацији где му нико не верује и сви мисле да је наступио крај света и да је човечанство потпуно пропало. Главни лик тумачи изузетни Ролан Биков, а и други глумци заиста свесрдно помажу да ово буде веома успешан филм који и те како тера на размишљање. Немогуће је не дивити му се на више нивоа, од визуелног до атмосфере која је јединствено чемерна и свеобухватно необећавајућа, како и приличи свету после нуклеарне катастрофе. Сем мука неколико ликова и њихових контемплација овде нема некакве преконкретне радње, а још мање обрта и твистова - ово је пре свега филм у коме је главна компонента поменута атмосфера, али то уопште не ослабљује утисак, нити сам филм, напротив. Заједно са поменутим "Посетитељем музеја", у питању је савршени double feature, четири сата која можда највише пасују у ово доба карантинске атмосфере, лажи и дезинформација. Као што се ретко ко весели попут Руса, тако ретко ко уме и да дочара безизлазност ситуације попут њих, што се одлично уклопило у причу овог филма.

17. DUNG CHE SAI DUK (1994) - WONG KAR-WAI

Напомена: Гледао сам редукс верзију "Пепела времена", те сам несвестан разлика у верзији из 1994. године, а такође нисам читао ни књигу која је наставак овог филма. 

Наративна структура овог филма је доста тешка за разумевање и прилично варљива - пет кратких прича са испреплетаним ликовима које наизглед повезује само један од њих. Ујанг Фенг је циник сломљеног срца који проводи дане у пустињи и посредује између изузетних мачевалаца и оних који траже освету и вољни су да за њу плате. Кроз пет временских периода у изгнанству, Ујанг испреда приче о неузвраћеним љубавима и изузетним, необичним чиновима храбрости његових клијената. Овај филм делује као припадник вуксија поджанра, али је (као и обично кад је Вонг Кар-Ваи у питању) пре свега у питању љубавна прича један кроз један. Фотографија је заиста невероватна, саундтрек је величанствен, а стилизација ће, заједно са збуњујућом причом, сигурно у старту одвратити неке људе, јер ће деловати као сувише артси-фартси и претенциозна. Међутим, ако вам се свиђа Вонг Кар-Ваи, његови емоционални ролеркостери су ваша шоља чаја и ако знате шта доносе и пружају, гледајте овај филм отвореног ума и гарантујем да ће вам се свидети. Писање о томе колико су добри глумци је прилично непотребно - фантастично удишу живот својим ликовима који су сломљени људи који иду различитим путевима и стижу на одредишта другачији него што су били, а опет неиспуњени. Ликови су дефинисани по томе како се повезују и комуницирају са другим људима, а још важније, шта према њима осећају. У питању је романтична прича у којој су људи сведени на нагоне који их терају не само да реагују (или не) на одређени начин, већ да по њима и живе. У питању је веома елегантан филм који ће сигурно оставити дуготрајан утисак и за мене је био посластица првог реда. Међутим, упозоравам да је ово врло могуће најтужнији филм који је снимио Вонг Кар-ваи, а знате да је озбиљно кад то кажем. 

18. TASOGARE SEIBEI (2002) - YOJI YAMADA 

Немам речи да опишем колико је овај величанствени филм заслужио све награде које је освојио. Лирска поетска драма о части и љубави у маниру незаборавних класика Масакија Кобајашија који буде најдубље емоције гледалаца. Све је ту - политика, класни систем, кодекс самураја, морална дилема, етичка борба и неисказана осећања. Ако сте мислили да се са врло мало акције не може снимити добар самурајски филм, размислите поново. Главни квалитет филма је фантастични сценарио који у једном тренутку чак успева да референцира и "Апокалипсу сада", прича је феноменална, период је сјајно рекреиран и гледаоци су од самог почетка увучени у ову горко-слатку причу. Сваку радост прати туга, сваку срећу меланхолија, а сваки успех лични лом. Хиројуки Санада игра дивну улогу насловног хероја тумачећи га као човека са снажним осећајем за част и морал, притиснутог дилемама у свету у коме те две категорије не вреде превише, који је, као и сваки човек од крви и меса, са друге стране распет неисказаним осећањима (која га управо поменути кодекси спречавају да искаже). Свако ко се икад самопреиспитивао и мучио ће се у томе пронаћи. Рие Мијазава је подједнако импресивна као предмет његове наклоности која се бори са сопственим проблемима, али и други чланови глумачке екипе подједнако доприносе успешности овог стварно великог филма. Могао би да се напише читав есеј о конфликтима са којима се суочава главни јунак,  нарочито о вези између личне и друштвене части, али потрошио бих много времена а многима ускратио задовољство да овај филм опуштено погледају. Овако га само од срца препоручујем, заслужио је да буде номинован за Оскара за најбољи страни филм без икакве сумње. Учините себи услугу и што пре га погледајте, молим вас.

19. SHI (2010) - CHANG-DONG LEE

Тешко је објаснити зашто је тачно овај филм оно што јесте. Прошло је доста времена откако сам гледао овако дирљив и сурово реалан филм. Азијски филмови имају обичај да мало претерају са емоцијама, али то овде није случај, а опет је у питању један од најемотивнијих и најпотреснијих филмова које сам гледао последњих година. У питању је прича о старијој жени која се уписује на курс поезије усред суочавања са чињеницом да је њен унук тинејџер починио гнусни злочин, али и да јој је дијагностикован рани стадијум Алцхајмерове болести. Има задатак да до краја курса напише песму, а оптерећена је прогресивним губитком памћења - прати се њена борба да нађе лепоту у свету који је све сем лепог. У питању је спор филм, фитиљ који гори без експлозије, свет осликан изузетно суморним бојама у коме сиромаси и они који вредно раде доживљавају најбоље успомене у трећој години и може се залепити цена на све, па и на људски живот. Ретко се виђа тако бруталан и непријатан а у исто време тако предиван филм, никакво насиље се не види ниједног тренутка, а осећа се сваки терет на раменима главне јунакиње, што ме доводи до фантастичне глумице Јун Џонг-хи која се вратила после паузе од 16 година да одигра ову улогу, која јој је последња до овог тренутка. Она у овој улози пролази такав емотивни ролеркостер и пружа такво задовољство гледаоцима да ће вам очи бити просто залепљене за екран. Види се да је некад била баш велика звезда. Не желим да умањим значај осталих глумаца, они су сви били сјајни, али ово је њен филм један кроз један и веома га храбро носи на леђима. Пронаћи снагу и вољу за живот под најтежим околностима понекад може бити неподношљиво тешко, али сви морамо да покушамо. Ово није лак филм за гледање, поготово ако знате неког ко се бори са сличним проблемима или се мирите са непобитним животним чињеницама, али је заиста невероватно искуство. Хвала Чанг-Донг Лију што није кренуо лакшим путем кад је у питању крај филма. "Поезија" је спор филм и доста тежак за варење, али ако му дате времена, претвориће се у једну од већих посластица коју сте скоро пробали, да се гастрономски изразим.

20. TSUMETAI NETTAIGYO (2010) - SION SONO

Крвљу натопљена (или боље да кажем окупана) црна комедија о кротком и питомом власнику акваристичке радње који улази у чудно партнерство са богатијим власником веће и успешније радње где његова размажена ћерка почиње да ради. Старији и богатији човек, који делује брбљиво али добронамерно, и његова секси млада жена крију једну тајну - серијске су убице, те се главни лик убрзо невољно упетљава у њихове заврзламе. Константно језив и шокантан, изненађујуће освежавајућ, а истовремено брутално насилан и урнебесно смешан филм, толико је уврнуто духовит да не могу да га гледам као хорор (без обзира што крв, једном кад крене, готово да не престаје да тече. Заправо, овај филм има једну од најкрвавијих завршница које сам икад видео). Сваки могући вид изопачености је овде навелико присутан, свет који редитељ представља је екстремно бруталан и окрутан, а он нам никад не допушта да то заборавимо. За филм који хода по танкој линији између пародије и екстремне озбиљности, ликови су изненађујуће добро формирани и заокружени. Мурата, кога игра Денден, комичар познат по улогама добрица, је један од најбољих серијских убица последњих година. Мада понекад виче, он никад не делује као карикатура нити претерано комично, а камоли неубедљиво - има ауру наметљивог силеџије са харизмом на школском игралишту чије самопоуздање и агресивност привлаче девојчице. Додајте му 40 година без правог одрастања и добићете Мурату, рођеног продавца и јако убедљивог човека који брзо даје до знања уплашеном Шамотоу ко је газда. Главни лик кога игра Митсуру Фукикоши се такође временом мења под његовим утицајем и наратив овог филма се заправо врти око промене главног лика од скромног, стидљивог човека до особе која одбија да дозволи да га користе као отирач и постаје нешто сасвим другачије. Такође обожавам Асуку Куросаву која игра жену убице, која је још поремећенија од њега - они убијају и за новац и из личног задовољства и изузетно у томе уживају, глумећи овај пар перфектно. Наравно, и сви остали су такође сјајни. Мислим да је можда пар минута на самом крају могло да буде скраћено, али без обзира на све, страшно ми се свидео овај филм и веома сам пријатно изненађен њиме. Ипак, будите спремни да вам се не свиди или да га не издржите до краја пошто стварно није за осетљивије стомаке. Константно је бруталан и насилан, потпуно политички некоректан, што је за мене велики плус, али такође интелигентан и непредвидив. Ово је свет бола и туге где су људи само вреће меса и костију које се одбацују кад им истекне рок употребе, доминирају они на врху ланца исхране, и једино што можемо је да се потрудимо да сами доспемо тамо и једемо друге уместо да будемо поједени.  

                                                               ***

Очекујем да наредна година донесе више филмова, опсежније извештаје и чешће писање кад год ми време то дозволи. Наравно, основни предуслов је добро здравље, које желим свим читаоцима блога. Срећни празници и до читања!

Двадесет најбољих СФ филмова

Већ је било довољно речи о томе колико је незахвално бавити се класификацијом било какве врсте кад су филмови у питању, да о укусима не треба расправљати, те да свако има своје критеријуме по питању бољих и лошијих наслова. Такође, често ми је пребацивано да немам маште нити укуса за фантастику и фантазију и да све то не разумем баш најбоље. Јесте тачно да ми то можда нису најомиљенији жанрови, али ако је прича добра, ценићу је, па макар се радило и о филму за предшколску децу. Ако то што нисам фасциниран набуџеним блокбастерима од више стотина милиона долара, који немају ништа сем визуелних ефеката, значи да немам укуса ни маште, онда ми је драго што их немам. Покушаћу да пружим кратак увид у двадесет најбољих филмова из жанра научне фантастике, по мом чисто субјективном мишљењу. Некако су најбољи наслови из овог домена готово увек везани за егзистенцијална питања, као што ће се видети из приложеног. Ни ја нисам сто посто сигуран да ли бих у неком другом тексту овако распоредио наслове, ово је тренутни утисак, који је веома упитан и подложан промени. На крају крајева, све ове филмове је битно погледати, независно од места.

20. Invasion of the Body Snatchers (1956) - Don Siegel

Класик рађен по прози Џека Финија "Крадљивци тела", о доктору који открива да популацију његове заједнице замењују ванземаљски двојници без емоција са циљем да потпуно превладају. Прича није нарочито свежа, али је реализација, имајући у виду да се ради о педесетим годинама прошлог века, на врло високом нивоу. Осећај панике и страха је константно присутан, опција за спас понестаје (све се дешава у брзом ритму, филм траје свега осамдесетак минута), а судбина јунака је неизвесна, никад се не зна да ли је неко из најближе околине можда већ замењен. Ако на то додамо уобичајене људске реакције кад се ради о оваквим стварима, шансе нису превелике. Филм се може посматрати као алегорија и шокантно упозорење на Мекартијеву еру и зла почињена у њој. Иако су то многи учесници у филму негирали, паралеле су очигледне. Уз то, студио је приморао сценаристе и редитеља да додају пролог и епилог, не би ли се добио оптимистичан завршетак, иако није био планиран. Сам Дон Сигел је хтео да заврши филм докторовим узалудним упозорењима "Ви сте следећи". И поред благо зашећереног краја, ово остаје изузетно остварење које оштро проговара против тоталитарних режима. Први римејк. са Доналдом Сатерлендом (1978) је такође одличан, остали су безвезе, тако да саветујем гледање у серији, ова два филма не иду један без другог.

19. Watchmen (2009) - Zack Snyder

Већ сам написао неке ствари о овом филму помињући Роршаха у тексту о антихеројима, а и даље стоји мишљење да је ово једна од најбољих филмских адаптација стрипа икада. Фантастични предложак Алана Мура и Дејва Гибонса преточен је у 130 милиона тежак СФ трилер Зека Снајдера о групи бивших суперхероја 1985, које убиство колеге тера да поново употребе своје моћи. Већ помињани социопата Роршах спроводи сопствену истрагу и открива много опасније ствари и много гору заверу него што је у почетку изгледало. Све то може да промени ток историје, а питање је да ли су људи на то спремни. За разлику од већине других блокбастера, осим визуелно спектакуларних секвенци, овај нуди и сјајну причу, а наравно да је препун симболике и референци на друштвено-политичке и културолошке теме. Ни у једном тренутку није досадан нити предуг, иако у зависности од верзије траје 162-215 минута (добро, та од 215 би вероватно била предуга). Сјајан сценарио комбинује хумор са мрачним тоновима неизвесне будућности, а глумачка екипа ће задовољити (no pun intended) чак и оне који нису љубитељи девете уметности, можда открију и неког новог миљеника.

18. Batoru Rowaiaru (Battle Royale, 2000) - Kinji Fukasaku

И овај филм сам већ помињао у склопу првог дела текста о јапанским редитељима, апострофирајући га као изузетно храбро остварење које је било инспирација многим каснијим филмовима са сличном тематиком. Рађен по манги, филм прати групу јапанских средњошколаца у блиској будућности која је законом приморана да учествује у тродневној игри смрти малтене без правила, са насумично одабраним оружјем и мало хране и воде. Остварење се фокусира на групу ученика и различите начине на које се носе са новонасталом ситуацијом и смртном опасношћу која их вреба. Глума је изванредна, а многи ће приметити разне подударности са данас популарном трилогијом "Игре глади". Мислим да нема потребе да претерано анализирам и говорим шта је боље и чему дајем предност, просто је излишно. А ви који мислите да је сво приказано насиље претеривање, запитајте се где живите и шта се дешава око вас.

17. 12 Monkeys (1995) - Terry Gilliam

Одмах да кажем да сам апсолутно свестан да овај филм не припада овој листи, али ето, ту се морао наћи бар један наслов који је ту из чисте носталгије и који буди пријатне успомене на младост. То што сам рекао да не спада међу 20 свакако не значи да је у питању лош филм, далеко од тога. Ово остварење је средишњи део трилогије дистопијске сатире Терија Гилијема, која почиње "Бразилом", а завршава се филмом "Нулта теорема" из прошле године. Као што је вероватно већ свима познато, осуђени робијаш у борби за помиловање путује кроз време да скупи информације о вештачки створеном вирусу који је буквално збрисао људе са лица земље и присилио преживеле да живе у подземљу. Наравно да је суочен са многобројним проблемима, а ни оно што полако открива му се не свиђа много. Прича је сјајно реализована, прожета врцавим хумором, а треба истаћи и одличну глуму, посебно психотичног Бреда Пита који је за улогу пацијента у лудари и вође групе добио Златни глобус. Ничим изазвана занимљива чињеница - нервозан и изузетно брз говор Бреда Пита, баш онакав какав је био потребан за улогу, постигнут је на следећи начин - одузете су му цигарете.

16. Pisma myortvogo cheloveka (Letters from a Dead Man, 1986) - Konstantin Lopushanskiy

Постоји велики број пост-апокалиптичних филмова, али они које је снимао Константин Лопушански осамдесетих година прошлог века садрже доста тога посебног. "Писма мртвог човека" су готово непоправљиво депресивно и туробно остварење о групи совјетских интелектуалаца која вегетира по подрумима после нуклеарне апокалипсе. Пословична руска прецизност и естетика која је већини позната из филмова Андреја Тарковског, овде је такође јасно изражена, прелепи кадрови доминирају, а упркос сивилу и потпуном безнађу, људски дух покушава да се уздигне и да, бар за нову генерацију, учини ствари мало подношљивијим. Ово је и нека врста опела комунизму и сугестија ка повратку вредностима присутним пре револуције. Изузетно емотивна, дирљива и људска прича смештена у непуних деведесет минута, по ко зна који пут доказује да вам за одличан филм не треба ни дуго трајање ни огроман буџет, ни ко зна какви ефекти. Једноставно и лијепо изведено, како би Божо Сушец прокоментарисао голчину Хванг-Бо Квана Зубизарети из слободњака у Италији 1990. године.

15. District 9 (2009) - Neill Blomkamp

Ево доказа да Биг Бизнис који је Холивуд постао, нарочито у последње време, није угушио баш све креативно што наиђе. Имајући у виду тренутну експанзију филмова из овог жанра, можда се ускоро појави и нешто ново, а добро, а можда сам само превелики оптимиста. Дотле, ево наслова од пре пет година за који је продуцент Питер Џексон искеширао релативно скромних 30 милиона долара. Филм је режирао и написао Нил Бломкамп, одговоран и за доста слабији "Елизијум", а бави се ванземаљцима примораним да живе у гету у Јужноафричкој републици. Када агент који дође да их исели буде изложен њиховој биотехнологији, почеће да сумња у исправност дела својих колега. Звучи као још један "људи против ванземаљаца" филм? Е, па, није. Има готово документаристички приступ, реалистичне сцене насиља, необично је напет и непредвидив, што је за овакву врсту филма веома битно. Ванземаљци су представљени готово као животиње, а ми ипак готово одмах крећемо да саосећамо са њима, јер је јасно да то може да буде било који гето било где на свету и да су проблеми универзални, вечити и свима познати. Филм који тера на размишљање.

14. Forbidden Planet (1956) - Fred M. Wilcox

Један од најбољих СФ филмова златног доба Холивуда је свакако "Забрањена планета" Фреда Вилкокса, од које је доста каснијих филмова узело почетну премису. Ако се чудите откуд Лесли Нилсен у озбиљном филму, немојте - он је искључиво комедијом почео да се бави тек од "Голог пиштоља", 32 године после овог филма. Он глуми капетана брода чија посада треба да испита тишину на планети коју би требало да насељавају научници. Испоставља се, међутим, да је већина њих мртва и да посада, као и двоје волшебно преживелих (тајанствени доктор и његова ћерка) мора добро да се чува, јер планетом лута нешто врло опасно. Звучи прилично стандардно, али и те како је оригинално. Обрт је фантастичан, глумачка екипа предвођена искусним Волтером Пиџном и Нилсеном одлична, а ви се потрудите да пређете преко очигледне чињенице да је снимано у студију и да су услови били скромни. Овде квалитет неће видети само острашћени поборници технолошки набуџених остварења. Али, ово је било време када је, за разлику од данас, супстанца била битнија од спољне форме. Сад је она превазиђена.

13. Donnie Darko (2001) - Richard Kelly

Ричард Кели је млади редитељ који у својим каснијим пројектима није успео ни да се приближи свом дебитантском остварењу. "Дони Дарко" је филм о измученом тинејџеру који се не слаже баш најбоље са околином, а уз то је оптерећен неком врстом менталне болести. После изузетно чудне и бизарне несреће, коју срећом преживљава, почиње да верује да су у њу биле уплетене натприродне околности. У то га још чвршће уверава Френк - пријатељ кога нико други не види, а девојка коју је упознао је једна од ретких на које може да се ослони. Шта ће се догодити, погледајте, али будите спремни на неочекивано. Да би се све дилеме разрешиле, можда ће вам бити потребна два или три гледања, али су неке ствари непобитне - филм је оригиналан, добро режиран и одглумљен, са изузетно напетом атмосфером. Мени је то довољно, те га топло препоручујем.

12. The Road Warrior (1981) - George Miller

Један од ретких наставака коме бих дао благу предност у односу на први део. Не схватите ме погрешно, "Побеснели Макс" је фантастичан филм у коме је визија апокалиптичне будућности смештена у аустралијску пустош где полицајац из освете остаје без жене, детета и најбољег пријатеља, а затим постаје поротник, судија и џелат истовремено. Први део је посвећен његовом паду у лудило и заборав. Али, у наставку је будућност још злокобнија, а црта одавно пређена. Овде је некадашњи полицајац изгубио све што је имао, сад је само вага бундо (pun intended) који се слаже да помогне малој горивом богатој заједници да се одбрани од најезде бандита. Снимљен уз помоћ буџета од два милиона, овај мрачни акциони СФ пружа све што се од таквог филма очекује, у симболичних 95 минута. Није ни чудо што га сам Мел Гибсон сматра најбољим филмом у серијалу, без обзира што има само 16 реченица текста, од којих су две "Дошао сам само по бензин". Култни наслов, који, заједно са првим делом, не треба пропустити. Онај трећи, са Тином Тарнер, слободно можете и да прескочите.

11. Metropolis (1927) - Fritz Lang

Ремек-дело Фрица Ланга је чиста филмска поезија и остварење неколико деценија испред свог времена. Прва дистопија на филму, прва "споља гладац, а изнутра јадац" друштвена контемплација, чудесно уклопљена, са одличним сценариом и изузетним пропратним сликама. Могу само да замислим шта би луди Немац направио да је имао одговарајућу технологију на располагању. Мада, ко зна, можда би онда филм изгубио део душе. У граду будућности, Метрополису, богати становници живе безбрижне животе, али и не знају да су за то заслужне стотине радника који даноноћно рмбаче под земљом. А шта ће бити кад се главни јунак заинтересује за девојку из радничке класе, те када сазна да је један од твораца пројекта "израбљујмо их и живимо од њиховог рада" управо његов отац? Може ли бити икаквог дијалога између два света? Филм је препун симболике и дотиче проблеме које се већина стваралаца дотле није ни усуђивала да помене. Онима који се премишљају због чињенице да је у питању неми филм имам да поручим једно - нисте прави филмски сладокусци и не заслужујете да се тако назовете ако ово пропустите. И свака част Фрицу Лангу за кохонес да направи овако нешто у то време.

10. The Day the Earth Stood Still (1951) - Robert Wise

Још један класик који је и више него успешно издржао временски тест и остао један од битнијих филмова у овом жанру свих времена. Проблеми којима се бави су увек актуелни, и опет је немогуће не задивити се оригиналности аутора тада, и правом приступу поменутим проблемима, без обзира на врло скроман буџет и средства уопште, у односу на отужни римејк педесет седам година касније, прилагођен андроид генерацијама којима су најбитнији специјални ефекти, а не сценарио, режија, глума, порука филма и слично. Овде сви битни елементи озбиљно функционишу, те стога добијамо одличну причу, релевантну данас колико и пре шездесет три године. Људи морају да се узму у памет или ће бити уништени. А како да то изведу кад они од којих то зависи имају огромну корист од зла које чине? Како да неки обични људи измене ток историје који не делује нимало обећавајуће, кад ништа није у њиховим рукама? А кад крене лоше, све ће се свалити управо на њих. Још једно браво за генералну храброст старијих филмова да проговарају о фундаменталним стварима које муче све нас. Модерни Холивуд се (част ретким изузецима) на тако нешто не усуђује.

9. A Clockwork Orange (1971) - Stanley Kubrick

Филмчина Стенлија Кјубрика је у много чему била прекретница за светски филм, пре свега по слободној употреби псовачине и голотиње која дефинише седамдесете на филму. Али, немојте погрешно да схватите, нису те опсцене ствари једино по чему се овај филм памти. Злокобна визија футуристичке Енглеске (и света уопште) у коме доминирају фино обучени бандити накљукани опијатима, предвођени харизматичним Алексом, који батина, мучи, силује и "пева на киши", се сигурно није допала чистунцима у време изласка. Међутим, мајсторски режиран Кјубриков филм нас учи да нема веће курве од карме - Алекса затварају и учествује у експерименталном програму који ће га научити да презире насиље. Али, шта се дешава када такав изађе на улице Лондона, у свет који је сам стварао? Фантастичног Малколма Мекдауела нећете више никад гледати истим очима, толико је одрадио све како треба, а и слушање Бетовена ће вам произвести чудне осећаје. Немојте да вас одврати то што је перверзан, насилан и мучан на моменте - то не значи да није фантастичан. Пружите му више од једне шансе и гарантовано ће се исплатити. А могу се препознати и многи од проблема у данашњем друштву. Као и сви велики филмови, и те како тера на размишљање.

8. Solyaris (1972) - Andrei Tarkovsky

Као и сви филмови Андреја Тарковског, и "Соларис" је јединствено искуство. Технички, садржи све елементе совјетске естетике и режисерове визије, треба издржати два и по сата филма у коме нема акције, специјалних ефеката и ванземаљаца људождера, већ промишљања, метафизике, психологије, филозофије. Неке од сноликих сцена су ту само да дају ритам, не да потерају причу напред. Рекао бих да је ово контемплација на тему људског неразумевања универзума, а још више неразумевања осећања људи око нас. Психолог одлази на удаљену планету на којој су људи успоставили базу да утврди шта се десило преосталим научницима, зашто се чудно понашају и каква то форма интелигенције тамо обитава. Али, оно што тамо затиче, тера га да пре свега погледа дубоко у себе и преиспита своја најдубља осећања и пориве. Није пријатно, али је свакако ослобађајуће. Главни јунак се на тој планети суочава са личним демонима које је сам тамо донео. Свако ко је гледао иједан филм Тарковског зна шта га отприлике чека. Вероватно ће бити потребна два гледања да се све лепо слегне, али овај филм то заслужује.

7. The Matrix (1999) - The Wachowski brothers

Како бисте се осећали да једног дана откријете да свет у коме живите није стваран и да је истина много црња него што је владаоци представљају? Неки би рекли да данашњи свет није много далеко од Матрикса, али шта год да је истина, мора се похвалити визија режисера, који су на пројекту радили пет година и прошли кроз 14 верзија сценарија. Како то обично бива, сви који покушавају да пробуде свест у људима су означени као терористи и непријатељи, а опасности вребају на сваком кораку. Многи ће волети или мрзети овај филм због чињенице да обилује специјалним ефектима, али он је заправо много више од тога - он доноси причу која би за све требало да буде релевантна и да натера на размишљање. Овај филм не чини велики буџет, нити раскошни ефекти, мада треба рећи да без њих свакако не би био оно што јесте. Такође, морам да поменем и Кијану Ривса (кога уопште не миришем као глумца), који је по мени фантастичан у улози Неа, због које је провео шест месеци изучавајући борилачке вештине. Лоренс Фишбурн, Кери Ен Мос и Хуго Вивинг су и више него успешно помогли. Ко није гледао филм, нека пожури. Ипак, од наставака не очекујте ништа спектакуларно, по мени нису много потребни.

6. Planet of the Apes (1968) - Franklin J. Schaffner

На овом блогу већ постоји пар текстова са референцама на овај филм, те већ можете да претпоставите шта о њему мислим, ако вам место на овој листи није довољно. Астронаут Тејлор са још два члана посаде буди се из хибернације и открива да му се брод срушио на планету на којој су интелигентни и напредни мајмуни овладали људима који малтене имају статус робова. Заробљен је, али ће бити тешко објаснити се, јер је због доживљене повреде врата у немогућности да комуницира са мајмунима. А кад комуникација почне, никако му се не свиђа оно што чује. Док покушава да нађе одговоре, испливавају сјајни коментари - на социологију, филозофију, религију и друштво уопште. Овај филм се најчешће прерано отписује због мишљења да је отрцан и застарео, али по мени то уопште није случај. Он се бави будућношћу која нам се не би свидела, а ако се прочитају метафоре, нисмо далеко од ње. Чарлтон Хестон је савршен за улогу несимпатичног астронаута који ће, како се то каже, добити више него што је тражио, а Роди Мекдауел и Ким Хантер бриљирају у улогама Корнелијуса и Зире. Овај филм је доживео велики успех по изласку, али исто тако пропатио као ниједан други због тог успеха - четири наставка, две ТВ серије, римејк Тима Бартона и тренутна франшиза - све то није ништа друго него израбљивање успеха оригинала. И више него заслуженог успеха.

5. The Terminator (1984) - James Cameron

Мислим да нема потребе посебно представљати овај филм и његов први наставак, те шта они значе за свет филма. Пошто нисам могао да се одлучим који да ставим на листу, а мислим да читаоци некако генерално имају тенденцију да фаворизују двојку, ја ћу нешто мало више рећи о оригиналу, уз обавезну напомену да после њега одгледате и наставак, ако треба и по пети пут. Шварци је учврстио свој статус холивудске звезде тумачењем бескрупулозне машине за убијање, са веома мало текста (на ћутање током већине филма је већ навикао снимајући "Конана варварина"), a Џејмс Камерон најавио да ће од њега бити нешто озбиљно. Вероватно још суморнији и злокобнији од универзално омиљеног наставка, пун разбијачке акције (брутално насиље, неуваљано у разне омекшиваче), злослутне фантастике (идеја да ће машине завладати светом није толико далеко од реализације као што можда делује), па и хорора (Терминатор подсећа на некакав амалгам хорор зликоваца које је немогуће убити). Ни крај, иако оптимистичан, није сасвим опуштајући и веома је прикладан за целу атмосферу у филму. Још кад се на то додају изузетно интелигентне и духовите реплике, добија се ремек-дело. Камеронов миљеник Мајкл Бин показује зашто је у другој половини осамдесетих и првој половини деведесетих година био један од најтраженијих глумаца, а Линда Хамилтон је фантастична у "час уплашена жена, час опака разбијачица" издању. Нажалост, тек је еволуција ефеката Стена Винстона у наставку омогућила Камерону да  оствари идеју два Терминатора - један киборг и један течни метал. Гледајте оба филма, чак и ако не волите СФ - одмах!

4. 2001: A Space Odyssey (1968) - Stanley Kubrick

Епски филм Стенлија Кјубрика према прози Артура Кларка је по свим својим елементима био неколико деценија испред свог времена, те није ни чудо да је по изласку добио помешане критике, са тенденцијом пљувања, да би тек после одређеног времена успоставио култни статус и био признат као један од највећих филмова свих времена. То је такође филм у коме је немогуће било шта интерпретирати као апсолутну истину - једноставно, са сваким новим гледањем се отвара нека нова перспектива. Но, оно што мора да буде јасно сваком истинском љубитељу филма док гледа ових чудесних два и по сата је да присуствује нечему импозантном - од прелепих кадрова, преко моћне музике, до раскошних специјалних ефеката чак и за данашње стандарде. Еволуција и човеков пут у неколико одвојених, а опет повезаних етапа, са минималним дијалогом и не превише развијеним заплетом. Додајте ту и једног од занимљивијих зликоваца светске кинематографије, по имену ХАЛ 9000, и добићете овај филм. Он није за оне који воле да им се све нацрта и принесе на кашичицу, није за оне који воле паљевинску акцију и пушкарање по свемиру. Ово је нешто сасвим другачије - ужитак за сва чула и другачије поимање живота. За крај ћу цитирати Артура Кларка: "Или смо сами у свемиру, или нисмо. Обе ствари су подједнако застрашујуће".

3. Stalker (1979) - Andrei Tarkovsky

Све што сам рекао за "Одисеју" важи и за "Сталкера" и то још у већој мери. Није забаван, нити треба да буде такав. Није предугачак, без обзира на 160 минута трајања. Није једноставан, без обзира што делује да нема неких комплексних заокрета. Пре свега, перфектно је режиран. У овом филму је најбоље изражена поетичност Тарковског, који увек пружа богатство у слици. У овом филму се најбоље види зашто су Тарковском највећи светски ствараоци (типа Ингмара Бергмана) завидели на нивоу "уметности" и "сноликом" кретању камере. Дугим сценама Тарковски хвата тон и расположење филма који гледаоци треба да препознају, а онда помоћу глумаца и њихових сведених дијалога преноси поруке. Подручје ван неименованог града звано Зона (не Замфирова, хвала Богу) наводно испуњава све тајне жеље, али је у њега немогуће ући, свакоме осим Сталкерима, неколицини људи који то раде илегално захваљујући својим менталним моћима. Када он и његова двојица пратилаца доспеју у близину Зоне, чудне ствари се дешавају и јунаци откривају све оно што о себи нису знали, или били спремни да признају. Тарковски просто увлачи гледаоца у читав тај амбијент и просто је немогуће не дивити се таквом филмском ствараоцу. Не дозволите да "Сталкер" падне у заборав, обавезно му пружите прилику, одужиће вам се.

2. Alien (1979) - Ridley Scott

"Исијавање" и "Створ" нису доспели на ову листу, јер су по мени ближи чистокрвним хорорчинама. И "Осми путник" то свакако јесте, али по мени има и таман довољну СФ дозу да може да се нађе овде, самим тим што је свемирско путовање у средишту радње. Нећу се превише освртати на радњу, верујем да је свима позната, и овај филм сам помињао више пута као феноменалан пример како се прави добар филм на више нивоа. Изванредна напетост, малтене од првог кадра, сјајно појачан осећај безнађа, недовољности, клаустрофобије и самоће, како и треба да буде у свемиру (нешто што усрани блокбастери типа "Гравитација" никад неће моћи да достигну), мајсторски инкорпорирани елементи језе и хорора, све потпомогнуто вансеријском глумачком поставом, предвођеном Сигурни Вивер, коју је ово остварење избацило у орбиту. Музика Џерија Голдсмита на висини задатка. И наравно, већ више пута помињана крилатица, за коју мислим да је међу најбољима у историји филма - "In space, no one can hear you scream". Добар је и наставак Џејмса Камерона, који је више СФ акција, али оригинал Ридлија Скота 35 година после настанка остаје недостижан у већини сегмената за брдо данашњих квази-филмова из ових жанрова.

1. Blade Runner (1982) - Ridley Scott

Недавно сам ово ремек-дело репризирао у високој резолуцији и стојим вам добар да је у питању један од најбољих филмова икада снимљених. Због разноразних разлога и проблема, постоји велики број верзија, а ја препоручујем The Final Cut. Невероватна храброст са којом овај филм приступа теми којом се бави је заиста за причу. Окружење подсећа на ноар-филм смештен у будућност - полицајац се реактивира, да би елиминисао четири репликанта, хуманоидне машине које служе људском роду на колонизованим планетама, који су украли свемирски брод и запутили се на Земљу да нађу човека који их је дизајнирао, не би ли им уклонио фалинку - смртност после века од четири године. Ово изузетно остварење тражи одговоре на егзистенцијална питања - ко смо, где идемо, шта ће бити са нама? Потрага за четири репликанта се одвија кроз кишне и суморне улице Лос Анђелеса, праћена божанственим Вангелисовим музичким темама, а заокрет се дешава када главни јунак оствари везу са женом која је несвесна да је и сама репликант ("Штета што она неће живети. Али, ко још па живи?"), а вођа четворке коју пандур јури (маестрални Рутгер Хауер) израста у нешто много више од пуке машине и од пуког зликовца, терајући јунака да посумња и у сопствени идентитет. Сви глумци су феноменални, али морам поменути већ издвојеног Хауера који је одиграо легендарну улогу. Сценографија и визуелни ефекти су такође за чисту десетку, чак и са удаљености од 32 године. Како је неко пре мене већ написао - Истребљивач подсећа на најлепшу ноћну мору - изузетно је суморан и мрачан, али не можете да престанете да га гледате. Јер оно о чему говори дотиче све нас. И интересује све нас. А од таквих филмова не постоје бољи, то је дефинитивно.