Филмови излазећег Сунца - топ 48+2

 За јапанску кинематографију се слободно може рећи да спада међу најживље на свету. Нисам гледао конкретне податке, али сигурно је међу првих пет по броју произведених филмова, а има и веома богату историју дугу преко сто година. Ако филмске листе уопште нешто значе, неке од релевантних константно садрже одређене јапанске наслове у самом врху, а на крају крајева, ако неко жели тиме да се води, они су освојили четири Оскара за најбољи страни филм, што је више од било које азијске земље. Јапан такође има и своју варијанту Оскара, као и многе друге земље, односно награду Филмске академије Јапана. Четири главна јапанска филмска студија су Тохо, Тоеи, Шочику и Кадокава, такозвана Велика четворка. Могао би се написати веома дугачак уводни текст само о тенденцијама и развоју јапанске кинематографије кроз године без помињања иједног конкретног наслова, али ја то нећу учинити, нити се овде бавити било каквим предугим уводима, јер ће текст ионако бити дуг, а не бих баш да буде ни нечитљив свима сем шачици људи са посебним интересовањем за јапанску кинематографију. Само бих, пре него што листа почне, скренуо пажњу да је она, наравно, сасвим субјективна и подложна промени. Штавише, можда се то деси и током самог процеса писања. Велика је вероватноћа да ће ми неки битан наслов измаћи, пре свега зато што нисам превише јапанских филмова ни гледао, нажалост (негде између 250 и 300 комада, по мојој евиденцији). Ипак, знајући колико има битних наслова у оптицају, било је врашки тешко уопште направити листу, а рангирати филмове је био пакао. Но, морало се једном суочити и са тим изазовом, па је време да видимо који су наслови доспели на листу. Сигуран сам да постоје и други предлози, али могуће да их нисам гледао или ми се нису свидели. На пример, "Кагемушу" сам гледао толико давно да је се сада слабо сећам, па не би било поштено уврстити је на листу, а сва је прилика да би иначе тај филм био ту. Покушаћу да у сваком делу објасним зашто сматрам одређени филм вредним и шта га за листу квалификује, али поново скрећем пажњу да узорак није не знам колико велики, тако да постоји и те какав простор за грешку. Но, да не мрсим превише, време је да се креће.

50. ONNA GA KAIDAN WO AGARU TOKI (When a Woman Ascends the Stairs, 1960) - Mikio Naruse 

Ово је један од оних филмова у којима нисам мислио да ћу уживати, али ми је драго што сам се преварио, сјајно написан, режиран и одглумљен филм о средовечној барској хостеси која мора да се уда или да купи свој бар. Породица хоће паре, муштерије хоће пажњу, а стално је у дуговима. Изузетна студија о томе како систем намамљује у замку, а понекад и убија оне унутра. Микио Нарусе сигурно режира, Хидеко Такамине, Масајуки Мори и Тацуја Накадаи сигурно глуме. Није ни чудо, у питању је толико легендарна тројка да имате утисак да би врхунски одиграли шта год да им дате. Ко зна која студија о незавидном положају жене у јапанском друштву, многобројни редитељи су се потрудили да нам покажу да се није много тога променило кроз време, без обзира да ли је у питању доба самураја или модерна држава. Главна јунакиња, тридесетогодишња удовица, бира да покуша да се финансијски осамостали уместо да новом удајом испрља успомену на покојног мужа, али налази само проблеме. У фокусу су искључиво друштвени и мушко-женски односи, али, упркос премиси која не обећава не знам какву динамику, све функционише због зрелости са којом се тим темама приступа и одличне глуме. Врло добра, озбиљна драма за почетак листе коју треба гледати са уживањем. Поред свих других фактора који су допринели тешком положају јапанске жене кроз историју, капитализам такође, као што ћемо видети још неколико пута кроз ову листу, има прилично велику улогу. Један од невероватно потцењених филмова, оних који под маском релативно питоме драме провлаче чисту ноћну мору у којој су све баријере са којима се главна јунакиња суочава наметнуте и вештачки изазване. Мајсторски филм који из неког разлога не добија пажњу која му припада.

49. GOJIRA (Godzilla, 1954) - Ishiro Honda

Нисам ово гледао бар 20 година, али чини ми се да га треба издвојити, под један из строго историјских разлога. У питању је почетак, ако се не варам, најдуже франшизе у историји филма (наравно, она је временом и у Јапану, а поготово у Америци продужавана из потпуно погрешних разлога, али шта сад). Под два, и поред непотребних продужавања и потреби да се поменута франшиза музе, сматрам да први филм има шта да понуди, упркос свим недостацима који су, пре свега, техничке природе. У то доба веома реална бојазан од нуклеарног рата је паметно искоришћена у сврху креирања напетости која је, иако видимо да је то диносауролико биће заправо човек у оделу, и те како стварна. Дакако, много помаже и много кредибилитета свему даје и чињеница да је у филму и једна таква икона као што је доктор Такаши Шимура. И он и готово сви остали су добро обавили посао, па тако овде имамо (кажем, упркос свим мањкавостима, понајвише техничким, али има и пар неких других) један врло добар монстер муви и претечу свега онога у чему се данас давимо, али без икакве супстанце. Овај филм ниједног тренутка не заборавља шта је, али није без супстанце, а морао се наћи на листи јер је толики део јапанске иконографије да је просто незаобилазан. Може се повремено погледати, а и треба да га погледа свако ко није баш потпуно алергичан на такве ствари, сасвим се солидно држи, узевши у обзир све околности. А и реално не можете рећи да обожавате јапанску кинематографију (мене је припрема за ову листу у то само још више уверила) а да нисте погледали бар оригиналног Годзилу. У сваком случају, филм је далеко од губљења времена.

48. KOROSHI NO RAKUIN (Branded to Kill, 1967) - Seijun Suzuki

Сеиџун Сузуки је одабрао да у режији овог филма избегне све могуће наративне конвенције и прикаже гледаоцима есид џез ноар ноћну мору од филма, цинично и прљаво остварење, толико да можда ни Јапан није био најспремнији за њега у то време (а зна се да је Јапан на све спреман). Икона јапанског гангстерског филма, Џо Шишидо, кога ћу поменути још једном у току листе у истом жанру, раније је играо у драмама и мелодрамама, али је подизањем образа постао савршен за тумачење горила и криминалаца. Он је и раније доста сарађивао са Сузукијем који је унајмљен у последњем тренутку да преправи сценарио и режира. Сатирично-трипозни карактер филма није легао публици и Сузуки је отпуштен из Никацу студија након тешке катастрофе овог филма, уз образложење да прави филмове који ништа не значе и ништа не зарађују. Он је успешно тужио студио и постао контракултурна икона, а филм је у међувремену проглашен апсурдистичким ремек-делом. Многи данашњи великани су га хвалили и пронашли утицај у њему, попут Џармуша, Скорсезеа и Тарантина. Шишидо игра Ханаду, трећег по рангу плаћеног убицу Јапана, који се, после једне грешке, бори да остане жив док га и организација и рођена жена и фамозни број један јуре да га уцмекају. Ту је и нова жена, опседнута смрћу, са којом су му се путеви укрстили. Сама радња није тешка за праћење, али толико ту има слојева, толико задирања у различите територије, жанрова и поджанрова, да се у једном моменту морате запитати шта је заправо тај филм. Веома чудно остварење без сумње, али данас се заслужено сврстава у класике јапанске кинематографије и нема сумње да ту и спада. Можда вам неће бити све најјасније на прво гледање, заправо велика је вероватноћа за то (али ја вам нећу рећи као слепчина Нолан да "не покушавате да разумете, само осетите". Треба покушати разумети и успећете у томе, али свакако није у питању конвенционалан филм и мислим да то, у овом случају, иде у корист самог филма. Процените сами, шта друго да кажем.

47. KURUTTA IPPEJI (A Page of Madness, 1926) - Teinosuke Kinugasa

Експериментални јапански хорор из 1926. године је одредница чудна онолико колико и звучи, али то не одузима овом филму квалитет, баш напротив. Деценијама изгубљено остварење пронашао је сам редитељ 1971. године. У време настанка, у јапанским биоскопима су се приказивали искључиво домаћи или искључиво страни филмови, а пошто је "Страница лудила" била толико другачија од осталих тада снимљених домаћих остварења, пуштан је у биоскопима где су страни филмови. На изненађење свих, постао је велики хит, а мада је рађен по краткој причи, не може се порећи одређена сличност са култним "Кабинетом доктора Калигарија" рађеним шест година раније. Човек се запошљава као домар у лудари да би био близу својој затвореној жени, не изгубивши наду да ће је једног дана ослободити. Жена је оболела због окрутности самог мужа током његових морнарских дана, а намеће се и питање ћеркине удаје у време када се лудило још сматрало наследном болешћу. Крећу визије о убиствима доктора, жене, ћеркиној удаји за једног од лудака, додатно мутећи границу између стварности и фантазије. Изузетно остварење, имајући у виду све околности, а пре свега доступна финансијска средства. Примећује се да филм пати од недостатка буџета, па је тако редитељ, заједно са глумцима од којих су неки били и велики, морао сам да прави реквизите и осмишљава сетове. Такође није могао да обезбеди ни смештај за глумце као ни довољно светла, па је зидове свог студија обојио у сребрно да би рефлектовали додатно осветљење. Све око слабих услова стоји, али идеја и прича, као и глума већине су на веома високом нивоу. Писац кратке приче је будући Нобеловац Јасунари Кавабата, а филм и те како заслужује место овде, што као значајан историјски артефакт, што као стварно добро остварење. Напета и лепо спакована у седамдесет и кусур минута, "Страница лудила" је велико достигнуће узевши у обзир околности.

46. SEN TO CHIHIRO NO KAMIKAKUSHI (Spirited Away, 2001) - Hayao Miyazaki

Ја волим доста филмова Хајаоа Мијазакија, али нисам његов најватренији и најбезусловнији обожавалац. Пре свега су ми непрестане поруке о заштити околине и очувању животне средине прилично монотоне и репетитивне, колико год се дивио његовој генијалности са визуелног аспекта. Имајући у виду да не умем да нацртам ни Чича Глишу, не могу да останем имун на такво умеће. Ипак, немају сви филмови довољно супстанце да би (бар у мојој књизи, што кажу на енглеском говорном подручју) били нешто важно. Али, ево једног из новијег периода који по мени има шта да каже, а и рађен је са комерцијалним претензијама. Џон Лесетер је преузео дистрибуцију филма у Америци и допро је до великог броја људи и ван Јапана. У питању је прича о девојчици која са родитељима креће ка новој кући, али се на путу губи и заврши у забавном парку за који се испоставља да је заправо уклето село (српски превод тако и гласи). Девојчица Чихиро мора да спаси родитеље претворене у свиње и нађе начин за повратак у свој свет. На сваки начин богат, и визуелно и наративно, филм приказује дечју авантуру која је заправо све само не дечија, јер треба се изборити са бићима из јапанског фолклора и Шинто религије, а међу њима има многих не баш слатких створења. Нећу много мрсити о томе шта се све дешава да не покварим искуство, али вреди рећи да је овај филм оборио многе рекорде, да је добитник америчке и јапанске варијанте Оскара, да је зарадио гомилу пара и завршио на гомилама листи најбољих филмова 21. века, па чак и међу најбољим анимираним филмовима уопште. Да ли је то заслужено просудите сами, али, да је у питању одличан филм, то свакако јесте. Било какав покушај да га објасним или интерпретирам се не исплати, свако треба да га доживи на свој начин, па изволите. Свакако будите спремни да он не буде оно што сте очекивали и то мислим на најбољи могући начин, проналази начине да вас непрестано изненађује јер и гледаоци, баш као и главна јунакиња, по први пут откривају многе ствари и остају затечени многим догађајима. У недостатку боље речи, магично искуство, и највероватније филм који Хајао Мијазаки никад није превазишао, нити ће.

45. AKAI SATSUI (Intentions of Murder, 1964) - Shohei Imamura

Многи редитељи у Јапану су се бавили лошим положајем жене у репресивном друштву кроз историју. У највећем броју случајева оне или преживе са тешким ожиљцима или жртвују животе за неко опште или веће добро. Шохеи Имамура у "Убиственим намерама" слика портрет Садако, примитивне, кратковиде, просте жене ниске класе коју малтретира мужевљева фамилија. Таква каква је, навикла на пристајање и непружање отпора, у одсуству мужа постаје жртва Хираокоа, провалника и силоватеља са болесним срцем, али се између њих развија однос због кога она почиње да преиспитује свој начин живота. Имамура се не плаши да, фигуративно речено, ухвати бика за рогове и постави индиректно питање да ли је оно што чини Хираоко ишта горе од свега што ради њен муж, прељубник који је третира као сексуални објекат. Дванаест година пре Нагисе Ошиме и филма "У царству чула", "Убиствене намере" третирају питање секса на готово подједнако сиров начин (мада доста мање сензуално). И баш када чудан однос напредује (Садако одлучује да побегне са својим нападачем, додуше гајећи убиствене намере из наслова), Имамура поново преокреће ствар, изневеривши очекивања гледаоца у корист боље заокружене приче. Ипак, ништа не делује усиљено, тако да, после свега, зрели и пунокрвни лик жене завршава онако како се једино и могло очекивати. Филм је јако дуг, траје два и по сата, али због одличног сценарија и глуме (пре свега Масуми Харукаве у главној улози), све пролази неосетно. Сјајно помажу и остали, пре свега легендарни Ко Нишимура. Интересантан и необичан филм, шкакљива тема и изузетна егзекуција. Можда је још само Јасуџиро Озу правио филмове са толико симпатије према својим хероинама. Интересантан и врло жив, од самог почетка напет филм, има у свом арсеналу доста оружја која гледаоце држе на ивици столице (да се опет послужим не много срећним буквалним преводом). Ако вас тематика интересује и спремни сте да одвојите два и по сата, мислим да свакако нећете бити разочарани.

44. RINGU (The Ring, 1998) - Hideo Nakata

Филм за који је доста људи чуло посредством америчког римејка Гора Вербинског, међутим, као и већина оригинала, ово је бољи филм. Азијска страва је категорија за себе и то се показало и у самом Јапану који је изродио прву франшизу, да би се затим она преселила и на запад. Међутим, једино су оригинал и први амерички римејк били успешни, и то са добрим разлогом. Прича је ваљда свима позната, гледање уклете касете, извитоперена лица на фотографијама и девојчица у бунару. У питању је филм који је у фокус избацио модерни јапански хорор, но, и поред свега што је породио, "Круг" и даље остаје један од најбољих наслова у жанру. Паметно се користе потенцијали приче и испоручује солидна страва кроз пар добро креираних сцена наспрам константних наговештаја и драшкања нерава гледалаца. У хорору је језива атмосфера пола завршеног посла, а ње овде има баш пуно. Сјајна Нанако Мацушима даје све од себе као Реико, новинарка која долази у посед касете и мора да разбије проклетство које она носи док не буде касно. Хиројуки Санада, херој још једног филма са ове листе, такође је одличан као Рјуџи, њен бивши муж, универзитетски професор уз чију помоћ расветљава читаву мистерију. Остатак ансамбла је такође добар. Треба рећи да "Рингу" у својој суштини делује толико инхерентно азијски и јапански да се поставља питање поенте самог постојања римејка. Знам да знате на шта мислим, то је она врста нелагоде какву само азијски филм може да произведе, а која у свим другим срединама делује некако вештачки и неприродно накалемљено. Не кажем, врло је солидан и тај први римејк са Наоми Вотс, али за прави ужитак, гледајте изворну верзију. Заправо се овде нема још много шта рећи а да се не зађе на територију спојлера, зато само још једна препорука да ко год није погледао овај одличан филм то учини без одлагања. Ако је то ваша шоља чаја, бићете задовољни како се све одвија, чак и ако сте пре тога гледали помпезнију америчку верзију.

 43. BANSHUN (Late Spring, 1949) - Yasujiro Ozu

"Касно пролеће" Јасуџира Озуа је први филм у незваничној Норико трилогији где велика Сецуко Хара тумачи три различите жене истог имена. Прича је изузетно проста, као и у већини његових филмова, Хара игра двадесетседмогодишњу неудату Норико која је савршено срећна да тако и остане и да се брине о оцу удовцу. Међутим, тетка а касније и отац је наговарају да се уда за доступног момка Сатакеа пошто је традиција таква и то је уобичајено и пожељно. Она неће, неће ни да чује, док јој не допре до ушију да и отац тражи нову животну сапутницу. Али, као и увек, није код Озуа ствар само у причи и сценарију, већ у целокупном филмском језику, стварима које хвата камером, реченицама које ликови изговарају, наизглед минималистичком делу које је толико богато слојевима да је то тешко описати. Многима ће ово деловати испразно, застарело и ко зна шта све не, јер код Озуа нема ништа прикривено, код њега је све права линија. То делује као нешто најједноставније, али заправо је то најтеже перфектно извести, направити праву, топлу и искрену људску драму без посезања за икаквим триковима да се одобровољи нестрпљива публика. Једноставно је само ако сте мајстор попут Јасуџира Озуа, стручњака за хватање сваке емоције, па и оне испрва невидљиве. Све је лакше када за кормилом испред камере имате Сецуко Хару која толико добро глуми осетљиву и чисту Норико и толико је пријатног изгледа да немате ништа против да филм траје и три сата, само да је она што више у кадру. Интересантно је да се она после наглог повлачења са филма преселила педесетак километара од Токија где се овај филм и дешава и тамо живела до смрти у дубокој старости. Ту се такође налази и гроб самог Озуа који је морао да цензурише две реченице из филма по налогу америчке окупационе власти. Акира Куросава је говорио да је ово један од најбољих филмова на свету, а не могу да се не сетим трећег дела "Кума" кад год погледам последњу сцену у којој Чишу Рју испушта поморанџу.

42. KUROI KAWA (Black River, 1957) - Masaki Kobayashi

Велики Масаки Кобајаши 1957. није још кренуо у снимање неколико својих најјачих филмова, али му је до тог периода био потребан и овај степеник. "Црна река" можда на папиру нема неку причу, али зато геније будним оком своје камере хируршки прецизно бележи друштвене аномалије у послератном Јапану, осликавајући сивило и ништавило које завлада када се у друштву запате разне болести. Да су у Јапану снимани филмови црног таласа, сва је прилика да би изгледали управо овако. У сиротињском крају у близини америчке војне базе, развија се љубавни троугао између студента, конобарице и локалног гангстера који успут шурује са газдарицом да исели станаре и обескући их, правећи место за нов објекат. Најпре се мора поменути изузетна глума свих укључених и прва велика улога живе легенде Тацује Накадаија који са уживањем игра Џоа, младог, али већ јако окрутног криминалца који силом узима оно што сматра својим, без обзира на све. И тако млад и филмски неискусан, успео је да обоји свој лик додатном ширином и не буде само једнодимензионални вриштавац. Безакоње, насиље и проституција су свакодневне појаве у Кобајашијевом Јапану и он не оставља много могућности за промену набоље. Изванредно је осликано безнађе и очај људи са маргине који немају избора до да буду ту где јесу и да се сналазе како најбоље знају. Амерички окупатор такође не побољшава ситуацију, јер његови војници практично највише потражују проститутке, а свако мало надлети и покоји авион, тек да подсети колико су заправо иритантни. Све штима овде, можда има интензивнијих и јачих филмова, али ни овај нећете лако заборавити, а сигурно ћете имати прилику да међу ликовима препознате неке људе које познајете. Ова тешка социјална трилер-драма баш оставља утисак и он јесте непријатан, али мислим да се исплати погледати. Понекад вас само мучан утисак може натерати да о нечему стварно размислите, а мислим да ћете у овом случају то морати да учините, једноставно је у питању такав филм, и одлично што је тако.

41. MIYAMOTO MUSASHI (The Samurai Trilogy, 1954-1956) - Hiroshi Inagaki

Култна Инагакијева трилогија снимљена је у року од три године, а већ први филм о животу легендарног ратника је био амбициозна адаптација прве од седам култних књига. Био је то други најскупљи јапански филм, после "Седам самураја", а трећи је био "Годзила", сви снимљени исте године. Њихови успеси су утврдили лидерску позицију куће "Тохо" у филмској индустрији. Не знам ни да ли је потребно рећи да је Тоширо Мифуне рођен за ову главну улогу. Његов пут од ратника преко одметника до самураја, уз све проблеме са којима се суочава, је јако интригантан. Човеку одмах дође да после првих сат и по погледа и остала два дела, зато сам и ставио целу трилогију на листу као један филм. Први део је освојио почасног Оскара за најбољи страни филм. Други део прати главног јунака по повратку у Кјото и његове физичке и емотивне борбе, с тим што филм у неким деловима битно одступа од материјала у књизи. У трећем најзад завршава своје дуеле и потпуно сазрева, наравно уз одређене цене. Одлично заокружена прича и пет сати које је могуће погледати у даху, јер је константно занимљиво, иако квалитет није баш увек на највишем могућем нивоу. Прича је изузетно интересантна и забавна, сценарио је доста добар, а глума Тошира Мифунеа, као и увек, изванредна. Дакако, у појединим деловима трилогије се појављују и многе друге величине. Неке од њих су Такаши Шимура, Рентаро Микуни, Каору Јачигуса и Кођи Цурута. Ово је један од оних јапанских филмова који ће вам причинити задовољство, али вас неће поцепати на комаде док га гледате као неки други на листи. Некад је и корисно знати да филм неће од вас направити емотивну рушевину и руину након гледања, Јапанци дакако имају начина да вас емоцијом растуре тако да се данима не опоравите. Ова трилогија, рекао бих, одржава баланс између добре забаве и озбиљне драмчуге, константно играјући на танкој жици и то веома успешно, а квалитет глуме и режије јој у томе јако помажу.

40. HANA-BI (Fireworks, 1997) - Takeshi Kitano

"Ватромет" је крими-драма Такешија Китана која га је најзад етаблирала као међународно признатог редитеља након што је освојио Златног лава у Венецији. Китано такође каже да је то филм који га је етаблирао и у родној земљи, с обзиром да је тек после њега био озбиљно схваћен као радник иза камере, а све пре тога су, у очима критике и публике, били симпатични покушаји некадашњег комичара. Велики Бит Такеши овде тумачи ходајући пример Марфијевог закона, насилника и бившег пандура који се повукао после пропалог хапшења у којем су његови сарадници завршили мртви и тешко повређени. Незапослен, мора да се зајми од јакуза да би се старао о жени смртно болесној од леукемије, а принуђен је и да сам чини незаконите ствари. Обруч се полако стеже, а он мора да смисли како да се ишчупа, иако му шансе нису неке. Ванредно напет, насилан и експлозиван акциони филм пршти од ауторске енергије Китана који блиста у главној улози и носи филм на својим леђима, уз свесрдну помоћ осталих глумаца који су такође одлични. Бескомпромисан црњак у коме нема ништа налепљено и све што се дешава делује природно. Остварење пуно жестоких сет писова који се само нижу један за другим док се ми питамо како ће злосрећни Ниши (кога игра Китано) сада да се извуче. Музика Џоа Хисаишија је такође јако добра, а треба напоменути да је слике које циркулишу кроз филм сликао сам Такеши Китано за време опоравка од тешке саобраћајне несреће коју је доживео на мотоциклу 1994. године. Одличан акциони трилер је заслужено доживео велики успех код критике, али на благајнама није прошао сјајно, како у Јапану тако и у Јужној Кореји, а интересантно је то рећи јер је у питању први јапански филм дистрибуиран тамо још од завршетка 2. светског рата. Било како било, Китано је после њега коначно био на мапи са које ни до данас није избачен. Свако може да се повеже са причом о у суштини часном човеку који је принуђен да чини лоше ствари из љубави и нужде, поготово зато што је урађен довољно слојевито да можемо да навијамо за њега и нешто касније кад граница почне полако да се губи. Заиста велики филм у сваком смислу, и данас зрели и пунокрвни модерни класик који Китано још није надмашио, упркос покушајима.

39. NORA INU (Stray Dog, 1949) - Akira Kurosawa

"Пас луталица" Акире Куросаве, дело још увек веома младог редитеља на прекретници, пред златне педесете, доказ је Императорове наклоности ка западњачким трилерима. Један од првих јапанских ноара и пандурских филмова прати младу усијану главу, детектива Муракамија, коме у градском превозу краду пиштољ, да би се он дао у френетичну потрагу за њим уз помоћ прекаљеног детектива Сатоа. Звучи једноставно, али много је ствари на које треба обратити пажњу. Прво, савршено је пренесена атмосфера усијања, жеге и врелог асфалта у послератном Токију, несрећном и још несређеном месту пар година после Другог светског рата. Такву имају још само "Џунгла на асфалту" снимљена годину дана касније, и "Телесна врелина" да ја могу да се сетим. Даље, глумци су по обичају савршени, предвођени Тоширом Мифунеом у улози Муракамија који, посрамљен због гафа који му се десио, даје све од себе да исправи ствар, али га младост и брзоплетост често уваљују у невоље. Мифуне је овде представио основу онога што ће углавном касније глумити и рекао бих да је ово филм који га је избацио на површину. И да је само то, вредело би да се овде нађе, а није, има овде заиста одличних секвенци. Такаши Шимура, још један Куросавин ветеран, овде је бриљантна противтежа Мифунеовом Муракамију као Сато, мирнији и искуснији пандур који је сто ствари претурио преко главе и зна да младог колегу тек чека пакао кроз године које долазе, невезано како се заврши ствар са пиштољем. Помало ми те њихове размене вуку на филм "Седам", наравно у далеко мање нихилистички настројеној и мање мрачној варијанти, мада такође нису нимало слатке. Све у свему, врхунски филм који се често потцењује и није у првом плану због оних најбољих из Куросавиног репертоара, али свакако дело које треба запамтити и у њему уживати.

38. TASOGARE SEIBEI (The Twilight Samurai, 2002) - Yoji Yamada

Врхунски почетак незваничне самурајске трилогије великог Јамаде, коју још чине и "Љубав и част" (тј. Част ратника) и "Скривено сечиво". Овај модерни самурајски филм у колору за јунака има сиромашног и неугледног Сеибеија који на самом почетку губи жену заслугом туберкулозе и остаје сам са двема ћеркама и дементном мајком. Изазива подсмехе других јер се не води истим вредностима као други чланови клана. Ствари се компликују када се разведена пријатељица из детињства врати у град те мора најпре да се суочи са њеним бившим мужем, примитивцем и пијандуром, а онда и да се по наредби одмери са одметнутим самурајем са којим има више заједничког него што мисли. Као и увек, новац и социјални статус стоје на путу емоцијама, а морални кодекс наметнутим вредностима клана. Јамада мајсторски комбинује све наведено, стварајући филм у коме све пршти од емоција, а ниједног тренутка не прелази у патетику, ствари нису једноставне како се чине на први поглед, нити црно-беле, а савршена глума свих укључених доприноси уверљивости целе ствари. Боли ме да видим да је великан Хиројуки Санада у Холивуду сведен на бедне стрип негативце који нису никакав изазов за глумца његовог ранга, али у филмовима као што је "Сумрак самураја", његова права величина долази до изражаја и заиста показује шта све може. Лику који на папиру не делује баш превише комплексно подарио је изванредну дубину и искреирао нешто фантастично. У томе му свесрдно помаже Рие Мијазава као Томое, а њихов прелеп и непатетичан однос је нешто за чим плачу сви холивудски филмови са таквим елементима. Наизглед режиран без неких егзибиција, овај филм је вођен сигурном руком ветерана и живе легенде Јамаде, те није чудо што је овако испао. Био је и заслужено номинован за Оскара 2004. године, али је изгубио од филма "Инвазије варвара". Сјајан спој дирљиве драме и самурајског филма, феноменално режирана и одглумљена прича и фантастично рекреиран период. Шта човек више да пожели од једног филмског остварења? Изузетан је на свим пољима, нема се шта рећи. 

37. PAFEKUTO BURU (Perfect Blue, 1997) - Satoshi Kon

Злосрећни и легендарни Сатоши Кон започео је своју прекратку каријеру од само четири филма овим изванредним психолошким трилером. Анимација нуди оно најбоље са краја деведесетих, визија тада још увек младог редитеља остала је неукаљана, а сам филм је директно инспирисао више каснијих наслова (из главе ми, рецимо, пада на памет "Црни лабуд", могао бих да се закунем да је Дарен Аронофски студирао овај филм пре него што је почео да снима, а и "Реквијем за сан" има бар једну до две сцене које извлачи одавде). Причу није лако објаснити, али покушаћу да будем што концизнији. Млада поп идолка напушта музику у потрази за глумачком каријером, међутим убрзо почињу да је прогоне и граница између јаве и кошмара убрзано почиње да се брише док се око ње дешава неколико бруталних убистава. Највише одушевљава негубљење времена на испразна блебетања тако типична за Холивуд, овде је сваки кадар важан и безмало сваки од осамдесетак минута изузетно напет. Одушевљава Коново коришћење времена и паметно одржавање напетости постепеним откривањем детаља и неузмицањем од шкакљивих ситуација. Филм изгледа прелепо и развија се интелигентно, што је последњих година права реткост. Једино је можда крај могао бити за нијансу другачији, али то је ствар укуса, свакако није глуп нити лош. Занимљиво је да је ово најпре требало да буде играни филм, па је ипак постао аниме након што је неколико глумаца одустало. Сатоши Кон се кроз целу каријеру бавио танком линијом између стварности и илузије, а почео ју је веома храбро и успешно, режирајући "Савршену плаву" коју од срца препоручујем уколико волите трилере. Нећете изгубити превише времена, а скоро сигурно ће вам се свидети. Одличан филм и велика штета за овог сјајног аутора.

36. KENJU ZANKOKU MONOGATARI (Cruel Gun Story, 1964) - Takumi Furukawa

Изванредан ноар трилер студија Никацу је циничан и прљав како само јапански филмови умеју да буду, и баш је то оно што га чини изузетним, а не само лепота. Јасно је да се чврсто ослања на "Џунглу на асфалту" Џона Хјустона, те "Узалудну пљачку" Стенлија Кјубрика, али то му нимало не смета да и сам буде веома успело остварење. Када га гледате, он је толико инхерентно азијски да није ни битно који су све филмови утицали на њега. Због тога мислим да спада у она остварења која би било најбесмисленије римејковати у Америци (ако уопште постоји било какав смисао у томе). Погледајте само како је прошао Олдбој, на пример, и у шта се претворио. Брзо упадамо у причу о Тогави, гангстеру чије је рано пуштање из прдекане организовао богати шеф јакуза. Тогава се осветио човеку чија је безобзирна вожња сместила његову сестру у колица, а сада нема времена да проба нешто поштено. Одмах је практично натеран да организује отмицу блиндираних кола која носе 127 милиона јена. Заузврат му је обећан део зараде од кога ће моћи да плати сестри операцију. Након што скупи екипу, Тогава мора да организује пљачку и избори се са оним што следи, а следе издајства, преваре и невероватни обрти, како то обично и бива. Савршено оркестриран филм у којем се некако све одвија очекивано и по концу, а опет много тога не може да се предвиди. И оно што можете предвидети једва чекате да видите, јер све клизи као по лоју. Не знам је ли бољи сценарио у коме све пршти, атмосфера коју је могуће сећи ножем или глума свих укључених. Тогаву игра легенда Џо Шишидо, тврд као камен и хладан као бабина сиса (већ сам га помињао у сегменту "Branded to Kill"), а свесрдно помажу и остали чланови посаде, пре свих Чиеко Мацубара, Тамио Кавађи и Шобун Иноуе. Изузетан приказ декаденције послератног Јапана у овом сјајном филму који не бежи од својих америчких узора, али нуди и нешто потпуно своје и јединствено. На све то је и перфектно спакован у само деведесетак минута и заиста не могу довољно да га препоручим, стога не оклевајте.

35. YAMI NO KARYUDO (Hunter in the Dark, 1979) - Hideo Gosha

Права дефиниција скривеног драгуља по мојим критеријумима, филм који је свуда просечно оцењен, а мени одличан, "Ловац у мраку", за поприште збивања има Јапан осамнаестог века. Тацуја Накадаи тумачи остарелог шефа јакуза који има проблем унутар клана који мора да разреши унајмљивањем телохранитеља. Опредељује се за једнооког Јатара, самураја са амнезијом који га је импресионирао. Међутим, како време пролази, животи обојице долазе у велику опасност, а Јатаро схвата, покушавајући да поврати памћење, да је и он и те како повезан са тим истим кланом. На помолу је крвави обрачун и ја заиста морам да упозорим читаоце да је насиље у овом филму понекад претерано. Ако можете то да пренебрегнете, сматрам да "Ловац" и те како има шта да понуди. У питању је елегантан гангстерски филм који не улепшава ствари, већ се одмотава уз локве крви, како то обично бива у свету мафије, макар она била из осамнаестог века. Све је много лакше поднети уз легендарну глумачку екипу коју предводе Накадаи и Јошио Харада, а помажу им и величине као што су Сони Чиба, млади Кођи Јакушо, те Тецуро Тамба и Кеико Киши, значајно присутна у филмовима "Каидан", "Сумрак самураја" и "Јакуза" Сиднија Полака са Бобом Мичамом. Веома јака прича, квалитетно режирана и одглумљена, можда мало самодопадна (да искористим невешт превод са енглеског), али свакако интересантна. Овај мој избор је један од најчуднијих и најнеочекиванијих на читавој листи, па је ваљда и то нека препорука у случају да се двоумите. Просудите сами да ли је оправдано обележен као просечан, ја бих рекао да није, али нека свако мисли за себе. Ако ништа друго, погледајте га због легендарних глумаца који су апсолутно у топ форми.

34. TANIN NO KAO (The Face of Another, 1966) - Hiroshi Teshigahara

Мајстор Тацуја показује и доказује да нема ничега што не може, укључујући и доминацију у СФ психо трилеру. Он тумачи инжењера Окујаму који остаје унакажен у несрећи на послу, те на нерад предлог психијатра почиње да користи експерименталну маску која му временом мења и карактер. Како време пролази, он све више губи првобитни идентитет док га обузимају све мрачнији пориви, што се и те како одражава на односе са околином. Има ли свежије теме тренутно у овом веку од обезљуђења, губитка идентитета и неодолевања мрачним искушењима? Хироши Тешигахара је о томе проговорио пре више од педесет пет година. Ово је комплет арт филм који се не плаши да постави много питања и директно одговори на веома мало њих. То се дешава јер је екипа филма веома сигурна у себе и своју публику. Једносатвно, нигде не пише да сваки детаљ мора да буде јасан, но идеја, атмосфера и порука која се преноси не смеју доћи у питање. Хироши Тешигахара је намеравао да истражи губитак личног, али и културолошког идентитета у послератном Јапану, и по мом мишљењу, урадио је посао како ваља. Ипак, уопште ме не чуди што је и у Јапану и у Америци прошао веома лоше и видело га је јако мало људи. Тек је касније, како то обично бива, стигао до статуса који му данас с разлогом припада. У питању је одличан филм који узрокује доста непријатности, што није ни чудо имајући тематику у виду. Свако ће закључити шта треба по свом нахођењу, али филм треба најпре погледати, то је сигуно. Уз Тацују, играју Мачико Кио, као његова превртљива жена, Микиђиро Хира као психијатар и Минору Чијаки као станодавац, између осталих. У сваком случају, опасан филм који може захтевати више од једног гледања да се похватају све нијансе, али свакако захвалан за поновити.

33. YABU NO NAKA NO KURONEKO (The Black Cat, 1968) - Kaneto Shindo

Мајстор натприродног, Кането Шиндо, сервира нам мало другачију причу о духовима засновану на причи "У воћњаку" која је инспирисала и Куросавин "Рашомон". Укратко, самураји силују и убијају две жене, свекрву и снајку, и спаљују кућу у којој живе. Њих две се враћају као осветољубиви духови који заводе и убијају самураје у пролазу, али проблеми настају када са њима треба да се суочи син и муж. Време рата буди најгоре у људима и на површину израњају њихови најгори пориви, а поновно повезивање са породицом кошта, и то скупо. "Црна мачка" је пре свега филм атмосфере, ноћи, магле и поновљених музичких деоница. Сцена је постављена у првих десет-петнаест минута и филму уопште не шкоди што је већ тада откривен уплив натприродног, напротив. Филм има изузетно интензиван тон, иако су сцене насиља прилично питоме и кратке за стандарде наметнуте само коју годину касније, сасвим су довољно грозне да се стекне одговарајући утисак. Духови имају савест, али када треба позвати самураје на одговорност, све иде у други план. Злодела долазе на наплату, макар на другом свету, али она не качи само непосредне извршиоце, то је оно најгоре. Неколике језовите сцене урађене су са мером и укусом као и интимне сцене двоје супружника. Не знам како би овај филм прошао у Кану 1968. године за који је био предвиђен, мада су људи већ тада навикли на екстравагантне јапанске филмове. Фестивал није одржан због добро познатих догађаја у Француској маја те године. Свеједно, филм са разлогом има добру репутацију, прича је добра, као и режија и глума, које су на врхунском нивоу. Недавно преминули Кичиемон Накамура, звезда филма "Двоструко самоубиство" који је нешто ниже на листи, блиста као злосрећни Гинтоки, храбри самурај који због свог јунаштва добија задатак да се суочи са двема приказама. Мајку глуми честа Шиндова сарадница, Нобуко Отова, која му је касније била и жена, и то ради одлично. Већ упозната са његовим сензибилитетом и начином рада (играла мајку и у филму "Онибаба"), она зна како треба загосподарити екраном у битним тренуцима. "Црна мачка" је емотиван, мрачно поетичан и заводљив филм који вас неће оставити равнодушним. Не верујем да ће бити баш свачија шоља чаја, али свеједно га треба видети, спада у филмове које би требало одгледати без обзира на све.

32. KAWAITA HANA (Pale Flower, 1964) - Masahiro Shinoda

Шинодина ноарчина за коју под хитно треба да сазна више људи је заиста изузетан филм. Ово остварење је толико успело јер изузетно комбинује све живе конвенције америчког ноара и поставља их у јапански миље, додељује им јапанску атмосферу и пружа им комплетно јапански тон. Главни (анти)јунак је жестоки јакуза Мураки који излази из затвора после одслужене казне за убиство. Пошто не може да се отресе старих коцкарских навика, по изласку посећује разноразне јазбине и налеће на Саеко, добростојећу младу девојку која не зна шта ће од досаде и тражи узбуђење у пороцима од којих не може да побегне. Њено присуство узбуркава крв свих присутних по тим јазбинама, а када Мураки уочи наркомана психопату који се мота око Саеко, схвата да јој је потребна заштита и њих двоје започињу везу која, у свету у коме се обоје налазе, може водити само ка самоуништењу. Атмосфера коју креира Масахиро Шинода је тешко поновљива. Рјо Икебе изванредно глуми Муракија, сви знају и виде да оно што он ради не може изаћи на добро, али опет сви гледаоци потајно желе да буду он. Марико Кага игра Саеко као да је цео живот провела по подземним коцкарницама. Испод уобичајене прљавштине и цинизма, то су сломљени, оштећени ликови који су на концу само људи. Тражење места у свету који се око тебе распада је тежак задатак, а начин на који је филм снимљен и измонтиран одаје утисак искривљене слике стварности. Све је феноменално успело и урађен је врхунски филм, а замало да не буде. Најпре је филм био предвиђен за претходну годину, али се сценариста Масару Баба жалио студију да је редитељ Шинода скраћивао његов сценарио науштрб аудио-визуелних елемената које је наглашавао. Такође је каријера главног глумца била у толиком чабру да када га је Шинода звао да заигра у филму мислио да је у питању некаква окрутна зајебанција. Редитељ је мислио да се то искуство може искористити за одличан наступ и Икебе је искористио прилику да се врати на мапу. "Бледи цвет" је заиста филм који треба гледати и више пута, остварење ретко виђене жестине које вас неће оставити равнодушним, тако да пожурите.

31. KYUA (Cure, 1997) - Kiyoshi Kurosawa 

Одличан психо-трилер са хорор елементима (или боље рећи обрнуто) у коме још један сјајни редитељ презимена Куросава (без икакве везе са императором) показује да и те како зна посао. У питању је остварење о лову на серијског убицу који брутално коси жртве по Токију, а једина веза између њих је урезано крваво слово икс у врат сваке жртве, убица се увек брзо нађе и никад се не сећа злочина, нити је знао жртву, нити је имао икакве везе са осталим злочинима. Све то изузетно фрустрира главног јунака, детектива Такабеа (изванредни Кођи Јакушо) који све више губи тло под ногама како време пролази. Уз помоћ психолога, схвата да сваки починилац непосредно пре убиства долази у контакт са истим младим човеком, а тек кад се представници милиције сретну са њим почиње права игранка. Господин константно изгледа и звучи збуњено и неповезано, тако да прво треба утврдити има ли он појма о било чему, а камоли о убиствима. Међутим, како то иначе бива, ствари су доста озбиљније него што се чини и Такабе за неке истине апсолутно није спреман. Врхунска режија и константна атмосфера напетости и напрегнутости су главне одлике овог филма. Он траје сат и педесет минута, а готово да нема протраћеног кадра у њему. Не само то, и сада делује веома свеже, и заправо је у питању доста интелигентан концепт који не вређа интелигенцију публике када овако комплексан материјал треба уверљиво расплести. Масато Хагивара је, разуме се, подједнако добар као антагониста Мамија чију умешаност треба расветлити. То није лако, јер он није сличан никоме са ким се Такабе до тада сусрео. Не само да мора да се потруди да докаже његову умешаност, него и да сачува свој ум. Цујоши Уђики је поред глуме у Јапану познат и као музичар, а овде је био супер као Сакума који даје све од себе да помогне у разрешењу случаја, али то неће проћи без одређене цене за плаћање. Бонг Џун-Хо је "Лек" уврстио у десет најбољих филмова свих времена, рекавши да га је много инспирисао у раду, а видео сам негде предобар коментар да, да би приказао психопатологију језиво као Кијоши Куросава, мораш бити или чисти геније или чисти психопата, трећег нема. Ја се потпуно слажем, а ви сами одлучите која му етикета боље стоји након што одгледате овај филм.

30. SUNA NO ONNA (Woman in the Dunes, 1964) - Hiroshi Teshigahara

Један од најфасцинантнијих филмских експеримената који сам икада гледао, "Пешчану жену" или "Жену на динама" је јако тешко конвенционално описати. Он је нешто потпуно другачије, јединствено двоипочасовно филмско искуство које нећете лако заборавити. Покушаћу да будем што краћи у објашњењу саме радње - Ники је ентомолог, сакупљач инсеката који после једног излета пропусти аутобус назад за Токио и заноћи код жене која живи на дну пешчане формације, а у пешчаној олуји је изгубила мужа и дете. Мештани му онемогућавају да оде, да би помагао жени у послу копања песка који се продаје произвођачима цемента у замену за храну и воду. Ники покушава да бежи, рађа се однос између њега и жене, и све што бих даље рекао било би сувише. На алегоријско-метафоричном нивоу, Ники се претвара у једну од буба које скупља и принуђен је да живи у малом ограђеном простору, што ствара невероватан осећај клаустрофобије. На ширем плану, људскост се временом претвара у монструозност, чак и сцене секса, иначе сензуалне и прелепо снимљене, постају некако узнемирујуће. Усамљеност приморава људе на све и свашта, па и на неуобичајене методе преживљавања, а Хироши Тешигахара буквално од првог кадра хипнотише оним што приказује. Последњих месеци ми се дешава нешто што скоро никад није, а то је да имам учестале проблеме са трајањем, тачније дужином и ритмом многих филмова. Овде то није случај, а трајање од два и по сата је и више него оправдано, иако можда не делује тако из оног што сам написао. Филм је такође перфектан и са техничког аспекта и могао би се описати многим речима, од којих ми најпре "егзотичан" и "надреалан" падају на памет, али ниједна од тих речи, а и ретко која друга, може у потпуности да дочара искуство коме је гледалац изложен током читавог трајања. Критичари кажу да чак ни у "Лоренсу од Арабије" нема оваквих фотографија и снимака песка, а то заиста нешто говори. Филм је освојио специјалну награду жирија у Кану, али је изгубио Оскара од филма "Јуче, данас, сутра", а Тешигахара је изгубио најбољу режију од Роберта Вајза за филм "Моје песме, моји снови". У сваком случају, "Жена на динама" је филм коме се треба препустити отвореног ума и уживати. Фасцинантно је да се један тако необичан филм толико добро држи и данас.

29. SHINJU: TEN NO AMIJIMA (Double Suicide, 1969) - Masahiro Shinoda

Доста класичних филмова из Јапана вуче корене из позоришне традиције, а доста њих је засновано на позоришним комадима. Овај конкретни комад су кроз историју често изводиле лутке, а у Шинодином филму он користи сценске помоћнике обучене у црно (тзв. куроко) да кад треба без речи ступају у интеракцију са глумцима. Док се припрема луткарска постава комада, замењују их прави глумци. Стилизовани сетови и старински костими представљају спој класичног и модерног, скрећући пажњу на универзалност проблема. Прича је већ много пута виђена - протагониста Џихеи је у бестрасном, конвенционалном браку са Осан, међутим у љубави са проститутком Кохару, коју дуго жели да откупи, али није довољно богат. Очајнички желећи да престане са проституцијом, Кохару моли Џихеија да је убије, а он решава да јој се придружи у смрти. У причу се уплићу и богати трговац, Џихеијев брат, као и његови таст и ташта, а све води ка емотивном финалу. Употреба курокоа као активних и не тако активних учесника у причи је интересантно решење, јер у исто време по потреби појачава и убија драму целе ситуације. Са једне стране, подсећа нас да је у питању само филм и да проблеми које ликови имају важе само унутар тог контекста (што потцртава и чињеница да жену и љубавницу игра иста глумица, супруга редитеља Шиноде, легендарна Шима Ивашита. Са друге стране, повремено воајерско лутање курокоа одмах изван фокуса акције одаје утисак гледаоца заробљеног усред целе ситуације, тако да имамо комплетну слику безизлазности у којој се ликови налазе. Кроз неме ликове у црном редитељ представља нелагоду самог гледаоца у вези са овом ситуацијом. Небитно је који је период у питању и које време, љубавних проблема је увек било и биће, као и финансијских, класних и многих других. Жена је у Јапану кроз историју често била у незавидној ситуацији због више фактора. Свевременост "Двоструког самоубиства", ма колико повремено деловало театрално са намером, доприноси његовој вечитој актуелности. Неочекивано успешан спој филма и позоришта у драмчуги уобичајено набијеној емоцијама какве се и могу очекивати од јапанских мајстора. Заиста сам презадовољан како све изгледа и Масахиро Шинода још једном доказује колики је мајстор, а помаже и то што је изворни комад заиста добар. Дијалози, обрти и неке немилосрдне истине, све су то састојци овог укусног јела.

28. YOJINBO (Yojimbo, 1961) - Akira Kurosawa

Ако сам се око неког филма зезнуо у коначном пласману, то је овај, јер дефинитивно заслужује више место од овога. Ипак, штета је начињена и исправљати било шта сада на крају је неумесно, па нека стоји. Изузетан самурајски акциони трилер где све пршти од интензитета је врхунски на свим плановима. Тачан превод је "Телохранитељ", код нас је превођен као "Телесна стража", али су га из неког разлога сви људи које знам увек знали само као "Јоџимбо". На крају крајева, цепидлачење око назива није толико битно, он се код многих пробио на листу за гледање као инспирација за трилогију безименог са Клинтом Иствудом. Нисам дуго гледао "Санџура", те не могу да кажем колико је тачно сличан филму "За долар више", али "За шаку долара" је малтене пресликани "Јоџимбо", само на Дивљем западу уместо старог Јапана. Наравно, оригинал је особен по томе што је, природно, урађен на комплетно азијски начин, и то Куросавин начин, а колики је мајстор за акцију већ је показао у "Седам самураја". Не сме се заборавити да насловну улогу тумачи Тоширо Мифуне коме је његов чувени интензитет дошао као поручен, плус га је овде помешао са ретко виђеним цинизмом. Куросава је Мифунеу рекао да је његов лик као вук или пас, а Тацуји Накадаију да је као змија, отуд и карактеристични трзај раменом, као кад нека од тих животиња тера буве. Једино упутство које је добио композитор Масару Сато било је "Компонуј шта хоћеш, само нека не буде типично самурајски". Овај је засновао свој саундтрек на композицијама свог идола Хенрија Мансинија кога је касније и упознао и са њим разговарао на ту тему. Филм је такође директна инспирација за "Ђанга" Серђа Корбућија. Занимљиво је да је Куросава тужио Серђа Леонеа што није поменуо овај филм као извор инспирације, добио тај спор, паре и 15% профита. Међутим, он такође није назначио да су му директна инспирација била књижевна дела Дашијела Хемета "Црвена жетва" и "Стаклени кључ", што је касније и сам говорио. За разлику од свих њих, Волтер Хил у филму "Последњи осветник" наводи Куросавин филм као директан узор. У сваком случају, велики филм, и незаслужено ниско пласиран овде.

27. KAIDAN (Kwaidan, 1964) - Masaki Kobayashi

Врхунска хорор антологија великог Кобајашија састоји се од четири приче o духовима, како и сам наслов каже. Оне нису ничим повезане у смислу приче и структуре, али све су мајсторски режиране и свима фали оног прволопташког хорора. Нећете овде видети крволиптања нити ишта слично и ко се томе нада, ово може и да прескочи. Међутим, она језива атмосфера коју само азијски аутори знају да креирају до тог нивоа нелагоде је ту целим током. Прва је "Црна коса" у којој сиромашни човек напушта жену и жени се богаташицом због пара, да би, не нашавши срећу, после пар година хтео да се врати првој, у чему и успева, али она није баш иста као некад. "Снежна жена" приповеда о зимском женском духу (у недостатку бољег објашњења без расписивања) који убија дрвосечу који заноћева у колиби током снежне олује. Млађег колегу поштеђује због младости, уз услов да никоме не прича шта се десило. Он после неког времена среће Јуки, заволи је и жени се њоме. Године пролазе, они гледају и стоје, она остаје млада, а име јој је јапанска реч за снег. "Безухи Хоићи" је "муж без уши" са чешког постера, млади виртуоз на биви који на инструменту изводи епске песме о славним биткама да би га чудни самурај унајмио да свира и пева за војску. Међутим, испоставља се да војска није нимало обична. Тросатни еп завршава прича "У шољи чаја", о писцу који се сећа старе приче о човеку коме се привиђа лик у насловној шољи чаја. Кроз филм дефилују све саме легенде јапанског филма, од Рентара Микунија и Тацује Накадаија, до Кацуа Накамуре и Такашија Шимуре. Филм је добио специјалну награду жирија у Кану и репутација му је до данас заслужено висока. Да не помињем да је у питању и филм који изванредно изгледа, поред свих других квалитета које има. Лагано се увлачи гледаоцу под кожу и време неосетно пролази, а атмосфера га увлачи у свет из кога се неће извући исти као што је раније био. "Приче о духовима" су антологија која се умногоме ослања на амбијент и врхунску глуму да испоручи сјајну страву и тихо се усели у неприпремљене умове. 

26. HOTARU NO HAKA (Grave of the Fireflies, 1988) - Isao Takahata

Ако овај унос почнем реченицом да је у питању не само најдепресивнији аниме који сам икада гледао, него и један од најдепресивнијих филмова уопште икада (мада вероватно не најдепресивнији филм на овој листи, што је тек парадоксално), онда вам је јасно шта можете очекивати. Борба двоје деце, брата и сестре, да преживе последње месеце Другог светског рата је све што треба унапред знати о овом филму. Сва признања која је зарадио су заслужена и свако осећање које изазива је аутентично. Сам Исао Такахата је преживео слична искуства кад је био дете, зато све толико реално делује. Губитак и велика туга су у средишту овог филма, насупрот ономе који је студио Гибли радио у исто време - Мој комшија Тоторо. Опет морам подвући анимацију која је у то време, као и током целих деведесетих, апсолутно бриљантна. Таленат свих укључених је и више него очигледан и гледаоцима не преостаје ништа друго него да се сити исплачу због аутентичности целе ствари. Веровали или не, ово је једна од реалнијих ратних прича у историји филма и уопште не претерујем када кажем да је "Гроб свитаца" један од аутентичнијих приказа великог и ненадокнадивог губитка на филму. Не можете да не саосећате са јунацима и не ставите се у њихову кожу. Неретко сам се сретао са људима који су аниме знали да отпишу због неозбиљности, "глупости" и не знам којих још све не имбецилних оправдања (мада, ништа се не може поредити са неким оправдањима за негледање старих филмова које сам чуо), али људи који су ми то говорили сигурно нису гледали овај филм. Он ће сваког, без изузетка, апсолутно разоружати и натерати га да размисли о томе колико среће заправо има у животу. А кад је ефекат неког филма такав, онда је јасно колико вреди. "Hotaru no haka" је филм за све генерације и један од најбољих наслова, не само у жанру анимираног филма, него и филма осамдесетих уопште. Треба га обавезно погледати и ја вас умољавам да то и учините што пре, али скрећем пажњу да је потребна одређена психичка припрема. Ја сам га недавно репризирао после врло дуго времена и нисам сигуран када ћу се одважити да га погледам поново. Свакако спада у исеншл вјуингз, што би рекли Англосаксонци. "Гроб свитаца" је обавезан за гледање за све који воле филмове.

25. WARUI YATSU HODO YOKU NEMURU (The Bad Sleep Well, 1960) - Akira Kurosawa

Не знам да ли је "Зли добро спавају" валидан превод, али свакако добро звучи. Наредни упис на листи је Куросавина адаптација "Магбета", а овде имамо Хамлета. Међутим, док је "Крвави престо", уз сва одступања и уметничке слободе, прилично веран "Магбету", овај филм се доста разликује од "Хамлета" и само налази корен у њему. Осветољубиви младић женидбом улази у фамилију богатог индустријалца и жени се његовом оштећеном ћерком да би потражио правду за самоубиство свог оца, запосленог у истом предузећу. Ствари се развијају добро, а онда се компликују, јер бескрупулозни функционер нема намеру да се повуче тако лако. Куросава је више пута улазио на територију ноар филма и знао је шта ради, а може се рећи да му је ово један од успешнијих улаза. Тоширо Мифуне је феноменалан као Ниши, решен да истера правду до краја упркос свим препрекама. За разлику од већине осталих филмова, он овде не виче и веома се ретко празни, дочаравајући комплексну унутрашњу драму која се одвија иза намрштеног лица. Прави напаћени ноар јунак, једва препознатљив без самурајских обележја и фризуре, а у оделу и са наочарима. Изванредни Масајуки Мори је одличан као корумпирани бизнисмен Ивабучи, спреман да жртвује све како би очувао позицију, па и срећу рођене деце. Кјоко Кагава блиста као измучена богаташка ћерка између две ватре, заљубљена у свог новог мужа, а истовремено одана оцу. Игра гомила легенди, екипа је стварно за причу, а филм је подужи, траје два и по сата, али без протраћеног кадра, као и увек код Куросаве. Многи се можда већ на самом почетку неће сложити, будући да само сцена на почетном венчању кулминира после двадесет минута, а камоли друге подуже деонице. Ипак, Куросавин перфектан осећај за ритам, изванредна атмосфера мрачног ноар трилера и свеприсутни осећај трагедије у ваздуху су заиста нешто изузетно. Све привидно лагано и без егзибиција, а заправо бескомпромисна и љута оптужба корпоративног Јапана петнаестак година после завршетка Другог светског рата. Куросави се очигледно није свидело како држава изгледа и снимио је ово. Веома, веома добар филм који носи бриљантна глумачка екипа, нема са њима грешке.

24. KUMONOSU JO (Throne of Blood, 1957) - Akira Kurosawa

Акира Куросава је велики обожавалац "Магбета" и желео је своју адаптацију већ неко време, па ју је одложио након што је чуо да је Орсон Велс већ снимио своју. Девет година после Велсове адаптације чувеног "шкотског комада", појавио се овај филм који се, упркос промени језика и окружења, те бројним креативним слободама и одступањима, сматра једном од бољих адаптација Шекспира уопште. Заправо, нема се шта сматрати, апсолутно је тако, јер је Император савршено разумео сензибилитет, атмосферу и универзалност Шекспировог монументалног дела. Прелаз из средњевековне Шкотске у древни Јапан му апсолутно није нашкодио, напротив. Тоширо Мифуне и Исузу Јамада су јапански Магбет и његова жена, савршени у дочаравању сложеног дијапазона емоција које варирају од амбиције и похлепе до мржње и лудила. Ту је и Такаши Шимура, као и бројни други легендарни глумци, и свако је допринео да филм буде оно што јесте. Можда и највећи погодак је ипак атмосфера коју је скоро буквално могуће сећи ножем од напетости, нелагоде и ужаса прошараног јапанским фолклором и иконографијом у виду злих духова (уместо вештица), те спроведеног у маниру традиционалног позоришта. Жесток филм, али не због неке жустрине и експлозивности (мада има и тога), него зато што перфектно хвата ту свепрожимајућу безнадежност и немогућност бегања од себе и својих демона. Има и неких заиста изванредно злокобних сцена по шуми са кишом и маглом, како само Куросава то уме. Он је заправо најпре хтео да буде само продуцент и преда редитељску палицу у руке Иширу Хонди или неком другом, али студио је предосећао да ће филм бити скуп (што је за то време и био) па су инсистирали да сам Куросава то одради. Срећа што јесте, стил се види на километар, уз сво поштовање другима, он је већ годинама хтео да се позабави тиме, и било би непоштено да је на крају филм припао икоме другом. Многи су рекли да је ова адаптација "Магбета" њихова омиљена, укључујући и Мајкла Фазбендера који је играо у филму из 2015. године. Оригинални превод је "Замак паукове мреже", али овако звучи још боље.

23. ODISHON (Audition, 1999) - Takashi Miike

Све битно у вези са овим филмом сам написао у једном од старих текстова, зато ево подсећања за све којима је потребно.

"Такаши Миике се често ослањао на shock value својих филмова и од самих почетака важио за контроверзног аутора. Иако је у азијској кинематографији то много лакше постати него у Холивуду, пре свега због много веће храбрости и мање пуританизма у приступу одређеним темама, те сложеније емоционалне обраде, због публике која није пуна празноглавих зомбија којима све мора да се црта, Миике је ипак своје место у алманаху контроверзних поштено зарадио. Моје скромно мишљење је да нигде није успео да достигне толики ниво интелигентно испоручене страве као у "Аудицији", филму који вас, можда као ниједан други на овој листи, током готово целе своје прве половине уљуљкава у осећај лажног спокојства и сигурности, да би вас у другом делу немилосрдно увукао у кошмарни вртлог из кога нема излаза. Главни јунак, Аојама, удовац са седмогодишњим стажом, на наговор сина почиње да тражи нову изабраницу, а пријатељ, филмски продуцент, организује лажну аудицију за женску улогу, и то улогу његове нове жене. Одмах га фасцинира једна од кандидаткиња, за коју процењује да, осим физичке лепоте, поседује и интелектуалну и емоционалну дубину. Пријатељ га упозорава да обустави мисију са њом, јер се све референце из њеног резимеа односе на нестале или мртве људе. Ипак, Аојама је сувише занесен и упушта се у авантуру са њом, упркос саветима, али ће веома брзо схватити да она, благо речено, није оно за шта се издаје. Фантастична постигнућа филма леже у чињеници да је главни (и једини) носилац страве, као и у Мизери, обична жена, без икаквих супер моћи и специјалних ефеката, плус је наизглед још крхкија и нежније грађе него првопоменута. Поменуо сам већ паметну режију, захваљујући којој се, на пример, извлачи прворазредна језа из сцене која не садржи ништа друго сем вреће и телефона. Гарантујем вам да клавир више никад у животу нећете гледати истим очима, а игла било које врсте ће вам изазвати својеврсну нелагоду у желуцу. Тада веома млада глумачка нада из Фукуоке, неискусна Еихи Шиина, преузела је на себе одговоран посао да буде максимално уверљива и гледаоци поверују да она може да демонстрира тако комплексно социопатско-психопатско понашање, а да у почетку делује савршено невино. То је учинила толико савршено да ме страх да ће је у будућности увек повезивати са овом улогом и да ће у сваком следећем филму она за гледаоце бити Асами Јамазаки. У историји филма постоје многе улоге које илуструју ону стару "Hell hath no fury like a woman scorned", али по мени то ниједна не ради на овако ефектан и истински језив начин. Не смеју се заборавити ни остали глумци, пре свих Рјо Ишибаши, али зна се чији је ово филм и од кога зависи. Млада глумица је то одрадила за десет".

22. BATORU ROWAIARU (Battle Royale, 2000) - Kinji Fukasaku

"Борба до последњег" је изванредан, изузетан филм Кинђија Фукасакуа, последњи пред смрт од рака простате. Човек заслужан за изузетне јакуза акционе филмове седамдесетих режирао је сјајну причу која је након свог изласка толико пута копирана и рециклирана да то више није ни смешно. Знате оно, група људи се нађе на изолованом простору и бива принуђена да се бори на живот и смрт све док не остане једино победник. Бројна остварења су изашла испод тог шињела "Борбе", укључујући и нови планетарни хит "Игру лигње", а америчке глупости нећу ни да помињем. Овде имамо савршену метафору једне обездушене земље, у којој се групе младих насумично бирају сваке године и одводе на острво да се додељеним оружјима и оруђима боре до смрти у циљу спречавања ширења малолетничке деликвенције која узима све више маха. Међу ученицима и наставницима владају мржња и насиље, а кад дођу у ситуацију да се боре за голи живот, испливава све оно најпрималније, најциничније и најцрње, док ретки међу децом (гледалац увучен догађајима често заборавља да су ово ипак деца) покушавају да сачувају људскост. Деца глумци су изванредни, сви до једног су врхунски, Такеши Китано је врхунски ас, а гледаоци ће вероватно препознати и неке од клинаца, пре свега Чијаки Куријаму која је пар година касније витлала буздованом у "Кил Билу". Невероватно бескомпромисан, застрашујуће бруталан и експлозиван филм не штеди гледаоца ничега и пружа изузетну мешавину акције, СФ-а и хорора која представља ретко успешан микс та три жанра. Није узалуд Квентин Тарантино безрезервно хвалио овај филм као свој омиљени у првих 20 година његовог бављења режијом, изјавивши да је то једино остварење за које му је жао што га није он режирао. Ако мене питате, боље што није, тај филм је толико инхерентно азијски и јапански да би, уз сво његово умеће, много изгубио било каквом американизацијом. Да не причам колико би се ствар утупила бескрајним кењањем које би Квентин без сумње форсирао. Овако је све фантастично и имамо можда и последње ремек-дело прошлог века које чека да га открију фанови "Игара глади" и осталих сличних идиотарија.

21. AKIRA (1988) - Katsuhiro Otomo

Неке цепидлаке ће можда рећи да је Акира на мало превисоком месту, међутим, недавно сам га погледао поново и стојим вам прав да је у питању ремек-дело анимације и врхунски филм пер се. Најпре треба сагледати историјски аспект и рећи да је "Акира" готово својеручно ту историју изменио и приближио аниме западном свету (касније су тренд наставили "Нинџа скрол" и "Дух у оклопу"). Апсолутно ми је фасцинантно да један анимирани филм који је ручно цртан од почетка до краја без икаквих компјутерских уплива овако импресивно делује 34 године по настанку. Прича је епска (кажу да је манга још веће лудило, не знам, нисам читао) и није је лако објаснити. Укратко, тридесет година након што је разнесен нуклеарком, Нео Токио је прљав, корумпиран град у коме владају хорде бајкерских банди и одвијају се ко зна какви поверљиви експерименти на људима. После једне мото несреће, клинац члан банде развија телекинетичке моћи и постаје неописиво опасан, усред насиља и побуне у футуристичком метрополису, а чланови његовог тима желе да га ослободе из добро чуваног комплекса, успут откривајући невероватне ствари. Нема се шта много причати, "Акира" је ремек дело сајберпанк дистопије, експлозивни акциони трилер са елементима фантастике и хорора у коме се врхунски сет писови само нижу један за другим, лудница не престаје, а готово је немогуће предвидети у ком ће смеру ићи како време одмиче. Причати о утицају филма на бројне друге медије и на целокупну културу Јапана, па и запада је сулудо, ко пажљиво гледа, може уочити многе ствари на прво гледање. Отомо је радио још филмова и, генерално, он воли да се бави борбом човека против технологије, суперкомпјутера, вештачке интелигенције, тоталитарних држава и слично. Инспирација су му, како је сам признао, понајвише били бунтовнички филмови Новог Холивуда из доба Вијетнама. Има он још добрих радова, али "Акира" остаје тај магнум опус, чисто, непатворено, врхунско мајсторство какво се једном у животу ставља на папир. Читам да му је у плановима и ТВ серија, не знам колико је то паметно, али, ако ништа друго, бар је не ради нико други. Пројекат је његов и тако треба да буде.

20. SAIKAKU ICHIDAI ONNA (The Life of Oharu, 1952) - Kenji Mizoguchi

Кенђи Мизогучи је, као што сам већ писао, доста филмова посветио патњи жена у феудалном Јапану, макар индиректно провлачећи грозан положај у коме су се махом налазиле, па се чак и у оним остварењима где номинално нису главни део приче могу наћи сцене где се скреће пажња шта све морају да трпе и са чиме се све суочавају. Најеклатантнији пример таквог филма, у коме је сагледавање ситуације и њена директна осуда главни део приче, је "Живот Охару". Мизогучи гледаоцима даје жену која срља из једне несреће у другу (све узроковане, као и увек, класним и социјалним разликама и неразумевањем људи око ње), почевши од љубави са слугом лорда после које је прогнана а њему одсечена глава. Потом постаје, не својом кривицом, редом: конкубина лорда, куртизана, служавка, калуђерица, проститутка и шта све не још. Изузетно богат и слојевит филм, једна од највећих мелодрама икад снимљених у Јапану, дужи него већина Мизогучијевих филмова због стрпљивог грађења лика и шире радње. Занимљиво је да пре љубавне афере која јој запечаћује судбину, и Охару гледа са висине на људе нижег статуса. Онда се дешава шта се дешава и буде шта буде, те све оде низбрдо за њу. У Јапану седамнаестог века нису постојали само племићи и сељаци, већ је било и жена, конкубина и проститутки, које не спадају ни у једну од те две категорије. Социјална структура је учинила жене бескласним сексуалним објектима, а "Живот Охару" слика друштво у коме се љубав забрањује или се људи укалупљују у одговарајући сценарио где она не постоји. Злостављана и силована јунакиња не мари за класу и статус и не сналази се у свету који не прашта и који јој одузима све. Поред губитка детета, најважнији је губитак достојанства, али свакако нема бекства нити повратка. Мизогучијеви чувени широки кадрови овде чине чуда, човек слаже кадар и поставља сцену као ретко ко у свету филма. Нестварна Кинујо Танака без претеривања пружа једну од најбољих женских улога на филму икада. Сви су одлични, али ово што је она овде одиграла је за причу. Све оно што у данашњем извитопереном, полуделом и фашизмом политичке коректности прожетом свету жели да се представи као средство борбе за женска права нема ни десетину снаге овог филма. Кенђи Мизогучи је знао у чему је проблем и то се у овом остварењу пластично види.

19. KOKAKU KIDOTAI (Ghost in the Shell, 1995) - Mamoru Oshii

Наслов "Дух у оклопу" потиче од "Духа у машини" Артура Кеслера, с обзиром да се Мамору Ошии у својим делима доста бави филозофијом и смислом живота. Све је почело мангом, наставило се анимеом који је сад већ израстао у франшизу, а не знам да ли ће се икад завршити јер је било и наставака, и играног филма, и сад се већ питам шта ће следеће да извуку из приче. Има и филмова које је умногоме инспирисао овај класик, пре свега мислим на "Матрикс" који је доста сцена узео директно из овог филма. Овај сајберпанк СФ трилер прелепе анимације и изванредне музике говори о полицајки киборгу која са партнером јури мистериозног хакера познатог као "Господар лутака" и успут сазнаје много о себи и свету око себе. Не могу да се начудим колико је све лепше и боље изгледало у анимираним филмовима осамдесетих и деведесетих него сада, и то не мислим због пуке носталгије или чега већ везаног за сопствену старост. Једноставно је филм визуелно беспрекоран, а музика је одлична, као и прича. Увек је занимљива тема очувања људскости у друштву опијеном технологијом и преиспитивање на тему. Ово је требало да буде широко комерцијалан аниме, пошто је први филм истовремено дистрибуиран у Јапану, Великој Британији и Америци, са намером да се приближи тамошњој мејнстрим публици. То се није десило и филм није забележио неки успех, али је касније, преко видео касета и ДВД-ја, постао велики хит, и сада се сасвим заслужено убраја у најбоље анимиране филмове свих времена, не само у жанру научне фантастике. Заправо је један од ретких аниме филмова који има бољу репутацију на западу него у Јапану. Било какви детаљи које бих одавао би залазили у територију спојлера, а то не желим. Искуство гледања овог филма је непоновљиво и не треба га ничим кварити, а универзални проблеми којима се бави га чине пријемчивим свакоме (ко уме да мисли) и поред тога што може деловати доста збуњујуће, поготово на прво гледање. Не дајте да вас то обесхрабри, "Дух у оклопу" је свакако филм који треба видети што пре и размислити о њему.

18. CHIKAMATSU MONOGATARI (The Crucified Lovers, 1954) - Kenji Mizoguchi

Код ремек-дела Кенђија Мизогучија изгледа не може другачије него да емоције буду на апсолутном максимуму. Код многих би то изгледало крајње патетично, овде само растаче гледаоце на ситне делове. У питању је снажна филмска прича заснована на комаду из осамнаестог века. У њој богати штампар оптужује своју жену и свог најбољег радника да су љубавници да би ослободио себи пут до лепе служавке. Оптужени пар бежи из страха од казне, међутим репутација антипатичног газде ће бити уништена и ако се прочује само бекство, а камоли његова лажна оптужба. Стога су и он и пар који бежи у незавидном положају, а, како се да и претпоставити, временом се између бегунаца рађају емоције. Овај феноменални филм говори, као и већина осталих од овог редитеља о системским грешкама у јапанском друштву. Много онога што се дешава је плод несрећних околности, а на снази је репресија и сузбијање љубави и љубазности. У име такозване части и такозване традиције, људи су спремни да почине сваковрсне издаје. Немање новца и стид да се он потражи воде у лаж и превару, а цицијаштво богатих спречава све друге да било како напредују. Ко нема новца од старта је инфериоран, а класни проблем је дубоко уврежен у ДНК јапанског друштва. Неспоразум рађа бол, а животи се упропашћују због догађаја ван контроле упропашћених. Идеализација (само)убиства као часног док се богатима прашта прељуба је врхунац цинизма и Мизогучи не узмиче пред реалним приказом ствари. Још један импресивно снимљен филм са богатим кадровима и неколико изузетних сетова. Глумци су прва лига, од Казуа Хасегаве и Кјоко Кагаве, насловних љубавника, до Еитара Шинда и Еитара Озаве, мајстора и његовог главног службеника. Копање по унутрашњим ранама Јапана са Мизогучијем је увек веома емотивно искуство, и просветљујуће, ма колико било тешко за гледање. Оригинални комад "Распети љубавници" односно "Прича из Чикамацуа" има шта да каже и данас, триста година након што је настао, то довољно говори о вредности овог материјала. Стога могу само топло да га препоручим, уз наду да ћете уживати као што сам и ја.

17. TENGOKU TO JIGOKU (High and Low, 1963) - Akira Kurosawa

Још једно упаривање Мифуне-Накадаи код Куросаве, овај пут у модерном полицијском трилеру, чисто да Император покаже боранији да може све. Просто је за изучавање колико све тече врло лагано и колико ништа није промашено и погрешно у позамашном трајању од скоро два и по сата, напротив, сваки кадар има смисла, што је данас јако тешко видети. Мифуне је богаташ који из искрених пословних побуда жели да преузме фабрику ципела, међутим долази време тешких контемплација када прими позив о отмици детета, и то детета свог шофера које је грешком узето уместо његовог. Магнат може да плати откуп и спаси дете или повуче пословни потез, али ово прво би га коштало позиције у фирми и донекле угрозило будућност његове жене и сина. Предстоји драма која ће се развијати у неочекиваним правцима, са дрогом као интегралним делом приче. Од тешке моралне драме, филм се у другом полувремену неосетно пребацује на терен полицијске истраге са неким истински клаустрофобичним сценама. "Између раја (неба) и пакла" се претвара у један од емоционално најзахтевнијих Куросавиних филмова. Крај је такође моћан и не потпуно без наде, а све се развија природно и органски, без усиљених решења. Помало необично остварење за Акиру Куросаву које изгледа као хичкоковски филм са снажним упливом класне проблематике, али без уобичајених црно-белих раздвајања. Заправо се трилер користи као позадина за истраживање друштвене хијерархије. Планови и једне и друге стране се кваре на неочекиване начине, а конфликти између њих, узроковани социјалним поделама, и избори које ликови праве им надаље обликују животе у оквиру миљеа у ком живе. Утицај Достојевског се прилично примећује, а овај комплексни филм има шта да понуди ма колико пута да се гледа. Мифуне, Накадаи и Кјоко Кагава истински уживају и то се види, али ништа мање не блиста ни остатак глумачке екипе (ту је и још један ветеран, Такаши Шимура). Интересантно да је намера Куросаве била да инспирише веће казне за киднапере, пошто су отмице биле у порасту у то време, а после приказивања је број порастао још више, за шта су људи кривили сам филм. Годину дана пре филма, литерарни предложак Еда Мекбејна преточен је у епизоду серије "87. станица" у којој су богатог индустријалца и његову жену тумачили Чарлс Мекгро и Ненси Реган. Топла препорука и за више од једног гледања, никад се не зна које ћете слојеве открити.

16. ONIBABA (1964) - Kaneto Shindo

Првокласна хорор драма Канета Шинда код нас преведена као "Рупа" смештена је у Јапан 14. века где бесни грађански рат. Свекрва и снајка чији је син/муж у рату убијају самураје који туда лутају и продају њихове ствари да би преживеле, бацајући их у рупу из нашег наслова (Онибаба, колико знам, заправо значи "Демонска вештица"). Проблеми настају када се из рата врати човек који је био саборац сина/мужа и започне сексуалну везу са млађом женом. Старија је љубоморна, а и посао постаје угрожен. Начин на који се прича распетљава, у светлу јапанског фолклора и митологије, чиста је поезија, која успут не укључује подилажење публици. Све креће од атмосфере која се може сећи ножем и квалитетних злослутних наговештаја током целог трајања. Као што и можете претпоставити, нема много крви, али има јако ефектне језе која ће вас добро протрести, чак и ако сте могли да је предвидите. Овде, дакако, не мислим на јефтине џампскерове, него на паметно грађене секвенце које саљевају страву на дубинском нивоу. Шиндо је знао шта ради, а један од његових највећих поштовалаца, Вилијем Фридкин, био је инспирисан маском у овом филму да искористи сличну шминку за демона у "Истеривачу ђавола". Било је много приче како треба класификовати овај филм, и у који жанр и поджанр га уметнути, те о могућим значењима маске. Редитељ је рекао да је хтео да ефекти маске на оне који је носе симболично подсећају на жртве атомске бомбе, а да филм одражава трауматичне ефекте Хирошиме и Нагасакија на послератни Јапан. Шта год да је била намера, успешно је остварена, а чести чланови Шиндових глумачких екипа обавила је одличан посао, а пре свега ту мислим на Нобуко Отову и Џицуко Јошимуру као две жене. Снимање је било изузетно тешко, од краја јуна до краја септембра, али на срећу, све је испало добро и како је редитељ желео. Филм заслужује сваку препоруку и несумњиво је један од најбољих азијских хорора свих времена, а то ваљда довољно говори. Фасцинира одлучност јапанских аутора да не посежу за комерцијалним решењима зарад јефтиних поена код публике, па и критике. Овај филм се сјајно одржао готово шездесет година и мислим да ће и наредних шездесет бити класик, са врло добрим разлогом.

15. TOKYO MONOGATARI (Tokyo Story, 1953) - Yasujiro Ozu

Велики филм у сваком смислу и једно од највећих Озуових ремек-дела није одмах добило поштовање какво заслужује. Прво је сматрано сувише јапанским делом да би се извозило на запад, али је после доживљеног успеха у Лондону крајем педесетих и Њујорку почетком седамдесетих (заслугом Скорсезеа, Кополе и осталих) коначно почело да бива признато како доликује. Прича је заправо била већ позната на западу јер је била основа за одличан, фантастичан филм "Make Way for Tomorrow" Леа Мекерија (1937). "Токијска прича" је подједнако добра, ако не и боља, и приповеда о остарелом пару из провинције који посећују своју децу и схватају да ови немају много времена за њих, продубљујући њихову усамљеност. Најбоље их третира снајка Норико (велика Сецуко Хара, Озуова љубимица), удата за сина који је нестао на Пацифику. Изненадне тешкоће још више погоршавају ситуацију, и родитељи морају да се суоче са одсутношћу деце уз тешке одлуке. Орсон Велс је за оригинални Мекеријев филм рекао да би натерао и камен да заплаче, а слично се може рећи и за Озуову верзију. Он није ни гледао оригинал, али његов сценариста јесте, а филм је дистрибуиран у Америци тек средином шездесетих кад је већ био мртав. Ово је можда и прениско место за овај филм, имајући у виду да га релевантни критичари константно сврставају у врх свих могућих листи. Емоције које производи су непоновљиве и ретко виђене, а ни у једном тренутку не изгледају патетично и романтизовано, све се дешава толико органски и природно да је то тешко описати. За то је најзаслужнији сценариста, Кого Нода, те глумачка екипа коју чине Озуови миљеници Чишу Рју и поменута Сецуко Хара, те Кјоко Кагава, Чиеко Хигашијама, Со Јамамура и други. Јаз између деце и родитеља, убеђен сам, нигде није приказан тако убедљиво као у ова два филма, све функционише изванредно, а могло је лако да се унакази у рукама лошијих редитеља него што су Озу и Мекери. Међутим, чим не постоји потреба да се подилази публици, нема никаквих проблема ако постоји добар сценарио. "Токијску причу" треба гледати макар једном годишње, доказано може да промени живот и угао гледања на ствари, скрећући пажњу на оно најважније у животу, а то је породица. Велико достигнуће у сваком смислу и филм који безусловно обожавам.

14. NINGEN NO JOKEN (The Human Condition, 1959 - 1961) - Masaki Kobayashi

"Људско стање" је изузетна трилогија Масакија Кобајашија (можда и најбоља трилогијска целина у историји филма), заснована на серији од шест романа. Девет и по сати филма о судбини пацифисте Кађија у вртлогу Другог светског рата који поред живе главе покушава да сачува зрно људскости, најпре као један од заповедника логора у Манџурији, где се константно гложи са претпостављенима због мучења и малтретирања кинеских затвореника. Потом га транспортују на фронт и дају му неиздрживе задатке, упркос томе што је одличан стрелац и дисциплинован војник због сумње да је левичар. Решен је да све издржи, пре свега због своје верне жене, али га нељудски третман према слабијим војницима тера да се опет побуни. Већ знатно измењен као личност, у трећем делу Кађи завршава као совјетски ратни заробљеник и губи своје левичарске симпатије кад види понашање совјетских војника и јапанских колаборациониста. Константно изложен подсмеху, мучењу и малтретирању, Кађи покушава да се спасе бекством и осети бољи живот који је једва стигао да омирише. Међутим, у условима руске зиме, то неће бити лако. Права дефиниција епског ратног филма, један од најбољих у жанру свих времена, без сумње, и једна од животних улога великог Тацује (мада све његове улоге које овде помињем могу у ту категорију) чине "Људско стање" незаобилазном трилогијом за сваког правог филмофила. Кад уђете у причу, девет и по сати није ништа, замислите да гледате један филм Беле Тара, цео "Декалог" или филм "Шоа". Прича за незаборав у којој сви глумци до једног бриљирају, препун је легенди јапанске кинематографије, а наравно, треба издвојити Мичијо Аратаму као Кађијеву жену Мичико која се паралелно са њим напатила због његове човечности. Генијално, нема се шта друго рећи, а колики је успех био у Јапану довољно говори и чињеница да се и данас једном годишње одржавају маратонске пројекције од девет и по сати које су увек распродате, а неколико пута им је присуствовао и сам Тацуја Накадаи. Ниједан филмаџија у Јапану није желео ништа да покушава са овим књигама из много разлога (дужина, мрачан тон, прича о јапанским злочинима, осетљива тема о малтретирању Кинеза), међутим Масаки Кобајаши је био толико одлучан да је претио напуштањем студија ако му се снимање не дозволи. На крају је све добро испало и филм је постао хит какав и заслужује, невероватно остварење.

13. JOI-UCHI: HAIRYO TSUMA SHIMATSU (Samurai Rebellion, 1967) - Masaki Kobayashi

Масаки Кобајаши још једном бриљира комбинацијом људске драме и самурајског филма причом у којој је поново спојио вероватно најлегендарније представнике таквих остварења, Тошира Мифунеа и Тацују Накадаија. Тоширо игра остарелог самураја чија породица служи феудалног лорда чији син мора да ожени лордову бившу конкубину којом више није задовољан, мада му је родила и дете. Отац није срећан због тога, али кад се његов син и та жена искрено заволе и добију дете, и његов се живот мења набоље поред унука. Међутим, како обично бива, срећа је кратког века, и после смрти лордовог старијег наследника, она мора да се врати и одгаји своје дете тамо где га је и родила и спреми га за власт. Цела породица се томе противи и матора кајла мора да се спреми за борбу против клана и покуша да стигне до виших инстанци којима ће представити случај, али тај подухват ће бити све само не лак. Филм траје преко два сата, али надам се да је свакоме ко је овакве филмове икад гледао јасно да ниједан кадар није ту узалуд и да је све на свом месту. Тензија се све време веома успешно гради, па су гледаоци, када дође до коначног обрачуна, као на иглама. Велики Тоширо је, што каже Ковач у "До коске", одрадио оно што најбоље зна, и незамисливо је да било ко други буде Исабуро, зрелост и интензитет које он приказује једноставно нису са овога света. Све овде штима готово савршено, од изванредног Хашимотовог сценарија, преко евокативне Јамадине фотографије, до емотивне Такемицуове музике. Као вољена жена и снајка блиста Јоко Цукаса, још једна жива легенда јапанске кинематографије, тако упечатљива у Јоџимбу са истом двојицом глумаца. Тацуја има мању улогу, али сасвим довољну да покаже ко је, као Мифунеов пријатељ против кога је на крају принуђен да се бори. Мора се одати признање и овом филму, а и готово читавој јапанској кинематографији да врло ретко била лагана решења и линију мањег отпора у смислу расплета. Тако је и овде, проживећете све заједно са Исабуром и његовом фамилијом и неће бити лако, али сам сигуран да ћете се на крају осећати боље. Ко није гледао "Побуну самураја", нека пожури, има шта видети.

12. JIGOKUMON (Gate of Hell, 1953) - Teinosuke Kinugasa

"Капија пакла" (по комаду "Кесин муж" чувеног писца Кана Кикучија) је први јапански колор филм приказан и дистрибуиран ван Јапана. Филм је снимљен по окончању америчке окупације, па су по први пут могли да увезу и потребну лабораторијску технологију. Изванредно остварење Теиносукеа Кинугасе има за премису изузетно једноставну причу. Самурај спречава државни удар уз помоћ диверзије коју је креирао заједно са дворском дамом. Током тог подухвата, он постаје опчињен њеном лепотом, па као награду тражи од лорда њену руку. Међутим, испоставља се да је већ удата за члана империјалне страже, а њега ни то не спречава да је јури, постајући све нервознији и заслепљенији кад види њену одлучност да не попусти. Кад се испостави да је спреман да оде јако далеко да би остварио свој циљ, поставља се питање како ће се све завршити. Елегантно спакован у сат и по, овај филм не траћи ниједан кадар, а одличан сценарио и убедљива глума помажу да се прича уверљиво одмота пред нашим очима. Нема неких великих изненађења, али чак и кад постане јасно где ће отићи, филм не губи на жестини из већ наведених разлога, као и лепе фотографије. Позоришно школовани глумац, Казуо Хасегава, пружа улогу изузетног интензитета као злосрећни Морито коме срце зароби жена удата. Мада, треба га разумети, имајући у виду да на овој листи вишеструко помињана пре пар година преминула легенда, Мачико Кио, вероватно никад није била лепша, то заиста говори нешто. Искрено, мало је чудно видети је у боји, али потпуно је разумљива Моритова опсесија њоме. Она заиста дивно игра Кесу (чудно име, морам признати), верну и смерну жену доведену у безизлазну ситуацију и буквално и метафорично притерану уза зид. Треба донети никад тежу одлуку која ће неповратно утицати на неколико живота. Добар је и Исао Јамагата као муж ухваћен у средини. Неко би рекао да је, имајући све у виду, расплет једини могући, па стога и очекиван, али чак и да јесте тако, начин на који вас лагано увлачи и привлачи пажњу гледаоца је јединствен. Нека сте и знали шта ће се десити, није могуће скинути очи са екрана. Такве филмове увек од срца препоручујем, па је тако и са овим остварењем.

11. DAI-BOSATSU TOGE (The Sword of Doom, 1966) - Kihachi Okamoto

"Мач пропасти" Кихачија Окамота мора бити, уз "Демоне" који су ниже на листи, најнихилистичкији јапански филм који сам гледао. Он у фокусу има антихероја Рјуносукеа кога је оживео Тацуја Накадаи, ронина чије одсуство скрупула је на граници невероватног. Крвави пут којим је кренуо у комбинацији са недостатком било каквог саосећања за било кога тера га у комплет лудило и веома је убедљиво приказано то постепено брисање граница, мада се у неким тренуцима питате јесу ли оне за Рјуносукеа икад и постојале. Накадаијеве очи раде пола посла, бездушније су ретко бележене филмском камером, а кад се на то дода његов познати глас, јасно је о каквом се наступу ради. У својој првој сцени, Рјуносуке, који је врхунски мачевалац, убија старог ходочасника кога затиче како се моли за смрт. Ако вам кажем да је то нешто најмилостивије што чини током читавог филма, нема потребе било шта додавати. Ипак, добијамо одговор има ли ичега у њему када почну да га сустижу крвави греси из прошлости. Сјајна је сцена када први пут у животу почне да сумња у сопствену мачевалачку вештину у сусрету са великим Тоширом Мифунеом који му у једном тренутку каже "Мач је душа. Проучавај душу да би схватио мач. Ако је зао ум, зао је и мач". Заиста, тај мач и одводи антијунака на пут пропасти са ког нема повратка, ни физичког ни умног. Накадаи носи читав филм на леђима и због њега све има смисла, чак и када остварење изгледа као серија епизода из живота главног лика без икакве нарочите повезаности ако не рачунамо то што се дешавају њему. Феноменална студија карактера и ретко мрачна атмосфера, иако самурајски филмови генерално често имају ликове који су морално упитни и сумњиви, овде се практично од првог кадра не поставља никакво питање. Све је чисти мрак и немамо другог избора него да се препустимо том путу и пратимо како ће се одвијати и где ће се завршити. Рекао сам да је Тацуја феноменалан и да је главна снага филма, али треба поменути и остале који су помогли да испадне тако добро (уз Мифунеа у малој улози). Ту је велики Јузо Кајама, још једна жива легенда, а лепа Мичијо Аратама му обезбеђује женско друштво. Интересантна је она прича Џима Џармуша који је рекао да му је овај филм помогао да престане да пуши и да га је, док то није учинио, гледао сваки дан. Занимљив рецепт, у сваком случају, можда неком и помогне. За крај још и податак да је филм требало да буде први део трилогије, али због његове насилне природе, закључено је да је то немогуће, па је све остало само на овом наслову, и то је одлично.

10. RASHOMON (1950) - Akira Kurosawa

"Рашомон" ваљда нема ни потребе посебно представљати, у питању је један од филмова који су јапанску кинематографију представили свету, јер је буквално један од првих који је забележио значајнији успех "преко". Освојио је венецијанског Златног лава, као и почасног Оскара, са добрим разлогом. Прича о силовању жене, убиству њеног мужа и крађи бодежа испричана је из угла четворо учесника, али се њихова сећања значајно међусобно разликују. Није лако утврдити праву истину, а ни намера самог Куросаве није била да пружи једну једину истину, већ да се сагледају различите перспективе. Овај филм је крив за постојање тзв. Рашомон ефекта, али треба рећи и то да сви филмови које упоређују са Рашомоном (због различитих верзија истог догађаја) обично имају једну истину која се на крају открије. Самим тим, поређење губи смисао, јер ако имамо потврђену истинитост једне верзије, онда смо одузели могућност различите интерпретације. Било је доста нагађања о скривеном значењу Рашомона, па се ишло и дотле да се помињала атомска бомба и пораз Јапана у Другом светском рату као основа за алегорију. Филм је свакако препун симболизма и може се говорити о бројним могућностима, као и о утицају послератних дешавања на значење, међутим ако се и ради о било каквој ратној метафори, она је морала доћи директно од самог редитеља, с обзиром да је кратка прича на којој је филм заснован написана још 1922. године. Глумци су током снимања живели заједно, као и особље, и формирала се невероватна блискост међу свима њима, што је допринело течнијем снимању. И сами глумци су често прилазили Куросави са питањем шта је права истина, али он је од почетка говорио да је поента филма само истраживање више могућности, а не разоткривање неке специјалне истине. Не знам шта је истина о конкретном значењу "Рашомона", али оно што сигурно знам је да је у питању изванредан филм који треба гледати барем једном годишње. Актери приче су све сами супертешкаши јапанског филма - Мифуне, Шимура, Масајуки Мори, Мачико Кио и други. "Рашомон" се наводи као разлог због ког је Академија установила награду за најбољи страни филм. Ако то није довољан разлог да се пожури са гледањем, не знам шта јесте.

9. ZANGIKU MONOGATARI (The Story of the Last Chrysanthemum, 1939) - Kenji Mizoguchi

Мајсторчина Кенђи Мизогучи је и пре овога снимио пар веома добрих филмова, али се "Прича о последњој хризантеми" (или хризантемама, постоје оба превода) може сматрати његовим првим пунокрвним ремек-делом и најбољим филмом који је урадио пре рата, бар по мени. Његова чувена политика "једна сцена-један дуги кадар" је овде у пуном замаху, читав филм готово да не садржи крупне планове. У питању је прича о усвојеном сину великог глумца, такође глумцу, кога трупа у лице хвали, а иза леђа олајава. Дојиља његовог малог брата је једина искрена према њему, те се њој окреће за подршку и заљубљује се у њу упркос разлици у класи. Мењају град да почну испочетка и жена охрабрује глумца да не одустаје од свог сна. Убрзо, међутим, постаје јасно да неће бити лако и да његов успех може доћи само уз њену огромну жртву. Мизогучи је одувек био познат по томе да страховито саосећа са патњама жене у јапанском друштву кроз своје филмове, па је често био проглашаван феминистичким редитељем, али по мени је погрешно тако га етикетирати, јер су теме којима се бави универзалне. Он осваја гледаоца једноставним сценама пуним нежности и топлине попут једења лубенице двоје љубавника при чему могу да се понашају нормално једно са другим. Жена третира мушкарца као нормалну, обичну особу, а не као сина познатог глумца, а он њој указује пажњу иако је социјално изнад ње. Прелеп приказ односа без фолирања и подела које свему стану на пут. Међутим, радост кратко траје јер класа и друштвени статус одређују све. Ово је један од оних филмова који мењају људе набоље. Сви глумци су невероватни, али оно што пружа глумица и списатељица Какуко Мори у последњим кадровима филма је нешто заиста изузетно. Један од оних филмова за испустити душу где знате да ћете награбусити гледајући га, а то морате да учините јер морате да видите како ће се све одиграти, ликови и прича су вас већ везали. Свака сцена може бити прича за себе, а то у неку руку уистину и јесте. Врхунски филм један кроз један, нема се шта рећи.

8. NOBI (Fires on the Plain, 1959) - Kon Ichikawa

У завршним данима Другог светског рата мали део јапанске војске расут је по филипинској џунгли. Заборављени од своје команде, да не би помрли од глади и да би преживели, принуђени су да се определе за убиство и канибализам. Редов Тамура, човек болестан од туберкулозе кога непрестано сељакају између болнице и чете покушава да преживи у таквим условима не нарушивши принципе којима се води. "Ватре у равници" Кона Ичикаве је један од највећих ратних филмова икада снимљених. Када га погледате, биће вам јасно зашто то кажем и уопште није тешко утврдити истинитост тих речи. Овде нема холивудске формуле и насилне патриотске самогратификације, ово је рат без шминке у свом очају и лудилу које са собом повлачи. Ово су људи на ивици живота и смрти који очајнички покушавају да преживе, а за које у болници нема места јер нису довољно болесни или рањени. Кон Ичикава је желео да истакне борбу у човеку који има избор да не прелази за њега доњу границу људскости или да је пређе и остане жив. Није ни чудо што су и домаћи и међународни критичари на изласку били подељени, једноставно нису могли лако да прогутају такав тон филма и приказано насиље, то је било потпуно ново за њих у то време. Ичикава је лично сведочио ужасу који је узроковала атомска бомба и осетио је потребу да се побуни против ратних ужаса, без обзира што је раније снимао комедије. Студио је одобрио пројекат очекујући акциони филм. Сценарио је написала Нато Вада, жена редитеља, уз дозволу аутора књиге. Глумцима није дозвољено да перу зубе и секу нокте због аутентичности, а доктори су били константно присутни. Тумач главне улоге, фасцинантни Еиђи Фунакоши се два месеца спремао за улогу Тамуре и једног дана колабирао на сету. Кад је Ичикава питао његову жену о чему се ради, она му је одговорила да та два месеца готово ништа није јео. Филм није за слабе стомаке, иако наравно делује прилично питомо у односу на неке данашње филмове кад су сцене насиља у питању. Међутим, аутентичнији је и јачи од свих њих јер ставља гледаоца у средиште драме, да пати заједно са ликовима у филму, пре свега са несрећним Тамуром. Управо је то оно што га уздиже у односу на већину, попут совјетских филмова (Иди и гледај, Уздизање) допушта гледаоцу да се, без отклона и зазора, нађе усред ужаса. Можда нема много акције, али и рат је пре свега и изнад свега једна велика драма.

7. RAN (1985) - Akira Kurosawa

"Ран" је најкасније ремек-дело Акире Куросаве, лабава адаптација Шекспировог "Краља Лира" у коме се заиста јасно види да је достигао пуну ауторску зрелост и готово четрдесетогодишње редитељско искуство долази до пуног изражаја. Није ни чудо када је "Кагемушу" називао "пробом костима за Ран", провевши десет година сликајући сторибордове, и то се једноставно види. Свака сцена је осмишљена са толико пажње да је то просто милина гледати. Император је имао 76 година док је филм сниман и до краја процеса је скоро потпуно изгубио вид. Интересантно је да је Питер О'Тул убеђивао Куросаву да адаптира "Краља Лира" шездесетих, али је он то спонтано учинио тек двадесет година касније, иако му то није била првобитна намера. Прича се већ отприлике зна, оматорели лорд Хидетора се повлачи и дели краљевство између три сина, али искреност најмлађег кошта изгона, а онда је једини који може да спасе оца након што га старији синови издају. Тацуја Накадаи бриљира у главној улози, иако је био пар деценија млађи од свог лика, па је шминкање сваког дана трајало четири сата. Не постоји протраћен кадар у безмало три сата филма, Акира Куросава је сваки кадар пажљиво осмислио, а кад се ради са таквим мајстором, онда нема проблема. Ово је једина његова Оскар номинација за најбољег режисера, а у питању је једини филм те године који није добио номинацију за најбоље остварење, а јесте за најбољу режију. Свака похвала на рачун овог филма је апсолутно оправдана и добро је знати да постоји фасцинантно 4К издање у коме се може уживати како треба. Стари сарадник Акире Куросаве Асаказу Накаи је врхунски директор фотографије и оно што је сликао у 84. години радећи овај (свој последњи) филм је заиста за причу. Шта год још да напишем, не може се дочарати прави квалитет овог остварења, зато пожурите да га одгледате, тако ћете најбоље схватити колико је заправо добар филм у питању. Сваки кадар је промишљен, свака сцена прича за себе, а свака боја феноменално уклопљена у читаву композицију. Може се уживати и на чисто визуелном нивоу без неког посебног праћења радње, што овај филм чини вишеслојним ремек-делом. Један од оних филмова који би увек био на врху било које листе остварења која морате видети пре смрти. Не да морате, него то урадите још данас ако нисте.

6. IKIRU (To Live, 1952) - Akira Kurosawa

Тешко ми је писати о овом филму јер треба оправдати зашто се није пласирао на боље место на листи ако кажем да је у питању апсолутно најхуманистичкији филм свих времена и ултимативни филм са поруком ако таквог има. Ово може деловати као сувише смела изјава само ономе ко филм није гледао. Прича не може бити простија - чиновник Канђи Ватанабе, у тумачењу генијалног Такашија Шимуре, открива да је смртно болестан од рака желуца и да му је преостало мање од годину дана. Његов живот и посао су досадни, мада је као млађи имао полета и елана. Сада обавља досадан посао и, након што је прошао почетну фазу порицања, решава да први пут после двадесет година заиста живи. Не само да живи пуним плућима, већ и да остави нешто значајно иза себе. Јединствен и меланхолично-елегичан филм који је тешко описати једноставним терминима. Најтеже је победити себе и своје устаљене лоше навике, истина се обично схвати кад буде прекасно, али никад није прекасно искрено веровати и залагати се за неки циљ. Не може се не осећати туга након одгледаног филма, али је ово у исто време и један од најокрепљујућијих филмова икада, ако могу тако да га назовем. Без обзира како одлучимо да живимо своје животе, време пролази. Пролазна је и човекова шанса да нешто подари другима, a потрага за смислом живота дуга и компликована. Смисао је често испред нашег носа, а ми га не видимо, заокупљени различитим тривијалностима. Ватанабе је на почетку филма мртав и пре него што је добио лоше вести, а на његовом крају је живљи него што је икад био. Куросава је овај филм са пуним правом сматрао својим најбољим и лако је видети због чега. Одмах ћу рећи да не би било незаслужено и да је овај филм број један на овој листи, јер и нема разлике, све је апсолутно субјективно, али и подложно промени. Такаши Шимура бележи, поред толиких других филмова, улогу каријере јер игра протагонисту као једног од нас (што он и јесте). Плаче, пева и смеје се, уз цео дијапазон емоција. Остали су такође добри, али он носи цео филм на својим леђима. Остварење је добило Сребрног медведа у Берлину и оставило утисак међу многим ствараоцима. Није ни чудо, заиста. Премиса делује варљиво просто и све је у филму директно, а опет је толико сложен, слојевит и танан да је то тешко објаснити. Завршићу овај део текста молећи читаоце да, уколико нису, одмах похитају да погледају овај фантастичан филм. Нећете се покајати, то вам гарантујем (наравно, ако знате шта да очекујете). Коме не заискри у очима при крају у сцени на љуљашци треба да оде до интернисте и кардиолога и провери да се није претворио у Лименог Дрвосечу. 

5. SANSHO DAYU (Sansho the Bailiff, 1954) - Kenji Mizoguchi

У свим својим филмовима, а нарочито оним најбољим, Кенђи Мизогучи слика свет саткан од поплаве емоција. Природна реакција гледаоца је да навија за његове ликове, јер они прођу кроз толике патње и најгоре ситуације које се у том тренутку могу десити. Такав је случај и у овом филму који се бави аристократском породицом која се распада након неправедног изгнања оца у далеку провинцију од стране феудалног лорда. Остатак фамилије креће на далек пут ка њему, међутим, стиже их једна невоља за другом, па су деца продата у робље, а мајка преваром приморана да се бави проституцијом. Кроз њихов случај се приказују многе аномалије јапанског друштва, као и у многим другим Мизогучијевим филмовима. Ово остварење је добило велике похвале и у Јапану и на западу везане за рад камере и течне дуге кадрове. Заиста, сваки кадар у овом филму је као засебна сцена, али за то није заслужан редитељ, већ његов стални сарадник, велики директор фотографије, Казуо Мијагава коме је овај дао одрешене руке. Глумци су, наравно, сви одреда феноменални, у првом плану је велика Кинујо Танака, рођака Масакија Кобајашија, али ни други не заостају. Мизогучи је толико био решен да за улогу Анђу изабере тада младу и талентовану, а сада легендарну Кјоко Кагаву да је, за разлику од оригиналне приче учинио тај лик млађом уместо старијом сестром. Све штима савршено, у питањњу је без икакве сумње један од најдирљивијих филмова свих времена са неколико сцена које је заиста тешко поднети. Мене сцена жртвовања (знаћете о чему говорим кад будете гледали) увек докусури, а има још једва подношљивих момената у емотивном смислу, али нема сумње да сте другачији после гледања овог филма. Нико не може да остане равнодушан, ако јесте, с њим нешто није у реду. Не само један од најбољих јапанских филмова, него међу најбољима уопште.

4. SHURA (Demons, 1971) - Toshio Matsumoto

Изузетан представник такозваног поджанра суровог ђидаигекија, односно филма епохе и, рекао бих, одличан за дупли програм са овде помињаним "Мачем пропасти" Кихачија Окамотоа. Сунце на почетку залази у боји, одајући утисак обрнуте јапанске заставе која симболизује пропаст традиционалних вредности самураја, док се остатак филма дави у црно-белом, константно хватајући мрачну атмосферу, најављујући тон овог остварења. Интензивно је колико и трагично, клаустрофобично је колико и крваво. Површински делује као проста прича о освети, али се ту крије заиста много више. После свог чувеног и у најмању руку екстравагантног филма "Погребна парада ружа", мајстор експерименталног филма Тошио Мацумото се ухватио у коштац са самурајским филмом без уобичајене глорификације ликова и целог тог концепта, мада се мора признати да није први у томе. Многе опасности и субверзивности леже испод наизглед традиционалног површинског слоја овог филма. Жива легенда Кацуо Накамура (Безухи Хоићи из помињаног "Каидана) игра Генгобеа, самураја који треба да се прикључи чувеној четрдесетседморици ронина и освети свога господара. Омета га, међутим, љубав према обичној гејши, која га заузврат издаје и тешко разочарава. Отеран у лудило и заслепљен жељом да се освети, он креће на крвави пут прожет застрашујућом непоколебљивошћу и мржњом у свету у коме Сунце не излази и све је константно обавијено мраком и злослутним сенкама. Заједно са поменутим "Мачем пропасти" у коме хипнотишу празне очи легендарног Тацује Накадаија, ово би могао бити најнихилистичкији јапански филм који сам икад гледао. С обзиром да се свако нечасно дело на крају испоставља беспредметним и узалудним, може се закључити да је свет заиста једно море крви. Истински језиво и прелепо остварење које заслужује далеко више гледалаца (свакако да није у питању непознат филм, али мислим да би морао да буде универзално признатији широм света). Ако сте се питали шта гледати данас, не оклевајте, мислим да га има и на јућубу са енглеским титлом.

3. SHICHININ NO SAMURAI (Seven Samurai, 1954) - Akira Kurosawa

Епски филм на свим замисливим пољима, "Седам самураја" је онај један филм за који би требало да знају сви. Кад се помене Јапан у свету филма, вероватно он први свима падне на памет, и то са добрим разлогом. Јединствен начин снимања акционих сцена је нешто што издваја Куросаву од других, тако да сцене сличне овима пре тога нису виђене. Прича се већ зна - искусни ронин Камбеи прихвата задатак од сиромашних сељана да заштити њих и њихове приносе од надолазећих бандита и регрутује још шесторицу људи да му у томе помогну. Ретко где три и по сата тако пролете као гледајући овај филм који се одвија у правом вестерн маниру, па није ни чудо што је толико пута прерађиван, а понајвише у том руху (најпознатији римејк је, наравно, "Седам величанствених"). Филм је имао доста проблема и снимао се читаву годину. Често описиван као први модерни акциони филм, први је скупио неколико касније уобичајених елемената за акционе филмове у једно остварење. Такође је у питању први филм за који је Куросава користио више камера. Многи га описују као највећи јапански филм свих времена, укључујући и веома познатог историчара јапанског филма Доналда Ричија. Упркос толиком успеху, он на изласку није бележио значајније резултате код јапанских критичара. У међувремену су ране педесете са пуним правом почеле да се сматрају златним добом јапанског филма. Продукција је била тешка и дуга и снимање је прекидано бар два пута због трошкова, али Куросава би сваки пут отишао на пецање, знајући да је сувише новца већ уложено да би студио прекинуо филм. Уместо да се село сними у студију, због аутентичности је изграђен читав сет. Нећу много причати о идејама за филм које су пролазиле учесницима кроз главу, само о томе би могао да се напише читав текст, али рећи ћу да је Акира Куросава, након што се одлучио на причу о седам самураја, написао детаљну позадину сваког лика, од начина говора и карактеристика одеће до омиљене хране, што је било ретко виђено до тада. Велики писац Шинобу Хашимото је могао да их разради на прави начин и настала је историја. "Седам самураја" заиста није само један од најбољих јапанских филмова, већ и један од бољих уопште.

2. SEPPUKU (Hara-Kiri, 1962)

Генијални Масаки Кобајаши је у свом највећем ремек-делу, причи о части и лицемерју, критикујући феудални Јапан заправо критиковао тадашњу јапанску владу, што је у његовим филмовима био чест случај. Ронин Ханширо Цугумо који хоће да изврши ритуални сепуку у палати феудалног лорда слуша причу о претходном самоубиству ронина које се ту одиграло, а затим открива да је повезан са њим, тако доводећи у питање интегритет клана и светих традиција на које се клан позива. Све пршти од необуздане енергије, сценарио је за мене један од најбољих у историји филма, а није ни чудо кад га је писао стари Куросавин знанац, Шинобу Хашимото. Некако истовремено успева да натера гледаоце да осете сваки од 130 минута трајања и да они зачас пролете. То се догађа управо због сценарија који тера публику да активно учествује и склапа делиће слагалице. Ми у првој половини филма не знамо готово ништа о главном јунаку, зато треба добро упијати све што се догађа да би нам се указало све што је потребно да ову велику причу разумемо. Не зато што је нарочито комплексна, него зато што третира публику са поштовањем и не црта јој све бескрајном експозицијом и крутим дијалозима. Тацуја Накадаи, жива легенда јапанског филма и позоришта сија као стари ратник који је дошао по смрт, али и по правду. Није ни чудо што му је ово омиљена улога од свих. Блистају и друге две живе легенде, Акира Ишихама, као злосрећни Мотоме, са којим се клан окрутно поиграо под маском традиције и светих обичаја, и Шима Ивашита, као Михо, ћерка главног јунака. И чланови клана тумаче своје улоге веома умешно, једноставно, све тече као по лоју. Филм је добио награду жирија у Кану, а осим неких очигледних и очекиваних гафова (на пример да рука видљиво стане пре ударца мачем по врату у сцени сепукуа, што је и потпуно нормално, због коришћења правих мачева), режија је једноставно перфектна. Сада је то лако избећи, јер се прави мачеви већ одавно не користе, али ниједан нови филм не може прићи овом ни по чему. "Харакири" је прави доказ оне сада већ излизане реченице "Не снимају их као некада". Никад и неће, али остаје нам ово шездесет година старо остварење да покаже како се то ради. Једноставно прича за сва времена. Метафора са оклопом на почетку и на крају је мајсторски начин да се у две слике саопшти порука. Овај филм је све оно што један велики филм и треба да буде, а можда и више од тога.

1. UGETSU MONOGATARI (Ugetsu, 1953) - Kenji Mizoguchi

Заснован на комбинацији две приче Уеде Акинарија, "Угецу" (Прича о месечини и киши) је још један филм који је тешко описати на конвенционалан начин. У питању је драма-фантазија о двојици људи усред рата у периоду Сенгоку, прожетом константним немирима и сукобима од којих један машта о профиту од продаје своје грнчарије, а други жели да постане самурај, наравно, немајући обзира према њиховим женама. Мизогучи овде изузетно паметно надграђује уобичајени наратив о злопаћењу жена (тај део је усавршио у филму "Живот Охару") и приповеда комплекснију причу. "Угецу" је као заводљива ноћна мора која се протеже и на други свет. Ратно профитерство и етика, издаја, капитализам, љубав, све се може наћи у овом филму и слика није охрабрујућа. Себичност која се рађа из похлепе и рат који мења људе. За новац се све ризикује у свету у коме доминирају сиромаштво и смрт. Радости које доноси новац су пролазне, а све се добија по цену патње других (пре свега сопствене жене). Оно што човек има, узео је од других, мртви постају безвредни, а у потрази за богатством се напушта породица. У таква времена не мирују ни духови, а прошлост нема смисла славити, јер су обични људи почашћени пуким преживљавањем. "Угецу" је чиста емоција, наизменично ужас, бол и радост, мада је радост горка кад се сагледа читава слика. Елеганција којом одишу бајковити кадрови у овом мору магле и усамљености је непоновљива. Ово је уметност за сва времена и није чудо што су, између осталих, Мартин Скорсезе и Андреј Тарковски били одушевљени овим филмом, чак се његов утицај на неке њихове радове може јасно видети. О глуми нема потребе ни говорити, филм је препун легенди јапанске кинематографије које су у свом најбољем издању. Можда се све промени сутра, али "Угецу" је тренутни ичи-бан кад је ова листа у питању. Молим вас, одмах га погледајте уколико нисте. Ако волите естетику овог режисера и знате шта да очекујете, ово ће вам бити празник за очи. Ако не, погледајте га отвореног ума и уживајте, сигуран сам да нећете остати равнодушни. У питању је филм који много нуди у визуелном плану јер је гледати га заиста незаборавно искуство, а још је боље што не црта превише, пуштајући публику да сама закључи многе ствари. У чуду сам шта све пружа гледаоцима у 95 минута.

                                                                       ***

Не знам шта бих друго рекао осим да још једном кажем да је рангирање крајње дискутабилно и да сам чак у ходу мењао поједине ствари. Можда ћу се већ сутра предомислити око редоследа, али за сада је овако, а ако ништа друго, сигуран сам да већина ових филмова заслужује да се нађе на листи. Што се тиче поретка, стоји да је доста тога подложно критици, а вероватно сам и неки наслов заборавио, као што ми се увек и дешава. Ипак, надам се и очекујем да, ако неко успе и накани се да ово прочита до краја а није баш упознат са насловима, крене у истраживање и то би ми била највећа награда. Пише доста о томе шта су важни елементи и чиме се аутори махом баве, зна се који су главни режисери, писци и глумци, те верним читаоцима само преостаје да уроне у тај свет. А у питању је чудан и бизаран, али изузетан и фасцинантан свет. Хвала на читању и до неког следећег текста, или да кажем, свакоме ко је успео да издржи - домо аригато!

Пет предзимских утисака о пет нових филмова и још понеки бонус

 Некако се увек погоди да највише гледам нове филмове децембра и јануара јер се углавном тада темпирају изласци оних најамбициознијих, да би се избацили на време за награде. Врло спорадично ми се дешава да других месеци у мини-серијама гледам нове наслове, али ми се ове године десило да сада, месец дана раније, у двадесетак дана одгледам пет нових остварења, плус још неке нове ствари. Да не дужим много, желео бих да напишем неколико импресија и најавим још неке ствари које ускоро излазе. За оно што стоји на Летербоксду, само додајем још покоју реченицу.

DUNE - Denis Villeneuve

"Дина" Френка Херберта је култна серија књига, али филмска адаптација истих је једна од најмалерознијих у дугој историји фијаска на снимањима. Да се ја не бих расписивао, зна се већ кроз шта је све прошао Дејвид Линч у реализацији прве верзије, а кроз шта је прошао највећи филмски езотерик, Алехандро Ходоровски, у покушајима да направи своју верзију. Линч се после неког времена свога чеда одрекао, иако многи, укључујући и мене, сматрају да тај филм никако није лош, има одређене квалитете, духовитост и ту неку култност, ма колико накриво испао. У сваком случају, римејк се нестрпљиво чекао, а прихватио га се дежурни пандур за високобуџетни СФ у Холивуду, Дени Вилнев. Ја један његов филм много волим, и то су "Згаришта", остало му је све у најбољем случају ништа посебно, те стога нисам ни очекивао ништа специјално, а морам признати да нисам читао ни књиге. Колико чујем, ово је само прва, за разлику од Линчовог филма који покрива прве две, а канадски редитељ се прихватио и другог филма наводно након што су га продуценти приморали да три сата скрати на два и по. То никако нема везе са чињеницом да ће поново добро зарадити, таман посла, тако нешто му никад не би пало на памет. Елем, нисам имао никаквих великих очекивања, па ми је ваљда зато и било ОК оно што сам видео. Има ту проблема, пре свега је пола сата дужи него што би требало (као и углавном сваки Вилневов филм), има велики број "великих" сцена у којима се не дешава готово ништа, ритам је углавном доста лош, све је увијено у хладну монохроматику, неки глумци су могли бити и нешто бољи, а и сценарио на пар места мало штуца. Ипак, има и доста добрих ствари, углавном је добро одглумљен, чак му не смета ни Џејсон Момоа, кога иначе презирем (помаже што се обријао). Тимоти Шаламе је ближи књижевном лику Пола од Кајла Меклахлана, у смислу да се још тражи, да још није сигуран шта може и шта све то представља, учи, сазнаје, помало се и боји (за разлику од Меклахлана који је напаљен од старта да ће да спаси читав свемир). Ипак, не могу више да волим Шаламеа од агента Купера, па то ти је. Са друге стране, иако уживам у Кенету Мекмилану који барона Харконена глуми као злог кловна који лети, урла и зеза се, овде имамо много бољег Стелана Скарсгарда који је дупло мрачнији лик, што му, рекао бих, више и приличи. У остатку кастинга има и погодака и промашаја, Шарлот Ремплинг је премало у филму, Оскар Ајзак је добар, а Ребека Фергусон је упадљиво једва десетак година старија од свога сина. Наравно да су ефекти одлични, си-џи-ај ради посао и очекујем да ће се тек размахати у другом делу. Све у свему, мешана врећа која решава неке од проблема претходног филма, али намеће и неке своје, но ништа нисам очекивао, па ми је било релативно ОК. За коначни суд, сачекаћу и други филм.

TITANE - Julia Ducorneau

Рекао сам једном и рећи ћу опет, Жулија Дикурно је можда женско, али има огроман пар мошница. То је било очигледно већ након првог филма "Сирово" у коме је истраживала и повезала буђење сексуалности и канибалистичких порива у студенткињи вегетаријанки. Свакако је у питању прилично поремећена особа са неким повећим проблемима, али то не умањује њену снагу као филмског ствараоца, о контрер. Она овде баш и не истражује нове територије - већи мајстори попут Дејвида Кроненберга и Анџеја Жулавског су тако нешто већ радили боље од ње, али начин на који то она чини у ово доба је заиста хвале вредан. Овај филм можда нема тако очигледне намере као "Сирово", али ће свакако да вас протресе. Нису то шокови шока ради, али чиста непријатност док посматрате тај сурово директни начин снимања (у неким ситуацијама ме подсетио на филм "Ангст", ипак знатно боље остварење од овога) ће вас натерати да устукнете на неким местима ако вам је стомак слаб. Свежијег приступа телесном хорору од њеног немамо у последње време, а можда је потребно и поновљено гледање да у потпуности уђете у тај модус операнди њеног ума. Ипак, нисам сигуран колико људи ће пожурити да гледа ово поново, иако је сјајна вожња у питању, плус има и одличан саундтрек. Многи од нас ће се повезати са делом приче о неприпадању и прихватању разлика, мада нисам сигуран колико тај заокрет прија самом филму, но добра је ствар што зависи искључиво од гледаоца како ће шта из овог филма разумети. Проблеми постоје, али читаво искуство гледања овога филма наткриљује већину њих. Могу да истакнем један крајње површински проблем, у филму нема довољно Гаранс Марилије која фино глуми и још боље изгледа. Ако волите француски хорор и нисте прегадљиви, можете ово погледати, тешко да ћете бити разочарани. Било какав покушај објашњења било чега што се дешава би покварио гледање, а мене сада занима шта се крије иза Златне палме. Није баш уобичајено да један овакав филм завреди такву награду, али имајући у виду "gender issue" који је у њему присутан, свакако је подобан за тако нешто. Свакако, сво поштовање Жулији Дикурно за исказану храброст, одавно није било жене испод четрдесет година која се представила јачим насловима од ње. Није ово ни изблиза ниво шока и одвратности који производи рецимо филм "Мученице" Паскала Ложијеа, али ипак ће осетљивијима требати мало припреме. Ја мислим да вреди одвојити време, али ће свакако бити поларизације, као и код биоскопске публике. 

NO TIME TO DIE - Cary Joji Fukunaga

Ниједан модерни Бонд филм није имао оволики публицитет, и то из неколико разлога. Најпре, био је одлаган неколико пута, уз замену редитеља и композитора, од почетка је било најављивано да ће ово бити последњи Крејгов филм у тој улози, и због засићења, и због много повреда које је доживео на снимањима, укључујући и неке озбиљне, које су изискивале операције колена, осећао се престарим, а наводно му се и жена бунила због болова које је трпео. Свакако да су апели Рејчел Вајс сами по себи довољан разлог, а мене је, из неког разлога, баш вукло да погледам, иако нисам гледао ниједног Крејговог Бонда. Бринуо сам највише због сценарија, силних преправки, дописивања и много различитих људи. Шта је било на крају? Добар је, и није, углавном је ОК. Претпостављам да треба да гледам и остала четири филма да бих разумео тај његов лик који се постепено гради, другачији од осталих Бондова. Акционе сцене су добре, с обзиром да Кери Фукунага уме да их режира и изгледају одлично, мада са буџетом од 200 милиона фунти, вероватно би и Филип Вишњић успео да смућка нешто пријатно за око. Прича жели да прихватимо емотивнијег и приземнијег Бонда који је мање хировит и мање мистичан него иначе. Део његовог шарма је била управо чињеница да не знамо баш много о њему, међутим овај део приче се комплетира на другачији начин и то је у реду у случају да иде уз остатак Крејгових филмова. Он овде није само жесток, покушава са емоцијама и променљиво му иде, што и није чудо кад филм оволико траје. Женски ликови јесу изузетно важни и има одређених феминистичких булажњења, али на сву срећу то не делује ни изблиза ужасно као што су први трејлери наговештавали, обећавајући политички коректну лимунаду са опасним женама које су најинтелигентније, у акцији најспретније, најзајебаније и најдуховитије од свих у филму. Сам Бонд је био обичан украс и врећа за физичко и вербално ударање, али драго ми је што сам видео да се од таквог концепта одустало. Има политичке коректности у лопатама, Манипени је црнкиња, као и нова агенткиња, Кју је геј (као и Бен Вишо у стварном животу), али све је то прихватљиво ако није ту само да би било ту и не утиче на квалитет филма. Мислим да инклузија свакако има везе, али пошто су глумци углавном добри, квалитет сигурно не трпи. Међутим, проблема има, пре свега у сценарију који кривуда малтене од сцене до сцене, не знајући шта жели да буде (вероватно због толико људи и толиких преправки). Фиби Волер-Бриџ тера гледаоца да болно осети сваку сцену на којој је радила претећи да је учини пародичном. Тај њен хумор и начин писања уопште се уклапа у серију "Killing Eve", али свакако не у Бонд филм. Један од примера је Ана де Армас чији је лик наводно имао само пар месеци тренинга, да би се онда претворила у машину за убијање у својих десетак минута појављивања. Ипак, морам рећи да ми је жао што је нема више јер је заиста одлична у том свом делу, успела је да обоји лик тако да буде упечатљив. Крејг је урадио добру ствар изабравши је након рада на филму "Вади ножеве", али је зато учинио ужасну ствар додавши Волер-Бриџову тиму сценариста. Он је инсистирао да то није из феминистичких и инклузивних побуда, већ је сматра добрим писцем, а требало је изоштрити дијалоге. Можда она и јесте добар писац, али не за овај филм. Такође, зликовац је био најављиван као најинтелигентнији са којим се Бонд икада срео, али заправо је прилично генерички тип, а Рами Малек је благи ужас, не знам хоће ли икад моћи нешто да одглуми добро осим "Мистер Робота", али ово је заиста ужасно. Треба рећи и да филм ужасно дуго траје, требало је да буде пола сата краћи и ишчисти се од непотребних ствари, био би још концизнији, директнији и бољи. Музика и песма су добре, као и фотографија, све баш лепо изгледа. Све у свему, пристојан опроштај за Данијела Крејга, али остаје питање, шта сад, црнац, геј, жена с брадом или нешто четврто?  

BENEDETTA - Paul Verhoeven

Веома се дуго чекало на излазак новог филма Пола Верховена, "Бенедета", који је био најављен за Кан 2019. године. Међутим, режисер је у децембру 2018. током снимања повредио кук, па је амстердамска пост-продукција одложена за јун наредне године, да би се опоравио од операције. Лекови против болова су потом узроковали компликације које су довеле до перфорације дебелог црева која му је угрозила живот, те је све одложено за 2020. годину, када се умешала корона. После две и по године, филм је стигао, и свакако има шта да се види. Он се од оптужби за бласфемију бранио на свој начин, да оно што је истина не може бити богохуљење. За предложак је узета књига која је наводно заснована на аутентичним записима и истинитим причама, а он је то искористио да у све убаци своје уобичајене елементе. Прва половина је заиста бриљантна и одмах увлачи гледаоца, класични Верховен, преживљавање жене, католичка хипокризија и остало, прожето бизарним сликама и изванредним црним хумором који ће узроковати да бар два-три пута прснете у смех. Касније, нажалост, успорава и губи ритам, те претерује у потпуном недостатку суптилности (цео филм је несуптилан, али се касније баш инсистира на томе, иако је очекивање суптилности од Верховена у старту пропала ствар). Има сувише неких мање битних детаља, некако је у тој експлозивности коју филм поседује све набијено унутра, као кад натрпате кофер без склапања ствари. Често то понављам за многе филмове, али било би више концентрације на кртину у филму (не мислим на тела него на оно што је најважније у истом) да је неких двадесетак минута краћи. Све је то у реду, прича је далеко од неинтригантне и режисер приступа у свом стилу, како једино и зна, без увијања, али још мало полирања не би шкодило. Свакако је добро што је филм коначно изашао и свакако је упечатљиво искуство, а предводе га сјајне глумице Шарлот Ремплинг и прелепа Виржини Ефира, потпомогнуте Дафни Патакиом, Ламбером Вилсоном и Луиз Шевијот. Сви су били баш добри, а и музика је одлична, све у свему, вожња је и те како узбудљива, али се у другој половини местимично губи, што утиче на квалитет. Филм има својих проблема и свакако ће поларизовати публику, али има шта да се види, не само због прилично експлицитне лезбо голотиње. Интригантна тема уз познате Верховенове зачине је увек упечатљива за гледање, какав год квалитет био, а овде га свакако има -  не током читавог трајања, али га има сасвим довољно, макар за добру забаву. Неко би рекао блажа верзија "Демона" Кена Расела, али ако бисмо их упоређивали, морало би се рећи да је овај филм слабији и много блажи.

LAST NIGHT IN SOHO - Edgar Wright

Одавно нисам гледао филм који се толико епски распао после обећавајуће прве половине. Сироти Едгар Рајт баш воли жанр, то се види, али филму не чини услугу што призива духове (ненамерна игра речи) истинских мајстора какви су Полански, Арђенто и Линч, а онда ситуацију разрешава крајње безмудо, и све то уз рационално објашњење. Едгар би да буде и феминиста и да убаци међурасну романсу (узгред речено, веома чудну, најблаже речено) и још много ствари, али једноставно нема џебане да све то изнесе на прави начин, понајвише због сценарија, али и због неких својих решења која нису најсрећнија. Глумице су јако добре, и Томасин Мекензи и Ања Тејлор-Џој одрађују своје до максимума, али оне нису Ени Саливен, нити Биг Лале. Рекао бих чак да је глумица Ањиних квалитета прилично неискоришћена, иако и пева и курва се и још свашта нешто. Ипак, можда нешто супер изађе из свега, јер је овим филмом импресионирала Џорџа Милера довољно да јој понуди улогу Фуриосе. Лепо је било видети Риту Ташингем, а поготово Дајану Риг и Маргарет Нолан у њиховим последњим улогама, као и маторог Теренса Стемпа, тако да су глумци заиста најмањи проблем овде. Проблем није ни фотографија, Чунг Хун Чунг (сниматељ и Чан-Вук Паркове "Служавке") је филм прелепо усликао и оживео период шездесетих, иако све делује мало пластично, то је вероватно и поента, имајући све у виду. Музика је прва лига, све сами класици, па због свега тога мирне душе могу да дам две и по звездице. Безвезна, кукавичка и клише решења у сценарију понајвише срозавају квалитет иначе обећавајућег филма у целој другој половини, а понајвише последњој трећини када би филм требало да достигне врхунац. Нажалост, Едгар је још зелен за овакве егзибиције (мада није опасан у својој мегаломанији као Кристофер Нолан), миљама је далеко од својих узора, и питање је хоће ли им икада бити близу. Рекао бих "настави да тренираш", али не знам исплати ли се јер му је најбољи филм који је снимио и даље "Shaun of the Dead". Неко већ лепо написа "Требало би да се врати снимању филмова о идиотима и губитницима у малим градовима по Енглеској, то му најбоље иде". Видећемо шта ће следеће замесити, ово се ипак не може назвати посластицом. Ту су и многе референце на филмове о Џејмсу Бонду, очигледно му је амбиција да се једном прихвати и тога, можда и буде тако сада када се отвара нови циклус. Жао ми је што се све тако завршило јер сам заиста имао доста велика очекивања и све је наговештавало одличну ствар, међутим не даде се усраном до потока, што се каже. 

                                                                    ***

Ипак, сада ћемо видети шта долази даље и шта да очекујемо у наредним месецима, то је бонус део у овом тексту. Једини филм који заиста са нестрпљењем очекујем је "Licorice Pizza" Пола Томаса Андерсона, јер ми се јавља да ће његов средњошколски филм стварно разбити. Ја апсолутно нисам фан његових последњих филмова, за разлику од оних са почетка каријере, али мислим да са одрастањем у седамдесетима редитељ његовог сензибилитета не може да промаши. Добра је екипа, музика ће сигурно развалити, ту нема грешке, стога заиста чекам да се већ негде средином или крајем децембра појави за скидање, ако ме инспирише, можда добије и рецензију. Остало ми је све мање битно, а из наслова и описа ћете видети да најближа будућност баш и не нуди нешто посебно, на моју велику жалост. Но, увек волим да се изненадим, па ћемо видети.

HOUSE OF GUCCI - Ридли Скот је начисто побенавио пред мрешку, уопште ме не занима трилер о поменутој породици, па још са Лејди Гагом, ма колико великих имена се огребало за чекове. 160 минута о томе како она растура угледну модну породицу, нека хвала, мислим да је углавном рекао шта је имао да каже. Чујем да је "Последњи двобој" солидан, не знам само шта му требају два максимално амбициозна филма исте године, али ко сам ја да судим? Видећемо како ће ово проћи, али чини ми се да нећу на то губити време.

ENCANTO - Мала Колумбијка је фрустрирана јер једина у породици има чаробне моћи. Ово је сигурно безазлен анимирани филм без неких великих претензија па га можда некад и погледам.

RESIDENT EVIL: WELCOME TO RACCOON CITY - Ови филмови ме нису занимали ни у доба највеће помаме, одиграо сам шта треба на Сони кецу у своје време и то ми је доста. Какви црни ракуни, људи, докле више, немојмо.

THE HUMANS - Породица се скупља у предратном дуплексу на Менхетну да прослави Дан захвалности, међутим, током вечери, испливавају непријатности, крећу тензије и све остало. Ово је сто пута већ виђено, али волим те приче смештене на мали простор које се дешавају у кратком периоду, па можда и погледам. Ако сценарио буде пристојан, може се нешто изродити, мада поучен претходним искуствима, не очекујем ништа унапред, па ако се изненадим, још боље.

NATIONAL CHAMPIONS - Квотербек покреће штрајк играча пар сати пред најважнију утакмицу. Овде очекујем забаву без неке дубине, као и код већине спортских филмова, али можда и у потпуности прескочим, у сваком случају, дочекујем га без икакве журбе.

DORAIBU MAI KA (Drive My Car) - Жена глумца и редитеља која је драмски писац одједном нестаје. Адаптира се кратка прича Харукија Муракамија коју нисам читао, тако да не знам шта да очекујем. У сваком случају ме одбија трајање од три сата, ипак радња не делује динамично.

RED ROCKET - Пропали порнићар се враћа у родни град у Тексасу где нису одушевљени што га виде. Ово би могло да буде солидно под условом да је сценарио довољно добар и циничан. Ипак, очекивање је мајка разочарења, тако да се нећу унапред надати, рекох већ да ме хајп ухватио само око "Пице са госпиним биљем".

WOLF - Хај-арт филм о дечаку који верује да је вук. И мени је смешно.

SILENT NIGHT - Хорор драмедија о породици која дочекује госте на савршеној Божићној вечери, тј. савршеној изузимајући чињеницу да ће сви умрети. Концепт би ми раније бар обећавао врхунску забаву, али сада не очекујем апсолутно ништа, већина укључених ми смрди. Под број један Кира Најтли, а затим и сви остали.

FLEE - Анимирани документарац о човеку пред браком који га присиљава да први пут открије своју прошлост. Гледаћу ово, делује занимљиво и у жанровском смислу, а има и потенцијала.

TWAS THE NIGHT - Свеже верени пар угошћава родитеље на (још једној) савршеној Божићној вечери, али тешко их је импресионирати када треба сакрити леш. Не делује ми као ишта чему би вредело посветити и минималну пажњу. Да су нпр. осамдесете, ово би ми било супер, овако...

CASTLE FALLS - Две ривалске банде јуре за милионима сакривеним у згради предвиђеној за рушење, али прво морају да среде домара који је први нашао плен. Наравно да је ово Б треш, али Долф Лундгрен режира и глуми, стога ако имало личи на његов опус из осамдесетих и деведесетих, биће солидно за убијање времена некад.

WEST SIDE STORY - Спилберг опет јури велике паре помоћу овог римејка. Гледао сам онај од пре шездесет година и он је сасвим довољан, ово ме баш нимало не занима.

AGNES - Демонско присуство у манастиру, истрага и криза вере. Делује као неки "Истеривач ђавола" Ц продукције, видећемо, можда у часовима доколице, ако их уопште буде.

FRANCE - Драмедија о заузетој новинарки која балансира приватни и професионални живот који се из корена мења након бизарне саобраћајне несреће. Не знам како би ово могло да буде имало занимљиво, али ме Леа Сејду веома физички привлачи, тако да можда некад и погледам. Полако.

VIOLENCE OF ACTION - Крис Пајн се после отпуштања из маринаца придружује паравојној организацији. Не звучи ми нарочито примамљиво.

SPIDER-MAN: NO WAY HOME - Што би Турци рекли, yok, yok.

NIGHTMARE ALLEY - Један од заиста сјајних ноар филмова и најбољи филм Тајрона Пауера доживљава римејк у режији Гиљерма Дел Тора који је кроз каријеру режирао и одличне филмове и потпуно смеће, и то са Бредлијем Купером. Ја ћу ово сигурно гледати, пре свега да бих могао да га испљујем, јер баш много волим оригинал, а не верујем да је ово ни близу тог нивоа. 

THE LOST DAUGHTER - Оливија Колман на одмору који се претвара у ноћну мору кад буде принуђена да се суочи са прошлошћу. Нисам баш сигуран колико би ми ово легло, али можда и проверим, без икаквих очекивања. Колманова је једна од најхајпованијих глумица данас, па ме то можда мало одвлачи. Не кажем да није добра, али мало су претерали са истицањем у први план.

THE NOVICE - Лезбејка бруцошкиња се прикључује веслачком колеџ тиму са амбицијом да буде најбоља по сваку цену. Не занима ме.

THE MATRIX RESURRECTIONS - Сви наставци су апсолутно непотребни. Нема шансе да ово гледам, а не видим ни како би уопште могло да заличи на нешто. Нестало пара па се рециклира.

KING'S MAN - Приквел ранијих филмова. Адаптације стрипова ме генерално не занимају, па нећу журити са овим, мада је ту добра екипа, а појављује се и Бранка Катић, као и мој омиљени потлачени црнац Ђимон Хунсу.

THE TRAGEDY OF MACBETH - Ко зна која адаптација "Магбета". Ова је класична исфорсирана прича, поготово јер смо имали последњу пре само пар година са Фазбендером и Марион Котијар. Дензел није глумио још само Шекспировог трагичара, па му ево сада прилике. Не кажем да то Џоел Коен неће скоцкати да буде пристојно, али докле више? И жена му, наравно, као Лејди Магбет, да ли сте сумњали? За питому, а добру верзију имате Орсона Велса, за крваву а добру имате Поланског, доста је, вала.

SING 2 - Први је био лош, тако да не.

A JOURNAL FOR JORDAN - Дневник за сина од оца настрадалог на ратишту. Опет нешто инспиративно у Дензеловој режији. Нека, хвала.

AMERICAN UNDERDOG - Биопик о Курту Ворнеру. Не очекујем ништа, али с обзиром да је права прича заиста солидна, можда некад и погледам. И ако прескочим, свакако није фрка.

CYRANO - Политичке коректности ради, за ову адаптацију је изабран мали човек, али због харизме Питера Динклиџа можда и испадне макар гледљиво. Видећу, могуће да ћу се у неко доба одважити да погледам, али - да се не понављам превише - са очекивањима испод нуле.

THE 355 - Опасне омоћене жене ЦИА агенти у потрази за топ сикрет оружјем док их прати још једна опасна жена. Вероватно је и мастермајнд иза свега - погађате? Ако бих бирао нешто из ове групе што ни под претњом смрћу не бих гледао, мислим да би то било баш ово.

SCREAM - Имам софт спот за први "Врисак", био сам млад и подигла се велика прашина у то време, увек ми се допадала Нив Кембел, била је добра фора са две убице, и симпатичан ми је из више разлога. Касније је, наравно, све то претворено у кеш машину и изгубило је смисао, али ћу сигурно погледати овај сад, двадесет пет година после. Мада, без Веса Крејвена није то као некад, али неће бити лоше вратити се у тај свет. Чак сам и маску имао једно време.

SESAME STREET - Уновчавање успеха старих култних серија није нова ствар и јасно је да ово неће бити ништа посебно, али можда и погледам, јако су ми симпатични сви ти ликови.

SUZY - Аниме о стидљивој средњошколки која у виртуелном свету постаје глобално вољена певачица из наслова. Погледаћу, има ту потенцијала за све и свашта занимљиво.

DEEP WATER - Да су деведесете, ово би ме изузетно занимало. Богати човек дозвољава жени да има љубавнике да би избегао развод, али постаје главни осумњичени кад они крену да нестају.

OPERATION FORTUNE: RUSSE DE GUERRE - Британски обавештајац и његов тим унајмљују холивудске звезде да им помогну у андеркавер мисији да спрече продају оружја. Не капирам ништа, а поготово шта се Гај Ричи петља у овакве ствари, зна се шта је његов штих, ово није.

REDEEMING LOVE - Бестселер о моћи љубави у случају девојке која се одмалена проституише. Не могу модерне бестселере, а поготово оне о исцељујућој моћи љубави, стварно.

THE KING'S DAUGHTER - У потрази за бесмртношћу, Луј 14ти краде енергију сирени, а његова незаконита ћерка открива њено постојање. Да имам 12 година, ова авантурица-фантазија би ми можда била занимљива, овако ћу ово тешко икада гледати.

MORBIUS - Биохемичар покушава да излечи болест крви, али се инфицира вампиризмом. Тешко ће бити нешто епохално, али је бар на папиру занимљиво. Не видим начин да буде незаборавно остварење, али можда некад, кад понестане инспирације и очисте се листе.

                                                              ***

Ово су сви наслови који очекују гледаоце од данас па до краја јануара наредне године. Као што видите, капа је изузетно мрка, не верујем да ћемо гледати ишта за памћење. Има, наравно, још наслова надаље, али нисам хтео превише да давим, а и ко зна како ће све ићи са одлагањима због ковида и свега осталог. Ако ми нешто што овде нисам навео привуче пажњу, свакако ћу писати о томе, за сада толико и до читања.

Српски филм у 21. веку - утапање у сивило и креирање сопственог црнила - први део

 Много пута сам писао о томе у коликом је чабру холивудски филм двадесет првог века. С времена на време се може изронити који бисер сходно закону великих бројева, али катастрофалан утицај квази-политичке коректности и "нова нормалност" у којој живимо су убили могућност масовне продукције озбиљних филмова и свели побољшања строго на технолошки ниво, па имамо филмове који изгледају све лепше, али су све испразнији. Серије су нека врста светла на крају тунела, те у новом веку постоји доста наслова којима вреди поклонити пажњу, озбиљно се ради на развоју ликова и самих прича те се могу добити вредни финални производи. Можда се нешто временом и упропасти, као "Игра престола" чија је последња трећина гора него што се ико усуђивао и да замисли, али махом су то макар солидне приче на којима раде озбиљни људи, тако да Холивуд може у извесној мери да се извади преко серија. Са друге стране, поједине европске и азијске кинематографије су данас живље него икад и не показују знакове посустајања. И поред моје неподељене наклоности ка класицима, треба признати да онај ко жели да гледа нове филмове, упркос стравичном упливу римејкова, рибутова, наставака, приквела, стрип адаптација и свега осталог, има шта да пробере ако мало загребе. Међутим, то ме је навело да размислим о ономе што смо ми урадили у датом периоду и прођем кроз филмове које смо снимили у последњих 20 година.

Пред двадесет и први век је код нас владала таква атмосфера да само треба спровести дуго очекиване промене па ће нам се отворити рајски вртови и процветаће цвеће и у наше предузеће у свим сферама, па и у културној. Отварање према свету, откључавање иностраних фондова и све остале фразе које не значе ништа су нас чекале иза угла, а знамо где се сада, двадесет година касније, налазимо. Текст ће покушати да објективно прође кроз наслове у свакој години и закључи има ли се шта пробрати код нас у том периоду. Кад се све сабере и одузме, намеће се утисак да смо се утопили у глобално сивило, али смо додали и сопствено црнило, нарочито последњих година када филмска продукција практично не постоји, али зато имамо стотинак нових серија. По томе смо решили да ископирамо Холивуд, али су те серије толико лоше да завређују посебан текст, па их овде нећу ни помињати. Такође се нећу освртати на подједнако кукавну комшијску филмску продукцију у којој се квалитетни филмови у последњих 20 година из свих република можда могу набројати на прсте једне руке (а можда их нема ни толико). Што кажу овдашњи млађани активисти, ајмо ми да погледамо у своје двориште и суочимо се са својим лошим филмовима. Стране фондове откључали јесмо, а шта смо снимили, то је заиста за причу. Питам се да ли бисмо овако прошли да смо покушавали да снимамо што неинвентивније и досадније филмове. Нешто сумњам у то.

2001. 

НОРМАЛНИ ЉУДИ - Олег Новковић је ужасан. Осим бриљантне "Сложне браће" и "Кажи зашто ме остави" који није без својих проблема и патетичних момената, све остало што је снимио је тешко смеће. Не знам има ли то везе са браком са Миленом Марковић и њеним сценаријима, али сви филмови до једног одишу тешком патетиком, претенциозношћу и неком усиљеном ангажованошћу, а тотално су бескичмени, једва успевају да загребу по површини (ако и то) и фурају бесмислени наратив о "изгубљеној генерацији" до изнемоглости. "Нормални људи" су започели тај тренд и не могу довољно да препоручим да их заобиђете.

СЕЉАЦИ - Филм настао од серије. Апсолутна је катастрофа, али за разлику од многих, бар се не прави да је нешто што није. Не добацује далеко чак ни на нивоу треша, али може се испратити без укључивања мозга, губило се време и на горе ствари. Има сјајних глумаца, ако ништа друго.

НАТАША - Тешка катастрофа. Не знам на којој је хемији био Смоки тих година, јасно ми је да је изгубио сина, али ово је заиста испод сваке критике. Борис Миливојевић је најзанимљивији у улози трансвестита, остало готово да није вредно помена. Давор Јањић се нешто батрга, остали су дошли да покупе чекове и оду кући, и то је у реду. Баш је био агресиван маркетинг у вези са овим филмом, али сада је сасвим заслужено скрајнут, време му је показало колико заправо не ваља. Тијана Кондић је требало да буде свеже ново лице, али...

МУЊЕ - Сви живи су одлепили за овим филмом. Ја никад нисам био превелики обожавалац, али га никако не могу назвати лошим. У питању је, уз све своје мане, добар и занимљив филм и модерни "класик" урбане комедије. Свакако најбољи филм те године. Ипак, не треба му приписивати никаква митска својства, свакако није толико добар колико се прича, али је остао одјек. Маја Манџука и Милица Вујовић се срећом нису превише бавиле глумом након њега. Никола Ђуричко, нажалост, јесте, али што би се рекло, you win some, you lose some.

АПСОЛУТНИХ СТО - То што је филм много лош је опростиво, није ни први ни последњи, али не могу да му опростим што је створио Вука Костића оваквог какав јесте (из тог калупа је изашао само у "Малој ноћној музици"). Стога није само уништио сам себе, већ и готово све потоње филмове у којима се дотични појавио, а то је много штете за један филм од сат и по. Увек плус за Славка Лабовића, "Ајкулу" од Еле Би, а и Жика је добар у својој готово сталној роли пропалог наркомана, ту је у свом дворишту и затворених очију може да одради посао.

БУМЕРАНГ - Очајни покушај неке гротеске, сатире, шта ли. Чини ми се да су се сви скупили, лепо се изнапијали и импровизовали цео дијалог. Милена Дравић има чувени баба сера рент, али измиче ми поента свега, ако је уопште има. Можда и јесте поента да поенте нема. Гледао сам пре петнаестак година и било ми је непријатно, нисам осетио жељу за ревалоризацијом. Као некакво Кустуричино дете ометено у развоју, такав се утисак стиче док се гледа, бар се ја тако сећам.

ВИРТУЕЛНА СТВАРНОСТ - Некаква реимагинација "Пејзажа у магли", урбана тинејџерка из богате породице се навлачи на доп и оде маст у пропаст. Очекивао сам да ће бити боље одглумљен филм, ако ништа друго. Све у свему, врло лоше, не заслужује неки већи простор.

ОНА ВОЛИ ЗВЕЗДУ - Ја сам велики Звездин навијач и могу рећи да ме име и презиме обавезује да имам и веће знање о Звезди од просека. Практично не могу адекватно да дочарам колико ми је значајна као целокупни феномен. Ако ја, као такав, кажем да ме срамота постојања овог филма, онда вам је јасно колико је лош. Рекао бих најгори икад на тему, али појавио се "Артиљеро".

СВЕ ЈЕ ЗА ЉУДЕ - Нисам гледао, али, колико знам, исто има неке везе са "Сељацима". Тако да важи исто оно што сам већ рекао за њих.

2002.

T.T. СИНДРОМ - Донекле симпатични Зечевићев треш има својих квалитета (најсмешнија размена домаћег филма у овом веку "Како се зовете? - Теодора. - Исто као моја покојна жена Марица"), занимљивих решења, уз очигледне омаже Арђенту, Вариоли вери у лику Џемаила Максута, и још свашта нешто занимљиво. Међутим, пати од баш ниског буџета, неколико рупа у причи које је тешко заобићи и пар не много срећних сценаристичких решења, тако да је остао само осредњи покушај одавања почасти мајсторима. Ако ништа друго, види се да познаје жанр и да није рађено искључиво за паре (за разлику од свега осталог што је Зечевић радио, не рачунајући можда "Малу ноћну музику").

РИНГЕРАЈА - Насмејао сам се једном или двапут, може се погледати без икаквих очекивања, али не успева да добаци далеко ни на једном нивоу. Што би рекао Војнов, јасно је зашто нико не зове Луткића и Јевтовића да глуме у филмовима. Заиста су отужни, не постоји блажа реч од те.

МАЛА НОЋНА МУЗИКА - Наравно да је у питању трешина пар екселанс, али толико је померена из лежишта да у неким расположењима зна да ми легне. То је ужасан филм који зна да је ужасан, толико да претерује у својој ужасности. Мислим да је свакако било добро зезање на сету и није лоше испало кад се све узме у обзир. Не може се баш гледати много пута, али једном за пустити мозак на отаву је ОК.

ЈЕДАН НА ЈЕДАН - Још једна зајебана прича из блокова. У неколико речи, заиста грозан филм.

МРТАВ ЛАДАН - Једини добар филм Милорада Милинковића Дебелог. Далеко је то од савршеног, али је успело остварење на више нивоа. Брдо култних цитата и сцена, Манда је невероватан, а и Жика, Језда и Никола Пејаковић су такође одлични. Да је ту био бољи главни глумац, а нарочито глумица, могло је да буде стварно феноменално, овако је само баш добро. Чујем да се спрема и наставак, нисам ни сумњао да ће се кад-тад полакомити и упропастити све.

ДРЖАВА МРТВИХ - Значајан историјски као последњи филм Живојина Павловића, али ништа посебно више од тога. Довршио га је Динко Туцаковић и има добрих елемената, али на крају крајева, није то ништа за памћење. У питању је адаптација дела Синише Ковачевића "Јанез" и од срца препоручујем позоришну представу са великаном Мргудом и Ружицом Сокић. Ово ипак не.

ЛАВИРИНТ - Прича са потенцијалом, али на крају крајева, све је испало танко. Добар повратак Маје Сабљић и добар је Цвеле као секташ. Све у свему, овај филм је доста лоше остарио, није ми био лош кад сам био млађи и имао мањи стаж, сад ми је баш много слаб и некако јефтин.

ЗОНА ЗАМФИРОВА - Филм ми се смучио и пре него што се појавио, зато што ниједан пре њега није имао такву рекламу. Шест месеци су га најављивали као да је, у најмању руку, Казабланка, бедевија Катарина Радивојевић Вивијен Ли, а Брандо...па, Брандо. Класична Шополина лимунадица која је упропастила сасвим пристојан литерарни предложак, невероватна "тресла се гора, родио се миш" прича. Можда би и могла да се нађе нека врлина (на пример, Рада Живковић) да маркетинг није тако агресиван, чак и сада смо принуђени да "уживамо" за сваки велики празник. Типичан пример лошег филма који је на силу претворен у модерни класик.

КОРДОН - Нисам гледао још од изласка, па не могу да дам објективну оцену. Тад ми је био ОК, али нисам нешто био преодушевљен, а тада сам још много волео Горана Марковића. Мораћу да погледам поново, али ми се чини да ће ми бити лошији него тада. Ипак, да не причам напамет.

2003. 

011 БЕОГРАД - Нисам ово гледао. Требало би то да урадим, ако ништа друго, због Михајла Лађевца кога сам, после гледања пар представа истицао као млађег глумца који не добија прилику (ако не рачунамо рекламу за Дон кафе са папагајем). Сад је већ прошло доста отад и питање како бих се осећао, али остаје чињеница да би требало да га погледам.

ЈАГОДА У СУПЕРМАРКЕТУ - Безвезарија о бившем војнику који узима касирке за таоце након што му једна увреди бабу. Глупо је колико и звучи, без обзира на Данила Лазовића, Николу Симића и још неколико добрих глумаца. 

ЛЕДИНА - Памтим ово од пре једно петнаестак година као релативно солидну драму, али, као и сви други Смокијеви филмови, пати од потпуног недостатка суптилности, те се трагичан крај телефонира још од прве трећине и нема емотивног ударца у стомак на који се очигледно иде. Ипак, морао бих да погледам поново за потпунији утисак.

ВОЛИМ ТЕ НАЈВИШЕ НА СВЕТУ - Изузетно лош и непотребно снимљен филм у коме Пеле неуобичајено не псује, смушен је и фин тип, Ана Софреновић је, уобичајено, икебана, а Тања Бошковић је, уобичајено за нови век, мама оштроконђа која не да деци да се осамостале. Такође, Мима Караџић има велику улогу што никад није пријатно. Могао је да буде, ако ништа друго, макар пријатан филм за погледати, да је сценарио нешто бољи и интелигентнији. Овако, не испуњава ни најниже критеријуме ни као разбибрига, а камоли нешто озбиљније и важније.

ПРОФЕСИОНАЛАЦ - Без икакве конкуренције најбољи филм ове године, колико и због квалитета приче, толико и због неквалитета конкуренције. Ја ипак морам рећи да ми је представа са Батом и Богданом доста боља, али то не значи да је филм лош, напротив, веома је добар. Поред свега, изродио је и неколико култних цитата који су се запатили у народу, мада није као да смо навикли на ишта другачије од нечега што је написао Душан Ковачевић.

СКОРО САСВИМ ОБИЧНА ПРИЧА - Нисам гледао, а и делује као нешто што ме апсолутно не би занимало, поготово са датом екипом глумаца. Заправо, ретко која успешна романтична комедија је и снимљена у целокупној нашој кинематографији, мислим да је последња "Ми нисмо анђели", а она има тридесет година. Можда и заборављам неку, али, у сваком случају, то није ова.

СЈАЈ У ОЧИМА - Готово апсолутно исто што сам написао горе важи и овде, с тим што бих можда дао овоме шансу пре горњег филма само због Срђана Карановића (који, са друге стране, од распада Југославије није снимио људски филм). На крају крајева, не знам. Делује негледљиво.

СИРОТИ МАЛИ ХРЧКИ 2010 - То је та прича Гордана Михића, али некако неприродно развучена на дугометражни филм са очигледним метафорама који не успева да удари ни изблиза јако као три пута краћи оригинал са Пепијем Лаковићем и Цицом Перовићем. Упркос добрим глумцима и Шијановој режији, некако немам утисак да постиже жељени резултат. Опет ми се више уклапа у ТВ драму, а можда је то само мој утисак. Треба и поново да погледам пре свега.

МАЛИ СВЕТ - Лош покушај иронично-гротескне комедије са неколико духовитих реплика. Гледао сам само једном и отад нисам имао жељу да га поновим, а мислим да је и лоше остарио.

2004. 

ПЉАЧКА ТРЕЋЕГ РАЈХА - Просто је занимљиво да један филм рађен по причи Љубе Мољца може да буде оволико лош и несмешан, али имајући у виду да га је режирао Шопола и да се, сем Драгана Николића, не може баш похвалити квалитетним глумцима, то и није толико немогуће. Чак ни интензивна пропаганда на таласу Зоне Замфирове није могла да му помогне, зато се потом брже-боље вратио Сремцу.

КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КЕНГУР - Ако не најбољи, сигурно један од најбољих филмова целог периода. Невероватан број успелих фора у јединици времена, одлазак "иза вица" да се спозна трагедија бесмисла живота тих младих људи коју се већина њих бесомучно батрга да прекине и претвори у нешто смислено. Заиста култно остварење и, оно што му је можда највећи комплимент, филм који је одлично остарио и делује подједнако свеже као и по настанку. Да не заборавим и малу лекцију из глуме великог Пере Краља који дође на пет минута и објасни све што је потребно. И данас га радо гледам.

ПАД У РАЈ - Блесављење Лазара Ристовског. Гледао сам га само једном и баш ми ништа није остало у сећању. Рекао бих да је у питању испразни покушај комедије са темом која је далеко од шаљиве и далеко од успешне у било ком смислу. Дефиниција филма за заборав, пошто сам га потпуно заборавио.

ЖИВОТ ЈЕ ЧУДО - Добра адаптација феноменалне песме "Забрањеног пушења" са култног албума "Ја нисам одавле". Међутим, чини ми се да је предугачко све то, заиграо се мало Куста у свом магичном реализму, а није баш у питању нешто што од њега нисмо већ видели. Добро је све то, поготово што нема превише простора за одређене глумце у филму, али могло је и концизније, па и јаче у одређеним деловима. Мада, да будем поштен, треба ми свеже гледање за бољу оцену.

МЕМО - Буквално први пут чујем за ово, а не делује ми као нешто око чега би требало журити.

ЈЕСЕН СТИЖЕ, ДУЊО МОЈА - Ево нечега што ме никад није занимало и увек сам снажно избегавао чак и да закачим на телевизији. Није био доста један него су морали да сниме и трилогију. Смрди на патетику која ме нимало не би интересовала, имајући све у виду.

СИВИ КАМИОН ЦРВЕНЕ БОЈЕ - Ово сам некад хватао на телевизији и било ми је смртно досадно и несмешно. Не знам како би било сада, бар десет година касније, али сумњам да би се нешто променило, нисам блажи у судовима него тада. Један у низу једва подношљивих наслова.

ПОЉУПЦИ - Ово нисам гледао, хватао сам неке делове на ТВ-у и било ми је ужасно, али можда се у неком периоду и жртвујем јер много волим Љубу Тадића и Тамару Милетић, али морају баш да се поклопе звезде за тако нешто, јавља ми се да се нисам преварио у ранијем суду.

ЖУРКА - Нисам гледао, делује ми да ме неће занимати. Сирота Соња се ту још увек нешто упињала да забележи покоју битну улогу у нашој кинематографији, мада се скоро потпуно преселила у Словенију. Има ту материјала, имајући у виду глумце, али сама чињеница да за овај филм готово нико и не зна говори доста. Ја засад знам само да постоји и довољно ми је.

ДИШИ ДУБОКО - Комплет ужас. Предвидиво од А до Ш, крш сценарио, глума, све. Нема ни неких жестоких сцена које би евентуално мало повадиле ствар. Драган Маринковић је заиста човек са једном од најужаснијих филмографија икад забележених на овим просторима, а то је изузетно тешко постићи, имајући у виду конкуренцију. Свака част, и то треба умети.

САН ЗИМСКЕ НОЋИ - Паскаљевић је овде затворио круг, мислим да нико пре њега није отишао толико далеко да користи заиста аутистичну децу, а тешко да ће се ико усудити и после. Експлоатисати болесну децу у какву год сврху у ситуацији кад она не схватају да их користе је вероватно нешто најгнусније што је ико урадио за потребе неког филма. Чињеница да је добио и неке награде везане за хуманост или нешто слично само повећавају гротескност ситуације.

ДА НИЈЕ ЉУБАВИ НЕ БИ СВИТА БИЛО - Lost me at hello. Апсолутно немам намеру да гледам било шта што се овако зове. Видим да је нека српско-мађарска продукција у питању.

2005.

МИ НИСМО АНЂЕЛИ 2 - У непотребном наставку снимљеном само да би се узеле паре не функционише ништа. Осим што је бледа копија америчког филма са, чини ми се, Билијем Кристалом (заборавио сам, а није ни важно), он не успева да буде релевантан ни на једном нивоу, већ мора да користи кинеске рециклаже фора из првог дела да би бар некако покушао да буде смешан. Боли ме што морам да кажем да сам се једини пут у филму насмејао на баш простачки фазон, али тако је то кад он није требало ни да постоји.

БУЂЕЊЕ ИЗ МРТВИХ - Ставио сам га на кавер за ову годину само зато што не постоји ништа боље, у питању је класично Мишино серендање и потрага његовог јунака за смислом којег нема. Има пар јаких дијалога са мајстором Љубом Тадићем у последњој великој улози, остало је све смртна досада. Можда би ми сад у овим годинама био ближи, али нешто сумњам у то, а нешто ми се и не проверава.

ЈУГ ЈУГОИСТОК - Нисам гледао, ово је ако се не варам опет Соња и овај пут њена нестала ћерка. Милутин Петровић ми баш, баш не улива поверење, видећемо, можда и погледам.

БАЛКАНСКА БРАЋА - Замешатељства колекције апатрида из екс Југославије у некаквом париском подруму где светшопују кројећи џинс и шверцујући дрогу. Нисам много тога запамтио пошто сам гледао на неком грдном снимку непосредно по изласку, али у питању је у најбољем случају осредњи филм и немам баш жељу да га поновим, чини ми се да му риплеј велју није баш репрезентативан, благо речено. Али, ко зна, можда се и пријатно изненадим, видећемо.

ЗВЕЗДЕ ЉУБАВИ - Толики треш да се мора једанпут погледати. Не знам да ли покушава да буде озбиљан или не, у сваком случају се не сме пропустити. Жртвујте сат и по и откријте шта је снимано и на шта су трошене паре. У најкраћем, сироти Гага Николић обучава групу маргиналаца да постану велики заводници, а у њој су - замислите - брат Жељка Јоксимовића и Милан Калинић. Па се дешавају неке романсе, па их јуре неки криминалци, лудница општа. Док гледате, све време осећате одумирање нервних ћелија, али вреди. Инсистирам да ово гледате потпуно трезни да бисте на крају били потпуно свесни чему сте сведочили. Нећете веровати.

ФЛЕРТ - Хорор романтична комедија са четири режисера, четири одвојене приче, сангвиник, колерик, флегматик и кога боли уво, глупо је баш како и звучи, можда још и горе. Страшно.

ПОТЕРА ЗА СРЕЋКОМ - Тежак ужас. Не знам на којим је Милинковић дрогама, али под хитно мора да се сабере, од "Мртвог ладног" не зна где удара. За човека који воли да се размеће знањем и интелектуалним капацитетима, снима фрапантно лоше филмове, а сад чујем да се уплео и у наставак "Сложне браће". Све боље од бољег, нема шта.

ИВКОВА СЛАВА - Покушај шибања мртвог коња са Сремцем, али сем Цвије ниједан глумац није физички погођен, а Цвија чак и овде глумата Миле Транзиција стајл, тако да оно. Без везе. Још је заживела и нумера Жекса Јоксимовића, тако да је почињена дупла штета. Мада, гледао сам га само једном, за разлику од "Зоне Замфирове", па ми и није остао баш толико горак укус. Али, све у свему, заиста јако лоше. Није ово ни близу адаптације какву Сремац заслужује.

2006.

КРОЈАЧЕВА ТАЈНА - Сва је прилика да је ово најгори филм од свих које овде представљам. Знајући који су све наслови у игри, то је заиста фасцинантно. Покушаји да се објасни било шта у вези са овим филмом су узалудни, једноставно га морате видети да би се уверили колико је лош. Са друге стране, не би ми пало на памет да га препоручим ни као забаву, јер је у питању буквално филм који не говори ни о чему и не служи ничему. Да питате Шушљика, Ристовског, Вицковићку или Мићановића који је мој овај филм и у чему су то учествовали, верујем да не би знали да вам одговоре. Још је трагичније што је у питању последњи филм Љубе Тадића, ако се не варам. Просто је штета што је такав маг отишао са овом абоминацијом као последњим филмом у резимеу. Нема адекватне речи да дочара колико је лош.

АПОРИА - Ово је исто, судећи по свему, неки тежак треш. Нисам гледао, заправо би ме интересовало да једном видим Марка Баћовића у некој меснатој улози, али ипак не толико да бих се озбиљно посветио гледању овог филма. Звучи сувише незанимљиво и непотребно за тако нешто.

КАРАУЛА - Опет ти зли Срби. Шта знам, мислим да није најбоље остарио, много ми се више свидео први пут него сваки следећи, мада свакако има шта да се види и свакако је најбољи филм године, иако то у овој конкуренцији и није претешко. Добро је одглумљен и има добре форе, али све ми је то сувише површински, прволопташки некако. А можда превише и учитавам, не знам. У сваком случају, добар за до два гледања, мислим да после тога већ прилично ветри. Ипак, свака част, није лако бити најбољи ни у свом селу, а камоли у целој држави, мада је ово копродукција.

УСЛОВНА СЛОБОДА - Катастрофа и грозота. Само сам почео ово да гледам, али чини ми се да га не воле ни они који су га снимили. Штета што је Лане играо главну улогу у овако досадном филму. Јесте он касније почео да претерује и са Шојићем и није баш правио паметне изборе генерално, али ово је баш жешћа смарачина и један од ретких филмова које сам прекинуо.

СИНОВЦИ - Најбоља ствар у овоме је што Пера Краљ најзад глуми главну улогу. Интересантна је идеја, има неколико добрих и потресних сцена, али се Синиша Ковачевић ипак заиграо и снимио предугачак филм са превише псовања, а премало поенте у другом делу. Миодраг Кривокапић неподношљиво урла (знам да његов лик и треба то да ради, али превише је то за мене), а наравно да Вук Костић и овде успева да буде дрвен и иритантан јер то не мора ни да глуми. Калина је такође прилично лоша глумица. Ракочевић је солидан, у ово време сам мислио да ће од њега бити нешто док и он није почео увек и свуда да буде углавном исти. Све у свему, много је Синиша хтео и започео, види се да је озбиљно приступио овоме, намакао је и неке паре у то време, али слабо шта је успео да оствари, а чињеница да се данас овог филма људи једва и сећају му не иде баш у прилог. Мада је он у једном интервјуу рекао да је ово један од оних филмова који ће, као и толики класици пре њега, тек временом добити третман какав заслужује. Нешто сумњам да ће икад дочекати третман који он има на уму, али видећемо. У сваком случају, ја сам га погледао са занимањем, пре свега због Пере и да видим где ће отићи добра идеја. Али...

ШЕЈТАНОВ РАТНИК - Апсолутно презирем све што Стева Филиповић јесте и све што ради, међутим морам признати да ми је ово у то време деловало доста занимљиво. Наравно, након што сам престао да се смејем кад су ми они који су гледали пре мене рекли да је у средишту приче некаква зла књига. Које год проблеме да има, а има их много, види се да је у питању младалачки пројекат пун ентузијазма у који је уложен труд и вера. Како год да је на крају испало, а није толико лоше, то се мора поздравити. Тако да је ово свакако најподношљивији његов филм.

СУТРА УЈУТРУ - Оно што сам рекао за Олега Новковића и Милену Марковић важи и овде. Као нека прича, као неке контемплације, као нека дубина, као нека глума, као неки филм. Као какао. Фасцинантно испразан материјал. Заиста ми није јасно чиме су приволели неке од добрих глумаца да се појаве, мора да су хонорари били врхунски, то је једино објашњење. 

СЕДАМ И ПО - Има мање и више упечатљивих и занимљивих прича. Све у свему, не могу рећи да је лош филм, ОК је све то, наравно, зависи од личних преференција шта ће коме више лећи. Само га не треба схватати сувише озбиљно, то је кључно. Ни близу нпр. Кенгуру, али није лоше.

ОПТИМИСТИ - Паске и Зола се замајавају. Поново има мање или више упечатљивих прича, али све је то слабо, неодлучно и никакво, баш жали Боже откључаних европских фондова за ово. 

МИ НИСМО АНЂЕЛИ 3: РОКЕНРОЛ УЗВРАЋА УДАРАЦ - Не знам завређује ли коментар. Коља Пејаковић се блесави, Цвија се нешто батрга и крешти, а поента свега...не бих знао. Но, добро, постоје и непотребнији филмови од овог. Дефинитивно није ни најгори који смо снимили.

СТВАР СРЦА - Режирао Мика Алексић док још није био проказан. Ни мртав ово не бих гледао, не због њега, него због радње, глумаца и свега осталог. Хватао сам парчиће на ТВ-у и доста је.

ГУЧА - Нисам гледао и не делује ми обећавајуће - штавише, делује прилично ужасно.

2007.

ХАМЛЕТ - Цигански Хамлет смештен у картон насеље. Ово ме не би занимало ни на нивоу пародије, али Игор Ђорђевић и Пера Божовић су буквално једини глумци који можда за ово могу да ме заинтересују, тако да ћемо видети. Вероватно је срање, али постоји неколико процената шансе да има нешто.

ЦРНИ ГРУЈА И КАМЕН МУДРОСТИ - Језда ме у овој улози никад није занимао, па никад нисам гледао ни серију ни дугометражни филм. Можда некад у часовима тешке доколице и покушам да га погледам, али засад без журбе.

КЛОПКА - Филм пун проблема, као и сви филмови Срдана Голубовића, доста пластичан, готово чиста холивудска копија и прилично предвидив сценарио. Ипак, има довољно квалитета да се избори за најбољи филм године у постојећој конкуренцији. Дакако, Глоговац носи све на леђима, од осталих се једино Аница Добра нешто труди. Мики Манојловић је неинспиративан негативац, нисам то очекивао.

КОЊИ ВРАНИ - Исто што сам рекао за први део трилогије.

ДВА - Пуриша фантазира под старе дане. Фантазирао је и пре, али опет сам хватао комадиће на ТВ-у и ово ми делује апсолутно негледљиво. Нажалост, ови наслови ми изгледају као почетак губитка интересовања за наше филмове генерално, али да не трчим пред руду, мислим да сам гледао довољно за коментар.

ЗАВЕТ - Ово је потпуно лудачка Кустина комедија и гледао сам је по изласку са неким очајним снимком, буквално све чега се сећам је добра музика, помисли да је "добра ова мала" и неке две-три ситуације које су ми биле смешне, од тога једна са Микијем и ћурком. Зрело је за обнављање, сигуран сам да није у питању велики филм, далеко од тога, али мислим да и не покушава да буде и свакако не мислим ништа лоше о њему, што је на сушу коју сам овде приказао свакако одлична ствар. Бар док га не погледам поново, ако се испостави да је ужасан, свакако ћу апдејтовати ово.

ОДБАЧЕН - Опет Мишино досадно мрсомуђење, оно што је започео са Ацом Берчеком завршава са Цвелетом, с тим што су ови први филмови значајно бољи. Искрено, ово ми је битније са становишта једног од последњих појављивања Снежане Никшић и Љиљане Међеши него као било шта друго. Опет, можда би требало да га гледам да бих могао то да кажем. Мада, пошто је то једино што нисам гледао, не рачунајући "Жмурке", можда тако треба и да остане.

ХАДЕРСФИЛД - Тврдо сам се размишљао да ово ставим на прво место за ову годину и једини разлог због чега нисам је што је Глоговчева чувена рола толико упечатљивија од свега осталог да је велико питање какав би филм био да он није толико разбио. Неко ће са правом рећи да нема смисла нагађати, јер је филм такав какав је, али ето. Филм је свакако и иначе солидан, Шушљик је рођен за улоге безличних, а јако иритантних типова, Тале је у последњим годинама глумио свој живот углавном пијући и псујући тако да је исто био одличан, добра је и Сека Саблић као мајка Хитлер које, чини ми се, у причи ни нема, а и камео Микија Манојловића је супер. Е, сад, велики део приче заузимају и Ћетко и Кецојевић који ништа посебно нису урадили, Сузана је без везе, али кажем, немогуће је посматрати филм без славопојки о Небојши Глоговцу и практично било шта сем њега узети за озбиљно, ако то уопште има смисла овако написано.

ПЕШЧАНИК - Филм на мађарском језику. Нисам гледао.

С.О.С. - СПАСИТЕ НАШЕ ДУШЕ - Шијанов филм је апсолутно недоступан, нека је врста реликвије и раритета, па ми је само стога занимљив и волео бих да га погледам. Чуо сам од неких који су успели да га погледају у биоскопу да је веома лош. Последњи сам који обраћа пажњу на ИМДБ оцену, али и она некад може нешто да говори, а чини ми се да је овај пут тако.

ПРОМЕНИ МЕ - Београдски зубар кога игра Мима Караџић пролази кроз кризу средњих година. Што би се рекло, толико се спремио за улогу да из ње није изашао ево има петнаест година. Буквално нема шансе да се икада наканим да то гледам. Окупација малих екрана од стране њега, његовог брата, Стевана Копривице и клана њихових глумаца предвођених Андријом Милошевићем је један од највећих злочина без казне који је задесио нашу кинематографију, а нема их мало. Што је најгоре, још траје и нема назнака да ће ускоро престати.

АГИ И ЕМА - Милутин Петровић ме, како рекох, не занима, али можда погледам због последње велике улоге на филму Милене Дравић у некој ситуацији кад ми треба нека лаганија прича.

ПРИНЦ ОД ПАПИРА - Видим да су исти клинци као и у претходном филму и рекао бих да важи исто што и за њега. Можда мало пожурим са овим јер брат Шепетковски игра већу улогу.

ЧЕТВРТИ ЧОВЕК - Негде у овоме се крије прича са потенцијалом, иако је хиљаду пута виђена. Нажалост, све се одвија по принципу безумне Б акције и онда нема никакве суштине, дубине нити било чега другог. Далеко од тога да имам нешто против Б акција, али не бих рекао да су претензије овог филма такве, а не мили ми се Никола Којо у улози Долфа Лундгрена. Све је сувише једноставно и лако, све се одвија прилично незанимљиво и све је некако преочигледно.

2008.

ЧАРЛСТОН ЗА ОГЊЕНКУ - "Радопоље" Столета Јанковића враћено у Први светски рат. Заправо сам прилично задовољан због чињенице да је покушано нешто заиста другачије, скупо, бомбастично, веће од живота. Нажалост, због танког сценарија и не превише промишљених ликова, те претеривања са специјалним ефектима и очигледног "стила изнад супстанце", филм пропушта масу шанси да буде много ефектнији и изузетнији него што заиста јесте. Очигледно има високе амбиције, са продуцентом у иностранству Ликом Бесоном и композитором Шигеруом Умебајашијем, али коље га све наведено, плус некако одједном прелази у трагедију без да гледаоца на то адекватно припреми. Не треба ни да напомињем да имам проблем и са Стефаном Капичићем, па и са Катарином Радивојевић. Ипак, уз све наведено, поштујем покушај и то је и те како довољно за најбољи филм године, а обожавам и Оливеру Катарину, иако ова феноменална дива није имала шансу да се њен лик икако истакне. Ипак, и појављивање је довољно после двадесет година, као и песма у филму. За текст сам га погледао први пут и мило ми је.

ЉУБАВ И ДРУГИ ЗЛОЧИНИ - Невероватно глуп, неизрециво досадан и језиво иритантан филм, толико лош на свим замисливим пољима да ме заиста мрзи да нешто ту надугачко и нашироко објашњавам, бедан у покушајима да делује дубоко и ангажовано, очајно написан и одглумљен, са сценариом недостојним средњошколске драмске секције. Знате оно кад се у филму нешто наизглед небитно деси, па ви од тог тренутка тачно знате како ће све надаље да се одвија до последњег детаља? Ова грозота има бар два до три таква момента. Немам речи, заиста, гнусно.

МИЛОШ БРАНКОВИЋ - Филм који је написао неки бесни средњошколац и то на почетку школе, ја за ово немам друго објашњење. Заиста је занимљиво на шта су све даване паре у овом периоду.

НА ЛЕПОМ ПЛАВОМ ДУНАВУ - Крстарење Дунавом и десетак људи из исто толико земаља са својим причама, страстима, мрачним поривима, итд. Исток и запад се сударају, али све је то толико несуптилно, хаотично, грозно одглумљено и некако на силу трагично да до краја испада малтене пародично. Заиста сам згрожен на шта је спао Дарко Бајић од некада поштованог редитеља (ја никада нисам лучио сокове на "Црног бомбардера", али јесам на "Сиви дом" и "Заборављене", па и "Балканска правила" нису толико лоша, уз све проблеме). Ово је ниво ових наших садашњих миљеника фестивала и редитеља антисрпских филмова који добијају награде у иностранству, толико све ово звучи и изгледа танко и нападно да немам речи.

ЧИТУЉА ЗА ЕСКОБАРА - Рекао сам већ шта сам имао о Милинковићу. Зашто је ово снимљено? Једина добра реченица је дело Николе Симића "Борко, сине, ништа се ниси променио".

БИРО ЗА ИЗГУБЉЕНЕ СТВАРИ - Још један безличан филм о тзв. изгубљеној генерацији. Бата Прелић бије у празно, страшно досадан и чак занимљиво небитан филм. "Полтрон" је и даље најбоље што је урадио, а не знам да ли ће се више икад враћати играном филму.

БЛЕДИ МЕСЕЦ - Не.

ТУРНЕЈА - Умјетнос' ће спасити свет. Јадни, наивни глумци. Горан Марковић ми је у младости био омиљени редитељ, а временом се претворио у испушену муштиклу која троши стране паре да пљује по свом народу и снима неке као супер дубокомислене филмове. Трагично је за човека од сада већ 75 година што ће довека бити заглављен у шездесет осмој, али шта је ту је. Не бих анализирао дубље, заиста нема потребе. Да не чуше војници ватрену изведбу Јелене Тројанске ништа од наших глумаца не би остало. Да су људи бар знали, да организују представе кад треба.

2009. 

ДРУГ ЦРНИ У НОБУ - Покушао сам пет минута, није могло.

ЗОНА МРТВИХ - Мислим да је оригинални наслов заправо на енглеском, али није ни битно, свеједно је ужасно лош филм. Има неколико ненамерно смешних момената, а они који треба да буду намерно смешни, то, је ли, нису. Кен Фори је добар, мученик ради са оним што има, али је филм леш, што би рекли Врањанци, и то леш коме су зомбији појели мозак. Баш трагично спрцан потенцијал на свим пољима.

ЖИВОТ И СМРТ ПОРНО БАНДЕ - Ево још нечега што сам дуго одлагао, могу на моју срећу да кажем, без икаквог разлога. Нисам могао да верујем шта гледам. Фасциниран сам да заправо постоји филм који постпетооктобарску Србију не третира као земљу окупану Сунцем и пуну наде у долазећи просперитет. Било је много филмова који су против различитих режима, али мислио сам да ћу отићи на онај свет без да видим неки који без улепшавања проговара о "земљи у транзицији, рају за стране инвеститоре, државу ослобођену стега ретроградних деведесетих". Не кажем, можда постоји и још неки који нисам гледао (јављају ми се један или два као могућност), али ово је први и једини играни филм који сам видео и који без увијања и улепшавања говори о транзиционој Србији из тог периода. Има филм својих проблема и пар ствари ми не пије воду, али све у свему, заиста незаборавно искуство када се зађе иза првобитног шока и крволиптања кога, да одмах упозорим, нема мало. Невероватна мешавина правог хорора, са драмом, трагедијом и хумором. Неке сцене су толико ишчашене у својој генијалној гротескности да их се ни Дејвид Линч не би постидео, без претеривања. Употреба песама "Узми велики ексер" и "Додирни ми колена" је за посебну причу. Веома искрен, бруталан и потресан филм, аутору се не свиђа шта види и без зазора и задршке проговара о томе. Уз све мане, рекао бих један од најбољих филмова у овом периоду. Био сам потпуно неприпремљен да будем скоро па одушевљен, али управо се то десило. Са пажњом ћу испратити следећи Ђорђевићев филм.

ТАМО И ОВДЕ - Нисам гледао и не вуче ме, у принципу бежим од те екипе као ђаво од крста. Видећемо, можда некад и погледам, чисто ради објективности, али засад заиста немам жељу.

СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ УБИВА АЖДАХУ - Тресла се гора, али се, нажалост, родио миш. Најскупљи српски филм је веома млитава адаптација култне драме Душана Ковачевића, сценарио је проблематичан, глумци су веома лоши, и жао ми је што звезда тњитера Срки није нашао заједнички језик са Серјожом звездом политике, јер, шта год ја мислио о њему, за несрећног Милутина Милошевића (кога, успут, синхронизује врли кладионичар, хећим Мустафа) буквално Џек Николсон. Наташа Јањић је најмањи проблем у целој причи, урадила је све што је могла, али тај клишеирани сценарио, испразни морализам и уопште све што је красило све филмове пропалог Сркија од "Лепих села" па наовамо. Неколико финих улога, укључујући и (наравно) Бору Тодоровића, заједно са урлатором Лечићем (малтене преписан чувени говор Луке Ђурашковића), али ништа посебно није могло да се исцеди из овога. Жали Боже пет милиона.

БЕОГРАДСКИ ФАНТОМ - Опет Милутин Милошевић. Баш су покушавали на силу да га прогурају тих година, али ништа није успело. Ово можда и има неку поенту, али генерално нисам фан играно-документарних ствари, увек ми је то био "оће каки-неће каки" тип форме. У сваком случају, можда и погледам, али не журим, углавном због бескрвног Милошевића.

РАЊЕНИ ОРАО - КОЛИКО ИХ ЈЕ БИЛО?!!! Не могу више о овоме да пишем ни кроз спрдњу.

ОБИЧНИ ЉУДИ - Антисрпски памфлет Владимира Перишића који немам снаге овде да размонтиравам, морао бих поново да га погледам, а то је више него што сам спреман да поднесем. Ужас и смеће од филма, да му је каријера остала на ваћарењу женских у "Великој фрци" било би кудикамо боље, овако је само плаћеничко говедо које се жестоко нафатирало.

ЈЕСЕН У МОЈОЈ УЛИЦИ - Нисам гледао, једва сам по називу знао и да постоји. Видећемо.

ХИТНА ПОМОЋ - Овај филм је чекао на појављивање добрих 5-6 година од снимања, тако да сам у међувремену потпуно изгубио вољу да га видим. Чини ми се да ништа и не пропуштам.

ЧЕКАЈ МЕ, ЈА СИГУРНО НЕЋУ ДОЋИ - Класична Момчиловићева прича о мноштву ликова који су некако повезани и који углавном наричу над својом тужном судбином. Кичић глуми углавном исто као и увек, с тим што овде пар пута свесно иде ка самопародији, што узрокује пар смешних ситуација, а ту је и наравно чувени монолог Пере Божовића. Филм као целина је прилично слаб, али постоје неке сцене, као поменуте, које донекле ваде ствар, али премало је то.

ЂАВОЉА ВАРОШ - Ово је збрзани филм који опет као хоће да приказује неку друштвену стварност или шта већ, али има толико ВТФ момената да је немогуће схватити га сасвим озбиљно. Ово је сценарио за неку црну комедију усред уобичајеног озбиљног арт филма. На ово се мора реаговати оном класичном "Ја знам да смо ми овакви и онакви, али ови га претераше". Екстра је гледати ово из разлога што вероватно нећете никад моћи да погодите шта је следеће што ће се десити. Свакако не бих могао да га назовем незанимљивим филмом, е сад што није ништа што је требало да буде и што углавном изазива смех и кад не треба, то је друга прича.

СРЦЕ ЈЕ МУДРИХ У КУЋИ ЖАЛОСТИ - Какав наслов. Синопсис каже надреална сатира о студенту филозофије који почиње да ради као гробар док пати од егзистенцијалне кризе. Ово би можда могло да ме заинтересује на истом нивоу као и "Ђавоља варош", али је наслов толико идиотски да ме просто мрзи да почињем да га гледам, а камоли нешто друго. Не могу, и не само због наслова, него ми просто смрди на неко дилетантско паламуђење које није ни забавно.

МЕДЕНИ МЕСЕЦ - Покушао сам, али нисам издржао. А Паскаљевић је некад био кул тип.

БЕСА - На страну што ми измиче поента, филм ми је био толико досадан да сам га једва одгледао. Ђиђа Карановић се баш офуцао, тешка ситуација за њега. Ни добри глумци попут Микија и Дугалића не успевају да поваде ово, сценарио је толико танак да боде очи као слаб на најповршинскијем могућем нивоу. Буквално ми није јасно за чије бабе здравље је ово снимљено.

СЕЛО ГОРИ...И ТАКО - Материјал је снимљен од треће сезоне, а мислим да је то последња коју сам гледао, тако да је могуће да сам и овај филм закачио. Све што сам имао да кажем на тему серије, рекао сам, могла је да буде нека врста пријатног освежења да је остала на прве четири епизоде са делукс нужником, покојним Жотом и његовом свастиком, оног тренутка кад се Смрадош помамио на паре и почео да зауставља возеве погледем, лечи рак, обара рекорде по броју епизода и шта ти ја знам, све је било осуђено на пропаст, па је тако и овај филм потпуно непотребан и може задовољити само најтврђе фанове серије. 

2010.

ФЛЕШБЕК - Већ виђен филм по принципу "Шта све може да пође наопако у животу једног човека", али није испало нарочито успешно. Занимљива екипа глумаца, Владица Милосављевић у већој улози после баш доста година, прерано преминула Ирена Мичијевић-Родић, те вечити епизодиста Душко Премовић у главној улози. Ипак, недовољно за нешто опипљивије, нажалост.

СРПСКИ ФИЛМ - Знам да ми је то велики минус, али још га нисам гледао. Била је никад виђена поларизација код публике у време изласка, а ја такве филмове волим да сачекам и погледам кад се слегне прашина, само што се око овога све одавно слегло, а ја још не седох. Знам отприлике шта се може очекивати, али намерно још увек нисам прочитао никакве критичке приказе нити објашњења која се могу наћи, рекао бих да мишљења, исто као и код публике, много варирају. Вероватно је то и очекивано код тако контроверзног филма, видео сам да је код нас дебело попљуван а у иностранству хваљен, видећемо кад коначно будем сео и одгледао га како ће лећи.

КАО РАНИ МРАЗ - Ако постоји нешто што никад у животу ни по цену истог нећу гледати, то је ово. Друг Пи Џи се креативно размимоишао са Смокијем па је направио своју верзију, али је по свој прилици по завршеном послу ипак увидео горку истину, или му је то рекла гледаност његовог филма, тачније недостатак исте, пошто је после дељен "одабраној клијентели" уз његове књиге. Човек је постао Бјела много пре Бјеле у заштити од пиратерије, с тим што је отишао толико далеко да је са свима ушао у спорове, те је тај филм вероватно и буквално остао закључан у породичном сефу, без могућности да га ико икад види сем тих који су тада ишли у биоскопе. Ако мене питате, то што је поштедео народ својих идиотарија у трајању од безмало три пуна сата је најбоља ствар коју је икад у животу урадио. И његови необожаваоци му бар то морају признати, као што ја то сада радим. Готово сам сигуран да бих био спреман на свакакве издаје и радио ствари које су ми потпуно незамисливе када би ми неко, у циљу да ме натера да проговорим, пустио овај филм. Све бих признао да се од тога одбраним, тако да хвала за забрану.

ПЛАВИ ВОЗ - Гледао сам делове овога и нису ме убедили да га треба оверити целог. Можда се и зезнем, али стварно ми не делује као ништа специјално занимљиво. 

НЕКЕ ДРУГЕ ПРИЧЕ - Пет прича из разних крајева везаних за материнство и трудноћу. Гледао сам то, али не сећам се никаквих посебних детаља, има више и мање занимљивих деоница, све у свему, просек и ништа више од тога. Види се да је амбициозно, али је само делимично успешно.

ЖЕНА СА СЛОМЉЕНИМ НОСЕМ - Досадно до бола. Глоговац се, сиромах, нешто батрга, али у принципу је у питању филм без неке велике поенте и са много ликова за које човека апсолутно није брига ни толико да види како ће се ова крајње незанимљива прича разрешити. Баш лоше.

МОТЕЛ НАНА - Испровоцирани наставник историје ошамари надобудног клинца и пребаце га у неку припиздину, а на путу тамо упозна жену са прошлошћу обећану старијем чоеку и креће каламбур. Ја волим Николину због позоришта и неколико лепих ТВ улога, а не мрзим ни Мићка ни Зијаха ни Кољу, али нису могли ово да изваде, јер, као и сви слаби филмови, много пати на сценаристичком плану. Све је килаво, никакво, очекивано, незанимљиво и већим делом бедасто.

ТИЛВА РОШ - Чуо сам да је добар и један је од првих на листи од домаћих филмова. Ако ништа друго, бар је аутентично провинцијски и појављују се људи из Бора. Видећемо да ли му је тај натурализам донео нешто добро. Допунићу ако ми се баш доста свиди оно што видим.

БЕЛИ, БЕЛИ СВЕТ - Олег и Милена сад снимају грчку трагедију у стиху. Немојте, људи, ко Бога вас молим. Јединствено безвезан филм са певањем и плакањем баш по њиховој мери. Модерни смо, паметни смо, надарени смо, није нам доста све остало, па ћемо сад грчку трагедију у стиху. Један од одурнијих филмова које сам имао несрећу да погледам. Ово двоје заиста сваким новим филмом све више доминирају, а после овога је, ако се не варам, дошла "Отаџбина", која је најгора од свега (биће више речи у наредном делу текста). Убрзо долази и филм "Жив човек". Могу само да замислим како је кад ово двоје снимају нешто што би требало да буде комедија.

МА, НИЈЕ ОН ТАКАВ - Бјела у улози некаквог шмекера у стилу Боба који средовечне и маторе богаташице лишава значајних свота новца. Кад бих могао да поверујем у њега као неког озбиљног, серијског заводника, ово би ме можда и заинтересовало, међутим, тешко.

ШИШАЊЕ - Рекао сам већ шта сам имао о Стеви, знамо за кога ради и шта има да каже, кад би бар то умео да каже на занимљив начин, можда би нешто и могло да се извуче из овога, али...

МОНТЕВИДЕО, БОГ ТЕ ВИДЕО - Нисам гледао филм, али сам гледао више исцепканих делова серије да могу да донесем некакав закључак. Лепа, шарена бајка која нема везе са историјом и не треба је озбиљно схватити, а пласирала је неколико нових глумаца који сада искачу из свачијих фрижидера. Суви просек и то је то, а никако нешто епохално како су многи желели да представе. Шећерлема на коју не треба трошити ни тастатуру, а богами ни много времена. Други део је сниман у Параћину, па су ми много занимљивије биле приче очевидаца и статиста са снимања.

                                                                       ***

То је то за први део. Желео сам све одједном, али је ипак превише око 350 филмова, па ће бити у два дела по око 170. Жао ми је што у последње две-три године доста тога нисам гледао, па су оцене непотпуне. Примећује се и да нема најбољег филма за последњу годину јер заиста ниједан није то завредео, видећемо може ли се ишта пробрати од остатка који треба да одгледам. Нажалост, мислим да ће се још чешће понављати ситуација да много тога нисам гледао у другој деценији овог века. По насловима које летимично прођох и којих се присетих, рекао бих да је ситуација што се тиче квалитетних наслова у том периоду још кукавнија и просто не знам шта да кажем кад су у питању одређени филмови из наредних десет година. Али, шта год то било, рећи ћу то у следећем тексту на ову тему. До тада, до читања, уз захвалност свима који су издржали.