На млијечном путу (2016)

Сценарио и режија: Емир Кустурица

У главним улогама: Емир Кустурица, Моника Белучи, Слобода Мићаловић, Предраг Мики Манојловић, Петар Мирчевски

Дошло је време и за анализу новог играног сочињенија Емира Кустурице, на које се чекало девет година, још од бизарне комедије "Завет". Није био беспослен ни у међувремену, ту је био, између осталог, сјајан документарац о Дијегу Марадони, али искрено, некако се пословично више пажње придаје играним остварењима, па је љубитеље филма, а нарочито његовог опуса, ипак највише занимало шта ће нам пружити у причи која спаја љубав и рат (што код њега није ништа ново), а овај филм је заинтересовао чак и површне гледаоце, љубитеље и познаваоце, пре свега због чињенице да у њему главну улогу тумачи Моника Белучи, чије је име, сасвим очекивано, вероватно утростручило публицитет код нас. Овим не желим да имплицирам да Кустурица у Србији нема своју публику, само констатујем да су његови филмови у највећем броју случајева овде добили заслужено признање тек пошто их је изузетно позитивно оценила и проценила страна публика. Добро се сећам да чак ни "Подземље", један од најзначајнијих филмова на овим просторима икада снимљених, није дочекан пријатно (и поред освајања "Кристалне призме") у прво време, и тек је касније, након што је Кустурица ушао међу ретке двоструке добитнике Златне палме у Кану, завредео статус који му с правом припада. Не морам ни да подсећам колико је због тог филма имао проблема у свим сферама, пошто је био проглашаван "режимским редитељем". Ја нисам био сигуран шта очекивати од овог остварења (осим стандардне количине редитељеве естетике и ауторског печата оличеног у лирично-поетично-фантастичним елементима док около бесни рат са свим својим бруталностима у пуном јеку. Иако сам изразито патриотски настројен, нисам нешто полудео да чујем српски који је "научила" Моника, јер добро знам на шта такви покушаји личе. Петица за труд, али то је све. Такође да кажем и онима који очекују голотињу да лају на погрешно дрво, ако хоћете Кусту и еротику, пустите купање Перхана и Азре, ту грешке нема. Укратко, очекивао сам све оно на шта смо од овог редитеља и навикли, уз дигресију да сам био сигуран да не филм не може бити бољи од велике тројке "Отац на службеном путу" - "Дом за вешање" - "Подземље". Но, да видимо шта нам је аутор донео овим филмом, који је и сам најављивао као изузетно личан пројекат. Да ли се исплатило чекати толико дуго?

Млекаџија прогоњен личном трагедијом који оперише дуж линије фронта негде у Херцеговини, заљубљује се у Италијанку која је кроз мрежу трговине људима спасена/киднапована из центра за расељена лица да би послужила као невеста за локалног снајперисту. Заједно морају да умакну жениној болној прошлости у лику британског генерала, тачније људи које је он за њом послао.

Колико је овај филм препознатљив део Кустуричиног спецификума, толико је у неку руку и другачији од неких претходних остварења. На почетку пише да је "заснован на три истините приче и многим фантазијама". Дефинитивно он представља много више од онога што просечан гледалац зове "Кустин филм" (што углавном подразумева фантастичне елементе, људе који лете и музику Горана Бреговића), а поготово је много више од пуког "Моника Белучи говори српски" филма, што је углавном био главни адут дистрибутера. Кад смо код језика, ваља поменути јако занимљив однос према њему - наиме, лик Монике Белучи који сви у филму зову Млада је италијанка која је научила српски онолико колико је могла у центру за расељене - то сви знају, а опет јој се без задршке обраћају на српском, као да је то нешто најнормалније. Она га говори прилично слабо (мада, задовољавајуће, нећемо цепидлачити, као што рекох, пет за труд). Ово је практична примена чувене фразе "говори српски да те цео свет разуме", као противтежа обичају да у сваком мејнстрим филму сви, од јунака, преко ванземаљца који је свратио на виски и курве, до папагаја главног негативца, савршено разумеју и говоре књижевни енглески. То ми се јако допало, мада са друге стране, с тим у вези, мало одудара шпица комплетно на енглеском. Филм се састоји из два наративна дела и кратког епилога. Режисер је себи наменио улогу Косте (најлакши избор икад, ни ја не бих хтео да се други глумац у мом филму ваћари са Моником Белучи за паре), који на магарцу разноси млеко дуж линије фронта, са кишобраном у руци и соколом на рамену, практично нон-стоп држећи главу у торби, и кога мештани посматрају као чудака и ексцентрика. Нимало суптилно је указано на ИСИС који је од времена када се наша војска борила са њиховом претечом израсла у глобални проблем неслућених размера, несрећни јунак држи на зиду човека који у рукама има главу његовог оца као трофеј. У њега је нескривено заљубљена локалка Милена, бивша шампионка у ритмичкој гимнастици (Слобода Мићаловић), међутим он је према томе релативно индиферентан, све док се не појави поменута Млада, предвиђена за невесту Милениног брата, снајперисте стаклених очију (Мики Манојловић) који своје услуге нуди и изнајмљује широм света. Венчање треба да се обави чим се поменути врати са турнеје по Авганистану, а Милена је осмислила да се тог дана одржи дупла свадба, тј. да се она и Коста такође једно другом обавезују на вечну љубав. Кад они тамо, а оно међутим, планови се најпре кваре симпатијама између двоје главних јунака, а потом и аранжманом Младиног бившег, британског генерала од кога је заправо побегла (након што је као сведок учествовала на његовом суђењу за ратне злочине). Док је први део прожет хиперреалистичним и надреалистичким сценама у којима је брутално насиље уобичајена ствар, а главни јунак иде својим путем за длаку избегавајући експлозије и снајперске хице, као да је пошао на вашар (рекао бих да је тај ефекат овде појачан чак и у односу на "Подземље"), други је нешто ново за Кустурицу, и рекао бих да представља искорак ван зоне комфора, јер је цео посвећен потери коју двоје јунака покушава да избегне, и разбуктавању романсе међу њима. Веома је битно рећи и да, иако су животиње присутне и битне у сваком филму Кустуричиног опуса од успостављања специфичног стила (рекао бих да је први у том низу "Дом за вешање"), оне су (ако изузмемо Сонија из "Подземља") сведене на ниво статиста, употпуњују кадар, или су евентуално ту да би изазвале урнебесан смех (сетимо се Дадана у "Црној мачки, белом мачору" који покушава да гуском обрише говна са себе). Насупрот свему наведеном, овде су животиње пунокрвни ликови са мислећим умовима, који разумеју све око себе, и једино што их разликује од људи је недостатак моћи говора. Штавише, људски ликови су, са изузетком Косте, Младе, и Милене, дати изразито фрагментарно, за разлику од животиња, које су, може се слободно рећи, оствариле запаженије улоге од већине глумаца. Тако је огромна (дигитална) змија отровница међу главним протагонистима филма, а главни негативац (неименовани британски генерал) се и не појављује. Треба поменути још једну јако ефектну алузију на глобалне политичке проблеме данашњице. Осим истицања проблема са ИСИС-ом у први план, а самим тим и ефектног посеравања по квази-космополитама које у блатантном неразумевању и незнању фурају "сви су криви" мантру, ту је и симболика аустроугарског сата на железничкој станици.

Овај сат има своју вољу, без реда окреће казаљке и отровним уједима "чашћава" оне који покушају да га навију и спрече да функционише хаотично. Једини споменик европске културе у херцеговачкој припиздини уништи све што дотакне (преклињем вас, не певајте "Прљаво казалиште" док читате ово, није у томе поента), баш као што и европска цивилизација то чини са људима и народима, намећући им своје време, своје вредности и своје светоназоре и одлучујући о њиховом животу и смрти. Како се не сетити "Подземља" у коме Бата Стојковић враћа сат уназад, стварајући илузију споријег проласка времена заробљенима, алегорије на честу загледаност Срба у прошлост. Отад је прошло доста времена, и европска цивилизација је, налик на сат у "Млечном путу", потпуно изгубила компас и сваки смисао за оријентацију. Специјалци који упадају на станицу чистећи све пред собом не штеде ни поменути сат, јер Европа нема нападе носталгије. Кустурица прилично убедљиво комбинује познате елементе своје естетике са новим које им у овом филму придодаје. Колико је старих трикова, толико је и нових - док рецимо у "Подземљу" Петар Попара Црни без двоумљења скаче у бунар (који је граница са оностраним/фантастичним), повлачећи за собом читав народ, само због идеалистичке визије бољег живота, овде Коста извлачи Младу из бунара, чиме магични елементи стижу у наш свет. Поетика остаје нетакнута, режија стандардно врхунска (то ни највећи Кустуричини противници неће порећи), потпомогнута сјајном фотографијом Горана Воларевића, а Стриборова музика је стандардна мешавина помпезности и меланхолије са хармоникама, гудачима и свим осталим уобичајеним елементима. Мени лично је више легла музика у "Завету", али само ако се гледа одвојено, јер је "На млечном путу" кудикамо комплетнији и бољи филм. И поента му је универзална, лако је могао да буде смештен у неки други део света, обратите пажњу на чињеницу да специјалци не скидају маске ни кациге целим током, нити ишта говоре. Њихов идентитет уопште није од важности за читаву ствар.

Ред је да се каже нешто и о глуми. Најпре, Моника Белучи, за коју одмах морам да кажем да нисам њен велики обожаватељ кад су глумачке способности у питању, иако се појавила у неким прилично битним остварењима. Махом се утапала у просек, сем неколико ретких изузетака, углавном у друштву бившег мужа, те епизодних улога у неким успешним мејнстрим филмовима. Међутим, мора се рећи да овде без сумње бележи једну од најбољих улога у каријери. Редитељ јој је, потпуно намерно, избрисао идентитет, и она је плански сведена искључиво на предмет обожавања готово свих који је угледају. Међутим, она није "мекгафин" који покреће радњу и нестаје из приче, већ до самог краја чини њен саставни део. С обзиром да је одлучио да се ослони на сирову моћ магнетизма њене женствености и прикаже је такву каква јесте, махом без шминке, трикова са осветљењем, и других филтера, и у неугледној одећи, избор Монике Белучи за улогу Младе је сасвим логичан, јер би та жена била прелепа и осветлила екран сексуалном привлачношћу и кад бисте је уваљали у катран и перје и пустили да пузи кроз канализацију. Без претеривања, изгледа као четрдесетогодишњакиња, што довољно говори ако се зна стваран број њених година. Заиста је сјајна у дочаравању хемије између Косте и ње, што није уопште лако, имајући у виду да све време глуми на страном језику, ако искључимо певушење љубавне песме на италијанском. Куста се већ доказао у више филмова као добар глумац, овде је за њега било битно да дочара човека кога изједа трагедија и који је, после дуго времена, допустио себи да се опет према неком отвори. То је остварено непретенциозно и без неких епских, емотивних момената, кроз симболичан флерт током зашивања откинутог ува (нажалост, нема везе са Ташком Начићем, снајперски хитац је у питању), и разговорима пред свадбу, да би се продубило до магичних висина током поменутог бекства. Морам поменути и Слободу Мићаловић, за коју се надам да ће се најзад ослободити клише улога, а мене ослободити рефлексне мучнине коју ми узрокује помен њеног имена, због асоцијација са режисерским маговима Шотром и Караџићем. Време које јој је дато искористила је врло добро - гимнастика, флертовање, певање, пијанство, туча током весеља - шта год вам падне на памет. Само, могла је да се потруди за толико и савлада дијалекат, мајку му, баш боде уши. Но, и поред тога, вероватно најмеснатија и најизазовнија улога коју је одиграла - ово није ружичасти свет Мир Јам, нема Боскета да залегне кад треба и извуче ствар, ово је ипак нешто мало озбиљније, и она се сасвим добро носи са тим. У зависности од следећих улога које изабере, знаћемо да ли се отргла из канџи клишеа и може ли бити нешто од ње. Како заборавити Микија Манојловића на крају приче о глуми. Стара масончина се појављује само на десетак минута, али је и то више него довољно да гледаоцима прода своју over-the-top персону мушкарчине и опаког типа коју је усавршио током 45 година рада.

Да не буде да је баш све лепо и красно, сценарио је могао бити мало пунокрвнији и детаљнији, чак и за редитеља коме је визуелни аспект важан колико је то случај са Кустом, није баш захвално оставити већину ликова да се служе искључиво кратким реченицама, које, ако су и нешто дуже, садрже општа места ("Ја нисам оно што сам некад био" и слично). Морам да кажем да сам местимично био незадовољан и јачином тона, често сам морао да враћам сцену и појачавам како бих разазнавао поједине реченице, иако је снимак ХД квалитета. На моменте је све мало развучено, нарочито хаотичне сцене у првом делу, а осим двоје главних ликова, развој осталих карактера није јача страна филма. Негде је комбинација старог и новог успела више, негде мање, те иако је овај филм далеко од ремек-дела као што су поменута три, ипак се ради о веома добром филму, наративно кохерентном и логички заокруженом (много више него што су то била претходна два остварења). Вероватно ће (апсолутно циљано) епилог подсетити многе на феноменално "Острво" Павела Лунгина (2006), али ћу тумачење религијске симболике оставити читаоцима који се одлуче да погледају филм, јер је у питању сложена тематика и најбоље је да свако формира свој суд. Уз већ хваљену фотографију, и остали технички аспекти (сем тона који сам поменуо) су готово беспрекорни, у потпуности у складу са Кустуричиним реномеом. Остаје нада да се неће дуго чекати на наредни играни филм, и да ће он бити макар сличног квалитета, без обзира што ће (по редитељевој најави) бити ван такмичарских програма на фестивалима, будући да је ово последњи наслов који се надметао за фестивалске награде.

ОЦЕНА: 3+

Југословенске серије (4) - Вук Караџић (1987)

Сценарио: Милован Витезовић
Режија: Ђорђе Кадијевић
Број епизода: 16
Трајање: 60 + минута

У главним улогама: Предраг Манојловић, Александар Берчек, Драгана Варагић, Петар Краљ, Марко Николић, Аљоша Вучковић, Бранимир Брстина, Велимир Бата Живојиновић

Почећу једном веома смелом реченицом, али не могу да нађем адекватније речи за илустрацију жељене поенте, тако да ево - "Вук Караџић" је најбоља серија која је икад снимљена у продукцији ТВ Београд. Разлога за такву тврдњу има поприлично, али кренућемо редом. Серија је снимљена за двестогодишњицу рођења насловног јунака, једног од највећих просветитеља и реформатора српскога језика и прати његов живот и рад, али истовремено и турбулентни период српске историје у 19. веку, период српске националне и културне револуције, чији је Караџић био савременик, сведок и активни учесник. Догађај којим је, рекло би се, све почело, је једна од најбољих ТВ драма из продукције ТВ Београд, "Карађорђева смрт" (1983) у режији Ђорђа Кадијевића (и званично уврштена у 10 најбољих). То је био почетак читавог процеса, и, након што је драма потпуно заслужено постигла велики успех, ред је био почети снимање серије, које је трајало четири године. Књижевник Милован Витезовић је већ имао спреман сценарио чије је писање трајало пет година, а по неким изворима, прикупљање историјске грађе и материјала још толико, ако не и дуже. Када се толико времена и труда уложи у све, и када такви професионалци седну за сто и почну да раде, а имају и екипу која може све то да испрати, резултат једноставно не може да буде другачији. Од глумаца су на самом почетку били ту једино Карађорђе и Милош Обреновић, као и кнегиња Љубица (Марко Николић, Александар Берчек и Горица Поповић су их тумачили и у поменутој драми), а требало их је наћи још око двеста. Прва епизода је 8. новембра 1987, а остале сваке наредне недеље по једна.

Вук Караџић (1987)

Као што већ рекох, серија покрива период од Вуковог рођења, као шестог детета (и јединог које је преживело) Стефана и Јегде Караџић 1787. године, па до његове смрти 77 година касније, који обухвата између осталог дизање и пропаст Првог српског устанка, Други српски устанак, Карађорђеву смрт, Хатишериф, Сретењски и Турски устав, прву владавину Кнеза Михаила, владавину Кнеза Александра, националну револуцију, повратке Милоша и Михаила, догађај на Чукур-чесми, и тако даље. Осим што је био савременик и познаник/пријатељ свих битних историјских личности тог времена, ту су такође биле и личности из културе, попут Копитара, Гетеа, Бранка Радичевића и других. Ова серија стога представља својеврсну историјску хронику на овим и суседним просторима с краја 18. и у готово три четвртине 19. века. Заиста импозантан пројекат, и хвала Богу што је било слуха да се он испрати како доликује, пре свега са финансијске стране. Тако то раде озбиљне телевизије, и, зашто не рећи, још увек и озбиљне државе, које стају иза квалитета. А квалитет у овој серији не би могао да види само Филип Вишњић, кога, узгред, у пет епизода сјајно тумачи сада заборављени Ивица Клеменц.
Одакле да почнем са сјајним стварима везаним за ову серију? Овај пут ћу мало заобићи устаљени шаблон и прво поменути првокласну глумачку поделу која је толико квалитетна да је то заиста ретко где виђено, мислим и на Европу и свет. Одговорно тврдим да је, сем двојице великана, Бате Стојковића и Ђузе Стојиљковића, у овој серији играо готово сваки српски (и понеки хрватски и словеначки) глумац који је вредео нешто у том тренутку, а био међу живима и способан да игра. Небитно да ли се неко појавио у једној или у једанаест епизода, све пршти од квалитетне глуме, уз можда пар изузетака, које би било неумесно помињати, јер се ради о не превише битним ликовима. Мики Манојловић је сјајан избор за улогу одраслог Вука, на нивоу је од почетка до краја, и пружа врло зрело, емотивно, на моменте хумористично, а све време физички захтевно (наравно, због ноге) тумачење насловног лика. Вук је неко ко се нашао у средишту свих историјско-културних збивања свога времена, и Мики веома добро балансира између активног борца (језичке ствари), дипломате (политика) и посматрача (ствари на које не може да утиче, попут дешавања током устанка). Михајло Јефтић и Бора Кандић су такође дали свој допринос тумачећи малог и младог Вука. Мора се поменути и Александар Берчек у улози Милоша Обреновића. За њега се већ зна да може да глуми апсолутно све и могао бих до сутра да илуструјем ту тврдњу примерима, али искрено мислим да је ово његова животна улога. Сјајно је дочарао неписменог човека који је успут био и један од најбољих политичара и дипломата које је Србија икада имала. Берчек га тако и тумачи - као човека са много мана, никада превише популарног у народу, али као неког ко је увек стављао државне интересе испред личних. Осим чувеног монолога кад је пред пашу однео Карађорђеву главу, присутног и у ТВ драми, издвојио бих и његов последњи монолог, када, већ помало ван себе, штапом удара писмо од Вука. "За Србље истина не може. Срби су,увек,волели погрешне људе."Црног",воле јер је црн. Он је побег'о,ја сам остао! Ја! А сад ме,ни у песме неће! Мрзе ме,јер су са мном победили! Срби пораз воле! Срби су једини народ под капом небеском,који пораз слави! Гују сам вам испод прага извукао; сад можете да псујете и државу и владаоца, јер их имате! А,кад је било стани-пани, онда: Држ' Милоше, узми Милоше; моли Милоше; клечи Милоше!Лажеш,Вуче,лажеш!" Слично се може рећи и за Карађорђа, уз сво поштовање Гиги Моравцу, кога обожавам, он је Карађорђе и то је његова лична карта. Глуми га баш какав је по књигама и био, храбар и одлучан, али прек и нервозан; први да заштити и први да убије. Док причам о њима двојици, морам се дотаћи свеукупног квалитета сценарија, који је фантастичан. Он је просто хроника дешавања, не стаје ни на чију страну и неутралном гледаоцу је савршено јасан сваки поступак обојице, серија једноставно бележи ствари како су се десиле, не величајући никога и не потирући ничији значај за српску историју. Како не поменути кнезове, војводе и друге личности око једног и другог, који су, сви одреда одрадили феноменалне улоге - Бата Живојиновић као Јаков Ненадовић, Бранимир Брстина као прота Матеја, Аљоша Вучковић као Тома Вучић-Перишић, Светозар Цветковић као Петар Николајевић Молер, Адем Чејван као Младен Миловановић, и многи други. Свако од њих (и не претерујем када то кажем) је дао свој допринос да серија изгледа овако, а изгледа фантастично. Постоје и ликови који се појаве само у пар епизода, а оставе трајни утисак, попут Петра Божовића у улози Ђорђа Обрадовића Ћурчије или Бранислава Лечића у лику Хајдук Вељка Петровића. Ту су и личности ван саме борбе, попут Пере Краља у улози Јернеја Копитара и Љубе Тадића (Стефан Стратимировић). Драгана Варагић, која глуми Вукову жену, је била the hottest show in town у то време (не мислим стриктно на физички изглед, мада је била и прелепа), најтраженија глумачка роба после улога у "Прогону", "Бањици" и "Варљивом лету '68", по ком ће заувек остати упамћена. Овде ћу стати, јер би ми цео један текст био недовољан само да набројим све значајне глумце који се појављују у овом ремек-делу. Уосталом, гледајте, па ћете и сами видети.

Већ сам споменуо да кад се на сценарију толико посвећено и темељно ради, не може да испадне другачије. Он је плод деценијског рада и то се апсолутно види. Милован Витезовић сад до миле воље и до краја живота може да штанцује "Лајања на звезде" и остале лимунадице, и да је написао само овај сценарио, то би било довољно да припада друштву најбољих (а није, има и оригинални "Шешир Косте Вујића", на пример). Заиста бих данас волео да видим неки сценарио који је плод толико темељног истраживања и рада, али сви знамо шта се данас вреднује. Шта тек рећи за беспрекорну, првокласну режију Ђорђа Кадијевића? Рекао бих да је један од најбитнијих потеза у целом пројекту било поверавање диригентске палице управо њему. Човек је, осим што је филмаџија, такође и историчар уметности, а бави се и многим другим стварима, те не чуди префињена естетика и јединствен прилаз ликовима и серији уопште. Као магу фантастике и хорора, нису му биле стране сцене борбе, сече кнезова, убистава и других страхота, и знао је како на најбољи и најупечатљивији начин да их приближи гледаоцима. Ја се и данас стресем од сцене у којој Вук привиђа Филипа Вишњића који, док ветар хучи, излази из магле и виче "Вуче, отац ти је прогледао! Вратио му се вид, шта ти Бог овде узме, тамо ти врати". Не посебно језиво, али страшно упечатљиво. Е, то је Ђорђе Кадијевић - човек способан да креира сцене које вам се вечно урежу у мозак. И најобичнији разговори које он режира имају у себи нешто због чега ћете помислити "овај човек је мајстор". Још кад је све пропраћено адекватном музиком најбољег филмског композитора ког смо икада имали, великог Вокија Костића (нека ми опрости Симке, и он је одмах до), од сјајне уводне теме на гуслама "Жице Србије и покор нејаког", до посебних одломака који прате одређена догађања - резултат је вансеријски. А кад је Бора Дугић задужен за соло деонице на фрули и Драгослав Павле Аксентијевић за црквено појање - па, уосталом, сами ћете чути кад будете гледали, да не причам безвезе. Кога мрзи да скида, све епизоде сем последње постоје на јућубу, за ту преосталу се помучите, верујте да се исплати.

 Кад сам био млађи, наравно да су ми много више лежале епизоде са бунама, устанцима, убиствима и клањем, у њима је било више акције, више дешавања. Међутим, сада као старији видим да и епизоде у којима се Вук претежно маје по Бечу и Будимпешти проводећи време у разговорима, нису ништа мање битне и да апсолутно ниједна сцена није сувишна и беспотребна. Све је темпирано као под конац. Боли ме што видим да за многе великане глуме који су у овој серији апсолутно блистали, данас нема места на глумачком небу Србије. Зашто се нико не сети да напише нешто за поменуту Драгану Варагић, која се вратила у земљу и животари у Београду? Свестан сам да је тешко наћи добру улогу за жену од 59 година, нарочито у данашњем свету инстант забаве и попкорн културе, али где су ти вајни писци, где су њихове оригиналне идеје? Где је Весна Малохоџић која је половином седамдесетих жарила и палила где год се појави, а затим, кад је почела да доживљава трагедију за трагедијом, нико се није ни сетио да постоји? Зашто нико не напише улогу коју би сада, у зрелим годинама, могла да одигра? Не бих се сада бавио одговорима на та питања, на нека сам већ и покушавао да одговорим у претходним текстовима, то је зачаран круг и могао бих до сутра да пишем, узалуд.

Да покушам да закључим на крају без патетичног призвука - гледајте ову серију. Гледајте је сместа. Гледајте је, чак иако вам језик и историја нису струка, нити сфера интересовања. Гледајте је да видите како смо то некад радили, гледајте је да нешто научите, гледајте је да уживате, гледајте је да вам се коса на глави дигне од квалитета режије, глуме, сценарија, квалитетне продукције, костима, и свега осталог - гледајте је да упамтите нове реплике за цитирање. Једноставно, гледајте је зато што је нешто најбоље што наша земља у овој области има, и зато што је то обавеза сваког Србина, и то не само оног који воли филмове и серије. Ђорђе Кадијевић је рођен 1933. године и већ 8 година се није латио камере. Надам се да ће нам даровати још нешто из свог репертоара пре него што се пресели у вечност. Не знам да ли ће добацити близу оваквог квалитета, али и не мора, он је својим филмовима, драмама и серијама већ доказао ко је, довољно је видети његово име на шпици и нестрпљиво чекати премијеру.

ОЦЕНА: 5