Двадесет трилер драгуља из Немечекове ризнице деведесетих

 Већ сам говорио колико је филмски програм Роберта Немечека деведесетих утицао на мој укус и интересовања кад је седма уметност у питању. Да нисам лично сведочио врхунском програму, не бих веровао да из тровачнице каква је Пинк постао у 21. веку може да дође нешто тако. Но, деведесетих се имало шта пробрати, а најсветлија тачка били су управо филмови и серије. Било је ту свега и свачега, и класика за сладокусце, и трешева З продукције, и свега између. У свему се могло уживати, небитно да ли су у питању треш макљаже са мајсторима попут Ричарда Нортона, Билија Бленкса и Дон Драгон Вилсона, еротски трилери Б продукције са иконама попут Ричарда Грика и Енџи Еверхарт, или филмови у којима су негативци цареви попут Мајкла Ајронсајда и Ерика Робертса. Наравно, често су упадали и филмови са холивудске А листе, па сам тако први пут на Пинку деведесетих гледао наслове попут "Неколико добрих људи" Роба Рајнера, "Плеса са вуковима", Меновог "Последњег Мохиканца", Соавијевог "Деламорте Деламоре", те филмова Џоела Шумахера попут "Пада", "Клијента" и "Времена за убијање". Кад су у питању серије, већ сам помињао бесмртно "Одељење за убиства", "Досије икс" и "Симпсонове", између осталих, а било је и многих других.

Циљ овог текста је да подсети на неке добре филмове из деведесетих које сам први пут гледао управо на Пинку у доба Роберта Немечека. Иако су и те како познати, они неће баш одмах пасти на памет просечном гледаоцу када размишља о вредним насловима из те декаде, па ми је битно да их отргнем од заборава јер мислим да су вредни пажње и гледања. Неке сам сигурно и заборавио, а за неке ћете сигурно и помислити "зашто ли ме овај подсећа на ово, као да сам јуче рођен/а", али у питању је добра прилика да се присетим интересантних наслова и можда освежим нечије памћење, а млађима дам препоруке ако воле поменуте глумце, режисере или им се радње учине интригантним. Дакле, наредни делови текста ће вам донети двадесет добрих филмова, претежно у трилер жанру које је овај администратор најпре одгледао заслугом Роберта Немечека, а већина их се неће баш одмах сетити кад се пребира по неким ризницама од пре тридесетак година. Неки су мање, неки више добри, неки вам се вероватно и неће допасти, али увек треба проширити евиденцију и додати још наслова на листу одгледаних. Листа иде хронолошки и наравно, без рангирања. Можда се некад у будућности одлучим за листу којој припадају наслови Б и Ц продукције, то ће тек бити игранка. Вежите се, полећемо, стижу препоруке за двадесет врло добрих филмова. Наравно, могло је да их буде још педесет до сто, апсолутно, ту нема збора. За детаљнију листу, можете прочешљати целу декаду кроз моја два текста овде и овде. 

INTERNAL AFFAIRS (1990) - MIKE FIGGIS

Знајући за моју тешку аверзију према обојици главних глумаца, последњи сам човек коме би овај филм требало да се допадне, али ето. Није он неко ремек-дело, али је трилер који држи пажњу и интересантно је гледати како ће се све расплести, упркос чињеници да (нужно) иде ка помало предвидљивом крају. Гир је овде бољи од двојице, јер глуми гнусног негативца, Дениса Пека, једног од најкорумпиранијих пандура у модерној историји филма (заправо, вероватно други иза злог поручника кога глуми Харви Кајтел). Гарсија постаје опседнут покушајима да му доскочи, што је тешко, јер је овај неким чудом очувао савршену репутацију упркос свему што муља. Када Гиров лик види да Гарсија не одустаје, креће му на фамилију, што доноси још већу напетост. У неку руку није ни чудо што му је овај психопата и убица омиљени лик који је играо, јер се види да баш ужива и игра са великим гуштом. Овај филм се уз "Згодну жену" сматрао његовим повратничким насловом и заиста је добро искористио прилику. Са Гарсијом се није слагао, наводно због стварних удараца током сцена сукоба, те Гарсија није био на журци за крај снимања. Добра је и остала екипа, која укључује Ненси Тревис, Лори Меткаф и Вилијема Болдвина. Ипак, најзанимљивије је гледати самог Гира у дилеми шта ће следеће да уради и како ће коме да напакости. Наравно, нема дилеме око самог краја, али ово је један од ретких наслова где је успео да се ослободи вечите слике офуцаног плејбоја и чињенице да је тих пар добрих филмова које има (пре свега "Небески дани" и "Амерички жиголо") махом добро упркос његовом присуству, а не обрнуто. Сећам се вечери кад сам ухватио "Унутрашњу контролу" на Пинку и био сам доста задовољан како се све одиграло. Нема пуно филмова Мајка Фигиса о којима публика чешће прича (првенствено је то "Напуштајући Лас Вегас"), али мислим да и овај заслужује пажњу и да је макар солидан, пре свега због упечатљивог негативца, а изненађење је тим веће што је Ричард Гир у питању. 

Q&A (1990) - SIDNEY LUMET

Изванредан, бескомпромисан филм мајсторчине Сиднија Лумета који и данас пролази испод радара из мени потпуно непознатих разлога. Прави урбани, цинично-кисели пандурски филм где је са кастингом погођено до танчина (ако изузмемо редитељеву ћерку у доста великој улози, а ни она није била лоша). Ник Нолти је кроз каријеру и те како знао да одигра застрашујуће негативце и неописиве љиге, али је ретко где то био у мери као овде у улози поручника Бренана. Тврд као камен, масне косе и упечатљивих брчина, од првих сцена ставља гледаоцу до знања да је далеко од моралне вертикале, нарочито за посао који обавља. До грла је у диловима са криминалним групама и мора да почисти трагове после рутинског погубљења ситног порториканског криминалца. На жуљ му стаје поштени помоћник тужиоца у лику Тима Хатона кога корумпиране њушке имају чиме да уцењују а да он то и не зна. У игру се укључује и порторикански крими бос кога убедљиво тумачи Арман Асанте, а са којим је завршила бивша девојка поменутог помоћника тужиоца. Уз још неколико врхунских споредњака, попут Чарлса С. Датона, Луиса Гузмана и Пола Калдерона, прича је мајсторски увезана, распетљава се прилично реално, а после расплета нико од малог броја преживелих неће бити исти. У питању је један од оних филмова са изузетном, прљаво-урбаном атмосфером коју је могуће сећи ножем и остварење које не посеже за лаким излазима и безбедним решењима. И данас је свеж, као и пре 35 година, нарочито у светлу свега што је данас преплавило Холивуд. Још једном се мора похвалити и кастинг главних ликова, поготово Ника Нолтија који се угојио двадесетак кила, а мора се поменути и велики Сидни Лумет који је, као ретко ко, успевао да дочара драме у којима се његови (анти)јунаци налазе, што се савршено види у овом филму. Не знам шта је све утицало да овај филм не успе, он свакако није савршен, али је по мени заиста врло добар. Погледајте, па просудите сами, шта друго да кажем.

RUSH (1991) - LILI FINI ZANUCK

Можда и најзаборављенији од свих филмова на листи, али за тако нешто апсолутно нема разлога. У питању је истинита прича о двоје полицајаца који у Тексасу крајем седамдесетих тајно раде да разбију нарко банду увукавши се у њу, али то носи и одређене последице. У неким ситуацијама су принуђени да фалсификују доказе, а обитавајући у опасном окружењу где маска не сме да им падне, и сами постају зависници. Ким Возенкрафт на којој је заснован главни женски лик Кристен Кејтс је писала и сценарио. Нисам се кретао у сличним круговима али сценарио ми делује доста реално и прилично фино тече. Снага број један у филму су двоје главних глумаца, Џејсон Патрик и Џенифер Џејсон Ли, који дочаравају све буре кроз које пролазе њихови јунаци и хаосе које им доноси живот који морају да живе. Џејсона Патрика сам гледао у једва 3-4 филма где је био главни (пропустио сам "Брзину 2"), и по ономе што сам видео, апсолутно је материјал за главне улоге. Једна занимљива тривија је да се зове Џим Рејнор, а по њему је добио име и главни лик из чувеног "Старкрафта" што је довољно за историју. Џенифер Џејсон Ли сам увек обожавао, од самог почетка се пробијала захтевним улогама и није се плашила да се још као врло млада потпуно преда послу и у њима даје сто посто од себе, немајући помоћ од познатог оца који је најпре напустио кад је била беба, а потом бизарно страдао тек што је одиграла прву улогу. Фантастична је и овде, а сцена од неколико минута у којој се појављује Спешл Кеј Мекреј као Вили Ред пред којим она треба да се уфикса и докаже да није пандур је за уџбеник. Додајте ту и још пар јаких њушки попут Сема Елиота и Грега Алмана и имате неправедно скрајнут филм који је одличан. По мени и те како заслужује шансу и нећете се покајати ако му је дате.

LIGHT SLEEPER (1992) - PAUL SCHRADER

Осим што има најбољи превод на српски икад (Ноћобдија), овај филм је такође и одличан по другим параметрима. Стандардне контемплације Шредерових ликова о усамљености и тражењу сврхе у животу након што се нађу на погрешном путу. Вилем Дефо бриљира као Џон Летур, дилер са несаницом, а без перспективе, ухваћен у клопку света у коме се налази. Балансира на танкој линији између муштерија, шефице и бивше жене, сви су са својим проблемима и многи сукоби су неизбежни. "Ноћобдија" нема велике амбиције, али сија у оквиру свог малог света, вођен сигурном Шредеровом режијом, а пре свега изузетним глумачким креацијама. Сузан Сарандон је увек поуздана и овде демонстрира велику сигурност као изнурена растурачица дроге за богату клијентелу, док Дејна Дилејни одушевљава у некарактеристичној улози растрзане бивше жене. Али, ово је филм који на својим леђима носи Дефо који пружа једну од најбољих улога у каријери. Чак и када филм прети да заштуца, он га чврсто држи и помаже му да у сваком тренутку делује пунокрвно. Пол Шредер је половином прве декаде 21. века назвао "Ноћобдију" својим најличнијим филмом, а Вим Вендерс му је у телеграму рекао да је његова режија у рангу Јасуџира Озуа, кога обојица неизмерно воле. Иако није сјајно прошао на благајнама, препознат је код критике као вредно остварење, и, мада се не може баш назвати заборављеним, често се превиђа када се прича о релевантним насловима из овог периода. Несаница главног јунака је ентитет за себе и атмосфера је непревазиђена, а штрајк санитарних радника даје филму посебан мирис. Мислим да је време да добије место које му припада, и надам се да ће му и читаоци дати прилику ако већ нису. На страну што бих ја лично наслепо гледао све што у постави има Вилема Дефоа и Сузан Сарандон.

ONE FALSE MOVE (1992) - CARL FRANKLIN

Заиста изванредан филм који је прошао готово неопажено у време изласка, чак је постојао план да иде директно у видео дистрибуцију, али на срећу пронео се глас колико је добар па је послат у биоскопе. Еклатантан је пример како се неамбициозан пројекат може претворити у нешто заиста изузетно кад је сценарио добар. Троје људи оставља за собом крвав траг у путу из Лос Анђелеса у Хјустон где треба да обаве посао са продајом кокаина. Успутна станица је мали град Стар Сити где долећу двојица детектива и, уз помоћ локалног шерифа кога гледају са висине покушавају да дођу до трагова и похватају екипу. Оно што не знају је да шериф и женска чланица банде имају заједничку прошлост, а када се сви скупе на истом месту, обрачун је неминован. Требало је да прође две године од завршетка до изласка филма (зато ћете негде као годину видети и 1991.), а Били Боб Торнтон и Синда Вилијамс су се у међувремену венчали и развели. Упркос свом квалитету и чињеници да га је Џин Сискел назвао најбољим филмом 1992. године, публика га није волела и није успео да поврати уложено, што ја заиста не могу да разумем. Филм је стварно одличан у готово свим сегментима, од сценарија и режије, па до интригантне приче која садржи детаље међурасних и међукласних нетрпељивости, дотиче разлике у менталитету између великог и малог града, не зазире од бруталности, и махом је очишћен од сувишних наклапања. Била Пекстона и Билија Боба је увек сјајно видети, ту нема грешке, па и овде пружају изузетне улоге. Синда Вилијамс, коју нисам познавао од пре, а готово је ни у чему више нисам ни гледао, показује се као и те како дорасла задатку и даје заиста све од себе. Да скратим, "One False Move" је филм који сви обожаваоци трилера или било ког укљученог глумца треба под хитно да гледају. Релативно недавно га је избацио и Критерион, и могу да посведочим да су слика и звук врх.

ROMPER STOMPER (1992) - GEOFFREY WRIGHT

"Ромпер Стомпер" је један од оних малих драгуља који никад нису у првом плану али могу да одушеве из прикрајка. Први сусрет са Раселом Кроуом (старији "Доказ" са Хугом Вивингом сам гледао тек пуно касније) ставио га је у улогу Хенда, насилног и окрутног вође мелбурнских скинхедса који са бандом терорише групу Вијетнамаца, све док они не одлуче да узврате, а у међувремену, са појавом епилептичарке Габријеле, и у банди почиње раздор и преиспитивање насилничког начина живота. Сниман сирово и аутентично, "Ромпер Стомпер" се не устеже од приказа бруталног насиља, пружајући директан увид у умове и "филозофију" припадника ове поткултуре, ако се то може тако назвати. Одлична глума, поготово главног тројца, још више доприноси реалистичности и показује велике потенцијале свих укључених, а филм је од једног критичара назван "Пакленом поморанџом без интелекта". Штавише, неколико насилника и затвореника из стварног живота су истицали Хенда кога тумачи Расел Кроу као неког ко је прилично утицао на њих. Треба поменути, као што је речено, и Данијела Полока и Џеклин Мекензи који су такође дали огроман допринос успеху овог филма. Кертис Хенсон је гледајући га у овом филму постао убеђен да Расел Кроу заслужује улогу Бада Вајта у филму "Поверљиво из Лос Анђелеса", а Данијел Полок који глуми Дејвија се убио пред излазак филма. Џефри Рајт је 2018. године режирао мини-серију од шест епизода која је наставак филма и у којој се ствари догађају 25 година касније. Џеклин Мекензи и још неколико глумаца из филма се враћају у истим улогама. Нисам је још одгледао, а вама препоручујем да, уколико нисте, баците поглед на филм и видите како се калио Расел Кроу.

UNLAWFUL ENTRY (1992) - JOHNATAN KAPLAN

Врло добар трилер чију смо премису, истини за вољу, доста пута гледали. Пандур који помаже пару људи након упада провалника постепено све више прекорачује овлашћења и почиње да се меша у живот људи којима се нашао у невољи. У небраном грожђу су се нашли Курт Расел и Медлин Стоув, док је у улози мало преажурног полицајца Реј Лиота, који је и најупечатљивији елемент филма. Није ни чудо, с обзиром да је на неки начин био у свом дворишту, пошто је у раној каријери често тумачио социопате и психопате. Чак и ако претпостављате шта ће се све дешавати, лепо је посматрати природан ток ствари које се развијају у логичном смеру, што је нешто што данас фали многим филмовима. Нећу улазити у то колико је ствари могуће предвидети са ове позиције када је снимљено педесет сличних трилера. Међутим, овај филм брзо увлачи гледаоца у своју мрежу, а Курта Расела и Медлин Стоув је лако гледати и лако је за њих навијати. Неће вам се овај филм предуго врзмати по глави након што се заврши, али је у питању добар филм који држи пажњу и неће разочарати сладокусце, нарочито оне који воле укључене глумце и желе мало напетости. Џонатан Каплан је режирао филмове дијаметралног квалитета кроз каријеру (исте године је режирао и филм "Love Field" у коме је изузетна Мишел Фајфер забележила номинацију за Оскара, иако је само остварење слабо), али "Незаконит улазак" (виђао сам и "упад") остаје једна од бољих ствари коју је у животу урадио. Нема ту не знам какве дубине, али, ко воли такве филмове, несумњиво ће уживати, нарочито кад наступају тако вољени глумци као што је поменута тројка. Можете му се препустити без зазора кад вам дође такав тренутак.

DREAM LOVER (1993) - NICHOLAS KAZAN

Комбинација Џејмс Спејдер и еротски трилер звучи максимално забавно, због толиких фрикова и сексуалних изопаченика које је дотични глумио кроз каријеру. Ипак, упркос чињеници да Спејдер овде повремено изгледа као психопата, зачудо је углавном морално исправан лик. Морам изразити и жаљење што је еротски аспект прилично слаб, с обзиром на чињеницу да је предмет његове наклоности нико други до Медхен Амик, свеже изашла из "Твин Пикс" универзума, прелепа жена са премало главних (а и споредних) улога на филму. Спејдер глуми разведеног архитекту који случајно упознаје Медхенин лик са којим убрзо улеће у вртоглаву романсу и брак, међутим убрзо схвата да није потпуно искрена (најблаже речено), а даље истраживање га води све дубље у проблеме. Иако има доста натегнутих момената, доста је занимљиво гледати параноичног Спејдера како сазнаје све горе и горе ствари и његово понашање кад схвати да је у опасности. Врло је добар у својој улози, као и сама Медхен у кожи нео-ноар фаталке са великим психичким проблемима. Ваљда не треба ни да напомињем да је најреалнији део филма та брза и турбулентна романса, јер тврдим да не постоји хетеро мушкарац који не би улетео у исту на месту несрећног и бесловесног Џејмса, односно овде Реја. Добро је дочарана безизлазна атмосфера у којој се нашао, нарочито имајући у виду родитељство и све невоље којима је изложен. Та игра мачке и миша је најузбудљивија и можда се баш све не расплиће на превише логичан или кохерентан начин, али вожња која је дотле довела је свакако била вредна тога. Можда није у питању један од најквалитетнијих филмова на листи, али вреди га погледати макар једном ако желите добар стари трилер са мало мелодрамско-еротског набоја. Двоје главних глумаца завређују вашу пажњу.

A PERFECT WORLD (1993) - CLINT EASTWOOD

Малтене ми је без везе што овај филм уврштавам у овај текст јер вероватно ионако сви већ знају за њега, али се свакако може назвати запостављеним насловом из канона Клинта Иствуда. Прича је то о необичном пријатељству које се рађа између једног дечака и његовог отмичара који са њим бежи од потере кроз Тексас. У потери је шериф који има стари рачун са бегунцем, а у току бекства постаје очигледно да дечак и криминалац имају доста додирних тачака. Међутим, потера је све ближе. Занимљиво је да је филм био много успешнији на међународним тржиштима него у Америци, а у једном тренутку је могао да га режира и Стивен Спилберг, који се на крају одлучио за "Парк из доба Јуре". Сви укључени у овај филм су дали све од себе и то се јасно види, упркос повременој развучености. Клинт Иствуд је рекао да му је ово омиљени филм који је снимио, упркос чињеници да је у питању вероватно једини пут да се оштро сукобљавао са главним глумцем. Он и Кевин Костнер су се свађали у вези Клинџине чувене економичности, јер је глумац познат по перфекционизму, а Иствуд никад не малтретира глумце, увек радивши све из првог или другог дубла. Тако је за једну сцену искористио дублера јер се Костнер сувише дуго спремао за исту. Једноставно су сви учесници у филму одлични и то се одражава на квалитет истог. Можда вам неће пасти на памет као први или други наслов када се говори о Иствудовој каријери испред или иза камере, али у питању је филм који заслужује да га више људи усвоји као важан наслов у филмографији ове иконе. Такође, добра је против тежа онима који говоре да је Костнер добар да глуми спортисте и каубоје, али мало шта друго (додуше, таквих нема много, али чуо сам то бар три пута). Стога пустите да вам се ова прича развије пред очима и уживајте.

RED ROCK WEST (1993) - JOHN DAHL

Сада чувени домаћи редитељ Дејан Зечевић је бесрамно покрао овај филм за свој сегмент "Ноћ без сна" у чувеном студентском омнибусу "Пакет аранжман" који је само две године млађи од овог филма. Претпостављам да је недостатак интернета и могућности провере олакшао ствари. Наравно, у овом филму нема групе "Бабе" и Ивана Гавриловића, али основна радња је у највећем делу иста. Ратном ветерану пропадне посао на нафтном пољу, па забаса у мали град из наслова где га локални шериф помеша са масовним убицом кога је задужио да му рокне жену. Ситуација у којој се нашао и похлепа га терају да се лажно представи и да крене у извршење. Кад он тамо, а оно међутим, Лара Флин Бојл, румена ко јабука и свеже изашла из Твин Пикса, као и недавно поменута колегиница. Она даје више пара да се мета промени, а кад се у цео каламбур укључи и прави убица, Лајл из Даласа, игранка је потпуна. Овај сјајни, независни трилер је изузетно економичан и ниједан кадар није сувишан, а сви глумци су погођени перфектно. Ник је прихватио улогу на наговор стрица, Френсиса Форда Кополе, који је обожавао први Далов филм, "Убиј ме поново". Има ли адекватнијих глумаца за Лајла и Вејна од Дениса Хопера и Џеј Ти Волша, који су увек били изузетни у оваквим приказима, први рођен за психопате, а други за подмукле, потуљене и користољубиве негативце? Лара Флин Бојл је лагано ушла у кожу фаталне жене и цела ствар тече изузетно глатко, без икаквог штуцања. Просто је живо чудо како ово није познатији филм и зашто га људи чешће не помињу. Ево прилике да се то промени и код оних који ово прочитају. Што вам мање детаља кажем, то боље по гледалачко искуство, тако да се само завалите и уживајте.

ONCE WERE WARRIORS (1994) - LEE TAMAHORI

Први филм Лија Тамахорија, уједно и његов најбољи, се никако не може назвати заборављеним насловом, јер се регуларно помиње као најбољи филм икад са Новог Зеланда, а и људи га генерално углавном знају. Ипак, сматрам да се недовољно помиње и да ће га се ретко ко сетити када се прича о нпр. 100-200 најбољих филмова декаде, где му је апсолутно и место. Није у питању филм кога је лако сетити се, из простог разлога што га није ни лако гледати, али у питању је искуство које, на крају крајева, оплемењује. Главна снага филма су добра прича и изузетна глума целе поставе коју предводе изузетни Темуера Морисон, Рина Овен, Маменгароа Кар-Бел и Клиф Кертис. У питању је прича о покушају мајке, поносне Маорке, да отргне децу од погубног утицаја оца који пије и злоставља их све, а највише њу. Док она трпи батине и без успеха покушава да издржи све, један син постаје члан банде, једна ћерка проживљава најосетљивије године, а ни остали се не сналазе најбоље. Да би породица дошла до какве-такве катарзе, прво ће морати да претрпи најмрачније тренутке. Рина Овен је годинама пре филма била опседнута улогом Бет, још од читања књиге, а Темуера Морисон се бринуо шта ће од њега направити на пословном плану улога Џејка, не очекујући да филм постигне успех и сматрајући причу сувише локалном. Јако се преварио, јер је филм "Били смо поносни ратници" и те како успео, а готово сви критичари редом су хвалили глуму која је заиста вансеријска. Кажем, неће вам бити свеједно после гледања и размислићете дубоко о свему што сте видели, а неки можда неће ни успети да заврше филм. Свакако га треба гледати и немојте ми веровати на реч, већ то и учините. Музика је такође заиста одлична. Постоји и наставак "What Becomes of the Broken-Hearted", али је у питању доста слабији филм од оригинала. Дуго нисам могао да се опасуљим кад сам гледао ово код Немечека, пожурите и ви.

SHALLOW GRAVE (1994) - DANNY BOYLE

Врло црна трилер комедија, "Мало убиство међу пријатељима" можда раби познату тему (група пријатеља налази паре/дрогу/нешто треће, шта сад), али види се да је рађена са много ентузијазма. Дени Бојл ће покорити планету две године касније са "Трејнспотингом", али није ни овај филм за бацање, штавише. Јуен Мекгрегор, Кери Фокс и Кристофер Еклестон играју троје циничних цимера који примају четвртог који завршава мртав, али за собом оставља гомилу пара. Кад одлуче да задрже новац, а тело раскомадају, не знајући да га траже мафијашки утеривачи, почиње журка. А кад међусобне сумње крену да се увлаче међу цимере, а свако има своју агенду, игранка тек тад поприма много озбиљније размере. Буџет је износио једва милион фунти, од чега је већина отишла на изградњу сета за стан, што још једном доказује да је добра идеја и одличан сценарио једино што је потребно за хит. То како се међу троје јунака увлаче параноја и неповерење, и како их сопствени цинизам гура у све гору патологију је за уџбенике. Све је снимљено за месец дана, а троје јунака је живело заједно да би развило цимерске карактере, међутим, по писању Еклестона, научили су једни о другима једино да се не воле међусобно. Ако мене питате, баш је то и помогло да ствари испадну као што јесу, јер заиста све одлично функционише. Иначе, француски назив је сличан нашем - "Мала убиства међу пријатељима" и оба су слична крилатици самог филма. Они који су залуђени англистиком ће приметити да прича овог филма прати сличан образац као "Прича слободара" (Pardoner's Tale) Џефрија Чосера, и сетити се да у оба случаја похлепа уништава животе главних јунака. Свакако, ко није гледао ово, а воли овакве филмове, требало би да пожури. "Мало убиство међу пријатељима" је омиљени синовљев филм оца Денија Бојла који сваки следећи пореди са њим, и то неуспешно. Проверите зашто.

ASSASSINS (1995) - RICHARD DONNER

Ово је можда по самом квалитету један од нешто слабијих филмова овде, али то не значи да му није место на листи. Апсолутно је могуће фино се забавити гледајући Сталонеа и Бандераса у улогама професионалних убица којима се укрштају путеви када се нађу на истим задацима, што временом постаје мало више од случајности. Ту је и мистериозна хакерка, Електра, која се невољно укључује у целу причу. Врло је занимљива хемија између двојице главних глумаца, где је, за промену, Слај суздржанији и повученији, док је Бандерас приказан као млад и дрчан, неко ко се старијем колеги искрено диви, али такође жели и да га уцмека и тако успостави примат на тржишту. Џулијен Мур ме кроз каријеру изузетно нервирала и, мада сам мало ревидирао став временом, и даље ми је једна од лошијих великих имена своје генерације. Ипак, овде је пристојна и може да прође, јер јој сценарио не допушта да се превише размаше и уђе у оно своје, са прекомерним плакањем и глупирањем. Није ово најбољи сценарио који сте видели, има ту проблематичних места, али као што рекох, у питању је један од забавнијих акционих трилера из тог времена, што је сасвим довољно, ако се зна шта је све излазило тих година. Никад неће престати да ме забавља она сцена где Бандерас имитира мачку, а његов енглески ће ме засмејавати кад год га чујем. Ричард Донер и те како уме да режира и то је велика предност која овом филму даје кредибилитет. Слајева улога је написана са намером да је тумачи Шон Конери који није могао због густог распореда, а Бандерасову улогу је одбио Кристијан Слејтер. Ричард Донер је касније говорио да би испало боље да су Бандерас и Сталоне заменили улоге. Ви, ипак, просудите сами, забављајући се уз овај филм. Само не очекујте ништа високо интелектуално.

JUST CAUSE (1995) - ARNE GLIMCHER

Ако се неки филм приказивао код Немечека до изнемоглости, био је то овај, у преводу "Праведни циљ". Либерални харвардски професор улази поново у судницу да преиспита случај младог црнца студента оптуженог за силовање и убиство беле девојчице. Локална полиција је решена да га задржи у затвору, али главни јунак брзо проналази многе недоследности. Ипак, то ни изблиза није крај, јер се у причу укључује још неколико ликова, а један од њих је и осуђени убица чију умешаност тек треба открити. Не морате знати ништа о овом филму, само погледајте екипу - Шон Конери, Лери Фишбурн, Ед Харис, Блер Андервуд, Кејт Кепшо, Скарлет Џохенсн, Руби Ди, Лин Тигпен, Хоуп Ленг, Кевин Мекарти - на све би ме натерала, а камоли да овом филму пружим шансу. Добро се све то развија, споро креће и увлачи вас у причу, да би се развезало на неочекиван начин, бар што се мене тиче у то време. Сада када сам гледао много више сличних филмова и кад је прошло преко 25 година у међувремену можда није исти доживљај, али је и даље у питању добар филм. Сви мушкарци емитују одређену дозу ароганције која одлично иде у корист њиховим ликовима - Конери је одличан као одлучни човек са мисијом, Фишбурн изузетан као човек који бескомпромисно чува своју територију, Харис упечатљив као потпуни лудак и психопата, а Андервуд сјајан као оптуженик у небраном грожђу. Шон Конери је одбио да тумачи краља Едварда у "Храбром срцу" да би се појавио у овом филму. Можда је неко други и могао да игра Пола Армстронга, али свакако је тешко то замислити после оволико гледања. Ово је класичан пример филма испод радара о коме нико не прича, али очигледно се довољно свиђао коме треба да буде често пуштан деведесетих и почетком двехиљадитих. После сам га још само једном видео на ТВ Авали, а сада га већ годинама нигде нема, иако је зрео за неки Суперстар. Погледајте га и нећете зажалити.

THINGS TO DO IN DENVER WHEN YOU'RE DEAD (1995) - GARY FLEDER

"Шта све можеш у Денверу кад си мртав" је филм који је неправедно пребрзо отписан и пуштен низ воду, и то кажем ја који презирем Ендија Гарсију. Јесте радња мало генеричка и јесу слични трилери ницали у то време, али никако га не бих отписао као незанимљив и Тарантинов клон, као што је у то време био општи консензус. Прво зато што има једну повезану причу, а друго, једино слично су му "намерно" интелигентни дијалози и криминалац који жели да се повуче. Гарсија је Џими Светац кога бивши шеф још увек држи у џепу и дозвољава му да се повуче тек пошто натера бившу девојку његовог сина да му се врати и тако му излечи педофилију због које је ухапшен. Џими регрутује екипу која покушава да застраши садашњег дечка поменуте девојке, међутим ствари крећу наопако и отвара се Пандорина кутија. Следе издаје, преваре и убиства. Свиђа ми се како је ствар разрађена из прилично безазлене премисе, а свему много помаже и стварно изванредна екипа глумаца, у којој се налазе и главе као што су Кристофер Вокен, Кристофер Лојд, Трит Вилијамс, Стив Бушеми, Џек Ворден, Вилијем Форсајт, Бил Кобс, као и Фајруза Балк и Габријел Анвар. Свака част. Можда се ствар повремено мало развлачи, али битно је да је гледалац константно заинтересован за судбину антихероја, а филм их неосетно прати на путу у пропаст. Иако се просто види како ће се све завршити, пут до тамо је оно што је заиста занимљиво и филм је до краја изградио заиста интересантан свет. Види се да је у питању лични пројекат, снимљен са скромним буџетом и за мање од месец дана. Има Гери Фледер још интересантних наслова, попут "Уљеза" и "Одбегле пороте", али рекао бих да је ово његова лична карта. Саундтрек је такође фантастичан, а уосталом и надимак главног јунака потиче из песме Бруса Спрингстина. Има сасвим довољно разлога да погледате овај добар филм.

FLED (1996) - KEVIN HOOKS

"Бекство у ланцима" је модерни римејк филма "The Defiant Ones" (1958), који осим основне поставке да су црнац и белац привезани један за другог има јако мало везе са првим филмом. Овде имамо харизматичног Лерија Фишбурна и инспирисаног Стивена Болдвина (који никад и није био неки глумац) који се стицајем околности нађу у бекству из затвора са полицијом и мафијом за петама. Ту је и млада Селма Хајек која се нађе на правом месту у право време да им, прво против своје воље, а потом драговољно, помогне. И остала екипа је добра, и укључује Роберта Џона Берка и Вила Патона. Има акције и пуцњаве, има хумора и доскочица, и филм траје једва преко сат и по. Свакако није неко ремек-дело, али за оно што јесте, лагано остварење које себе не схвата озбиљно, "Бекство у ланцима" уопште није лоше као што су сви говорили. Може се погледати, спорадично се осмехнути током тог искуства, а чак је могуће у њему повремено и уживати. Ја сам га увек одгледао до краја кад год сам на њега налетео, а исто важи и за још неке филмове које су сви остали много мрзели (нпр. "Поротник" са Алеком и Деми). Овај није изазвао толики одијум, али је свуда виђен као апсолутно небитан на сваком нивоу. Можда и јесте, али мени је за то време кад сам га гледао добро легао и препоручујем да га се подсетите пре него што га у потпуности отпишете. Ако ништа друго, може да прође као једнократна забава и подсетник на неке лепше године. Фишбурн је поново на листи, и ја бих волео да сам на листу ставио "Deep Cover" или "The King of New York", али сам оба та филма први пут гледао на првом програму. Немечек их је после само учврстио као важне за мене током година.

AFFLICTION (1997) - PAUL SCHRADER

Гугл каже "Град злочина", а ја се сећам назива "На ивици разума". Како год се звао, овај филм је стварно изузетан. То је крими трилер/драма која садржи и убиство и мистерију, а опет се главна драма одвија у глави јунака, Вејда Вајтхауса, кога маестрално тумачи Ник Нолти. Он на врхунски начин дочарава једног фрустрираног човека, полицајца у малом граду, малтретираног у детињству од стране оца, што узрокује да и он са готово свима осталима има несређене односе, укључујући ћерку, бившу и садашњу жену и поменутог оца. Он истражује сумњиву ловачку несрећу у коју је уплетен један његов пријатељ док му се у приватном животу све распада. И сви остали из екипе су фасцинантни, пре свега Џејмс Кобурн као отац за кога је васпитање чврстом руком и бити мушкарац по његовим мерилима изнад свега. Он је препоручен Полу Шредеру након што су га одбили Пол Њумен и Џејмс Гарнер, а када му је рекао да жели да се добро припреми за ту улогу, Кобурн је одговорио "Мислиш, хоћеш да стварно глумим? Могу то, мада то од мене нису често тражили". Доказао се заслужено освојивши Оскара. Шта тек рећи за остала имена - Вилем Дефо, Сиси Спејсек, Мери Бет Харт и Џим Тру-Фрост - зна се шта се од такве екипе може очекивати. Сниман у Квебеку у зиму 1997. године, филм одлично преноси атмосферу отуђења и безнађа у којој се изгубљени главни јунак налази. Непрестано бежање од себе и сукоб сина са оцем су честе теме у многим филмовима, али могу да се сетим само шачице која је успела да их преточи у нешто истински вредно - један од таквих је филм "Пет лаких комада" Боба Рафелсона, а овај може раме уз раме са њим, с тим што је још мрачнији и агресивнији од поменутог. Није у питању наслов који је лак за гледање, али га свакако треба гледати, најбољи су они филмови који вас натерају да о њима размишљате и додирну неугодна места у свакоме од нас. Рекао бих да је у питању један од најпотцењенијих наслова деведесетих и да му је место при самом врху декаде.

BREAKDOWN (1997) - JONATHAN MOSTOW

"Нервни слом" сам већ више пута рекламирао и на страници и кроз текстове, једноставно је у питању веома добар, економичан и узбудљив трилер у коме се несрећном пару квари ауто усред пустиње, а кад жена нестане након што је отишла по помоћ са љубазним камионџијом, муж креће у потрагу која ће бити све само не лака. То је цео заплет и то је довољно да се креира изузетно напета атмосфера и све одлично тече. Све делује још уверљивије кад је на кормилу глумачке посаде Курт Расел, са разлогом омиљени глумац готово свих који су одрастали у то време, а свесрдно му помаже и екипа гнусних реднек негативаца предвођена увек сјајним Џеј Ти Волшом који је изненада преминуо непосредно после изласка филма. Курт га је обожавао и био одушевљен што је радио с њим, говорећи да у његовој глуми нема ничега лажног, а наравно радили су већ неколико пута заједно и раније. Расел је још говорио и да је ово један од најстреснијих филмова за њега, јер је његов лик у константном стању анксиозности и напетости. И тест публика је говорила о томе, и то је испрва радовало Џонатана Мостоуа, али се разочарао видевши да је то допринело да публика даје филму лоше оцене, баш због толико стресног искуства. Постоји и сличан ТВ филм из седамдесетих, чији сам назив заборавио, са веома сличном причом где Клорис Личмен тражи несталог мужа, а има и још неколико сличних примера, тако да прича није баш оригинална и нова. Међутим, све се лепо одвија, динамично је, држи пажњу, добро је написано и одглумљено, и било је уживање гледати овај филм неколико пута, јер се баш често приказивао у своје време на Пинку. Обавезно оверите ако нисте, верујем да ће се многима свидети, јер је у питању стара школа трилера која не губи време на непотребно цртање публици, већ одмах прелази на ствар. Веома освежавајуће, гледајући данашње наслове.

CITY OF INDUSTRY (1997) - JOHN IRVIN

"Последњи ризик" је отелотворење филмова какви су ме инспирисали да напишем овај текст. Ни изблиза не спада у најпознатије из тог периода, један је од доста сличних, али је један од оних по којима је Роберт Немечек познат. Нема везе да ли је нешто комерцијално ако је њему (и публици) добро. Овде су критике биле помешане, а рекао бих да овом остварењу свакако треба пружити прилику. Прича је то о прекаљеном кримосу Роју који се враћа из пензије да би брату и његовој малој али одабраној екипи помогао у пљачки. Пљачка успева, потом возач уцмека остатак банде, Рој чудом преживљава, па затим прво бежи, а онда креће у освету, док ће му на пут успут стати и кинеска мафија са којом возач има везе преко зеленаша коме дугује. Удовица једног од погинулих враћа Роја у живот пре него што крене да се свети, те са њом остварује чврсту везу. Као што видите, све је већ виђено, али ми се доста свиђа како изгледа, динамично је, лепо написано и одглумљено, а стара кајла Харви Кајтел је неко за кога морате навијати. Наравно, и остатак екипе је и више него одличан, почевши од Стивена Дорфа као упечатљивог лудака, Фамке Јансен као неговатељице, те Тима Хатона, Мајкл Џеј Вајта и још увек релативно непознате Луси Лу у малим улогама. У питању је филм скромног буџета, испод десет милиона долара, а у првој варијанти је требало да износи тридесет, са Кевином Костнером у главној улози. По мени је и боље што је овако испало, а ви пожурите и погледајте овај филм који неосетно од филма пљачке постаје филм освете и све то у оквиру сведених деведесет и кусур минута. Нема овде празног хода - прати се мајсторчина Харви која једва извлачи живу главу, а потом креће у акцију да освети брата и екипу. Што у излогу, то и у радњи, нема овде неке дубине, али није ни потребна. "Последњи ризик" је дефинитивно један од наслова измаклих пажњи већине без разлога.

U TURN (1997) - OLIVER STONE

Овај мали класик нео-ноара је вероватно познат апсолутно свима, али се морао наћи овде јер испуњава све критеријуме. Кад су питали Оливера Стоуна зашто је снимио филм тако несвојствен себи, рекао је да је хтео да сними мали филм у коме би уживао у своје тинејџерско доба. Злосрећни антихерој Боби Купер креће у Лас Вегас да исплати дуг руској мафији која хоће да га убије, међутим кола му прокувавају у пустињи Аризоне и приморан је да стане у градићу Супериор. Тамо апсолутно све што може да крене наопако креће наопако, па се упетљава са Грејс и њеним мужем који га међусобно унајмљују да убије оно друго. Међутим, цео град је луд, па је тако ту и кретен аутомеханичар, као и насилна пропалица чија је девојка флертовала са њим, и још гомила бизарних ликова који му не дају да напусти то место и оде својим путем. Изузетно је занимљиво гледати Шона Пена како се против своје воље све више и више уваљује и, колико год желели да га видимо како се извлачи без последица, временом нам постаје јасно да ово није та врста филма и да он није та врста јунака. Веома добар сценарио тече глатко и мада глиб у који се Пенов Боби уваљује делује невероватно бизарно, при чему сваки нови поступак копа све дубљу рупу, не делује као да треба превише да натегнете мозак да бисте у све то поверовали. Стоун умешно снима, користи разне трикове и успешно одржава динамику, а екипа за сваки респект (и Џеј Ло) стварно дају све од себе да све функционише беспрекорно. Ник Нолти (вероватно глумац који се најчешће јавља) је гнусан као муж, Били Боб Торнтон прикладно љигав као механичар Дерил, Пауерс Бут одличан као корумпирани шериф, Џон Војт изврстан као мистериозни слепи Индијанац, Хоакин Финикс ненормално иритантан као ТНТ, а ту су и многи други. Ако случајно има неког да овај филм није погледао, нека то учини што пре, то је све што имам да кажем.