Много пута сам писао о томе у коликом је чабру холивудски филм двадесет првог века. С времена на време се може изронити који бисер сходно закону великих бројева, али катастрофалан утицај квази-политичке коректности и "нова нормалност" у којој живимо су убили могућност масовне продукције озбиљних филмова и свели побољшања строго на технолошки ниво, па имамо филмове који изгледају све лепше, али су све испразнији. Серије су нека врста светла на крају тунела, те у новом веку постоји доста наслова којима вреди поклонити пажњу, озбиљно се ради на развоју ликова и самих прича те се могу добити вредни финални производи. Можда се нешто временом и упропасти, као "Игра престола" чија је последња трећина гора него што се ико усуђивао и да замисли, али махом су то макар солидне приче на којима раде озбиљни људи, тако да Холивуд може у извесној мери да се извади преко серија. Са друге стране, поједине европске и азијске кинематографије су данас живље него икад и не показују знакове посустајања. И поред моје неподељене наклоности ка класицима, треба признати да онај ко жели да гледа нове филмове, упркос стравичном упливу римејкова, рибутова, наставака, приквела, стрип адаптација и свега осталог, има шта да пробере ако мало загребе. Међутим, то ме је навело да размислим о ономе што смо ми урадили у датом периоду и прођем кроз филмове које смо снимили у последњих 20 година.
Пред двадесет и први век је код нас владала таква атмосфера да само треба спровести дуго очекиване промене па ће нам се отворити рајски вртови и процветаће цвеће и у наше предузеће у свим сферама, па и у културној. Отварање према свету, откључавање иностраних фондова и све остале фразе које не значе ништа су нас чекале иза угла, а знамо где се сада, двадесет година касније, налазимо. Текст ће покушати да објективно прође кроз наслове у свакој години и закључи има ли се шта пробрати код нас у том периоду. Кад се све сабере и одузме, намеће се утисак да смо се утопили у глобално сивило, али смо додали и сопствено црнило, нарочито последњих година када филмска продукција практично не постоји, али зато имамо стотинак нових серија. По томе смо решили да ископирамо Холивуд, али су те серије толико лоше да завређују посебан текст, па их овде нећу ни помињати. Такође се нећу освртати на подједнако кукавну комшијску филмску продукцију у којој се квалитетни филмови у последњих 20 година из свих република можда могу набројати на прсте једне руке (а можда их нема ни толико). Што кажу овдашњи млађани активисти, ајмо ми да погледамо у своје двориште и суочимо се са својим лошим филмовима. Стране фондове откључали јесмо, а шта смо снимили, то је заиста за причу. Питам се да ли бисмо овако прошли да смо покушавали да снимамо што неинвентивније и досадније филмове. Нешто сумњам у то.
2001.
НОРМАЛНИ ЉУДИ - Олег Новковић је ужасан. Осим бриљантне "Сложне браће" и "Кажи зашто ме остави" који није без својих проблема и патетичних момената, све остало што је снимио је тешко смеће. Не знам има ли то везе са браком са Миленом Марковић и њеним сценаријима, али сви филмови до једног одишу тешком патетиком, претенциозношћу и неком усиљеном ангажованошћу, а тотално су бескичмени, једва успевају да загребу по површини (ако и то) и фурају бесмислени наратив о "изгубљеној генерацији" до изнемоглости. "Нормални људи" су започели тај тренд и не могу довољно да препоручим да их заобиђете.
СЕЉАЦИ - Филм настао од серије. Апсолутна је катастрофа, али за разлику од многих, бар се не прави да је нешто што није. Не добацује далеко чак ни на нивоу треша, али може се испратити без укључивања мозга, губило се време и на горе ствари. Има сјајних глумаца, ако ништа друго.
НАТАША - Тешка катастрофа. Не знам на којој је хемији био Смоки тих година, јасно ми је да је изгубио сина, али ово је заиста испод сваке критике. Борис Миливојевић је најзанимљивији у улози трансвестита, остало готово да није вредно помена. Давор Јањић се нешто батрга, остали су дошли да покупе чекове и оду кући, и то је у реду. Баш је био агресиван маркетинг у вези са овим филмом, али сада је сасвим заслужено скрајнут, време му је показало колико заправо не ваља. Тијана Кондић је требало да буде свеже ново лице, али...
МУЊЕ - Сви живи су одлепили за овим филмом. Ја никад нисам био превелики обожавалац, али га никако не могу назвати лошим. У питању је, уз све своје мане, добар и занимљив филм и модерни "класик" урбане комедије. Свакако најбољи филм те године. Ипак, не треба му приписивати никаква митска својства, свакако није толико добар колико се прича, али је остао одјек. Маја Манџука и Милица Вујовић се срећом нису превише бавиле глумом након њега. Никола Ђуричко, нажалост, јесте, али што би се рекло, you win some, you lose some.
АПСОЛУТНИХ СТО - То што је филм много лош је опростиво, није ни први ни последњи, али не могу да му опростим што је створио Вука Костића оваквог какав јесте (из тог калупа је изашао само у "Малој ноћној музици"). Стога није само уништио сам себе, већ и готово све потоње филмове у којима се дотични појавио, а то је много штете за један филм од сат и по. Увек плус за Славка Лабовића, "Ајкулу" од Еле Би, а и Жика је добар у својој готово сталној роли пропалог наркомана, ту је у свом дворишту и затворених очију може да одради посао.
БУМЕРАНГ - Очајни покушај неке гротеске, сатире, шта ли. Чини ми се да су се сви скупили, лепо се изнапијали и импровизовали цео дијалог. Милена Дравић има чувени баба сера рент, али измиче ми поента свега, ако је уопште има. Можда и јесте поента да поенте нема. Гледао сам пре петнаестак година и било ми је непријатно, нисам осетио жељу за ревалоризацијом. Као некакво Кустуричино дете ометено у развоју, такав се утисак стиче док се гледа, бар се ја тако сећам.
ВИРТУЕЛНА СТВАРНОСТ - Некаква реимагинација "Пејзажа у магли", урбана тинејџерка из богате породице се навлачи на доп и оде маст у пропаст. Очекивао сам да ће бити боље одглумљен филм, ако ништа друго. Све у свему, врло лоше, не заслужује неки већи простор.
ОНА ВОЛИ ЗВЕЗДУ - Ја сам велики Звездин навијач и могу рећи да ме име и презиме обавезује да имам и веће знање о Звезди од просека. Практично не могу адекватно да дочарам колико ми је значајна као целокупни феномен. Ако ја, као такав, кажем да ме срамота постојања овог филма, онда вам је јасно колико је лош. Рекао бих најгори икад на тему, али појавио се "Артиљеро".
СВЕ ЈЕ ЗА ЉУДЕ - Нисам гледао, али, колико знам, исто има неке везе са "Сељацима". Тако да важи исто оно што сам већ рекао за њих.
2002.
РИНГЕРАЈА - Насмејао сам се једном или двапут, може се погледати без икаквих очекивања, али не успева да добаци далеко ни на једном нивоу. Што би рекао Војнов, јасно је зашто нико не зове Луткића и Јевтовића да глуме у филмовима. Заиста су отужни, не постоји блажа реч од те.
МАЛА НОЋНА МУЗИКА - Наравно да је у питању трешина пар екселанс, али толико је померена из лежишта да у неким расположењима зна да ми легне. То је ужасан филм који зна да је ужасан, толико да претерује у својој ужасности. Мислим да је свакако било добро зезање на сету и није лоше испало кад се све узме у обзир. Не може се баш гледати много пута, али једном за пустити мозак на отаву је ОК.
ЈЕДАН НА ЈЕДАН - Још једна зајебана прича из блокова. У неколико речи, заиста грозан филм.
МРТАВ ЛАДАН - Једини добар филм Милорада Милинковића Дебелог. Далеко је то од савршеног, али је успело остварење на више нивоа. Брдо култних цитата и сцена, Манда је невероватан, а и Жика, Језда и Никола Пејаковић су такође одлични. Да је ту био бољи главни глумац, а нарочито глумица, могло је да буде стварно феноменално, овако је само баш добро. Чујем да се спрема и наставак, нисам ни сумњао да ће се кад-тад полакомити и упропастити све.
ДРЖАВА МРТВИХ - Значајан историјски као последњи филм Живојина Павловића, али ништа посебно више од тога. Довршио га је Динко Туцаковић и има добрих елемената, али на крају крајева, није то ништа за памћење. У питању је адаптација дела Синише Ковачевића "Јанез" и од срца препоручујем позоришну представу са великаном Мргудом и Ружицом Сокић. Ово ипак не.
ЛАВИРИНТ - Прича са потенцијалом, али на крају крајева, све је испало танко. Добар повратак Маје Сабљић и добар је Цвеле као секташ. Све у свему, овај филм је доста лоше остарио, није ми био лош кад сам био млађи и имао мањи стаж, сад ми је баш много слаб и некако јефтин.
ЗОНА ЗАМФИРОВА - Филм ми се смучио и пре него што се појавио, зато што ниједан пре њега није имао такву рекламу. Шест месеци су га најављивали као да је, у најмању руку, Казабланка, бедевија Катарина Радивојевић Вивијен Ли, а Брандо...па, Брандо. Класична Шополина лимунадица која је упропастила сасвим пристојан литерарни предложак, невероватна "тресла се гора, родио се миш" прича. Можда би и могла да се нађе нека врлина (на пример, Рада Живковић) да маркетинг није тако агресиван, чак и сада смо принуђени да "уживамо" за сваки велики празник. Типичан пример лошег филма који је на силу претворен у модерни класик.
КОРДОН - Нисам гледао још од изласка, па не могу да дам објективну оцену. Тад ми је био ОК, али нисам нешто био преодушевљен, а тада сам још много волео Горана Марковића. Мораћу да погледам поново, али ми се чини да ће ми бити лошији него тада. Ипак, да не причам напамет.
2003.
011 БЕОГРАД - Нисам ово гледао. Требало би то да урадим, ако ништа друго, због Михајла Лађевца кога сам, после гледања пар представа истицао као млађег глумца који не добија прилику (ако не рачунамо рекламу за Дон кафе са папагајем). Сад је већ прошло доста отад и питање како бих се осећао, али остаје чињеница да би требало да га погледам.
ЈАГОДА У СУПЕРМАРКЕТУ - Безвезарија о бившем војнику који узима касирке за таоце након што му једна увреди бабу. Глупо је колико и звучи, без обзира на Данила Лазовића, Николу Симића и још неколико добрих глумаца.
ЛЕДИНА - Памтим ово од пре једно петнаестак година као релативно солидну драму, али, као и сви други Смокијеви филмови, пати од потпуног недостатка суптилности, те се трагичан крај телефонира још од прве трећине и нема емотивног ударца у стомак на који се очигледно иде. Ипак, морао бих да погледам поново за потпунији утисак.
ВОЛИМ ТЕ НАЈВИШЕ НА СВЕТУ - Изузетно лош и непотребно снимљен филм у коме Пеле неуобичајено не псује, смушен је и фин тип, Ана Софреновић је, уобичајено, икебана, а Тања Бошковић је, уобичајено за нови век, мама оштроконђа која не да деци да се осамостале. Такође, Мима Караџић има велику улогу што никад није пријатно. Могао је да буде, ако ништа друго, макар пријатан филм за погледати, да је сценарио нешто бољи и интелигентнији. Овако, не испуњава ни најниже критеријуме ни као разбибрига, а камоли нешто озбиљније и важније.
ПРОФЕСИОНАЛАЦ - Без икакве конкуренције најбољи филм ове године, колико и због квалитета приче, толико и због неквалитета конкуренције. Ја ипак морам рећи да ми је представа са Батом и Богданом доста боља, али то не значи да је филм лош, напротив, веома је добар. Поред свега, изродио је и неколико култних цитата који су се запатили у народу, мада није као да смо навикли на ишта другачије од нечега што је написао Душан Ковачевић.
СКОРО САСВИМ ОБИЧНА ПРИЧА - Нисам гледао, а и делује као нешто што ме апсолутно не би занимало, поготово са датом екипом глумаца. Заправо, ретко која успешна романтична комедија је и снимљена у целокупној нашој кинематографији, мислим да је последња "Ми нисмо анђели", а она има тридесет година. Можда и заборављам неку, али, у сваком случају, то није ова.
СЈАЈ У ОЧИМА - Готово апсолутно исто што сам написао горе важи и овде, с тим што бих можда дао овоме шансу пре горњег филма само због Срђана Карановића (који, са друге стране, од распада Југославије није снимио људски филм). На крају крајева, не знам. Делује негледљиво.
СИРОТИ МАЛИ ХРЧКИ 2010 - То је та прича Гордана Михића, али некако неприродно развучена на дугометражни филм са очигледним метафорама који не успева да удари ни изблиза јако као три пута краћи оригинал са Пепијем Лаковићем и Цицом Перовићем. Упркос добрим глумцима и Шијановој режији, некако немам утисак да постиже жељени резултат. Опет ми се више уклапа у ТВ драму, а можда је то само мој утисак. Треба и поново да погледам пре свега.
МАЛИ СВЕТ - Лош покушај иронично-гротескне комедије са неколико духовитих реплика. Гледао сам само једном и отад нисам имао жељу да га поновим, а мислим да је и лоше остарио.
2004.
КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КЕНГУР - Ако не најбољи, сигурно један од најбољих филмова целог периода. Невероватан број успелих фора у јединици времена, одлазак "иза вица" да се спозна трагедија бесмисла живота тих младих људи коју се већина њих бесомучно батрга да прекине и претвори у нешто смислено. Заиста култно остварење и, оно што му је можда највећи комплимент, филм који је одлично остарио и делује подједнако свеже као и по настанку. Да не заборавим и малу лекцију из глуме великог Пере Краља који дође на пет минута и објасни све што је потребно. И данас га радо гледам.
ПАД У РАЈ - Блесављење Лазара Ристовског. Гледао сам га само једном и баш ми ништа није остало у сећању. Рекао бих да је у питању испразни покушај комедије са темом која је далеко од шаљиве и далеко од успешне у било ком смислу. Дефиниција филма за заборав, пошто сам га потпуно заборавио.
ЖИВОТ ЈЕ ЧУДО - Добра адаптација феноменалне песме "Забрањеног пушења" са култног албума "Ја нисам одавле". Међутим, чини ми се да је предугачко све то, заиграо се мало Куста у свом магичном реализму, а није баш у питању нешто што од њега нисмо већ видели. Добро је све то, поготово што нема превише простора за одређене глумце у филму, али могло је и концизније, па и јаче у одређеним деловима. Мада, да будем поштен, треба ми свеже гледање за бољу оцену.
МЕМО - Буквално први пут чујем за ово, а не делује ми као нешто око чега би требало журити.
ЈЕСЕН СТИЖЕ, ДУЊО МОЈА - Ево нечега што ме никад није занимало и увек сам снажно избегавао чак и да закачим на телевизији. Није био доста један него су морали да сниме и трилогију. Смрди на патетику која ме нимало не би интересовала, имајући све у виду.
СИВИ КАМИОН ЦРВЕНЕ БОЈЕ - Ово сам некад хватао на телевизији и било ми је смртно досадно и несмешно. Не знам како би било сада, бар десет година касније, али сумњам да би се нешто променило, нисам блажи у судовима него тада. Један у низу једва подношљивих наслова.
ПОЉУПЦИ - Ово нисам гледао, хватао сам неке делове на ТВ-у и било ми је ужасно, али можда се у неком периоду и жртвујем јер много волим Љубу Тадића и Тамару Милетић, али морају баш да се поклопе звезде за тако нешто, јавља ми се да се нисам преварио у ранијем суду.
ЖУРКА - Нисам гледао, делује ми да ме неће занимати. Сирота Соња се ту још увек нешто упињала да забележи покоју битну улогу у нашој кинематографији, мада се скоро потпуно преселила у Словенију. Има ту материјала, имајући у виду глумце, али сама чињеница да за овај филм готово нико и не зна говори доста. Ја засад знам само да постоји и довољно ми је.
ДИШИ ДУБОКО - Комплет ужас. Предвидиво од А до Ш, крш сценарио, глума, све. Нема ни неких жестоких сцена које би евентуално мало повадиле ствар. Драган Маринковић је заиста човек са једном од најужаснијих филмографија икад забележених на овим просторима, а то је изузетно тешко постићи, имајући у виду конкуренцију. Свака част, и то треба умети.
САН ЗИМСКЕ НОЋИ - Паскаљевић је овде затворио круг, мислим да нико пре њега није отишао толико далеко да користи заиста аутистичну децу, а тешко да ће се ико усудити и после. Експлоатисати болесну децу у какву год сврху у ситуацији кад она не схватају да их користе је вероватно нешто најгнусније што је ико урадио за потребе неког филма. Чињеница да је добио и неке награде везане за хуманост или нешто слично само повећавају гротескност ситуације.
ДА НИЈЕ ЉУБАВИ НЕ БИ СВИТА БИЛО - Lost me at hello. Апсолутно немам намеру да гледам било шта што се овако зове. Видим да је нека српско-мађарска продукција у питању.
2005.
МИ НИСМО АНЂЕЛИ 2 - У непотребном наставку снимљеном само да би се узеле паре не функционише ништа. Осим што је бледа копија америчког филма са, чини ми се, Билијем Кристалом (заборавио сам, а није ни важно), он не успева да буде релевантан ни на једном нивоу, већ мора да користи кинеске рециклаже фора из првог дела да би бар некако покушао да буде смешан. Боли ме што морам да кажем да сам се једини пут у филму насмејао на баш простачки фазон, али тако је то кад он није требало ни да постоји.
БУЂЕЊЕ ИЗ МРТВИХ - Ставио сам га на кавер за ову годину само зато што не постоји ништа боље, у питању је класично Мишино серендање и потрага његовог јунака за смислом којег нема. Има пар јаких дијалога са мајстором Љубом Тадићем у последњој великој улози, остало је све смртна досада. Можда би ми сад у овим годинама био ближи, али нешто сумњам у то, а нешто ми се и не проверава.
ЈУГ ЈУГОИСТОК - Нисам гледао, ово је ако се не варам опет Соња и овај пут њена нестала ћерка. Милутин Петровић ми баш, баш не улива поверење, видећемо, можда и погледам.
БАЛКАНСКА БРАЋА - Замешатељства колекције апатрида из екс Југославије у некаквом париском подруму где светшопују кројећи џинс и шверцујући дрогу. Нисам много тога запамтио пошто сам гледао на неком грдном снимку непосредно по изласку, али у питању је у најбољем случају осредњи филм и немам баш жељу да га поновим, чини ми се да му риплеј велју није баш репрезентативан, благо речено. Али, ко зна, можда се и пријатно изненадим, видећемо.
ЗВЕЗДЕ ЉУБАВИ - Толики треш да се мора једанпут погледати. Не знам да ли покушава да буде озбиљан или не, у сваком случају се не сме пропустити. Жртвујте сат и по и откријте шта је снимано и на шта су трошене паре. У најкраћем, сироти Гага Николић обучава групу маргиналаца да постану велики заводници, а у њој су - замислите - брат Жељка Јоксимовића и Милан Калинић. Па се дешавају неке романсе, па их јуре неки криминалци, лудница општа. Док гледате, све време осећате одумирање нервних ћелија, али вреди. Инсистирам да ово гледате потпуно трезни да бисте на крају били потпуно свесни чему сте сведочили. Нећете веровати.
ФЛЕРТ - Хорор романтична комедија са четири режисера, четири одвојене приче, сангвиник, колерик, флегматик и кога боли уво, глупо је баш како и звучи, можда још и горе. Страшно.
ПОТЕРА ЗА СРЕЋКОМ - Тежак ужас. Не знам на којим је Милинковић дрогама, али под хитно мора да се сабере, од "Мртвог ладног" не зна где удара. За човека који воли да се размеће знањем и интелектуалним капацитетима, снима фрапантно лоше филмове, а сад чујем да се уплео и у наставак "Сложне браће". Све боље од бољег, нема шта.
ИВКОВА СЛАВА - Покушај шибања мртвог коња са Сремцем, али сем Цвије ниједан глумац није физички погођен, а Цвија чак и овде глумата Миле Транзиција стајл, тако да оно. Без везе. Још је заживела и нумера Жекса Јоксимовића, тако да је почињена дупла штета. Мада, гледао сам га само једном, за разлику од "Зоне Замфирове", па ми и није остао баш толико горак укус. Али, све у свему, заиста јако лоше. Није ово ни близу адаптације какву Сремац заслужује.
2006.
АПОРИА - Ово је исто, судећи по свему, неки тежак треш. Нисам гледао, заправо би ме интересовало да једном видим Марка Баћовића у некој меснатој улози, али ипак не толико да бих се озбиљно посветио гледању овог филма. Звучи сувише незанимљиво и непотребно за тако нешто.
КАРАУЛА - Опет ти зли Срби. Шта знам, мислим да није најбоље остарио, много ми се више свидео први пут него сваки следећи, мада свакако има шта да се види и свакако је најбољи филм године, иако то у овој конкуренцији и није претешко. Добро је одглумљен и има добре форе, али све ми је то сувише површински, прволопташки некако. А можда превише и учитавам, не знам. У сваком случају, добар за до два гледања, мислим да после тога већ прилично ветри. Ипак, свака част, није лако бити најбољи ни у свом селу, а камоли у целој држави, мада је ово копродукција.
УСЛОВНА СЛОБОДА - Катастрофа и грозота. Само сам почео ово да гледам, али чини ми се да га не воле ни они који су га снимили. Штета што је Лане играо главну улогу у овако досадном филму. Јесте он касније почео да претерује и са Шојићем и није баш правио паметне изборе генерално, али ово је баш жешћа смарачина и један од ретких филмова које сам прекинуо.
СИНОВЦИ - Најбоља ствар у овоме је што Пера Краљ најзад глуми главну улогу. Интересантна је идеја, има неколико добрих и потресних сцена, али се Синиша Ковачевић ипак заиграо и снимио предугачак филм са превише псовања, а премало поенте у другом делу. Миодраг Кривокапић неподношљиво урла (знам да његов лик и треба то да ради, али превише је то за мене), а наравно да Вук Костић и овде успева да буде дрвен и иритантан јер то не мора ни да глуми. Калина је такође прилично лоша глумица. Ракочевић је солидан, у ово време сам мислио да ће од њега бити нешто док и он није почео увек и свуда да буде углавном исти. Све у свему, много је Синиша хтео и започео, види се да је озбиљно приступио овоме, намакао је и неке паре у то време, али слабо шта је успео да оствари, а чињеница да се данас овог филма људи једва и сећају му не иде баш у прилог. Мада је он у једном интервјуу рекао да је ово један од оних филмова који ће, као и толики класици пре њега, тек временом добити третман какав заслужује. Нешто сумњам да ће икад дочекати третман који он има на уму, али видећемо. У сваком случају, ја сам га погледао са занимањем, пре свега због Пере и да видим где ће отићи добра идеја. Али...
ШЕЈТАНОВ РАТНИК - Апсолутно презирем све што Стева Филиповић јесте и све што ради, међутим морам признати да ми је ово у то време деловало доста занимљиво. Наравно, након што сам престао да се смејем кад су ми они који су гледали пре мене рекли да је у средишту приче некаква зла књига. Које год проблеме да има, а има их много, види се да је у питању младалачки пројекат пун ентузијазма у који је уложен труд и вера. Како год да је на крају испало, а није толико лоше, то се мора поздравити. Тако да је ово свакако најподношљивији његов филм.
СУТРА УЈУТРУ - Оно што сам рекао за Олега Новковића и Милену Марковић важи и овде. Као нека прича, као неке контемплације, као нека дубина, као нека глума, као неки филм. Као какао. Фасцинантно испразан материјал. Заиста ми није јасно чиме су приволели неке од добрих глумаца да се појаве, мора да су хонорари били врхунски, то је једино објашњење.
СЕДАМ И ПО - Има мање и више упечатљивих и занимљивих прича. Све у свему, не могу рећи да је лош филм, ОК је све то, наравно, зависи од личних преференција шта ће коме више лећи. Само га не треба схватати сувише озбиљно, то је кључно. Ни близу нпр. Кенгуру, али није лоше.
ОПТИМИСТИ - Паске и Зола се замајавају. Поново има мање или више упечатљивих прича, али све је то слабо, неодлучно и никакво, баш жали Боже откључаних европских фондова за ово.
МИ НИСМО АНЂЕЛИ 3: РОКЕНРОЛ УЗВРАЋА УДАРАЦ - Не знам завређује ли коментар. Коља Пејаковић се блесави, Цвија се нешто батрга и крешти, а поента свега...не бих знао. Но, добро, постоје и непотребнији филмови од овог. Дефинитивно није ни најгори који смо снимили.
СТВАР СРЦА - Режирао Мика Алексић док још није био проказан. Ни мртав ово не бих гледао, не због њега, него због радње, глумаца и свега осталог. Хватао сам парчиће на ТВ-у и доста је.
ГУЧА - Нисам гледао и не делује ми обећавајуће - штавише, делује прилично ужасно.
2007.
ЦРНИ ГРУЈА И КАМЕН МУДРОСТИ - Језда ме у овој улози никад није занимао, па никад нисам гледао ни серију ни дугометражни филм. Можда некад у часовима тешке доколице и покушам да га погледам, али засад без журбе.
КЛОПКА - Филм пун проблема, као и сви филмови Срдана Голубовића, доста пластичан, готово чиста холивудска копија и прилично предвидив сценарио. Ипак, има довољно квалитета да се избори за најбољи филм године у постојећој конкуренцији. Дакако, Глоговац носи све на леђима, од осталих се једино Аница Добра нешто труди. Мики Манојловић је неинспиративан негативац, нисам то очекивао.
КОЊИ ВРАНИ - Исто што сам рекао за први део трилогије.
ДВА - Пуриша фантазира под старе дане. Фантазирао је и пре, али опет сам хватао комадиће на ТВ-у и ово ми делује апсолутно негледљиво. Нажалост, ови наслови ми изгледају као почетак губитка интересовања за наше филмове генерално, али да не трчим пред руду, мислим да сам гледао довољно за коментар.
ЗАВЕТ - Ово је потпуно лудачка Кустина комедија и гледао сам је по изласку са неким очајним снимком, буквално све чега се сећам је добра музика, помисли да је "добра ова мала" и неке две-три ситуације које су ми биле смешне, од тога једна са Микијем и ћурком. Зрело је за обнављање, сигуран сам да није у питању велики филм, далеко од тога, али мислим да и не покушава да буде и свакако не мислим ништа лоше о њему, што је на сушу коју сам овде приказао свакако одлична ствар. Бар док га не погледам поново, ако се испостави да је ужасан, свакако ћу апдејтовати ово.
ОДБАЧЕН - Опет Мишино досадно мрсомуђење, оно што је започео са Ацом Берчеком завршава са Цвелетом, с тим што су ови први филмови значајно бољи. Искрено, ово ми је битније са становишта једног од последњих појављивања Снежане Никшић и Љиљане Међеши него као било шта друго. Опет, можда би требало да га гледам да бих могао то да кажем. Мада, пошто је то једино што нисам гледао, не рачунајући "Жмурке", можда тако треба и да остане.
ХАДЕРСФИЛД - Тврдо сам се размишљао да ово ставим на прво место за ову годину и једини разлог због чега нисам је што је Глоговчева чувена рола толико упечатљивија од свега осталог да је велико питање какав би филм био да он није толико разбио. Неко ће са правом рећи да нема смисла нагађати, јер је филм такав какав је, али ето. Филм је свакако и иначе солидан, Шушљик је рођен за улоге безличних, а јако иритантних типова, Тале је у последњим годинама глумио свој живот углавном пијући и псујући тако да је исто био одличан, добра је и Сека Саблић као мајка Хитлер које, чини ми се, у причи ни нема, а и камео Микија Манојловића је супер. Е, сад, велики део приче заузимају и Ћетко и Кецојевић који ништа посебно нису урадили, Сузана је без везе, али кажем, немогуће је посматрати филм без славопојки о Небојши Глоговцу и практично било шта сем њега узети за озбиљно, ако то уопште има смисла овако написано.
ПЕШЧАНИК - Филм на мађарском језику. Нисам гледао.
С.О.С. - СПАСИТЕ НАШЕ ДУШЕ - Шијанов филм је апсолутно недоступан, нека је врста реликвије и раритета, па ми је само стога занимљив и волео бих да га погледам. Чуо сам од неких који су успели да га погледају у биоскопу да је веома лош. Последњи сам који обраћа пажњу на ИМДБ оцену, али и она некад може нешто да говори, а чини ми се да је овај пут тако.
ПРОМЕНИ МЕ - Београдски зубар кога игра Мима Караџић пролази кроз кризу средњих година. Што би се рекло, толико се спремио за улогу да из ње није изашао ево има петнаест година. Буквално нема шансе да се икада наканим да то гледам. Окупација малих екрана од стране њега, његовог брата, Стевана Копривице и клана њихових глумаца предвођених Андријом Милошевићем је један од највећих злочина без казне који је задесио нашу кинематографију, а нема их мало. Што је најгоре, још траје и нема назнака да ће ускоро престати.
АГИ И ЕМА - Милутин Петровић ме, како рекох, не занима, али можда погледам због последње велике улоге на филму Милене Дравић у некој ситуацији кад ми треба нека лаганија прича.
ПРИНЦ ОД ПАПИРА - Видим да су исти клинци као и у претходном филму и рекао бих да важи исто што и за њега. Можда мало пожурим са овим јер брат Шепетковски игра већу улогу.
ЧЕТВРТИ ЧОВЕК - Негде у овоме се крије прича са потенцијалом, иако је хиљаду пута виђена. Нажалост, све се одвија по принципу безумне Б акције и онда нема никакве суштине, дубине нити било чега другог. Далеко од тога да имам нешто против Б акција, али не бих рекао да су претензије овог филма такве, а не мили ми се Никола Којо у улози Долфа Лундгрена. Све је сувише једноставно и лако, све се одвија прилично незанимљиво и све је некако преочигледно.
2008.
ЧАРЛСТОН ЗА ОГЊЕНКУ - "Радопоље" Столета Јанковића враћено у Први светски рат. Заправо сам прилично задовољан због чињенице да је покушано нешто заиста другачије, скупо, бомбастично, веће од живота. Нажалост, због танког сценарија и не превише промишљених ликова, те претеривања са специјалним ефектима и очигледног "стила изнад супстанце", филм пропушта масу шанси да буде много ефектнији и изузетнији него што заиста јесте. Очигледно има високе амбиције, са продуцентом у иностранству Ликом Бесоном и композитором Шигеруом Умебајашијем, али коље га све наведено, плус некако одједном прелази у трагедију без да гледаоца на то адекватно припреми. Не треба ни да напомињем да имам проблем и са Стефаном Капичићем, па и са Катарином Радивојевић. Ипак, уз све наведено, поштујем покушај и то је и те како довољно за најбољи филм године, а обожавам и Оливеру Катарину, иако ова феноменална дива није имала шансу да се њен лик икако истакне. Ипак, и појављивање је довољно после двадесет година, као и песма у филму. За текст сам га погледао први пут и мило ми је.
ЉУБАВ И ДРУГИ ЗЛОЧИНИ - Невероватно глуп, неизрециво досадан и језиво иритантан филм, толико лош на свим замисливим пољима да ме заиста мрзи да нешто ту надугачко и нашироко објашњавам, бедан у покушајима да делује дубоко и ангажовано, очајно написан и одглумљен, са сценариом недостојним средњошколске драмске секције. Знате оно кад се у филму нешто наизглед небитно деси, па ви од тог тренутка тачно знате како ће све надаље да се одвија до последњег детаља? Ова грозота има бар два до три таква момента. Немам речи, заиста, гнусно.
МИЛОШ БРАНКОВИЋ - Филм који је написао неки бесни средњошколац и то на почетку школе, ја за ово немам друго објашњење. Заиста је занимљиво на шта су све даване паре у овом периоду.
НА ЛЕПОМ ПЛАВОМ ДУНАВУ - Крстарење Дунавом и десетак људи из исто толико земаља са својим причама, страстима, мрачним поривима, итд. Исток и запад се сударају, али све је то толико несуптилно, хаотично, грозно одглумљено и некако на силу трагично да до краја испада малтене пародично. Заиста сам згрожен на шта је спао Дарко Бајић од некада поштованог редитеља (ја никада нисам лучио сокове на "Црног бомбардера", али јесам на "Сиви дом" и "Заборављене", па и "Балканска правила" нису толико лоша, уз све проблеме). Ово је ниво ових наших садашњих миљеника фестивала и редитеља антисрпских филмова који добијају награде у иностранству, толико све ово звучи и изгледа танко и нападно да немам речи.
ЧИТУЉА ЗА ЕСКОБАРА - Рекао сам већ шта сам имао о Милинковићу. Зашто је ово снимљено? Једина добра реченица је дело Николе Симића "Борко, сине, ништа се ниси променио".
БИРО ЗА ИЗГУБЉЕНЕ СТВАРИ - Још један безличан филм о тзв. изгубљеној генерацији. Бата Прелић бије у празно, страшно досадан и чак занимљиво небитан филм. "Полтрон" је и даље најбоље што је урадио, а не знам да ли ће се више икад враћати играном филму.
БЛЕДИ МЕСЕЦ - Не.
ТУРНЕЈА - Умјетнос' ће спасити свет. Јадни, наивни глумци. Горан Марковић ми је у младости био омиљени редитељ, а временом се претворио у испушену муштиклу која троши стране паре да пљује по свом народу и снима неке као супер дубокомислене филмове. Трагично је за човека од сада већ 75 година што ће довека бити заглављен у шездесет осмој, али шта је ту је. Не бих анализирао дубље, заиста нема потребе. Да не чуше војници ватрену изведбу Јелене Тројанске ништа од наших глумаца не би остало. Да су људи бар знали, да организују представе кад треба.
2009.
ДРУГ ЦРНИ У НОБУ - Покушао сам пет минута, није могло.
ЗОНА МРТВИХ - Мислим да је оригинални наслов заправо на енглеском, али није ни битно, свеједно је ужасно лош филм. Има неколико ненамерно смешних момената, а они који треба да буду намерно смешни, то, је ли, нису. Кен Фори је добар, мученик ради са оним што има, али је филм леш, што би рекли Врањанци, и то леш коме су зомбији појели мозак. Баш трагично спрцан потенцијал на свим пољима.
ЖИВОТ И СМРТ ПОРНО БАНДЕ - Ево још нечега што сам дуго одлагао, могу на моју срећу да кажем, без икаквог разлога. Нисам могао да верујем шта гледам. Фасциниран сам да заправо постоји филм који постпетооктобарску Србију не третира као земљу окупану Сунцем и пуну наде у долазећи просперитет. Било је много филмова који су против различитих режима, али мислио сам да ћу отићи на онај свет без да видим неки који без улепшавања проговара о "земљи у транзицији, рају за стране инвеститоре, државу ослобођену стега ретроградних деведесетих". Не кажем, можда постоји и још неки који нисам гледао (јављају ми се један или два као могућност), али ово је први и једини играни филм који сам видео и који без увијања и улепшавања говори о транзиционој Србији из тог периода. Има филм својих проблема и пар ствари ми не пије воду, али све у свему, заиста незаборавно искуство када се зађе иза првобитног шока и крволиптања кога, да одмах упозорим, нема мало. Невероватна мешавина правог хорора, са драмом, трагедијом и хумором. Неке сцене су толико ишчашене у својој генијалној гротескности да их се ни Дејвид Линч не би постидео, без претеривања. Употреба песама "Узми велики ексер" и "Додирни ми колена" је за посебну причу. Веома искрен, бруталан и потресан филм, аутору се не свиђа шта види и без зазора и задршке проговара о томе. Уз све мане, рекао бих један од најбољих филмова у овом периоду. Био сам потпуно неприпремљен да будем скоро па одушевљен, али управо се то десило. Са пажњом ћу испратити следећи Ђорђевићев филм.
ТАМО И ОВДЕ - Нисам гледао и не вуче ме, у принципу бежим од те екипе као ђаво од крста. Видећемо, можда некад и погледам, чисто ради објективности, али засад заиста немам жељу.
СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ УБИВА АЖДАХУ - Тресла се гора, али се, нажалост, родио миш. Најскупљи српски филм је веома млитава адаптација култне драме Душана Ковачевића, сценарио је проблематичан, глумци су веома лоши, и жао ми је што звезда тњитера Срки није нашао заједнички језик са Серјожом звездом политике, јер, шта год ја мислио о њему, за несрећног Милутина Милошевића (кога, успут, синхронизује врли кладионичар, хећим Мустафа) буквално Џек Николсон. Наташа Јањић је најмањи проблем у целој причи, урадила је све што је могла, али тај клишеирани сценарио, испразни морализам и уопште све што је красило све филмове пропалог Сркија од "Лепих села" па наовамо. Неколико финих улога, укључујући и (наравно) Бору Тодоровића, заједно са урлатором Лечићем (малтене преписан чувени говор Луке Ђурашковића), али ништа посебно није могло да се исцеди из овога. Жали Боже пет милиона.
БЕОГРАДСКИ ФАНТОМ - Опет Милутин Милошевић. Баш су покушавали на силу да га прогурају тих година, али ништа није успело. Ово можда и има неку поенту, али генерално нисам фан играно-документарних ствари, увек ми је то био "оће каки-неће каки" тип форме. У сваком случају, можда и погледам, али не журим, углавном због бескрвног Милошевића.
РАЊЕНИ ОРАО - КОЛИКО ИХ ЈЕ БИЛО?!!! Не могу више о овоме да пишем ни кроз спрдњу.
ОБИЧНИ ЉУДИ - Антисрпски памфлет Владимира Перишића који немам снаге овде да размонтиравам, морао бих поново да га погледам, а то је више него што сам спреман да поднесем. Ужас и смеће од филма, да му је каријера остала на ваћарењу женских у "Великој фрци" било би кудикамо боље, овако је само плаћеничко говедо које се жестоко нафатирало.
ЈЕСЕН У МОЈОЈ УЛИЦИ - Нисам гледао, једва сам по називу знао и да постоји. Видећемо.
ХИТНА ПОМОЋ - Овај филм је чекао на појављивање добрих 5-6 година од снимања, тако да сам у међувремену потпуно изгубио вољу да га видим. Чини ми се да ништа и не пропуштам.
ЧЕКАЈ МЕ, ЈА СИГУРНО НЕЋУ ДОЋИ - Класична Момчиловићева прича о мноштву ликова који су некако повезани и који углавном наричу над својом тужном судбином. Кичић глуми углавном исто као и увек, с тим што овде пар пута свесно иде ка самопародији, што узрокује пар смешних ситуација, а ту је и наравно чувени монолог Пере Божовића. Филм као целина је прилично слаб, али постоје неке сцене, као поменуте, које донекле ваде ствар, али премало је то.
ЂАВОЉА ВАРОШ - Ово је збрзани филм који опет као хоће да приказује неку друштвену стварност или шта већ, али има толико ВТФ момената да је немогуће схватити га сасвим озбиљно. Ово је сценарио за неку црну комедију усред уобичајеног озбиљног арт филма. На ово се мора реаговати оном класичном "Ја знам да смо ми овакви и онакви, али ови га претераше". Екстра је гледати ово из разлога што вероватно нећете никад моћи да погодите шта је следеће што ће се десити. Свакако не бих могао да га назовем незанимљивим филмом, е сад што није ништа што је требало да буде и што углавном изазива смех и кад не треба, то је друга прича.
СРЦЕ ЈЕ МУДРИХ У КУЋИ ЖАЛОСТИ - Какав наслов. Синопсис каже надреална сатира о студенту филозофије који почиње да ради као гробар док пати од егзистенцијалне кризе. Ово би можда могло да ме заинтересује на истом нивоу као и "Ђавоља варош", али је наслов толико идиотски да ме просто мрзи да почињем да га гледам, а камоли нешто друго. Не могу, и не само због наслова, него ми просто смрди на неко дилетантско паламуђење које није ни забавно.
МЕДЕНИ МЕСЕЦ - Покушао сам, али нисам издржао. А Паскаљевић је некад био кул тип.
БЕСА - На страну што ми измиче поента, филм ми је био толико досадан да сам га једва одгледао. Ђиђа Карановић се баш офуцао, тешка ситуација за њега. Ни добри глумци попут Микија и Дугалића не успевају да поваде ово, сценарио је толико танак да боде очи као слаб на најповршинскијем могућем нивоу. Буквално ми није јасно за чије бабе здравље је ово снимљено.
СЕЛО ГОРИ...И ТАКО - Материјал је снимљен од треће сезоне, а мислим да је то последња коју сам гледао, тако да је могуће да сам и овај филм закачио. Све што сам имао да кажем на тему серије, рекао сам, могла је да буде нека врста пријатног освежења да је остала на прве четири епизоде са делукс нужником, покојним Жотом и његовом свастиком, оног тренутка кад се Смрадош помамио на паре и почео да зауставља возеве погледем, лечи рак, обара рекорде по броју епизода и шта ти ја знам, све је било осуђено на пропаст, па је тако и овај филм потпуно непотребан и може задовољити само најтврђе фанове серије.
2010.
ФЛЕШБЕК - Већ виђен филм по принципу "Шта све може да пође наопако у животу једног човека", али није испало нарочито успешно. Занимљива екипа глумаца, Владица Милосављевић у већој улози после баш доста година, прерано преминула Ирена Мичијевић-Родић, те вечити епизодиста Душко Премовић у главној улози. Ипак, недовољно за нешто опипљивије, нажалост.
СРПСКИ ФИЛМ - Знам да ми је то велики минус, али још га нисам гледао. Била је никад виђена поларизација код публике у време изласка, а ја такве филмове волим да сачекам и погледам кад се слегне прашина, само што се око овога све одавно слегло, а ја још не седох. Знам отприлике шта се може очекивати, али намерно још увек нисам прочитао никакве критичке приказе нити објашњења која се могу наћи, рекао бих да мишљења, исто као и код публике, много варирају. Вероватно је то и очекивано код тако контроверзног филма, видео сам да је код нас дебело попљуван а у иностранству хваљен, видећемо кад коначно будем сео и одгледао га како ће лећи.
КАО РАНИ МРАЗ - Ако постоји нешто што никад у животу ни по цену истог нећу гледати, то је ово. Друг Пи Џи се креативно размимоишао са Смокијем па је направио своју верзију, али је по свој прилици по завршеном послу ипак увидео горку истину, или му је то рекла гледаност његовог филма, тачније недостатак исте, пошто је после дељен "одабраној клијентели" уз његове књиге. Човек је постао Бјела много пре Бјеле у заштити од пиратерије, с тим што је отишао толико далеко да је са свима ушао у спорове, те је тај филм вероватно и буквално остао закључан у породичном сефу, без могућности да га ико икад види сем тих који су тада ишли у биоскопе. Ако мене питате, то што је поштедео народ својих идиотарија у трајању од безмало три пуна сата је најбоља ствар коју је икад у животу урадио. И његови необожаваоци му бар то морају признати, као што ја то сада радим. Готово сам сигуран да бих био спреман на свакакве издаје и радио ствари које су ми потпуно незамисливе када би ми неко, у циљу да ме натера да проговорим, пустио овај филм. Све бих признао да се од тога одбраним, тако да хвала за забрану.
ПЛАВИ ВОЗ - Гледао сам делове овога и нису ме убедили да га треба оверити целог. Можда се и зезнем, али стварно ми не делује као ништа специјално занимљиво.
НЕКЕ ДРУГЕ ПРИЧЕ - Пет прича из разних крајева везаних за материнство и трудноћу. Гледао сам то, али не сећам се никаквих посебних детаља, има више и мање занимљивих деоница, све у свему, просек и ништа више од тога. Види се да је амбициозно, али је само делимично успешно.
ЖЕНА СА СЛОМЉЕНИМ НОСЕМ - Досадно до бола. Глоговац се, сиромах, нешто батрга, али у принципу је у питању филм без неке велике поенте и са много ликова за које човека апсолутно није брига ни толико да види како ће се ова крајње незанимљива прича разрешити. Баш лоше.
МОТЕЛ НАНА - Испровоцирани наставник историје ошамари надобудног клинца и пребаце га у неку припиздину, а на путу тамо упозна жену са прошлошћу обећану старијем чоеку и креће каламбур. Ја волим Николину због позоришта и неколико лепих ТВ улога, а не мрзим ни Мићка ни Зијаха ни Кољу, али нису могли ово да изваде, јер, као и сви слаби филмови, много пати на сценаристичком плану. Све је килаво, никакво, очекивано, незанимљиво и већим делом бедасто.
ТИЛВА РОШ - Чуо сам да је добар и један је од првих на листи од домаћих филмова. Ако ништа друго, бар је аутентично провинцијски и појављују се људи из Бора. Видећемо да ли му је тај натурализам донео нешто добро. Допунићу ако ми се баш доста свиди оно што видим.
БЕЛИ, БЕЛИ СВЕТ - Олег и Милена сад снимају грчку трагедију у стиху. Немојте, људи, ко Бога вас молим. Јединствено безвезан филм са певањем и плакањем баш по њиховој мери. Модерни смо, паметни смо, надарени смо, није нам доста све остало, па ћемо сад грчку трагедију у стиху. Један од одурнијих филмова које сам имао несрећу да погледам. Ово двоје заиста сваким новим филмом све више доминирају, а после овога је, ако се не варам, дошла "Отаџбина", која је најгора од свега (биће више речи у наредном делу текста). Убрзо долази и филм "Жив човек". Могу само да замислим како је кад ово двоје снимају нешто што би требало да буде комедија.
МА, НИЈЕ ОН ТАКАВ - Бјела у улози некаквог шмекера у стилу Боба који средовечне и маторе богаташице лишава значајних свота новца. Кад бих могао да поверујем у њега као неког озбиљног, серијског заводника, ово би ме можда и заинтересовало, међутим, тешко.
ШИШАЊЕ - Рекао сам већ шта сам имао о Стеви, знамо за кога ради и шта има да каже, кад би бар то умео да каже на занимљив начин, можда би нешто и могло да се извуче из овога, али...
МОНТЕВИДЕО, БОГ ТЕ ВИДЕО - Нисам гледао филм, али сам гледао више исцепканих делова серије да могу да донесем некакав закључак. Лепа, шарена бајка која нема везе са историјом и не треба је озбиљно схватити, а пласирала је неколико нових глумаца који сада искачу из свачијих фрижидера. Суви просек и то је то, а никако нешто епохално како су многи желели да представе. Шећерлема на коју не треба трошити ни тастатуру, а богами ни много времена. Други део је сниман у Параћину, па су ми много занимљивије биле приче очевидаца и статиста са снимања.
***
То је то за први део. Желео сам све одједном, али је ипак превише око 350 филмова, па ће бити у два дела по око 170. Жао ми је што у последње две-три године доста тога нисам гледао, па су оцене непотпуне. Примећује се и да нема најбољег филма за последњу годину јер заиста ниједан није то завредео, видећемо може ли се ишта пробрати од остатка који треба да одгледам. Нажалост, мислим да ће се још чешће понављати ситуација да много тога нисам гледао у другој деценији овог века. По насловима које летимично прођох и којих се присетих, рекао бих да је ситуација што се тиче квалитетних наслова у том периоду још кукавнија и просто не знам шта да кажем кад су у питању одређени филмови из наредних десет година. Али, шта год то било, рећи ћу то у следећем тексту на ову тему. До тада, до читања, уз захвалност свима који су издржали.
