Сценарио: Милован Витезовић
Режија: Ђорђе Кадијевић
Број епизода: 16
Трајање: 60 + минута
Режија: Ђорђе Кадијевић
Број епизода: 16
Трајање: 60 + минута
У главним улогама: Предраг Манојловић, Александар Берчек, Драгана Варагић, Петар Краљ, Марко Николић, Аљоша Вучковић, Бранимир Брстина, Велимир Бата Живојиновић
Почећу једном веома смелом реченицом, али не могу да нађем адекватније речи за илустрацију жељене поенте, тако да ево - "Вук Караџић" је најбоља серија која је икад снимљена у продукцији ТВ Београд. Разлога за такву тврдњу има поприлично, али кренућемо редом. Серија је снимљена за двестогодишњицу рођења насловног јунака, једног од највећих просветитеља и реформатора српскога језика и прати његов живот и рад, али истовремено и турбулентни период српске историје у 19. веку, период српске националне и културне револуције, чији је Караџић био савременик, сведок и активни учесник. Догађај којим је, рекло би се, све почело, је једна од најбољих ТВ драма из продукције ТВ Београд, "Карађорђева смрт" (1983) у режији Ђорђа Кадијевића (и званично уврштена у 10 најбољих). То је био почетак читавог процеса, и, након што је драма потпуно заслужено постигла велики успех, ред је био почети снимање серије, које је трајало четири године. Књижевник Милован Витезовић је већ имао спреман сценарио чије је писање трајало пет година, а по неким изворима, прикупљање историјске грађе и материјала још толико, ако не и дуже. Када се толико времена и труда уложи у све, и када такви професионалци седну за сто и почну да раде, а имају и екипу која може све то да испрати, резултат једноставно не може да буде другачији. Од глумаца су на самом почетку били ту једино Карађорђе и Милош Обреновић, као и кнегиња Љубица (Марко Николић, Александар Берчек и Горица Поповић су их тумачили и у поменутој драми), а требало их је наћи још око двеста. Прва епизода је 8. новембра 1987, а остале сваке наредне недеље по једна.
Као што већ рекох, серија покрива период од Вуковог рођења, као шестог детета (и јединог које је преживело) Стефана и Јегде Караџић 1787. године, па до његове смрти 77 година касније, који обухвата између осталог дизање и пропаст Првог српског устанка, Други српски устанак, Карађорђеву смрт, Хатишериф, Сретењски и Турски устав, прву владавину Кнеза Михаила, владавину Кнеза Александра, националну револуцију, повратке Милоша и Михаила, догађај на Чукур-чесми, и тако даље. Осим што је био савременик и познаник/пријатељ свих битних историјских личности тог времена, ту су такође биле и личности из културе, попут Копитара, Гетеа, Бранка Радичевића и других. Ова серија стога представља својеврсну историјску хронику на овим и суседним просторима с краја 18. и у готово три четвртине 19. века. Заиста импозантан пројекат, и хвала Богу што је било слуха да се он испрати како доликује, пре свега са финансијске стране. Тако то раде озбиљне телевизије, и, зашто не рећи, још увек и озбиљне државе, које стају иза квалитета. А квалитет у овој серији не би могао да види само Филип Вишњић, кога, узгред, у пет епизода сјајно тумачи сада заборављени Ивица Клеменц.
Одакле да почнем са сјајним стварима везаним за ову серију? Овај пут ћу мало заобићи устаљени шаблон и прво поменути првокласну глумачку поделу која је толико квалитетна да је то заиста ретко где виђено, мислим и на Европу и свет. Одговорно тврдим да је, сем двојице великана, Бате Стојковића и Ђузе Стојиљковића, у овој серији играо готово сваки српски (и понеки хрватски и словеначки) глумац који је вредео нешто у том тренутку, а био међу живима и способан да игра. Небитно да ли се неко појавио у једној или у једанаест епизода, све пршти од квалитетне глуме, уз можда пар изузетака, које би било неумесно помињати, јер се ради о не превише битним ликовима. Мики Манојловић је сјајан избор за улогу одраслог Вука, на нивоу је од почетка до краја, и пружа врло зрело, емотивно, на моменте хумористично, а све време физички захтевно (наравно, због ноге) тумачење насловног лика. Вук је неко ко се нашао у средишту свих историјско-културних збивања свога времена, и Мики веома добро балансира између активног борца (језичке ствари), дипломате (политика) и посматрача (ствари на које не може да утиче, попут дешавања током устанка). Михајло Јефтић и Бора Кандић су такође дали свој допринос тумачећи малог и младог Вука. Мора се поменути и Александар Берчек у улози Милоша Обреновића. За њега се већ зна да може да глуми апсолутно све и могао бих до сутра да илуструјем ту тврдњу примерима, али искрено мислим да је ово његова животна улога. Сјајно је дочарао неписменог човека који је успут био и један од најбољих политичара и дипломата које је Србија икада имала. Берчек га тако и тумачи - као човека са много мана, никада превише популарног у народу, али као неког ко је увек стављао државне интересе испред личних. Осим чувеног монолога кад је пред пашу однео Карађорђеву главу, присутног и у ТВ драми, издвојио бих и његов последњи монолог, када, већ помало ван себе, штапом удара писмо од Вука. "За Србље истина не може. Срби су,увек,волели погрешне људе."Црног",воле јер је црн. Он је побег'о,ја сам остао! Ја! А сад ме,ни у песме неће! Мрзе ме,јер су са мном победили! Срби пораз воле! Срби су једини народ под капом небеском,који пораз слави! Гују сам вам испод прага извукао; сад можете да псујете и државу и владаоца, јер их имате! А,кад је било стани-пани, онда: Држ' Милоше, узми Милоше; моли Милоше; клечи Милоше!Лажеш,Вуче,лажеш!" Слично се може рећи и за Карађорђа, уз сво поштовање Гиги Моравцу, кога обожавам, он је Карађорђе и то је његова лична карта. Глуми га баш какав је по књигама и био, храбар и одлучан, али прек и нервозан; први да заштити и први да убије. Док причам о њима двојици, морам се дотаћи свеукупног квалитета сценарија, који је фантастичан. Он је просто хроника дешавања, не стаје ни на чију страну и неутралном гледаоцу је савршено јасан сваки поступак обојице, серија једноставно бележи ствари како су се десиле, не величајући никога и не потирући ничији значај за српску историју. Како не поменути кнезове, војводе и друге личности око једног и другог, који су, сви одреда одрадили феноменалне улоге - Бата Живојиновић као Јаков Ненадовић, Бранимир Брстина као прота Матеја, Аљоша Вучковић као Тома Вучић-Перишић, Светозар Цветковић као Петар Николајевић Молер, Адем Чејван као Младен Миловановић, и многи други. Свако од њих (и не претерујем када то кажем) је дао свој допринос да серија изгледа овако, а изгледа фантастично. Постоје и ликови који се појаве само у пар епизода, а оставе трајни утисак, попут Петра Божовића у улози Ђорђа Обрадовића Ћурчије или Бранислава Лечића у лику Хајдук Вељка Петровића. Ту су и личности ван саме борбе, попут Пере Краља у улози Јернеја Копитара и Љубе Тадића (Стефан Стратимировић). Драгана Варагић, која глуми Вукову жену, је била the hottest show in town у то време (не мислим стриктно на физички изглед, мада је била и прелепа), најтраженија глумачка роба после улога у "Прогону", "Бањици" и "Варљивом лету '68", по ком ће заувек остати упамћена. Овде ћу стати, јер би ми цео један текст био недовољан само да набројим све значајне глумце који се појављују у овом ремек-делу. Уосталом, гледајте, па ћете и сами видети.
Већ сам споменуо да кад се на сценарију толико посвећено и темељно ради, не може да испадне другачије. Он је плод деценијског рада и то се апсолутно види. Милован Витезовић сад до миле воље и до краја живота може да штанцује "Лајања на звезде" и остале лимунадице, и да је написао само овај сценарио, то би било довољно да припада друштву најбољих (а није, има и оригинални "Шешир Косте Вујића", на пример). Заиста бих данас волео да видим неки сценарио који је плод толико темељног истраживања и рада, али сви знамо шта се данас вреднује. Шта тек рећи за беспрекорну, првокласну режију Ђорђа Кадијевића? Рекао бих да је један од најбитнијих потеза у целом пројекту било поверавање диригентске палице управо њему. Човек је, осим што је филмаџија, такође и историчар уметности, а бави се и многим другим стварима, те не чуди префињена естетика и јединствен прилаз ликовима и серији уопште. Као магу фантастике и хорора, нису му биле стране сцене борбе, сече кнезова, убистава и других страхота, и знао је како на најбољи и најупечатљивији начин да их приближи гледаоцима. Ја се и данас стресем од сцене у којој Вук привиђа Филипа Вишњића који, док ветар хучи, излази из магле и виче "Вуче, отац ти је прогледао! Вратио му се вид, шта ти Бог овде узме, тамо ти врати". Не посебно језиво, али страшно упечатљиво. Е, то је Ђорђе Кадијевић - човек способан да креира сцене које вам се вечно урежу у мозак. И најобичнији разговори које он режира имају у себи нешто због чега ћете помислити "овај човек је мајстор". Још кад је све пропраћено адекватном музиком најбољег филмског композитора ког смо икада имали, великог Вокија Костића (нека ми опрости Симке, и он је одмах до), од сјајне уводне теме на гуслама "Жице Србије и покор нејаког", до посебних одломака који прате одређена догађања - резултат је вансеријски. А кад је Бора Дугић задужен за соло деонице на фрули и Драгослав Павле Аксентијевић за црквено појање - па, уосталом, сами ћете чути кад будете гледали, да не причам безвезе. Кога мрзи да скида, све епизоде сем последње постоје на јућубу, за ту преосталу се помучите, верујте да се исплати.
Кад сам био млађи, наравно да су ми много више лежале епизоде са бунама, устанцима, убиствима и клањем, у њима је било више акције, више дешавања. Међутим, сада као старији видим да и епизоде у којима се Вук претежно маје по Бечу и Будимпешти проводећи време у разговорима, нису ништа мање битне и да апсолутно ниједна сцена није сувишна и беспотребна. Све је темпирано као под конац. Боли ме што видим да за многе великане глуме који су у овој серији апсолутно блистали, данас нема места на глумачком небу Србије. Зашто се нико не сети да напише нешто за поменуту Драгану Варагић, која се вратила у земљу и животари у Београду? Свестан сам да је тешко наћи добру улогу за жену од 59 година, нарочито у данашњем свету инстант забаве и попкорн културе, али где су ти вајни писци, где су њихове оригиналне идеје? Где је Весна Малохоџић која је половином седамдесетих жарила и палила где год се појави, а затим, кад је почела да доживљава трагедију за трагедијом, нико се није ни сетио да постоји? Зашто нико не напише улогу коју би сада, у зрелим годинама, могла да одигра? Не бих се сада бавио одговорима на та питања, на нека сам већ и покушавао да одговорим у претходним текстовима, то је зачаран круг и могао бих до сутра да пишем, узалуд.
Да покушам да закључим на крају без патетичног призвука - гледајте ову серију. Гледајте је сместа. Гледајте је, чак иако вам језик и историја нису струка, нити сфера интересовања. Гледајте је да видите како смо то некад радили, гледајте је да нешто научите, гледајте је да уживате, гледајте је да вам се коса на глави дигне од квалитета режије, глуме, сценарија, квалитетне продукције, костима, и свега осталог - гледајте је да упамтите нове реплике за цитирање. Једноставно, гледајте је зато што је нешто најбоље што наша земља у овој области има, и зато што је то обавеза сваког Србина, и то не само оног који воли филмове и серије. Ђорђе Кадијевић је рођен 1933. године и већ 8 година се није латио камере. Надам се да ће нам даровати још нешто из свог репертоара пре него што се пресели у вечност. Не знам да ли ће добацити близу оваквог квалитета, али и не мора, он је својим филмовима, драмама и серијама већ доказао ко је, довољно је видети његово име на шпици и нестрпљиво чекати премијеру.
ОЦЕНА: 5
Почећу једном веома смелом реченицом, али не могу да нађем адекватније речи за илустрацију жељене поенте, тако да ево - "Вук Караџић" је најбоља серија која је икад снимљена у продукцији ТВ Београд. Разлога за такву тврдњу има поприлично, али кренућемо редом. Серија је снимљена за двестогодишњицу рођења насловног јунака, једног од највећих просветитеља и реформатора српскога језика и прати његов живот и рад, али истовремено и турбулентни период српске историје у 19. веку, период српске националне и културне револуције, чији је Караџић био савременик, сведок и активни учесник. Догађај којим је, рекло би се, све почело, је једна од најбољих ТВ драма из продукције ТВ Београд, "Карађорђева смрт" (1983) у режији Ђорђа Кадијевића (и званично уврштена у 10 најбољих). То је био почетак читавог процеса, и, након што је драма потпуно заслужено постигла велики успех, ред је био почети снимање серије, које је трајало четири године. Књижевник Милован Витезовић је већ имао спреман сценарио чије је писање трајало пет година, а по неким изворима, прикупљање историјске грађе и материјала још толико, ако не и дуже. Када се толико времена и труда уложи у све, и када такви професионалци седну за сто и почну да раде, а имају и екипу која може све то да испрати, резултат једноставно не може да буде другачији. Од глумаца су на самом почетку били ту једино Карађорђе и Милош Обреновић, као и кнегиња Љубица (Марко Николић, Александар Берчек и Горица Поповић су их тумачили и у поменутој драми), а требало их је наћи још око двеста. Прва епизода је 8. новембра 1987, а остале сваке наредне недеље по једна.
 |
| Вук Караџић (1987) |
Одакле да почнем са сјајним стварима везаним за ову серију? Овај пут ћу мало заобићи устаљени шаблон и прво поменути првокласну глумачку поделу која је толико квалитетна да је то заиста ретко где виђено, мислим и на Европу и свет. Одговорно тврдим да је, сем двојице великана, Бате Стојковића и Ђузе Стојиљковића, у овој серији играо готово сваки српски (и понеки хрватски и словеначки) глумац који је вредео нешто у том тренутку, а био међу живима и способан да игра. Небитно да ли се неко појавио у једној или у једанаест епизода, све пршти од квалитетне глуме, уз можда пар изузетака, које би било неумесно помињати, јер се ради о не превише битним ликовима. Мики Манојловић је сјајан избор за улогу одраслог Вука, на нивоу је од почетка до краја, и пружа врло зрело, емотивно, на моменте хумористично, а све време физички захтевно (наравно, због ноге) тумачење насловног лика. Вук је неко ко се нашао у средишту свих историјско-културних збивања свога времена, и Мики веома добро балансира између активног борца (језичке ствари), дипломате (политика) и посматрача (ствари на које не може да утиче, попут дешавања током устанка). Михајло Јефтић и Бора Кандић су такође дали свој допринос тумачећи малог и младог Вука. Мора се поменути и Александар Берчек у улози Милоша Обреновића. За њега се већ зна да може да глуми апсолутно све и могао бих до сутра да илуструјем ту тврдњу примерима, али искрено мислим да је ово његова животна улога. Сјајно је дочарао неписменог човека који је успут био и један од најбољих политичара и дипломата које је Србија икада имала. Берчек га тако и тумачи - као човека са много мана, никада превише популарног у народу, али као неког ко је увек стављао државне интересе испред личних. Осим чувеног монолога кад је пред пашу однео Карађорђеву главу, присутног и у ТВ драми, издвојио бих и његов последњи монолог, када, већ помало ван себе, штапом удара писмо од Вука. "За Србље истина не може. Срби су,увек,волели погрешне људе."Црног",воле јер је црн. Он је побег'о,ја сам остао! Ја! А сад ме,ни у песме неће! Мрзе ме,јер су са мном победили! Срби пораз воле! Срби су једини народ под капом небеском,који пораз слави! Гују сам вам испод прага извукао; сад можете да псујете и државу и владаоца, јер их имате! А,кад је било стани-пани, онда: Држ' Милоше, узми Милоше; моли Милоше; клечи Милоше!Лажеш,Вуче,лажеш!" Слично се може рећи и за Карађорђа, уз сво поштовање Гиги Моравцу, кога обожавам, он је Карађорђе и то је његова лична карта. Глуми га баш какав је по књигама и био, храбар и одлучан, али прек и нервозан; први да заштити и први да убије. Док причам о њима двојици, морам се дотаћи свеукупног квалитета сценарија, који је фантастичан. Он је просто хроника дешавања, не стаје ни на чију страну и неутралном гледаоцу је савршено јасан сваки поступак обојице, серија једноставно бележи ствари како су се десиле, не величајући никога и не потирући ничији значај за српску историју. Како не поменути кнезове, војводе и друге личности око једног и другог, који су, сви одреда одрадили феноменалне улоге - Бата Живојиновић као Јаков Ненадовић, Бранимир Брстина као прота Матеја, Аљоша Вучковић као Тома Вучић-Перишић, Светозар Цветковић као Петар Николајевић Молер, Адем Чејван као Младен Миловановић, и многи други. Свако од њих (и не претерујем када то кажем) је дао свој допринос да серија изгледа овако, а изгледа фантастично. Постоје и ликови који се појаве само у пар епизода, а оставе трајни утисак, попут Петра Божовића у улози Ђорђа Обрадовића Ћурчије или Бранислава Лечића у лику Хајдук Вељка Петровића. Ту су и личности ван саме борбе, попут Пере Краља у улози Јернеја Копитара и Љубе Тадића (Стефан Стратимировић). Драгана Варагић, која глуми Вукову жену, је била the hottest show in town у то време (не мислим стриктно на физички изглед, мада је била и прелепа), најтраженија глумачка роба после улога у "Прогону", "Бањици" и "Варљивом лету '68", по ком ће заувек остати упамћена. Овде ћу стати, јер би ми цео један текст био недовољан само да набројим све значајне глумце који се појављују у овом ремек-делу. Уосталом, гледајте, па ћете и сами видети.
Да покушам да закључим на крају без патетичног призвука - гледајте ову серију. Гледајте је сместа. Гледајте је, чак иако вам језик и историја нису струка, нити сфера интересовања. Гледајте је да видите како смо то некад радили, гледајте је да нешто научите, гледајте је да уживате, гледајте је да вам се коса на глави дигне од квалитета режије, глуме, сценарија, квалитетне продукције, костима, и свега осталог - гледајте је да упамтите нове реплике за цитирање. Једноставно, гледајте је зато што је нешто најбоље што наша земља у овој области има, и зато што је то обавеза сваког Србина, и то не само оног који воли филмове и серије. Ђорђе Кадијевић је рођен 1933. године и већ 8 година се није латио камере. Надам се да ће нам даровати још нешто из свог репертоара пре него што се пресели у вечност. Не знам да ли ће добацити близу оваквог квалитета, али и не мора, он је својим филмовима, драмама и серијама већ доказао ко је, довољно је видети његово име на шпици и нестрпљиво чекати премијеру.
ОЦЕНА: 5
Нема коментара:
Постави коментар