На млијечном путу (2016)

Сценарио и режија: Емир Кустурица

У главним улогама: Емир Кустурица, Моника Белучи, Слобода Мићаловић, Предраг Мики Манојловић, Петар Мирчевски

Дошло је време и за анализу новог играног сочињенија Емира Кустурице, на које се чекало девет година, још од бизарне комедије "Завет". Није био беспослен ни у међувремену, ту је био, између осталог, сјајан документарац о Дијегу Марадони, али искрено, некако се пословично више пажње придаје играним остварењима, па је љубитеље филма, а нарочито његовог опуса, ипак највише занимало шта ће нам пружити у причи која спаја љубав и рат (што код њега није ништа ново), а овај филм је заинтересовао чак и површне гледаоце, љубитеље и познаваоце, пре свега због чињенице да у њему главну улогу тумачи Моника Белучи, чије је име, сасвим очекивано, вероватно утростручило публицитет код нас. Овим не желим да имплицирам да Кустурица у Србији нема своју публику, само констатујем да су његови филмови у највећем броју случајева овде добили заслужено признање тек пошто их је изузетно позитивно оценила и проценила страна публика. Добро се сећам да чак ни "Подземље", један од најзначајнијих филмова на овим просторима икада снимљених, није дочекан пријатно (и поред освајања "Кристалне призме") у прво време, и тек је касније, након што је Кустурица ушао међу ретке двоструке добитнике Златне палме у Кану, завредео статус који му с правом припада. Не морам ни да подсећам колико је због тог филма имао проблема у свим сферама, пошто је био проглашаван "режимским редитељем". Ја нисам био сигуран шта очекивати од овог остварења (осим стандардне количине редитељеве естетике и ауторског печата оличеног у лирично-поетично-фантастичним елементима док около бесни рат са свим својим бруталностима у пуном јеку. Иако сам изразито патриотски настројен, нисам нешто полудео да чујем српски који је "научила" Моника, јер добро знам на шта такви покушаји личе. Петица за труд, али то је све. Такође да кажем и онима који очекују голотињу да лају на погрешно дрво, ако хоћете Кусту и еротику, пустите купање Перхана и Азре, ту грешке нема. Укратко, очекивао сам све оно на шта смо од овог редитеља и навикли, уз дигресију да сам био сигуран да не филм не може бити бољи од велике тројке "Отац на службеном путу" - "Дом за вешање" - "Подземље". Но, да видимо шта нам је аутор донео овим филмом, који је и сам најављивао као изузетно личан пројекат. Да ли се исплатило чекати толико дуго?

Млекаџија прогоњен личном трагедијом који оперише дуж линије фронта негде у Херцеговини, заљубљује се у Италијанку која је кроз мрежу трговине људима спасена/киднапована из центра за расељена лица да би послужила као невеста за локалног снајперисту. Заједно морају да умакну жениној болној прошлости у лику британског генерала, тачније људи које је он за њом послао.

Колико је овај филм препознатљив део Кустуричиног спецификума, толико је у неку руку и другачији од неких претходних остварења. На почетку пише да је "заснован на три истините приче и многим фантазијама". Дефинитивно он представља много више од онога што просечан гледалац зове "Кустин филм" (што углавном подразумева фантастичне елементе, људе који лете и музику Горана Бреговића), а поготово је много више од пуког "Моника Белучи говори српски" филма, што је углавном био главни адут дистрибутера. Кад смо код језика, ваља поменути јако занимљив однос према њему - наиме, лик Монике Белучи који сви у филму зову Млада је италијанка која је научила српски онолико колико је могла у центру за расељене - то сви знају, а опет јој се без задршке обраћају на српском, као да је то нешто најнормалније. Она га говори прилично слабо (мада, задовољавајуће, нећемо цепидлачити, као што рекох, пет за труд). Ово је практична примена чувене фразе "говори српски да те цео свет разуме", као противтежа обичају да у сваком мејнстрим филму сви, од јунака, преко ванземаљца који је свратио на виски и курве, до папагаја главног негативца, савршено разумеју и говоре књижевни енглески. То ми се јако допало, мада са друге стране, с тим у вези, мало одудара шпица комплетно на енглеском. Филм се састоји из два наративна дела и кратког епилога. Режисер је себи наменио улогу Косте (најлакши избор икад, ни ја не бих хтео да се други глумац у мом филму ваћари са Моником Белучи за паре), који на магарцу разноси млеко дуж линије фронта, са кишобраном у руци и соколом на рамену, практично нон-стоп држећи главу у торби, и кога мештани посматрају као чудака и ексцентрика. Нимало суптилно је указано на ИСИС који је од времена када се наша војска борила са њиховом претечом израсла у глобални проблем неслућених размера, несрећни јунак држи на зиду човека који у рукама има главу његовог оца као трофеј. У њега је нескривено заљубљена локалка Милена, бивша шампионка у ритмичкој гимнастици (Слобода Мићаловић), међутим он је према томе релативно индиферентан, све док се не појави поменута Млада, предвиђена за невесту Милениног брата, снајперисте стаклених очију (Мики Манојловић) који своје услуге нуди и изнајмљује широм света. Венчање треба да се обави чим се поменути врати са турнеје по Авганистану, а Милена је осмислила да се тог дана одржи дупла свадба, тј. да се она и Коста такође једно другом обавезују на вечну љубав. Кад они тамо, а оно међутим, планови се најпре кваре симпатијама између двоје главних јунака, а потом и аранжманом Младиног бившег, британског генерала од кога је заправо побегла (након што је као сведок учествовала на његовом суђењу за ратне злочине). Док је први део прожет хиперреалистичним и надреалистичким сценама у којима је брутално насиље уобичајена ствар, а главни јунак иде својим путем за длаку избегавајући експлозије и снајперске хице, као да је пошао на вашар (рекао бих да је тај ефекат овде појачан чак и у односу на "Подземље"), други је нешто ново за Кустурицу, и рекао бих да представља искорак ван зоне комфора, јер је цео посвећен потери коју двоје јунака покушава да избегне, и разбуктавању романсе међу њима. Веома је битно рећи и да, иако су животиње присутне и битне у сваком филму Кустуричиног опуса од успостављања специфичног стила (рекао бих да је први у том низу "Дом за вешање"), оне су (ако изузмемо Сонија из "Подземља") сведене на ниво статиста, употпуњују кадар, или су евентуално ту да би изазвале урнебесан смех (сетимо се Дадана у "Црној мачки, белом мачору" који покушава да гуском обрише говна са себе). Насупрот свему наведеном, овде су животиње пунокрвни ликови са мислећим умовима, који разумеју све око себе, и једино што их разликује од људи је недостатак моћи говора. Штавише, људски ликови су, са изузетком Косте, Младе, и Милене, дати изразито фрагментарно, за разлику од животиња, које су, може се слободно рећи, оствариле запаженије улоге од већине глумаца. Тако је огромна (дигитална) змија отровница међу главним протагонистима филма, а главни негативац (неименовани британски генерал) се и не појављује. Треба поменути још једну јако ефектну алузију на глобалне политичке проблеме данашњице. Осим истицања проблема са ИСИС-ом у први план, а самим тим и ефектног посеравања по квази-космополитама које у блатантном неразумевању и незнању фурају "сви су криви" мантру, ту је и симболика аустроугарског сата на железничкој станици.

Овај сат има своју вољу, без реда окреће казаљке и отровним уједима "чашћава" оне који покушају да га навију и спрече да функционише хаотично. Једини споменик европске културе у херцеговачкој припиздини уништи све што дотакне (преклињем вас, не певајте "Прљаво казалиште" док читате ово, није у томе поента), баш као што и европска цивилизација то чини са људима и народима, намећући им своје време, своје вредности и своје светоназоре и одлучујући о њиховом животу и смрти. Како се не сетити "Подземља" у коме Бата Стојковић враћа сат уназад, стварајући илузију споријег проласка времена заробљенима, алегорије на честу загледаност Срба у прошлост. Отад је прошло доста времена, и европска цивилизација је, налик на сат у "Млечном путу", потпуно изгубила компас и сваки смисао за оријентацију. Специјалци који упадају на станицу чистећи све пред собом не штеде ни поменути сат, јер Европа нема нападе носталгије. Кустурица прилично убедљиво комбинује познате елементе своје естетике са новим које им у овом филму придодаје. Колико је старих трикова, толико је и нових - док рецимо у "Подземљу" Петар Попара Црни без двоумљења скаче у бунар (који је граница са оностраним/фантастичним), повлачећи за собом читав народ, само због идеалистичке визије бољег живота, овде Коста извлачи Младу из бунара, чиме магични елементи стижу у наш свет. Поетика остаје нетакнута, режија стандардно врхунска (то ни највећи Кустуричини противници неће порећи), потпомогнута сјајном фотографијом Горана Воларевића, а Стриборова музика је стандардна мешавина помпезности и меланхолије са хармоникама, гудачима и свим осталим уобичајеним елементима. Мени лично је више легла музика у "Завету", али само ако се гледа одвојено, јер је "На млечном путу" кудикамо комплетнији и бољи филм. И поента му је универзална, лако је могао да буде смештен у неки други део света, обратите пажњу на чињеницу да специјалци не скидају маске ни кациге целим током, нити ишта говоре. Њихов идентитет уопште није од важности за читаву ствар.

Ред је да се каже нешто и о глуми. Најпре, Моника Белучи, за коју одмах морам да кажем да нисам њен велики обожаватељ кад су глумачке способности у питању, иако се појавила у неким прилично битним остварењима. Махом се утапала у просек, сем неколико ретких изузетака, углавном у друштву бившег мужа, те епизодних улога у неким успешним мејнстрим филмовима. Међутим, мора се рећи да овде без сумње бележи једну од најбољих улога у каријери. Редитељ јој је, потпуно намерно, избрисао идентитет, и она је плански сведена искључиво на предмет обожавања готово свих који је угледају. Међутим, она није "мекгафин" који покреће радњу и нестаје из приче, већ до самог краја чини њен саставни део. С обзиром да је одлучио да се ослони на сирову моћ магнетизма њене женствености и прикаже је такву каква јесте, махом без шминке, трикова са осветљењем, и других филтера, и у неугледној одећи, избор Монике Белучи за улогу Младе је сасвим логичан, јер би та жена била прелепа и осветлила екран сексуалном привлачношћу и кад бисте је уваљали у катран и перје и пустили да пузи кроз канализацију. Без претеривања, изгледа као четрдесетогодишњакиња, што довољно говори ако се зна стваран број њених година. Заиста је сјајна у дочаравању хемије између Косте и ње, што није уопште лако, имајући у виду да све време глуми на страном језику, ако искључимо певушење љубавне песме на италијанском. Куста се већ доказао у више филмова као добар глумац, овде је за њега било битно да дочара човека кога изједа трагедија и који је, после дуго времена, допустио себи да се опет према неком отвори. То је остварено непретенциозно и без неких епских, емотивних момената, кроз симболичан флерт током зашивања откинутог ува (нажалост, нема везе са Ташком Начићем, снајперски хитац је у питању), и разговорима пред свадбу, да би се продубило до магичних висина током поменутог бекства. Морам поменути и Слободу Мићаловић, за коју се надам да ће се најзад ослободити клише улога, а мене ослободити рефлексне мучнине коју ми узрокује помен њеног имена, због асоцијација са режисерским маговима Шотром и Караџићем. Време које јој је дато искористила је врло добро - гимнастика, флертовање, певање, пијанство, туча током весеља - шта год вам падне на памет. Само, могла је да се потруди за толико и савлада дијалекат, мајку му, баш боде уши. Но, и поред тога, вероватно најмеснатија и најизазовнија улога коју је одиграла - ово није ружичасти свет Мир Јам, нема Боскета да залегне кад треба и извуче ствар, ово је ипак нешто мало озбиљније, и она се сасвим добро носи са тим. У зависности од следећих улога које изабере, знаћемо да ли се отргла из канџи клишеа и може ли бити нешто од ње. Како заборавити Микија Манојловића на крају приче о глуми. Стара масончина се појављује само на десетак минута, али је и то више него довољно да гледаоцима прода своју over-the-top персону мушкарчине и опаког типа коју је усавршио током 45 година рада.

Да не буде да је баш све лепо и красно, сценарио је могао бити мало пунокрвнији и детаљнији, чак и за редитеља коме је визуелни аспект важан колико је то случај са Кустом, није баш захвално оставити већину ликова да се служе искључиво кратким реченицама, које, ако су и нешто дуже, садрже општа места ("Ја нисам оно што сам некад био" и слично). Морам да кажем да сам местимично био незадовољан и јачином тона, често сам морао да враћам сцену и појачавам како бих разазнавао поједине реченице, иако је снимак ХД квалитета. На моменте је све мало развучено, нарочито хаотичне сцене у првом делу, а осим двоје главних ликова, развој осталих карактера није јача страна филма. Негде је комбинација старог и новог успела више, негде мање, те иако је овај филм далеко од ремек-дела као што су поменута три, ипак се ради о веома добром филму, наративно кохерентном и логички заокруженом (много више него што су то била претходна два остварења). Вероватно ће (апсолутно циљано) епилог подсетити многе на феноменално "Острво" Павела Лунгина (2006), али ћу тумачење религијске симболике оставити читаоцима који се одлуче да погледају филм, јер је у питању сложена тематика и најбоље је да свако формира свој суд. Уз већ хваљену фотографију, и остали технички аспекти (сем тона који сам поменуо) су готово беспрекорни, у потпуности у складу са Кустуричиним реномеом. Остаје нада да се неће дуго чекати на наредни играни филм, и да ће он бити макар сличног квалитета, без обзира што ће (по редитељевој најави) бити ван такмичарских програма на фестивалима, будући да је ово последњи наслов који се надметао за фестивалске награде.

ОЦЕНА: 3+