Углавном домаћи јануар 2025. и оно што нам година надаље доноси

Једва неколико пута сам осећао потребу да пишем о појединачним месецима кад су у питању одгледани филмови и то се углавном односило на број погледаних наслова који је листом био већи него обично. Рекорд је, ако се не варам, био 44 наслова. Овог пута бројност није толико велика (иако није ни мала), и свакако није примарни мотив за сачињавање овог текста. Инспирисан сам зато што сам овај пут одгледао доста новијих домаћих наслова и што овај текст може да послужи као својеврстан апендикс на два досадашња о нашим остварењима у 21. веку. Успут ћу се дотаћи и других одгледаних филмова у првом месецу ове године, као и о потенцијално интересантним остварењима која тек треба да постану доступна гледаоцима. Нисам око свега подједнако узбуђен, али има филмова од којих очекујем много, те ће овај текст послужити да прођем и кроз њих. Дакле, најпре сублимација свега што сам видео од првог јануара до првог фебруара текуће године, а потом и најава неких ствари које мислим да би могле да буду занимљиве у блиској будућности.

POSSE (1975) - Кирк Даглас режира и глуми жестоког шерифа са политичким амбицијама који хвата опасну банду предвођену харизматичним пљачкашем у лику Бруса Дерна, али се клима мења кад се оголе све поменуте амбиције. Све познато и виђено, али сам болећив према циничним ревизионистичким вестернима, а овде све пршти од цинизма и бруталности. Надмудривање са Дерном је одлично, а епизодна екипа супер.

ХОЛОП (2019) - Преваспитавање татиног сина. Без обзира на извиканост до бола и несмешну физичку комедију, има неколико успелих шала и пристојне глумце, те не би било лоше да несрећни Биковић има икаквог талента за комедију, или икаквог талента уопште.

PER QUALCHE DOLLARO IN PIU (FOR A FEW DOLLARS MORE (1965)) - Врло ми је лепо легла реприза. Све се већ зна, "Добар, лош, зао" је један од мојих омиљених филмова уопште и далеко је изнад оба преостала из трилогије, али и овај је стварно одличан, поготово је добро за промену гледати Лија као позитивца, чисто да покаже да је и ту уверљив.

МЕГДАН: ИЗМЕЂУ ВОДЕ И ВАТРЕ (2024) - Случајно сам га ухватио и помислио "Колико лош може да буде?". На несрећу, врло брзо сам добио одговор, а да сам знао која је породица надлежна, одмах би ми све било јасно и не бих ни гледао. Немам речи да опишем на којим је све нивоима ово лоше и колико. Сад бих као рођени мазохиста скинуо и "Рани мраз", само да је доступан, да се докусурим без зоље.

ЗЕНИЦА (1957) - Морам рећи да сам очекивао више. Глума је добра, али је прича прозаична, балансирање револуционарних и брачних дужности. Мелодраматика је некако уобичајена за тај период, па се одмах и видело куда све иде. Раде и споредна екипа су одлични, а главна глумица је касније постала жена Ђузепеа Де Сантиса и често радила са њим. То је у неку руку и занимљивије од самог филма.

МОЈ ЈУТАРЊИ СМЕХ (2019) - Добро је, свиђа ми се, прави локалпатриотски филм. Филип Ђурић је феноменалан, "Црна свадба" је пропала кад је он изашао, Ивана је исто добра, а наравно да је у најбољих десет минута филма присутан Небојша Глоговац који исто разбија. Допала ми се стерилна камера, некако се доста важних ствари деси баш кад су ликови ван фокуса. Ипак, морам да поменем да је баш згодно што је главни лик такав какав је нашао за себе ликињу која је таква каква је одмах поред себе, то се иначе баш дешава у животу.

IN A VALLEY OF VIOLENCE (2016) - Прича о скитници који долази у град да тражи убице свога пријатеља и освети се, а у томе му помаже једна од власница градског хотела. Солидан вестерн урађен на старински начин, све је већ виђено, али је доста добро. Осим пар блатантних анахронизама типа cocksucker, немам већих замерки, али није ни нешто специјално. Итан је прилично уверљив, а Таиса ми је откровење, нисам је много гледао по филмовима и обратићу пажњу. Значајно ми је боља од сестре по ономе што сам видео, мада нисам гледао Мотел Бејтс, да се одмах оградим.

A REAL PAIN (2024) - Рођаци на туристичком путовању Пољском кроз меморије о холокаусту који је њихова баба преживела. Солидно је све ово, Кјеран Калкин је добар, али нисам се нашао нарочито инволвираним, мада мислим да разумем Ајзенбергову намеру.

DOWN BY LAW (1986) - Добро ми је дошла ова реприза Џармуша после 30+ година, тачно се сећам оних ВХС белих титлова у летњем биоскопу. Није лоше, али најупечатљивији од целог филма ми је саундтрек Тома Вејтса.

ЖИВИ И ЗДРАВИ (2024) - Једва сам чекао ово да гледам, и због приче која ми је деловала интригантно и као добра основа за комедију, али и због Микице Јоковић, која је ипак имала мању улогу него што сам се надао. Подсетила ме на мало уштогљенију верзију модерне Никол Кидмен са овим ставом и гласом, на крају крајева, исто су годиште. У две-три сцене сам се од срца насмејао што је било изненађење, а цео кастинг је одличан, укључујући чак и Дабовићку, али Момо Пићурић доминира. Свака бразготина је прича за себе. Крај јесте могао да буде мало бољи, али сам јако задовољан како је све испало, чак је у неким сценама заличило мало и на Кустуричин вајб.

СВЕМУ ДОЂЕ КРАЈ (2024) - Претерује мало Рајко, несуптилан је чак и за своје стандарде. Све је очекивано, па чак и хумор са јако предвидивим панчлајновима. Исаковић поново најупечатљивији као тежак говнар, али не нарочито меморабилан филм свеукупно. Жао ми је, очекивао сам више од свега.

ЗА ДАНАС ТОЛИКО (2024) - Нити сам склон ненормалном хајпу, нити смештању на дно каце, а то су изгледа једине две могућности око овог филма. За мене је нешто између. Јасно ми је да то није оно на шта овај филм иде, али шта да радим.

KLAUS (2019) - Неочекивано одлично и то је све што ћу рећи, јер треба гледати филм уместо да ја причам о њему.

ЛАЗАРЕВ ПУТ (2024) - Браво за референцу на Una pura formalita. Боске у кафкијанском паклу суочавања са собом. Све прволопташки, могло је то и боље, и наравно, он је могао бити и бољи. Очекивао сам нешто мало дубље, али пристојно је и овако, мада се више може уживати визуелно него у сценарију, тј. дијалозима. 

LES CHAMBRES ROUGES (2023) -  За мене уистину фасцинантан филм на много нивоа, од паметног приступа комплексној теми, преко музике какву не чух скоро до бриљантне глуме свих укључених, а посебно Жилијет Гаријепи. Појма немам ко је девојка, али ћу са пажњом пратити шта даље ради, као и редитељ. Стварно сув квалитет.

SINGLE WHITE FEMALE (1992) - Обе глумице су супер, али сам филм није ништа специјално, ваљда зато што има толико сличних.

THE LAST WORD (2017) - За дивно чудо, није лоше. Обожавам Ширли, а она је живот провела играјући много сличних оштроконђи. Харизма јој не фали ни у овим годинама. Није ово ништа специјално, али има шарма, а она га баш носи, иако је све очекивано. Мала црнкиња је право благо, одушевљен сам и надам се да ће наставити да глуми.

THE SQUEEZE (1977) - Пандур алкос јури да спасе пријатељеву ћерку из канџи опасних отмичара, ал' се испоставља да ствари нису онакве каквим се чине. Легенда Стејси Кич је увек освежење за очи, а и добра екипа  гангстера и солидан ниво гритинеса држе ово изнад просека. Једино што сам брзо погодио како ће се све одвити, али добар филм, а волим што сам га открио преко неког левог клипа на јућубу.

THE THREAT (1949) - Скроз непознат ноар, што је увек плус. Б продукција на све стране, али овде чак и помаже. Чарлс Мекгро бежи из ћузе и затим са својом бандом опасних киднапује пајкана који га је ћоркирао. Прилично је добро и неочекивано интересантно, само што је, наравно, било прилике да се све заврши доста раније и онда филм не би имао смисла.

NIGHT OF THE DEMON (1957) - Један од класика који ми је дуго измицао, а ни сам не знам зашто. Врхунски филм, са очигледно уметнутим крупнопланим приказом демона од стране студија, али чак ни то не умањује квалитет. Одлична ствар, тиха сугестивна страва, одлична глума и увек квалитетни Жак Турне. Све супер, а Дејну Ендруза је увек лепо видети.

TEOREMA (1968) - Необичан и добар филм, готово све Пазолинијеве преокупације смештене у једва сат и по. После су многи покушали да копирају овај концепт (најрадикалније Такаши Миике у "Visitor Q", који је мени такође супер, ма колико ишчашен био), али оригинал је један. Свашта је нагурано у деведесетак минута и дефинитивно није за свакога, али мислим да га треба гледати.

РАДНИЧКА КЛАСА ИДЕ У ПАКАО (2023) - Е, да га јебЕм, што каже курир Ђока у филму. Чекао сам ово годину и нешто, ал' нисам баш задовољан како је све испало. Много има да се пише и елаборира, укратко, прва трећина фантастична, друга развучена и слаба, трећа крене супер па се испува на крају и све остане некако недопечено и недоправљено. Глумци су стварно добри и режија квалитетна, претерује се мало са акцентима, а неки и мешају више њих у току неколико реченица, а ла "Тајне винове лозе", искрено се надам да није намерно претеривање по рецепту Сркија Драгојевића. Нека симболика је малчице преочигледна, али то није проблем, некако та друга трећина није довољно испуњена, и сам крај је баш слаб. Можда сам се ја и превише надао, с обзиром да мислим да је "Порно банда" међу најбољим нашим филмовима у 21. веку, па сам ваљда и превише очекивао. Морам да поменем "Црно и златно" и "Ситније, Циле, ситније" секвенцу, те музичке деонице су генијалне, мада вероватно и даље нису на нивоу "Додирни ми колена" и "Узми велики ексер" из "Порно банде". Елем, била је супер прилика и намера је кул, ал' не испаде шта је могло.

TUSTA (2019) - Добар је филм, поготово за оне који воле КУД Идијоте, али не пружа ништа нарочито ново и непознато, идући линијом већине солидних и добрих музичких документараца. Жао ми је што није укључена прича о томе како му је деда нашамарао Мусолинија.

WIT (2001) - Осим изузетне Емине посвећености и глуме, те лепих Донових сонета које одавно не чух, заиста ми ништа посебно није донео овај филм, бар не оно што сам очекивао. Све је ОК, а ту је и кева као професорка, па и велики Ллојд као доца, али нисам импресиониран пробијањем четвртог зида, и генерално како се све одвијало.

LADIES AND GENTLEMEN, THE FABULOUS STAINS (1982) - Упркос одличности целе екипе, Дајан Лејн носи цео филм на својим нејаким плећима, и он је доста добар за то што представља и хоће да буде. Нажалост, неуједначеност визије сценаристкиње и редитеља се одражава на само остварење, али онда кад је филм добар, стварно је одличан, а функционише чак и као некакав прото-феминистички филмић. Писао сам већ, ја сам се први пут заљубио у Дајан гледајући "Ватрене улице", али нека се зна где је започела "певачку" каријеру. Изузетно захтевна улога за једну девојчицу од 16-17 година коју је она изнела као матора.

78 ДАНА (2024) - Има анемичних и спорадично помало досадних момената, али је све јако аутентично и реално. Свака част редитељки на идеји, визији, локалпатриотизму и, што је најбитније, сасвим солидном сценарију. Сви добро глуме, али мала Васиљевићка заслужује сва жива признања, заиста велико браво. Чекам да видим шта ће девојка следеће да режира, ово је дефинитивно један од бољих филмова снимљених код нас са бомбардовањем као позадином.

THE OWL AND THE PUSSYCAT (1970) - Желео сам да ми се допадне много више него што јесте. Има ту потенцијала, али се сваки пут кад се наговести нешто добро то разводни у неке глупости. 

HANA-BI (FIREWORKS (1997)) - Све што обожавам у вези филмова Такешија Китана је перфектно сублимирано у овом остварењу. Изузетна прича, атмосфера непрекидне усамљености, изврсна музика и глума, тишине које говоре гласније од речи. Немам речи, једноставно фантазија. У најмању руку један од најбољих филмова деведесетих, баш сам одушевљен.

GOYOKIBA (HANZO THE RAZOR: SWORD OF JUSTICE (1972)) - Велики и увек поуздани и сигурни Шинтаро Кацу глуми непоткупљивог пандура у старом Јапану, неку врсту самурајског Прљавог Харија и то звучи фантастично, а има и прекул џез саундтрек. Ипак, суштина свега ми је танка, иако морам да признам да је начин на који изнуђује признања веома оригиналан, не свиђа ми се превише, што никад нисам мислио да ћу рећи. Ипак више уживам у филмовима о Затоичију кад је ова легенда у питању.

HOMICIDAL (1961) - Прејефтини "Психо" плагијат, али, за дивно чудо, доста добар. Задовољан сам како је све испало, а и финални обрт ме је прилично изненадио, јер је филм паметно конструисан, иако је, кад размислите, све водило ка њему.

WITH HONORS (1994) - Већ виђен филм и порука која функционише захваљујући упечатљивој глуми Џоа, Брендана, Мојре и екипе. Није ништа нарочито, али ми је легао и вратио ме у нека срећнија времена. Мало се телефонира поента, али то је и за очекивати са оваквим филмом.

COLD STEEL (1987) - Пандурски филм из 80их у којем су Бред Дејвис, Шерон Стоун и Адам Ент, а главни негативац је Џонатан факинг Бенкс са гласом детета Владана Батића и Соје Јовановић. Шта може да пође наопако? Отприлике све што вам падне на памет. У мору оваквих филмова у то време, овај је један од апсолутно најгорих, из много разлога.

                                                               ***

Наредни део текста ће се позабавити оним што излази у наредној години, више као преглед, јер има само неколико наслова којима се радујем и од којих стварно нешто очекујем. Рекао бих да се број таквих заправо смањује са сваком долазећом годином, јер је поново врло мало оригиналних прича. Ипак, ред је да се, после дужег времена, направи неки пресек.

FLIGHT RISK - Марк Волберг и Мишел Докери играју у акционом филму Мела Гибсона где пилот превози шерифа који прати затвореника. Тензије расту приликом надлетања дивљине Аљаске и треба схватити ко је на чијој страни и коме веровати. Оцене су лоше и ништа не иде у прилог овом филму, али треба му макар пружити прилику због човека иза камере.

MICKEY 17 - Вероватно најочекиванији филм ове године, нови научнофантастични Бонг Џун-Хо са Патинсоном у насловној улози. Адаптација књиге коју нисам читао, али имајући у виду одличну екипу, мислим да је исправно надати се добром филму. Редитељ је променио наслов књиге "Мики 7" у 17 да би могао насловног клона да убије још десет пута.

SUPERMAN - Осим чињенице да Ник Холт глуми Лекса Лутора, мислим да апсолутно не завређује гледање. Хиљадита инкарнација последњих година и заиста нешто што ме слабо занима.

CAPTAIN AMERICA: BRAVE NEW WORLD - Добра екипа, али звижде ми мошње.

JURASSIC WORLD REBIRTH - Солидна екипа, али види коментар изнад.
BRIDGET JONES: MAD ABOUT THE BOY - Гледао сам први, доста је, поготово ме не интересују ови што треба да измузу паре после икс година.

THE MONKEY - Не занима ме превише и не звучи интригантно, али никад доста сплатера па ћу му дати шансу, с обзиром да режира син Тонија Перкинса, премда ме ни он досад није убедио у неке богзнакакве могућности.

FRANKENSTEIN - Гледаћу без очекивања, надајући се да Дел Торо макар мало разуме материју.

KISS OF THE SPIDER WOMAN - Пре 40 година је изашао добар филм. Овај римејк то, јавља ми се, неће бити. Поготово са Џеј Ло у екипи.

LOVE HURTS - Акциона комедија се Ки Хуј Кваном у којој глуми нормалну некретнину (Кенгур, прим. аут.) која се суочава са тајном прошлошћу. Сигурно није ништа посебно, али гледаћу, одличан је тип, а јавља ми се неки Џеки Чен-вонаби филм, потребна је нека таква лаганица.

28 YEARS LATER - Трећи део зомби хорора стиже 18 година после другог, па тако планирани наслов "28 месеци касније" није више могао бити актуелан. Добри су глумци, ко је волео претходнике, погледаће и овај, али не могу много да се надам, имајући све у виду.

MISSION IMPOSSIBLE - THE FINAL RECKONING - Овде је главно питање хоће ли ово заиста бити последњи филм или ће се франшиза наставити до 80. рођендана Томислава Круза. Мислим да је то занимљивије питање од тога шта се заправо дешава у филму.

TOGETHER - Пресељење пара на село покреће натприродни инцидент који ће изменити њихов однос, постојање и физички изглед. Ово звучи обећавајуће и даћу му шансу, без очекивања.

НОВИ ФИЛМ ПОЛА ТОМАСА АНДЕРСОНА - Радни наслов "Једна битка за другом" у исти филм ставља Леонарда Дикаприја, Бенисија Дел Тора и Шон Пена. У питању је лабава екранизација још једног романа Томаса Пинчона. Ја имам топло-хладно однос са "Скривеном маном", а требало је и овде да глуми Хоакин Финикс, па је ипак упао Лео. Ту је и мала из "Пице са сладићем". Свакако, други најочекиванији филм из ове године (излази у августу).

IF I HAD LEGS, I'D KICK YOU - Одличан назив и добра премиса о жени којој се живот распада уз болесно дете, одсутног мужа и све непријатељскији однос са психијатром. Ово звучи као нешто што би могло да ми легне, и не сумњам да Роуз Бирн може да изнесе улогу, али ми Мери Бронстајн у улози сценаристе и редитеља не звучи обећавајуће, благо речено. Свакако ћу гледати, макар опуштања ради, пошто је драмедија у питању, и Конан О'Брајен глуми поменутог психијатра, али са смањеним очекивањима.

MICHAEL - Антоан Фука ради биопик о Мистер Џеферсону, а глуми га Џафар, који му је братанац. Солидна екипа, и Краљ попа заслужује филм, али нисам сигуран шта ће испасти од овога и морам рећи да нисам оптимиста.

THE ALTO KNIGHTS - Средина 20. века и филм о две одвојене мафијашке породице, Ђеновезе и Костело. Свакако ћу гледати ово, јер је тема увек интригантна, а наравно ту је и Роберт Де Ниро. Ово нису деведесете, али не могу да игноришем филм, јер режира Бери Левинсон, пише Ник Пилеђи, а ту је и Козмо Џарвис (Блекторн из новог Шогуна), те увек поуздани споредњак Мајк Рисполи. Негде пети најочекиванији филм у години.

BALLERINA - Страшна екипа (не рачунајући Кијану Ривса) помаже солидном хајпу, али код мене је он значајно смањен знајући да је иза камере Лен Вајзмен. Осим пар спотова за Мегадет и чињенице да је био ожењен Кејт Бекинсејл 15 година, са филмске стране, нема чиме релевантним да се похвали. Тако да мислим да је ово у суштини безмозгашка паљевина, али гледаћу, зато што има 5-6 изванредних глумаца у постави.

I KNOW WHAT YOU DID LAST SUMMER - Џени Лав Хјуит и Фреди Принс Јуниор се враћају тридесетак година касније, ваљда да доврше игру против убице са куком, шта ли. Елем, још један у низу небитних наставака и вонаби-крава музара после четврт века од последњег дела. Не знам на шта све то може да изађе, али ценим да није добро.

KARATE KID: LEGENDS - Спој Ралфа Маћија и Џекија Чена који ћу гледати само због споја њих двојице. Нисам гледао претходни Карате кид филм са Џекијем, а ни од овога не очекујем ништа, али не могу да не гледам ово, просто ми је сувише велико уживање видети их заједно.

THE RUNNING MAN - Римејк култног Арнијевог филма са Гленом Пауелом и Џошом Бролином. Режира Едгар Рајт. Имам само једну реч да кажем - не.

F1 - Бред Пит и Хавијер Бардем у филму о подучавању младог возача од стране прекаљеног ментора. Не звучи нарочито занимљиво, али можда може да се погледа, чисто информативно. 

THE UGLY STEPSISTER - Интересантна перспектива приче о Пепељуги, где је протагонисткиња Елвира, једна од гнусних полусестара. Најављује се као сатира на друштво у коме је физичка лепота мерило свега, што би могло да звучи занимљиво ако се правилно одради, видећемо.

THE SMASHING MACHINE - Биографски филм о Марку Керу, passion project за Рока, који би могао да буде најодбојнији елеменат целе приче, али погледаћу, свакако. Бени Сафди је зарадио поверење, а и остала екипа је добра, иако не знам довољно о животу самог Кера.

THE KING OF KINGS - Анимирани филм о Исусу који режира Корејац и са сјајном екипом коју предводе Кен Брана, Ума Турман и Оскар Ајзак. Делује доста обећавајуће.

ANIMAL FARM - Енди Серкис ради Орвела и даје глас Бенџамину. У постави су засад и Кјеран Калкин и Кетлин Тарнер. Погледаће се, наравно.

LONG DAY'S JOURNEY INTO NIGHT - Шездесет плус година од последње адаптације, поново "Дуго путовање у ноћ" Јуџина О'Нила. Ту су Џесика Ланг и Ед Харис, а ту ћу бити и ја, свакако.

BECOMING LED ZEPPELIN - Кажу најсвеобухватнији документарац о Цепелину. Видећемо.

RIFF RAFF - Крими комедија са одличном екипом коју ћу погледати без икаквих очекивања.

THE FRIEND - Бил Мареј, Наоми Вотс, драма и усвајање данске доге. Погледаћу без очекивања.

SINNERS - Рајан Коглер и Мајкл Б. Џордан поново сарађују, овај пут уз Хејли Стенфилд и Џека О'Конела, и то у хорор трилеру. На ову сушу кад су у питању добри филмови, овоме ћу свакако дати прилику.

FOUR LETTERS OF LOVE - Нисам читао роман и не делује ми обећавајуће, али екипа ће имати прилику да ме разувери. Најмање што Хелена Бонам Картер, Пирс Броснан и Гебријел Бирн заслужују је да им се да поштена шанса.

THE NAKED GUN - Римејк "Голог пиштоља" са Лијамом Нисоном и Памелом без шминке. Мислим да Нисон глуми Леслијевог и Присилиног сина.

CAUGHT STEALING - Иако је мало испао из фазона са последњих пар филмова, Дарен Аронофски је и даље име које провоцира гледаност и заинтересованост публике, па и моју. Солидна екипа и наоко занимљива прича о промашеном бејзбол играчу који се уплиће у криминал. Још један од очекиванијих филмова ове године.

THE BRIDE - Меги Гиленхол режира неку варијанту "Франкенштајнове невесте" са братом јој и Кристијаном Бејлом. За мене је Вејлова верзија са Елзом Ланчестер непревазиђена, али да видимо и то чудо.

                                                                        ***

Доста тога нисам ни поменуо, има ту још много наставака, нови Предатор (докле више?), Wicked, Рачуновођа 2 са Есфлеком, документарци (Џон и Јоко), биопици, нова Зутопија, Штрумфови, Сунђер Боб и ко зна шта све не. Видите и сами да, што се мене тиче, има можда 5-6 нових филмова које заиста желим да гледам, остало је све смути па проспи, и ако буде прилике, свакако ћу погледати још нешто, али штос је не очекивати много. Испоштоваћу добитнике релевантних награда, чисто да проверим има ли ту нечега, али и оне су већ годинама без икаквог кредибилитета. Ипак, на сву срећу, има још сасвим довољно неодгледаних филмова који нису нови да и ово буде још једна успешна година. Чак ћу покушати да премашим рекорд одгледаних остварења из прошле године, што и вама од срца желим. До следећег читања.

T2: Trainspotting (2017)

Сценарио: Џон Хоџ, Ирвин Велш (по романима Трејнспотинг и Порно)

Режија: Дени Бојл

У главним улогама: Јуен Мекгрегор, Јуен Бремнер, Роберт Карлајл, Џони Ли Милер, Анђела Недјаљкова, Кели Мекдоналд, Џејмс Козмо, Ирвин Велш

Тешко је побројати све квалитете које садржи оригинални Трејнспотинг, који је много више од "само кул филма", што му спочитавају многи душебрижници. Заправо је један од најзанимљивијих, најдуховитијих и свеукупно најкултнијих филмова деведесетих, хроника изгубљене генерације, на сваком кораку прожета одличном музиком, интересантним сценама и меморабилним репликама, бриљантни микс хумора и трагедије који је са правом стекао гомиле верних обожавалаца. Знао сам за постојање друге књиге, знао сам да се већ годинама прича о наставку, и смртно сам га се плашио. Зна се шта је посао наставака, поготово кад је у питању једно овакво остварење - да измузе благајне до последњег цента, да се сурово поигра лепим успоменама гледалаца и искористи носталгични фактор ударајући по правим жицама да дође до профита. То се нарочито односи на наставак који изађе после дужег времена након што је оригинал био врхунски (тебе гледам, Блејд Ранеру), тако да можете претпоставити колика су ми била очекивања, везана за други Трејнспотинг, односно колико их нисам имао - једино што ме тешило је да се Дени Бојл поново нашао у редитељској столици и што се постава враћа - бар ће ликови бити прави, и ако се удара на носталгију, знаће се како. Тако да сам очекивао добру забаву, фину музику и референце на први део као главне адуте, а све што би ишло преко тога, био би чист ћар. Што се тиче овог првог, за то не треба да бринете, испоручено је на високом нивоу. Што се тиче осталог, ту бих употребио енглеску синтагму mixed bag, као апсолутно најадекватнији и највернији опис оног што се у филму може видети. Ако би требало да га оценим једном реченицом, она би била - није лош, а могао је да буде и прилично бољи.

Рентон се враћа кући 20 година касније и убрзо се повезује са старим пријатељима Спадом и Сик Бојем. Међутим, овај други га није запамтио по лепом, а ту је и Бегби, који уз доста муке излази из затвора, не заборављајући ко га је тамо сместио и желећи да поравна рачуне са бившим другаром.

Прво да кажем да овај филм има веома мало везе са романом "Порно", који је наставак "Трејнспотинга", осим неколико ситнијих сличности и неколико референци, у питању је готово потпуно нова прича, која наставља тамо где је стао претходни филм, и нуди нам поглед у живот главних јунака двадесет година касније (урађено готово у реалном времену, с обзиром да је наставак изашао непуну 21 годину после првог дела). Као што се и дало претпоставити, три ђанкозе су покушале да "изаберу живот", међутим то је донекле успело само Рентону, који је искористио последњи воз за бекство од живота који га је уништавао на крају првог филма, остали су и даље у колотечини - Спад се вратио старом начину живота, након што га је зезнуло летње рачунање времена (брза духовита секвенца на почетку то објашњава) а Сик Бој има пословне планове, али се успут пребацио на скупљу дрогу, док Бегби тражи начин да напусти затвор, упркос продужењу казне. Ипак, иако је Рентон "изабрао живот", није се баш усрећио, те се враћа на једино место које може да назове домом после 20 година у печалби. Ипак, после онаквог одласка, тешко је очекивати топлу добродошлицу и кићену буклију. Оно што се мора похвалити је одлична глума свих умешаних, просто имате осећај као да време није ни прошло, као да су стари другари поново са вама. На то треба надовезати и чињеницу да се у наставку више пажње поклања хумору од трагедије, што је вероватно и нужно, с обзиром да фокус више није на заједници наркомана, данку који узима њихова зависност и пријатељствима која због тога трпе. Упркос неколико потресних секвенци и неким болним присећањима, ипак превладава хумор, и у том сегменту има неколико заиста успелих сцена. Не може се рећи да филм није забаван. Такође, сцене које оживљавају први део су убачене са мером и укусом, нема дављења у патетици. Саундтрек је такође врло добар (мада, ипак ни изблиза не може да се пореди са антологијским првим делом). Рекао бих да је у неку руку успела основна намера, а то је дочаравање исконске осуђености на неуспех читаве генерације, без обзира у ком се животном добу налазила. Изабрала или не изабрала живот, дрогирала се или не, за њу никад и није било великих шанси, па и сада, без обзира што су се околности промениле (укључујући време, музику и дроге, како каже бугарска паметница), фундаментална промашеност живота (и не само њихових) остаје и даље. Отуд и тај апдејт монолога из првог дела (који сада звучи много циничније и мизантропскије, како и приличи човеку који је одрастао и сагледао свет из праве перспективе):

"Choose life'. 'Choose life' was a well-meaning slogan from a 1980's anti-drug campaign and we used to add things to it, so I might say for example, choose... designer lingerie, in the vain hope of kicking some life back into a dead relationship. Choose handbags, choose high-heeled shoes, cashmere and silk, to make yourself feel what passes for happy. Choose an iPhone made in China by a woman who jumped out of a window and stick it in the pocket of your jacket fresh from a South-Asian Firetrap. Choose Facebook, Twitter, Snapchat, Instagram and a thousand others ways to spew your bile across people you've never met. Choose updating your profile, tell the world what you had for breakfast and hope that someone, somewhere cares. Choose looking up old flames, desperate to believe that you don't look as bad as they do. Choose live-blogging, from your first wank 'til your last breath; human interaction reduced to nothing more than data. Choose ten things you never knew about celebrities who've had surgery. Choose screaming about abortion. Choose rape jokes, slut-shaming, revenge porn and an endless tide of depressing misogyny. Choose 9/11 never happened, and if it did, it was the Jews. Choose a zero-hour contract and a two-hour journey to work. And choose the same for your kids, only worse, and maybe tell yourself that it's better that they never happened. And then sit back and smother the pain with an unknown dose of an unknown drug made in somebody's fucking kitchen. Choose unfulfilled promise and wishing you'd done it all differently. Choose never learning from your own mistakes. Choose watching history repeat itself. Choose the slow reconciliation towards what you can get, rather than what you always hoped for. Settle for less and keep a brave face on it. Choose disappointment and choose losing the ones you love, then as they fall from view, a piece of you dies with them until you can see that one day in the future, piece by piece, they will all be gone and there'll be nothing left of you to call alive or dead. Choose your future, Veronika. Choose life".

Међутим, у најбољим елементима филма ја такође видим и његове главне проблеме и недостатке. Све што сам навео је заиста одлично, од глуме, преко носталгичног ефекта и неколико изузетно смешних и забавних сцена, до одличне музике, чак и оне ремиксоване. У неку руку, феноменално би било посматрати два филма као један, јер је ово уистину на неки начин продужетак оригинала. Ипак, искључујући пар ствари које су ми се од нових елемената свиделе (развој лика Спада као симпатичног протагонисте, Бегбијева спознаја пред сам крај и разговор са сином у коме му (а тиме и самом себи) саопштава горку истину да може да буде једино то што јесте (дате су и озбиљне назнаке хомосексуалности, што се није примећивало у првом делу, вероватно још један "допринос" новог времена), те монолог који сам навео горе (искључујући онај део о једанаестом септембру и јеврејима, који су заиста све закували, без обзира шта каже Рент-бој)), овај наставак готово да нема на шта да се ослони као самостално остварење. Без првог дела, тешко да би могао да прође и као ТВ продукција. Заплет је танак као флис-папир, а ослонац на антологијску вредност оригинала исувише приметан у појединим тренуцима. Некако је било доста теже повезати се са ликовима које смо сви тако лако препознавали у себи (чак и ми који се никад нисмо рокали ничим сем алкохолом) као бес деце из радничке класе која самим рођењем остају без икакве животне перспективе, иако се, као што написах горе, лепо види та непроменљивост кад је то у питању. Фотографски је све добро одрађено, па су и гледаоци у могућности да оживе старе слике и сцене онако како то и сами ликови раде.

Млађано Бугарче (у лику Анђеле Недјаљкове, којој предвиђам у најмању руку просечну будућност у Холивуду) је сувише паметан и срачунат за једну курветину која виси са гомилом пропалих џанкија, филм сувише врлуда у покушајима да стигне до јасног плана шта и како, нема ни мрву страсти првог дела из кога црпи толико материјала као да стоји на раменима великог брата. Глумци су своје одрадили готово савршено, али у атмосфери без енергије, ни они нису могли да ураде превише да удахну пуни живот наставку. Јесте било доста доброг у филму, али 99% посто најбољих елемената налази своју основу у првом делу, док оно што треба да буде ново и свеже делује као додатни материјал са ДВД-ја, продужена верзија првог дела, или бонус ниво у видео-игри. Солидан филм са исподпросечним буџетом (за данашње стандарде) да, али неки ко зна колико оригинални наставак који стоји раме уз раме са оригиналом (како кажу неке од критика), то никако. Сваки сегмент филма има својих квалитета, али исто тако сваки од њих је у поређењу са оригиналом прилично далеко. Једноставно, ако преживим следећих 20 година, бићу ту да видим како наставак не постаје култни класик нити битан наслов у историји филма као што је оригинал био. Оно што ја највише замерам овом филму, осим недостатка приче (ако изузмемо поенту да се ништа суштински не мења), је што толико игра на сигурно да је то просто болно. Чак је и монолог који наведох донекле очекиван у измењеној верзији. Први филм је био успешан зато што је био авантура, пут у непознато, контроверза, шок прожет антологијском атмосфером и култним репликама - други је носталгично љубавно писмо које покушава да се наметне као туробни филм освете прошаран хумором. Можда би и успео да је било суштинске приче, чији недостатак поново апострофирам као највеће разочарење.

Ако сте волели први део и ако увиђате његов значај, онда ће вам и наставак бити сасвим солидан, чак и добар, као што је мени, што је донекле и разумљиво јер волите ликове, сцене и слике из првог дела које можете да повежете са тренуцима које их призивају у другом. И биће вам ОК, зато што у мору генеричких избљувака од римејкова, рибутова, сиквела, приквела, стајлинга, лифтинга, пилинга и осталих идиотарија, овај је заиста нешто бољи. То, додуше, не мења чињеницу да је и даље више cash grab него дело рађено са ентузијазмом и неком истинском надахнутошћу, али ипак, вероватно није лоше погледати шта сад смерају антихероји кад су већ у зрелијим годинама. Дени Бојл и Јуен Мекгрегор нису разговарали од 2000. године кад је овај узео Леонарда Дикаприја за "Плажу", али после 15 година су се измирили, и зато је и било могуће направити овај филм. И то је у реду. Неће он ући ни у какав избор 500 или 1000 филмова које треба погледати пре смрти, али није ни од оних "зашто ово говно уопште постоји, жали Боже уложених пара". Вероватно има и оних који су толико обожавали први део да сада може да их задовољи само нешто са врха лествице. Ако сте међу њима, слободно прескочите ово. Све зависи од ваших очекивања. Ако желите да проведете два сата у обиласку познатих места уз неколико изузетно духовитих сцена и занимљива присећања, ово је филм за вас.

ОЦЕНА: 3+

Двадесет први век на филму - док је оваца, биће и маказа

Мислим да није никакво монументално откриће рећи да је, што се тиче квалитета, у двадесет првом веку сва уметност доведена до ивице пропасти. То види сваки лаик који није заведен бљештавилом позорнице, и коме је супстанца битнија од напирлитане форме. О узроцима за тако нешто би било мало написати три текста, али да бисмо ушли у проблематику неквалитета новијих филмских остварења (нарочито из холивудске кухиње), морамо макар мало да загребемо површину. За оне којима доказ квалитета представља уложени и зарађени новац, у данашњој индустрији нема проблема. Али, пошто сам ја чврст поборник оне тезе да "није све у шолдима", покушаћу да зађем мало дубље у срж проблема.
Како већ рекох у уводној реченици, деградација није захватила само филм, него и музику, стрип и остале облике уметности, и не само код нас, већ малтене у свим земљама света. Е, сад, ако је већ тако, логично је претпоставити да то одговара некоме ко води целу ствар. А ствар воде, као и у свим сферама живота, они који контролишу капитал и управљају њиме. Студијске главешине и медијски могули и магнати. Сада се питамо, зашто би њима одговарало да се у први план стављају периферне ствари, а да се скрајне оно што је битно?

Не обраћајте пажњу на човека иза завесе

Читава гунгула је кренула од тренутка када је филм од уметности постао биг бизнис. Не схватите ме погрешно, за шефове студија је одувек био бизнис, увек је био циљ да они бољи филмови постигну комерцијални успех, па су се зато ангажовале боље екипе глумаца, редитеља и других филмских радника, али тада је, у складу са почетном причом, било и бољих књига за адаптацију, бољих писаца који ће написати оригинални сценарио и заинтересованије публике за такве ствари. Опет кажем, било је и раније изузетно глупих и безвредних филмова, али је однос био много уједначенији, било је сасвим довољно одличних наслова у једној години да се на ове лоше не обрати пажња. Данас је клима таква да можете да издвојите максимално три врхунска филма годишње (ако се то деси, по мени је година успешна). Једноставно, критеријуми су толико опали да је просечан гледалац у стању да прихвати обичан медиокритет као нешто што је одлично, само зато јер није на самом дну као већина осталог муља. За тако нешто има више разлога, а по мени је главни веома лако уочљив - масовна манипулација.

Данашња деца живе у таквом времену да пре него што науче да завежу пертле или обришу задњицу, уче да пусте на компјутеру шта им треба или користе интернет због игрица. Да се разумемо, није ми циљ да осудим игре, ја сам такође ретро гејмер, само кажем да се интернет користи за све врсте информација и све врсте забаве. Кад се он упари са телевизијом која емитује 25 ријалити програма и подмукло подмеће некакве контроверзне бизнисмене и старлете камењарке као неке узоре којима омладина треба да се диви, добијамо оно што имамо данас. Хиљаду пута поновљено небитно име остаје у глави, а хиљаду пута поновљена лаж постаје истина, у шта смо се на најболнији могући начин уверили у светлу ратова деведесетих.
"Смешни" клипови се препричавају унедоглед, мутаве и пискаве водитељке су популарне медијске личности, а лопови постају добротвори. Да не бих превише ширио причу, даћу један пример из области о којој пишем који се не тако давно десио код нас. Сећате ли се маркетиншке кампање за филм "Зона Замфирова" (2002)? Шест месеци унапред су га више пута дневно најављивали као један од највећих филмова српске кинематографије који ће оборити све рекорде гледаности, Кети Радивојевић је претварана у Вивијен Ли, Ћетко у Кларка Гејбла, а велики маг Шотра у најмању руку у Кјубрика. Шта је био крајњи резултат? Опијени полугодишњим кљувањем углаву, Срби масовно обожавају Зоне замфирско и уживају у њему и сваке следеће Нове године. Шта је стварни резултат? Не рачунајући неколико духовитих реплика и ЈЕДНУ заиста добру улогу (Радмила Живковић), бесрамно упропашћен класик Стевана Сремца, исподпросечно реализован пројекат и озбиљне техничке грешке за тако помпезно најављивану ствар (не тражим длаку у јајету, али ако најављујеш најбољи филм икад, не сме да ти се поткраде клима уређај у кадру). Сличан хајп тренутно изазива и "филм који се свима свидео", па сад господин редитељ већ планира и пројекат о Немањићима. Лепа је то идеја и волео бих да грешим, али ми се чини као превелики залогај.

Умножите тај хајп милион пута и добићете Холивуд. Масовни медији су поготово у данашње време постали највеће средство манипулације и најлакши начин за потурање лажних идола, између осталог и глумаца. Владајућем естаблишменту не одговарају људи који мисле својом главом, те се врши глобално затупљивање, којим се спречава развој критичке свести и мишљења. Како то боље урадити него деградацијом уметности и строгом контролом свега што се емитује? Количина стрпљења која се демонстрира ради испуњења тог циља је стравична. То се ради толико дуго да је од тога створена читава једна култура. На филму то изгледа овако - пружи масама филм који ће да буде комерцијално напумпан, визуелно спектакуларан, пун адреналина, по могућству са неком лажном звездом на коју се пали омладина и пола посла је обављено. Ако се циља женска публика, пружи јој прилику да види све оно што никад неће моћи да има од гардеробе и шминке, дај јој хероину (или више њих) упитних моралних вредности која тобоже пролази кроз неке унутрашње ломове, једног мушкарца који је узрок тих ломова, и то је апсолутно све што вам треба. Модерном гледаоцу је, дакле, довољна форма без суштине и спољашњост без душе. Холивудска публика воли да јој се све нацрта и сервира кристално јасно, и да се на сва питања дају одговори. А оркестратори свега тога то одлично знају. И не само да знају - они су то намерно тако осмислили. А још један опак канцер који се запатио у Холивуду (и не само ту) јесте хроничан недостатак оригиналности.
Римејк филма је нешто што је за мене увек представљало нешто најниже и најцрње у свету кинематографије. И то ће се тешко променити. Крађа туђих идеја да би се нешто продало као своје можда може да донесе одређени профит и представља нешто што је у свету у којем данас живимо сасвим нормално, али то не сме да буде никакво оправдање. Међутим, као што већ рекох, публика данас је дресирана да јој много важнији буде визуелни аспект, те их врло мало тангира чињеница да је нешто украдено и преправљено. "Не могу у 21. веку да гледам црно-бели филм" је само један у низу имбецилних "аргумената" које сам чуо на задату тему. Филмска индустрија данас нажалост живи од римејкова, безбројних наставака и адаптација стрипова, остављајући врло мало простора за оригиналност, а једноставно је немогуће набројати колико је нових верзија старих филмова изашло само у последњих десетак година, а камоли раније.

Доказ да смо и ми почели да се укалупљујемо у систем, тачније у "хомерсимпсонизам" просечног гледаоца са запада (јер је свака западњачка традиција кудикамо боља од наше, ми смо тако ретроградни) је "Шешир професора Косте Вујића". Оригинална верзија адаптације познатог романа Милована Витезовића у режији Владимира Андрића и са легендарним Павлом Вујисићем у главној улози (1971) је ТВ драма која је изабрана међу најбољих десет у историји телевизије Београд (а људи који су имало упућени знају да је то вероватно и најквалитетнији аспект наше кинематографије, просто је за дивљење и уживање какве смо телевизијске драме некад имали), а у њој су неке од првих улога оствариле будуће легенде као што су Горан Султановић, Воја Брајовић, Јосиф Татић, Милан Михаиловић и други, поставља се питање чему потреба да се прави нова верзија нечега што је већ проглашено за ванвременски класик? Па, вероватно због ових што им је испод части да гледају нешто што нема боју. Кад се томе дода и чињеница да је иза камере човек који у последњих 10-15 година константно истоварује фецес по свему што је дотле урадио, као и по гледаоцима чији мозгови још нису лоботомизовани свакодневним медијским испирањем које траје већ више деценија, све је прилично јасно. Да ли су ови из нове верзије неке будуће легенде које ће наследити горепоменуте? Ако је тако, кукала нам мајка.

Неко ће рећи - права на римејк су уредно откупљена. Можда, али то не значи да није у питању најобичнији плагијат. Једно од највећих светогрђа у модерној историји је и пет номинација једног римејка за Оскара (од тога једна победа). Наравно, у питању је "The Girl With the Dragon Tattoo", а Дејвид Финчер би требало да поново погледа своје раније филмове и постиди се.
Још један од аргумената за римејковање је да неки филмови са технологијом која је данас доступна изгледају импозантније и визуелно много боље, да је снимање данас лакше и да филмски ствараоци имају много више могућности. Можда је све то и тачно, али се ни 1% тих могућности не користи, већ се само визуелно пумпа, без икакве суштине. Не постоји ниједан филм који су специјални ефекти у највећој мери учинили оним што јесте. Прича и сценарио су најбитнији, све остало је споредно. "Терминатор 2" јесте револуционаран по ефектима Стена Винстона, али без оригиналне приче, они не би вредели ништа. А једноставно, неке ствари треба оставити онаквима какве јесу, јер су савршене онакве какве јесу. Примера ради, велики Фред Цинеман се до своје смрти борио да његов вечни класик "Тачно у подне" не доживи колоризацију, јер је снимљен у црно-белој техници и тако треба да се приказује. Наравно, изгубио је битку. Старе вести.

Наставци такође знају да отупе оштрицу оригинала, нарочито ако се беспотребно гомилају у очајничким покушајима да се на конто старе славе згрне још који милион долара. У реду је када су планирани, надовезују се на причу и надограђују је (нпр. "Кум 2" и поменути "Терминатор 2"). Али, када у причу уђу наставци из чисто комерцијалних разлога, претходнице, спин-офови, нова дела на основу познатих фрејмворкова (најновији пример је Blue Jasmine, који, зачудо, не сматрам лошим, иако је извор инспирације болно очигледан (A Streetcar Named Desire)), и остали облици гомилања већ познатих ствари, онда је то само силовање мозга и узалудна хиперпродукција. Мада се са мном не би сложили власници студија и продуценти, који су обликовали роботизовану публику тако да од ње згрћу масну лову. Још један од видова менталног тамничења, који се одрађује неприметно и на фињака. И биће тако док год то доноси профит и док год је профит испред вредности. А тако ће бити вероватно увек, јер су масе уз велико стрпљење научене шта да желе, шта да мисле и шта да прихватају. Што би рекао Џорџ Орвел: "Док не постану свесни неће се никад побунити, а док се не побуне, не могу постати свесни". У питању је врзино коло. Спилберзи, Камерони и њихови клонови се богате, Вентворти Милери се претварају у Богарте и Кегније, све филмске вредности се руше и уништавају се комплетне иконографије одређених ликова (ко је рекао вампири?)

"Бесан сам као рис и нећу више ово да трпим"

Постављају се два питања: 1) Да ли то значи да је Холивуд у безнадежној ситуацији и да уопште нема више добрих филмова? 2) Како се против тога борити? И како издвојити оно мало квалитета усред свог тог муља? Под један, Холивуд генерално јесте у безнадежној ситуацији, јер ће се тренд прављења профитабилног смећа наставити (види изреку из наслова), и може да буде само горе са упливом нових звезда и звездица, али далеко од тога да баш нема шта да се пробере. Пре свега, верујте редитељима који негују култ ауторског филма и остају доследни свом специфичном стилу, јер, ма колико понекад деловали претенциозно, они се неће уклапати у испразне холивудске клишее, а то је први предуслов да филм буде добар. Рекао бих да су тренутно од старе гарде остали још Клинт Иствуд и Мартин Скорсезе. Свакако да ту спада и Мел Гибсон, који је нажалост све мање редитељски активан, па и Тери Гилијем, који је у редитељске воде пренео пајтоновски шмек. Од млађих су се по стилу издвојили Дарен Аронофски (Пи, Реквијем за сан, Рвач, Црни лабуд), Квентин Тарантино (Улични пси, Петпарачке приче, Џеки Браун, Кил Бил), Пол Томас Андерсон (Ноћи бугија, Магнолија, Биће крви), а лепо је почео и Крис Нолан (Праћење, Мементо), да би потом постао један од најкомерцијалнијих редитеља данашњице. Поменути редитељи и филмови могу да буду мање или више успешни, али бар ће функционисати у оквирима нечега што је њима својствено и карактеристично, а то је увек плус.

Један од бољих савета који могу да вам дам је да више обратите пажњу на независну продукцију, ауторе и филмове који не зависе од корпоративно-глобалистичке хоботнице која држи читав студијски систем. Нећу измислити топлу воду ако кажем да је и те како могуће снимити добар филм са врло мало новца, само вам треба прича. Супстанца. Суштина. Ако ње нема, џаба ефекти од 150 милиона долара. 

Love doesn't make the world go round

Баците стога поглед на Санденс фестивал и друге филмске смотре које не зависе од горепоменутих њушки, сигурно ће се наћи нешто за свачију душу. Али, основно и најбитније, а то нарочито важи за млађе читаоце - ПОСТОЈЕ КИНЕМАТОГРАФИЈЕ И ВАН СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА! Не само да постоје, него раде пуном паром. А Америка бестидно краде од многих, као што сам већ и написао. Ако бисмо причали о Европи, нико не може да нас натера да се суочимо са најдубљим емоцијама као Руси, да нам оголи душу као Скандинавци, да буде импулсиван као Шпанци, естетичан као Италијани, гротескно хумористичан као Балканци. У азијским филмовима претходних година, има више напетости, емотивног набоја и кадрова за незаборав него што их је у америчким било годинама уназад. Због искрености коју у највећем броју случајева не можете видети у америчкој кинематографији. Једноставно, филмских стваралаца са визијом је све мање. Можемо се само надати да ће се појављивати још младих режисера који ће бити и врхунски познаваоци других кинематографија и бити способни да инкорпорирају њихове најбоље елементе у своја остварења, убацивши свој ауторски печат. Па, нека згрћу паре ако заслуже, ја немам ништа против. Проблем је управо у томе што су их згрнули многи који не заслужују. Али, то је опет проблем који сеже много даље од филмске сфере, да не ширимо сад причу.

Не желим да испадне да ја сад овде проповедам неке глупости. Редовни сам гледалац готово свих жанрова, а почео сам такође испразним акцијама и филмовима за убијање времена. Али сам за испразне акције укапирао да су испразне, а за малоумне "романтичне комедије" да су малоумне, са отприлике 13 година. Ја не кажем да с времена на време не треба протраћити два сата на неки опуштен, предвидив филм и одморити мозак. Само кажем да то не треба да буде пракса и да треба трагати за филмовима који имају шта да нам кажу и поруче, јер ако посматрамо филм као уметничко дело, онда он треба да тера на размишљање и носи одређену поруку. А упркос свим проблемима, таквих филмова још има, као што ћете доле видети. Само треба знати где тражити. И треба испоштовати себе не вређајући сопствену интелигенцију подвргавајући се нечему што може само да вас затупи. Гледање већег броја филмова подиже ваше стандарде и критеријуме и помаже вам да раздвојите жито од кукоља. Дакле, решење је једноставно - проширите видике и биће вам много лакше. Следи помоћ при избору.

25 ХОЛИВУДСКИХ ФИЛМОВА ИЗ 21. ВЕКА КОЈЕ ТРЕБА ПОГЛЕДАТИ

21 GRAMS (2003) - Alejandro Gonzalez Inarritu
APOCALYPTO (2006) - Mel Gibson
AVIATOR, THE (2004) - Martin Scorsese
BATMAN BEGINS (2005) - Christopher Nolan
BEAUTIFUL MIND, A (2001) - Ron Howard
BIG FISH (2003) - Tim Burton
BLOW (2001) - Ted Demme
DONNIE DARKO (2001) - Richard Kelly
ETERNAL SUNSHINE OF THE SPOTLESS MIND (2004) - Michel Gondry
HOUSE OF SAND AND FOG (2003) - Vadim Perelman
IN BRUGES (2008) - Martin McDonagh
INTO THE WILD (2007) - Sean Penn
KILL BILL (2004) - Quentin Tarantino
MATCH POINT (2007) - Woody Allen
MIST, THE (2007) - Frank Darabont
MULHOLLAND DRIVE (2001) - David Lynch
MYSTIC RIVER (2003) - Clint Eastwood
NO COUNTRY FOR OLD MEN (2007) - Joel & Ethan Coen
ROAD TO PERDITION (2001) - Sam Mendes
SIN CITY (2005) - Frank Miller/Robert Rodriguez/Quentin Tarantino
STRANGER THAN FICTION (2006) - Marc Forster
THERE WILL BE BLOOD (2007) - Paul Thomas Anderson
WALK THE LINE (2005) - James Mangold
WATCHMEN (2009) - Zack Snyder
WRESTLER, THE (2008) - Darren Aronofsky

25 НЕХОЛИВУДСКИХ ФИЛМОВА ИЗ 21, ВЕКА КОЈЕ ТРЕБА ПОГЛЕДАТИ

4 LUNI, 3 SAPTAMANI SI 2 ZILE (Romania, 2007) - Cristian Mungiu
BIUTIFUL (Spain, 2010) - Alejandro Gonzalez Inarritu
BOM YEOREUM GAEUL GYEOUL GEURIGO BOM (South Korea, 2003) - Kim Ki-Duk
CIDADE DE DEUS (Brazil, 2002) - Fernando Meirelles/Katia Lund
DALKOMAN INSAENG (South Korea, 2005) - Kim Jee-Woon
GEGEN DIE WAND (Germany/Turkey, 2004) - Fatih Akin
INCENDIES (Canada/France, 2010) - Dennis Villeneuve
INTOUCHABLES (France, 2011) - Olivier Nakache/Eric Toledano
JAGTEN (Denmark, 2012) - Thomas Vinterberg
JODAEIYE NADER AZ SIMIN (Iran, 2011) - Ashgar Farhadi
KOKUHAKU (Japan, 2010) - Tetsuya Nakashima
LABERINTO DEL FAUNO, EL (Spain, 2006) - Guillermo Del Toro
LAT DEN RATTE KOMMA IN (Sweden, 2006) - Tomas Alfredson
LEBEN DER ANDEREN, DAS (Germany, 2006) - Florian Henckel von Donnersmarck
MAR ADENTRO (Spain, 2004) - Alejandro Amenabar
MONSIEUR LAZHAR (France, 2011) - Philippe Falerdeau
MOU GAAN DOU (Hong Kong, 2002) - Wai-keung Lau/Alan Mak
ONDSKAN (Sweden, 2003) - Mikael Hafstrom
PROPHETE, UN (France/Italy, 2009) - Jacques Audiard
RUNDSKOP (Belgium, 2011) - Michael R. Roskam
UNTERGANG, DER (Germany, 2004) - Oliver Hirschbiegel
VENGEANCE TRILOGY, THE (South Korea, 2002,3,5) - Park Chan-Wook
VOZVRASCHENIE (Russia, 2003) - Andrey Zvyagintsev
WELLE, DIE (Germany, 2008) - Dennis Gansel
YING XIONG (China, 2002) - Yimou Zhang

Надам се да ће вам се бар неки свидети. До следећег читања.