Одгледавши последњи филм њујоршког итало-американца и једног од највећих живих редитеља у Холивуду, прво сам пожелео да урадим посебан ривју за "Тишину", али сам онда схватио да на овом блогу фали још приче о Мартију, и да не би требало да буде ограничен на један одређени филм. Зато ћу покушати да пружим осврте на његове филмове које сам одгледао (велику већину јесам) и тако илуструјем тврдњу из прве реченице. Веома је тешко свести га и на само десет филмова, зато ћу пробати да објасним ко је и шта је Скорсезе у пре свега холивудским, али и светским оквирима. Како ред налаже и заповеда, пре саме приче о филмовима, најпре неки општи подаци везани за ово велико име:
- Рођен у Квинсу, делу Њујорка, 17. новембра 1942. године. У филму "Квиз" Роберта Редфорда (1994) има малу улогу и завршава један од својих телефонских разговора речима "Квинс није Њујорк!"
- Оба родитеља су му пореклом из Палерма, обоје су радили на Менхетну, а Марти је одрастао у Малој Италији, која је касније послужила као окружење у неколико његових филмова. Родитељи су се појавили и у више његових филмова, највидљивије у "Добрим момцима", где Кетрин Скорсезе глуми Томијеву кеву.
- Дипломирао на филмској школи универзитета у Њујорку и снимио неколико запажених кратких филмова.
- Радио је са Робертом Де Ниром у осам филмова (и још један је у најави), Виктором Аргом у шест, Леонардом Ди Каприом и Харвијем Кајтелом у пет (други има и шести у најави), а Илијаном Даглас у четири. По њему, Де Ниро је најбоље глумио у "Краљу комедије" (1982). Слажем се да је у питању можда и најпотцењенији наслов овог редитеља, покушаћу касније да објасним због чега.
- Режирао и неколико сјајних документараца, претежно музичких, између осталих Shine a Light о Ролингстоунсима, чије песме користи у многим филмовима, пре свега "Gimme Shelter". Такође је режирао и спот за песму Мајкла Џексона "Bad".
- Од три пројекта које је више деценија хтео да режира, остварио је два - "Последње Христово искушење" (1988) које је на крају рађено са много мањим буџетом и на много мањој скали него што је планирано (каже да му је то једини жал у каријери), и "Банде Њујорка" које је режирао 2002. године, после четврт века покушавања. Трећи пројекат је биографски филм о Дину Мартину, који није остварен, зато што има на уму веома одређену листу глумаца - Том Хенкс (Дин Мартин), Џим Кери (Џери Луис), Џон Траволта (Френк Синатра), Хју Грант (Питер Лофорд) и Адам Сендлер (Џои Бишоп).
- Неколико филмова је почео од средине или краја, често користи успорен снимак, тзв. freeze фрејмове, као и дуге снимке из једног кадра. Нарација је такође често присутна.
- Ствар у којој се са њим не слажем је да је, на питање кога види као свог наследника, рекао да је то Вес Андерсон. Од редитеља који су утицали на њега и инспирисали га, он издваја Мајкла Пауела и Емерика Презбургера, Џона Касаветиса, Џона Форда, Федерика Фелинија, Елију Казана, Роберта Роселинија и Акиру Куросаву, за кога каже да је његов утицај на филмске ствараоце толики да је готово неупоредив са било ким другим у том сегменту, те да се за многе уметнике често користи реч "гигант", али да је његов случај један од ретких где је прикладно.
- Филм који је највише утицао на њега је "Двобој на Сунцу" (1946) Кинга Видора. Ту је и "Магична кутија" (1951) Џона Болтинга. Двобој је био и први филм у животу који је гледао у биоскопу, у четвртој години.
- Велики пријатељ са дивовима своје генерације, Брајаном Де Палмом и Френсисом Фордом Кополом. Први му је проследио Шредеров сценарио за "Таксисту", а други је хтео да му повери режију наставка "Кума" док га студио није вратио на посао.
- Упркос чињеници да не воли римејкове, режирао је три - Рт страха (1991), Доба невиности (1993) и Двоструку игру (2006). Имао је идеју да ради римејк Скарфејса (1932) са Робертом Де Ниром, али су га на крају радили Брајан Де Палма и Ал Паћино (1983).
- Иако се најчешће доводи у везу са гангстерским филмовима, режирао их је само пет у каријери дугој пола века, ако рачунамо "Банде Њујорка" и "Двоструку игру". Често су његови филмови прилично мрачни и насилни, а насупрот томе, он је нашироко познат као пристојна и блага особа која се добро слаже са глумцима. Такође, познато је да због великог успеха који његови филмови постижу, многи глумци желе да раде са њим. У надолазећем "Ирцу", први пут ће са њим радити Ал Паћино, иако се познају више од тридесет година, и постојала је обострана жеља. То ће бити и симболичан повратак гангстерском филму.
- Вишедеценијска сарадница, монтажерка Телма Шунмејкер, каже да је управо монтажа Скорсезеов омиљени сегмент снимања филма.
- Велики је познавалац филма и велики фан европске и азијске кинематографије. Цењени филмски критичар Роџер Ебер је резервисао највишу оцену за 14 његових филмова. Седам његових филмова је у Шнајдеровом избору "1001 филм који морате видети пре смрти".
- Скорсезе је режирао 18 различитих глумаца у улогама номинованим за Оскара. Петоро је победило - Елен Берстин, Роберт Де Ниро, Пол Њумен, Џо Пеши и Кејт Бланшет.
- По сопственом признању, осећа се нелагодно испред камере, и снимио је чувену улогу у "Таксисти" као муштерија која жели да убије жену само из разлога што је изабрани глумац тог дана био болестан и није дошао на снимање. Ипак, забележио је тридесетак улога, махом необележених или гласовних, али такође и улогу Винсента Ван Гога у филму "Снови" поменутог гиганта, Акире Куросаве.
- Иако је веома задрт око естетике сваког снимка, често охрабрује импровизацију у дијалогу.
- Често у филмовима приказује забавну и гламурозну страну неморалног понашања, али са друге стране на крају недвосмислено показује колико такво понашање кошта тај лик и све око њега. Такође, у његовим филмовима је често макар један лик изузетно насилан, темпераментан и изразито непредвидив.
- Први филм који је прешао сто милиона зараде је тек "Авијатичар" (2004), a филм који је највише зарадио је "Вук са Вол Стрита" (2013) са 389, 600.000 долара. То је такође и филм у коме је најчешће коришћена реч "fuck" и њене варијације у историји - 569 пута.
- Смрт његовог оца се у свим "корацима" поклопила са смрћу Федерика Фелинија кога је неизмерно ценио - бајпас, шлог, па кома. Чак су и провели исти број дана у коми пре смрти.
- Поред тога што веома разноврсно користи музику у својим филмовима, често даје мале улоге музичким звездама - Крис Кристоферсон, Кларенс Клемонс, Џо Страмер, Дејвид Боуви, Гвен Стефани, Деби Хари и Иги Поп су само неке од њих.
- Џон Ву је свој акциони хит "Убица" (1989) посветио Мартину Скорсезеу, а међу онима којима је Скорсезе предавао на њујоршком универзитету су и Оливер Стоун и Спајк Ли.
- Био је међу онима којима је понуђена "Шиндлерова листа", али је мислио да јеврејин треба да је режира, а пошто су Роман Полански и Били Вајлдер изгубили чланове најближе породице у гасним коморама, на крају је ипак завршила код Спилберга, на Вајлдерову препоруку.
- Био извршни продуцент серије "Boardwalk Empire", а по сопственом признању, снимио је филм Хуго да би имао бар један филм који његова најмлађа ћерка може да гледа.
- Отворено подржава очување филмова и један је од суоснивача Филмске фондације, непрофитне организације која ради на рестаурацији изгубљених или угрожених наслова. Иначе, један је од оних режисера који се противе постојању режисерских верзија, јер по његовим речима, кад се филм једном комплетира, не треба га више дирати.
- Аутор је три књиге о филмовима. Једна је "Режисеров дневник: снимање Кундуна", због кога му је забрањен одлазак на Тибет од друге половине деведесетих.
- Рекао је да воли што је касно добио Оскара за најбољу режију, јер би ранији успех утицао на изглед и снимање његових претходних филмова.
- Поред Дина Мартина, човек о коме је одувек желео да уради филм је био и Френк Синатра. Филм је био и одобрен, али још увек није снимљен, и питање је хоће ли икад доћи до тога.
- Аутор је 24 целовечерња филма, о којима ћу сада причати, а најављени "Ирац" би требало да буде "сребрни" двадесет пети.
1. WHO'S THAT KNOCKING AT MY DOOR (1967)
Морам да признам да сам овај филм први пут гледао припремајући се за овај текст, дакле пре неколико дана. Ово је у сваком смислу оно што се назива малим филмом, почевши од буџета, за који је једва скрпљено 75000 долара, преко непретенциозности младог редитеља до његове видљиве жеље да направи пројекат чиме ће се отиснути у озбиљне воде. Он у томе и те како успева. Није ово ремек-дело о коме ћете причати данима након што га одгледате, али је добар и занимљив филм, који упркос неким манама, пре свега у структури, свакако има шта да понуди. Филм је врло једноставан, за Скорсезеа сасвим видљиво врло личан, чак би се могло рећи полуаутобиографски. Главни јунак је Џеј Ар, кога сјајно тумачи двадесетосмогодишњи дебитант, Харви Кајтел, који балансира између провода са пријатељима, од којих су неки ситни лопови, и девојке која га разуме и са којом нашироко прича о омиљеним темама, попут филмова. У тренутку када одлучи да се скраси и ожени, девојка му признаје да ју је претходни младић са којим је била силовао, што се коси са његовим дубоко религиозним убеђењима. Одлично дочаран морални конфликт, без сумње близак и самом Скорсезеу, који је једном приликом изјавио да су једине две битне ствари у вези с њим, једино што га чини оним што јесте филмови и религија. Одлична је и Зина Бетун као девојка, а филм је сјајно и снимљен, пружа онај специфични осећај који само црно-бела фотографија у екстремно нискобуџетном филму може (ако сте гледали нпр. "Following" Кристофера Нолана, знате о чему говорим). Мало се кокетира и са неким уметничким потезима као што су непотпуни крупни планови лица, али то више приписујем неискуству и несталности ауторског израза. Ипак, добрих 90 минута овог малог филма најављују оно што ће Скорсезе касније постати - сценарио је за своје време прилично бескомпромисан, на почетку дугачак омаж "Трагачима" Џона Форда, једном од омиљених режисерових филмова, и необично зрео приступ материјалу. Пријатељима Кополи и Де Палми се филм јако допао, као и Џону Касаветису, а Мартију је саветовано да убаци голишаве сцене да би нашао дистрибутера за филм, што је он учинио убацивши сцену Џеј Арове фантазије о сусрету са проституткама. Занимљиво је да се за време те сцене у позадини чује хит Дорса "The End", који отвара и Кополину "Апокалипсу сада", у којој је за улогу Виларда предвиђен управо Харви Кајтел, тако да је мало фалило да се сцена малтене понови у размаку од 12 година и, наравно, другачијим околностима. Да закључим, није ово најбољи филм који је Скорсезе снимио, није ни међу првих пет, а вероватно ни десет, али је одличан почетак. И утирање пута који траје пола века.
2. BOXCAR BERTHA (1972)
Први Скорсезеов кримић је један од ретких његових филмова које нисам гледао. Реч је о филму у коме жена која предводи раднички синдикат у доба Велике депресије тридесетих година удружује снаге са једним од синдикалаца да би се заједно изборили против корумпираног естаблишмента на железници. Касније бива увучена у криминал и све се претвара у "couple-on-the-run" насилну збрку. Мишљења су јако опречна, једни кажу да је ово потцењени драгуљ у ризници великана, рани Скорсезе, који није за пропустити, други кажу да је у питању некохерентни филм експлоатације без икакве поенте (лако је то помислити с обзиром да је идеју смислио Роџер Корман, као неку врсту наставка филма "Bloody Mama"). Ја не знам ко је тачно у праву, ако будем гледао у догледно време, дописаћу, једина ствар око које се слажу и једни и други је да су главне улоге биле на месту, што и не чуди ако се зна да су у питању Барбара Херши и Дејвид Карадин. После приватне пројекције одржане за пријатеља и, донекле ментора, Џона Касаветиса, он је загрлио Мартија и рекао му "Управо си потрошио годину живота снимајући говно. Ово је добар филм, али ти си бољи од људи који праве такве филмове. Не качи се за тржиште филмова експлоатације, покушај да снимиш нешто другачије". И Мартин Скорсезе га је послушао и урадио управо то. Следећи филм му је најзад отворио велика врата.
MEAN STREETS (1973)
Филм који се може назвати Скорсезеовим "стармејкером" сам први пут гледао на студијама и нисам био превише одушевљен. Некако сам био сувише под утиском његових најпознатијих наслова у гангстерском жанру. На друго гледање сам схватио да сам био престрог, те да је оно што би за многе био врхунац у филмском стваралаштву, за Мартија био тек почетак. Сага о мафијашким аспирантима у Малој Италији нам поново доноси Харвија Кајтела у главној улози. Момак по имену Чарли Капа жели да напредује на мафијашкој лествици. Тренутно је ситни криминалац који утерује дугове за свог ујака, али има амбиције да се попне много више. На том путу му смета чињеница да је (какво изненађење) изразито религиозан (мада главни фокус није на томе, као што је био случај у првој верзији сценарија), што му се понекад испречи на путу, као и то што мора да чисти неред који за собом оставља његов млади пријатељ Џони Бој, који дугује паре свим зеленашима у граду које не планира да врати, а успут је и психопата који се не либи да потегне пиштољ на оне који имају виши статус од њега. Роберт Де Ниро је први пут заиграо код Скорсезеа, и фантастичан је у улози Џони Боја, пропалице кратког фитиља чија импулсивност све може да доведе у неприлику. Занимљиво је рећи да и у овом филму, као и у "Куму 2" годину дана касније, постоји сцена у којој Де Ниро трчи преко кровова у Малој Италији за време годишње прославе Сан Ђенара. Режисер је послушао Џона Касаветиса и посветио се другачијој тематици, користећи као инспирацију лична искуства и стварне догађаје којима је присуствовао током одрастања. Буџет је такође био прилично мизеран, око пола милиона долара, добар део је отишао на права за коришћење песама, један део је обезбедио и Френсис Форд Копола, а неки иновативни снимци камером из руке који су дотад ретко виђени, снимљени су тако управо због малог буџета (нпр. позната туча у билијар сали). Иако се "Улице насиља" сматрају класичним примером правог њујоршког филма, само неколико снимајућих дана је проведено тамо (опет) због малог буџета. Треба поменути и Дејвида Провала у улози Тонија, те Ејми Робинсон као Терезу, Чарлијеву епилептичну девојку. Пошто је поджанр блексплоатације био у пуном јеку, продуценти су понудили издашан буџет Скорсезеу ако цео филм уради са црначком поставом, што је он одбио. Једно кратко време је филм држао рекорд у броју псовки (педесетак), док пар месеци касније није изашао филм "The Last Detail". Иако није Goodfellas, овај филм је винтиџ Скорсезе, има одличан сценарио, добре ликове, сјајну музику, и, уз све мане, којима се овде нећу претерано бавити, треба га гледати, јер представља мајстора у настајању. Вероватно најпознатије реченице из филма су у нарацији на самом почетку "You don't make up for your sins in Church; you do it on the street; you do it at home; the rest is bullshit and you know it". Њих изговара режисер, а не Харви Кајтел како би требало да помислимо. Тзв. одвојену нарацију Скорсезе је видео од Фелинија у филму "Дангубе". Не знам зашто сам вам ово испричао, али не може да шкоди. Гледајте овај филм.
4. ALICE DOESN'T LIVE HERE ANYMORE (1974)
Можда је тешко поверовати, али ово ми је један од дражих филмова Мартина Скорсезеа, управо зато што се његово име не везује превише за драме и могао је да покаже сопствену стваралачку разноврсност, а богами то је и учинио. Друго, ово је у потпуности реалан филм о стварним животним проблемима једне још увек младе жене која је напрасно постала самохрана мајка. Улога је понуђена Ширли Меклејн која ју је одбила, због чега се горко покајала видевши филм, и прогнозирала Оскара за своју колегиницу Елен Берстин, који је ова заслужено освојила. Елен, ненаметљива хероина холивудског филма, такође је жртва најбестидније пљачке у историји Оскара кад је уместо ње (за бриљантну креацију Саре Голдфарб у "Реквијему за сан") награђена Џулија Робертс у улози Ерин Брокович. Због успеха "Истеривача ђавола", Берстинова је над овим пројектом имала комплетну креативну контролу и имала је два циља - да сними филм о реалним, животним проблемима једне жене и да у столици буде млади, амбициозни редитељ. Брајан Де Палма је предложио Кополу а овај Скорсезеа. Погледавши "Улице насиља", Елен је била импресионирана Мартијевим талентом, али се плашила да су му редитељски фокус искључиво мушкарци и да неће бити подједнако успешан са женама. Кад га је питала шта зна о женама, он је одговорио "Ништа, али волео бих да научим", због чега је одмах унајмљен, јер се Берстиновој допао ентузијазам. У питању је топла прича о самохраној мајци која се са комуникативним и напредним једанаестогодишњим сином запутила у родно место (једино где је била стварно срећна) да појури певачку каријеру, након што је њен безобзирни муж страдао у саобраћајки. Наравно, због недостатка новца, приморани су да бораве у различитим градовима, где Алис ради најпре као певачица у бару у Финиксу, а после тога као келнерица у Тусону. Успут упознаје два мушкарца који покушавају да јој приђу сваки на свој начин, које сјајно тумаче редом Харви Кајтел и Крис Кристоферсон. Први је био посебно феноменалан у сцени где напрасно постаје насилан и прети својој жени, а Кристоферсон је касније причао да је за улогу Дејвида користио сопствена искуства и осећај кривице, јер је и сам као и његов лик био разведен и није виђао сопствену децу, што је искористио да дочара жал свог лика за прошлошћу. Али, поред Елен, највеће откровење су деца, сјајни Алфред Латер као Томи, који је и у животу био баш какав треба да буде у филму, чак је и импровизовао барабар са осталим глумцима, као и тада једанаестогодишња Џоди Фостер у улози Одри, мушкобањасте саркастичне деликвенткиње која наврће вино без зазора, Томијеве нове другарице. Вредна помена је и Дајан Лед, као конобарица оштрог језика Фло, чија се ћерка у стварном животу, Лора Дерн, једна од муза Дејвида Линча, појављује као девојчица са наочарима која лиже сладолед у корнету. По сопственом признању, појела их је тачно деветнаест. Сјајан филм који треба погледати да би се видело колико је Марти заправо креативан и разноврстан. Не брините, ово није женски филм, иако је она у главној улози.
5. TAXI DRIVER (1976)
Никад ми неће бити тешко да изнова изражавам безгранично одушевљење кад је у питању "Таксиста" ког сматрам једним од квинтесенцијалних америчких филмова, најбољим делом Мартина Скорсезеа (сложићете се да је конкуренција прилично оштра) и једним од најбољих филмова свих времена. Ја сам већ (прилично невешто, како једино и умем) покушао да кажем шта ми овај филм значи у ретроспективи за 1976. годину, а сада ћу пробати да то још мало проширим. У питању је, као што претпостављам сви већ знају, прича о вијетнамском ветерану, који несаницу и депресију лечи возећи такси по Њујорку, успут контемплирајући о поражавајућим појавама у америчком друштву тог времена. Готово све у овом филму је за чисту десетку, али бих рекао да све добро полази од феноменалног сценарија Пола Шредера, који га је написао за изузетно кратко време, борећи се против депресије и неколико зависности. Прича је полуаутобиографска, јер је у то време био отпуштен из Америчког филмског института, малтене без пријатеља, усред развода и одбила га је девојка. Недељама ни са ким није разговарао, ишао је у порно биоскопе и почео да развија опсесију ка пиштољима, а за све време писања, на столу му је стајало и напуњено оружје. Он сам је рекао да је најпре намеравао да пише искључиво о усамљености, али како је ствар напредовала, схватио је да је реч о патологији усамљености, при чему је имао теорију да неки млади људи, укључујући и њега самог, подсвесно гурају људе од себе да би одржали изолацију од других, иако је управо та изолација главни разлог њихове измучености. Фасцинантна студија карактера главног лика, Тревиса Бикла, који, иако и сам тешко оштећен сулудим борбама у туђем рату, хируршки прецизно анализира аномалије извитопереног и изопаченог друштва и односа државе према људима који су за њу крварили. Усамљеник по природи, он своју сврху налази у борби за избављење дванаестогодишње девојчице из канџи проституције, успут покушавши да, на свој радикални начин, како само може ратник озбиљно пољуљане психе, очисти друштво од штетних елемената. Драма се неосетно претвара у трилер, а у неизвесној завршници, нико неће бити поштеђен. Роберт Де Ниро је одиграо улогу за памћење која, рекао бих, до данас остаје његова најбоља - Тревис Бикл је његова лична карта. Од бизарно-хумористичких момената у порно-биоскопу, до крваве последње секвенце, он задире у напуклу душу свога лика, чинећи га блиским свима нама. Без обзира на све његове недостатке, и типичну антихеројску црту, ми са Тревисом и те како саосећамо и бринемо за њега. Колико сте пута и сами помислили да "треба да падне права киша и спере сав шљам са улица". Лично сам бар двадесет пута чуо реченицу "треба опет да се зарати, да се прочисти мало муљ". Де Ниро је месец дана радио као таксиста по петнаест сати дневно у припреми за улогу, а проучавао је и менталне болести. По његовом личном признању, чувена "You talkin' to me?" сцена која је комплетно импровизована, инспирисана је сценом у "Одсјајима у златном оку" Џона Хјустона, у којој Брандо мумла гледајући се у огледалу. Он је потписао уговор да одигра улогу за 35 000 долара, али у току снимања је освојио Оскара за "Кума 2" и постао много познатији, што је пренеразило продуценте у страху да ће тражити (заслужену) огромну повишицу, те су тражили начине да напусте пројекат, јер су се већ ионако плашили да ће флоповати. Де Ниро је, међутим, рекао да ће испоштовати договор и то је и учинио. Он је такође касније рекао да је, упркос Оскару, и даље био релативно непознат, и да је за време рада као таксиста био препознат само једном. Шта рећи о Џоди Фостер, која је у избору од 250 глумица одабрана да тумачи Ајрис (међу њима Розана Аркет, Мишел Фајфер, Кери Фишер, Бо Дерек, Меријел Хемингвеј, Ким Катрал, Џенифер Џејсон Ли), а није имала ни пуних 13 година. То јој није сметало да буде потпуно раме уз раме са гигантима, а њене сцене са Де Ниром и Кајтелом су чиста антологија. Током студирања на Јејлу, Џон Хинкли ју је прогонио због опсесије њеним ликом у овом филму, а касније је пуцао у Роналда Регана, инспирисан Тревисом Биклом. Занимљиво је да је њена старија сестра Кони била дублерка за експлицитније сцене. Њих двоје су снажно потпомогнути Албертом Бруксом, Питером Бојлом, Сибил Шепард, а поготово Харвијем Кајтелом, који готово "краде шоу" у своје две секвенце у улози љигавог макроа Метјуа званог Спорт, нарочито у оној када плеше са Ајрис која је потпуно импровизована. Фантастични отужно-меланхолични скор Бернарда Хермана, који је умро пар недеља пред излазак филма, потцртава безнађе у коме се главни лик (зашто не рећи и цело друштво после вијетнамске катастрофе и Вотергејт кризе) налази. Иако је ово без икакве сумње најбољи филм поменуте године, са дистанце од 40 година ме не чуди што није награђен, будући да је отворени прст у око свему што Америка лаже да јесте. Заправо, толико је субверзиван и антиамерички да се чудим како је снимање уопште дозвољено. Њујорк је, уместо као престоница гламура и раскоши са те стране Атлантика, приказан као стециште криминала и разврата. Верујем да је у овом случају то било више истине него што су главешине студија и чланови Академије били спремни да поднесу. Да на крају споменем и феноменалну режију Скорсезеа који као главну сцену истиче телефонски разговор у коме Тревис покушава да закаже други састанак, у којој се камера удаљава дуж дугог ходника, наговестивши да је тај разговор превише болан и патетичан за слушање. Ипак, ако постоји филм где је тешко издвојити појединачне сцене, то је онда овај. Гледајте га под хитно.
6. NEW YORK, NEW YORK (1977)
После свог најбољег филма, Мартин Скорсезе се ухватио у коштац са још једним огромним изазовом - снимити мјузикл/драму/љубавну причу у стилу четрдесетих година прошлог века, кад је харала некрунисана краљица истих, Џуди Гарланд. Морам да кажем да сам га први и једини пут гледао пре више од 20 година, па можда приказ неће бити највернији, јер ћу писати по сећању, а да будем блатантно искрен, са 163 минута трајања, био ми је предугачак за брзинску репризу пред писање овог текста, с обзиром да ми је и кад сам га гледао деловао развучено на моменте. Погледао сам само неколико сцена на јућубу, а оно чега се сећам је следеће - у питању је прича о успонима и падовима у вези саксофонисте, претемпераментног за своје добро и заводљиве певачице, док обоје покушавају да успеју у свету шоубизниса поткрај Другог светског рата (не чини ли вам се та прича чудно слична једном другом филму о којем сам скоро писао овде? Не? Добро, онда заборавите ако можете, сами у том хаљетку циркуске јахачице. Не брините, не дрогирам се, само сам будала која троши интернет простор). Елем, да се вратим на ово остварење. Тешко је време, кратак фитиљ главног јунака прети да наруши однос са његовом изабраницом, таман у тренутку кад би обоје могли да остваре пословни успех, а све кулминира када Франсин остане у другом стању и треба поделити одговорност. Филм изгледа прелепо, технички је комплетно урађен у стилу мјузикала златног доба, саунд стејџеви су скоро потпуно исти, те стога није ни чудо што је у главној женској улози заблистала ћерка поменуте Џуди Гарланд, феноменална глумица раскошног гласа, Лајза Минели. Уз то, она је користила стару свлачионицу и фризера легенде, која је преминула осам година раније, чак је и у интервјуима гестикулирала попут своје мајке. Дефинитивно је утврдила свој статус као највећа звезда мјузикла у том тренутку, који је већ успоставила пет година раније, освојивши Оскара за "Кабаре" Боба Фосија. И Де Ниро је, колико ме сећање служи, сасвим добро одрадио свој посао као нестабилни Џими, који не може ничему да се посвети надугачко. Он је и научио да свира саксофон за овај филм, мада је у саундтреку његову свирку синхронизовао Џорџи Олд. Овај филм је први представио песму "Њујорк, Њујорк" која је пар година касније постала светски хит у извођењу Френка Синатре. Шта је онда узрок што је филм тек после додатних дељења једва успео да поврати свој тада прилично раскошан буџет од 14 милиона? Кажу да је у питању погрешна процена Скорсезеа који је хтео да по сопственим речима направи "ноар мјузикл" и стога дозвољавао импровизације у дијалогу прилично слободно. И Минелијева је касније потврдила да је скоро комплетан дијалог импровизован, што је створило проблеме у монтажи да се начини кохерентна наративна структура. Испуштене дизгине око контроле дијалога и Скорсезеови проблеми са дрогом се наводе као главни разлог за неуспех филма, што је гурнуло режисера дубље у депресију и у веће проблеме са наркотицима. Ово је један од само три Скорсезеова филма који није завредео ниједну номинацију за Оскара. Историјски је значајан и као последњи филм Џека Хејлија који је глумио Лименог дрвосечу у "Чаробњаку из Оза". И данас, четрдесет година после снимања владају јако опречна мишљења о квалитету, једни га називају најпотцењенијим Скорсезеовим филмом и једним од најраскошнијих и најквалитетнијих наслова у свом поджанру, док други кажу да је скоро негледљива, једнодимензионална предугачка папазјанија. Ја га памтим као нешто што ми је у основној школи било ОК и ништа више, али да бих дао коначан суд, мораћу да га одгледам још једном, што се надам да ћу ускоро урадити. Ако волите двоје главних глумаца, дајте му прилику.
7. RAGING BULL (1980)
Роберт Де Ниро је биографију Џејка Ламоте прочитао за време снимања наставка "Кума". Четири године касније, у време већ поменуте највеће Скорсезеове животне кризе, после неуспеха филма "Њујорк, Њујорк", кад се замало предозирао кокаином, Боби Ди га је посетио у болници и рекао му да мора да се очисти да би заједно направили боксерски филм. Марти је прво одбио, и због безвољности и због чињенице да није волео спортске филмове, нити пратио бокс, али је пристао због Де Нировог инсистирања, што му је, како ће многи, укључујући и њега самог, касније рећи, буквално спасило живот. Одлично остварење које приповеда о путу кроз живот самодеструктивног боксера коме су исти бес и темперамент који су га учинили шампионом у рингу уништили приватни живот ван њега, у потпуности је избацило Роберта Де Нира у врх А листе глумаца, као да један "Таксиста" није био довољан. Он је прошао кроз мукотрпну физичку припрему да би заличио на профи боксера, спаринговао је са професионалцима и водио три праве борбе, од којих је две добио. Одрадио је и хиљаду рунди припреме са правим Џејком Ламотом, који је сматрао да је Де Ниро способан да уђе у професионални ринг и надмеће се за признања. Не бих ни помињао колико се стесао да се за касније сцене у филму у којима је Ламота у старијем добу није умечкао 30 килограма ждерући брзу храну по Европи месецима. Заправо је тај процес гојења ишао толико "добро", да се Скорсезе у једном тренутку забринуо за здравље свог глумца. Он је био и рекордер по броју задобијених килограма 7 година, док се није појавио Винсент Д'Онофрио у "Фул метал џекету" Стенлија Кјубрика. Пружио је невероватну улогу, од спортског аспекта до приватног живота где је до танчина дочарао помрачења ума, љубомору и параноју правог Ламоте који је свима поред себе, пре свега супрузи и брату, чинио живот уистину неподношљивим. Боксер је касније рекао да је гледајући филм први пут у животу заиста схватио колико је грозно било његово понашање. Кад је питао жену "Јесам ли стварно био такав?", одговор је гласио "Био си гори". Дебитанткиња Кети Моријарти је такође одрадила своје за чисту десетку, ако се узме у обзир да је била без икаквог искуства, на аудицији је победила многе глумице, укључујући и Шерон Стоун, а сцена упознавања између Вики и Џејка је чиста импровизација између ње и Роберта Де Нира. Мартин Скорсезе је лично одговоран и за каријеру Џоа Пешија, кога је као готово сасвим непознатог глумца узео за улогу Џоија Ламоте (слично је било и са Френком Винсентом у улози Салвија). Да би се постигао реалан братски осећај између двојице глумаца, они су неко време живели и тренирали заједно још пре почетка снимања, и отад су, наравно, велики пријатељи који су глумили заједно у још пет филмова (и шести у најави). Де Ниро је случајно током снимања сцене спаринга Пешију сломио ребро, што је и остало у филму. Још једна ствар по којој је познат "Разјарени бик" су хиперреалистичне сцене борби, које, иако трају само десет минута у филму, имају тако детаљну кореографију да је то запањујуће. Један од трикова је и рад само са једном камером која се налази унутар ринга, у својству "трећег борца", за разлику од осталих филмова, у којима су камере биле ван ринга. Црно-бела техника је послужила сврси, а поред посебног осећаја који даје целој ствари, она је требало да овај филм разликује од "Рокија", плус што Скорсезе није хтео да приказује крв у боји. Јако интересантан куриозитет везан за овај филм је тај што је ово један од ретких примера у којима је глумац добио Оскара за тумачење праве особе која је тада била у публици. Осим Џејка Ламоте, који је присуствовао додели, међу званицама је била и позната кантри певачица Лорета Лин, за чије је тумачење у филму "Рударева ћерка" Сиси Спејсек то вече такође зарадила Оскара. Телма Шунмејкер и Скорсезе су монтирали филм у његовом стану сваки дан по завршетку снимања, ово је један од три његова филма за који је она зарадила статуу (остали су "Авијатичар" и "Двострука игра"). Занимљиво је још и да филм нема оригиналну музику, већ само дела Пјетра Маскањија у саундтреку, која је Скорсезе лично изабрао, мислећи да се уклапају у меланхолични тон филма. Нашироко признат као један од најбољих спортских филмова свих времена, ово је један од првих наслова у коме је протагониста изражени антихерој, чак је прва верзија сценарија одбијена од продуцената јер је Џејк приказан као "комплетна бубашваба" и тек је после две недеље дораде прихваћен. Не знам шта је промењено, али верујте да ни у новој верзији није далеко од тога. Редитељ је мислио да ће му ово бити последњи филм, али што се више ближио крају, схватао је да он заправо представља поновно рођење у креативном смислу. И хвала Богу на томе, јер га је у будућности чекало још неколико веома озбиљних пројеката. Следећи на листи је по мом мишљењу најпотцењенији.
8. THE KING OF COMEDY (1982)
Мартин Скорсезе је увек волео комичаре, и често је у своје филмове убацивао мини стенд-ап сегменте ("Разјарени бик", "Добри момци"), али је често комичарима давао и мале улоге у својим филмовима. Међутим, такође је и снимио филм о комичарима, који се, ако смем да кажем, врло незаслужено прескаче на свим листама његових релевантних наслова. И он сам је рекао да је ово филм који вероватно није требало да сними. То је вероватно изјавио делом и због чињенице да филм није номинован ни за једну награду, као и због веома мукотрпног процеса снимања. Де Ниро игра Руперта Папкина, недруштвеног типа који жели да постане велики комичар. После узимања аутограма од свог идола Џерија Ленгфорда, Руперт га пита за дозволу за наступ у његовом шоу програму. Џери жели да буде љубазан и уљудно прихвата уз одлагање, али није свестан колико је далеко Руперт спреман да иде да би дочекао својих 15 минута славе. Да одмах кажем и да ми је донекле јасно зашто се многима није дојмио овај филм - није им се свидео изузетно горак приказ стварног живота телевизијске звезде и свега што они морају да подносе док су у центру пажње, и од фанова, и од новинара, и од осталих који им посвећују пуну пажњу, а ту је такође и Де Ниро, који испољава вансеријско умеће у дочаравању лика који је увек негде на граници симпатичног занесењаштва и комплетне менталне поремећености, и мислим да до краја гледалац није сигуран шта је тачно реалност, а шта фантазија, што је Скорсезе управо и намеравао. Мислим да му је ово можда и највизионарскији подухват од свих, и релевантнији него икад, пошто живимо у раздобљу изражене селебрити културе која нас затупљује и постоји маса људи која би дала све да на било који начин постане позната, а данашња надрикултура им то и омогућава. Запањујуће је колико Роберт Де Ниро разуме лик који тумачи. Жанровски, овај филм је постављен као црна комедија, али бих рекао да је сувише озбиљна сатира да би се сврстао у жанр комедије. У једном тренутку поприма изразито мрачну нијансу, тако да није чудо што је Скорсезе намеравао да ово буде "ментални наследник 'Таксисте". Ако Де Ниро није изненађење у улози offbeat психића, шта рећи за Џерија Луиса, који је безмало целу каријеру провео одржавајући имиџ опуштене 'ладовине која се кревељи и кези већину времена. Овде видимо феноменалан контраст између јавне персоне коју мора да одржава и имиџа опуштеног срећка и огорченог меланхолика у приватном животу који жели мало мира док га салећу избезумљени прогониоци. Иако је заиста био сјајан, и критика је то препознала и похвалила га, он је био изненађен и одбацио то, говорећи да је само глумио себе. Предложио је да се његов лик зове исто као и он, да би реакције људи на улици биле природније када га виде. По његовим речима, заиста му се десио инцидент из филма у коме му је жена која телефонира рекла "Дабогда добио рак" након што је одбио да телефоном разговара са њеном рођаком. Да би га успешније разбеснео у сцени кад он са девојком упада у комичареву кућу на селу, Роберт Де Ниро му је добацивао антисемитске увреде. Луис, који никад дотад није радио са методичним глумцима, је био шокиран и згрожен, али су реакције биле потпуно природне и глума савршена. Од осталих глумаца, треба поменути Дајан Абот која је у доба снимања била жена Роберта Де Нира, у улози Рите, Рупертове пратиље која нема појма до које мере је застранио. Ту је и Сандра Бернард, у улози Маше, психо обожаватељке опседнуте Џеријем, која је одиграла сјајну улогу. Већина њених дијалога је импровизована, пошто није била формално глумачки обучена и Скорсезе је хтео да буде што природнија. Интересантно је да "уличарски шљам" који је исмева на улици док се свађа са Де Ниром, тумаче Мик Џонс, Џо Страмер и Пол Симонон, чланови "Клеша", једног од омиљених Скорсезеових бендова. Овај филм је отворио фестивал у Кану 1983. године, и са 20 милиона буџета, био један од озбиљнијих флопова године. Ипак, стојим вам добар да је у питању најпотцењенији Скорсезеов филм, нарочито из перспективе данашњег времена, те га топло препоручујем.
9. AFTER HOURS (1985)
Још један занимљив филм из Мартијеве радионице представљају "Ситни сати", који се сврставају у комедију, али су далеко од чистог представника тог жанра. Паметна мешавина комедије, драме и мрачњикаве сатире вероватно изгледа сувише обично и једноставно да би се убрајала у познатије Скорсезеове наслове, али верујте да их свакако треба погледати. Сам заплет није нов, чиновник који читав живот проводи пред компјутером на досадном послу упознаје у бару жену која му се учини занимљивом, а онда, јурећи на потенцијални састанак са њом, упада у вртлог све луђих, невероватнијих и бизарнијих дешавања, и ноћ се претвара у једну од оних "шта још може да пође наопако" и прераста у најгору у његовом животу. Сценарио је написао Џозеф Минион, коме је то био дипломски рад на универзитету Колумбија, и добио је највишу оцену, а професор му је био Душан Макавејев. У главној улози злосрећног јунака, нашао се Грифин Дан, коме је редитељ рекао да би требало да се уздржи од секса и спавања, да би реалистичније дочарао осећај прогресивне параноје. И он је невероватно добро урадио тај задатак, заиста изгледа као да му није до живота док га притиска једна несрећа за другом, а он само жели да стигне кући и пита се "је ли могуће?". Одличну глуму приказују и остали чланови поставе, млада Розана Аркет, око које цео каламбур и почиње, Линда Фиорентино као цимерка, Тери Гар као осветољубива конобарица, Верна Блум као љубазна вајарка, Вил Патон као бизарни Хорст, Чич и Чонг као пар провалника - сви су дали свој допринос да ово остварење изгледа као изузетно успели приказ грозоморног низа догађаја који се могао догодити свакоме од нас. Сигурно је свако од читалаца имао неку од оних ноћи коју је боље преспавати и у којој се само нижу ужасно неповољни догађаји и околности. Скорсезе је имао великих проблеме око завршетка филма, те је дао својим пријатељима Де Палми и Спилбергу да погледају материјал и посаветују га. Дилему је ипак разрешио Мајкл Пауел, стари Мартијев идол, чија је идеја најпре одбачена као невероватна, али на крају ипак усвојена као једина функционална. Филм је требало да режира млади Тим Бартон, након успеха свог шестоминутног анимираног дебија "Винсент", али кад је Скорсезе ипак добио простор да режира филм, након што је продукција "Христа" застала, Бартон се уљудно склонио са пута, не желећи да смета мајстору. Ово је пут у један негламурозни, бизарни, перверзни Њујорк, а ко га боље познаје од једног рођеног Њујорчанина. Можда није најбоље што је Марти снимио, али свакако се не сме прескочити кад се истражује оно што је урадио. Погледајте, врло је забавно.
10. ТHE COLOR OF MONEY (1986)
Повратак већим буџетима Скорсезе је начинио снимивши још један условно речено спортски филм. Такође, то је и филм који је било прилично незахвално снимити, с обзиром да је дошао као наставак "Хазардера", који је на већини поља врхунски, а осим тога, то се десило читавих 25 година касније. Просто, стекло се превише услова да овај пројекат буде неуспешан. Међутим, ако је неко могао да из незахвалне почетне позиције на крају извуче максимум, то је управо Мартин Скорсезе. Феноменалну галерију ликова коју је тумачио шездесетих, Пол Њумен је отворио управо Брзим Едијем Фелсоном, шармантним и својеглавим "хаслером" чија га жеља да буде апсолутно најбољи кошта више него што је спреман да плати и прихвати. Сада се враћа у истом лику и открива млађу верзију себе у изразито талентованом, али и изразито накурченом Винсенту, почиње да га подучава и креће са њим и његовом девојком Кармен у "обраду" сала широм земље. Међутим, Винсент сувише воли да показује свој "хасл" таленат, што одвлачи противнике, и тако, очекивано, ствара сукоб између ментора и ученика. Пол је био једноставно Пол, природно харизматични мангуп који је могао да глуми све и осећао се као код куће у кожи човека кога је тако добро познавао, тако да је одиграо заиста феноменално, али су многи осећали (а и ја бих рекао да се слажем) да му је Оскар додељен као компензација за нестварне улоге шездесетих година за које је био брутално покраден (а ту бих додао и Луметову "Пресуду"). Било како било, ту је и Том Круз у улози Винсента, апсолутно савршен за улогу са карактеристикама које сам већ навео, јер је у то време био највећа млада звезда Холивуда (исте године снимио и "Топ Ган" и био на врхунцу популарности), те Мери Елизабет Мастрантонио, која је популарност стекла улогом Ђине у "Скарфејсу", а овде тумачи Кармен, и то ради одлично. Не треба заборавити и Џона Туртура. Пол Њумен је хтео да управо Скорсезе ради "Боју новца" јер му се допао стил режије "Разјареног бика", али режисер је рекао да ово за њега није био лични пројекат већ више експеримент да се увери да може да сними мејнстрим филм пре рока и испод уговореног буџета, и успео је у обе намере. Такође, он није желео да ради буквални наставак "Хазардера", већ да прави посебну причу која ће отићи у другом правцу. Зато није ни дошло до поновног сусрета између Брзог Едија и Минесота Фетса (Џеки Глисон) коју су обојица прижељкивала. Као и претходни филм, и овај је допринео масовној продаји билијарских столова, а у једном тренутку Брзи Еди каже да није играо двадесет пет година, управо толико је прошло између два наслова. Јако занимљив детаљ каже и да је у време изласка филма, једна софтверска компанија у развоју тражила име за своју нову, револуционарну видео игру и нашла га управо у овом филму. Кад у једној сцени питају Винсента шта носи у коферу, он одговара "Пропаст" (Doom). За време снимања "Боје новца", Скорсезе је чуо за књигу Николаса Пилеђија "Мафијаш" која ће постати основа за филм "Добри момци", а потом је и прочитао. Скорсезе се и овде као и у већини својих филмова накратко појављује, најпре као наратор, кад објашњава правила "деветке" на самом почетку, а потом и у казину у Атлантик Ситију, као човек који шета пса, који је иначе његов. Да закључим, "Боја новца" није на нивоу "Хазардера", али је одличан филм који и не треба поредити са "оригиналом". Препоручујем га јер је забаван, занимљив и има неколико јаких улога, међу којима, наравно, предњачи Њуменова. Није "Таксиста", али свакако ћете уживати ако волите режисера, било ког од глумаца, и филмове тог типа уопште.
11. THE LAST TEMPTATION OF CHRIST (1988)
Вероватно најконтроверзнији Скорсезеов наслов, што је потпуно за очекивати, имајући у виду тематику. Роман Никоса Казанцакиса по коме је рађен филм у потпуности одступа од традиционалног хришћанског учења, па је стога изазвао бројне полемике, чак је у неким земљама (као што је Бугарска) црква забранила емитовање на националној телевизији. Ако се гледа стриктно Библија и црквено учење, онда се овај филм може комотно сврстати међу пет најбогохулнијих наслова у историји филма. Ја сам верник, али ако се гледа строго филмска страна, што је и поента овог блога, онда је ово врло добра ствар. Мартин Скорсезе је од самог почетка свога рада желео да сними филм о Христу и, иако себе описује као посрнулог католика, рекао бих да је овај филм радио са великом вером, иако је урађен много мање грандиозно него што је он од почетка желео. Оно што је филмски урађено одлично је чињеница да је Исус пре свега и изнад свега - човек, прогоњен сумњама, дилемама, несигурностима и искушењима, као уосталом и свако ко је икад размишљао о вери, не прихватајући унапред и безумно све што пише у званичним књигама. Дубока вера са собом носи дубоку бол, и то се овде пластично види. Вилем Дефо је сјајан и веома енергичан у насловној улози, види се сваки његов страх и сумња, а улога у овом филму му је ускратила Дока Холидеја у "Тумбстону" (спонзори су претили да ће повући сав новац ако он буде играо), коју је затим одиграо Вал Килмер. Најпре су разматрани Ејдан Квин, Кристофер Вокен и Ерик Робертс, а нешто раније и Роберт Де Ниро, кад се први пут причало о снимању филма. Изузетно је занимљив лик Јуде, једнако збуњеног као и његов учитељ, представљеног као највернијег Христовог ученика који га најбоље разуме, највише воли, па и упозорава на сва искушења која спрема нечастиви. Традиционалистима нарочито није пријала чињеница да се са Јудом саосећа због судбине која му је намењена - његове патње су можда још и горе од Христових, јер Исуса очекује васкрсење и вазнесење, а над његовом главом виси вечно проклетство издајника, насупрот рецимо Петра, који се три пута одрекао учитеља. Та могућност је дата и у прози Леонида Андрејева, а наговештена у рок опери "Исус Христ суперстар". Харви Кајтел је такође веома добар у својој улози, мада акценат право са њујоршких улица мало боде уши. Иначе, сви јевреји имају амерички, претежно њујоршки акценат, а Римљани британски (Понтија Пилата тумачи Дејвид Боуви, а најпре га је одбио Стинг). Јуду је желео да тумачи Џеф Бриџис, који је велики обожавалац Никоса Казанцакиса, чак је и лично писао Скорсезеу, али се није исплатило. Барбара Херши је преклињала Мартија да јој додели улогу Марије Магдалене, јер му је она и дала књигу први пут, још на снимању "Фургон Берте". Пошто је Ким Бејсингер већ одбила улогу, он је испунио жељу Хершијевој, али не без аудиције. Ако се занемаре блатантна одступања од библијских списа и ако вам то не смета, у филму заиста има шта да се види, нарочито када оде у пустињу да сам директно поприча са Богом и дође у ситуацију да се суочи са искушењима која непоменик ставља пред њега. Филм је прожет, константном борбом духа и тела, односно Бога и ђавола, али са свешћу да су код човека та два појма и те како спојена и повезана. Зато и није чудо што се пре Бога, пред Христом, појављује Сатана, најпре у лику змије и гласу Марије Магдалене, апелујући да Исус треба да спаси себе и нађе љубав. Ту су још и лав, као и појава арханђела, међутим главни јунак све прозрева. Ипак, нечастиви обећава да ће се видети опет. Кад се то деси, он је жедан и уморан на крсту, и као такав идеална жртва. Последње искушење, које за разлику од осталих, није нигде записано, се јавља у лику девојчице, која га уверава да је прошао Божји тест и да треба да се посвети овоземаљском животу у наручју Марије Магдалене, која га чека. Нећу спојловати шта се дешава, само ћу рећи да овај пут Христ не прозрева ђавољу превару тако лако. У обличју жене је ђаво ваистину најопаснији. На крају бих само да поменем омаже ђало мајсторима, пре свега Марију Бави, првенствено оличене у јаркоцрвеним тоновима и бојама. Препоручујем гледање овог филма, чак иако сте строги поштовалац Библије, јесте пун ситних бласфемија и јереси (ако се тако гледа), али наводи на размишљање, дирљив је и веома интересантан, квалитетно режиран (чак и уз минималистичку естетику, узроковану мизерним буџетом) и одглумљен. Мало ли је?
12. GOODFELLAS (1990)
Мислим да заиста нема потребе ближе објашњавати значај и квалитет овог филма икоме ко има три чисте да за себе каже да воли филмове и да му они у животу нешто значе. Једноставно, уз "Кума" и "Било једном у Америци", ово је без сумње највећи гангстерски филм свих времена и један текст би био премали да се поброје све његове врлине. Питање је како би он изгледао да га је снимио било ко други осим потврђеног мајстора Мартија, који је, иако је рекао да више неће снимати такве филмове, морао да промени мишљење кад му је шака допала књига Николаса Пилеђија "Wiseguy", заснована на истинитој причи о животу гангстера Хенрија Хила и његове клике, у којој се истичу Џими Берк (рођен као Џими Конвеј, како се и зове у филму) и Томи Де Симоне (односно Томи Де Вито, што је иначе име гитаристе бенда The Four Seasons, са којим је Џо Пеши пријатељ). Наводно је Скорсезе позвао Пилеђија и рекао му "Чекао сам ову књигу целог живота", на шта је одговор гласио "Чекао сам овај позив целог живота". Ал Паћино је одбио улогу Џимија Конвеја бојећи се стереотипних улога, а те године је играо још "стереотипнијег" гангстера Биг Бој Каприса у Дик Трејсију, и наравно да је жалио видевши "Добре момке". Припрема за филм је била веома детаљна, Скорсезе је толико инсистирао на аутентичности да је сам везивао глумцима кравате, а наводно је Роберт Де Ниро више пута дневно телефонирао Хенрију Хилу да би се распитао о понашању Џимија Конвеја (како је држао цигару и слично). И на самом снимању било је присутно доста људи блиских правим учесницима догађаја описаних у филму, а мафијаши који су унајмљени као саветници и статисти су дали лажне бројеве социјалног осигурања и рачуне, и до данас није јасно на који начин су исплаћени. Скорсезе и Николас Пилеђи су детаљно разматрали сценарио, још детаљније радили на њему (и номиновани су за Оскара), али је редитељ охрабривао глумце да импровизују што више, све бележио и убацивао најбоље делове у нове верзије сценарија. Пилеђи је стално разговарао са Хенријем Хилом, и касније рекао да је нарација, која је кључна за читав филм, цитирана скоро од речи до речи. Шамар Пола Сорвина Реју Лиоти по његовом изласку из затвора није био у сценарију, отуд и збуњена реакција. Сорвино се замало није појавио у филму, плашећи се да његова права личност није довољно хладна и окрутна да игра Полија. По сопственим речима, два дана пре почетка снимања се погледао у огледалу и било га је страх онога што види, и тад је знао да може да се појави у филму. У филму је 321 пут изговорена реч "fuck" и њени деривативи, а оригинални сценарио је захтевао да се то деси око 70 пута. Џо Пеши изговара половину тих речи. Кад је његова мајка видела филм, рекла је да је одличан, али га је успут питала је ли морао толико да псује. Прави Хенри Хил је рекао да је Пеши 95% потпуно исти као прави лик кога је тумачио, осим чињенице да је Томи Де Симоне био петнаестак година млађи и виши, крупнији човек од њега. Његов потпуно заслужени Оскар је зачудо једини који је филм освојио, и поред тога што је позитивно оцењен и био у трци за многе награде. Уз сво поштовање "Плесу са вуковима", "Добри момци" су за мене прави најбољи филм 1990. године и мислим да ће се многи сложити. Реј Лиота је привукао пажњу Мартина Скорсезеа након што је видео филмове "Нешто дивље" и "Поље снова", али се кастинг развукао и било је неколико аудиција. Договор је коначно пао на венецијанском фестивалу где је Лиота хтео да приђе Скорсезеу да поново попричају о улози. Редитељ је био окружен телохранитељима због претњи које је добијао од фундаменталиста у вези снимања претходног филма, који су били прилично груби и непрестано одгуривали глумца. Кад је овај и поред свега тога остао веома миран, редитељ је знао да је нашао правог човека за улогу Хенрија Хила који је управо био познат по томе што је, за разлику од већине својих сарадника, више био онај који мирно посматра све. У ситуацијама где је ипак требало показати бес, Лиота је искористио чињеницу да је тих дана остао без мајке због рака. Тако да је Марти добио све што треба, и више од тога, и знао је то да искористи. Чувена "how am I funny" сцена је заснована на стварном догађају из живота Џоа Пешија који је редитељ решио да убаци у филм, али не и у сценарио, да би добио аутентичне реакције од осталих глумаца, који заиста изгледају потпуно збуњени. Треба поменути и Лорејн Брако, која је, као и њен лик, одрасла у претежно јеврејском крају Њујорка, и знала да, ако жели да њен материјал не заврши ван филма, мора да да све од себе у филму у ком толико доминирају мушкарци, и заиста је у томе и успела, што говори номинација за Оскара. Иначе, њена ћерка са Харвијем Кајтелом, Стела, је једна од беба у филму. Да поменем још само и Goodfeathers, један од мојих омиљених цртаних филмова из детињства који за основу има овај филм, што је неуобичајено, с обзиром на изговорене простоте у њему. Ипак, овај филм је толико познат, толико велики и толико добар да није ни чудо што је та чињеница пренебрегнута. Зато сам и писао претежно о занимљивостима у овом делу, јер је заиста излишно говорити било шта о квалитету. По мени, значајније мане не постоје, у питању је чиста петица, и уз "Таксисту", најбољи Мартијев филм.
13. CAPE FEAR (1991)
Римејк класика Џ. Ли Томсона из 1962. године, Мартин Скорсезе је снимио у договору са студиом Универзал, који му је помогао око финансирања "Последњег Христовог искушења". Као део истог договора, касније је снимљен и "Казино". Оригинални "Рт страха" је веома напети трилер са две мегазвезде, Грегоријем Пеком и Робертом Мичамом, плус Тели Савалас, још непрослављен као Коџак. Можда тај филм није баш најбоље остарио, али га свакако неоправдано бацају у запећак у односу на овај, који свакако није убедљиво бољи, како се прича (а за мене није уопште ни бољи). Но, то никако не значи да није добар, далеко од тога. Прича је већ позната. Насилни, сексуално девијантни преступник излази из затвора, решен да се освети браниоцу који му је додељен, јер је сакрио техникалију која је могла да га ослободи. Адвокат живи у срећној породици, са женом и малолетном ћерком, и убрзо ће научити пар ствари о губитку. Поједине сцене су, упркос чињеници да је филм релативно нов, већ постале део антологије, чак су пародиране у Симпсоновима, у епизоди где се Помоћник Боб први пут јавља као негативац, па га изударају грабуље углаву. Оно по чему се филм највише памти је Роберт Де Ниро, који је пружио врхунску улогу начитаног манијака и перверзњака, Макса Кејдија, који се иза решетака правно образовао и сада неће презати ни од чега да научи свог несрећног адвоката лекцију. Преглумљава за све паре, дере се као нездрав, јужњачки акценат му је тврђи од хилбилија из најгоре запиздине у Лујзијани, а опет је и више него уверљив и што је још важније, изузетно страшан. Толико да је наводно повремено плашио и самог Скорсезеа, коме је понекад усред ноћи остављао поруке на секретарици Кејдијевим гласом. Такође се толико добро физички спремио да је у једном тренутку свео масноћу у телу на три процента. Немам ни трунку сумње да би покупио свог трећег Оскара да се те године није намерио на Ентонија Хопкинса у улози Ханибала Лектора. Најодвратнији је без сумње био док се поигравао са малолетном ћерком своје жртве, коју је играла (ипак једва пунолетна) Џулијет Луис, која је заиста све одрадила "као матора", спремно одговоривши на све Де Нирове импровизације, и тако оправдавши Скорсезеов избор, јер је за улогу Данијеле Боуден аудиције имало петнаестак глумица, а неке су и одбиле, и не треба их кривити, материјал је веома осетљив. Џесика Ланг је прихватила улогу пре свега да би радила са Де Ниром и Скорсезеом, а сама је предложила сцену свог разговора са Кејдијем, да се не би први пут срели на крају, као што је било предвиђено сценариом. То што сам највише причао о Роберту Де Ниру не значи да су Лангова и Ник Нолти (који је морао да смрша, да би овај поред њега деловао језивије) лоше глумили, напротив. Свако је дао свој допринос и овај филм и те како има целокупно одличну глумачку поставу (Грегори Пек и Боб Мичам се враћају у малим улогама, шта бисте још хтели?), али ипак, филм ми није импресиван као на прво гледање, рекао бих да није баш најбоље застарео, почетак превише заудара на "Вртоглавицу", а некако се и види да су Мартија убеђивали годину дана да сними овај филм. Не схватите ме погрешно, све је на свом месту, нема баш никаквих техничких грешака и занатски је све у реду, једноставно ме не плаши нити импресионира као раније. Забавно је, помало језиво, одлично одглумљено, али није најбоље што Скорсезе нуди.
14. THE AGE OF INNOCENCE (1993)
Мартин Скорсезе се после "Рта страха" прихватио изузетно тешког посла. Најпре због чињенице да се, иако је већ био искусан редитељ и педесетогодишњак, није баш осећао као код куће на пољу романтичне драме, имајући у виду да је толико доминантне женске ликове имао, чини ми се, само у "Алис више не живи овде", али такође и због тога што је роман Идит Вортон, који је основа, изузетно комплексан. Имао је среће да одмах добије три глумца који су му били први избори за главне улоге, а са њима није постојала бојазан да нешто пође наопако (добро, можда јесте са Виноном Рајдер, али верујте ми кад вам кажем да је зарадила своју номинацију, има нешто и до редитеља са којим радиш). Верзија са Џоном Болсом и Ајрин Дан из 1934. године, имала својих квалитета, али чак и ја који пословично мрзим римејкове, морам да кажем да ова верзија односи заставицу. Квалитетна режија, квалитетна глума и веома слојевит приказ њујоршке аристократије друге половине 19. века која не прашта апсолутно ништа ван устаљених конвенција и увреженог конформизма. Прича није ништа ново нити револуционарно - поштовани Њуланд Арчер (Данијел Деј Луис) је верен за Меј Веланд (Винона Рајдер), али кад из Пољске допутује њена рођака, свеже разведена (што је већ чини отпадником из друштва) Елен Оленска (Мишел Фајфер), он схвата да га она и те како привлачи, а ни она није равнодушна. Његова вереница је симбол света који познаје и на који је навикао, а нова жена у његовом животу представља свет о коме сања, у свету пуном компромиса, изненадна љубав је и те какав чин побуне. Скорсезе је управо и рекао да је у овом филму садржано све што имају и његови филмови из претходних четврт века - кривица, жеља, страст и слабост. И заиста, Њуланд и Елен, нису у ништа мањој замци своје друштвене клике него што су то итало-американци у канџама мафије - овде је у улози мафије њујоршка елита, која можда не убија пиштољима и пушкама, али зато веома ефикасно сахрањује речима, одбацивањем и презиром. Одлична фотографија, богата палета боја, као и добар смисао за детаљ су битне карактеристике филма, нарочито последња, јер се све у њему заснива на посматрању и опажању друштвених норми, а главно је оно што се не искаже речима, осећања која морају да се сузбију. Зато и верујем да је Скорсезе озбиљан кад каже да је ово најнасилнији филм који је снимио, и поред оних силних крвопролића, јер емоционално насиље каткад зна да буде много мучније од физичког. Алексис Смит и Џоен Вудворд, диве класичног филма бележе улоге у овом филму (ова друга је наратор), као и Мајкл Гоф, чувени Алфред из прва четири Бетмена, али такође и икона Хамер хорора, чији је Марти велики обожавалац. Ипак, иако сматрам овај филм благо потцењен, он није без мана, дужина од два и по сата је понекад заиста превише, наратор је (иако ја обожавам Вудвордову) повремено превише запослен, а филму фали ствар која је у роману веома важна - иронична, хладњикава дистанца саме ауторке, па се стиче утисак да нас понекад тера да превише саосећамо са ликовима. Ипак, то саосећање је могуће, пре свега због феноменалне глуме троје главних глумаца, при чему је Деј Луис опет показао да вероватно није сасвим чист - неколико недеља је био пријављен у хотел под именом Н. Арчер и живео у његовој кожи, укључујући одело и акценат. Редитељ је филм посветио оцу, који је умро недуго пре изласка овог остварења.
15. CASINO (1995)
"Казино" нуди све оно на шта смо од Скорсезеа већ навикли, он је у њему апсолутно на домаћем терену. Гангстерски филм у коме доминирају Роберт Де Ниро и Џо Пеши, а појављује се Френк Винсент, три сата дужине, а за књигу и сценарио задужен је Николас Пилеђи. Да ли је у питању наставак "Добрих момака"? Не, никако, у питању је сасвим други филм, који, додуше користи неке већ претходно успеле обрасце из претходног филма. Многи су му замерили то тзв. шминкање мртве бабе, односно рециклирање већ познатих фазона и, иако је филм доживео велики успех, доста људи није могло да се помири са сличностима између два наслова. Иако мислим да се претерује са поређењима, те да "Казино" има сасвим довољно својих квалитета, морам да се сложим да је стаза којом Марти овде иде већ поприлично утабана и због тога од мене добија оцену мање. Изградња коцкарске империје јеврејских и итало-америчких гангстера у Лас Вегасу делује као нешто већ виђено. Ипак, филм је показао и много добрих ствари, пре свега да Шерон Стоун може и те како добро да глуми кад хоће и кад има добар материјал. Са разлогом је зарадила Златни глобус и номинацију за Оскара за улогу распамећене и стално дрогиране спонзоруше Џинџер, која доста кошта главног јунака на више нивоа. Достигнуће је још веће ако се зна да је због старе повреде леђа, после дугих дана на снимању, била у константним боловима. Такође, увек је лепо видети и сјајног Џејмса Вудса у елементу. Он је сада жестоко пропао, али пре двадесетак година је још увек био свој на своме, па се тако поново повезао са колегама из "Било једном у Америци" Де Ниром и Пешијем у улози неуротичног макроа Лестера Дајмонда. Наводно је, чувши да је Скорсезе заинтересован да га ангажује, позвао његову канцеларију и оставио поруку "Било које време, место, улога, и хонорар". Сам Мартин Скорсезе је касније рекао да је ово филм без икакве радње, иако има много акције и приче. А кад сам рекао "оно на шта смо већ навикли" мислио сам на много насиља и псовки, много ангажованих људи који су заиста имали посла са правим људима приказаним у филму. Френк Лефти Розентал, на чијем је лику заснован Де Ниров Сем Ејс Ротштајн, је био веома задовољан филмом, осим сцене са жонглирањем, за коју је мислио да је неозбиљна. Ово је најскупљи Скорсезеов гангстерски филм, за који је само буџет за костиме био "тежак" милион долара, а главни глумци су на крају задржали своје. Треба похвалити и фотографију Роберта Ричардсона, који је први пут сарађивао са Скорсезеом и успешно отелотворио ноар атмосферу четрдесетих и педесетих, за којом је режисер трагао у овом филму. Такође, идеја наизменичне нарације донекле функционише изненађујуће добро, али онда се претвара у сигурносну мрежу која покушава да надокнади недостатак радње, кога је и сам редитељ свестан. Двапут сам гледао филм и оба пута сам имао "дежа ви" осећај у односу на "Добре момке" које свакако вреднујем као успешнији филм од "Казина". Сав материјал је у филму потребан, а опет три сата делују и те како преразвучено и предуго, а понекад чак и хитови из саундтрека делују као напад на чула који никако да стане, мада је то вероватно била и намера. Прва трећина која говори о томе како оперише мафија у Лас Вегасу је фасцинантан, али се касније дефинитивно филм непотребно разводни и утоне у предвидиво отаљавање.
16. KUNDUN (1997)
"Кундун" је назив који Тибетанци користе за Далај Ламу, и значи "присуство". Ово је филм о одрастању четрнаестог Далај Ламе, који је због инвазије Тибета од стране комунистичке Кине, био принуђен да напусти родну земљу и живи у егзилу у Индији. У питању је други од три Скорсезеова филма који нисам гледао, али ћу то свакако учинити у наредним месецима. Након "Последњег Христовог искушења", у питању је други филм са религијском тематиком овог редитеља (трећи је "Тишина"). Биће занимљиво искуство, јер је ово свакако неконвенционални филм за Скорсезеа. Писац Мелиса Матисон је од почетка имала њега на уму, што је изазвало шок и неверицу свих из њеног окружења. Иначе, због овог филма, Скорсезе, она, њен тадашњи муж Харисон Форд су додати на листу од преко педесет људи којима је забрањен улазак на територију Тибета. Локација снимања је био Мароко, а глумци су били искључиво аматери, при чему су Далај Ламу и његову породицу играли људи који су заиста рођаци правог Далај Ламе. Директор фотографије је био Роџер Дикинс, познат по снимању документарних филмова, и он је јако помогао у раду са натуршчицима својим великим искуством. Скорсезе је филм посветио преминулој мајци, рекавши да Далај Лама представља безусловну љубав, а за њега је мајка била нешто најближе томе. Филм је номинован за четири Оскара, али није упамћен као неко посебно ремек-дело. Даћу му прилику, па можда и проширим ово што сам овде писао.
17. BRINGING OUT THE DEAD (1999)
Скорсезеов филм из категорије "скривени џем", да употребим невешту лингвистичку пошалицу, односно из поткатегорије "не могу да верујем да је то добро", нарочито имајући у виду да се главни глумац већ тад претварао у путујући циркус какав је сад. Николас Кејџ овде глуми болничара Френка, кога пратимо кроз три вечери рада са различитим партнерима, баш током Васкршњих празника. Преуморан је, исцрпљен, види духове људи које није успео да спаси, спријатељује се са ћерком једног од болесника, која и сама има своју трагичну причу, у питању је бивша наркоманка која је љута на оца, али сад ипак не би желела да он умре. Френк покушава да да отказ, али се увек врати, а и његове колеге болничари имају сопствене снове у вечитој френетичној трци са смрћу коју представља њихов посао. Филм ми се допао јер сам га перципирао као комплекснијег од једноставног филма о Њујорку, или о борби за животе, еутаназији, или борби са зависношћу. Комплексан је, добро одглумљен и, сходно окружењу, прилично надреалан. У потпуности успева да убаци гледаоца у ум главног јунака који је збркан до непрепознатљивости, те је Николас Кејџ заиста прикладан за улогу параноичног Френка који је константно ван себе, испијен од посла и прогоњен прошлошћу. Скорсезе и Кејџ су провели одређено време "патролирајући" Њујорком са правим болничарима у припреми за улогу, као и сценариста Пол Шредер, кога је Скорсезе унајмио, јер по његовом мишљењу нико не пише боље о Њујорку усред ноћи. У првој патроли је имао ситуацију у којој је човека воз у метроу малтене преполовио. Филм је такође изузетно атмосферичан, већина сцена се одиграва ноћу што доприноси комплетно хладном окружењу, које је заиста такво и било. Редитељ је признао да није уживао у снимању овог филма, јер је већина овековечена у леденим децембарским ноћима. Такође, ово је једини његов филм из деведесетих без иједне номинације за Оскара, што само говори да комерцијални аспект није увек показатељ вредности и квалитета. Морају се поменути и остали, поред параноичног Ника Кополе, који подједнако доприносе. Тадашња му жена, Патриша Аркет, блиста у улози Мери, емотивно разорене ђанкозе, коју он покушава да врати на прави пут, тражећи притом и сопствено душевно ускрснуће. Бриљантни Џон Гудмен, за кога одговорно тврдим да побољшава сваки филм у ком се појави, такође ради сјајан посао као колега Лери, као и Том Сајзмор и Винг Рејмс, свако са својим надама и демонима. Види се да ово нису "Добри момци", филм је једноставан и првенствено оријентисан на развој карактера, што је увек добар рецепт. Нема стриктан заплет, што је и добро, јер овде наратив није у првом плану, више је у питању приказ људске душе. Не бисте никад веровали да ће неко као Николас Кејџ успети да извуче тако нешто, али дешава се. Нарочито ако радите са неким као што је Мартин Скорсезе. Препорука да се овај наслов погледа, тегобан је и није шетња кроз парк, али вреди свакако.
18. GANGS OF NEW YORK (2002)
"Банде Њујорка" се могу назвати аутентичним Скорсезеовим чедом, с обзиром да је овај филм желео да направи још од седамдесетих година, кад је дошао у контакт са новинским чланцима и књигом. Кад је први пут срео Пола Шредера, 1972. године, рекао му је да жели да екранизује две књиге, "Банде Њујорка" и "Последње Христово искушење". 1978. године ствар била близу реализације, у комбинацији су били разни глумци, али је на крају Марти морао да сачека још скоро четврт века, махом због опрезности студија при улагању у раскошне и скупе историјске драме, након што је неуспех филма "Врата раја" буквално затворио студио United Artists. Епска историјска трилер-драма о обрачунима банди у Фајв Поинтсу усред грађанског рата и жељи једног човека за осветом, на крају је снимљена са читавих 100 милиона буџета, у трајању од скоро три сата. Сасвим сам сигуран да није испала као што је било могуће средином седамдесетих, али је и поред свега тога веома добар филм, један од оних који заправо постаје бољи на друго гледање, упркос манама које има. Пре него што кажем коју о генералним врлинама и манама, морам да поменем нешто што се издваја и штрчи, а то је невероватна, ванвременска глума Данијела Деј-Луиса у улози "касапина" Била Катинга - такав интензитет одавно није виђен. Ово је била нека врста најаве за историјску улогу Данијела Плејнвјуа у једном од најбољих филмова 21. века, "Биће крви" пет година касније, за коју је заслужено награђен Оскаром, а не би било незаслужено да је и сада понео статуу кући. Његова већ позната лудачка посвећеност није изостала ни сада, месецима уназад је радио у касапници да би му касапска вештина била аутентична, носио је протетичко стаклено око, које је научио да додирне врхом ножа без трептања, отуд чувена импровизована сцена, целим током снимања није излазио из коже лика ни кад се камере искључе, укључујући костим, тврди њујоршки акценат и масну косу (то му је постало толико неугодно да је после снимања одмах обријао главу). У сцени борбе, Леонардо Ди Каприо му је случајно сломио нос, а он је наставио да снима без освртања. Непоновљива харизма, готово бестијална агресивност и нестабилна природа код њега делују као нешто најприродније на свету. И већина осталих је веома добра (осим Камерон Дијаз, она чак није била ни Скорсезеов избор, али су продуценти хтели "звезду" која доноси паре). Роберт Де Ниро је редитељу скренуо пажњу на Леа Ди Каприја, пошто су радили заједно у филму "Дечаков живот", а овај је послушао свог пријатеља и ангажовао га за први од пет филмова до сада. Поштено је рећи да је велики редитељ умногоме и обликовао Ди Каприја, с обзиром да је до сарадње са њим његова каријера имала само повремене бљескове и наговештаје његовог стварног талента док је све остало у сенци Титаник имиџа. Ово је био почетак бекства из љуштуре незрелог бејби фејс лепотанчића, коју је тек спорадично пре овог филма успевао да разбије. Амстердам Валон је баш онакав какав треба да буде - бесан, али стрпљив када треба, систематичан и храбар, импулсиван и надахнут. Али, није савршено одглумљен, и још увек је Лео на моменте изгледао прилично женскасто. Ушао је он у карактер и добар је, али као да овде још увек није довољно очврснуо да игра овакав лик. И остатак јаких имена је своје одрадио добро - Џим Броудбент, Џон Си Рејли, Лијам Нисон, Брендан Глисон, а филм изгледа импозантно и крајње аутентично, како само Скорсезе то уме. Њујорк у 19. веку је махом оживљен помоћу масивног сета постављеног у чувеном римском студију "Ћинећита". Урбана легенда каже да је приликом посете сету Џорџ Лукас изјавио "Ово сад може да се направи и компјутером". Још једна веома битна ствар је и историјска аутентичност већине догађаја, са малим изменама које су начињене да би се додала одређена драматика целој атмосфери. Чак је и Камерон Дијаз, која по таленту и квалитету јасно не припада овом филму имала учитеља за џепарење, и то Италијана са тридесетогодишњим стажом и надимком "Мађионичар". Ипак, сама прича је прилично банална, и да Скорсезе није добар продавац, тешко да би прошла као нешто више од просека. Она заправо остаје у сенци Деј-Луисовог лика, који је грандиозан. Осим пар ликова, за филм који је оволико развучен, дефинитивно је потребна доста боља карактеризација. Да не помињем да је све прегламурозно, преграндиозно и прехоливудски за Фајв Поинтс који је Чарлс Дикенс једном приликом назвао најгорим местом на свету. Превише је ту "ху-ха" момената, превише су загризли са оволиким буџетом, и поједини врхунски моменти не могу да надокнаде те фундаменталне недостатке. Није ово врхунски филм, штета. Неколико врхунских момената не чине и филм таквим, нарочито кад оволико дуго траје.
19. THE AVIATOR (2004)
Отворено ћу рећи да нисам гледао "Реја", али прихватам да поверујем у општенародну мантру да је Леонардо Ди Каприо опљачкан за не знам колико Оскара само у случају "Авијатичара", мада не смем то гласно да изјавим пре проверавања првопоменутог филма. Остаје чињеница да је Лео апсолутни најбољи елемент "Авијатичара", просто је невероватно колико је напредовао код Скорсезеа, од једва спорадично убедљивог јунака у "Бандама Њујорка" до феноменалног портрета крајње ексцентричног и прилично болесног милијардера, филмофила, женскароша и летачког ентузијасту. Сегменти када Хауарда Хјуза опседа опсесивно-компулсивни поремећај су заиста скинути као из уџбеника, за шта је потребно озбиљно умеће. Филм обухвата рану Хјузову каријеру, од касних двадесетих до раних четрдесетих, што укључује опсесију конструисањем експерименталног авиона, проблеме са пословним ривалима, многе жене које су му продефиловале кроз живот (мада се филм највише концентрише на Кејт Хепберн), као и поменуту менталну болест, која га је претворила у параноичног пустињака који би проводио месеце закључан у вили. Веома ми се допало што филм није једнодимензионалан, тј. не осврће се само на један од тих сегмената, већ је пажљиво избалансиран и сваком делу је посвећено довољно времена. Добра је ствар што те толике везе које је Хауард Хјуз имао (а само о њима је могао комотно да се направи целовечерњи филм, с обзиром да му је откривање младих и амбициозних глумица била специјалност) нису примарни фокус овог филма, већ је то по мени вечита борба између прејаке воље да постигне све што замисли (било да је то конструкција авиона или обешчашћавање глумица) и демона који га константно прогањају у виду болести и лудила. Малчице сам изненађен што је стављен акценат на везу баш са Кетрин Хепберн, с обзиром да је она, без обзира на просидбу, била миноран чинилац у његовом животу, било је много жена са којима је проводио више времена, плус се зна да је у њеном животу нешто значио само Спенсер Трејси, кога је упознала пар година после разлаза са Хјузом. Ипак, и поред неслагања филма са одређеним догађајима из реалног живота, мора се рећи да је Кејт Бланшет урадила фантастичан посао, након што је, по наговору Мартина Скорсезеа погледала првих петнаестак филмова Хепбернове, да би овладала покретима, понашањем, држањем и свиме што је потребно. С обзиром на чињеницу да је Аустралијанка, било је веома храбро од Бланшетове што је "напала у месо", скидајући карактеристичан глас и комплетну позитуру велике глумице. Тај ратнички приступ јој је донео првог Оскара за тумачење особе која је и сама Оскаровац (Кетрин је рекордерка са четири, а ово је био Кејтин први од два). Можда је оно што ме најпријатније изненадило приказ Аве Гарднер од стране Кејт Бекинсејл, којој признајем и поновићу сто пута ако треба да је једна од најлепших жена у филмској индустрији, али ме није нешто убедила да су јој домети врхунски. Ипак, и она овде даје све од себе, то се заиста види. Не "прогорева екран" као Бланшетова, али даје своју глазуру портрету једне сјајне глумице и заносне лепотице. И остали део екипе је одличан, а како и не би био - Алек Болдвин, Алан Алда, Џон Си Рејли, Ијан Холм, Џуд Ло као Ерол Флин, па чак и Гвен Стефани као Џин Харлоу, иако је у току снимања била једно петнаест година старија него што треба. Још један сјајан елемент је та аутентична раскошна продукција којом Скорсезе враћа гледаоце у тридесете године прошлог века, а поготово изглед филма кроз године, као да се и сам приказује у Техниколору из тих година. Генијално (погледајте сцену упознавања са Еролом Флином и биће вам јасно о чему причам). Шта онда не ваља, питате се? Иако сам хвалио избалансираност филма у погледу четири различите подтеме, мишљења сам да на крају крајева филмови треба да имају јасну поруку и да без даљњег буду о нечему, да би били сврстани у највеће. И поред свега, нисам сигуран да нам је речено како су Хјуза његова искуства променила, а без емоционалне евалуације и праве катарзе, све делује некако неубедљиво. Осим тога, сценарио помало подсећа на енциклопедију, приручник за холивудске почетнике уместо на пажљиво креиран елемент у овако амбициозном филму. А морам признати (мада је ово тотално лично и субјективно) да су ми техникалије ране авијације у филму који траје безмало три сата потпуно сувишан сегмент. ОК, не потпуно, али углавном. Овај филм без сумње има много квалитета, није савршен, али га треба гледати, нарочито ако сте обожавалац маторог Холивуда, без сумње ћете уживати. Без обзира на поменуте сметње.
20. THE DEPARTED (2006)
"Преминули" или како је код нас преведен, "Двострука игра" је филм који сам чекао са највећим нестрпљењем у то доба, не толико због Скорсезеа и глумаца, већ због чињенице да сам читао да је великом редитељу намера да овим филмом ода почаст великим именима ноар филма, којима се ја, као велики поштовалац поджанра, дивим до имбецилности - Роберту Олдричу, Семјуелу Фулеру и Дону Сигелу. Финални производ се можда наслања на ноар по тематици, али нажалост, ништа друго у њему с тим нема везе. Пре свега, све је сувише савремено за такву одредницу, све је сувише бљештаво и дигитално, закључно са пацовом при крају, а чак ни као нео-ноар, осим ванредне напетости, овај филм не нуди ништа друго од елемената истих. У питању је римејк хонконшког филма "Паклени послови", што Скорсезе није ни знао док није прихватио да режира филм, а намерно није хтео ни да га гледа док не заврши свој посао. Прича је једноставна - у јеку борбе између бостонске полиције и мафије, обе организације убацују свог човека у ону другу, да открије кртицу, те почиње борба на живот и смрт. Наравно, између су "Капо ди тути капи" Френк Костело, полицајци и психолог на коју су обе кртице бациле око. Очекивано, настаје општи метеж. Скорсезе је рекао да је ово први његов филм који има заплет, са чим се ја баш и не слажем, мада их заиста нема много. Режија је јако квалитетна, што је отприлике и стандард за Скорсезеа, мада нема неких посебних нових трикова из вреће, једноставно знате шта са њим добијате и то је то. Глума је махом одлична, нарочито ми се допао (шта је још ново) Џек Николсон као непредвидиви мафиозо, који је сам додао многе црте свом карактеру, и предложио многе идеје за исказивање сопствене непредвидивости, као што је бацање кокаина на курве и скоро целокупан разговор са Ди Каприовим ликом, пре свега потезање пиштоља на њега. Он је најпре одбио улогу, али после састанака са Скорсезеом и Ди Каприом је ипак прихватио, желећи сочну улогу негативца, пошто је пре тога радио неколико комедија. И управо је то и добио, очекивано поставши најбољи глумачки елемент филма (а кад па није?). Занимљиво је да је одбио да носи Бостон Ред Сокс качкет и фурао сопствени качкет Њујорк Јенкија. Леонардо Ди Каприо је рекао да му је сцена са Николсоном један од упечатљивијих тренутака у животу. Од осталих глумаца, издвојио бих Марки Марка, од кога заиста нисам очекивао овако зрео наступ. То можда и промакне непажљивом гледаоцу, јер Волберг мало више псује, па се може стећи утисак да је то све што ради, али то је нетачно. Њему је као рођеном Бостонцу било најлакше да се прилагоди акценту, а наводно је базирао своју улогу на полицајцима који су га у младости хапсили двадесетак пута, као и реакцијама његових родитеља кад би дошли по њега да му плате кауцију новцем за намирнице. Требало је да продукција буде нискобуџетна, али како се повећавао број звезда, растао је и буџет. Алек Болдвин и Мартин Шин су своје квалитетно одрадили (Роберт Де Ниро је одбио Квинана да би радио "Доброг пастира", какав промашај). Сматрам да Мет Дејмон а поготово Вера Фармига просто немају квалитета за овај ниво, и много би боље било да је Скорсезе изабрао неку познатију глумицу, као што је и намеравао, попут Кејт Винслет. Додуше, Дејмон бар има тај потребни став дркаџије да дочара свој карактер, ту се уклопио. Постоји неколико лепих омажа класичним филмовима, попут "Психа" и оригинала "Скарфејса", Марти је дефинитивно познавалац, ту нема сумње, а и музика (танго тема Хауарда Шора, као и саундтрек кроз песме) су врло квалитетни. Међутим, има много неконстантности у целој причи. Пошто мени није забрањено да упоређујем наслове, поменућу само неколико ствари које су знатно боље обрађене у азијском оригиналу: 1) емоције - ликови које тумаче иконе тамошњег филма Тони Лунг и Енди Лау су у константном унутрашњем конфликту - један је распет између свог идентитета кртице и сопствене савести, док други истовремено жели да служи полицији на прави начин, и има сопствене дилеме око идентитета. У америчкој верзији су ствари знатно више црно-беле него што треба да буду. Временска линија је такође смешна - треба да поверујем да се Костиган (Ди Каприо) за четири месеца убацио у мафију и постане десна рука Френка Костела који не верује лако људима и још зна да је овај био полицајац? Исто важи и за Саливеново (Дејмон) напредовање у полицији која "не верује људима са перфектним досијеима". У "Пакленим пословима" имате неколико година, током којих се све уверљиво развија. Треба поменути и да је неколико сцена директно ишчупано из оригинала и да су неки дијалози директно преведени, што је јако чудно с обзиром да Скорсезе рече да није гледао филм. Да не набрајам даље, има још тога што не ваља, само желим да кажем да је редитељ требало да добије свој Оскар много раније и да ово никако није филм за који је требало да се окити. Има ту квалитета, али ни изблиза довољно. Не зато што сам ја строг према римејковима, него зато што се овде болно види да је Мартију понестало свежих идеја.
21. SHUTTER ISLAND (2010)
Овај филм сам гледао одмах по изласку и био ми је у реду. Купила ме је камера, неколико солидних сцена, омажи хорор филмовима, те та последња сцена коју нисам очекивао. Међутим, кад сам га погледао други пут, доста тога што од заслепљености високим очекивањима и позитивним предрасудама о Скорсезеу нисам видео из првог пута, указало ми се пред очима. Сада веома одговорно тврдим да је, упркос свим славопојкама и дотад највећом зарадом од свих филмова Мартина Скорсезеа, ово један од његових најслабијих наслова, и то из неколико разлога. Најпре, стаза којом иде је милијарду пута утабана, те овде имамо ситуацију "ни трава не расте на аутопуту, госпођо", једноставно све што се може видети смо видели већ пар стотина пута, и никад није добро кад се филм сувише ослања на тај завршни твист, на који сам од половине филма могао да положим кућу и десну руку којом све радим, а наслућује се од првих кадрова, чим је успостављена перспектива непоузданог наратора. Дакле, сем те последње сцене, или ако хоћете последње реченице, која и није у књизи, цела ствар са твистом је шибање мртвог коња, јер ако сте у животу гледали више од двадесет филмова, знате у ком правцу све то једино и може да се развија. Следећа ствар која је ужасна је чињеница да је тај исти обрт ефективно обесмислио једно сто ствари које се у филму пре тога дешавају. Пре свега мислим на оне очигледне паралеле између америчких психијатара и нациста, као и истрагу о дешавањима у оквиру болнице, експериментисање на људима, манипулација унутар језиве грађевине, стварање чудовишта у зле сврхе, све је то елегантно поништено тим "преокретом" који је ништа друго до болни клише. А морам да кажем да ни Ди Каприо није баш најсрећнији избор за Тедија Денијелса, јесте очигледан напредак у односу на ранији период, али делује сувише...незрело да изнесе улогу човека који је толико претурио преко главе у животу и који има толико тога на памети и савести. Марк Рафало је једноставно лош глумац и ту нема шта пуно да се дода. Просто је штета гледати иконе попут Макса Фон Сидоуа и Бена Кингслија да изговарају реченице из овако неубедљиво рециклираног сценарија. Такође, уопште нисам изненађен што је филм прошао толико добро на благајнама - сомови су прогутали бућку звану ингениозни обрт, не обазирући се на просту чињеницу да тај обрт пркоси свим законима логике и здравог (а како овде видимо, и нездравог) разума. Тако да, дође и та ОК последња сцена и кадрови, али ви сте дотле већ отупели од два и по сата развучене и прилично болесне пропаганде и приче које вам филм на крају крајева продаје - све је у реду, приснило вам се све што сте видели, не би добри ујка Сем радио ништа слично, све је била само игра и шарена лажа, земља слободних и дом храбрих никад нису ни били ништа друго сем тога. Само разгледамо, нема никакве фрке. Ботом лајн би био да је ово заиста грозно прецењен филм, и препоручујем да га заобиђете.
22. HUGO (2011)
Овај филм нисам гледао и вероватно ћу то урадити у следећих пар година, али не журим. Први Мартијев 3Д филм, који је, по сопственом признању, снимио да би и његова мала ћерка Франческа могла да гледа неки његов филм, прича је о бајковитој авантури из дечјег угла која за циљ има разрешавање неке мистерије и успут пропагира љубав према седмој уметности. Сигуран сам да све изгледа веома раскошно, у прилог томе говори буџет од 150 милиона долара, и Оскар за фотографију, што је учинило Роберта Ричардсона троструким Оскаровцем, јединим живим у тој области уз Емануела Лубецког и легендарног Виторија Сторара. Књига Брајана Селцника је изашла 2007. године, а за улогу Жоржа Мелијеа, филмског пионира, једини избор је увек био Сер Бен Кингсли. Интересантно је да постоје референце на Џејмса Џојса, Винстона Черчила и Ђанга Рајнхарта. У филму се појављује и Сер Кристофер Ли, који је овде први пут радио са Скорсезеом упркос дугогодишњем познанству и пријатељству, а с обзиром да је рођен 1922. године, он је једини који је заправо био жив у доба где је овај филм смештен, 1931. Све то звучи фино, лепо и шарено, топло и фил-гуд, али нисам сигуран да ће понудити ишта ново. Већ је било таквих филмова, има ремек-дела, има и слабих покушаја, али нема везе, видећемо, има и Марти право да се окуша у томе. Даћу му benefit of the doubt, али страх ме да не буде style over substance. Дотле, идемо на следећи филм.
23. THE WOLF OF WALL STREET (2013)
Стомилионски филм о брокеру који временом постаје велика фаца на Вол Стриту, згрће паре и бесрамно вара људе радећи то, уживајући све моћи које пружа корупција, укључујући гомилу жена и дроге, да би на крају ипак морао, макар донекле да се суочи с последицама, је заснован на истинитој причи, коју је најпре прави Џордан Белфорт преточио у књигу, па потом Скорсезе у филм. Лео Ди Каприо је дошао до књиге 2007. године, и отад је био опседнут да глуми Белфорта. Како се тад нису стекли финансијски услови, неколико година касније је Скорсезе преузео узде, а филм није финансирао ниједан већи студио, продукција је углавном независна. Око половине буџета је отишло на плате глумаца, од тога 25 милиона за самог Ди Каприја. Он је одрадио сјајан посао, али је глупо рећи да је оштећен за Оскара, јер једина сцена где се глумачки труд заиста види и која је епски одрађена, је она у којој он дрогиран најпре бауља низ степенице, затим вози ауто до куће и на крају спасава јеврејина гушења. У осталим деловима, он просто клизи кроз филм и одрађује улогу - не кажем да то ради лоше, само кажем да то и није био неки изазов. У овом филму је све претерано - три сата претераног секса, претераног псовања ("fuck" и варијације су употребљене 569 пута, што чини да претходно поменути "Добри момци" и "Казино" изгледају прилично питомо), и претеране конзумације алкохола и дроге. Од три сата трајања филма, током половине се буквално не дешава ништа друго сем дрогирања, опијања и курвања. Додуше, то је и поента. Несумњиво је забавно сведочити толиком неморалу и декаденцији уоквиреној толиком раскоши - Ди Каприо није џабе рекао да га је за приказ Џордана Белфорта инспирисао "Калигула" Тинта Браса. Тако да је без сумње филм веома успео на нивоу забаве за широке масе. Али, где је поента свега? Шта се из овог филма може научити о Вол Стриту, што већ нисмо видели у толиким филмовима других редитеља, од Оливера Стоуна до Кертиса Хенсона? С тим у вези, развој карактера самих ликова је готово па непостојећи, сви до једног су претворени у бедасте карикатуре оријентисане искључиво на паре и чулна задовољства. Све је то у реду, ал' немој ми три сата тога. Волим ја да видим Марго Роби голу, није спорно, али не може се на томе градити филм. Бар не филм који претендује на високе циљеве и награде. Рекао бих да је ово још један у низу филмова који покушава да прода гледаоцима маглу. Још једном кажем, ја не кажем да је он лош, ако се схвати као strictly entertainment. Међутим, ако од њега тражите било какву врсту дубине, то можете одмах заборавити - слаба карактеризација, танка прича предвидива од првих кадрова и јефтино подилажење масама. Може Скорсезе то и много боље, као што много пута видесмо.
24. SILENCE (2016)
На крају свог досадашњег опуса, Скорсезе нам нуди један изузетно лични пројекат, који је годинама хтео да сними, али је тек сад, по сопственим речима, имао снаге да га уради. Глумци је требало да буду Гаел Гарсија Бернал, Бенисио Дел Торо и Данијел Деј Луис. Да је ово потпуно другачије искуство за њега од уобичајених, Марти је показао тако што је свео импровизацију, коју иначе свесрдно охрабрује, на голи минимум. У питању је прича о два португалска језуитска мисионара пред чију је веру постављен наизглед непролазан тест кад се запуте у Јапан у потрази за несталим ментором, у време кад је католичанство било забрањено и проповедницима истог забрањено да тамо бораве или су бацани на тешке муке. Филм поставља очекивана питања - колико смо далеко спремни да одемо кад у нешто верујемо и то треба да заштитимо, и на њих покушава да одговори током читава три сата. Сам Скорсезе говори да је ово филм о потреби за вером упркос искуству, које нам говори супротно. До књиге је дошао поткрај осамдесетих и још отад му је идеја о снимању сазревала у глави, међутим разне ствари су га ометале у томе. У главним улогама су Ендру Гарфилд и Адам Драјвер, који је смршао 25 кила, као и Лијам Нисон, који је изгубио десет. У осталим улогама се појављује неколико јапанских глумаца које шира публика зна из филма Такашија Миикеа. Најбоља ствар у овом филму је то што је перфектно режиран и усликан, иако је Тајван заправо глумио Јапан, а Скорсезе је био толико опседнут детаљима да је од свог сет декоратера тражио да му донесе биљке које расту баш у том делу Јапана. Фино је урађена та постепена трансформација главног лика (додуше, у филму који траје три сата, добро је да постоји бар неко ко је слојевит). Гарфилд се готово неприметно мења и од малтене дечака пуног идеала и сигурног у исправност својих уверења, гледамо како се пред нашим очима мења у одраслог човека који сумња, пита се, несигуран је. То је добро одрађено. Остали глумци такође сјајни, почевши од Драјвера, преко доброг Нисона, до увек уверљивих Јапанаца. Отац Родригез је човек који се колеба, који је у ситуацији да спаси туђе животе, али се треба одрећи вере, и ти унутрашњи конфликти су дати прилично напето, што је увек добро. Треба поменути да је филм и те како тежак и да није за свакога, али да ће свако ко се икад ухватио у коштац са егзистенцијалним проблемима то морати да уради. У питању је врло солидан филм, са солидним сценариом, одлично режиран и одглумљен. Нећу нешто много спојловати, ни паметовати о тако сложеним темама, остварење је тешко за варење, али ће по мени наградити стрпљиве, а шта ћете ви пронаћи у њему, то сами изаберите. Гарантујем да није у питању филм који ћете брзо заборавити. Е, сад, питате ви, зашто није одличан филм са одличним сценариом? Па, има више разлога, а ја ћу навести неколико њих који ми баш боду очи. Најпре, чињеница да главни јунаци, рођени Португалци, не проговарају ниједну реч на свом језику (осим имена, која изговарају погрешно). Просто је немогуће да се у ово, наводно либерално и отворено доба, Холивуд још увек грози титлова, сви од амебе до ванземаљца говоре чисти енглески, а пројекти који су имали петљу да буду аутентични (попут Гибсонових "Страдања" и "Апокалипта"), своде се на статистичке грешке. Крајње је бизарно што Скорсезе рецимо води рачуна о аутентичности појединих биљака, а погрешан језик му је и више него прихватљив. Очигледно да је морао да попусти пред некаквим главешинама и студиом, али имам права да га због тога нападам, јер Мел није попустио. Скорсезе је у сврхе остварења сна о реализацији "Тишине" потписао уговор са продуцентском кућом "Чеки Гори", обавезујући се да ће им плаћати по милион и по долара и 20% своје зараде, да би могао да сними "Преминуле", "Острво" и "Хуга". Они су га тужили 2012. за недобијање пара од "Хуга", плус је снимио и "Вука са Вол Стрита" што није био договор. Изашао је из свега вансудским поравнањем од ко зна колико, и вероватно им је испоручио и душу приде, па зато и не чуди што су многи глумци радили за проценат. Из тог угла, језик изгледа као подношљива жртва. Али, стоји и још једна болна чињеница - да је Марти направио бољи филм, чак ни тај језик не би био толики проблем. Исправно је искључио раскошне елементе и уобичајене трикове, али некако је све то развучено и тромо, а без правог удара тамо где треба. На почетку овог текста, поменух да је Скорсезе увек говорио да је његов вечни избор био између пиштоља и мантије, и дефинитивно је испало боље што му је пиштољ увек био дражи. Није за Мартија стилска суздржаност, не зато што је изгубио режисерске склоности, него зато што се, иако би можда хтео да је другачије, на страни искушења, греха и порока, ипак боље сналази и ту је апсолутно на свом терену. "Тишина" је у реду, коректна је, бави се фундаменталним питањима, али их не третира на начин који ће у вама оставити некакав епски утисак. И поред свих одличних елемената, мане су врло видљиве.
***
Филм "The Irishman" ће добити засебну рецензију кад се буде појавио. Што сам се више ближио крају текста, схватао сам да, и поред очигледне наклоности према Мартију и безрезервне љубави према шачици његових филмова, ипак има јако мало његових наслова који од мене завређују петицу. Као што има само један или два наслова које бих могао подвести под лошије, већина ми је само просек, у реду, и ништа више. Да не бих у потпуности побегао од изазова, решио сам да понудим своју субјективну листу топ десет наслова које је потписао Скорсезе. Мислим да је то поштено и да представља добар завршетак овог веома опсежног текста, за који ми је, због обавеза, требало и више времена од планираног. Надам се да сте имали шта да прочитате о једном од највећих имена у савременом Холивуду.
МАРТИН СКОРСЕЗЕ - ТОП 10
1. TAXI DRIVER (1976)
2. GOODFELLAS (1990)
3. THE KING OF COMEDY (1982)
4. THE LAST TEMPTATION OF CHRIST (1988)
5. RAGING BULL (1980)
6. THE AVIATOR (2004)
7. CASINO (1995)
8. BRINGING OUT THE DEAD (1999)
9. AFTER HOURS (1985)
10. THE DEPARTED (2006)
2. BOXCAR BERTHA (1972)
MEAN STREETS (1973)
4. ALICE DOESN'T LIVE HERE ANYMORE (1974)
5. TAXI DRIVER (1976)
6. NEW YORK, NEW YORK (1977)
7. RAGING BULL (1980)
8. THE KING OF COMEDY (1982)
9. AFTER HOURS (1985)
10. ТHE COLOR OF MONEY (1986)
11. THE LAST TEMPTATION OF CHRIST (1988)
12. GOODFELLAS (1990)
13. CAPE FEAR (1991)
14. THE AGE OF INNOCENCE (1993)
15. CASINO (1995)
16. KUNDUN (1997)
17. BRINGING OUT THE DEAD (1999)
18. GANGS OF NEW YORK (2002)
19. THE AVIATOR (2004)
20. THE DEPARTED (2006)
21. SHUTTER ISLAND (2010)
22. HUGO (2011)
23. THE WOLF OF WALL STREET (2013)
24. SILENCE (2016)
***
Филм "The Irishman" ће добити засебну рецензију кад се буде појавио. Што сам се више ближио крају текста, схватао сам да, и поред очигледне наклоности према Мартију и безрезервне љубави према шачици његових филмова, ипак има јако мало његових наслова који од мене завређују петицу. Као што има само један или два наслова које бих могао подвести под лошије, већина ми је само просек, у реду, и ништа више. Да не бих у потпуности побегао од изазова, решио сам да понудим своју субјективну листу топ десет наслова које је потписао Скорсезе. Мислим да је то поштено и да представља добар завршетак овог веома опсежног текста, за који ми је, због обавеза, требало и више времена од планираног. Надам се да сте имали шта да прочитате о једном од највећих имена у савременом Холивуду.
МАРТИН СКОРСЕЗЕ - ТОП 10
1. TAXI DRIVER (1976)
2. GOODFELLAS (1990)
3. THE KING OF COMEDY (1982)
4. THE LAST TEMPTATION OF CHRIST (1988)
5. RAGING BULL (1980)
6. THE AVIATOR (2004)
7. CASINO (1995)
8. BRINGING OUT THE DEAD (1999)
9. AFTER HOURS (1985)
10. THE DEPARTED (2006)
Нема коментара:
Постави коментар