Пет плус пет - Оливер Стоун и Брајан Де Палма

Недавна повреда ноге ме је учинила још моторички хендикепиранијим него што то иначе јесам, тако да је сада добра прилика да покушам нешто ново кад су блог текстови у писању - да уместо топ 10 листе једног редитеља под лупу убацим двојицу које доживљавам као сличне, и препоручим по пет наслова из њихове филмографије. Стоун и Де Палма су логичан избор (ако бих укључио још једно име, био би то Френсис Форд Копола), пре свега зато што су сличних година (Оливер је нешто млађи), лични су пријатељи, и обојица су својим филмовима значајно утицали на историју холивудског филма, и не само филмовима. Брајан Де Палма је, на пример, човек који је упознао Мартина Скорсезеа и Пола Шредера, те Мартина Скорсезеа и Роберта Де Нира. Помогао је блиском пријатељу на филмском пројекту у који нико није веровао да одржи кастинге и аудиције - у питању је био Џорџ Лукас и први "Ратови звезда". Он се озбиљно размахао још седамдесетих и већ тада завредео озбиљан статус, да би га осамдесетих у потпуности етаблирао, док је Стоун узјахао велики талас као режисер тек половином осамдесетих, и на њему релативно дуго остао прилично стабилан. Треба рећи да је он као режисер хронично политички ангажован, па се зато може с правом констатовати да прави контроверзније филмове од свог компањона. Треба поменути и да је Оливер Стоун један од ретких који отворено говори против центара светске моћи, и један је од добро знаних непријатеља глобалистичке олигархије што се јасно види из филмова, што играних, што документарних, које режира, пише и продуцира (не кажем да Де Палма то није, и он је повремено газио по веома опасној територији, пре свега мислим на филм "Redacted" (2007), те донекле "Casualties of War" (1988)), али ипак није толико учестало отворен у упирању прстом. Оба редитеља су правила и филмове који су смеће један кроз један (пре свега "Александар" и "Ломача таштине"), али ја у овом тексту хоћу да говорим о оним добрим, и поређаћу их хронолошки. Наравно, покушаћу и да образложим зашто се поменути филмови ту налазе. Нису то нужно најбољи филмови ових редитеља, само они који су се мени због нечега свидели.

НАПОМЕНА: У овом тексту вам нећу препоручивати "Кери" (1976) Брајана Де Палме, будући да сам о том филму овде већ писао у неколико различитих текстова и обимно га хвалио. Препорука свакако и даље стоји, али да се не бих понављао, неће је бити у овом писанију. Слична ствар важи и за Стоунове "Рођене убице" (1994), које нисам хвалио колико Кери, али би баш због познате контроверзе која тај филм окружује, сви очекивали да се он нађе овде.

1. BLOW OUT (1981) - De Palma 

Дефинитивно један од најбољих трилера Брајана Де Палме и мојих омиљених које је режирао, ингениозног превода за наше тржиште "Пуцањ није брисан", у средишту радње има младог Џонтру у улози Џека Терија, врхунског тонског сниматеља који је заглавио на досадном послу на бедним слешер филмовима Б продукције. Снимајући звукове за један од њих, региструје пуцањ, који доказује да је наводна несрећа заправо убиство. Радозналост га натерава на истрагу, која га увлачи у политичку заверу, која му доводи живот у велику опасност, међутим он по сваку цену жели да раскринка злочин и спасе недужну ескорт девојку увучену у целу причу. Предивно оркестриран филм призива Антонионијево "Увећање", где се злочин открива помоћу фотографије. Ритам и саспенс су сјајни, а након што се одустало од прве верзије сценарија у којем је двоје јунака доста старије и циничније, а изабран Траволта, за женску улогу је одмах изабрана Ненси Ален (тада већ режисерова жена), пошто су већ успешно глумили у "Кери". Пино Донађо по ко зна који пут обавља одличан посао са скором, за који је сам Де Палма признао да му је омиљени од свих у његовим филмовима. Џон Литгоу је по старом добром обичају негативчина за памћење, а склоност ка воајеризму у својим филмовима, редитељ је овде одлично искористио. Он је толико крао од Алфреда Хичкока да је то болно (о томе можда некад напишем посебан текст, најочигледнији примери су "Сестре", "Опсесија" и "Обучена да убије" - и није да га кривим, Хичкок је показао апсолутно сваки трик ономе ко зна да гледа), али овде је то вешто инкорпорирано и није толико видљиво као у неким другим његовим остварењима. Мане су минорне да бих сад и овде о њима разглабао, имам још девет филмова да поменем, али рећи ћу да је Квентин Тарантино изабрао Џонтру за улогу Винсента Веге на основу улоге у овом филму, који му се толико свидео. Филм је био врло успешан код критике, и врло неуспешан на благајнама, а од успеха га је делио мејнстрим завршетак. Наравно, не треба ни да напомињем да је крај много бољи и оставља јачи утисак овакав какав јесте. Пожурите да погледате ово ако већ нисте, верујте да се исплати. Осамдесете у пуном сјају, феноменално одрађено.

2. SCARFACE (1983) - De Palma

Шта да кажем о овом апсолутно култном остварењу што већ није познато? Ово није савршен филм, и ја интимно волим оригинал Хауарда Хокса са беспрекорним глумцем Полом Мунијем у главној улози. Међутим, ово остварење се мора поменути, зато што Ал Паћино ЈЕСТЕ Тони Монтана, и ово је просто савршено окружење за њега да жваће сцену и пружа гледаоцима тираде на какве их је навикао, и још мало преко тога, небитно да ли се ради о "eating-drinking-fucking-sucking-say-good-night-to-the-bad-guy" или самоуверено мување Елвире, човек је једноставно толико ушао у улогу да је постао лик Тонија. Позната је чињеница да је импровизовао дотад непостојећу реч "yeyo" као сленг за кокаин. Кад смо већ код кокаина, сценариста овог филма се пишући борио са сопственом зависношћу, успут се преселивши у Париз да би био далеко од константног снабдевања у Америци. Јесам ли поменуо да је тај сценариста Оливер Стоун? Де Палма је одустао од режије "Флешденса" зато што му се овај сценарио толико свидео. Јасно вам је зашто је и овај филм морао да се нађе у избору пет плус пет. Једини прави Кубанац у глумачкој постави је Стивен Бауер, који је ангажован без аудиције, а поред њега, и сви остали бриљирају. Предводе их Мишел Фајфер, Мери Елизабет Мастрантонио и Роберт Лођа, и сви су дали свој допринос да ово постане одличан филм. Много тога је на Паћиновим јуначким леђима, али и остали су помогли. Филм је требало, као и оригинал, да буде смештен у Чикаго, али буџет то није дозвољавао. Невероватан утицај на хип хоп културу се види у чињеници да је ово омиљени филм многих имена из тог света (нпр. Еминем и Пи Диди), а о броју песама које је инспирисао је сувишно и говорити. Брајан Де Палма је категорички одбио да их уврсти на саундтрек реиздања филма за двадесетогодишњицу. Стиже и римејк овог филма, још један у низу непотребних трошења траке и пара, али о тој тематици сам већ говорио превише пута.

3. PLATOON (1986) - Stone

"Вод" Оливера Стоуна је први филм који је режирао прави вијетнамски ветеран и један од три најбоља антиратна филма смештена у Вијетнам (остали су, дакако, "Апокалипса сада" и "Фул метал џекет"). Редитељева намера је била да из личног искуства у пешадији пружи реалну слику ратног сукоба, за разлику од пропагандног памфлета какве су биле "Зелене беретке" са Џон Вејном. Потпуно заслужено је освојио Оскара за најбољи филм, јер је, због начина на који је снимљен и режиран, савршено ухваћен сав бесмисао и сво безумље тог сулудог рата. Супротни крајеви спектра личности Елијаса (Вилем Дефо, који је прошао кроз пакао, али из њега изашао задржавши основну хуманост) и сада користи дрогу да би задржао здрав разум усред целог хорора, и Барнса (Том Беринџер, цинични, немилосрдни убица који рат користи као изговор за истресање својих садистичких тенденција). Речено је да је интензитет Беринџерове улоге потпомогнут његовим скорашњим разводом. Стоун је њима двојици намерно доделио улоге атипичне за њих, што је било успешно и резултирало Оскар номинацијама. Лепо је вратити се у време кад је Чарли Шин још увек био нормалан човек и перспективан глумац. Очигледно задовољан његовим радом, Стоун му је још на снимању понудио улогу у следећем пројекту, "Вол Стрит". Ту је такође и тада још непознати Џони Деп, кога је редитељ први представио ширим масама (ако не рачунамо гејзир крви у "Страви у Улици брестова"), уз предвиђање да ће постати велика звезда, а колико је био у праву нема потребе говорити. Интересантно је да је прву верзију сценарија послао 1971. године Џиму Морисону, са намером да он одигра Шинову улогу. Кад је певач "Дорса" нађен мртав, затечен је са поменутим сценариом, али је непознато да ли би прихватио. Стоун је, наравно, 20 година касније режирао "Дорсе" са Валом Килмером, који невероватно личи на Морисона. "Вод" је вероватно најбољи његов филм, мада има још кандидата за то место.

4. THE UNTOUCHABLES (1987) - De Palma

И поред чињенице да се налази у овом избору, и да је заиста одличан, ја никад нисам беспоговорно обожавао овај филм до имбецилности као многи које знам. У мањој мери, то је узроковано личним анимозитетом према глуми Ендија Гарсије, коме до смрти нећу опростити што је унаказио "Кума 3" заједно са Софијом Кополом, али пре свега због бројних историјских непрецизности (некада сам доста читао о мафији, Алу Капонеу и Елиоту Несу, тако да знам колико је ствари промењено у овом филму) - пре свега, Капоне (на коме је заснован горепоменути оригинални "Скарфејс", што је и његов надимак) никад није покушао да убије Елиота Неса, нити икога од његових људи, јер је знао колике би му проблеме донело да покуша убиство агента прохибиције. Јесте у много наврата покушао да их поткупи, Несу је обећао две хиљаде долара сваког понедељка (што овај, наравно, није прихватио, па је умро у 54. години, у беди, и малтене без икаквог помена о борби са Капонеом). Нес и Капоне се у стварном животу никад нису срели, нити је федералац био срећно ожењен као што је у филму (деби улога Патрише Кларксон). Елиот Нес и његова борба су добили публицитет тек по постхумном изласку књиге коју је писао са Оскаром Фрејлијем, и серији заснованој на њој, у којој је Роберт Стек глумио Елиота Неса (Де Палма није био фан исте, а касније је избацио још један филм заснован на популарној серији, "Немогућа мисија"). Кад је у питању Роберт Де Ниро, он је свој перформанс видљиво засновао на Роду Стајгеру у прилично прецизном биографском филму из 1959. године. Де Ниро, пословично задрт и методичан, је чак нашао Капонеове кројаче, да би му била сашивена иста одела, и инсистирао је и на свиленим гаћама које је овај носио, иако се оне нигде не виде. Има овај филм доста плусева, пре свега опаку глуму већине укључених (мада, не бих се заклео у заслуженост Оскара Шона Конерија, ма колико га волео), фасцинантан Мориконеов саундтрек, те неке ванредно напете сцене (омаж "Оклопњачи Потемкин" са морнарима у унакрсној ватри и колицима на степеницама, која је много пута пародирана). Има и мањкавости које сам навео. Али, и поред њих је међу десет - дванаест најбољих гангстерских филмова свих времена, без икакве сумње. А то је свакако препорука.

5. TALK RADIO (1988) - Stone 

Један од апсолутно најпотцењенијих филмова Оливера Стоуна, наслов кога се ретко ко сећа, снимљен будзашто, у року од пар недеља, прича је о домаћину радио ток шоуа отровног језика, јеврејину који се не либи да отворено исказује либералне политичке (и све остале) ставове о бројним шкакљивим питањима, што му доноси велики успех код бројне публике која га воли (иако се он још мање либи да омаловажава своје слушаоце на најотворенији могући начин), могућност добијања националне фреквенције, али и урушавање приватног живота, и нимало безопасне непријатеље чија се гледишта не поклапају са његовим. У главној улози је Ерик Богосјан, на чијем је комаду заснован филм, а исти је био у финалном избору за Пулицерову награду. Остали глумци нису превише познати, мада се у малим улогама појављују Алек Болдвин и Џон Си Мекгинли, најчешћи глумачки сарадник Оливера Стоуна. Филм који је и данас релевантан као и пре безмало тридесет година, сви смо сведоци како масовни медији, јавне личности, утицајни твитераши и остали wannabe-селебритији могу да утичу на јавно мњење. Иако ликова нема много, карактеризација је одлична, бритки сценарио никога не штеди, а нарочито бих издвојио отварање душе главног јунака у програму уживо пред крај филма. Поред поменутог комада, један од извора сценарија је живот и биографија Алана Берга, са којим Бери из овог филма има доста додирних тачака. Знам да ово делује као још један генерички филм чији је јунак самодеструктивни егоманијак, али он је много више од тога. Немојте занемарити способност коју Оливер Стоун дефинитивно има, а то је да вас увуче од првог кадра и прикуца вам очи за екран. Ово јесте мали и готово сасвим непознат филм. Али, мени је дефинитивно у топ 50 (а можда и мање) најбољих филмова осамдесетих. Заправо, то би могао да буде најбољи филм који никад нисте гледали. Зато пожурите и промените то.

6. CASUALTIES OF WAR (1989) - De Palma

Брајан Де Палма је желео да сними "Жртве рата" још 1969. године, када је видео новински чланак о одређеном догађају, али било је немогуће док је рат био још увек у току. Повољнија клима се створила тек двадесет година касније, након успеха филмова "Вод" и "Фул Метал Џекет", те "Несаломивих", и пројекат је најзад одобрен. Иако поента филма није изоловани инцидент, него генерално ратни ужаси, средиште радње је на непотребној отмици младе Вијетнамке из села од стране пет Американаца, затим њено окрутно силовање и убиство од стране четворице, и на крају борба оног преосталог, који је одбио да учествује, да истина изађе на видело и правда буде задовољена. Међутим, како то обично и бива, америчка војска и администрација неће баш тако лако допустити да се сазнају чињенице о почињеним зверствима. Тема није нова, али је ово филм који међу првима на веома реалистичан начин третира амерички садизам испољен у Вијетнаму. Такође, као и још један филм из исте године, "Рођен 4. јула" (који је режирао Оливер Стоун), бави се апсолутно превисоком ценом која је плаћена за ту свињарију - милиони недужних живота са обе стране су изгубљени и ту се више ништа не може поправити. Глума је махом изванредна, нарочито кад је у питању Шон Пен као наредник Мезерв, окрутни силоватељ и убица који се, као и већина осталих предао најгорим импулсима, и може да се поузда у амерички систем да ће му допустити да се иза њега сакрије. Наравно, ништа не би вредело да нема снажну подршку и Мајкл Џеј Фокса који је, на таласу "Повратка у будућност" био међу најтраженијим младим глумцима у Америци, заједно са горепоменутим Чарлијем Шином. Да би произвео аутентичне реакције и природан анимозитет међу њима, Шон Пен је током Фоксових сцена стално говорио да је овај само обични мали ТВ глумац. На платну су остале улоге које ниједан Оскар не би могао да тривијализује. У овом одличном достигнућу, у споредним улогама су, између осталих и Џон Легуизамо, Џон Си Рајли и Винг Рејмс. Нешто је дефинитивно било у ваздуху тих година кад су ратни филмови у питању.

7. J.F.K. (1991) - Stone

Овај врхунски осмишљен политички трилер, Стоун је засновао на књизи самог Џима Гарисона, коју је прочитао током снимања "Вода", под називом "На трагу убица". За њу је права платио из свог џепа, а изабрао је Кевина Костнера за улогу Гарисона управо на основу поменуте улоге Елиота Неса (хтео је да Гарисон буде подједнако опседнут налажењем Кенедијевих убица, као што је Нес био рушењем Ал Капонеа - узгред, Костнер није био први избор ни за једну од те две улоге). Режисерска верзија траје преко 200 минута, и то би многе одвукло, али заиста топло препоручујем овај филм који аргумент по аргумент руши сваку глупост и лаж коју подмећу званичне верзије о убиству Џона Кенедија, и свему што се после тога дешавало. Мамутска продукција од 40 милиона долара (4 је коштала само реконструкција даласке улице где је убијен Кенеди) је изродила филм који је снимљен релативно брзо, имајући све у виду, за само 72 дана. Глумачка постава је просто епска, немогуће је оманути са филмом када у екипи имате титане као што су Сиси Спејсек, Џо Пеши, Томи Ли Џонс, Џек Лемон, Волтер Матау, Кевин Бејкон, Доналд Сатерленд, Гери Олдмен, Џон Кенди, и ко зна ко још не, а ту је и сам Џим Гарисон, у улози судије Ерла Ворена. Филм је са разлогом освојио Оскаре за монтажу и фотографију, а ту је и сјајна музика Џона Вилијамса. Ванредно добра режија се подразумева. Оливер Стоун каже да му је ово омиљени филм који је снимио, а помиње да је снимање сцене Кенедијевог убиства било "моћно, али да су то вероватно најтеже две недеље његовог живота". Он је приказао филм на Капитол Хилу, што је допринело да се убрзо усвоји ADA - Assassinations Disclosure Act, што значи да ће ускоро сви документи о смрти Кенедија - у коју су очигледно укључени ЦИА и Пентагон - бити доступни широј јавности у року од неколико година. Интересантно је да постоје индиције (мада не и конкретни докази) да је један од директно умешаних у Кенедијево убиство нико други до отац Вудија Харелсона, Чарлс, иначе вишеструко осуђивани убица. Шта год да је истина, овај филм треба погледати, јер представља једну од прецизнијих филмских реконструкција убиства икада.

8. CARLITO'S WAY (1993) - De Palma

Де Палма је рекао да после "Скарфејса" није заинтересован за снимање још једног гангстерског филма, међутим кад су му доставили сценарио Дејвида Кепа, десио се "пас рекао, пас порекао" случај, иначе би ускочио Џон Мекензи или Ејбел Ферара, који су такође већ и те како "квасили ноге" у жанру. Иако је поново у питању латиноамерички јунак, Карлито Бриганте је значајно другачији од Тонија Монтане. Он се после издржаних пет година, захваљујући добром адвокату, враћа у стари крај, са намером да остави прошли живот иза себе и почне испочетка. Међутим, Харлем није оно што је некада био, прошлост га брзо сустиже, предвођена његовим распојасаним адвокатом јеврејином према коме још увек осећа одређени дуг. Шон Пен је тотално у елементу, мислим да практично није морао ни да глуми психотичног дрогоша Клајнфелда, а интересантно је да је улогу прихватио само да би добио средства за финансирање свог другог режисерског пројекта "Чувар прелаза" са Џеком Николсоном. Ал Паћино је први пут срео Едвина Тореса док се спремао за "Серпика" 1973. године, и овај је тада увелико писао књигу на којој је "Карлитов пут" заснован. Тада су причали о томе, а двадесет година касније је Торес одвео Паћина у Харлем да попричају о његовом наступу у филму. Карлито Бриганте није ни изблиза театралан и лудачки амбициозан као Тони Монтана, много је одмеренији, покушавајући да избалансира послове које треба позавршавати, пандуре које треба оставити кратких рукава и девојке коју не треба по други пут разочарати. Веома велики спектар емоција је у питању, и по мени, потцењена улога, у сенци оних помпезнијих. Има још добрих глумаца, ту су Пенелопа Ен Милер у улози "старог пламена", да буквално преведем енглеску синтагму, Џон Легуизамо као новопечени гангстер у покушају, увек симпатична њушка Луис Гузман, али и мало познати Виго Мортенсен, који је тада тек освајао холивудско тржиште. Није ово најбоље од Де Палме, али је одлично, јер има све - добар сценарио, ликове, глуму и причу која вози од почетка до краја, иако су неки делови предвидиви ако гледате довољно филмова.

9. HEAVEN AND EARTH (1993) - Stone

"Рођен 4. јула" је добар филм, и свакако га треба гледати, и због добро презентоване приче, и због првог доказа да Том Круз може бити опасан глумац. Међутим, изабрао сам "Небо и земљу", који је последњи део Стоунове вијетнамске трилогије, због чињенице да је готово потпуно непознат, готово опскуран у поређењу са већином других његових филмова и филмова о вијетнамском рату генерално. Рекао бих да је то из разлога што је вероватно једини који се ратом и преживљавањем бави из перспективе једне вијетнамке, али и зато што није у питању филм искључиво о рату, већ и о нечему ширем и интимнијем - породици, домовини и наслеђу којим смо за исту везани. Оливер Стоун је режирао филм и написао сценарио за исти, заснован на две књиге које је Ли Лу Хејслип написала о својим искуствима од најмлађих дана у вијетнамском рату до живота у Америци у зрелијим годинама. Нећу препричавати та искуства, само верујте да их заиста има довољно за две књиге. Млада глумица Хип Ти Ле је изабрана за главну улогу као 22-годишњи натуршчик и имајући у виду њену младост, заиста глуми као матора, требало је изнети на својој кожи све оно што се главној јунакињи дешава (мада је и њен реалан живот садржао неке тешке моменте). Поред ње, ту су и искуснији, злосрећни Оскаровац Др. Хаинг С. Нгор и Џоан Чен, у улогама њених родитеља, као и Томи Ли Џонс као амерички официр који је жени и води у обећану земљу, али не може да се избори са сопственим демонима и пост-трауматским стресовима. Још једно остварење веома интензивних емоција и врло интересантна студија карактера, која, истини за вољу можда траје дуже него што треба (140 минута), али је прилично више од пуке "обрнуте перспективе о рату". Мале неконзистентности у употреби енглеског језика од стране вијетнамаца, али то је више моја професионална деформација. У сваком случају, једино је Стоун као неко ко је познат по преузимању ризика био способан да овако одважно режира. Као допуну материјала, предлажем и филм "Индокина" Режиса Варнијеа из претходне године, мада је такође дужи него што треба.

10. U-TURN (1997) - Stone

Кад су Оливера Стоуна питали откуд то да он снима овакав филм који је, кхм, мало неуобичајен за њега, он је рекао да је желео да направи мали филм у коме би својевремено уживао као тинејџер. И, ако смем да кажем, добро га је направио. Бизарно-црнохуморни нео-ноар "Потпуни обрт" (1997) о човеку који се запутио у Лас Вегас да плати коцкарске дугове руској мафији, али је због квара на колима принуђен да сврати у вукојебину усред пустиње у Аризони, где среће благо речено веома чудне људе, а буквално све несреће које могу да га задесе му се и дешавају, је заиста успео, а био би право мало ремек-дело да није неких малих грешака. Пре свега, мислим да избор Џенифер Лопез за фам фатал није баш најсрећнији, нарочито ако наспрам себе има једног Шона Пена, који још једном бриљира. Међутим, има и сјајних епизода, пре свега је ту непрепознатљиви и вазда брљиви Били Боб Торнтон као аутомеханичар Дерел, који интензивно загорчава живот главном јунаку (угојио се 25 килограма за улогу). Ту је и Ник Нолти, сјајан у улози мужа са малом тајном, али и млади и бесни Хоакин Финикс, са прикладним надимком ТНТ. Пауерс Бут, Клер Дејнс и Џон Војт (Златна малина за улогу слепог вијетнамског ветерана Индијанца, наспрам Оскара за улогу парализованог ветерана у "Доласку кући"). Атмосфера је врела, знојава и од почетка непријатељска. Просто је невероватна количина зле среће која сналази (анти)хероја Бобија Купера, а читав филм је тако оркестриран да се стиче утисак да од почетка нема никакве шансе. Ако волите филмове четрдесетих и педесетих са људима сумњивог морала, женама које их увлаче у блато, околностима које им не иду на руку и споредним ликовима, који су ту само да још више заговнају ствари, не тражите даље. Ово је филм за вас, ово је напад на сва чула, а уз музику Енија Мориконеа, може само још боље да вам легне. Није баш нека реклама за град Супириор у Аризони, али шта сад.