Сценарио: Џулијус и Филип Епштајн, Хауард Кох
Режија: Мајкл Кертиз
У главним улогама: Хемфри Богарт, Ингрид Бергман, Пол Хенрид, Клод Рејнс, Конрад Вајт, Сидни Гринстрит, Питер Лори, Дули Вилсон
Непревазиђена ратна драма/романса о дешавањима у мароканском граду током Другог светског рата доживела је своју светску премијеру њујоршком пројекцијом пре тачно 74 године. За све то време, она и даље стоји постојано као клисурина на пиједесталу који припада само ретким насловима, онима за које се већина релевантних критичара слаже да припадају најбољим филмовима свих времена. И заиста, ретко ко непристрасан може да каже да "Казабланка" има неких већих фалинки, у питању је редак филм који за безмало три фртаља века постојања није изгубио ни трунку свежине, сцене се и данас препричавају, реплике цитирају, а називање неког филмофилом, а да није одгледао "Казабланку" би било својеврсно богохуљење. Не претерујем.
Цинични ратни ветеран у егзилу у Мароку, Рик Блејн, среће некадашњу љубав, која га је некада напустила без објашњења, а сада је жена вође покрета отпора. Буђење старих осећања и нацистички прогони подгревају ионако усијану атмосферу у Казабланки, док шеф полиције, капетан Рено, чини шта може да сачува главу свог пријатеља Рика, као и сопствену. Али, то је лакше рећи него учинити.
Не знам одакле да почнем са беспоштедним похвалама на рачун овог филма. Сценарио је заснован на комаду "Сви долазе код Рика" за који је "Ворнер брадерс" студио кеширао 20 хиљада долара, што је тада био рекорд који је неки студио платио за неизведени комад. Филм је снимљен за нешто мање од милион долара, што је у то време спадало у скупље пројекте. Једини избор за главну улогу пре Хемфрија Богарта је био Џорџ Рафт, који је улогу одбио, и тако помогао Богарту да се још чвршће етаблира као звезда (као да није било довољно што је пре тога одбио "Високу Сијеру" и "Малтешког сокола"). И заиста, практично је немогуће замислити иког другог ко би могао да са тако неодољиво циничним сарказмом изговара бриљантно написане реплике - само један од многобројних примера је онај када га Угарте Питера Лорија пита "You despise me, don't you?", а овај искрено одговара "Well, if I gave you any thought, I probably would". Фантастичан приказ човека према коме се земља коју је служио понела џукачки, и сада, у веома незгодним околностима (какве су биле на снази децембра 1941. године) гледа само себе и своју кожу, до тренутка када га познато лице из прошлости примора да се преиспита. Он према Илзи осећа гађење и горчину због напуштања, али не може да се одупре снажним осећањима која још увек гаји, нарочито кад открије да она практично није имала другог избора. Сјајно је дочарао тај конфликт ("Of all gin joints in all the towns in all the world, she walks into mine"), а фантастичном свеукупном утиску умногоме доприноси и Ингрид Бергман, шведска лепотица, тек недавно пристигла у Холивуд, будућа трострука Оскаровка, која зрачи од прве сцене у којој се појављује. О фантастичној хемији која влада између њих двоје бих могао да напишем читав посебан есеј, а за то је понајвише заслужно њихово вансеријско глумачко умеће, с обзиром да ван снимања готово да нису разговарали сем на једном ручку у паузи (а већина разговора се односила на то како да избегну рад на овом филму, пошто су га обоје сматрали инфериорним). Занимљиво је да та хемија о којој су сви говорили и која је свима видљива више није капитализована ни у једном филму. Ко зна, можда су Богију сметале платформе које је носио због приметне разлике у висини - Ингрид је својевремено говорила да јој је најпријатнији био рад са Гаријем Купером, вероватно и због чињенице да је био један од ретких партнера који је био виши од ње. Сцена у којој Рик и Илза слушају Сема како свира је снимљена прва, што није било планирано, јер је у питању нежна љубавна сцена између двоје глумаца који се претходно нису познавали, међутим с обзиром да се снимање филма "Now, Voyager" са Бети Дејвис одужило, Пол Хенрид и Клод Рејнс нису били доступни. Импровизована реченица "Here's looking at you, kid", која је била део уобичајеног дискурса у то време, постала је једна од најцитиранијих филмских реплика свих времена. И уопште, на листи АФИ-ја (Амерички Филмски Институт) од 100 најбољих филмских цитата, "Казабланка" је рекордер са шест на листи. Треба рећи да је један од најцитиранијих "Свирај је поново, Сем" (алузија на песму "As Time Goes By"), међутим ниједан од двоје главних јунака не изговара ову реченицу, него одређене њене варијације (класичан пример како се погрешна реплика уврежи међу гледаоце, и нико и не памти како је то стварно изречено у филму). Морају се поменути и епизодисти, пре свих Клод Рејнс, као полицајац Луј Рено, који је, можда и више него сам Богарт, опљачкан за Оскара у овом филму. Милина га је гледати како кроз филм мења расположења и понашање - од циничног, преко љутог, до расположеног, све у зависности од ситуације у којој се његов лик налази. Рејнс је имао бар пет улога за памћење (види "Озлоглашену" Алфреда Хичкока, такође са Ингрид Бергман), али по мом скромном мишљењу, нигде није тако бестидно опљачкан за награду као овде.
Како не поменути Сиднија Гринстрита и Питера Лорија, који су се и у много других филмова (почевши од већ помињаног "Малтешког сокола"), али овде немају заједничких сцена. Конрад Вајт, у улози главног негативца, наци мајора Штрасера, је заправо био човек који је буквално морао да збрише из земље пошто су есесовци послали људе да га ликвидирају, јер је био познат по својим анти-нацистичким активностима и пријатељству са јеврејима (што му је била и жена). Поред њега, и Питер Лори (иначе, познат по многобројним улогама у немачким филмовима, између осталог, и ремек-делу Фрица Ланга "М") је такође био прогоњени мађарски јевреј. Многи статисти су исто били избеглице које је протерао немачки терор, и може се лепо видети у чувеној сцени када "Марсељеза" натпевава "Стражу на Рајни" како лију праве сузе, преплављени емоцијама које је тај тренутак изазвао. Хенрид је такође био одличан, као Виктор Ласло, упркос чињеници да се није слагао са осталима на сету, називајући Богарта "просечним глумцем", што, на страну сва моја субјективност, једноставно није тачно. Богарт је неколико пута био опљачкан за Оскара ("Побуна на Кејну", па затим "Благо Сијера Мадре" и "На усамљеном месту" за које није био ни номинован), али и овде је сасвим лагано могао да га добије и било би заслужено. Бергмановој ће се Академија касније издашно одужити, чак и превише (опште је мишљење да за "Убиство у Оријент Експресу" није заслужила награду, чак се и она на самој церемонији извинила Валентини Кортезе која је била боља). Снага овог филма је у чињеници да напетост постоји од првог до последњег тренутка, а један је од ретких наслова у коме се од почетка до краја не зна како ће се радња одиграти и филм завршити, постигнут је савршен емоционални баланс, сценарио је фантастичан, а поигравање емоцијама гледалаца фасцинантно - сви данашњи филмски ствараоци би требало да на примеру "Казабланке" уче како одржати неизвесност. Можда је тајна у чињеници да ни сами глумци до самог краја нису знали какав ће бити расплет. Још нешто што је веома битно поменути - "Казабланка" је један од ретких филмова у коме је фактор романсе уткан у саму причу на апсолутно уверљив и убедљив начин, оба лика успевају да нас стопроцентно убеде у оно што осећају, те да и на том пољу успеју да нас заинтересују за сопствену судбину, што је и у то време била прилично ретка ствар, а о данашњем времену, кад је све шаблонизовано, познато и пре почетка, те вештачко ван сваке памети, да и не говорим. Отуд Риково оглушавање о познату паролу "I stick my neck out for nobody" и те како има смисла. Заиста је све на свом месту.
Мадлин Лебо која је играла Ивон је умрла 1. маја ове године у 93. години. Она је била последња жива чланица екипе овог филма. Ипак, и поред тога што су сада сви упокојени, "Казабланка" припада насловима који ће живети вечно, само на основу сопственог квалитета. Врхунска режија, генијални сценарио, бар 20 реплика које се свакодневно цитирају, песма "As Time Goes By" (која јесте написана много раније - зато и није добила Оскара - али је заживела тек кроз овај филм), и још много других ствари - чине овај наслов бесмртним, и то са пуним правом. Да покушам да завршим без патетике - гледајте га, зато што је то дужност сваког филмофила. Не зато што некаква топ листа каже да би требало, него зато што дугујете себи један овакав третман. Зато што је "Казабланка" филм који би свако требало да одгледа, без обзира шта од жанрова или кога од глумаца воли или не воли. Зато што је симбол времена кад се квалитет ценио изнад свега, кад су звезде заиста биле звезде, и кад нису биле потребне десетине милиона долара да се гледаоци привуку у биоскоп. Зато што је један од најбољих свих времена.
Пост скриптум: Слава Фиделу Кастру. Hasta la victoria siempre.
ОЦЕНА: 5
 |
| Казабланка (1942) |
Не знам одакле да почнем са беспоштедним похвалама на рачун овог филма. Сценарио је заснован на комаду "Сви долазе код Рика" за који је "Ворнер брадерс" студио кеширао 20 хиљада долара, што је тада био рекорд који је неки студио платио за неизведени комад. Филм је снимљен за нешто мање од милион долара, што је у то време спадало у скупље пројекте. Једини избор за главну улогу пре Хемфрија Богарта је био Џорџ Рафт, који је улогу одбио, и тако помогао Богарту да се још чвршће етаблира као звезда (као да није било довољно што је пре тога одбио "Високу Сијеру" и "Малтешког сокола"). И заиста, практично је немогуће замислити иког другог ко би могао да са тако неодољиво циничним сарказмом изговара бриљантно написане реплике - само један од многобројних примера је онај када га Угарте Питера Лорија пита "You despise me, don't you?", а овај искрено одговара "Well, if I gave you any thought, I probably would". Фантастичан приказ човека према коме се земља коју је служио понела џукачки, и сада, у веома незгодним околностима (какве су биле на снази децембра 1941. године) гледа само себе и своју кожу, до тренутка када га познато лице из прошлости примора да се преиспита. Он према Илзи осећа гађење и горчину због напуштања, али не може да се одупре снажним осећањима која још увек гаји, нарочито кад открије да она практично није имала другог избора. Сјајно је дочарао тај конфликт ("Of all gin joints in all the towns in all the world, she walks into mine"), а фантастичном свеукупном утиску умногоме доприноси и Ингрид Бергман, шведска лепотица, тек недавно пристигла у Холивуд, будућа трострука Оскаровка, која зрачи од прве сцене у којој се појављује. О фантастичној хемији која влада између њих двоје бих могао да напишем читав посебан есеј, а за то је понајвише заслужно њихово вансеријско глумачко умеће, с обзиром да ван снимања готово да нису разговарали сем на једном ручку у паузи (а већина разговора се односила на то како да избегну рад на овом филму, пошто су га обоје сматрали инфериорним). Занимљиво је да та хемија о којој су сви говорили и која је свима видљива више није капитализована ни у једном филму. Ко зна, можда су Богију сметале платформе које је носио због приметне разлике у висини - Ингрид је својевремено говорила да јој је најпријатнији био рад са Гаријем Купером, вероватно и због чињенице да је био један од ретких партнера који је био виши од ње. Сцена у којој Рик и Илза слушају Сема како свира је снимљена прва, што није било планирано, јер је у питању нежна љубавна сцена између двоје глумаца који се претходно нису познавали, међутим с обзиром да се снимање филма "Now, Voyager" са Бети Дејвис одужило, Пол Хенрид и Клод Рејнс нису били доступни. Импровизована реченица "Here's looking at you, kid", која је била део уобичајеног дискурса у то време, постала је једна од најцитиранијих филмских реплика свих времена. И уопште, на листи АФИ-ја (Амерички Филмски Институт) од 100 најбољих филмских цитата, "Казабланка" је рекордер са шест на листи. Треба рећи да је један од најцитиранијих "Свирај је поново, Сем" (алузија на песму "As Time Goes By"), међутим ниједан од двоје главних јунака не изговара ову реченицу, него одређене њене варијације (класичан пример како се погрешна реплика уврежи међу гледаоце, и нико и не памти како је то стварно изречено у филму). Морају се поменути и епизодисти, пре свих Клод Рејнс, као полицајац Луј Рено, који је, можда и више него сам Богарт, опљачкан за Оскара у овом филму. Милина га је гледати како кроз филм мења расположења и понашање - од циничног, преко љутог, до расположеног, све у зависности од ситуације у којој се његов лик налази. Рејнс је имао бар пет улога за памћење (види "Озлоглашену" Алфреда Хичкока, такође са Ингрид Бергман), али по мом скромном мишљењу, нигде није тако бестидно опљачкан за награду као овде.
Пост скриптум: Слава Фиделу Кастру. Hasta la victoria siempre.
ОЦЕНА: 5
Нема коментара:
Постави коментар