субота, 29. децембар 2018.

Филмски дневник 2018. године

Нема потребе да правим превелики и препомпезни увод, пошто ће убрзо крај године, ред је да направим мини ретроспективу одгледаног, искључујући месец јануар који већ стоји на блогу као вероватно рекордни током целог живота што се тиче броја одгледаних наслова (44).  Јануарски преглед имате овде.  Унапред се извињавам за нешто штурије описе у првом делу, јер нисам, као сви нормални људи, записивао одмах по одгледаном, него сад вадим из мозга ствари од пре десет месеци, али се надам да ипак нећете замерити. У сваком случају, полећемо.

ФЕБРУАР



DARKEST HOUR - Још једна предуга глупост ни о чему. Не бих уопште сада улазио у то ко су и шта су Енглези, нити ко је и шта је Черчил, строго из филмске перспективе, једна ласта не чини пролеће, што би рекао Шапке, те тако ни одлична улога Герија Олдмена, који је коначно набо Оскара, није довољна да овај филм учини добрим, он је у својој основи и супстанци недоречен, недорастао, полудупаст, много хтео, много започео, а ништа није успео (слава Марку, Јоци и Мијајлу, морао сам да убацим ово због њих, много ми недостају).
BURNING BED - Телевизијски филм по истинитој причи, са Фаром Фосит у главној улози, који сам сигурно гледао пре неких 25 година, судећи по веома познатом преведеном наслову "Паклена постеља". Нисам се нашао инволвираним, пре свега зато што сам све то већ видео много пута - жену малтретирају - она прашта - малтретирају је још горе - узима ствар у своје руке - суочава се с последицама. Фара је супер као измучена жртва, и остали су солидни, али све се може предвидети од првог до последњег кадра, што значајно смањује угођај.
CRASH - Намерно сам поново погледао ово, јер упорно наилазим на приче да је убедљиво најгори избор за филм године у овом миленијуму и да је све натегнуто и безвезе, а кад сам га тада гледао није ми деловао толико страшно, чак није био лош. Ни сад није ни лош ни страшан, дефинитивно се претерује са пљувачином. Јесте одређена симболика пренаглашена и претерана, јесте да одређене улоге нису нарочите (шта сте па очекивали од Сандре Булок и Лудакриса, на пример), можда мало преозбиљно схвата себе и можда је превише прогласити га за најбољи, али у питању је ОК филм који није заслужио толике критике, док се неки гори наслови бесомучно дижу у небеса без икаквог разлога и повода.
THE SWEET HEREAFTER - Веома сам пријатно изненађен. Филм о трагичним последицама једне аутобуске несреће и покушају да преживели наставе живот након ње, али и о паланачким поткусуривањима која испливавају на површину - неколико изузетних улога појачавају уверљивост целе ствари, предњаче Ијан Холм и веома млада Сара Поли. Препорука.
SOMEWHERE IN TIME - Бајкица о љубави и путовању кроз време са Кристофером Ривом. Ништа специјално и прилично слабо, али мање патетично него обично кад је то у питању.
BETTER WATCH OUT - Још један филм који ме је позитивно изненадио, и који гради прилично добру и паметну црну комедију/трилер на основу готово никакве премисе - клиња на прагу тинејџ доба остаје сам у кући са нешто старијом ситерком, а нешто почиње да се мота око исте (куће, не ситерке) - могло је све то и нешто боље, да се не открију све карте још мало, али свеједно је филм добар и подмукло симпатичан, чак је и тај вечити камен спотицања већине трилера/хорора - сам крај - одрађен добро и по мом укусу.
SHADOW OF THE VAMPIRE - Добре улоге Малковича и нарочито Дефоа ипак нису довољне да уздигну ово остварење високо изнад просека, пре свега зато што се веома добро зна да нема никаквог утемељења у причама о вампиризму Макса Шрека, но ипак није незанимљиво гледати овај филм, пре свега да би се уживало у глуми двојице великана.
RAN - Лабава адаптација "Краља Лира" је највеће ремек-дело из позног периода Акире Куросаве, које треба гледати бар једном годишње. Показна вежба како то раде мајстори, од визуелног до глумачког аспекта. Пунокрвно ремек-дело један кроз један, чиста десетка.
TROIS COULEURS: BLEU - Најбољи део трилогије три боје, и због визуелног ужитка, и због спорог урањања гледаоца у бол главне јунакиње са којим мора да саосећа од првог тренутка, и због веома емотивног и веома сировог тумачења Жилијет Бинош, која заиста демонстрира огромно умеће, као да је заиста и у животу претрпела ненадокнадив губитак. Имам још наслова да проверим, али засад најбољи филм Кшиштофа Кишловског који сам гледао.
PHANTOM THREAD - Код Пола Томаса Андерсона углавном нема средине, или буде баш добар или не буде никакав и са жаљењем могу да констатујем да је "Фантомска нит" тежак ћорак, упркос присуству фамозног Данијела Деј-Луиса, који наводно напушта глумачку каријеру зарад моднодизајнерске. Жао ми је, али нисам видео баш ништа од "бриљантног мајндгејминга", "вицкастог мушко-женског надмудривања" и осталог што се овом филму приписује у заслуге. Лепо изгледа, толико ћу му признати. Но, то је углавном то.
DAN IN REAL LIFE - Генеричка драмедија са примесама романсе коју ни уобичајено сјајна Жилијет Бинош нити уобичајено духовити Стив Карел могу да издигну изнад просека.
THE PAWNBROKER - Има Сидни Лумет и боље филмове, али вреди гледати ову болну студију карактера човека који је губитком породице изгубио све, па и способност да саосећа са било ким и било чим. Род Стајгер је одиграо једну од најбољих мушких улога у историји, и није награђен Оскаром, што је једна од већих неправди у историји, а знате и сами да их нема мало.
ONE HOUR PHOTO - Сасвим пристојан филм и одлична улога Робина Вилијамса. Још један доказ да може да буде и прилично озбиљан кад хоће. 
BEGIN AGAIN - Морао сам да укуцам наслов на ИМДБ-у да се подсетим шта је ово. Постоји ту нека идеја и није све потпуно празно, али не знам како су мислили да ће ићи са овим глумцима. Мрзим дрвену Киру Најтли која никад није ни била више од модела (тако је и грађена, сва ребра јој се виде), не волим ни Марка Рафала, али он је бар спорадично убадао понешто и за дотичну је лично Џејмс Стјуарт. И редитељ Џон Карни је изјављивао сличне ствари о несрећној Кири, додуше очигледно је касније морао да се извињава, јер не функционише свет тако да можеш да кажеш истину без последица. Рекох, није то без душе, има ту неког потенцијала, али идеја о реализацији са овим актерима би била самоубилачка мисија и за много веће мајсторе од Карнија, против кога заиста немам апсолутно ништа.
SAFE - Ко ме довољно дуго прати, зна да такође нисам фан Џулијен Мур која, не рачунајући способност да цмиздри у свим филмовима у којима се нађе, тек спорадично уме да покаже шта има у свом арсеналу, а нађе се доста тога. Редитељ Тод Хејнс јој је без сумње нашао праву жицу, будући да је била успешна и овде, али и седам година касније у филму "Далеко од раја". Мени се овај филм изузетно допао (било шта да кажем о премиси или радњи, покварићу) и веома га топло препоручујем, с тим што после бриљантне прве половине, па и две трећине, у последњем делу по мени фали та песница у стомак гледаоца да би све деловало најефектније могуће - као да је више пажње посвећено томе да крај буде што отворенији и вишезначнији него покушају да се цела ствар заокружи како ваља и требује. А можда ми је нешто промакло.
PORTRAIT OF JENNIE - Сасвим солидна полуноар-мелодрама са Џозефом Котном. Могу да уживају обожаваоци епохе, поджанра и глумца, али свакако није неки есенцијалан наслов.
BAD LIEUTENANT - Један од битнијих наслова Ејбела Фераре и једна од најбољих улога гнусног Харвија Кајтела. Некоме ће се можда учинити да филм није ефектан као при гледању деведесетих, али што се мене тиче, и даље прилично добро вози, иако студија карактера корумпираних пандура није нова ствар у седмој уметности.
SPEAK - Хтедох да видим има ли живота пре "Твајлајта", па одгледах ово са Кристин Стјуарт јер ми рекоше да се овде види да зна да глуми. Она је класичан "one-trick pony", има онај безизражајан, туп поглед кроз човека, негде у даљину, додуше овде јој то солидно користи, јер глуми жртву која не говори због претрпљене трауме. Није то не знам шта, чак је све некако на пола и очекивано, отприлике знате како ће протећи, и она сигурно није никаква Дебра Кар. Међутим, у односу на наше "добре глумице", несрећну Слободу, Наташу Нинковић, или не дај Боже младе "снаге" и "наследнице", ова вампирољупка је Оливера Марковић и Рахела у једној.
PROOF - Добар аустралијски филм, рани Расел Кроу и глумчина Хуго Вивинг као слепи фотограф - и што је најбоље, и поред тога што звучи невероватно, то солидно функционише.
USTAV REPUBLIKE HRVATSKE - Због трагичне смрти Небојше Глоговца погледао сам ово са пажњом и још једном се потврдило колики је та смрт губитак, с обзиром да је својом невероватном улогом издигао драмедију Рајка Грлића изнад класичних стереотипно-сатиричних "Срби-Хрвати-елџибитијевци-остали" џапања и спрдње каква је требало да буде, претворивши је у озбиљну студију карактера једног несхваћеног човека (или жене), у којој се преплићу хумор и трагедија, патња и сатира, саосећање и погрешно усмерена озлојеђеност и мржња. Невероватно слојевита рола, једна од несумњиво најбољих у Глоговчевој каријери. Филм није ремек-дело, али је ОК, највише захваљујући њему, изнео га је на својим леђима.
PAPURIKA - Као и сви филмови злосрећног Сатошија Кона, и овај заслужује озбиљну препоруку. Треба мало времена док се похвата шта, ко, где, како, о чему и зашто, али је на крају крајева по мени исплативо, и заслужује поштовање. Очигледна је инспирисаност неких каснијих блокбастера, попут филма "Inception" овим делом (које је, за мој грош, двадесет пута бољи филм од поменутог). "Паприка" је за озбиљне филмофиле, не само аниме фрикове.
ESCAPE FROM ALCATRAZ - Прилично стандардан вијакл за Клинта Иствуда и Дона Сигела. Солидан је, није досадан и може се погледати, мада има и бољих.
THE HOURS - Солидан филм, али узевши у обзир хвалу, укључене глумице и тематику, нисам се одушевио колико је можда требало или било очекивано. Пристојан филм и то је то од мене. Чак ме ни Никол Кидмен (чија ми се глума допала, да не буде забуне) није оборила с ногу.
BACALAUREAT - Добар филм редитеља Кристијана Мунђуа, који, као и остали његови филмови, скреће пажњу на друштвене проблеме који у Румунији сежу јако дубоко, а у овом случају је то корупција. Добра, на моменте одлична глума, уверљиви сценарио и прича доприносе успеху овог филма. Ипак, ако желите да видите Мунђуа у пуној снази, погледајте непревазиђени "4 luni, 3 saptamani si 2 zile", који је заиста врхунац његовог стваралаштва.
HEATHERS - Код нас превођен као "Побеснели ум", овај филм о опчињености популарношћу ми је, за дивно чудо, баш легао. Гледао сам га кад сам био мали и, разумљиво, нисам баш укапирао све, али сада, иако има одређених мањкавости, скреће пажњу на одређене друштвене феномене, овде осликане кроз призму средње школе, који су још осамдесетих били прилично алармантни, а данас, тридесет година касније, еволуирали у права чудовишта. Није најбољи средњошколски филм свих времена, није чак ни најбољи филм на ту тему свих времена, али је сасвим солидан филм уз који ћете се насмејати (мада је хумор прилично црн) и размислити о важним проблемима, потакнути добром глумом Рајдерове и Слејтера, а ту је и Шенон Доерти.
LIVING IN OBLIVION - Солидан филмић који представља оду независним редитељима који помоћу никаквог буџета склепавају пристојна остварења, али заиста ништа посебно у сваком могућем смислу. Можете га гледати једном или у потпуности прескочити, ништа не губите.
THE DEAD GIRL - Овај наслов сам извукао са неке рендом листе и, за дивно чудо, уопште није лош. Трилер у пет прича којима је заједнички елеменат Британи Марфи из наслова се може погледати и ОК је. Нећете размишљати не знам колико о њему након краја, али нећете ни рећи "хоћу сат и по свог живота назад". Таман је негде између.
SOLITARY MAN - Мајкл Даглас овде идеалан као човек у кризи трећег доба који је приморан да преиспита свој живот из корена и схвати да више не може као до сада. Уживање је гледати га, само је проблем што ће се просечном гледаоцу учинити како је све то већ видео, иако се не зове Михаило. Ништа револуционарно, но ипак солидно, захваљујући Мајковој глуми.
SURVEILLANCE - Ово сам оверио зато што режију потписује Џенифер Чејмберс Линч (да ћерка оног Линча), а глуми Џулија Ормонд, коју одавно нисам видео, а и одувек ми је била пријатна за око - елем, солидан је трилер у питању, али се мало превише ослања на тај "обрт" на крају за своје добро. Закључак - није лоше, а могло је боље (где, покажи ми?)...

МАРТ





ADAPTATION. - Мислио сам да ће ме боље урадити, обично имам више разумевања за блесављења Спајка Џонза и очекивао сам да ће понављање овога после много година боље да ми легне, али се нисам нашао инволвираним. Најбољи је Ник Кејџ, ма колико то невероватно звучало, иако је у постави Мерил Стрип, а Крис Купер је добио Оскара. Не знам, можда нисам у стању да схватим дубину, памет, врцавост, шта већ, али осећај након одгледаног филма ми је био прилично млак и безвезан.

ČUDESNA ŠUMA - Надам се да ово нема потребе посебно представљати, поновио сам после 25 и више година и искрено уживао.
THE HANGING TREE - Изузетан вестерн Делмера Дејвса са Гаријем Купером као доктором мутне прошлости који покушава да почне да ради у вукојебини од градића, али га разни догађаји и сплет околности спречавају да се смири. Ту је пљачка, копање злата, линч-руља, разне манипулације, генијални Карл Малден и Џорџ Си Скот као негативци - шта бисте више? Гледајте обавезно ово ако нисте, а волите вестерне, мислим да ћете бити задовољни.
ТЕХНОТАЈЗ: ЕДИТ И ЈА - Интересантан филмић који интересантно изгледа, али није ништа нарочито и специјално. Ипак, представља визуелни помак на пољу домаћег филма, тако да са те стране свакако завређује похвале.
GET OUT - Филм који је са разлогом нахајпован и махом је заслужио славопојке, али крај је беспотребно разводњен. Да су имали кохонесе да га заврше како треба (биће вам јасно на шта мислим кад будете гледали) могли бисмо да причамо о једном од најбољих филмова у протеклих неколико година уопште. Овако је само дашак свежег ваздуха и гаранција да ћу пратити даље радове Џордана Пила, који ће, како ми се јавља, слабити све више како се буџети буду повећавали. Дај Боже да грешим, видећемо.
ALONG CAME JONES - Занимљив лагани вестерн спуф, али ипак сам више очекивао од филма у коме су поменути глумци, а нарочито Ден Дурија. Заиста ништа специјално, а било је потенцијала за више, и увек ми је жао кад се он не искористи. Филм је пролазан, али слаб.
THE BRAVE ONE - У години кад је први пут јавно признала оно што се причало од раних деведесетих - да преферира исти табор - Џоди Фостер је био потребан филм који ће да демонстрира ноу-нонсенс грл пауер - и то је управо ово остварење Нила Џордана, у коме после трауме поводом које је милиција практично немоћна да реагује, она узима правду у своје руке. Није то лоше, али су обрасци већ и те како познати, и све је јако предвидиво, а то је увек много безвезе. Теренс Хауард је исто прилично занимљив лик и може добро да одигра кад хоће.
WIN WIN - Поштен мали филм који не схвата себе преозбиљно и не мисли да је нешто што није, али је солидно написан и добро одглумљен има фину причу и тече сасвим ОК. Ништа посебно, али свакако препорука. Пол Ђамати ни овога пута није изневерио.
THE GREAT RACE - Ево једног филма који ме јесте изневерио, иако је имао све услове да буде фантастичан - од глумаца до сјајне премисе. Шта знам, не могу да кажем да је лош, али јесте предуг и сувише посвећен слепстику, чак и онда кад је било места за интелигентнију врсту комедије. Неко ће баш то и волети, али мени сада ретко добро лежу ти филмови, заправо једини такав за који могу да се сетим да ми се баш допао је "It's a Mad Mad Mad Mad World", који је узгред речено снимљен пре овог. Да сам ово гледао пре 25 година, била би друга прича, али за разлику од већине сличних филмова, ово ми је сада било прво гледање "Велике трке".
LORD OF THE RINGS - Анимирани филм Ралфа Бакшија је мој омиљени из читаве франшизе (мада то тада још увек није била франшиза). Не зато што разумем нешто посебно у вези њега у односу на остале, једноставно се не ложим на епску фантастику и овај филм ми из те приче говори све што треба, нисам заљубљеник у Фрода који 15 минута прича са дрветом, нити ми нешто значе продужене верзије продужених верзија. Не кажем да су лоше и поздрављам свачије обожавање истих, али мени је ова верзија сасвим довољна. Једино јој можда фали неко заокружење у виду епског фајта, али то нисмо добили ни у играној биоскопској верзији.
ANNIHILATION - Јединствено губљење времена и два сата живота која никад нећу вратити. Нахвалили су тог Гарланда као да је Ридли Скот из најбољих дана после оне "Екс макине" (која је ОК и ништа више), али ово сад је заиста једно велико ништа које ме оставило апсолутно хладним и кога се уопште више и не сећам са девет месеци раздаљине - нити памтим о чему је, нити је то уопште битно, јер је у питању тешка глупост и ничим изазвани хајп (мада то може да се примени на 95% филмова који тренутно излазе, али знате на шта мислим).
KANSAS CITY CONFIDENTIAL - Ноарчина којој се увек радо враћам. Прворазредни материјал, можда није баш у десет најбољих икад снимљених, али ту је негде, и треба га одмах оверити, чим добијете прилику. Фил Карлсон дефинитивно зна посао са трилерима.
FERRIS BUELLER'S DAY OFF - Класични тинејџ филм осамдесетих са мало безобразнијим протагонистом него иначе. Ништа посебно, али ајде, расло се на њему, па је ред оверити га после толико времена. Метју Бродерик је претио да постане озбиљна звезда после "Ратних игара", овога и још неких филмова, али га је спречила, ако се добро сећам, нека саобраћајка коју је изазвао. После се увалио у још већу несрећу оженивши Сару Џесику Паркер. Очигледно се од зле судбине не може побећи ако нам је намењена. Штета.
L.A. STORY - Волим филмове Стива Мартина, и ово са причајућим семафором сам гледао јако давно, па сам мислио да је ОК поновити га. Нажалост, и поред ОК доприноса самог Мартина и тадашње му жене, Викторије Тенант, било ми је прилично досадно и незанимљиво. Углавном се гледање филмова који су ми се свиђали пре 20 и више година није показало исплативим.
A BIGGER SPLASH - Солидан филм Луке Гвадањина са људима које увек волим да видим, Тилдом Свинтон и Рејфом Фајнсом. Нити је за пад на дупе, нити неко нарочито одушевљење, али ето, гледљив, солидан филм, који је у реду једном видети.
MIMI METALLURGICO FERITO NELL'ONORE - Прворазредна комедија и сатира Лине Вертмилер са мајсторчином Ђанкарлом Ђанинијем у улози бесловесног радника који малтене ван своје воље улази у политику, мафију, разне афере са женама и све остало што притом може да га снађе. Феноменално на више нивоа, и као интелигентан хумористички филм и као комедија гега, уз сјајан сценарио и глуму. Требало би да више људи сазна за њега.
ABSENCE OF MALICE - Стандардно океј Пол Њумен из осамдесетих. Није "The Verdict", свакако, али може да прође. Сели Филд такође на висини задатка.
ALL OF ME - Размена тела и духа Стива Мартина и Лили Томлин. Има ту пар смешних ситуација, али не бих га могао сврстати у боље Стивове филмове.
UNION STATION - Друго упаривање Била Холдена и Ненси Олсон 1950. године је сасвим океј ноар, који, дакако, није за поређење са "Булеваром сумрака", али је сам по себи, прилично добар филм и треба га видети ако сте поклоник поджанра (што не могу да замислим да неко није, бар кад су у питању мушкарци који воле овај блог, ако таквих уопште има).
THE NAKED KISS - Једноипосатна одисеја бивше проститутке под палицом Сема Фулера је сасвим у реду, узевши у обзир све околности. Са никаквим буџетом и глумцима ван А листе, резултат је прилично океј, и прича је меморабилна, са неколико таквих сцена, нарочито ми је остала у сећању песма деце, не знам због чега. Ако се неко жали да је филм over-the-top, и те како јесте, то и јесте намера. Није ни прављен да буде никакво артси-фартси ремек-дело.
THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW - Веома добро у односу на оно што сам очекивао после двадесет и кусур година. Сјајна прва половина се претвара у нешто разводњену другу, али ипак вредно искуство, са великим Тимом Каријем и младом Сузан Сарандон у главним улогама. Уводна песма је чиста антологија, интелигентан омаж хорорима, СФ филмовима и монстер мувијима из прве половине двадесетог века ме увек разгали, и увек осетим извесно задовољство што разумем све референце из ње. Какав год утисак имали после гледања, ово је свакако кемп антологија, и као таква, мора се гледати, ако сте вољни све да истражите.
KOROSHIYA 1 - У народу познатији као "Ichi the Killer", нуди веома бизаран спој гротеске, трилера и нешто хорора. Свакако добар и интересантан филм, који није за екстремно осетљиве, али морам рећи да су ми одређене сплатер сцене деловале готово пародично, а готово сво насиље сатирично, што вероватно и јесте била поента. Да скратим, свакако незаобилазан наслов за поштоваоце Такаши Миикеа, али има тај чова, и бољих, а и истински страшнијих филмова (Аудиција, anyone?)
MOLLY'S GAME - Арон Соркин после гомиле успешних сценарија дебитује иза камере, истинитом причом о перспективној (ваљда) скијашици, коју стицај околности натера да постане кард шарк, и свим догодовштинама и невољама које су је потом задесиле. Џесика Честејн није без харизме, и прича је номинално интересантна, али сам из неког разлога остао потпуно хладан, све ми је било некако предвидиво и нисам посебно уживао, иако сам се потајно надао да би ово могао да буде тај филм који ће ми превазићи очекивања. Није.

АПРИЛ


THE PRIVATE AFFAIRS OF BEL AMI - Џорџ Сандерс ради оно што најбоље зна, пење се уз друштвене мердевине преко тела жена, и топлих и хладних. Дакако, то не може да траје заувек. Није ништа специјално, прилично стандардна драма с краја четрдесетих, са изнадпросечном љигавштином у главној улози. Може да прође, свакако, али позната ствар.
FILM STARS DON'T DIE IN LIVERPOOL - Драма о последњем животном периоду злосрећне Оскаровке Глорије Грејем. Сам филм је просечан, мада Анет Бенинг разбија.
LOVE LIZA - Изузетни Филип Симор Хофман је вазда могао све да одглуми, али чини се да су му ипак депресивци форте. Ретко ко је могао успешније да дочара комплетну беспомоћност и безнадежност као он. У овом случају, жена му се убила без објашњења и он покушава да пронађе неки смисао у животу, док га депра увлачи у зависност од гасова и разна друга срања, у покушају да избегне разговор са таштом коју игра Кети Бејтс. Није баш филм за емоционално лабилне, и није сад не знам какво ремек-дело, скоро у потпуности зависи од Хофмановог перформанса, и он то износи сасвим добро. Солидан филм, и не траје дуго, само није за оне који би да уз филм предахну и проведу сат и по не укључивши сложене функције.
HAIL THE CONQUERING HERO - Престон Старџис у свом стилу. Прва лига комедије-драме. Изузетан сценарио, бритка сатира, одлична глума - осим минорних замерки, одлично.
DO THE RIGHT THING - Досад сам хватао овај филм на прескоке, ово је први пут да сам га гледао у целости, и могу рећи да је најуспелији филм Спајка Лија који сам видео (са оградом да нисам гледао Малколма Икс, за који кажу да је врхунски), из простог разлога што прича спонтано тече, па иако знамо шта ћемо добити (о чему би био филм Спајка Лија ако не о потлаченим црнцима) он нас овде тиме не туче у главу толико очигледно као у неким другим филмовима, а и фино се гради напетост и нараста тензија, па крајњи исход, иако очекиван, није натукнут на силу, тек да би био ту. Глума је прилично добра, и генерално сам задовољан.
SUMMER OF '42 - Феноменалан филм и показна вежба како се ради топла, људска, хумана coming-of-age прича, без простих шаблона и пуно клишеа, без помпезних деоница, смештена у много културније време него што је ово данас (иако је ратно), и са одличном глумом, пре свих прелепе Џенифер О'Нил. Роберт Малиган је неоправдано познат само по "Птици ругалици".
THE LADY FROM SHANGHAI - Никад није згорег поново погледати одличан филм, Орсонов акценат благо иритира, али се, иако је номинално јунак, веома искусно склонио у страну, и препустио тада већ отуђеној супрузи Рити Хејворт и глумчини Еверету Слоуну прве планове. Веома упечатљиво финале у соби са огледалима, а и генерално одличан филм.
THE LADY EVE - Једини проблем који имам са овим филмом је чињеница да се Миси Стенвик у другој инкарнацији готово уопште не мења, па је тако и занесеност Хенрија Фонде њоме у том новом издању, бар мени, прилично неубедљива. Иначе је све тип-топ, глума и хемија врхунски, сценарио је лепота Божја, нисам га џабе трећи пут гледао. Мајсторски одрађено.
GREAT EXPECTATIONS - Без даљњег, најбоља верзија великог Дикенсовог дела, која има своје мањкавости, али је и поред тога квалитетно конципирана, написана и одглумљена. Мало је незахвално адаптирати толику књижурину, али Дејвид Лин је урадио пристојан посао.
LE BOUCHER - Пристојан кримић Клода Шаброла. Добро написан и одглумљен, али Хичкок је ипак отац за такве филмове, Шаброл је ту ипак другопозивац. Мада, то је можда и непоштено рећи, јер ако је Хичкок референтни систем за овакве филмове, буквално су сви остали другопозивци.
YING HUNG BOON SIK - Филмчина Џона Вуа, бескомпромисна акција, чију је матрицу касније успешно пренео на запад, али се и поред свега није баш примила као у постојбини, уз "Убицу" најбољи представник хонконшког акционог филма осамдесетих - све пршти од меморабилних сцена, непретенциозних али упечатљивих реплика, ниже се сет пис за сет писом, напетост је невероватна, а све предводи ко други до непоновљиви Чау Јун Фет.
UNDERWORLD U.S.A. - Пристојан ноарчић о освети јуноше над гангстерима који су му као клинцу истамбурали оца. Није баш прва лига, али је сасвим ОК, може да прође.
MORTAL THOUGHTS - Безвезан трилер Алана Рудолфа који је спојио супружнике Мурову и Вилиса. Много тога уопште не пије воду и има много бољих филмова рађених на сличан фазон. Не помаже ни сјајна покојна Глен Хедли коју увек волим да видим.
DILLINGER - Историјска прецизност није нешто на шта се овај филм претерано обазире, али уживање је гледати великог Ворена Оутса као насловног гангстера. Генерално врло добар филм, иако је могао да буде и за нијансу бољи.
ROPE - "Конопац" ми се није нарочито допао кад сам га гледао на студијама, па узех да га поновим провере ради. Поштујем идеју, изведбу и све остало, али и даље ми је један од слабијих Хичкокових филмова. Не умем баш да објасним, некако ми је млако реализован у односу на сав потенцијал који је та прича имала. Џими Стјуарт је такође мислио да није најпогоднији за своју улогу, али он је мени био ОК, једноставно ми сам филм не лежи. Не кажем да је лош, али није ми ни близу врха Хичовог стваралаштва.
SEARCHING FOR BOBBY FISCHER - Претерана истинита прича о "следећем Бобију Фишеру" у односу на стварност, али занимљив филм, свакако. Млади Макс Померанк одлично тумачи шаховског продиџија, а увек занимљиве њушке попут Кингслија, Фишбурна и Мантење адекватно доприносе утиску. Дакако, има и мањкавости, али може да прође на једно гледање, нарочито за шаховске ентузијасте (што ја нисам, али ми је ипак пријао филм).
HORI MA PANENKO - Изузетан филм који сам погледао поводом смрти редитеља великана. Бриљантна сатира и политичка критика упакована у комедију како само Чеси умеју. Невероватан број успелих комичних ситуација у јединици времена, које се, са друге стране, мешају са веома озбиљним сликама, мотивима и репликама. Као неко дете Нушића и Домановића, филм неосетно клизи деведесетак минута, балансирајући између смеха и збиље.
ANGEL AND THE BADMAN - Сасвим солидан а не много познат вестерн са Џоном Вејном у коме његов лик показује и одређене емоције, и вероватно његова најбоља варијација на тему симпатичног антихероја - с обзиром да је у правом животу био све само не симпатичан, рекао бих да је ово за њега прилично глумачко достигнуће, узевши у обзир његове капацитете.
ORDINARY DECENT CRIMINAL - Баш сам разочаран, очекивао сам много више и од Спејсија и од читаве екипе, а понајвише од самог филма. Једино што памтим је да се појављује Криштоф Волц док нико није знао за њега, неких десетак година пре него што су сви полудели за њим. Остало је за заборав, приче о поштеним лоповима више никоме нису занимљиве.
DECALAGE HORAIRE - Симпатичан филмић, ни по чему посебан, али опет ОК, пре свега зато што баш волим и Жана Реноа и Жилијет Бинош, те су га учинили гледљивим и подношљивим. Иначе је прилично шаблонски, измамио је пар стидљивих осмеха, али то је то.
THE HARDER THEY FALL - Богијев последњи филм, у којем је већ био видно болестан, али га јуначки одрадио до краја, о корумпираном свету бокса и промотерства, није лош и представља частан опроштај легенде од света филма. Није то његово најбоље остварење, али се чак и у њему, где су му капацитети знатно смањени, види зашто је Богарт био то што јесте.
RAY - Филм чије сам гледање дуго одлагао, али се испоставило да није требало. Кад се прича о хајпу да Леонардо Ди Каприо заслужује Оскара, мислио сам да је само за "Авијатичара" био озбиљно покраден - чак и овај добитак за филм "Повратник" ми је помало исфорсиран - док нисам погледао "Реја", и сада сам сигуран да је Оскар отишао у праве руке. Јесу сви клишеи ту - америчка икона која успут има и хендикеп - али Џејми Фокс заиста јесте Реј Чарлс, и жао ми је што музичар није имао могућности да види како је представљен, мислим да би био и те како задовољан - покрети, глас, понашање, сценски наступ - све је испоштовано до ситних детаља. Што се тиче самог филма, и он је ОК, можда је мало предуг за своје добро, али га ипак треба гледати и у њему се може уживати, нарочито ако сте љубитељ самог Реја Чарлса.
LILYA 4-EVER - Уникатно потресна драма о трговини људима и малолетничкој наркоманији од Источне Европе до Шведске, један од најмрачнијих филмова новог миленијума, баш због тога што је тако реалан, изузетно написан и одглумљен и праћен одличном музиком. Оксана Акиншина не говори енглески нити шведски, али јој то није сметало да са редитељем Лукасом Модисоном искреира један од најупечатљивијих ликова новије европске кинематографије.
AUS DEM NICHTS - Нови филм Фатиха Акина га додатно етаблира као једног од важнијих модерних турских (а и немачких) редитеља. Дајан Кругер блиста у улози разорене мајке и жене која би да се свети када јој у бомбашком нападу погину муж и син, а суђење не крене у правом смеру. Врло добар приказ унутрашњег конфликта и емоционалне нестабилности, уз пресек разлика међу становницима модерне Немачке у погледу друштвеног статуса, религије и свега осталог. Могло је ту нешто мало боље, нешто мало убедљивије, сам крај је можда мало збрзан, али је филм, без обзира на све, одличан, и треба га гледати ако волите глумицу или редитеља.
THE AWFUL TRUTH - Један од филмова који ме је баш разочарао. Погледао сам бар 80 посто скруболова из тридесетих и овај ми је стално измицао, а о њему сам врло често слушао као о веома добром и успешном. На страну што волим и Керија и Ајрин. Међутим, осим брзих размена и природне врцавости поменутих глумаца, нисам видео ништа вредно памћења и ово ми остаје, уз "Филаделфијску причу", једно од већих разочарења кад су тај период и тај жанр у питању. Велика штета.
THE CONVERSATION - Антологија. Већ сам више пута писао о њему. У недавном тексту о Џину Хекмену, као и у пређашњем о Џону Казалу имате нешто више о овом филму.
SEVEN DAYS IN MAY - Звездана постава у одличном политичком трилеру, предвођена Кирком Дагласом. Препорука. Није најбољи икада у том жанру, али је веома добар филм.
EYEWITNESS - С обзиром на поставу у којој су Вилијем Х(а)рт и Сигурни Вивер, очекивао сам више. Све делује сувише познато, сувише дежа ви. Има Питер Јејтс и бољих филмова.

МАЈ





U RALJAMA ŽIVOTA - Прича на страници ме подстакла да још једном, после дужег времена, погледам филм који је свима познат само по сцени са Трокрилним, међутим, у њему има много више од тога. Као ретко где успело поигравање са балканским стереотипима, преточено у неколико бриљантних улога, ма колико да су мале, од Бранке Цвитковић до пијаног Шербеџије и Мире Фурлан. Сами Богдан Диклић и Горица Поповић чак и нису занимљиви попут ликова из серије, а феноменална Семка Соколовић Берток кроз само неколико сцена креира једну од упечатљивијих епизода југословенске кинематографије. Миодраг Кривокапић стандардно иритантан. Није то филм о коме ћете не знам колико размишљати, али ми је био бољи него што сам га памтио, и на ову сушу домаће и "домаће" кинематографије ми је одлично легао.

BOMBSHELL: THE HEDY LAMARR STORY - Врло добар документарац о жени која је истовремено била глумачка звезда и научник, и о борби да се одупре свету који ју је доживљавао искључиво као Отац Макарије Американку, и успут поремети планове нацистима. Одличан прозор у њен изузетни живот ће вам одговорити зашто је била изузетна на више начина, и како то да није ипак мало више постигла у свету филма (а постигла је много) и поред немерљивог талента и лепоте. Ипак, оно што недостаје да документарац буде ремек-дело, бар по мени, је мало поетике, пошто се углавном бави пуком фактографијом, и догађајима који су добро описани и представљени, али без магије, коју једна звезда њеног формата и те како заслужује. У сваком случају, обавезна лектира за поштоваоце лика и дела чувене Хеди.
M - EINE STADT SUCHT EINEN MORDER - И треће гледање ремек-дела Фрица Ланга ме уверило да је у питању озбиљна трилерчина, отац и мајка психолошке карактеризације у том жанру, те праотац будућих ноар филмова. Ношен на леђима титана (иако не високог растом) Питера Лорија, овај филм успева на готово свим пољима да буде свеж, оригиналан и напет, ослањајући се пре свега на првокласан сценарио, као и сваки велики филм.
PERFETTI SCONOSCIUTI - Солидна драма која има и више него познату премису - седморо одличних пријатеља се састаје на вечери после неког времена и преко читања порука из мобилног, разне тајне испливавају на површину и односи почињу да се урушавају, а то је тек почетак, јер ће се вече тек претворити у неочекиван фестивал непријатних сазнања. Све је то ОК, и тече доста добро, упркос превише познатом материјалу, али сам крај је чисто претеривање и прилично квари све што је дотад ишло како ваља.
LA SCONOSCIUTA - Сјајан италијански трилер прослављеног Ђузепеа Торнатореа са музиком још славнијег маестра Енија Мориконеа. Добра мистерија о жени у бекству, одлучној да се инфилтрира у богату италијанску породицу, али питање је зашто то ради и од кога бежи. Баш сам задовољан, није то десетка и не знам ни ја какво достигнуће, али је мени супер легао, и добио сам више него што сам очекивао. Филм сам открио захваљујући страници и драго ми је због тога, сада ја могу да га препоручим за даље гледање.
KINGS GO FORTH - Солидна драма о троуглу између Френка Синатре, Тонија Кертиса и Натали Вуд, уз неке ситнице о наслеђу и рату. Пролазно, али ништа монументално нити епохално. Може се погледати ако сте обожавалац поменутих глумаца, није изгубљено време.
LES YEUX SANS VISAGE - Одличан, одличан трилер-хорор Жоржа Франжија о тајни хирурга, његове помоћнице и његове ћерке под маском. Један од ретких француских  покушаја у овом жанру у класичној епохи, а реакције публике и критике говоре колико је био испред времена. Похвалио бих и генијалну музичку тему Мориса Жара. Топла препорука. У свом тексту о хорорима, написао сам и нешто више о овом филму.
YOU WERE NEVER REALLY HERE - Хајп је био велики, глума Хоакина Финикса јесте била у реду, и више од тога, али филм ме оставио хладним као бабина сиса. Нека наводно изузетна студија карактера - ништа, прича као прича - стопут виђена, сценарио - прозаичан. Ништа.
THE EFFECT OF GAMMA RAYS ON MAN-IN-THE-MOON MARIGOLDS - Један од најбизарнијих наслова у историји филма крије филм о односу ексцентричне удовице и њене две ћерке. Пол Зиндел је написао комад који је добио Пулицерову награду, а филм је режирао Пол Њумен као "возило" за своју жену, Џоен Вудворд, која је оправдано номинована за Оскара. Игра и њихова ћерка Нел Потс. Филм је добар, Вудвордова доминира, може се гледати, али нећете не знам шта пропустити ни ако га прескочите. Мени се лично свиђа, али је у питању веома горак филм који неће баш лагано проћи поред својих гледалаца.
SINGLES - Изузетно безвезан филм од кога сам прилично више очекивао.
JOE VERSUS THE VOLCANO - Прво партнерство Тома Хенкса и Мег Рајан, које је прилично глупо и слабуњаво. Није ужасно и до имбецилности нелогично попут "Стигла вам је пошта", али је свеједно безвредно.
HIDDEN AGENDA - Врло добар политички трилер Кена Лоуча са бриљантним Брајаном Коксом и одличном Френсис Мекдорманд, као и увек поузданим Бредом Дурифом. Политичке манипулације у највишим круговима владе нису нова ствар, али су представљене на добар начин, и филм је изузетно добро одглумљен, тако да га препоручујем.

Дневник бележи да до краја маја више није било наслова, у шта сумњам, али морам да верујем кад нема других записа. Зато прелазим одмах на јун.

ЈУН





MATINEE - Филм који има прелазну оцену јер пропагира филмофилију и има Џона Гудмена у једној од ретких главних улога. По свему осталом је безазлен, али може да прође у неким тренуцима доколице кад није ни много битно шта се заправо гледа.

THE BIG STEAL - Друго упаривање Роберта Мичама и Џејн Грир не може баш да се пореди са "Out of the Past" (ретко који филм то и може), али је и више него ОК, и може се гледати и више од једанпут. Џејни је најупечатљивија кад је зла, али и овде, где је више константно саркастична, такође оставља сјајан утисак и остаје жал што није била још већа звезда него што јесте, јер су капацитети и квалитети свакако били ту. Мичам у стандардном "Baby, I don't care" фазону док му смештају све и свашта. Нико то није умео боље да изгура од њега. Препорука.
THE RIVER'S EDGE - Прилично непознат, а доста добар ноар са вестерн примесама, где ранчер Ентони Квин бива принуђен да зликовца Реја Миланда безбедно спроведе до Мехика, не знајући да се он и његова жена, Дебра Пеџет, познају од раније. Ништа што није већ виђено, али одлична глума, те солидан сценарио и егзекуција, чине ово и више него подношљивим.
SIDEWAYS - Не могу да кажем да је ово врхунац филммејкинга, али овај филм има нешто у себи (нисам чак сигуран ни шта је то) са чиме толико могу да се повежем, да просто не могу да опишем. То константно чепркање у потрази за нешто константнијим задовољством и срећом, ти периоди помирености са судбински лоше подељеним картама које смењују периоди борбе да се ипак нешто промени набоље, иако нема сигурности да ће нам чак и та промена донети оно што тражимо - Алекс Пејн је већ режирао једну чисту меланхолију од филма "About Schmidt", а сада наставља у истом маниру, са изузетно потцењеним Полом Ђаматијем и много других познатих лица, попут Вирџиније Медсен. Мени се баш свидело.
YURUSAREZARU MONO - Јапански римејк Иствудовог "Неопроштеног" са Кеном Ватанабеом. За један римејк, одличан филм, у доба где су римејкови чешћи него оригинали, један од бољих које сам гледао.
NIGHTFALL - Солидан кримић, Алдо Реј и рана, још непозната Ен Бенкрофт. Ништа епохално, ништа из прве категорије, али ОК, и даље бих радије гледао то, него било шта што се данас обично снима.
THE FISHER KING - Веома позната драма/бајка Терија Гилијема, у његовом стилу, са шок џоком Џефом Бриџисом и просјаком у коме има много више него што показује, Робином Вилијамсом. Гледао сам после петнаестак година, и баш ми је легао, иако ми је на моменте превише слаткаст, упркос трагедији на којој почива премиса. Одлична глума, Мерседес Рул је зарадила споредног Оскара. Интересантна је и ексцентрична Аманда Хани Бани Пламер.
A TOUCH OF SIN - Одличан филм - четири одвојене приче о разним аспектима модерног кинеског друштва, зачињене насумичним чиновима насиља и последицама које из њих произилазе.
FOR LOVE OR MONEY - Мајкл Џеј Фокс бриљира у безазленој комедијици као белхоп у хотелу који зна све о свакоме и брине се о свачијим потребама, сем о својим, а сан му је да отвори сопствени објекат и да поред њега буде одређена женска особа, Габријел Анвар, тада веома тражена млада глумица (Мирис жене, Три мускетара). Снимљено у првој половини деведесетих, када су такви филмови још увек имали солидне сценарије и одређени шмек.
LOVER COME BACK - Најслабије упаривање Дорис Деј и Рока Хадсона.
THE LOOKOUT - Можда највећи low-risk-high-reward убод у години. Џозеф Гордон Левит је одличан као човек смањених можданих капацитета након трагичне несреће коју је сам узроковао. Група сумњивих ликова користи његову несигурност користи прилику да га увуче у пљачку. Врло добра студија карактера, са неколико врхунски одглумљених сцена.
JUBE NINPUCHO - Репризирао сам свој први аниме и још увек је један од најбољих које сам у животу гледао (мада нисам гледао неки импозантан број).
THE EGG AND I - Није ми баш јасно како је ово постало оволико популарно. Разумем да је породични филм, повремено смешњикав и све то, али да породи толике наставке, да буде толико гледан, и све то, не разумем баш најбоље. Вероватно најслабији филм Клодет Колбер који сам гледао, упркос непорецивој хемији са Фредом Мекмарејем.
LOOK BACK IN ANGER - Ричард Бартон бриљира као несређени и бесни Џими Портер у сукобу са свима који га окружују. Класик социјалне драме с краја педесетих и почетка шездесетих година. Солидно адаптиран Озборнов комад, солидна подршка Клер Блум.
THE KING OF MARVIN GARDENS - Друга сарадња Боба Рафелсона са Џеком Николсоном ,после "Пет лаких комада" стиже још једна прича о тешком отуђењу и животној неснађености, у којој Џек бриљира поред Бруса Дерна. Ко воли ту атмосферу, може да погледа, добро је. Претпостављам да ће многима бити досадно, а неке ће и одбити, али може да прође.
TENSHI NO TAMAGO - Мамору Ошии још једном превазилази себе, десет година пре Ghost in the Shell-a. Готово метафизички филм са врло мало дијалога, препун симболике, један од најбољих доказа да је, уз сценарио, главна снага великог филма у ономе што приказује и како то ради, уопште није толико неопходно превише се ослањати на дијалог. Мада, неком ће то бити и досадно, тако да могу да кажем да није баш за сваког. Мени је добро легао.
YOJU TOSHI - Аниме СФ трилер, донекле видно инспирисан "Блејд ранером". Лежи ми та не претерано испеглана анимација с краја осамдесетих и почетка деведесетих година, може ово да прође, фино је. Није Ghost in the Shell, али може.
CITY THAT NEVER SLEEPS - Б ноар о пандуру који жели да напусти службу и ухвати маглу са девојком стриптизетом, али непланирано има веома активно последње вече у полицији. Ништа спектакуларно, али као и готово сваки други ноар који сам гледао, код мене има пролаз. Гиг Јанг је одличан, штета што се све то са њим издешавало тако како јесте.
BODY HEAT - После 15 година, још ми се више свиђа. Прави нео-ноар у свом пуном сјају, Кетлин Тарнер може раме уз раме са највећим фамфаталкама, а Вилијем Х(а)рт је адекватно бесловестан у својој напаљености да не види да му се ради о глави. Топла препорука, мада тешко да га ико већ није гледао.

ЈУЛ


MODERN ROMANCE - Ово је најављено као некаква паметна драмедија, а заправо је психичка тортура Алберта Брукса, који режира и глуми, над гледаоцима. Његов лик недозрелог идиота је такав да сам му желео болну и спору смрт, а како ово није такав филм, надао сам се да ће током бар једног дела филма макар да га удари аутобус и баци у неку кому, да не морам више да гледам и слушам његову одвратну њушку и посматрам то имбецилно понашање. Ни девојка му није баш prim&proper, мада је за њега оличење поштења и врлине. Ја сам свестан да овакви дебили постоје, са некима сам и имао искуства, и мушким и женским, али ово ми се чини искарикирано до те мере да би, уколико су овакве везе изнад нивоа статистичке грешке, сви мушкарци и све жене требало себи да посеку гениталије, јер ову врсту не вреди настављати.
APARTMENT ZERO - Сјајан филм са младим Колином Фиртом као биоскопџијом кога ће познанство са новим цимером у врелој Аргентини довести у више врста искушења. Врхунска напетост и атмосфера, спорадично се призива дух "Станара" Романа Поланског и других филмова у скученом простору (не мислим само на физички аспект скучености), углавном, веома сам задовољан, филм је доста бољи него што сам очекивао да ће бити, упркос јаким хомоеротским тоновима који ми нису баш увек пријатни за гледање. Топла препорука, свакако.
TOUCH OF EVIL - Одличан трилер Орсона Велса са једним од најпознатијих почетака у историји филма, који би вероватно био апсолутно ремек-дело да није било несрећног Чака Хестона у улози Мексиканца, који је толико неприродан да је то за причу. Све остало је сасвим на месту, од расточеног Орсона Велса, преко Марлен Дитрих, до Џенет Ли, која је цео филм одиграла са руком у гипсу. Изузетан представник касног ноара, дајте му прилику ако нисте.
WHERE IS KYRA - Дуго сам чекао на овај филм, по трејлеру је деловало да Мишел разваљује - што она додуше и ради - али, то нажалост није довољно, јер је филм махом изузетно досадан и незанимљив, иако би се по премиси могло наслутити нешто другачије. Слична ситуација је својевремено била и са филмом "Love Field" у који је ушла са много ентузијазма, након што је одбила "Јагањце" због насиља, и била фантастична, али је сам филм скроз никакав.
DISHONORED - Пристојна трилер/драма са темом ратне шпијунаже, једна од многобројних сарадњи Марлен Дитрих и Јозефа фон Штернберга. Може се погледати.
ЛЕГЕНДА О КОЛОВРАТЕ - Помпезна бајка о руској борби против Монгола. Може проћи као одмор за мозак, ако је не схватите озбиљно, прилично је безазлена све у свему.
MISSION OF JUSTICE - У покушају да се подсетим свог beat'em up треша Б и Ц продукције који сам као мали гледао, на ред дође и "Мисија правде" са Џефом Винкотом и Бригит Нилсен. Вриштао сам од смеха, да лешим грање, вероватно би било и још боље. Баш ме развеселила.
TESTROL ES LELEKROL - Изненађујуће одличан филм који ми је страшно добро легао, а одгледао сам га на препоруку. Обично се гнушам покушаја да се направи романса, јер су сви одреда генерички и бљутави, међутим Европа има још снаге за филмове са душом који су квалитетно написани и одглумљени. Наравно, све под условом да можете да пређете преко прилично натегнуте премисе о спајању ово двоје, све остало је супер, чак је и онај хитић Лоре Марлинг сјајно уклопљен и употребљен. Свака част.
SHOCKPROOF - Безначајан ноар са Корнелом Вајлдом и Патришом Најт, који, упркос небитности на глобалној скали, може да прође.
SUPER FLY - Бисер блексплоатације са Роном О'Нилом - упркос невеликој озбиљности која краси овај поджанр, ово је заиста мени одличан филм. Музика Ајзака Хејза је апсолутно ванвременска.
THE KILLERS - Није Сиодмаков оригинал, већ римејк Дона Сигела, који је изузетно профитирао променом перспективе, и постао одличан филм сам по себи. Много боље него што сам очекивао - Сиодмаково ремек-дело је у самом врху ноар жанра, ово је у колору, али и те како има чиме да се подичи - велики Ли Марвин бриљира, а свесрдно му помажу Џон Касаветис, фатална Енџи Дикинсон и други. Фантастично, гледајте одмах ако нисте.
(М)УЧЕНИК - Још један неочекивано одличан филм. Борба против зла у модерној Русији. Много сатире и црног хумора, али и много питања за размишљање. Вреди погледати, мада није за свакога.

АВГУСТ





HANGOVER SQUARE - Одличан филм који на својим огромним леђима носи злосрећни Лерд Крегар у улози музичког генија коме живот разара занесеност играчицом коју игра Линда Дарнел, као и чудне рупе у памћењу. Иако није баш сам врх, овај трилер је заиста сјајан, а по Сондхајмовим речима, управо ова књига и филм су били инспирација за Свини Тода. Ту је и Џорџ Сандерс, кога је, наравно, увек лепо видети.

PURSUED - Баш добар филм са Бобом Мичамом и Терезом Рајт. Он бежи од потере, али истовремено бежи и од себе, прогоњен траумом из детињства, а такође бежи и од осећања према Рајтовој, јер има неразјашњене односе са њеном породицом, која је донекле и његова. Конфузно звучи, али је заправо веома добра ствар и све је одлично одглумљено.
MR. AND MRS. SMITH - Први пут гледано. Није прва категорија Хичкока, једва стаје и у другу, ако стаје, и још је у питању комедија, али не значи да није у питању гледљив и ОК филм.
THE DEVIL AND MISS JONES - Топла причица, типична за-too-good-to-be-true американе из тридесетих и четрдесетих какве је рецимо радио Френк Капра. Чарлс Кобурн бриљира као тајкун који би да раскринка синдикалце у робној кући, Џин Артур и Роберта Камингса, али се уместо тога спријатељује са њима, чак налазећи мало времена и за сопствено задовољство. Све предвидиво, све јасно од старта, али сјајан сценарио и глума чине ово и те како добрим.
FIRST REFORMED - Пол Шредер се враћа са већ виђеним концептом - свештеник који губи веру, и све то има призвук већ виђеног, мада је много тога заиста одлично, пре свега глума Итана Хока који пружа можда и своју најбољу улогу. Филм би готово био ремек-дело да није било збрзаног разрешења и некако how-too-convenient краја у односу на ранија дешавања.
THE MALTESE FALCON - Оригинал. Није бољи од америчког римејка са Богијем десет година касније, али је сасвим у реду, прилично сам задовољан.
THE PERFECT WEAPON - Друго у низу треш батинања које сам ове године гледао је "Савршено оружје" са Џефом Спикменом, који има можда најпаљевинскији интро у историји филма - њега како вежба уз "I've Got the Power". Мислим да сам се смејао десет минута.
THE LADYKILLERS - Првокласна британска црна комедија са Алеком Гинисом и Питером Селерсом у којој увек уживам. Око пола века касније, Коенови су направили грозоморан римејк са Томом Хенксом. Учините себи услугу и гледајте праву ствар. П.С. Има боју.
YOU DON'T MESS WITH THE ZOHAN - Има само пар филмова са Адамом Сендлером које могу да гледам и ово је један од њих.
THE APPALOOSA - Један од потцењенијих вестерна са Марлоном Брандом у коме увек уживам и топло га препоручујем, а први пут га гледах још као клинац у летњем биоскопу РТС-а, кад је био превођен као "Југозападно од Соноре", а остала ми у сећању чувена сцена са шкорпијама. Џон Саксон прикладно љигав као мехикано негативац.
SMUTECNI SLAVNOST - Крајње непознати, а изузетни чешки филм којим сам фасциниран. Једноставност је име игре, нема ту "те, другови, овако ћемо, те, другови, онако ћемо". Жена се намерачила да сахрани неподобног мужа по пропису у месту одакле је. То не иде баш тако лако, али ни она се не предаје лако. Гледајте ово, гарантујем да нећете зажалити. Као што је Чича некад најављивао офанзивну дефанзиву на утакмицама репрезентације, тако је и ово имплицитна, а у исто време тако експлицитна оптужба против комунистичких власти.
NAVRAT ZTRACENEHO SYNA - Док бејах на чешком таласу, одгледах и ово. Бергмановски филм Евалда Шорма о човеку који наизглед има све, а покушао је да се убије, па сад у лудари покушавају да открију зашто, кроз разговоре са њим и фамилијом, није цењен колико треба.
POCIAG - Сјајна трилер-драма Јержија Кавалеровича коју сам већ препоручивао на страници. Да не дужим много, требало би је одмах погледати, ако већ нисте.

СЕПТЕМБАР





ИРОНИЈА СУДБЕ ИЛИ С ЛЕГКИМ ПАРОМ - Одличан дводелни ТВ филм или мини-серија, како хоћете, из средине седамдесетих, о неочекиваном дочеку Нове године за човека који је запамтио адресу на коју треба да иде, али га је пијанство онемогућило да запамти град. Звучи безвезе, али није, јер је то урадак Елдара Рјазанова који је већ режирао сличне генијалне ствари. Јесте све то бенигно, јесте мало њањаво, али има душу и сценарио је добар.

CYRANO DE BERGERAC - Најбоља филмска верзија из 1950. године, која се, додуше, у потпуности ослања на ванвременску изведбу Хозеа Ферера у насловној улози, који је заслужено покупио Оскара. Да нема њега, овај филм не би поседовао ни пола свог шарма.
BLUEBEARD'S EIGHTH WIFE - Очекивао сам много више, и од Лубича, и од Купера и од Клодет, нажалост. Само испразни флаф, без шарма и срца, чак није ни посебно духовит.
'NIGHT, MOTHER - Мало сувише стејџи, мада мора тако јер је 1) рађено по комаду 2) догађа се у једном стану. Кева Ен Бенкрофт има ноћ да убеди ћерку Сиси Спејсек, која је решила да се убије, и све пажљиво припремила, да је живот ипак вредан живљења. Погледајте хоће ли успети, ако већ нисте.
THE WHOLE TRUTH - Добра екипа коју чине Стјуарт Грејнџер, Дона Рид и Џорџ Сандерс ипак не успева у потпуности да удахне живот овом прилично генеричком трилерчићу.
LA STRADA - Мој омиљени Фелинијев филм. Улога живота Ђулијете Масине и феноменални Ентони Квин. Баш ми је легао.
BIG TROUBLE IN LITTLE CHINA - Један од филмова који ми је обележио детињство и наставља у истом стилу и сада, и један од оних филмова који су толико забавни да могу да их гледам сваки дан, а таквих нема много. Џон Карпентер је седамдесетих и осамдесетих заиста био отац и мајка сваког жанра у који се упустио.
SMOKEY AND THE BANDIT - Одгледано после 20 и нешто година поводом смрти Берта Рејнолдса. Више ми је легао тада, али и сада сам уживао, без сумње.
TRZECIA CZESC NOCY - Анжеј Жулавски нас већ од свог првог филма веома успешно увлачи у своја лудила. Авангардни хорор нам доноси лични слом појединца који је преживео трагедију током немачке окупације Пољске усред друштвеног слома изазваног истим догађајем. Филм је феноменалан, али много тежак на више нивоа, те за нека сложенија тумачења захтева више гледања - а за то је потребан мало јачи стомак. Нема ту никаквих експлицитних крволиптања, великанима то не треба да би постигли истинску страву и ужас - а где ћете већи ужас од саме окупације родне земље и губитка породице?
THE BURGLAR - Безазлен кримић који незаслужено пати због лошег сценарија, али може проћи због Дена Дурије и Марте Викерс, који глуме како једино и знају - одлично (због њих сам и гледао филм), а Џејн Менсфилд је лепо гледати.
LONELY ARE THE BRAVE - Не знам шта сам досад чекао, фантастичан филм. Није џабе Кирков омиљени који је снимио.

Опет неочекивани прекид од петнаестак дана. Јесте посао био неподношљиво велики, али пауза ми се чини превеликом. Но, добро, идемо даље.

ОКТОБАР


RITAM ZLOČINA - Један од најбољих хрватских филмова, који увек волим да погледам. Нема ту неке претеране жестине и повремено иритира нарација Ивице Видовића, али идеја је веома добра, филм интересантан, а Фабијан Шоваговић је глумац пар екселанс, неприкосновени број један кад су они у питању (причам о Хрватима, не о Македонцима).
VIRIDIANA - Ремек-дело Луиса Буњуела, најбољи његов филм који сам досад погледао. Показна вежба како успешно измешати драму и сатиру. Непревазиђена Силвија Пињал бриљира, а увек је лепо видети Фернанда Реја из "Француске везе".
2046 - Кар-Ваи Вонг је мајсторчина. Одличан филм са познатим фацама азијске кинематографије. Препоручујем да се одгледају и остали делови "трилогије" (ставио сам наводнике, јер наслови нису баш уско и стриктно повезани) ради бољег увида у стваралаштво овог редитеља и емоције којима тако искусно барата. Увек је лепо видети познате фаце азијске кинематографије Гонг Ли, Зији Џанг и Тонија Лунга.
CHUNG HING SAM LAM - Мање ми је легао од претходног, али такође баш добар.
KONTROLL - Живот контролора у будимпештанском метроу не звучи као баш узбудљива премиса за филм, али дајте му прилику, there's more to it than meets the eye.
FILANTROPICA - Већ сам посветио објаву на страници овом предивном румунском филму, и шта год овде написао, не могу довољно да га препоручим. Да ме сад питате шта ми се толико допало, нисам сигуран да бих могао у потпуности да одговорим на то, али тако је. Изузетно.
MASK - Не она са Џимом Керијем, већ филм Питера Богдановича са Ериком Штолцом. Баш одличан филм, јесте концепт већ виђен, али прича је истинита. И Шер, зачудо, врло добра.
PAWN SACRIFICE - Чувени мечеви Фишер - Спаски и политичко-шпијунске интриге које су их пратиле. Занимљив и океј филм, мада ништа специјално. Занимљиви и доста добри избори Тобија Мегвајера и Лијева Шрајбера за улоге двојице јунака.
JULIET, NAKED - Није најгора варијација на тему икада, али осим солидног Итана Хока у улози испијеног хезбина од музичке звезде, овај филм слабо шта има да понуди.

НОВЕМБАР





I WALK ALONE - Ако се не варам, прво упаривање Кирка Дагласа и Берта Ланкастера. Супер.
NIAGARA - Ноар у боји са Мерлинком као фам фатал. Врло добар, мада ипак не топ класа.
FOOTSTEPS IN THE FOG - Солидан британски трилерчић са лукавом Џин Симонс и љигавим Стјуартом Грејнџером, није топ класа, али сасвим ОК за досадно поподне. Она нарочито одлична као кокни гатерснајп по сваку цену решен да остане у богатој кући.
БУБЕ У ГЛАВИ - Ово сам први пут гледао у основној школи кад бејаху ауторски циклуси на РТС-у, па сам хтео да видим је ли ми нешто промакло тад. Прото-хипстер и квази-уметник Миша Радивојевић и његове младалачке фантазмагорије. Поштујем ја кад човек хоће да буде по сваку цену другачији од осталих, али мора да има шта и да каже. Овај једва просек донекле вади добра глума Драгана Николића, те прелепа Миља Вујановић која је требало да остане на филму уместо што се удала за небеско тело. Додуше, судећи по овој улози и оној претходној, из "Раних радова", могуће је да би се претворила у оригинал верзију Мирјане Јоковић, у скоро сваком филму по једно силовање. Може се ово једном погледати, само без великих очекивања.
KIND HEARTS AND CORONETS - Класик Илинг (црне) комедије. Денис Прајс и Алек Гинис (у много улога) бриљирају.
SHADOW OF A DOUBT - Увек је лепо вратити се Хичкоку и ујка Чарлију.
СИБИРСКА ЛЕДИ МАГБЕТ - Врло солидан филм Анжеја Вајде, са сјајном Оливером Марковић и прикладно љигавим Љубом Тадићем. Чувени Бојан Ступица је обавио један од ретких глумачких задатака у овом филму.
BLUE COLLAR - Прајор, Кајтел и Кото, са Полом Шредером иза камере. Шта може да крене наопако? Очигледно не много тога, с обзиром да је ово супер филм и жао ми је што га нисам раније гледао, али истовремено ми је драго што сам вођењем ове странице сазнао за њега. Права синдикална прича, изгледа применљива на све меридијане. Није другачије ни данас.
ZHI FA XIAN FENG - Трећа и последња макљажа Б продукције коју погледах преведена као "Изнад закона", мада две године старија од онога са Сигалом, Пем Грир и Шерон Стоун. Најбољи филм од три поменута, заправо сасвим ОК филмић за разбибригу, ако се одузме повремено претеривање са тучом. Мајсторица Синтија Ротрок бије као Свети Илија.
MOONSTRUCK - Хтедох најзад да видим за шта је то Шер добила Оскара и није ми јасно. Са друге стране, не могу да назовем филм лошим, далеко од тога, али није ни посебно добар. Ник Кејџ повремено дивља, и већ се ту видело шта ће постати касније, односно сада.
PICKPOCKET - Одличан филм, мада ми се све остало што сам гледао од Бресона свидело још више. Рекао бих да је ово добар филм за почетак упознавања са њим.
COUSINS - Римејк супериорнијег француског филма "Cousin, cousine" из 1975. године ме је занимао јер нисам навикао да Џоел Шумахер режира тако нешто, а и волим Изабелу Роселини и Теда Денсона. На крају, гледљив филм и фина разбибрига, али заиста ништа посебно.
VISKNINGAR OCH ROP - Бергманов класик о три сестре и њиховим нерашчишћеним односима који излазе на површину током умирања од рака једне од њих. Веома мучно истакање душа на извол'те, како то само он зна, са својим миљеницама Ингрид Тулин, Лив Улман и Харијет Андерсон - наравно, све три разваљују, и просто је непријатно упоређивати то са било киме ко се данас назива добром глумицом. Недостижан ниво.
OUT OF THE PAST - Вероватно мој омиљени ноар филм, који сваке године погледам бар једанпут годишње, о коме сам већ писао многе хвалоспеве, и о коме ћу, надам се, још причати током наредне године. Тај филм је есенција читавог поджанра и колико год га хвалио, неће бити довољно да дочара стварни квалитет. Стварно изузетно достигнуће које (каквог ли чуда) деценијама није било довољно цењено и тек однедавно завређује славу која му припада.
DEAD RINGERS - Ледени Кроненберг с краја осамдесетих док је још био прави и у пуном замаху. Нисам ово гледао 20 и више година, па би се могло рећи да га сад први пут гледам са пуним разумевањем, и легао ми је као будали шамар. Џереми Ајронс у мојим очима још од првог гледања има статус тешког болесника, и то се и сада потврдило, човек је покидао обе улоге. Није за оне који се лако стресу, препадну и згрозе.
THE ICE HARVEST - Солидан трилер са добром екипом и познатом поставком - паре, жене, убиства. Добра глума Кјузака и Торнтона, а помаже им Кони Нилсен.
LENNY - Први пут одгледано - Дастин Хофман блиста као Лени Брус, и филм је добар, али може то Боб Фоси и боље, нешто му ипак фали за чистокрвно ремек-дело.
THE VISITORS - Добар сведени филм Елије Казана у коме веома младог Џејмса Вудса, који са женом живи у забаченој колиби, посећују два пријатеља из војске. Међутим, оно што Вудсова жена не зна је чињеница да је њен муж ту двојицу својевремено послао на војни суд због дивљања по Вијетнаму (слична ситуација као у Де Палминим "Жртвама рата"). Почиње надмудривање након ког нико од умешаних неће бити исти. Елија нам је даривао неколико истинских ремек-дела, овај филм то није, али је врло добар и задовољан сам одгледаним.



ДЕЦЕМБАР




AGUIRRE: DER ZORN GOTTES - Више од ремек-дела. Све оно што би филм у својој суштини требало да буде. Све остало што бих рекао, покварило би угођај при гледању. Не кажем, могуће да ће некоме бити и досадан, пре свега због спорадичног дијалога, али ако постоји филм коме није потребно превише дијалога да искаже своје поенте, то је овај. Звучи још фасцинантније ако кажем да је сниман на локацији, и ако се зна нестабилни однос Кинског и Херцога.
BAO XUE JIANG ZHI - Одличан кинески филм, спора, поетична трилер-драма о повратнику из затвора, његовој прошлости и садашњости, док се упушта у потрагу за серијским убицом у кинеској провинцији. По константно кишној и сивој атмосфери мало подсећа на "Седам".
ЈУЖНИ ВЕТАР - Нит' смрди, нит' мирише. Већ сам рекао зашто овде.
THE HOUSE THAT JACK BUILT - Најличнији пројекат Ларса Фон Трира у каријери. Има његовог препотентног нарцизма у виду квази-филозофских просеравања на кило, али ово је и поред тога добар филм о мукама кроз које један уметник пролази током стварања и целокупне каријере. Све је дато кроз метафору серијског убице кога перфектно тумачи Мет Дилон, а и Бруна Ганца је увек лепо видети. Није потребно толико предзнање као рецимо за "Антихриста", али ћете ипак морати добро да се наоружате и знањем, а богами и стрпљењем да бисте све изгурали до краја. Ово је велико "фак ју" канском фестивалу од овог редитеља.
SPELLBOUND - Добар Хичкок са Грегоријем, који се не сећа ко је и шта је, па позира као доктор, и Ингрид, која му као психијатар помаже да се сети. Ово можда није жестоко као неки његови наредни филмови, али је есенцијални Хич, са све оном сценом сна коју је осмислио Салвадор Дали.
THE FARMER'S DAUGHTER - Хтедох да видим шта је то Лорета Јанг урадила у овом филму да добије Оскара пре величанствене Роз Расел у "Црнина пристаје Електри". Није ми јасно, и да живим још три живота, неће бити. Не схватите погрешно, обожавам Лорету, али дати јој Оскара за комедијицу у којој шведска мигранткиња постаје политичарка и збрзава Џозефа Котна у једном овако заборављивом филму, наспрам онакве улоге из пера Јуџина О'Нила, не могу то да схватим и готово.
NARA LIVET - Бергманова "Ивица живота", о три жене које различито доживљавају мајчинство и свим њиховим страховима и сумњама. Можда није прва категорија Бергмана, али је у сваком случају његов филм један кроз један. Опет жене носе највећи терет, великани Макс фон Сидоу и Ерланд Јозефсон су присутни само у сцени-две, а Ева Далбек, Ингрид Тулин и Биби Андерсон, уз помоћ још две сестре, износе цео терет, и то раде заиста одлично.
FUCKING AMAL - Рађање бенигне лезбо романсе између две наизглед потпуно различите тинејџерке у шведској припиздини. Овако се то ради ненападно, непренаглашено, искрено, стидљиво, збуњено, невешто, како и јесте међу веома младима. Без набијања на нос некаквих права, без уплитања невладиних организација, без маља у главу гледаоцу да је неука конзервативна свиња ако случајно мисли другачије. Овде су у фокусу две девојчице са својим личним демонима и то је све одлично дочарано. Није ово ни потресно, ни упечатљиво, нити у крајњој линији битно као "Лиља форевер", али редитељ је већ овде показао да зна шта ради. Преводилац за руски језик у "Лиљи" је била прелепа Александра Далстром, која овде бриљира као популарнија од две тинејџерке.
NORTH DALLAS FORTY - Практично потпуно непозната драма/сатира Теда Кочефа са Ником Нолтијем као талентованим, али ислуженим америчким фудбалером, је заправо веома добра, јер приказује са једне стране раскалашност тог миљеа крајем шездесетих и почетком седамдесетих, а са друге показује колико бескрупулозни власници и менаџери заправо брину за чланове својих екипа, од којих су многи навучени на аналгетике и још опасније ствари. Изненађујуће добра ствар, није нека антологија, али и више него задовољавајуће остварење.
THE HIRELING - Налетех на ову британску драму за коју нисам пре чуо на једном блогу и скроз се одушевих. Одлична студија класног система кроз пријатељство младе депресивно-суицидне удовице и њеног шофера које доводи до трагичних последица. Још један филм од кога сам добио више него што сам очекивао, а такве волим највише.
НЕОТПРАВЛЕННОЕ ПИСМО - Филмчуга Михаила Калатозова о потрази четворо геолога за златом у сибирским тајгама, и превеликој цени која мора да се плати када се иде против природе. Изузетно усликан, написан и одглумљен филм у коме блистају отац руске глуме Инокентиј Смоктуновски и глумица светског ранга, Тања Самојлова, коју је Калатозов открио у свом претходном филму, "Ждралови лете". Изузетно остварење.

                                                                         ***

Што се тиче квалитета, ова година је била чак нешто изнад уобичајеног просека, међутим бројем никако нисам задовољан, у другој половини године је значајно редукован, углавном због посла. Почетак сваке године је сезона номинација и награда, па ће бити доста гледања и надам се доста појединачних рецензија.



























уторак, 11. децембар 2018.

Јужни ветар (2018)

Сценарио: Петар Михајловић, Милош Аврамовић
Режија: Милош Аврамовић
У главним улогама: Милош Биковић, Миодраг Радоњић, Драган Бјелогрлић, Небојша Глоговац, Милош Тимотијевић, Срђан Тодоровић, Јована Стојиљковић, Богдан Диклић

Ево нечега што сам мислио да никада у животу нећу гледати, за шта постоји неколико предуслова које ћу сада поменути:

1) Редитељ. Милошу Аврамовићу је ово други целовечерњи филм, а први му је био "Кројачева тајна", који је радио пре 12 година и који је толико језиво бесмислен и глуп, да може лагано да се сврста међу апсолутно најгоре српске филмове у 21. веку, што је, имајући у виду конкуренцију, веома озбиљно достигнуће. Просто није реално очекивати да неко ко је тако нешто породио сада има нешто валидно да каже на било коју тему, а нарочито у жанру акционог кримића (притом, крађа кола делује доста питомо у односу на остало што се у овој земљи дешава последњих 20-30 година). У старту је деловало претенциозно и узалудно.
2) Глумац. Нећу измислити топлу воду ако кажем да је Биковић један од два-три најбесрамније у први план гурана глумца на нашој сцени у односу на стварни квалитет. Дечко је пројекат и нико ме неће убедити у супротно (баш нема кога излапели Михалков да стави у свој филм, него ће неког лепотанчића који се профилисао за улоге иритантних клинаца (а чак ни ту се није нарочито показао) и неких квази-фил-гуд швалерчића са изгледом за који се не може рећи да је одбојан, али са харизмом мртвог пувала и тинејџера на инфузији. Нисам имао ни трунку вере да он има капацитета да исканалише некаквог опасног момка који претендује да буде неки опак тестис у подземљу и да не да на себе поред прекаљених маторих кајли тог посла.
3) Хајп. Тачно сам знао да ће се ово продавати као хит (и не треба бити Тесла за тако нешто) и да ће сама појава Биковића као (анти)хероја у биоскопске сале привући одређене циљне групе којима ће бити довољно да га виде и да помисле да је филм фантастичан, јер би им он био фантастичан готово шта год да уради на платну. Шта ми конкретно смета у тој констелацији? То што та чињеница аутоматски значи да ће се прича разблажити као домаћи сок од вишње, јер да би се овулирало на Биковића, он се мора учинити допадљивим, романтичним, часним, како год хоћете, што аутоматски значи да ће филм изгубити на потенцијалној жестини, а ако добар акциони филм нешто треба и мора да буде, он мора да буде жесток и бескомпромисан (под условом да евентуално није и комедија, па чак и тад мора да поседује чврстину).
4) Остале зебње су биле везане за уобичајене бољке српског филма, и уопште филмова из бивше Југославије, које се углавном односе на фундаменте - сценарио, глума и све што иде уз то. Како сам и предвидео, подигла се огромна прашина и чуо сам велике славопојке. Даље, никако не могу да дам бланко подршку ничему што се зове "Јужни ветар", а нема везе са Милетом Басом, Перицом Здравковићем и великом петорком те продукције. Међутим, процурео је линк за онлајн гледање (а и скидање) са одличном сликом, а пошто је докони ум ђавоље игралиште, синоћ у касним вечерњим часовима реших да видим о чему се ту ради.

Млади члан београдске екипе крадљиваца аутомобила, коју предводи прекаљени кримос, наизглед има све - посао добро шљака, уселио се у стан са дугогодишњом девојком, међутим, све се мења кад импулсивно украде ауто који припада бруталном шефу друге екипе, упетљаном са дрогом и са контактима у полицији. Почиње борба за очување породице и сопственог живота.

Првобитна прича се звала "Метар асфалта" и прву верзију је написао Димитрије Војнов. Ипак, Петар Михајловић и Милош Аврамовић су написали нови сценарио, а од старог је остало само пар ситница. Очекивања су ми била испод самог дна, тако да ако кажем да је филм бољи него што сам очекивао, нећу рећи ништа посебно. Ако кажем да је бољи филм од "Кројачеве тајне", ни тиме нисам открио точак, јер су и треш комедије Зорана Чалића примери модерне уметности у односу на исти. Али, то ми даје шлагворт да кренем од онога што у овом филму јесте добро, а није да нема неких добрих ствари. Прво, филм је прилично кохерентан, има неку целину и причу која иде својим током, има свој развој догађаја и заокружен је без неких блатантних омашки, великих нелогичности и почетничких грешака (потпуно је друга ствар што смо дошли до фазе и етапе у српском филму када ове ствари које су потпуно нормалне и уобичајене треба истаћи као нешто хвале вредно). Друго, амбијент и миље су на месту. Нисам неко ко се дружи са ситним и крупним криминалцима, али то су те "тео би цваки да има живот оваки" максиме, то је тај "матори, рођени, кућо" сленг, то је музика нових генерација коју фурају вонаби гангстери и празноглави миленијалци - комбинација цајки, расти, красти и бубуљица - уз мало "Гоци бенда" и "Вози ме на Пале" - видео сам коментар "зар је клошарка Брена морала бугарску песму да украде" - СФРЈот сцена јесте бесрамно крала од Бугара, Турака и Грка, али у овом случају је Фахри Национале прва снимила песму, а Бугари је мазнули - није да је битно, али ето, да и то кажем. Треће, пластично и отворено је приказана веза мафије и полиције, и врло убедљиво је демонстрирано како се одвија сарадња наизглед супротстављених страна закона, а на то се надовезује пласирање лажних вести од стране режимских медија (чак се види микрофон државне телевизије), што је заиста одличан потез и што сасвим директно указује на актуелни тренутак и гарнитуру, с тим што треба напоменути да исто важи и за неколико претходних. Изгледа да се из тог врзиног кола на овим просторима никада не излази, шта год да се деси, то је аксиом, и стално боли. Четврто, има ствари које су добро написане, има сцена које су добро режиране и има улога које су добро одигране. Ведете углавном раде оно што знају - покојни Глоговац је био баш добар - глупост Биковићевог и бруталност његовог лика покрећу целу причу, а да није њега, цела ствар би остала без упечатљивог негативца, па онда овакав филм не би ни имао смисла. Још једном морам да нагласим колика је штета што смо остали без овог човека. Ненадокнадива.

Жика Тодоровић је на аутопилоту као слабић и друкара са смешном фризуром и у елџибити јакници, његов отац је кукавне маргиналце докторирао, он није на том нивоу, али је допадљивији него обично, иако испаљује углавном стандардан репертоар псовки, но, то овде донекле има шмека, а посебно ме следио упечатљиви последњи кадар. Тајкунчина и алкос Бјела је такође на познатој територији, јер је у више серија и филмова последњих година тумачио изнурене, ислужене и разочаране ликове са подочњацима, значајно загледане у даљину, који контемплирају над прохујалим временима уз пиће. Овде је разлика у томе што му лик поседује одређену дозу људскости са којом гледалац може да се повеже, а то је донекле и до солидно написаног лика, какви су углавном реткост. Свидела ми се сцена скривања вутре од жене а ла Мики Манојловић у "Ми нисмо анђели" (уз ранију констатацију како се све мења, јер ужива у ономе што је некад презирао), и упреподобљеност кад га она провали, да би потом, као прави јунак и опасни баја, сасуо арсенал псовки њој у леђа кад већ изађе. Ту, додуше, не помаже што му жену глуми Нела Михајловић, која, као и Кира Најтли са својим вечитим "Пих, смртници" изразом лица (што би рекла једна драга читатељка), има ону своју једну једину "Треба да добијем, не нервирај ме" полуциничну експресију коју фура где год се појави). Веома позитивно изненађење за мене је Милош Тимотијевић, који је досад углавном разочаравао, овде се добро снашао у улози полицајца у спрези са криминалцима, на моменте чак бивајући веома уверљив. Александру Берчеку је било потребно три минута да покаже да је велики глумац, а солидни су и Богдан Диклић као отац (ја мислио лопов, кад оно стварно), те Миодраг Радоњић, за кога никад пре нисам чуо, као импулсивна паљевина од Биковићевог другара. Гледаћу шта ће даље снимити. Готово сви они су могли и боље, али ово је свакако пристојно у односу на очекивања.

Нажалост, где има жита има и кукоља, а он понајвише лежи у огромној предвидивости целог тока радње кад једном укапирате на шта иде редитељ. Иако је, како рекох, кохерентно, отприлике се види у ком ће смеру ићи, и одигра се управо тако, као по концу. Ко је гледао довољно филмова, јасан му је пут, јесте да два-три детаља (попут нпр. РТС-овог микрофона) изненађују, али то је то. Друго, и то сам рекао још на почетку, не могу да прихватим Биковића ни генерално као глумца (у најбољем случају може да прође као неки клиња смарач), а камоли да га доживим као одраслог човека који балансира између живота опаког лика са кохонесима са београдског асфалта, а овамо је брижан момак, добар брат и несхваћени геније. То је комплексност лика коју сиротан Биковић не може ни да одсања, плус што је потребна харизма једног Бранда, Џејмса Дина или рецимо Грегорија Пека за успешан баланс свих тих супротстављених карактеристика. Излишно је рећи колико је наш јуноша далеко од описаног, а на сцене где виче, покушавајући да буде опак и уверљив, сам се искрено смејао, чекајући да му неко од старијих дрмне два-три аплауза или да се појави Диклић и да каже "марш кући, смраде мали, а за то што си ми узео кључеве из џепа ћемо још да разговарамо". Да додам и да мрзим што сам био у праву око потенцирања романтизације тог лика, који је оличење верности, бриге за млађег буразера и чега све не - то је прототип свега што модерне девојке одвајкада желе (кад кажем модерне, не мислим само на данашњу генерацију, да се разумемо) - лепотана са парама који зна да буде и помало опасан, али је прави мушкарац који зна да преузме одговорност - све у једном, целокупан пакет, што би рекли млади англосаксонци. Тај профил "мушкарчина-мангупчина-таквог-мама-хоћу-ја", који ми се апсолутно гади, је већ патентирао други најфорсиранији млађи глумац, Вук Костић, који тог свог Гагулу глуми већ годинама, и пре и после "Горких плодова" (још један опасни момак са много успеха и медаља у школи, кога лоше друштво и судба клета гурнуше на странпутицу, јадан он), и то је буквално једини карактер који је икад играо. Поздрављам смелост да овај пут не буде он тај који ће мамити уздахе жена преко екрана, иако би вероватно био бољи, јер је на свом терену. Што нас доводи до друге екстремно танке глумачке компоненте, а то је Јована Стојиљковић, коју називају новом снагом српског глумишта, дашком свежег ваздуха, и шта ти ја знам - девојка једноставно не уме да глуми, има једноличну, иритантну фацу, једнолични иритантни глас, емоције кроз које овде треба да прође су за њу недостижне, а изгледа сувише обично да буде девојка једног вонаби гангстера - чак не могу да је окарактеришем ни као Отац Макарије Американку - а знамо да би девојке кримоса по правилу бар то требало да буду - нарочито ако је тај кримос Биковић. Срећа је што није имала посебно велику минутажу.

Са сценариом нема неких вриштећих проблема, али ипак морам да напоменем баш огроман број псовки. Знам шта ћете рећи -  "иди гледај 'Лајање на звезде' ако ти се не свиђа" - "наравно да псују, то су криминалци а не академици" - све је то мени јасно, али чини ми се да се за тиме посеже и кад треба и кад не треба - свакако овај пут нема опасности од блатантних анахронизама, које су Бјела и његова камарила бесрамно рабили у "Сенкама над Балканом" (ко ми нађе иједан спис или било шта из 1929. године, а да садржи речи "кер" (као полицајац) и "пичкетина" има доживотну залиху пива од мене, али то је већ друга прича и био би други текст). Овде ми такође смета и начин на који је свој пут завршио тако опак кримос и тако зајебан лик као што је Голуб - очекивао сам ипак нешто меморабилније од тога, да будем искрен. Све води ка томе, то је јасно, и није спојлер кад кажем да главни зликовац на крају надрља, али мислим да је заслужио убедљивију одјаву (и то не кажем зато што је умро у стварном животу, него због дотадашњег става и представе о лику). Не бих се бунио ни да је све трајало петнаестак минута краће, не би се изгубила поента, а све би било још концизније и чвршће, овако са 130 минута је ипак помало развучено. Не свиђа ми се ни чињеница што је јасно остављен простор за наставак (после сам прочитао да ће га и бити, какво изненађење, видећемо нашег доброћудног јуношу поново, измушће се озбиљне паре). 

Серија - наставак ће се несумњиво такође добро примити код публике, рецепт се зна - стави је у ударни термин државне телевизије, нахајпуј маркетиншки, најави рекордну гледаност, искористи максимално бејбифејс Биковића, дај му још једну прилику да голишав бежи кроз Београд, или да зајебано зури у даљину док иде монтажа са меланхоличном музиком, и ето хард дискова који се пуне свежим материјалом чим се епизода заврши, иако ће несумњиво серија бити гора од овог филма, као што је готово сваки наставак по правилу гори, какав год да је оригинал. Коначна оцена за овај филм је "нит' смрди, нит мирише" - испоштовани су неки постулати жанра, сценарио не врлуда превише (иако је скоро потпуно генерички), има добрих момената, лепо снимљених кадрова, солидне глуме и друштвене критике, али ипак недовољно, узевши у обзир шта је све могло да се уради да је било више храбрости да се прикаже мало мрачнија стварност и мало мрачнији Биковић (мада, могу да разумем зашто није, ионако је већ на ивици карикатуре, није смео да изгуби једини адут који има, а то је допадљивост, како сам већ поменуо, био би још смешнији да су га представили као стварно опасног), да је било бољих глумица, нарочито главне, да је обезбеђен бољи излаз Небојши Глоговцу - ово би врло лагано било нешто најбоље што је изашло на овим просторима у последње време, а уз овако бедну конкуренцију, и иначе је прилично близу тога. Али, то што момку мало фали, то девојци срећу квари, па тако и ово на крају испаде само просечни, прехајповани кримић, који ће се препричавати као један од најбољих наших филмова у 21. веку, иако у добра времена не би примирисао ни у првих десет у години. Међутим, добра времена су одавно прошла, па сад морамо да се задовољавамо и сувим просеком који је можда могао да буде нешто боље.

Да ли га препоручујем? Ако волите жанр или неког од укључених глумаца, свакако. Али, верујте да баш ништа епохално нећете пропустити ако се одлучите да прошетате или посетите пријатеља уместо да гледате ово. Нису ово у неповрат бачена два сата, али нећете ни профитирати не знам колико. Само мали савет, као и за скоро све у животу - максимално смањите очекивања и све ће бити у најбољем реду, нећете се разочарати. За најбољи Јужни ветар и даље сматрам онај лесковачки из осамдесетих.


ОЦЕНА: 3

недеља, 18. новембар 2018.

Џин Хекмен против очекивања

Сваки човек воли онај осећај кад му разни паметњаковићи и свезналице говоре да нешто не може да оствари, а он докаже управо супротно. Још је већи подухват кад се то оствари на глобалном нивоу. Управо се то догодило са Џином Хекменом, који успут није био обдарен нарочитим изгледом, али му то није сметало да постане оно што данас јесте - један од највећих холивудских глумаца свих времена, освајач два Оскара, три Златна глобуса и две Бафте, између осталог. Познати груби глас се орио екранима од почетка шездесетих до 2004. године, када се овај мајстор званично повукао из глуме, али то не значи да је беспослен, с обзиром да је издао и пет романа. Намера овог текста је да упозна читаоце са његовом пер-аспера-ад-астра причом и подсети на битне наслове у којима се појављивао, одајући му почаст док је још увек међу нама, што није чест случај. Обично се хвалоспеви о нечијој величини пишу тек када напусти овај свет, али Хекмен је заслужио да се то деси док је ту, иако се повукао из јавног живота.

Рођен је 30. јануара пре 88 година у Сан Бернардину, Калифорнија, као Јуџин Алан Хекмен. Породица му се често селила, да би се коначно скрасили у Данвилу, Илиној. Џин има енглеске и шкотске крви, а мајка, Ана Елизабет Греј, је рођена у Канади. Отац Езра је радио на штампарској преси у редакцији локалних новина, а први контакт са глумцима његов син је имао преко свог старијег брата Ричарда, чији је пријатељ био комичарски геније Дик Ван Дајк (такође још на планети, рођен 1925.) Највећи број уметника долази из растурених породица, а услови за то су почели да се испуњавају већ 1943. године, кад су се Џинови родитељи развели, а строги отац је убрзо напустио породицу. Бесни, тужни и надасве интровертни тинејџер никада током средње школе није излазио са девојкама нити ишао на окупљања, плесове и слично. 1946. године је провео ноћ у затвору због импулсивне крађе слаткиша и сока. Убрзо је кућу напустио и сам, слагавши за године и уписавши се у маринце са 16 лета. Одслужио је четири и по године као теренски радио оператер, најпре у Кини, а онда после комунистичке револуције, у Јапану и на Хавајима. Још пре војничке каријере, омиљено место за бекство од лошег живота, био је биоскоп, где је обожавао да гледа своје миљенике, Џимија Кегнија, Ерола Флина и Едварда Џи Робинсона, стидљиво прижељкујући да се опроба у њиховој професији. Чак је осетио и мало шоу бизниса, у улози радио спикера оружаних снага. У војсци је догурао до каплара, али је због туче ражалован, а после озбиљне несреће на мотору, коначно и отпуштен из војске. Било је то 1951. године, када се коначно сместио у Њујорку, решен да постане глумац, а једна од водиља му је био Марлон Брандо, кога је баш тада гледао у "Трамвају званом жеља" и чудио се како све може да изгледа тако природно. Убрзо је оквасио ноге у телевизијској продукцији на Флориди, а затим поново у Данвилу, и даље уплашен да се у потпуности посвети глуми. У Њујорк се вратио 1955. године, али је већ следеће године кренуо у Пасадину, Калифорнија, да се упише у тамошњу глумачку школу, претходно се оженивши својом девојком Феј Малтези, која је била банкарска службеница. Међутим, то није био крај његовим мукама, напротив.

Хекмен је толико лоше прошао у поменутој школи, да је, са још једним другом, био означен као полазник који има најмање шансе за успех. Тај друг се звао ни мање ни више него Дастин Хофман. Толико о њиховој компетентности. Џин је, наравно, био повређен, али воља му је била још чвршћа, одлучност му нису могли убити. Вратио се у Њујорк са женом и радио многе послове да би преживео - између осталог, продавао женске ципеле, возио камион и гланцао намештај. Неке од најгорих успомена су му везане за период док је радио као вратар у ресторану на Тајмс скверу - једном приликом је отварао врата за неке своје бивше официре из доба маринаца, при чему му је један од њих рекао "Хекмене, ти си бедни кучкин син". Другу непријатност је доживео када га је видео омражени професор глуме из Пасадине и рекао му да је био у праву што се њега тиче, да од њега ништа неће постати. Трећи шраф у трију пријатеља и цимера, решених да од трња до звезда постану глумчине, био је Роберт Дувал. Њихове каријере говоре саме за себе, а само ћу поменути да међу собом деле 19 номинација за Оскара, уз пет победа. За Џина је све почело тако што је, поред поменутих послова, такође и волонтерски радио у позоришту, а био је задужен између осталог за физичке послове, постављање расвете и набавку реквизита, по потреби. У малој продукцији "Погледа са моста" Артура Милера, био је потребан човек за минијатурну улогу италијанског радника, која је дата управо њему. Водећу улогу је играо Боби Дувал, а редитељ Улу Гросбард са Јејлове школе глуме (касније познати филмаџија) је у тој мајушној улози видео искру код Хекмена и рекао му да мора да настави са том каријером. Он је био прва особа из бранше која га је похвалила, и није потребно ни подвлачити колико је то за њега било значајно. Велика улога и прилика за значајан успех у позоришту дошла је са комадом "Any Wednesday" Џорџа Морисона, у којем је играла Сенди Денис. Џин Хекмен је био једини кандидат на аудицији који је све засмејао, међутим Денисова је одбила да са њим ради комад, јер се опорављала од тешког раскида са човеком који је много личио на њега. Игром судбине, пред премијеру се повукао и новоизабрани глумац, па је глумица и поред много неутешног плакања на крају ипак наступила са њим, и направила хит представу, постигавши велики успех. Тај пробој му је коначно отворио врата Холивуда, и најзад је дебитовао 1964. године малом улогом у филму "Лилит", поред Ворена Битија и Џин Сиберг. После тога, узео га је Мајк Николс за господина Робинсона у "Дипломцу", али га је брзо отпустио после неколико проба. Тако се подесило да буде слободан и доступан за улогу Бака Бероуа у "Бони и Клајду" Артура Пена, у којој га је желео Ворен Бити. Знао је стари швалер ко би му био одличан брат на екрану, и Џин Хекмен је то заиста и био. И поред дискутабилне историјске прецизности и великог неповерења студијских главешина, филм је постигао феноменалан успех, пре свега захваљујући сјајној глуми Битија, Феј Данавеј и самог Хекмена, који је номинован за Оскара.

Јунак ове приче је најзад добио прилику да покаже да је глумац на кога се мора озбиљно рачунати. Пре него што је буквално запалио велики екран у "Француској вези", Џин Хекмен је имао још неколико занимљивих улога, пре свега у филмовима "Подела плена", као покварени пандур који покушава да помрси рачуне банди пљачкаша (први филм са Р рејтингом), "Цигански мољци" Џона Франкенхајмера, поред Берта Ланкастера и Дебре Кар, те "Никад нисам певао оцу" са још једном глумачком громадом, Мелвином Дагласом, за шта је такође био номинован за најбољу споредну улогу, за веома емотивну ролу сина који покушава да се ослободи стега ауторитативног оца и започне сопствени живот. Претходно је на савет агента одбио улогу у серији "The Brady Bunch", чекајући захтевније улоге, што се показало и те како исправним. Ја се сећам и филма "The Hunting Party" (гледао сам га пре цирка 25 година на Телевизији Крушевац у оквиру филмског маратона) где се он јури по некој пустињи са младом му женом Кендис Берген и Оливером Ридом. Тада ми се допао, покушаћу да га поново пронађем.

О "Француској вези" нећу много писати, јер се мој опширан осврт на тај филм већ може прочитати на овом блогу, и то овде, само ћу још једном поновити да је у питању један од највећих акционих филмова у историји Холивуда, и улога која је у најбуквалнијем могућем смислу отворила врата славе. Он је био шести по реду избор за Попаја Дојла, и  било му је врло тешко да уђе у лик, јер је познат као ненасилан и мирољубив човек, али срећом је ипак успео то да учини, и то како. После свих награда које му је донела "Француска веза" (пре свега је у питању први Оскар, али не само то), Џин је могао да ужива у статусу звезде. Уследиле су улоге у мање и више познатим култним филмовима златних седамдесетих. Ту је, рецимо "Циско Пајк" са Крисом Кристоферсоном, потом веома добри и веома потцењени "Prime Cut" у коме глуми подмуклог, корумпираног месног магната који стаје на жуљ чикашкој мафији, па самим тим и утеривачу кога маестрално глуми Ли Марвин. Међутим, није ни Хекмен за бацање, јер осим тога што меље противнике у кобасице, такође продаје жене као сексуалне робиње. Највише упамћен као деби филм Сиси Спејсек, али овај наслов има да понуди и више од тога. Уопште, може се рећи да је учествовао у доста филмова који су одлични, а нису привукли довољно пажње и махом су заборављени, а ја ћу навести само још два примера - "Scarecrow" Џерија Шацберга са Ал Паћином (1973), роуд муви о пријатељству кавгаџије Макса који хоће да отвори ауто перионицу у Питсбургу и морнара Лајонела, који га научи да промени поглед на свет. Иако сигурно није у највишем врху остварења оба главна глумца, и из неког разлога није достигло култни статус (а ни њих двојица се приватно нису слагала због различитих личности), "Страшило" и те како треба погледати, у прилог томе сведочи и чињеница да је обојици ово један од омиљених филмова који су радили, а Паћино и данас каже да је то најбољи сценарио који је икад прочитао. Други филм на који бих скренуо пажњу је "Night Moves" Артура Пена (1975), који сматрам за један од најпотцењенијих филмова седамдесетих година уопште, а зна се шта седамдесете значе у светском филму. Почиње као стандардна детективска прича и једноставна потрага за несталом тинејџерком (Мелани Грифит у својој првој улози, у којој као малолетница већ показује чиме располаже), али се испоставља да је у питању нешто много крупније и мрачније, како обично и бива. Овај изузетан филм снимљен је 1973. године, али је избачен две године касније, што објашњава и чињеницу да га је Феј Данавеј одбила да би радила "Кинеску четврт". Поред осталих, ту је и веома млади Џејмс Вудс, већ тада сјајан.

Није ни чудо што су два одлична филма остала у запећку кад је седамдесетих Хекмен снимао филм за филмом, толико да се у једном периоду није знало који је већи успех. Само ћу рећи да је био у позицији да одбије "Лет изнад кукавичјег гнезда" и "Ајкулу", те "Блиске сусрете треће врсте", који у односу на прва два поменута мени нису ништа специјално, али треба се сетити колики хит су били у своје време, па и данас (додуше, треба и рећи да је тај филм одбио због јако климавог брака у коме је у то време био, не могавши да проведе 4 месеца ван Лос Анђелеса). Најпре је играо у не прејаком, али интересантном филму катастрофе "The Poseidon Adventure" (1972). Свима је познат филм "The Conversation" Френсиса Форда Кополе (1974), који због џиновског успеха прва два "Кума" није добио место тик уз њих које му с правом припада (а опет, да се "Кум" није снимио, не би било ни овог филма, јер Копола није успео да заинтересује нити један студио за причу пре великог успеха). Џин је у лику Харија Кола, мајстора присмотре и прислушкивања који је потенцијално обављајући посао начуо мрачне тајне, одиграо један од најупечатљивијих ликова своје пребогате каријере. Сјајан трилер који је дошао као поручен у време Вијетнама и скандала са Никсоном, и савршено осликао параноју пост-Кенедијевске Америке, још једном је потврдио да је овом човеку место у самом глумачком врху. По сопственим речима, било му је изузетно тешко да се припреми за ту улогу, јер је Хари неописиво много другачији од њега. Али, припремио се и те како. Не само што је научио да свира саксофон, него је и морао да од човека раних средњих година који је у доброј форми и који је опуштен, отворен и фура кежуал стил, постане матори усамљеник, патетичан и несрећан, који непланирано упада у тешку фрку (или само тако мисли). То је постигнуто тако што је пустио ужасне бркове, ставио грозне наочаре и носио одећу која је бар десет година ван моде. Феноменалан филм, један од сигурно два-три најбоља од многобројних трилера завере који су се јавили тих година, подстакнути успехом филма Косте Гавраса "З" (1969). Осим (нужне) репетитивности због слушања снимака заиста немам већих замерки, а Хекменова улога је 24 године касније добила својеврстан омаж у филму "Enemy of the State", где је тумачио лика веома сличних карактеристика.

Пре већ поменутог филма "Night Moves", за који је номинован за БАФТУ, Хекмен је заиграо најпре у вестерну "Zandy's Bride", који вероватно једино ја волим, пре свега због глуме Хекмена и Лив Улман, а потом је први пут свету приказао свој раскошни таленат кад је у питању комедија, и пластично показао колико је тај његов таленат дотад остао неистражен. Наравно, говорим о филму "Млади Франкенштајн" (1974), за који је чуо од свог тенис партнера, Џина Вајлдера, и затражио улогу, желећи да се опроба у комедији. Појављује се кратко али веома ефектно као слепац који просипа супу на Питера Бојла. Једна од чињеница која говори колико је био успешан је и његова последња реченица која је импровизована, "I was gonna make espresso". На екрану одмах уследи затамњење јер је цела екипа поцркала од смеха. Одличан филм, сигурно међу 50 најбољих комедија свих времена, изузетна и свежа и после 44 године. Потом је снимљен филм "Загризи метак" Ричарда Брукса (1975), који је добра вестерн сага са коњским тркама, али није постигао успех нити испунио очекивања у односу на изузетну глумачку поставу, у којој су пре свих били Џејмс Кобурн и Бен Џонсон. Слично се може рећи и за тросатни ратни еп Ричарда Атенбороуа "Недостижни мост", који, осим што има скоро сваку британску мушку велику глумачку звезду у постави, поврх неколико америчких и више интернационалних, попут Лив Улман и Хардија Кригера. Добар је филм, свакако, али сигурно није одјекнуо како је било очекивано, и није у рангу ратних спектакала као што је рецимо "Мост на реци Квај", који је снимљен 20 година раније, али грандиозан у сваком могућем смислу. Између се поткрао и наставак "Француске везе", који је, ако се не варам, радио Џон Франкенхајмер, који реално није као оригинал, али је ипак квалитетно одглумљен. Следећих неколико година је упао у краћу серију од неколико лоших филмова које чак ни он није могао да извуче и учини колико - толико гледљивим, а онда је дошло време да поново избије у први план као Суперменов немезис, Лекс Лутор (1978).

Редитељ Ричард Донер је био тај који је убедио Хекмена да заигра интелигентнoг, злог и вицкастог мастермајнда, иако овај то није хтео. Успут га је преварио да обрије бркове. Не треба трошити речи како је то учинио, велики део успеха тог филма свакако припада овом мајстору (већи него Бранду, који је за десетак минута продуценте живе огулио, додуше тек пошто му нису исплатили проценат од профита). И иначе је било огромних проблема са продуцентима, који су кулминирали отпуштањем Донера са другог дела и непојављивањем Хекмена у истом, искључујући те првоснимљене делове. Он је, заједно са колегиницом Марго Кидер био згрожен третманом Донера од стране продуцената. Награђени су тако што се Џин није појавио ни секунду у трећем делу, а улога Кидерове сведена на камео. Док је први "Супермен" пунио биоскопске сале, јунак ове приче је брзоплето објавио да се повлачи са филма, јер после седам година готово непрекидног рада осећа да више не може и да је пружио колико је могао. Као ватрени обожавалац аутомобилизма, касних седамдесетих је возио трке за Спортски амерички ауто клуб, а потом и 1983. године Тојоту тима чувеног Дена Гурнија у трци под називом "24 Hours of Daytona". Такође је победио и у трци "Long Beach Grand Prix Celebrity Race". Посветио се и сликању које му је било један од хобија, и мирно живео у свом стану, међутим очигледно није могао дуго без своје примарне делатности, требало је само мало убеђивања од стране старог пријатеља Ворена Битија да учествује у филму "Reds" (1981) у две сцене као уредник часописа. Хекмен је то учинио из захвалности што му је бити помогао да добије улоге у филмовима "Лилит" и "Бони и Клајд". У време кад је, након тога, пролазио кроз развод од мајке своје деце и жене са којом је био 26 година, Филипом Малтезе, снимио је неколико лоших филмова, што је некад била заслуга и лошег кастинга, нпр. у једном од њих није успео да кликне са Барбром Стрејсенд (ретко ко је то и могао). Рекао бих да се вратио у седло филмом "Uncommon Valor" у коме се Тед Кочеф поново, после првог "Рамба", бави вијетнамским ратом, ветеранима и односом државе према истима. Џин блиста у улози ветерана маринца који окупља тим да извуче сина који се већ одавно води као нестао у акцији. Чак и кад филм није никакав посебан квалитет, овај глумац је успевао да га макар колико-толико издигне. Рецимо, засијао је са младим Хенријем Томасом у драми "Misunderstood" као самохрани отац, а био добар и у драми о кризи средњих година, која реално није ништа посебно "Twice in a Lifetime", са екипом глумица попут Елен Берстин, Ен Маргарет, Ејми Медиген и Али Шиди. По телевизији се често врти филм "Target" са младим Метом Дилоном у ком двојац трага за несталом женом и мајком.

У једном од највољенијих кошаркашких филмова свих времена, "The Hoosiers" (1986), Џин је оживео Нормана Дејла у истинитој причи о тренеру сумњиве прошлости који предводи средњошколски тим у малом граду у Индијани до финала првенства, заједно са локалним пијанцем кога игра Денис Хопер. Амерички филмски институт је овај филм изгласао за четврти најбољи спортски наслов у историји. Већ је ту било јасно да је, после болног развода, повратио енергију и да је спреман за велика дела. То је доказао тако што је био најбољи елемент римејка филма "The Big Clock", под називом "No Way Out", као окрутни секретар одбране, у у улози коју је десет година касније малтене поновио, само са више позиције, играјући председника у филму Клинта Иствуда "Апсолутна моћ" (1997). Ипак, најбољи филм осамдесетих година који је снимио је тек био пред вратима, и не говорим о прилично ужасном трећем наставку "Супермена" који никоме није био потребан. Знам да оцене на ИМДБ-ју нису меродавне, и да може да гласа свачија баба, али када део тако култне франшизе има оцену 3.7, онда знате да ту нешто дебело није како треба. Наравно, као најбољи наслов Џина Хекмена из осамдесетих, издвојио бих филм Алана Паркера "Mississippi Burning" (1988), чија тема из перспективе филмске индустрије данас можда делује прежвакано, али пре тридесет година, ово остварење је било прилично одважно и контроверзно. Кад се о њему пише, делује прилично стандардно - два ФБИ агента са различитим причама истражују убиства активиста за људска права у Мисисипију шездесетих година, и наравно наилазе на заверу ћутања и још много више од тога у расно подељеном градићу. Хекмен игра Руперта Андерсона, прекаљеног мајстора који не губи много времена на преговоре са шљамом и има методе које се не свиђају његовом колеги, класично обучаваном у школи, кога игра Вилем Дефо. Изузетан интензитет и умеће какво само глумац његовог калибра може да испоручи видљиви су на сваком кораку. Након што је недуго потом, на 61. додели Оскара (био је номинован за главну мушку улогу), видео кратак инсерт из филма који је садржао насиље, рекао је да више неће снимати насилне филмове, јер му је било доста и сматрао је да може и на други начин да буде добар. Та одлука је убацила клипове у точкове његове каријере, с обзиром да је претходно купио права на роман Томаса Хариса "Кад јагањци утихну", са идејом да исти режира и глуми или Ханибала Лектора или Џека Крофорда (мала дигресија потпуно невезана за овај текст - после читања књиге, то је планирала да уради Џоди Фостер, која је касније играла у филму, али ју је Хекмен претекао). Ипак, на срећу по њега, касније је успео све то да изнивелише, и улога у "Мисисипију" није била крај насиља.

Са краја осамдесетих, треба још поменути јурњаву са Томи Ли Џонсом у акцији Ендруа Дејвиса "Пакет", а потом, на прелазу, достојан римејк Б ноар ремек-дела "Уски пролаз" Ричарда Флајшера, који, овога пута у режији Питера Хајамса. Иако овај филм не може баш у исту врећу са оригиналом, пре свега по жестини и бескомпромисности, рекао бих да је ипак занимљив и доста добар. Те године није претерано радио, јер је морао мало да паузира захваљујући ангиопластици, међутим, како је интервенција прошла одлично, убрзо се вратио на велики екран и наставио да ређа успехе. Иако 1991. није режирао "Јагањце", нити у њима глумио, ипак му се десило нешто важно - оженио се Бетси Аракавом, после пет година самачког живота. Те године се појавио у филму "Class Action" Мајкла Аптеда, који, упркос прилично клише премиси - отуђени отац и ћерка адвокати на супротним странама у судници - ипак нуди више од тога, пре свега захваљујући доброј глуми Џина Хекмена и Мери Елизабет Мастрантонио, те се може гледати.

Сценарио Дејвида Веба Пиплса за филм "Unforgiven" је кружио по Холивуду двадесетак година пре него што је филм снимљен. У том процесу, Хекмену је понуђена улога Вила Манија коју је он одбио. Средином осамдесетих, стигао је до Клинта Иствуда, који је одлагао његово читање јер му је речено да није ништа нарочито. Када га је најзад прочитао, одмах се бацио на снимање наслова за који ће се испоставити да ће бити његов последњи вестерн (бар до овог тренутка), а један од првих задатака је био приволети Џина Хекмена да се ипак појави у филму (додуше, не у главној улози, коју је редитељ резервисао за себе), већ као шериф, Мали Бил Дагет. Шта је стари лисац Клинт рекао четири месеца старијој кајли Џину, то не знам, али свакако је уродило плодом и исплатило се обојици.
Филм је зарадио Оскаре за најбољи филм и режију, монтажу и споредног глумца, а споредни глумац је био управо Џин Хекмен, који је 21 годину после победе Попаја Дојла у категорији главног глумца, кући однео Оскара и за споредног. Улога циничног шерифа садисте који град води по сопственим правилима му је легла као будали шамар - иако је приватно изузетно мирољубив човек, заиста изгледа као да ужива у малтретирању и понижавању других, нарочито несрећног Ричарда Хариса у улози Инглиш Боба - а то је одлика изузетно великих глумаца, ни у једном тренутку се не примећује да глуме. Сигурно и ви знате такве као што је Хекменов Бил - бахати управљач малим местом, који, знајући да има власт и да му нико ништа не може, ради шта год хоће без последица, показујући право лице током тог процеса. Савршена улога и заслужен Оскар за великог глумца који се том успеху није надао. Но, кад се већ десио, он се после тога три године заредом појављивао у по једном вестерну - Џеронимо (1993), Вајат Ерп (1994) и Брзи и мртви (1995). У сваком од њих је био упечатљив у онолико времена колико му је дато, али је филм Сема Рејмија у сваком смислу издоминирао. Да се разумемо, ја тај филм схватам као зајебанцију - како га другачије схватити кад је Шерон Стоун пандан Клинту Иствуду - али је то забаван филмић са добром екипом, над којим се нећу згрозити кад га затекнем на телевизији. Џин игра још једног Бога и батину у припиздини на Дивљем западу на свој препознатљив начин - цинично се смешкајући, манипулишући, изврдавајући по свом нахођењу, понашајући се као шериф уместо шерифа, на моменте жваће сцену и урла, али чак и тада делује уверљиво (сцена двобоја са Китом Дејвидом) - да скратим, милина га је гледати и види се да ужива. Почетак деведесетих му је донео и повратак у позориште после четврт века - у режији Мајка Николса, наступио је у комаду "Смрт и девојка" са Глен Клоуз и Ричардом Драјфусом.

У поменутом периоду, ту је још и сјајна улога у ипак мало предугом филму Сиднија Полака "Фирма" (1993) по роману Џона Гришама, поред Тома Круза и Џин Триплхорн. Хекмен игра једног од старијих партнера наизглед угледне фирме која запошљава Тома Круза, а заправо је огрезла у корупцију и криминал. Изузетно је уверљив као ментор, који касније, кад јуноша почне да се мало превише распитује, чини шта може да га натера да држи језик за зубима, али такође мора и сам да се чува да му се засађене тикве не олупају о главу. Да је један од најтраженијих глумаца тог времена, потврдио је са још десетак наслова током деведесетих, у којима је, између осталог играо капетана подморнице ("Гримизна плима"), злокобног хирурга ("Екстремне мере"), убицу и расисту ("Комора"), председника Америке (поменута "Апсолутна моћ"), те стручњака за присмотру ("Државни непријатељ"). Већ сам поменуо да је лик из последњепоменутог филма толико сличан Харију Колу из "Прислушкивања" да многи теоретичари филма (иако за то нема доказа) сматрају да је Едвард "Брил" Лајл заправо старији Хари Кол под псеудонимом. Хекмен је заправо неколико пута одбио тај филм, али га је дуг телефонски разговор са Тонијем Скотом убедио да ипак прихвати, и по мени, испало је сасвим ОК. Наравно, упоређивати квалитет "Прислушкивања" и "Државног непријатеља" је неприлично, али није лоше све то испало. Негде у то време, Хекмен озбиљније почиње да се бави писањем, те са подводним археологом Данијелом Ленихеном издаје свој први роман, морску авантуру из 19. века, "Wake of the Perdido Star" (1999). Затим је снимио просечан трилер "Под сумњом" са Морганом Фрименом и Моником Белучи, који ипак није могао да приђе француском оригиналу са Лином Вентуром, Мишелом Сероом и Роми Шнајдер из 1981. године, о контрер. Онај амерички фудбал са Кијану Ривсом ми се није нешто свидео, као ни екстремно прецењени "The Royal Tenenbaums" још прецењенијег Веса Андерсона. Уследиле су мале улоге у исподпросечном "Мексиканцу" и просечној комедији "Heartbreakers" где је упечатљив као главни у дуванској компанији, једна од жртава тандема из наслова.

По темпу рада тих последњих година, постало је јасно да Џин Хекмен полако ставља седму уметност у други план. Не могу са сигурношћу да кажем да ли је он желео да тако драстично прекине са тим, али свакако се десило. Неки последњи покушаји озбиљних филмова су били "Heist" Дејвида Мемета, веома пристојан филм у коме Хекмен разбија на стари начин као крадљивац ветеран који је (каквог ли чуда) приморан на још један опасан посао са својом верном бандом, али није све тако како изгледа. Један од оних наслова које увек могу да погледам, иако је јасно као дан да тема није баш свежа и да нећу видети ништа револуционарно. Ипак, довољно је занимљиво и забавно, са врло добром екипом, предвођеном Денијем Де Витом, Делројем Линдом и младим Семом Роквелом, па му треба пружити прилику, ако неко није гледао (ту је, наравно, и жена). Десет година после прве адаптације романа Џона Гришама у којој је заиграо, Џин се нашао и у трећој - "Одбегли поротник" (друга је била "Комора"). То је судски трилер који је много хтео и много започео, али рекао бих да није успео да пренесе на платно све што је хтео. Не могу да кажем да је лош филм, али не памтим га као монументални наслов (додуше, гледао сам га само једном и то пре отприлике 13-14 година, тако да је питање шта бих сада мислио). Оно због чега ми је занимљив је чињеница да је то први заједнички филм Џина Хекмена и Дастина Хофмана, иако су пријатељи од педесетих година прошлог века. Кад је то сазнао неко из екипе, дописана је сцена у тоалету и дијалог између њих двојице, која је снимљена пар недеља након што су завршили сав остали посао у вези филма. Наводно је старији глумац тада рекао "let's get drunk"
На додели Златног глобуса 2003. године, он је добио почасну награду Сесил Б. Де Мил, за "изузетан допринос на пољу забаве". Последњи филм му је био "Добродошли у Муспорт" (2004), комедија са Рејем Романом где глуми бившег председника Америке који се кандидује за градоначелника родног града. То му је тачно стоти наслов уписан на ИМДБ-ју.

Те године је, у веома ретком случају давања интервјуа, код Лерија Кинга рекао да нема заказане филмске пројекте и да верује да је његова глумачка каријера готова. У то време је издао и други роман са Ленихеном, трилер из периода Велике депресије "Justice for None". Промовишући трећи роман четири године касније (под називом "Escape from Andersonville" о бекству из затвора током грађанског рата у Америци), званично је потврдио да се неће враћати на велики екран. Први соло роман је објавио 2011. године, и то насилни вестерн са елементима освете "Payback at Morning Peak". У једном интервјуу те године, упитан је да ли би се икад вратио на филм, рекао је "Можда, ако бих могао да га снимим код куће, да ту буде до двоје људи и да ништа не дирају". Полицијски трилер "Pursuit" је био његов други самостални роман, издат 2013. године. На филм се вратио, ако то може тако да се назове, као наратор документарца на каналу Смитсонијан "The Unknown Flag Raiser of Iwo Jima". У једном од интервјуа је поменуо да у својој кући у Санта Феу не држи ништа везано за филм сем једног постера свог идола из детињства - Ерола Флина. Оно што још нисам поменуо је да се Џин Хекмен никад није јавно петљао у политику (због чега га још више ценим), изузев појаве на злогласној Никсоновој листи "Листа непријатеља" током председничких избора 1972. године. Осим улога које сам већ поменуо ("Лет", "Ајкула" и "Блиски сусрети"), одбио је и још неколико њих за које се зна, пре свих шерифа Тизла у првом "Рамбу", те улогу Роја Шајдера у феноменалном Фридкиновом филму "Sorcerer", као и (хвала Богу) улогу председника у "Перл Харбуру". 2012. године га је ударио ауто док је возио бицикл, али је срећом прошао са огреботинама, иако је било јављено да је претрпео тешку повреду. Некадашњи навијач Далас Каубојса, сада је ватрени присталица јагуара из Џексонвила већ деценијама, а све је почело због великог пријатељства са тадашњим главним тренером, Џеком Дел Риом, кога је пратио још док је студирао на колеџу Јужна Калифорнија.

                                                                     ***

Џин Хекмен сада живи у Санта Феу са својом женом, далеко од очију јавности. За разлику од неких који су сличних година, а погодио их је Алцхајмер, пре свих Шона Конерија, он је још увек луцидан и још увек пише. О томе колико је Холивуд и светски филм уопште изгубио његовим одласком у илегалу, нема потребе ни писати - четрнаест година после последњег филма који је снимио, он је и даље један од највећих живих холивудских глумаца, а и кад се буде десила његова неизбежна селидба, биће један од највећих глумаца уопште, и то ће остати заувек. Наслеђе му је толико велико да ништа неће моћи да га поквари, не знам готово никога са толиким процентом погодака у каријери, човек има једва десетак слабијих филмова, а притом је у сваком од њих најјачи елемент. Обично се поштовање не исказује док је неко жив, али сам ја решио да прекинем ту традицију, што је он и те како заслужио. Инспиративан пут од трња до звезда, које је досегао са Дастином Хофманом и Робертом Дувалом, након што су сви били проглашени неталентованим шкартом, је прича са срећним крајем. Знам да има много другачијих прича, али ето, једном су се ствари одиграле како треба и дале нам три фаце без којих је филмофилима данас немогуће замислити живот. Друга двојица се још батргају, најстарији се пронашао у другој форми уметности, али оно што је иза себе оставио за педесет година рада, а што сам ја покушао овде да укратко прикажем (додуше, на не претерано занимљив начин) је довољно за огромно поштовање сваког правог љубитеља филма. 

уторак, 26. јун 2018.

Црна листа и Далтон Трамбо

Није чудно да нам је наше сплеткарење, политикантство и формирање кланова најблискије (упућени кажу да кланови унутар позоришта и кумовско-буразерске везе одређују ко ће бити примљен на академију, добити одређене улоге и имати каријеру какву жели, а ко неће). У то уопште није тешко поверовати из више разлога. Прво, у овој земљи тако све функционише већ деценијама у свим сферама - шачица искомплексираних партијских дегенерика држи обичан народ by the short&curlies и уз пићенце одлучује о туђим животима и судбинама истурајући у први план (како је лепо објаснио велики Мића Томић) дупеувлакаче, полтроне, климоглавце, аминаше, пузавце, гмизавце, камелеоне - а колико их то има - милиони! Друго, чак и да неко није предубоко размишљао о свему томе, може простом математичком анализом да види да нешто није у реду. Нека буде да у Србији има пет хиљада глумаца, мада их сигурно има прилично више, а ми сваког дана у свакој недељи и сваком месецу гледамо брат брату стотинак истих (махом огавних) фаца, како покушавају да нас убеде да нешто знају, а благе везе немају са основним појмовима глуме. Маркетинг машинерија и друштвене мреже ће од камених фаца и малокрвно-дрвених фигура, које имају мању моћ трансформације од пластичне флашице кока-коле кад је стиснеш, направити новог Богарта и Бранда, тако што ће стрпљиво месецима и годинама убеђивати јавност да су то заиста Богарт и Брандо, док потпуно не исперу мозак већини. Но, ако некад будем опширније писао о томе, онда ћу се опширније и бавити том тематиком, овај шлагворт је требало да нас уведе у причу да је и у Холивуду увек било удруживања, кланова, сплеткарења, разних прљавих борби, Харвија Вајнстина, Харија Кона, Луија Мајера, браће Ворнер, итд, итд. Позната је, на пример, чињеница да је велики Џејмс Кегни док је био на челу глумачког удружења (Screen Actors Guild) хтео по сваку цену да спречи уплив мафије у Холивуд, и био толико истрајан у томе да је било наручено његово убиство, које је спречио Џорџ Рафт, у то време такође чувени глумац, познат по веома блиским везама са криминалним синдикатима. Ипак, време највећих глумачких подела у Холивуду је било везано за политику, током четрдесетих и педесетих година прошлог века, кад је на снази била црна листа, која се односила на припадање комунистичкој партији. У овом тексту желим да напишем коју о том времену, људима са те листе, и вероватно најспецифичнијој инстанци прогона и изолације, случају познатог сценаристе, писца и редитеља, Далтона Трамба.

Ствари су почеле да се закувавају још током Велике депресије. Тридесетих година је дошло до два велика штрајка у филмској индустрији што је значајно пооштрило односе између холивудских продуцената и синдиката филмских радника, а пре свега сценариста. Почетак Другог светског рата такође није много помогао целој ствари. Америчка комунистичка партија је изгубила огроман део подршке после Стаљинових суђења троцкистима и потписивања Пакта о ненападању. Тада је америчка влада почела значајније да истражује везе између Холивуда и партије. ХУАК (The House Un-American Activities Committee) на челу са тадашњим председником Мартином Дајсом, издало је 1938. године званично саопштење да се комунизам шири у Холивуду. Две године касније, Дајс је незванично саслушао бившег члана партије Џона Лича, који је навео четрдесет два имена из холивудске индустрије и обележио их као комунисте. Након што је Лич поновио оптужбе лосанђелеској великој пороти у наводно поверљивом сведочењу, много имена је процурело у штампу, а међу њима и таква као што су Фреди Марч, Џејмс Кегни, Хемфри Богарт, Кејт Хепберн и Мелвин Даглас. Дајс је обећао да ће ослободити оптужби све који буду сарађивали са њим, те су се сви именовани осим глумице Џин Мјур састали са њим у року од две недеље од изречених оптужби. Сви су убрзо ослобођени, осим глумца Лајонела Стендера, кога је студио "Republic Pictures", под чијим је уговором био, одмах отпустио. Потом су ствари почеле још више да се закувавају.

Волт Дизни је 1941. издао оглас у часопису "Variety" у коме је рекао да је комунистичка агитација крива за штрајк цртача и аниматора, са чиме се мало људи сложило. Ипак, Дизнијева изјава је инспирисала калифорнијског сенатора Џека Тенија да поведе истрагу "против црвених на филму", која је пропала и била исмејана у неколико чланака тог часописа. Са друге стране, ратни савез Америке и Совјетског Савеза је повратио кредибилитет комунистичкој партији, која је током рата добацила до одличних 50 хиљада чланова. Како се рат ближио крају, противници су бивали све озбиљнији у проглашавању комунизма највећим непријатељем америчког народа. Држани су помпезни антикомунистички говори, а свему томе су помогли извештаји о совјетској репресији у источној и централној Европи, као и победа републиканаца на изборима, што је учврстило антикомунистичке позиције у Конгресу и Сенату. Политичка организација чији је суоснивач био Волт Дизни под називом "Филмска алијанса за очување америчких идеала" (MPA) је објавила памфлет у коме саветује филмске продуценте да избегава "subtle communistic touches" у својим филмовима. Први директан ад хоминем удар извршио је Вилијем Вилкерсон, оснивач и издавач "Холивудског репортера" који је, у колумни коју је издао крајем јула 1946. године, под називом "Глас за Џоа Стаљина", као комунистичке симпатизере именовао једанаест људи, махом писаца и новинара, међу којима су између осталих били Далтон Трамбо и Хауард Кох. Пракса се наставила у августу и септембру, када је Вилкерсон именовао још доста људи. На шездесетпетогодишњицу тих догађаја, његов син се извинио због агенде свог оца, рекавши да је био мотивисан осветом због неправедно неиспуњене амбиције да оснује сопствени студио. Октобар 1947. године је донео прве конкретне акције након тога, јер је ХУАК (на основу Вилкерсонове листе) судски позвао многе да сведоче на саслушањима у циљу истраживања навода да комунистички агенти и симпатизери убацују своју пропаганду у америчке филмове. Позвано је 79 људи, а иако никад нису понуђени докази о убаченој пропаганди и поменутој субверзивности, неки од њих су осуђени за непоштовање Конгреса после одбијања да одговарају на питања о чланству у партији. 19 људи је потпуно одбило сарадњу, а због болести и других разлога, пред одбором се појавило само њих десет, одбивши да одговарају на питања - и постали су познати као "Холивудска десеторка", коју је чинило девет писаца и један редитељ (Алва Беси, Херберт Бајбермен, Лестер Кол, Едвард Дмитрик, Ринг Ларднер Јуниор, Џон Хауард Лосон, Алберт Малц, Семјуел Орниц, Едријан Скот и Далтон Трамбо). Најпре су сведочили Волт Дизни и тадашњи председник удружења глумаца, Роналд Реган. Дизни је изјавио да је комунистичка претња  на филму озбиљна и навео имена вероватних комуниста који су били у његовој служби.

Реган је сведочио да мала клика унутар удружења користи тактику комуниста да утиче на политику истог, али да су, иако није сигуран да су они комунисти, у сваком случају под контролом. Изнео је и нека конкретна имена, а његова прва жена, велика глумица Џејн Вајман је рекла да су његове љуте оптужбе против дојучерашњих пријатеља и колега затегле односе у њиховом браку, резултирајући на крају разводом (не желећи да браним џукелу Регана, истини за вољу, пропустила је да помене и смрт њихове ћерке недуго по рођењу, као и аферу са Луом Ајресом на снимању филма "Џони Белинда" (1948)). Глумац Адолф Менжу је изјавио "Ако су комунисти вештице, ја сам ловац на вештице. Волео бих да их све видим назад у Русији". 
Насупрот томе, приличан број холивудских славних личности, укључујући Џона Хјустона, Хемфрија Богарта, Денија Кеја, Лорен Бекол и Џуди Гарланд, успоставио је "Одбор за Први амандман" као протест против напада на чланове индустрије и њу саму. Ипак, упркос добром почетку, након притисака неких медија и конкретне нападе на одређене чланове, почело је да им понестаје снаге. Неки чланови поменутог одбора, попут Стерлинга Хејдена, уверили су осниваче да нису комунисти. Међутим, током саслушања, један вашингтонски лист је упро прстом у Хејдена као комунисту, и Богарт је побеснео - забележено је како је по повратку у Холивуд викао на Денија Кеја "You fuckers sold me out". Напади споља су постајали озбиљнији и група која је протестовала је често називана наивном и глупом. Под притиском од свог студија (Ворнер брадерс), Богарт се дистанцирао од групе, а то је нешто касније још оштрије учинио и Џон Хјустон, правдајући се да није имао увид у праве мотиве и намере десеторке. Како сам већ рекао, десеторка је одбила изјашњење о припадности комунистичкој партији, позивајући се на Први амандман и слободу говора, након чега су формално оптужени.

Политички притисак на филмску индустрију да се јавно огради од "субверзивних елемената" је растао. Ерик Џонстон, председник Удружења филмских продуцената изјавио је да никад неће запослити доказаног или признатог комунисту, а званичници Удружења глумаца су под заклетвом морали да изјаве да нису комунисти, да би уопште могли да обављају функцију и генерално буду у радном односу. Наредне недеље, тачније 24. новембра 1947. изгласано је неповерење Холивудској десеторки, а наредног дана, након састанка руководилаца у филмској индустрији, издато је саопштење (The Waldorf Statement) у коме се каже да ће десеторка бити отпуштена или суспендована без плате, без поновне могућности запослења, све док не буду ослобођени оптужби и под заклетвом изјаве да нису комунисти. Тако је прва холивудска црна листа званично ступила на снагу.
Саслушања нису обезбедила чврсте доказе о било каквом ширењу комунистичке пропаганде, али десиле су се промене у индустрији. Једна од већих је била да је РКО прешао у руке Хауарда Хјуза, што је, на крају крајева (да не пишем сад како, то завређује посебан текст) довело до колапса комплетног студијског система који је управљао Холивудом читавих двадесет пет година. Случајеви Десеторке су почетком 1948. године доспели пред Врховни суд и они су осуђени на годину дана затвора. Ед Дмитрик је две године касније изјавио да је спреман да сведочи, јавно се одрекао бивших пријатеља и именовао чланове и симпатизере партије. Остали су наставили са ћутањем и због те чињенице нису могли да нађу посао у индустрији веома дуго. Навешћу пример Едријена Скота, продуцента Дмитрикових филмова попут "Murder, My Sweet" и "Crossfire", који после свега није потписан на екрану до 1972. године. Неки, попут Далтона Трамба, о чему ће детаљније бити речи у другом делу текста, су или користили псеудониме, или имена других писаца на својим радовима. Хемфри Богарт је написао чланак за часопис "Photoplay" у коме је порицао да је комунистички симпатизер (можда то и није био, али је био један од истакнутијих чланова протестног Одбора за први амандман. Но, да је остао при првобитном ставу, вероватно никад више не би радио). Многе невладине организације су учествовале у доследној примени и ширењу листе, а многе су имале и своје сопствене црне листе, попут удружења ратних ветерана "Америчка легија", које је на листу ставило између осталих Лилијан Хелман, која је већ тада била велико име. Ниједан холивудски студио је потом није ангажовао све до 1966. године.

Још једна утицајна група била је "American Business Consultants, Inc." која се састојала од бивших ФБИ агената, који су имали приступ свим потребним фајловима. Најпре је издавана недељна публикација под називом "Контранапад", из које су се изродили "Црвени канали", нова листа издата 1950. године, са око 150 свежих имена. Прва која је изгубила посао због "Црвених канала" је глумица Џин Мјур, која је аутоматски избачена из екипе ситкома "The Aldrich Family". На тој листи су се између осталих нашли и чувена учитељица глуме Стела Адлер, Вера Каспари, која је написала "Лору", Ли Џеј Коб, Хауард Даф, Хозе Ферер, Џон Гарфилд, Рут Гордон, Дашијел Хемет, Артур Милер, Бурџис Мередит, Едвард Џи Робинсон, Орсон Велс, итд. Ствари су се несумњиво мењале нагоре за именоване и обележене.
1951. године, кад је Конгрес био у рукама Демократа, почела је друга опсежна истрага комунизма и Холивуда. Многи који су временом постали оно што се називало "friendly witness" и наводили имена пред одбором, без обзира на њихову сарадњу, остали су на црној листи. Многи су променили тактику и почели да се позивају на Пети амандман уместо на први, не желећи да се самоинкриминишу, али је одбијање навођења имена свакако значило останак на црној листи, иако је било мајушне разлике између потпуног одстрањивања и екскомуникације из индустрије и могућности да се посао нађе у пројектима са најнижим буџетима. Поменућу композитора Елмера Бернштајна кога је ХУАК позвао након сазнања о писању музичке критике за комунистичке новине. Након што није хтео да наведе ниједно име, рекавши да никад није присуствовао ниједном састанку, писао је музику за пројекте као што су "Cat Women of the Moon" (1953). Неки су, пак, били врло отворени у сарадњи и тиме ефективно ставили тачку на десетине каријера у Холивуду, присиљавајући их на емиграцију у Европу или Мексико. Међу најактивнијим тастерима су били Бад Шулберг и Елија Казан, писац и редитељ ремек-дела "On the Waterfront", или "На доковима Њујорка", а један од оних које су уништила сведочења (конкретно Френка Татла и поменутог Дмитрика), био је и Жил Дасан, редитељ који је врло кратко био у партији и напустио је још 1939. године, те је морао да оде у Грчку и настави рад тамо. Додуше, спанђао се са Мелином Меркури, тако да, нешто добијеш нешто изгубиш. Главни проблем је ипак био што је црна листа знала да обухвати и оне који никад никакве везе са комунизмом и партијом апсолутно нису имали, заједно са чињеницом да је стављање на црну листу неретко имало за последицу депресију, алкохолизам и још многе пропратне ствари међу људима који су тиме погођени.

1952. године, удружење сценариста (Screen Writers Guild) које су, две деценије раније, какве ли ироније, основала три будућа члана Десеторке, одобрило је изостављање из филмова имена свих који нису сведочили пред Конгресом и "опрали се" кад су оптужбе у питању. Међутим, притисак се наставио и на оне који су то учинили. Поменута "Америчка легија" је још увек била активна и предано радила на додавању имена, као и велики број утицајних колумниста, попут Волтера Винчела, Хеде Хопер и Џорџа Соколског. Такође је била јавна тајна да се многима претило лажним политичким етикетирањем, које је у највећем броју случајева значило и крај каријере.
Холивудска црна листа је ишла руку под руку са ловом на црвене вештице који је спроводио Хуверов ФБИ. Противници ХУАК-а су аутоматски обележавани као комунистички симпатизери, што их је чинило метом истраге. Најочигледнији пример је био адвокат Бартли Крам, који је бранио неке чланове Десеторке, који је током педесетих стављен под сталну присмотру, прислушкиван му је телефон и отварана пошта, што га је довело у стање константног стреса и подношења разних видова малтретирања, а то је, на крају крајева, заједно са губитком клијената, резултирало самоубиством 1959. године, комбинацијом боце барбитурата и вискија. Постало је јасно да су саслушавања махом служила за застрашивања и поделе, а иако су прогоњени уживали доста симпатија у индустрији, ретко ко се усуђивао да им пружи отворену подршку у борби за очување интегритета. Ипак, борба се наставила преко великог екрана.
Први филм који се отворено супротставио Мекартизму је био "Storm Center" (1956) где она тумачи библиотекарку из малог места која из принципа неће да склони црвену књигу из библиотеке. Филм заиста није ништа посебно, али треба поменути да су неки много бољи који су раније излазили нашироко прихваћени као метафоре за борбу против дискриминације.

Погледајте "Тачно у подне" Фреда Цинемана (1952), филм оправдано признат као један од најбољих вестерна свих времена - написао га је Карл Формен, који је одбио да сведочи пред ХУАК-ом, а у њему градски шериф (кога, још једном иронијом судбине, игра Гари Купер, који је сведочио пред одбором) бива остављен сам и напуштен од грађана Хедливила (Холивуда) кад се у њега врати банда одметника која га је пар година раније терорисала (ХУАК). Барем већина читалаца зна како се филм завршио, а Формен је морао да оде у Европу како би дошао до посла. Такође, већ поменути "На доковима Њујорка", који је један од најцењенијих филмова у историји, сви виде као покушај спирања љаге Казана и Шулберга са сопствених имена због цинкарења. Херберт Бајберман је по изласку из затвора са екипом са листе снимио "Salt of the Earth" о штрајку мексичких рудара, који је одмах означен као пропаганда и бојкотован од дистрибутера, радио и ТВ станице га нису рекламирале, а приказан је свеукупно у десетак биоскопа на територији целе Америке. Ипак, временом се борба против дискриминације озбиљно заоштрила, тако да ничије учешће кроз године није било узалудно. Једна од кључних фигура за разбијање баријера је био Џон Хенри Фолк, водитељ поподневне комичне радио емисије који је био левичарски активиста у свом синдикату. Међутим, дошао је у немилост организације AWARE, приватне фирме која је истраживала појединце због наводних симпатија према комунистима. Када је проглашен неподобним и отпуштен, Фолк је, сам против свих, решио да тужи поменуту фирму. То се догодило 1957. године и, мада се случај повлачио по судовима годинама, служио је као први озбиљан отпор концепту црне листе. Ту су били и други случајеви, као што је Норман Лојд, још увек активни 103-годишњи глумац, кога је Алфред Хичкок унајмио да буде један од продуцената његове серије "Алфред Хичкок представља". Бети Хатон (такође још увек на планети) је инсистирала да композитор са листе, Џери Филдинг, буде један од музичких директора њене нове серије. Главно је ипак тек уследило 1960. године - најпре је Ото Премингер објавио да је Далтон Трамбо сценариста његовог новог филма "Егзодус", а око пола године касније, Њујорк Тајмс је објавио да ће "Универзал" студио потписати Трамба као сценаристу "Спартака" Стенлија Кјубрика, а тај потез и одлука су заслуга и дело никог другог до великог Кирка Дагласа, који је јавно стао уз писца. Премијера "Спартака" је била 6. октобра те године, и то је био први потпис Трамбовог правог имена још од 1950. и потписа за филмску причу, а као сценариста није кредитован од 1947. године. У међувремену је радио на седамнаест филмова или под лажним или под туђим именом (вероватно најпознатији "Празник у Риму" Вилијема Вајлера (1953)). Било је јасно да се црној листи ближи крај, али неке последице су активне чак и до данас. Кланови и поделе су још увек и те како присутни.

Џон Хенри Фолк је добио свој случај на суду 1962. године. То је значило да су том судском одлуком приватни црнолисташи правно одговорни према оштећенима за професионалну, приватну и финансијску штету коју су им нанели. Издања као што су поменути "Контранапад" и многи други су престали да постоје. Ипак, то није донело крај невоља свима, као што сам поменуо, Лилијан Хелман, Лајонел Стендер и још неки нису могли да се запосле у Холивуду до средине шездесетих. И они који су сарађивали са ХУАК-ом су различито подносили целу ствар и реаговали на своје учешће у њој - Казан и Шулберг су се годинама правдали да су учинили праву ствар, неки, попут глумчине Ли Џеј Коба су признали са жаљењем да је то био једини начин да се врате на посао, док је код неких, као што је још један великан, Стерлинг Хејден, именовање колега изазвало тешку депресију и алкохолизам деценијама пре краја живота. Свако се са тим носио различито, а оно што имам да замерим иначе сасвим солидном филму (који, додуше, 95% на својим леђима носи изврсни Брајан Кренстон) "Trumbo" Џеја Роуча (2015) је неистинито прављење мени веома драгог глумца, Едварда Џи Робинсона, друкаром и тастером, а у стварности он никад никог није именовао пред ХУАК-ом. Удружење писаца је у овом веку покренуло иницијативу да се оштећени писци потпишу на филмове које су радили. У децембру 2011. године, удружење је по захтеву за истрагу поднетом од стране умирућег Далтоновог сина, Кристофера, објавило да ће његов отац добити пун кредит за писање сценарија за филм "Празник у Риму", што се, ето, десило скоро 60 година после свега. Начињена је нова статуа Оскара и предата Трамбовој породици након што је син Ијана Меклелана Хантера, који је служио као параван за правог писца, одбио да преда статуу додељену његовом оцу. Давно пре тога, годину дана пре смрти (тачније, 1975.), признат је и као писац филма "The Brave One" који му је донео другог Оскара. А како је све почело?
Репортерским послом је почео да се бави још у средњој школи, што се наставило и на универзитету. Похађао је универзитете Колорадо и Јужна Калифорнија, ноћу радећи на паковању хлеба у пекари пуних девет година, а преко дана пишући филмске критике, око 90 кратких прича, као и шест романа. Ништа од наведеног није одобрено за публикацију.

Профи каријеру Далтон Трамбо је започео раних тридесетих, пишући чланке и приче за неколико престижних мејнстрим часописа, што га је препоручило за место одговорног уредника у часопису "Hollywood Reporter". То место је касније напустио да би се запослио у Ворнер Брадерс студију као читач прича. Први издати роман му је био "Помрачење" (Eclipse, 1935), избачена током Велике депресије и писана у духу соц-реализма. Како то обично бива, књига је била веома контроверзна у време изласка, многима у његовом родном граду (Монтрос, Колорадо) је град из књиге заличио на њихово место, међутим, после смрти, добио је споменик у њему и то у пози са прве слике, док пише сценарио у кади. На филму је почео да ради 1936. године и већ се током четрдесетих етаблирао као један од виђенијих писаца у индустрији. Упоредо је радио и на књижевној прози, па је 1939. године написао свој најпознатији роман, антиратно ремек-дело "Johnny Got His Gun". Та књига је освојила награду за најоригиналнију те године. Трамбо је био инспирисан чланком о посети принца од Велса војнику који је у 1. светском рату остао без свих удова. Већ почетком наредне деценије је зарађивао по 4 хиљаде долара недељно док је радио на филмским пројектима. Четрдесетих је радио на филмовима попут "A Guy Named Joe", "Kitty Foyle", "Our Vines Have Tender Grapes", "30 Seconds Over Tokyo", итд.  За "Кити Фојл" (Оскар за Џинџер Роџерс) је номинован за Оскара за најбољи адаптирани сценарио. Са партијом је повезиван још од 1940. године, мада се није учланио до 1943. Написао је роман о духу Ендруа Џексона који се јавља и упозорава против мешања Америке у 2. светски рат. Такође су неки користили роман "Johnny Got His Gun" за политичке аргументације и препуцавања, а кад је писао чланке о америчкој војној моћи и претњу коју она представља из перспективе становника Совјетског Савеза, било је јасно да му је одзвонило, и наступио је период о којем сам већ писао. Међутим, као што сам напоменуо, и током педесетих је био изразито вредан, па је тако био косценариста за сјајни ноар "Gun Crazy" са Џоном Далом и Пеги Каминс, те још неколико веома добрих филмова, укључујући и два већ поменута Оскаровца. Већ сам говорио о томе како су Ото Премингер и Кирк Даглас помогли да се Трамбо врати у најуже кругове холивудске елите, где је по квалитету одувек и спадао. Седамдесет прве године, тридесет и два лета после писања књиге, пише и режира филмску верзију "Johnny Got His Gun", у којој играју Тимоти Ботомс, Дајен Варси, Џејсон Робардс и Доналд Сатерленд у улози Исуса Христа. Књига је боља, као што обично и јесте, али филм је такође јединствено искуство, на коме је као непотписани косценариста радио и Луис Буњуел. Иако је филм био мали успех по изласку, убрзо је одбачен и заборављен, али на срећу, стекао је култни статус након што је делове из њега, велики бенд "Металика" убацио у свој први спот за песму "One" са свог изразито некомерцијалног, мрачног албума "...And Justice For All" (1988). И сама песма је очигледно инспирисана књигом и филмом, тако да су Трамбова дела заслужено стекла потпуно нову армију обожавалаца.

Шездесетих, Трамбо је писао сценарија за "The Last Sunset", вестерн са Кирком Дагласом, Роком Хадсоном и Дороти Мелоун, чију је сцену последњег обрачуна Бертолучи узео као модел за "Било једном на Дивљем западу", те "Lonely Are the Brave", такође са Кирком, који тај филм много воли, "The Sandpiper" са тандемом Бартон-Тејлор, као и "Хаваји", који има врхунску поставу, али је безвезе. Два последња филма која је написао су "Executive Action", заснован на убиству Џона Кенедија, и "Papillon" Френка Шефнера, тросатна одисеја са Стивом Меквином и Дастином Хофманом. Као што рекох, умро је као потпуно признати писац и мајстор свог заната, у 70. години, од срчаног удара, коме је допринело целоживотно пурњање више пакли цигарета дневно, као и још неколико болести. Имао је жену Клио и троје деце, поменутог Кристофера, и ћерке Николу (да, веровали или не, зове се Никола) и Мелису, звану Мици, која се у својим раним двадесетим забављала са Стивом Мартином. Кристофер Трамбо је 2003. године поставио позоришни комад под називом "Trumbo: Red, White and Blacklisted", током чијег приказивања су његовог оца играли глумци попут Тима Робинса, Брајана Денехија, Еда Хериса и Криса Купера. Брајан Кренстон је за своју улогу заслужено номинован за Оскара пре две године, али је изгубио од Леонарда Дикаприја у филму "The Revenant". Без обзира на све, наслеђе и даље траје.

Шта закључити на крају? Далтон Трамбо ће свакако заувек остати упечатљива фигура  у историји Холивуда. У његовом случају, квалитет је на крају ипак испливао, мада он од тога није имао баш превише користи (а опет, прошао је боље него неки његови саборци). Борио се пола живота и тек пред крај дошао до неке сатисфакције. Претпостављам да је и то више него што многи добију, али човек не може да се не запита шта је још све могао да постигне да му нису била затворена сва врата, не рачунајући неколико храбрих пријатеља, попут Кирка Дагласа, који су били спремни да иступе у његову одбрану. Шта год мислили о њему, постоји неколико филмова који су чистокрвна ремек-дела, и њих топло препоручујем, као и тај један роман који сам засад прочитао. А ако хоћете да видите шта смо ми радили на тему црне листе, погледајте нашу адаптацију драме Ернеста Киноја у режији Саве Мрмака (или Мрмка, више нисам ни сигуран), са Слободаном Алигрудићем и Васом Пантелићем из 1974. године, мајсторска је, као и већина тада рађених ствари у продукцији ТВ Београд. До читања.