Није чудно да нам је наше сплеткарење, политикантство и формирање кланова најблискије (упућени кажу да кланови унутар позоришта и кумовско-буразерске везе одређују ко ће бити примљен на академију, добити одређене улоге и имати каријеру какву жели, а ко неће). У то уопште није тешко поверовати из више разлога. Прво, у овој земљи тако све функционише већ деценијама у свим сферама - шачица искомплексираних партијских дегенерика држи обичан народ by the short&curlies и уз пићенце одлучује о туђим животима и судбинама истурајући у први план (како је лепо објаснио велики Мића Томић) дупеувлакаче, полтроне, климоглавце, аминаше, пузавце, гмизавце, камелеоне - а колико их то има - милиони! Друго, чак и да неко није предубоко размишљао о свему томе, може простом математичком анализом да види да нешто није у реду. Нека буде да у Србији има пет хиљада глумаца, мада их сигурно има прилично више, а ми сваког дана у свакој недељи и сваком месецу гледамо брат брату стотинак истих (махом огавних) фаца, како покушавају да нас убеде да нешто знају, а благе везе немају са основним појмовима глуме. Маркетинг машинерија и друштвене мреже ће од камених фаца и малокрвно-дрвених фигура, које имају мању моћ трансформације од пластичне флашице кока-коле кад је стиснеш, направити новог Богарта и Бранда, тако што ће стрпљиво месецима и годинама убеђивати јавност да су то заиста Богарт и Брандо, док потпуно не исперу мозак већини. Но, ако некад будем опширније писао о томе, онда ћу се опширније и бавити том тематиком, овај шлагворт је требало да нас уведе у причу да је и у Холивуду увек било удруживања, кланова, сплеткарења, разних прљавих борби, Харвија Вајнстина, Харија Кона, Луија Мајера, браће Ворнер, итд, итд. Позната је, на пример, чињеница да је велики Џејмс Кегни док је био на челу глумачког удружења (Screen Actors Guild) хтео по сваку цену да спречи уплив мафије у Холивуд, и био толико истрајан у томе да је било наручено његово убиство, које је спречио Џорџ Рафт, у то време такође чувени глумац, познат по веома блиским везама са криминалним синдикатима. Ипак, време највећих глумачких подела у Холивуду је било везано за политику, током четрдесетих и педесетих година прошлог века, кад је на снази била црна листа, која се односила на припадање комунистичкој партији. У овом тексту желим да напишем коју о том времену, људима са те листе, и вероватно најспецифичнијој инстанци прогона и изолације, случају познатог сценаристе, писца и редитеља, Далтона Трамба.
Ствари су почеле да се закувавају још током Велике депресије. Тридесетих година је дошло до два велика штрајка у филмској индустрији што је значајно пооштрило односе између холивудских продуцената и синдиката филмских радника, а пре свега сценариста. Почетак Другог светског рата такође није много помогао целој ствари. Америчка комунистичка партија је изгубила огроман део подршке после Стаљинових суђења троцкистима и потписивања Пакта о ненападању. Тада је америчка влада почела значајније да истражује везе између Холивуда и партије. ХУАК (The House Un-American Activities Committee) на челу са тадашњим председником Мартином Дајсом, издало је 1938. године званично саопштење да се комунизам шири у Холивуду. Две године касније, Дајс је незванично саслушао бившег члана партије Џона Лича, који је навео четрдесет два имена из холивудске индустрије и обележио их као комунисте. Након што је Лич поновио оптужбе лосанђелеској великој пороти у наводно поверљивом сведочењу, много имена је процурело у штампу, а међу њима и таква као што су Фреди Марч, Џејмс Кегни, Хемфри Богарт, Кејт Хепберн и Мелвин Даглас. Дајс је обећао да ће ослободити оптужби све који буду сарађивали са њим, те су се сви именовани осим глумице Џин Мјур састали са њим у року од две недеље од изречених оптужби. Сви су убрзо ослобођени, осим глумца Лајонела Стендера, кога је студио "Republic Pictures", под чијим је уговором био, одмах отпустио. Потом су ствари почеле још више да се закувавају.
Волт Дизни је 1941. издао оглас у часопису "Variety" у коме је рекао да је комунистичка агитација крива за штрајк цртача и аниматора, са чиме се мало људи сложило. Ипак, Дизнијева изјава је инспирисала калифорнијског сенатора Џека Тенија да поведе истрагу "против црвених на филму", која је пропала и била исмејана у неколико чланака тог часописа. Са друге стране, ратни савез Америке и Совјетског Савеза је повратио кредибилитет комунистичкој партији, која је током рата добацила до одличних 50 хиљада чланова. Како се рат ближио крају, противници су бивали све озбиљнији у проглашавању комунизма највећим непријатељем америчког народа. Држани су помпезни антикомунистички говори, а свему томе су помогли извештаји о совјетској репресији у источној и централној Европи, као и победа републиканаца на изборима, што је учврстило антикомунистичке позиције у Конгресу и Сенату. Политичка организација чији је суоснивач био Волт Дизни под називом "Филмска алијанса за очување америчких идеала" (MPA) је објавила памфлет у коме саветује филмске продуценте да избегава "subtle communistic touches" у својим филмовима. Први директан ад хоминем удар извршио је Вилијем Вилкерсон, оснивач и издавач "Холивудског репортера" који је, у колумни коју је издао крајем јула 1946. године, под називом "Глас за Џоа Стаљина", као комунистичке симпатизере именовао једанаест људи, махом писаца и новинара, међу којима су између осталих били Далтон Трамбо и Хауард Кох. Пракса се наставила у августу и септембру, када је Вилкерсон именовао још доста људи. На шездесетпетогодишњицу тих догађаја, његов син се извинио због агенде свог оца, рекавши да је био мотивисан осветом због неправедно неиспуњене амбиције да оснује сопствени студио. Октобар 1947. године је донео прве конкретне акције након тога, јер је ХУАК (на основу Вилкерсонове листе) судски позвао многе да сведоче на саслушањима у циљу истраживања навода да комунистички агенти и симпатизери убацују своју пропаганду у америчке филмове. Позвано је 79 људи, а иако никад нису понуђени докази о убаченој пропаганди и поменутој субверзивности, неки од њих су осуђени за непоштовање Конгреса после одбијања да одговарају на питања о чланству у партији. 19 људи је потпуно одбило сарадњу, а због болести и других разлога, пред одбором се појавило само њих десет, одбивши да одговарају на питања - и постали су познати као "Холивудска десеторка", коју је чинило девет писаца и један редитељ (Алва Беси, Херберт Бајбермен, Лестер Кол, Едвард Дмитрик, Ринг Ларднер Јуниор, Џон Хауард Лосон, Алберт Малц, Семјуел Орниц, Едријан Скот и Далтон Трамбо). Најпре су сведочили Волт Дизни и тадашњи председник удружења глумаца, Роналд Реган. Дизни је изјавио да је комунистичка претња на филму озбиљна и навео имена вероватних комуниста који су били у његовој служби.
Реган је сведочио да мала клика унутар удружења користи тактику комуниста да утиче на политику истог, али да су, иако није сигуран да су они комунисти, у сваком случају под контролом. Изнео је и нека конкретна имена, а његова прва жена, велика глумица Џејн Вајман је рекла да су његове љуте оптужбе против дојучерашњих пријатеља и колега затегле односе у њиховом браку, резултирајући на крају разводом (не желећи да браним џукелу Регана, истини за вољу, пропустила је да помене и смрт њихове ћерке недуго по рођењу, као и аферу са Луом Ајресом на снимању филма "Џони Белинда" (1948)). Глумац Адолф Менжу је изјавио "Ако су комунисти вештице, ја сам ловац на вештице. Волео бих да их све видим назад у Русији".
Насупрот томе, приличан број холивудских славних личности, укључујући Џона Хјустона, Хемфрија Богарта, Денија Кеја, Лорен Бекол и Џуди Гарланд, успоставио је "Одбор за Први амандман" као протест против напада на чланове индустрије и њу саму. Ипак, упркос добром почетку, након притисака неких медија и конкретне нападе на одређене чланове, почело је да им понестаје снаге. Неки чланови поменутог одбора, попут Стерлинга Хејдена, уверили су осниваче да нису комунисти. Међутим, током саслушања, један вашингтонски лист је упро прстом у Хејдена као комунисту, и Богарт је побеснео - забележено је како је по повратку у Холивуд викао на Денија Кеја "You fuckers sold me out". Напади споља су постајали озбиљнији и група која је протестовала је често називана наивном и глупом. Под притиском од свог студија (Ворнер брадерс), Богарт се дистанцирао од групе, а то је нешто касније још оштрије учинио и Џон Хјустон, правдајући се да није имао увид у праве мотиве и намере десеторке. Како сам већ рекао, десеторка је одбила изјашњење о припадности комунистичкој партији, позивајући се на Први амандман и слободу говора, након чега су формално оптужени.
Политички притисак на филмску индустрију да се јавно огради од "субверзивних елемената" је растао. Ерик Џонстон, председник Удружења филмских продуцената изјавио је да никад неће запослити доказаног или признатог комунисту, а званичници Удружења глумаца су под заклетвом морали да изјаве да нису комунисти, да би уопште могли да обављају функцију и генерално буду у радном односу. Наредне недеље, тачније 24. новембра 1947. изгласано је неповерење Холивудској десеторки, а наредног дана, након састанка руководилаца у филмској индустрији, издато је саопштење (The Waldorf Statement) у коме се каже да ће десеторка бити отпуштена или суспендована без плате, без поновне могућности запослења, све док не буду ослобођени оптужби и под заклетвом изјаве да нису комунисти. Тако је прва холивудска црна листа званично ступила на снагу.
Саслушања нису обезбедила чврсте доказе о било каквом ширењу комунистичке пропаганде, али десиле су се промене у индустрији. Једна од већих је била да је РКО прешао у руке Хауарда Хјуза, што је, на крају крајева (да не пишем сад како, то завређује посебан текст) довело до колапса комплетног студијског система који је управљао Холивудом читавих двадесет пет година. Случајеви Десеторке су почетком 1948. године доспели пред Врховни суд и они су осуђени на годину дана затвора. Ед Дмитрик је две године касније изјавио да је спреман да сведочи, јавно се одрекао бивших пријатеља и именовао чланове и симпатизере партије. Остали су наставили са ћутањем и због те чињенице нису могли да нађу посао у индустрији веома дуго. Навешћу пример Едријена Скота, продуцента Дмитрикових филмова попут "Murder, My Sweet" и "Crossfire", који после свега није потписан на екрану до 1972. године. Неки, попут Далтона Трамба, о чему ће детаљније бити речи у другом делу текста, су или користили псеудониме, или имена других писаца на својим радовима. Хемфри Богарт је написао чланак за часопис "Photoplay" у коме је порицао да је комунистички симпатизер (можда то и није био, али је био један од истакнутијих чланова протестног Одбора за први амандман. Но, да је остао при првобитном ставу, вероватно никад више не би радио). Многе невладине организације су учествовале у доследној примени и ширењу листе, а многе су имале и своје сопствене црне листе, попут удружења ратних ветерана "Америчка легија", које је на листу ставило између осталих Лилијан Хелман, која је већ тада била велико име. Ниједан холивудски студио је потом није ангажовао све до 1966. године.
Још једна утицајна група била је "American Business Consultants, Inc." која се састојала од бивших ФБИ агената, који су имали приступ свим потребним фајловима. Најпре је издавана недељна публикација под називом "Контранапад", из које су се изродили "Црвени канали", нова листа издата 1950. године, са око 150 свежих имена. Прва која је изгубила посао због "Црвених канала" је глумица Џин Мјур, која је аутоматски избачена из екипе ситкома "The Aldrich Family". На тој листи су се између осталих нашли и чувена учитељица глуме Стела Адлер, Вера Каспари, која је написала "Лору", Ли Џеј Коб, Хауард Даф, Хозе Ферер, Џон Гарфилд, Рут Гордон, Дашијел Хемет, Артур Милер, Бурџис Мередит, Едвард Џи Робинсон, Орсон Велс, итд. Ствари су се несумњиво мењале нагоре за именоване и обележене.
1951. године, кад је Конгрес био у рукама Демократа, почела је друга опсежна истрага комунизма и Холивуда. Многи који су временом постали оно што се називало "friendly witness" и наводили имена пред одбором, без обзира на њихову сарадњу, остали су на црној листи. Многи су променили тактику и почели да се позивају на Пети амандман уместо на први, не желећи да се самоинкриминишу, али је одбијање навођења имена свакако значило останак на црној листи, иако је било мајушне разлике између потпуног одстрањивања и екскомуникације из индустрије и могућности да се посао нађе у пројектима са најнижим буџетима. Поменућу композитора Елмера Бернштајна кога је ХУАК позвао након сазнања о писању музичке критике за комунистичке новине. Након што није хтео да наведе ниједно име, рекавши да никад није присуствовао ниједном састанку, писао је музику за пројекте као што су "Cat Women of the Moon" (1953). Неки су, пак, били врло отворени у сарадњи и тиме ефективно ставили тачку на десетине каријера у Холивуду, присиљавајући их на емиграцију у Европу или Мексико. Међу најактивнијим тастерима су били Бад Шулберг и Елија Казан, писац и редитељ ремек-дела "On the Waterfront", или "На доковима Њујорка", а један од оних које су уништила сведочења (конкретно Френка Татла и поменутог Дмитрика), био је и Жил Дасан, редитељ који је врло кратко био у партији и напустио је још 1939. године, те је морао да оде у Грчку и настави рад тамо. Додуше, спанђао се са Мелином Меркури, тако да, нешто добијеш нешто изгубиш. Главни проблем је ипак био што је црна листа знала да обухвати и оне који никад никакве везе са комунизмом и партијом апсолутно нису имали, заједно са чињеницом да је стављање на црну листу неретко имало за последицу депресију, алкохолизам и још многе пропратне ствари међу људима који су тиме погођени.
1952. године, удружење сценариста (Screen Writers Guild) које су, две деценије раније, какве ли ироније, основала три будућа члана Десеторке, одобрило је изостављање из филмова имена свих који нису сведочили пред Конгресом и "опрали се" кад су оптужбе у питању. Међутим, притисак се наставио и на оне који су то учинили. Поменута "Америчка легија" је још увек била активна и предано радила на додавању имена, као и велики број утицајних колумниста, попут Волтера Винчела, Хеде Хопер и Џорџа Соколског. Такође је била јавна тајна да се многима претило лажним политичким етикетирањем, које је у највећем броју случајева значило и крај каријере.
Холивудска црна листа је ишла руку под руку са ловом на црвене вештице који је спроводио Хуверов ФБИ. Противници ХУАК-а су аутоматски обележавани као комунистички симпатизери, што их је чинило метом истраге. Најочигледнији пример је био адвокат Бартли Крам, који је бранио неке чланове Десеторке, који је током педесетих стављен под сталну присмотру, прислушкиван му је телефон и отварана пошта, што га је довело у стање константног стреса и подношења разних видова малтретирања, а то је, на крају крајева, заједно са губитком клијената, резултирало самоубиством 1959. године, комбинацијом боце барбитурата и вискија. Постало је јасно да су саслушавања махом служила за застрашивања и поделе, а иако су прогоњени уживали доста симпатија у индустрији, ретко ко се усуђивао да им пружи отворену подршку у борби за очување интегритета. Ипак, борба се наставила преко великог екрана.
Први филм који се отворено супротставио Мекартизму је био "Storm Center" (1956) где она тумачи библиотекарку из малог места која из принципа неће да склони црвену књигу из библиотеке. Филм заиста није ништа посебно, али треба поменути да су неки много бољи који су раније излазили нашироко прихваћени као метафоре за борбу против дискриминације.
Погледајте "Тачно у подне" Фреда Цинемана (1952), филм оправдано признат као један од најбољих вестерна свих времена - написао га је Карл Формен, који је одбио да сведочи пред ХУАК-ом, а у њему градски шериф (кога, још једном иронијом судбине, игра Гари Купер, који је сведочио пред одбором) бива остављен сам и напуштен од грађана Хедливила (Холивуда) кад се у њега врати банда одметника која га је пар година раније терорисала (ХУАК). Барем већина читалаца зна како се филм завршио, а Формен је морао да оде у Европу како би дошао до посла. Такође, већ поменути "На доковима Њујорка", који је један од најцењенијих филмова у историји, сви виде као покушај спирања љаге Казана и Шулберга са сопствених имена због цинкарења. Херберт Бајберман је по изласку из затвора са екипом са листе снимио "Salt of the Earth" о штрајку мексичких рудара, који је одмах означен као пропаганда и бојкотован од дистрибутера, радио и ТВ станице га нису рекламирале, а приказан је свеукупно у десетак биоскопа на територији целе Америке. Ипак, временом се борба против дискриминације озбиљно заоштрила, тако да ничије учешће кроз године није било узалудно. Једна од кључних фигура за разбијање баријера је био Џон Хенри Фолк, водитељ поподневне комичне радио емисије који је био левичарски активиста у свом синдикату. Међутим, дошао је у немилост организације AWARE, приватне фирме која је истраживала појединце због наводних симпатија према комунистима. Када је проглашен неподобним и отпуштен, Фолк је, сам против свих, решио да тужи поменуту фирму. То се догодило 1957. године и, мада се случај повлачио по судовима годинама, служио је као први озбиљан отпор концепту црне листе. Ту су били и други случајеви, као што је Норман Лојд, још увек активни 103-годишњи глумац, кога је Алфред Хичкок унајмио да буде један од продуцената његове серије "Алфред Хичкок представља". Бети Хатон (такође још увек на планети) је инсистирала да композитор са листе, Џери Филдинг, буде један од музичких директора њене нове серије. Главно је ипак тек уследило 1960. године - најпре је Ото Премингер објавио да је Далтон Трамбо сценариста његовог новог филма "Егзодус", а око пола године касније, Њујорк Тајмс је објавио да ће "Универзал" студио потписати Трамба као сценаристу "Спартака" Стенлија Кјубрика, а тај потез и одлука су заслуга и дело никог другог до великог Кирка Дагласа, који је јавно стао уз писца. Премијера "Спартака" је била 6. октобра те године, и то је био први потпис Трамбовог правог имена још од 1950. и потписа за филмску причу, а као сценариста није кредитован од 1947. године. У међувремену је радио на седамнаест филмова или под лажним или под туђим именом (вероватно најпознатији "Празник у Риму" Вилијема Вајлера (1953)). Било је јасно да се црној листи ближи крај, али неке последице су активне чак и до данас. Кланови и поделе су још увек и те како присутни.
Џон Хенри Фолк је добио свој случај на суду 1962. године. То је значило да су том судском одлуком приватни црнолисташи правно одговорни према оштећенима за професионалну, приватну и финансијску штету коју су им нанели. Издања као што су поменути "Контранапад" и многи други су престали да постоје. Ипак, то није донело крај невоља свима, као што сам поменуо, Лилијан Хелман, Лајонел Стендер и још неки нису могли да се запосле у Холивуду до средине шездесетих. И они који су сарађивали са ХУАК-ом су различито подносили целу ствар и реаговали на своје учешће у њој - Казан и Шулберг су се годинама правдали да су учинили праву ствар, неки, попут глумчине Ли Џеј Коба су признали са жаљењем да је то био једини начин да се врате на посао, док је код неких, као што је још један великан, Стерлинг Хејден, именовање колега изазвало тешку депресију и алкохолизам деценијама пре краја живота. Свако се са тим носио различито, а оно што имам да замерим иначе сасвим солидном филму (који, додуше, 95% на својим леђима носи изврсни Брајан Кренстон) "Trumbo" Џеја Роуча (2015) је неистинито прављење мени веома драгог глумца, Едварда Џи Робинсона, друкаром и тастером, а у стварности он никад никог није именовао пред ХУАК-ом. Удружење писаца је у овом веку покренуло иницијативу да се оштећени писци потпишу на филмове које су радили. У децембру 2011. године, удружење је по захтеву за истрагу поднетом од стране умирућег Далтоновог сина, Кристофера, објавило да ће његов отац добити пун кредит за писање сценарија за филм "Празник у Риму", што се, ето, десило скоро 60 година после свега. Начињена је нова статуа Оскара и предата Трамбовој породици након што је син Ијана Меклелана Хантера, који је служио као параван за правог писца, одбио да преда статуу додељену његовом оцу. Давно пре тога, годину дана пре смрти (тачније, 1975.), признат је и као писац филма "The Brave One" који му је донео другог Оскара. А како је све почело?
Репортерским послом је почео да се бави још у средњој школи, што се наставило и на универзитету. Похађао је универзитете Колорадо и Јужна Калифорнија, ноћу радећи на паковању хлеба у пекари пуних девет година, а преко дана пишући филмске критике, око 90 кратких прича, као и шест романа. Ништа од наведеног није одобрено за публикацију.
Профи каријеру Далтон Трамбо је започео раних тридесетих, пишући чланке и приче за неколико престижних мејнстрим часописа, што га је препоручило за место одговорног уредника у часопису "Hollywood Reporter". То место је касније напустио да би се запослио у Ворнер Брадерс студију као читач прича. Први издати роман му је био "Помрачење" (Eclipse, 1935), избачена током Велике депресије и писана у духу соц-реализма. Како то обично бива, књига је била веома контроверзна у време изласка, многима у његовом родном граду (Монтрос, Колорадо) је град из књиге заличио на њихово место, међутим, после смрти, добио је споменик у њему и то у пози са прве слике, док пише сценарио у кади. На филму је почео да ради 1936. године и већ се током четрдесетих етаблирао као један од виђенијих писаца у индустрији. Упоредо је радио и на књижевној прози, па је 1939. године написао свој најпознатији роман, антиратно ремек-дело "Johnny Got His Gun". Та књига је освојила награду за најоригиналнију те године. Трамбо је био инспирисан чланком о посети принца од Велса војнику који је у 1. светском рату остао без свих удова. Већ почетком наредне деценије је зарађивао по 4 хиљаде долара недељно док је радио на филмским пројектима. Четрдесетих је радио на филмовима попут "A Guy Named Joe", "Kitty Foyle", "Our Vines Have Tender Grapes", "30 Seconds Over Tokyo", итд. За "Кити Фојл" (Оскар за Џинџер Роџерс) је номинован за Оскара за најбољи адаптирани сценарио. Са партијом је повезиван још од 1940. године, мада се није учланио до 1943. Написао је роман о духу Ендруа Џексона који се јавља и упозорава против мешања Америке у 2. светски рат. Такође су неки користили роман "Johnny Got His Gun" за политичке аргументације и препуцавања, а кад је писао чланке о америчкој војној моћи и претњу коју она представља из перспективе становника Совјетског Савеза, било је јасно да му је одзвонило, и наступио је период о којем сам већ писао. Међутим, као што сам напоменуо, и током педесетих је био изразито вредан, па је тако био косценариста за сјајни ноар "Gun Crazy" са Џоном Далом и Пеги Каминс, те још неколико веома добрих филмова, укључујући и два већ поменута Оскаровца. Већ сам говорио о томе како су Ото Премингер и Кирк Даглас помогли да се Трамбо врати у најуже кругове холивудске елите, где је по квалитету одувек и спадао. Седамдесет прве године, тридесет и два лета после писања књиге, пише и режира филмску верзију "Johnny Got His Gun", у којој играју Тимоти Ботомс, Дајен Варси, Џејсон Робардс и Доналд Сатерленд у улози Исуса Христа. Књига је боља, као што обично и јесте, али филм је такође јединствено искуство, на коме је као непотписани косценариста радио и Луис Буњуел. Иако је филм био мали успех по изласку, убрзо је одбачен и заборављен, али на срећу, стекао је култни статус након што је делове из њега, велики бенд "Металика" убацио у свој први спот за песму "One" са свог изразито некомерцијалног, мрачног албума "...And Justice For All" (1988). И сама песма је очигледно инспирисана књигом и филмом, тако да су Трамбова дела заслужено стекла потпуно нову армију обожавалаца.
Шездесетих, Трамбо је писао сценарија за "The Last Sunset", вестерн са Кирком Дагласом, Роком Хадсоном и Дороти Мелоун, чију је сцену последњег обрачуна Бертолучи узео као модел за "Било једном на Дивљем западу", те "Lonely Are the Brave", такође са Кирком, који тај филм много воли, "The Sandpiper" са тандемом Бартон-Тејлор, као и "Хаваји", који има врхунску поставу, али је безвезе. Два последња филма која је написао су "Executive Action", заснован на убиству Џона Кенедија, и "Papillon" Френка Шефнера, тросатна одисеја са Стивом Меквином и Дастином Хофманом. Као што рекох, умро је као потпуно признати писац и мајстор свог заната, у 70. години, од срчаног удара, коме је допринело целоживотно пурњање више пакли цигарета дневно, као и још неколико болести. Имао је жену Клио и троје деце, поменутог Кристофера, и ћерке Николу (да, веровали или не, зове се Никола) и Мелису, звану Мици, која се у својим раним двадесетим забављала са Стивом Мартином. Кристофер Трамбо је 2003. године поставио позоришни комад под називом "Trumbo: Red, White and Blacklisted", током чијег приказивања су његовог оца играли глумци попут Тима Робинса, Брајана Денехија, Еда Хериса и Криса Купера. Брајан Кренстон је за своју улогу заслужено номинован за Оскара пре две године, али је изгубио од Леонарда Дикаприја у филму "The Revenant". Без обзира на све, наслеђе и даље траје.
Шта закључити на крају? Далтон Трамбо ће свакако заувек остати упечатљива фигура у историји Холивуда. У његовом случају, квалитет је на крају ипак испливао, мада он од тога није имао баш превише користи (а опет, прошао је боље него неки његови саборци). Борио се пола живота и тек пред крај дошао до неке сатисфакције. Претпостављам да је и то више него што многи добију, али човек не може да се не запита шта је још све могао да постигне да му нису била затворена сва врата, не рачунајући неколико храбрих пријатеља, попут Кирка Дагласа, који су били спремни да иступе у његову одбрану. Шта год мислили о њему, постоји неколико филмова који су чистокрвна ремек-дела, и њих топло препоручујем, као и тај један роман који сам засад прочитао. А ако хоћете да видите шта смо ми радили на тему црне листе, погледајте нашу адаптацију драме Ернеста Киноја у режији Саве Мрмака (или Мрмка, више нисам ни сигуран), са Слободаном Алигрудићем и Васом Пантелићем из 1974. године, мајсторска је, као и већина тада рађених ствари у продукцији ТВ Београд. До читања.
Нема коментара:
Постави коментар