Metallica - Hardwired...To Self-Destruct (2016)

Издавач: Blackened Recordings

Постава: Џејмс Хетфилд (вокал, гитара), Ларс Улрих (бубањ), Кирк Хемет (гитара), Роберт Трухиљо (бас)

Листа песама:

ЦД 1: 1. Hardwired 

2. Atlas, Rise! 

3. Now That We're Dead 

4. Moth Into Flame 

5. Dream No More 

6. Halo On Fire;

ЦД 2: 7. Confusion 

8. ManUNkind 

9. Here Comes Revenge 

10. Am I Savage? 

11. Murder One 

12. Spit Out the Bone

Не замерите ако се налупам за све паре, ово ми је први осврт на било које музичко сочињеније, па праштајте ако се овај "излазак из опанака" претвори у фијаско. Одлучио сам се за Металику, јер је у питању једно од најочекиванијих издања године, а уосталом и због чињенице да их активно слушам једно 16 година. Такође, да се не лажемо, то је један од бендова који ће увек изазивати пажњу јавности, без обзира у колике слампове упадао, јер је током осамдесетих и једним делом деведесетих много задужио музичку сцену. Не треба бити Тесла па рећи да је крај деведесетих донео стваралачку кризу (мада, и те како има песама и са тих албума које прилично волим, да се разумемо), да је "St. Anger" (2003) убедљиво најслабије издање од почетка постојања бенда, из простог разлога што је донео толику промену звука и напуштање сопствене личности да се то није могло поднети. Већ су доживели велике промене са албумом који је понео име бенда (популарни "Црни", 1991), али то је албум који им је донео највећи број хитова и окренуо их мејнстриму, а у исто време био и екстра квалитетан, док се за "Свети бес" то свакако не може рећи. Покушали су да се врате у седло пет година касније са албумом "Death Magnetic", који је донео неколико квалитетних песама (пре свега "The Day That Never Comes" и "All Nightmare Long"), али га је уништила неквалитетна продукција, и сад је (не)оправдано заборављен. Ново јело из кухиње стиже после паузе од осам година, током којих бенд није био беспослен, и радио је доста тога, али ипак се са нестрпљењем чекао нови ЛП, да би се видело да ли су још увек спремни да праше у пуном капацитету, или су зрели за старо гвожђе, с обзиром да их и године већ полако пристижу (мада још није алармантно). Познато је да је Металика један од бендова који највише дели јавност и изазива највише полемика (пре свега у контексту поређења са Megadeth-ом, а онда и поређења сопствених старијих и нових албума), те су чак и они који их не воле једва чекали да чују нове ствари, да би имали прилику да опљуну. Пре званичног изласка албума, појавила су се три сингла, као и спотови за све песме, ко је хтео, могао је још и раније све да чује, али ја сам због неких обавеза тек јуче прионуо на слушање и нисам хтео ништа да пишем док не одслушам пажљиво све два пута. Па, ево, урадио сам то.

Одлучан да се самоуништим (2016)

Албум је конципиран као дупли ЦД од укупно 12 песама, и од самог његовог почетка је приметна изузетно велика енергија и жеља да покажу како у њима још и те како има живота. Кроз читав албум се могу чути песме које на овај или онај начин подсећају на неки претходни период у каријери бенда, као да је овај албум заправо суптилан лични омаж свим раздобљима у развоју бенда. Но, некако као да највише провејава жеља за повратком коренима - а они су, дакако, у трешу. Постоји много људи који и данас кажу да признају Металику само из периода прва четири албума - док су рокали трешерицу, без окретања комерцијали. Још од албума "And Justice for All" и песме "Blackened" (28 година раније), није било прве песме на албуму која тако буди носталгију за прошлим временима - друштво се не либи да деље тврди треш, то се чује од првог рифа насловне песме "Hardwired", и то је увек лепо знати - песма није ремек-дело, пре свега због помало прозаичног текста, али најављује добре ствари - да нису дошли да тезгаре, него да раде. Папа Хет је прешао у виши регистар, што је за сваку похвалу, имајући у виду да има 53 године. Ја сам његовим вокалним магнум опусом увек сматрао албум "And Justice for All" (не рачунајући, наравно, чувени концерт са симфонијским оркестром, где је звучао као поседнут, као метал варијанта Пласида Доминга, не знам шта му је било и шта је узео тада). Овде је исто одличан, имајући у виду да још и свира барабар са Хеметом, дефинитивно подноси највећи терет, и то ради сјајно. Кад већ причам о терету, друга песма се зове "Atlas, Rise!" и више је материјал за "Black Album" него за треш период. Текст је овај пут одличан, и схватам га као причу о терету који осећа савремени човек коме се све сручило на плећа у данашњем свету, наравно, као метафора је искоришћена митолошка прича о Атласу. То је Металика 20. века коју волимо и желимо да слушамо:

"Die as you suffer in vain/ Own all the grief and the pain/ Die as you hold up the skies/ Atlas, Rise!
How does it feel on your own?/ Bound by the world all alone/ Crushed under heavy skies/ Atlas, Rise!"

Са првог диска се још издвајају "Moth Into Flame", прича о нездравој опијености краткотрајном славом која инфицира, која изгледа као песма која је у последњем дељењу отпала са албума "Master of Puppets". Ако се не пази, сагори се веома брзо; као и "Halo On Fire", која завршава први диск и подсећа да Металика такође воли да снима и мелодичне, лагане ствари, а не нужно само брзе и агресивне. Осећања су увек играла велику улогу у њиховим песмама, без обзира ког су оне темпа. Не може се говорити о не знам колико поетичној лирици (каква рецимо зна да буде у текстовима Ајрон Мејдена), али речи и те како продиру у свест, и човек се са њима може идентификовати, без обзира о чему песма говорила. Треба поменути и песму "Dream No More", где се, после дужег времена поново помиње (призива) Ктулу Хауарда Филипса Лавкрафта.

Други диск отпочиње песмом "Confusion" која одражава ментално стање ратног ветерана кога прогањају страшне слике, због којих никад више неће бити исти, и трагично схватање да је његов живот "the war that never ends". Тема није нарочито свежа, али обрађена на препознатљив начин, добија одређену чврстину и увек је релевантна. Следећа је "ManUNkind", једна од ретких за коју је у потпуности заслужан басиста, Роберт Трухиљо, који је некако пословично унапред осуђен да буде слабији део поставе. Да се разумемо, он је одличан басиста (на крају крајева, не може свако да свира у "Suicidal Tendencies"), али не поседује ни виртуозност Клифа Бартона, нити сирову енергију Џејсона Њустеда, па тек на моменте показује шта и колико стварно може. Ларсу Улриху се често пребацује да ошљари, али овај пут су те оптужбе махом неосноване, јер је, бар по мени, у највећем броју песама, одрадио добар посао. "Am I Savage?" обрађује добро познату тему у опусу Металике, трауме прошлости које се враћају да прогоне и којих је немогуће ослободити се. "Murder One" је веома очигледан трибјут Лемију Килмистеру, сачињен од мотива најпознатијих песама "Моторхеда". Као што рекох, свака песма делује као нека врста сећања на оно што је некад било у њиховој каријери, али са новом инфузијом енергије. Стварно треба похвалити могућност да се и половином шесте деценије живота праши као у најбољим годинама, да се извлаче тешки тонови, квалитетни рифови и добре солаже (некад са мање, некад са више успеха, али свеједно). Намерно то помињем сада, јер најбоље иде на крају, последња песма "Spit Out the Bone" заокружује целу ствар и пружа све најбоље од Металике из периода 1986-1991 - рокање брзим рифовима, мелодичне прелазе, оштре вокале, агресивне деонице, које свеједно могу да делују и на мејнстрим публику. Напоменух да су отворили албум повратком чистом треш звуку - да чујете тек како су га завршили - као да није ни прошло 30 година откад су дрмали "Battery", "Disposable Heroes", Мастера, и остале хитчине. Свака част за овакав завршетак - вероватно најбоља ствар коју су снимили у последњих 20 година, а то ипак доста говори, без обзира на све стварне или наводне стваралачке кризе. Коначна превласт машина над људима је сјајна тема за завршетак албума, који ће продрмати апсолутно свакога. "Deceiving thoughts destroy within", како каже један од стихова, а једна од таквих мисли је и она по којој ови мајстори више не могу да испоруче квалитет. И те како могу, и за то је овај албум доказ. Свакако, има песама које су предуге, има оних које су мало заморне, има оних које су могле више. Али, ништа не може да промени чињеницу да је екипа веома храбро приступила материјалу, и да су у овим годинама и у овом тренутку способни за четири песме екстра квалитета. То је по мени фантастично и више од очекиваног. А кад су у питању остале песме, што се мене тиче, имају мањих или већих мањкавости, али печат је ту, нема шансе да погрешите, ово је Металика all the way, и то она која је покушала да се прилагоди свим захтевима. Колико је успела, процениће свако за себе, моје је само да препоручим да сваки љубитељ бенда одслуша ово, мислим да се неће покајати. Изнећу и још једно мишљење, а то је да је ово најбољи материјал Металике у 21. веку (јесте да конкуренција није велика, али ипак, већ је доста година прошло), а такође и доказ да је бенд и те како способан да и даље испоручује квалитет, те да са радошћу можемо очекивати неке нове ствари, уз наду да се неће чекати оволико дуго. А ако вас је баш толико тешко задовољити, увек је могуће вратити се на оно што је проверено, а то је првих пет албума, који су мање-више чистокрвна ремек-дела, нема грешке.

Можда ће ми се јавити још нека мисао кад одслушам још који пут, само да пред крај похвалим и Кирка Хемета, који није неко ко често скупља ловорике за уметничке перформансе и не знам какво умеће, али свакако представља виталну компоненту бенда, чинећи га оним што јесте - институцијом. Не иду ови маторци још нигде, на срећу. Сувише су велики да тако рано оду.

ОЦЕНА: 3+ / 4 -