Шта написати о Стеви Краљу а направити убедљив увод? Далеко је најуспешнији амерички писац у историји, али истовремено и један од оних чији рад изазива најопречнија мишљења. За четрдесет и нешто година рада, аутор је око двеста литерарних урадака, па се свакако не може говорити о неком константном квалитету и боговској инспирацији. Јасно је да је оштрица већ одавно отупела, но то не спречава паре да све време капљу. Ако мене питате, човек дефинитивно није без талента, али је на време схватио шта је важније у данашњем свету и шта доноси лову, те се преоријентисао на те параметре. Рекло би се да је, more often than not, зарад комерцијализације свесно био више концентрисан на оно што би публика волела да прочита. И ако је тако, то је у реду. Што се тиче његовог живота, он је био обележен догађајима који ће се касније јављати у његовим делима, од чињенице да је његов отац буквално једне вечери "отишао по цигаре" и никад се није вратио, преко страхова разних врста од којих пати, до живота у срединама описаним у његовим књигама (махом држава Мејн) и зависности које је превазишао осамдесетих година. Још како му се има шта и замерити. Најпре је то једнодимензионалност којом одише већина његове литературе - у највећем броју случајева, имамо малу мирну средину, махом неоптерећену спољашњим утицајима, која због нечега временом показује мрачније лице. Ни сам не знам колико његових главних јунака су писци, ваљда их има бар двадесетак. Његови романи су зачели најезду тих литерарних предложака у којима се обични, мали људи сусрећу са непознатим, натприродним и необјашњивим, и то је у реду, међутим, поред чињенице да ништа оригинално и свеже није написао добрих 25 година (у којима је бесомучно цедио добре идеје које је имао у првих 20, тиме им одузевши сваку драж), он те своје Американе испуњава носталгичним моментима, винк-винк референцама и осталим безобразним апелима на сентименталност, одузевши им тако оштрицу праве језе и истинске страве. Он дефинитивно уме да пише кад то жели, али његове аутопилот баљезгарије из последње две деценије су довеле до тога да хорор жанр од егзотичног постане потпуно прозаичан и да свака шуша са грамом мозга (или без њега) мисли да је способна да породи хорор причу или роман. Реално, Стеву боле глутеуси за обесмишљавање жанра кад згрће четрдесет милиона годишње. Посебан проблем је и чињеница што се за њега лепе и људи који нису прочитали десет књига у животу свеукупно, а камоли из хорор жанра - један је од најчешћих "омиљених писаца" већине људи која се тек издигла изнад нивоа "Исповести купохоличарке" и сличних бљузги. Има Кинг сјајних ствари у резимеу (углавном са почетка каријере), неинфицираних патетиком и сладуњавим сентиментализмом, има и оних у којима је ефекат носталгије употребљен са укусом и мером, а има и тоталних промашаја. Ипак, од издавања свог првог романа 1974. године, његове књиге никад нису биле ван штампе, што је мало ком писцу уопште пошло за руком. Чињеница је да је увек био питак и лаган за варење (чак и кад пише о убиству деце), што га је у старту учинило пријемчивијим (нарочито модерној) публици у односу на свима познате класичне писце страве, попут Едгара Алана Поа и Хауарда Филипса Лавкрафта, непознате (као што су Алџернон Блеквуд и Емброуз Бирс) или савремене (попут Ширли Џексон, Роберта Ејкмана и Томаса Лиготија), који су сви одреда много мање склони том "why-so-serious" маниру, који Стевица упражњава већ много година уназад. Хорор је сад доступан свима и сви га "воле", што је грозно, али то не значи да треба заборавити добре ствари које су остале иза Кинга. С обзиром да се ово 99% филмски блог, ред је прочешљати и најбоље адаптације урађене по литерарним предлошцима Стевице из Мејна.
То и није баш најзахвалнији посао, с обзиром да је, уз Барда са Ејвона, Стивен Кинг један од писаца чија су дела најчешће адаптирана и претакана на платно. Нас овде интересују биоскопска издања, дакле не мини-серије, ТВ серије, ТВ филмови и остало, већ само дугометражне филмове. И тај посао није мали, има преко четрдесет наслова који испуњавају тај услов. Осврнућу се на десет које из различитих разлога сматрам вредним помена, а неки од њих, као што ћете већ видети, и не припадају хорор жанру. Остало је углавном танко.
10. DOLORES CLAIBORNE (1995) - TAYLOR HACKFORD
Прича делује као нешто најрециклираније што сте у животу видели - жена оптужена за убиство своје послодавке, отуђена ћерка се враћа кући после 15 година, трагајући за истином, али пуна предрасуда и горчине према мајци, а у том трагању долази и до рашчишћавања свега онога што је ту горчину најпре и изазвало, јер непријатне успомене и истине из прошлости испливавају на површину, а суочења неће бити пријатна. Јесте премиса већ израубована, као и тај концепт "не требају хорор причи увек караконџуле, чудовишта и вампирчуге, понекад могу да послуже и обична убиства, алкохолизам и малтретирање, пошто су сами људи највећа чудовишта од свих", али овај филм се, за разлику од већине других, одликује снажном карактеризацијом, која нам омогућава да продремо дубоко у душе протагонисткиња, и видимо шта се тамо дешава. Снага тумачења две врсне глумице, Кети Бејтс (Стивен Кинг је писао са њом на уму, након што га је импресионирала у улози Ени Вилкс, о којој ћу овде такође писати) и Џенифер Џејсон Ли, у улогама мајке и ћерке које је плима живота однела на различите стране. Па, ипак, чим ћерка добије вест о томе да јој је мајка оптужена, напустиће посао велике репортерке и причу коју чека да би се вратила кући и открила шта се дешава. Родни град је типична америчка запиздина где свако сваког познаје, зиме су ледене, мотели не раде, а људи изговарају чудне узречице и поштапалице чудним акцентом. Иако све делује прилично предвидљиво, заправо је драма креирана прилично добро. Гледаоци су већ видели злочин на самом почетку, и све заиста упућује на то да је насловна јунакиња ухваћена крвавих руку (да буквално преведем енглеску сложеницу), мада можда постоји и други начин да се гледа на то (као и на смрт мужа/оца која је и прекинула комуникацију између две јунакиње). Занимљиво је да се, упркос потенцијалу за мелодраму, а овде га има на тоне, филм постепено претвара у драму између два лика, коју оне не покушавају да омекшају и улепшају. Две глумице сјајно оживљавају дугу историју рана и сумњи. Без лажне сентименталности и патетике. У питању су огорчене, заједљиве жене које носе много заједничког бола. Јако добро помажу и Кристофер Пламер, у улози тужиоца и бившег детектива, који се са личним анимозитетом намерио на Долорес, те Џуди Парфит у улози газдарице пуне бубица и повремено иритантне, али симпатичне маторке, и Дејвид Стретхерн, као отац који је у вечери помрачења Сунца завршио на дну бунара. Глумци су највећа снага овог филма, а режисер Тејлор Хекфорд ("Ђавољи адвокат") ради солидан посао у хендловању нарације кроз флешбекове, која понекад може јако да успори филм и нанесе му више штете него користи. Овде се то не дешава, прошлост и садашњост се природно надовезују, што је веома значајно, јер су флешбекови од пресудног значаја за целу ствар, готово да сваки кутак куће има свој флешбек и пружа другачију перспективу. Није ово савршен филм, није ни претерано оригиналан, али има довољно квалитета да се овде нађе, без сумње.
9. APT PUPIL (1998) - BRYAN SINGER
Ово је једна од прича из Кингове чувене збирке "Different Seasons", која је такође изнедрила и причу "Тело", као и ону о Рити Хејворт, а обе ће касније бити адаптиране у филмове који се налазе на врху ове листе. Први пут је издата 1982. године, али адаптација је снимљена тек 16 година касније, након неколико неуспешних покушаја, пре свега изазваних смрћу Џејмса Мејсона и Ричарда Бартона (који су тим редом прихватали главну улогу), а потом и недостатком финансија, и то десет дана пред крај снимања. Посла се коначно прихватио Брајан Сингер, који је пар година раније потписао "Дежурне кривце". У улози тинејџера опседнутог нацизмом и холокаустом који открива да му је први комшија - гле чуда - бивши нациста, ратни злочинац и геноцидаш, нашао се покојни Бред Ренфро који је у време снимања имао једва петнаест година (шира публика га зна из филма "Клијент" са Сузан Сарандон), а у улози поменутог инкогнито штурмбанфирера, нико други до Ијан Мекелен, који није одговарао по годинама, али јесте по свему осталом. Клинац уцењује маторог да му детаљно прича о гнусним зверствима да не би позвао полицију, а касније матори узвраћа уценом (након што су се због опсесије холокаустом оцене драстично поквариле) да се поправе, иначе ће његови родитељи чути о бубицама свога сина. Убрзо, деда почиње да буди сумње и тло под ногама креће да измиче. Оно што чини причу уверљивом је одлична глума двојице протагониста, поготово Мекелена, што се, руку на срце, и дало очекивати. Није он представљен као не знам колико дубок лик, уосталом, готово сви филмски нацисти су по правилу отелотворења чистог зла и ништа више, али је стари лисац успео да га обоји и учини комплекснијим него што јесте. Ренфро је показао задивљујућ таленат, и да је икакве правде, за њим би се универзално жалило бар исто колико и за Хитом Леџером, па ипак, многи нису ни чули за њега. Морам да поменем и Дејвида Швимера, кога у принципу не подносим, али овде је свој посао одрадио прилично добро. Осамдесете су уверљиво рекреиране и филм није досадан готово ниједног тренутка, фино се одвија тај комплексан однос између клинца и чиче, али мора бити речено да је новела много жешћа, а филм разблажен и ушећерен, те лишен већине насилних секвенци које су есенцијалне ако говоримо о генези зла, те његовом усађивању и развијању код других људи. Што би рекао Миша Јанкетић у "Сивом дому", "мржња рађа мржњу", а ми то овде не успевамо да видимо, јер је Сингер одлучио да посегне за знатно ублаженијом варијантом. Такође, крај је изазвао много полемика, јер је драстично измењен. Онај у књизи јесте много бољи, али по мени, и овај функционише, готово не одузимајући ништа мрачној атмосфери приказаној у новели, чак је у неку руку и бизарнији, иако, понављам, много дискретнији. Филм има незанемарљив квалитет, али је истовремено и мало сувише over the top да би се баш озбиљно схватио, тако да можемо причати о неиспуњеном потенцијалу. Али, како рекох и за горепоменуту Долорес Клејборн, сасвим је ОК за девето место на листи Стевиних филмских адаптација и као начин за провести скоро два сата ако су вас испалили другари у суботу увече, а немате с ким да гледате неку романтику.
8. THE RUNNING MAN (1987) - PAUL MICHAEL GLASER
Пре него што почнем са било каквом анализом овог филма, дозволите да кажем да ми је јасно да он није Бог зна какав, и да разумем да се не може говорити о некаквим стваралачким висинама, али да за мене носи извесну врсту носталгије и ни данас ми није мрско да га гледам, упркос томе што ми више изазива осмехе због свог ретро ефекта, класичног over-the-top Арнија, његових винтиџ реплика и времена кад сам био клинац који тек што се дигао на ноге (мада у вези тога нема ничег нарочито лепог за памћење). Осим тога, не могу да се сетим ничега што је толико боље од "Тркача" да може да упадне у овај избор од осталог што сам од Кинга гледао (иначе бих њега ставио као бонус). Многи и не знају да је овај филм рађен по Стевином литерарном предлошку - веровали или не, постоји роман, пет година старији од филма, али нема превише сличности са филмом (Кинг га је писао под псеудонимом Ричард Бахман). Верујем да је заплет свима познат - после колапса светске економије године...кхм, 2017, Америка је постала полицијска држава у којој је апсолутно све цензурисано и репресивно, а људска жеља за слободом се држи на ланцу сервирањем шоу програма, од којих је најбруталнији "Тркач" у коме се, у борби на живот и смрт лове осуђени злочинци. Главни јунак је осуђен за злочин који није починио, против своје воље постаје учесник у програму који води окрутни домаћин, и бива принуђен да се бори за голи живот. Шварци је у време снимања таман достигао статус мега звезде, тако да је ово био још један star vehicle за њега, мада није био први избор - у разговорима су били Долф Лундгрен, Кристофер Рив, једна од опција је био Патрик Свејзи, а најближи је био Дон Џонсон, који је на крају ипак одабрао да остане у "Пороцима Мајамија". Филм је прво требало да режира Ендру Дејвис, али га је убрзо по почетку снимања заменио Пол Мајкл Глејзер, што је по речима главног глумца била ужасна одлука, будући да није имао никаквог филмског искуства, те је "цео филм снимао као серију", без задирања у дубље теме и конотације. Ту Арни има потпуно право, јер филм просто вришти од потенцијала да буде велики - погледајте само прву реченицу описа. Држава држи јавност зауздану пружајући јој хлеба и игара у виду игре у којој је улог нечији живот, док на све стране цветају манипулација и цензура - звучи ли вам то познато? Комбинација Орвела и Хакслија на филму пре тридесет година - па, то би било нешто невероватно. Нећу да кажем да су дистопије на филму биле нешто невиђено, био је ту Трифоов Фаренхајт 451, трагично потцењени Џуисонов Ролербол, Блејд ранер, један од највећих филмова свих времена, и још неки, али проговарање о тоталитарној Америци је био скоро па потпуни табу. Да не говорим да је Кингова књишка визија била кудикамо мрачнија од оне коју нам филм нуди, а по речима самог писца, Шварци је потпуно супротан лику из књиге, и физички и карактерно. Мени је овај филм и данас бескрајно забаван, Арнолдове реплике бих слушао целог дана, а свиђа ми се како су своје одрадили и Ричард Досон (који је поред глумачког, имао и водитељског искуства), увек волим да видим Јафета Котоа, а и бедес латино риба, Марија Кончита Алонсо, је у то време била познато лице. Обратите пажњу на познате фаце - у улози вође покрета отпора је Мик Флитвуд, бубњар групе "Флитвуд Мек", ту је и Двизил Запа, Френков син, Џеси Вентура, Тору Танака, као и Џим Браун у улози Ватреног, до средине осамдесетих водећи тркач НФЛ-а (отуд и најава "Here he is, the leading rusher). Опет кажем, не очекујте од овог филма ни пола онога што је могао да буде, али ако сте као клиња уживали у акционим филмовима осамдесетих, онда је овај филм нешто што се мора оверити. Зато, удобно се сместите и уживајте у представи. It's showtime!
7. MISERY (1990) - ROB REINER
Пре свега, морам да поменем да је "Мизери" јако добар роман, одлично Кингово сочињеније из доба његовог креативног врхунца, те не треба да чуди што је од њега настао и врло добар филм. Режисер је Роб Рајнер, који је жарко желео да адаптира Стивена Кинга након што је погледао "Исијавање" Стенлија Кјубрика. Након што је то учинио са "Остани уз мене", Кинг је био толико импресиониран да је пристао да прода права на ову књигу само уколико Рајнер режира или продуцира филм. И то се заиста показало као одлилчан услов. Писац Пол Шелдон доживљава саобраћајну несрећу током мећаве у Колораду, након што је завршио најновију књигу. Спасава га и негује његова обожаватељка број један, бивша болничарка Ени Вилкс, која га одводи у своју забачену колибу и пружа потребну помоћ. Међутим, када схвати да је у последњој књизи убијена њена омиљена јунакиња, Ени показује још једну значајну црту свог карактера. За разлику од пионира Зорана Михајловића, то није склоност ка цинкарењу, већ чињеница да је тотална лудача и психо један кроз један. Сада несрећни Пол мора да пише нову верзију књиге у којој јунакиња Мизери преживљава, иначе ће и он да доживи њену судбину. Веома је занимљиво размислити о међусобном односу писца и његових фанова. Без публике, писац је нула, нико и ништа, она увек њега бира, а не обрнуто. Стога је и Енино спасавање Шелдона и те како симболично. Када неког обожавамо да читамо, чак и ако он потпуно застрани и престане да испуњава наша очекивања, ми му се стално враћамо, у нади да ће поново доспети на старе стазе. Задобијање читалаца има својих одличних страна, али и оних других - константно траже да надмашујеш себе, да пружаш све боље и боље, без обзира колико је то за тебе тежак и захтеван посао. Наравно, ако желиш да пишеш нешто заиста вредност, ако, са друге стране, хоћеш да подилазиш плиткој публици и даш јој оно што жели да чује и прочита, онда је већ много лакше. То се види и у чињеници да Шелдон релативно лако испуњава налоге поремећене Ени и пише нову верзију за циљну групу попут њене. Ако нам је неко омиљени писац дуги низ година, ствара се одређена доза идолатрије и просто смо сигурни да све што он напише плени квалитетом и изузетношћу. Назовите то и благом заслепљеношћу, али то може да се деси и са филмовима - да код неког кога много волите, кроз ситнице тражите трагове генијалности и доказе да није изгубио све оно што га је у вашим очима чинило најбољим. Е сад, замислите да нечије књиге (или филмови, или шта год) имају посебну вредност за вас, да их сматрате ремек-делима, нечим што је вама лично важно, чак на неки начин свето, а да се онда аутор огради од њих, направи радикалан заокрет и малтене их се одрекне. Књиге Пола Шелдона о Мизери имају такав утицај и значај за Ени Вилкс. Убаците у једначину да је она још и комплетна лудача, и имате неочекивану борбу за сопствени живот. Морам да кажем да је прелаз из дивљења у комплетно лудило приказан феноменално и да је потпуно неприметан. Кети Бејтс је заиста фантастична, мора јој се одати признање за феноменалну глумачку креацију. Зарадила је заслуженог Оскара, што и до данас остаје једина златна статуа за дела Стивена Кинга. Он је био толико фасциниран њоме да је касније два лика написао специјално за њу (један од њих је и поменута Долорес Клејборн). Џејмс Кан такође ради одличан посао са незахвалном улогом коју је пре њега одбило више од десет глумаца. Треба поменути и Лорен Бекол и Ричарда Фарнсворта. И двадесет седам година касније, ово остаје један од најјезивијих "love gone awry" филмова. Једна од најпознатијих сцена је чувено ломљење чланака мацолом. Као што већ раније више пута рекох (а и потврдило се на свакоме од нас) Ени је све погрешно разумела - љубав је кад своју другу половину обогаљимо емоционално, не физички.
6. THE MIST (2007) - FRANK DARABONT
Један од редитеља опседнутих Стивеном Кингом, чији су најбољи филмови адаптације његових књига, је Френк Дарабонт, кога срећемо три пута на овој листи. Он је годинама желео да адаптира одличну новелу "Магла" и жеља му се остварила 2007. године. Заправо, успео је да учини и нешто више, да надогради крај и дода му нешто своје, тако да је писац на крају рекао да му је жао што се он сам није сетио тога. Такође, изјавио је и да га је ова адаптација сопственог дела истински престравила, што је Дарабонт назвао најсрећнијим тренутком своје каријере. После наизглед безазлене олује, на мало место се спушта чудна магла која у себи крије смртну опасност у виду крвожедних инсеката. Група житеља је забарикадирана у супермаркету и мора да се бори за живот, док и међу њима самима расте нетрпељивост и јављају се размирице. Овај невероватан филм на језиво леден и хируршки прецизан начин приказује психологију масе суочене са опасношћу, и то је највећи квалитет овог филма. Апсолутно је јасно да су страшне креатуре са пипцима потпуно периферна ствар и да су ту да послуже само као средство које генерише саму опасност, малтене као мекгафин. Главна ствар у филму је понашање различитих врста људи кад се нађу лицем у лице са смртном опасношћу, њихове реакције и суочавање са ситуацијом. Страх од непознатог је оно што човека највише убија, а магла представља управо то - оно непознато и недокучиво, са чим човек треба да се суочи, не знајући шта га чека и куда иде. Наравно, страх за сопствени живот тера на одређену реакцију, и вредност овог филма је управо у томе што пластично показује какви су људи кад се међу њих увуку предрасуде, поделе, сумње, и све остало што између њих подиже невидљиве зидове. Кад се нађу очи у очи са могућношћу да буду искасапљени, најпре наступа очекивани шок, па затим, кад иницијално згражавање прође, креће организација и жеља за збијањем редова и помоћ. Међутим, има разних врста људи, и разних покретача нетрпељивости и сукоба. Како каже Тоби Џонс ""As the species we are fundamentally insane, put more than two of us in a room, we pick sides and start dreaming reasons to kill one another. Why do you think we invented politics and religion?" Религија је искоришћена да би се приказали екстреми са обе стране, и док причам о томе, морам да похвалим најјачу глумачку креацију (а има много добрих) генијалне Марше Геј Харден у улози госпође Кармоди. Многи вечити проблеми су овде изложени на извол'те. Чак и у ситуацији кад су сви у опасности и сви би требало да се уједине, то се не догађа, јер су поделе бесмртне. Наравно, постоје и предрасуде људи на основу положаја и физичког изгледа, што унапред одређује "вође", иако се зна да ће оне праве израсти из саме ситуације, и да то може да буде и неко дете, или неко од кога то нико не очекује (као што се у филму и дешава). Много би могло (а и требало) још да се пише, али да не бих спојловао оно што не треба, само ћу поменути и остале сјајне глумце, Тобија Џонса, Лори Холден, Френсис Стернхејген, Андре Брауера, Вилијема Седлера, и наравно Томаса Џејна. Завршница је заиста за уџбенике, нема се шта много додати, и нема уобичајеног разводњавања и винк-винк смејуљења на које смо од Кинга навикли, ово је ванредно хороричан и невероватно злокобан (такође бих рекао и једино могућ) крај, праћен језиво атмосферичном нумером "Host of Seraphim" бенда "Dead Can Dance" који ће остати дуго урезан у главама гледалаца. Ако вам није баш јасно шта се ту све издешавало и зашто, само пратите основну симболику - страх од непознатог нас све кочи, можемо много више кад имамо за кога да ризикујемо, чудовишта из магле су само помоћно средство за стварање атмосфере, права чудовишта стварамо ми сами. И још важније - права чудовишта ЈЕСМО ми сами. Нажалост, ово је филм који је безобразно потцењен због неразумевања симболике, али немојте да вас то спречи да га погледате. Мислим да ћете бити врло задовољни ако отворите свој ум.
5. THE GREEN MILE (1999) - FRANK DARABONT
Пре него што почнем са било каквом анализом овог филма, дозволите да кажем да ми је јасно да он није Бог зна какав, и да разумем да се не може говорити о некаквим стваралачким висинама, али да за мене носи извесну врсту носталгије и ни данас ми није мрско да га гледам, упркос томе што ми више изазива осмехе због свог ретро ефекта, класичног over-the-top Арнија, његових винтиџ реплика и времена кад сам био клинац који тек што се дигао на ноге (мада у вези тога нема ничег нарочито лепог за памћење). Осим тога, не могу да се сетим ничега што је толико боље од "Тркача" да може да упадне у овај избор од осталог што сам од Кинга гледао (иначе бих њега ставио као бонус). Многи и не знају да је овај филм рађен по Стевином литерарном предлошку - веровали или не, постоји роман, пет година старији од филма, али нема превише сличности са филмом (Кинг га је писао под псеудонимом Ричард Бахман). Верујем да је заплет свима познат - после колапса светске економије године...кхм, 2017, Америка је постала полицијска држава у којој је апсолутно све цензурисано и репресивно, а људска жеља за слободом се држи на ланцу сервирањем шоу програма, од којих је најбруталнији "Тркач" у коме се, у борби на живот и смрт лове осуђени злочинци. Главни јунак је осуђен за злочин који није починио, против своје воље постаје учесник у програму који води окрутни домаћин, и бива принуђен да се бори за голи живот. Шварци је у време снимања таман достигао статус мега звезде, тако да је ово био још један star vehicle за њега, мада није био први избор - у разговорима су били Долф Лундгрен, Кристофер Рив, једна од опција је био Патрик Свејзи, а најближи је био Дон Џонсон, који је на крају ипак одабрао да остане у "Пороцима Мајамија". Филм је прво требало да режира Ендру Дејвис, али га је убрзо по почетку снимања заменио Пол Мајкл Глејзер, што је по речима главног глумца била ужасна одлука, будући да није имао никаквог филмског искуства, те је "цео филм снимао као серију", без задирања у дубље теме и конотације. Ту Арни има потпуно право, јер филм просто вришти од потенцијала да буде велики - погледајте само прву реченицу описа. Држава држи јавност зауздану пружајући јој хлеба и игара у виду игре у којој је улог нечији живот, док на све стране цветају манипулација и цензура - звучи ли вам то познато? Комбинација Орвела и Хакслија на филму пре тридесет година - па, то би било нешто невероватно. Нећу да кажем да су дистопије на филму биле нешто невиђено, био је ту Трифоов Фаренхајт 451, трагично потцењени Џуисонов Ролербол, Блејд ранер, један од највећих филмова свих времена, и још неки, али проговарање о тоталитарној Америци је био скоро па потпуни табу. Да не говорим да је Кингова књишка визија била кудикамо мрачнија од оне коју нам филм нуди, а по речима самог писца, Шварци је потпуно супротан лику из књиге, и физички и карактерно. Мени је овај филм и данас бескрајно забаван, Арнолдове реплике бих слушао целог дана, а свиђа ми се како су своје одрадили и Ричард Досон (који је поред глумачког, имао и водитељског искуства), увек волим да видим Јафета Котоа, а и бедес латино риба, Марија Кончита Алонсо, је у то време била познато лице. Обратите пажњу на познате фаце - у улози вође покрета отпора је Мик Флитвуд, бубњар групе "Флитвуд Мек", ту је и Двизил Запа, Френков син, Џеси Вентура, Тору Танака, као и Џим Браун у улози Ватреног, до средине осамдесетих водећи тркач НФЛ-а (отуд и најава "Here he is, the leading rusher). Опет кажем, не очекујте од овог филма ни пола онога што је могао да буде, али ако сте као клиња уживали у акционим филмовима осамдесетих, онда је овај филм нешто што се мора оверити. Зато, удобно се сместите и уживајте у представи. It's showtime!
7. MISERY (1990) - ROB REINER
Пре свега, морам да поменем да је "Мизери" јако добар роман, одлично Кингово сочињеније из доба његовог креативног врхунца, те не треба да чуди што је од њега настао и врло добар филм. Режисер је Роб Рајнер, који је жарко желео да адаптира Стивена Кинга након што је погледао "Исијавање" Стенлија Кјубрика. Након што је то учинио са "Остани уз мене", Кинг је био толико импресиониран да је пристао да прода права на ову књигу само уколико Рајнер режира или продуцира филм. И то се заиста показало као одлилчан услов. Писац Пол Шелдон доживљава саобраћајну несрећу током мећаве у Колораду, након што је завршио најновију књигу. Спасава га и негује његова обожаватељка број један, бивша болничарка Ени Вилкс, која га одводи у своју забачену колибу и пружа потребну помоћ. Међутим, када схвати да је у последњој књизи убијена њена омиљена јунакиња, Ени показује још једну значајну црту свог карактера. За разлику од пионира Зорана Михајловића, то није склоност ка цинкарењу, већ чињеница да је тотална лудача и психо један кроз један. Сада несрећни Пол мора да пише нову верзију књиге у којој јунакиња Мизери преживљава, иначе ће и он да доживи њену судбину. Веома је занимљиво размислити о међусобном односу писца и његових фанова. Без публике, писац је нула, нико и ништа, она увек њега бира, а не обрнуто. Стога је и Енино спасавање Шелдона и те како симболично. Када неког обожавамо да читамо, чак и ако он потпуно застрани и престане да испуњава наша очекивања, ми му се стално враћамо, у нади да ће поново доспети на старе стазе. Задобијање читалаца има својих одличних страна, али и оних других - константно траже да надмашујеш себе, да пружаш све боље и боље, без обзира колико је то за тебе тежак и захтеван посао. Наравно, ако желиш да пишеш нешто заиста вредност, ако, са друге стране, хоћеш да подилазиш плиткој публици и даш јој оно што жели да чује и прочита, онда је већ много лакше. То се види и у чињеници да Шелдон релативно лако испуњава налоге поремећене Ени и пише нову верзију за циљну групу попут њене. Ако нам је неко омиљени писац дуги низ година, ствара се одређена доза идолатрије и просто смо сигурни да све што он напише плени квалитетом и изузетношћу. Назовите то и благом заслепљеношћу, али то може да се деси и са филмовима - да код неког кога много волите, кроз ситнице тражите трагове генијалности и доказе да није изгубио све оно што га је у вашим очима чинило најбољим. Е сад, замислите да нечије књиге (или филмови, или шта год) имају посебну вредност за вас, да их сматрате ремек-делима, нечим што је вама лично важно, чак на неки начин свето, а да се онда аутор огради од њих, направи радикалан заокрет и малтене их се одрекне. Књиге Пола Шелдона о Мизери имају такав утицај и значај за Ени Вилкс. Убаците у једначину да је она још и комплетна лудача, и имате неочекивану борбу за сопствени живот. Морам да кажем да је прелаз из дивљења у комплетно лудило приказан феноменално и да је потпуно неприметан. Кети Бејтс је заиста фантастична, мора јој се одати признање за феноменалну глумачку креацију. Зарадила је заслуженог Оскара, што и до данас остаје једина златна статуа за дела Стивена Кинга. Он је био толико фасциниран њоме да је касније два лика написао специјално за њу (један од њих је и поменута Долорес Клејборн). Џејмс Кан такође ради одличан посао са незахвалном улогом коју је пре њега одбило више од десет глумаца. Треба поменути и Лорен Бекол и Ричарда Фарнсворта. И двадесет седам година касније, ово остаје један од најјезивијих "love gone awry" филмова. Једна од најпознатијих сцена је чувено ломљење чланака мацолом. Као што већ раније више пута рекох (а и потврдило се на свакоме од нас) Ени је све погрешно разумела - љубав је кад своју другу половину обогаљимо емоционално, не физички.
6. THE MIST (2007) - FRANK DARABONT
Један од редитеља опседнутих Стивеном Кингом, чији су најбољи филмови адаптације његових књига, је Френк Дарабонт, кога срећемо три пута на овој листи. Он је годинама желео да адаптира одличну новелу "Магла" и жеља му се остварила 2007. године. Заправо, успео је да учини и нешто више, да надогради крај и дода му нешто своје, тако да је писац на крају рекао да му је жао што се он сам није сетио тога. Такође, изјавио је и да га је ова адаптација сопственог дела истински престравила, што је Дарабонт назвао најсрећнијим тренутком своје каријере. После наизглед безазлене олује, на мало место се спушта чудна магла која у себи крије смртну опасност у виду крвожедних инсеката. Група житеља је забарикадирана у супермаркету и мора да се бори за живот, док и међу њима самима расте нетрпељивост и јављају се размирице. Овај невероватан филм на језиво леден и хируршки прецизан начин приказује психологију масе суочене са опасношћу, и то је највећи квалитет овог филма. Апсолутно је јасно да су страшне креатуре са пипцима потпуно периферна ствар и да су ту да послуже само као средство које генерише саму опасност, малтене као мекгафин. Главна ствар у филму је понашање различитих врста људи кад се нађу лицем у лице са смртном опасношћу, њихове реакције и суочавање са ситуацијом. Страх од непознатог је оно што човека највише убија, а магла представља управо то - оно непознато и недокучиво, са чим човек треба да се суочи, не знајући шта га чека и куда иде. Наравно, страх за сопствени живот тера на одређену реакцију, и вредност овог филма је управо у томе што пластично показује какви су људи кад се међу њих увуку предрасуде, поделе, сумње, и све остало што између њих подиже невидљиве зидове. Кад се нађу очи у очи са могућношћу да буду искасапљени, најпре наступа очекивани шок, па затим, кад иницијално згражавање прође, креће организација и жеља за збијањем редова и помоћ. Међутим, има разних врста људи, и разних покретача нетрпељивости и сукоба. Како каже Тоби Џонс ""As the species we are fundamentally insane, put more than two of us in a room, we pick sides and start dreaming reasons to kill one another. Why do you think we invented politics and religion?" Религија је искоришћена да би се приказали екстреми са обе стране, и док причам о томе, морам да похвалим најјачу глумачку креацију (а има много добрих) генијалне Марше Геј Харден у улози госпође Кармоди. Многи вечити проблеми су овде изложени на извол'те. Чак и у ситуацији кад су сви у опасности и сви би требало да се уједине, то се не догађа, јер су поделе бесмртне. Наравно, постоје и предрасуде људи на основу положаја и физичког изгледа, што унапред одређује "вође", иако се зна да ће оне праве израсти из саме ситуације, и да то може да буде и неко дете, или неко од кога то нико не очекује (као што се у филму и дешава). Много би могло (а и требало) још да се пише, али да не бих спојловао оно што не треба, само ћу поменути и остале сјајне глумце, Тобија Џонса, Лори Холден, Френсис Стернхејген, Андре Брауера, Вилијема Седлера, и наравно Томаса Џејна. Завршница је заиста за уџбенике, нема се шта много додати, и нема уобичајеног разводњавања и винк-винк смејуљења на које смо од Кинга навикли, ово је ванредно хороричан и невероватно злокобан (такође бих рекао и једино могућ) крај, праћен језиво атмосферичном нумером "Host of Seraphim" бенда "Dead Can Dance" који ће остати дуго урезан у главама гледалаца. Ако вам није баш јасно шта се ту све издешавало и зашто, само пратите основну симболику - страх од непознатог нас све кочи, можемо много више кад имамо за кога да ризикујемо, чудовишта из магле су само помоћно средство за стварање атмосфере, права чудовишта стварамо ми сами. И још важније - права чудовишта ЈЕСМО ми сами. Нажалост, ово је филм који је безобразно потцењен због неразумевања симболике, али немојте да вас то спречи да га погледате. Мислим да ћете бити врло задовољни ако отворите свој ум.
5. THE GREEN MILE (1999) - FRANK DARABONT
Сјајна "Зелена миља" је по самом Стивену Кингу највернија филмска адаптација његових дела, а и Френк Дарабонт га је назвао својим најуспешнијим филмом. Јако је ретко видети у модерном филму да траје три сата, а да уопште не постоји празан ход, али ово је један од таквих. Прича је позната - половином тридесетих година у Лујзијани, група затворских чувара која ради у блоку за смртне казне, предвођена Полом Еџкомбом, има моралну дилему, када открије да један од осуђених затвореника поседује специјалну исцелитељску моћ, и да, сасвим могуће, није ни крив за дело за које га терете. Верујем да су сви филмофили који ово читају већ одавно видели филм, тако да не бих много причао о ономе што се непосредно види, већ о неким стварима о којима вреди размислити и питањима која филм намеће. Кад је неко за нешто оптужен и осуђен, окружење га третира као ђубре и смеће, без правог доказивања кривице. Имамо тенденцију да дочекујемо на нож без правих доказа, што се јасно види на примеру Џона Кофија (иако већина чувара у суштини није зла, нити подла, предрасуда свакако постоји). Међутим, он не покушава да се одбрани. Уопште није случајно што је он физички представљен као џин (иако покојни Мајкл Кларк Данкан у стварности уопште није био баш толико висок), али са душом детета, која је пуна поштовања и доброте. Он се такође и плаши мрака, што није ништа епохално, али довољно је на тренутак размислити о томе - зна се шта у мраку обитава. Кофи је приказан као доброчинитељ и исцелитељ, а у јединој ситуацији у којој кажњава, он то чини да би се спречила даља зла (нећу спојловати, за случај да има још неко са Јупитера ко ово није гледао). Међутим, зашто он не покушава да се одбрани, да искористи моћи које има да би побегао, и плаче искључиво над судбином других, иако је потпуно свестан шта га чека? Зато што доброта не тражи никакву награду, пружа се безусловно, без објашњења и плана. Њу други треба да испоштују, па ипак, то мало људи ради, чак ће је многи и осудити. Често се о добрим људима прича као о глупацима, јер им добро не доноси материјалну корист, они га се понекад и стиде, осећају се усамљено, отуђено и рањиво, иако управо доброта ствара чуда. Наравно, насупрот свему томе, постоји и оно што персонификује, нажалост, већина људи, себични нарцизам, лако осуђивање и пресуђивање, мегаломанија кад су у питању сопствена достигнућа, али блатантно понижавање кад су у питању други - они који су на одговорно место стигли "преко неког" и лако пуштају корење (погледајте само Дага Хачинсона у улози Персија Ветмора, који се за обичну вербалну чарку свети на најзверскији могући начин). Мајкл Кларк Данкан је заслужено номинован за Оскара, али треба поменути и остатак звездане поставе, предвођене Томом Хенксом, Дејвидом Морсом, поменутим Хачинсоном, Семом Роквелом, а ту су и Џејмс Кромвел, Бони Хант, Патриша Кларксон, Бери Пепер, Гери Синис, и још гомила познатих фаца. Готово све их треба похвалити за одличну глуму, ма колике да су им сцене. Поред свега, наравно да треба поменути и концепт пролазности живота, на који се филм поред других мотива фокусира. Свако може да извуче своје закључке, али по мени је ово пре свега филм о доброти и живљењу по њеним начелима, о томе како је прелако унапред осудити и како свако од нас то ради без имало интроспекције. Том Хенкс је прихватио улогу Пола Еџкомба као услугу Дарабонту, након што је морао да одбије "Шошенк" због "Фореста Гампа". Изузетан филм који задртима (у које и себе сврставам, мада не у овом случају) може деловати мелодраматично и њањаво, али по мени је озбиљно остварење које ће се током година сигурно претворити у још већи класик, и треба га гледати, размислити, преиспитати себе. На крају и посветити мало времена у контемплацији о томе колико неког може да кошта љубазност и великодушност, поготово у данашњем свету. Фасцинантна прича, чија ће три сата пролетети.
4. CARRIE (1976) - BRIAN DE PALMA
Већ сам доста тога рекао о овом фантастичном филму на више места, сада ћу покушати мало да проширим. Ово је прва адаптација романа Стивена Кинга, чија је права продао за само 2500 долара, али не жали ни до данас. Сам је рекао да не зна шта би се десило са његовим браком и здравим разумом да та књига није преузета за адаптацију. Не знам да ли би брак и он преживели, али сам сигуран да нико не би знао за њега, јер га је успех овог филма учинио нашироко познатим, за који је сам рекао да је много бољи од књиге по којој је настао. Прича за јунакињу има Кери Вајт, сметену и непривлачну тинејџерку са необичним способностима, која трпи физичку и менталну тортуру, и код куће, од стране патолошки религиозне мајке, и у школи од стране бахате и популарне дечурлије, а када окрутност достигне врхунац после организоване подвале на матурској вечери, дотад спутавана енергија ескалира у нешто неслућено и претвара вече у кошмарну симфонију смрти. У овом филму је све за чисту петицу, без икаквог претеривања. Ја сам у безрезервним похвалама јако шкрт, али овде је заиста све на свом месту, од врхунски адаптираног сценарија, који је очистио све што је вишак из литерарног предлошка, преко заиста перфектног кадрирања и режије уопште, где се баш као и у "Тексашком масакру" све објашњава онима који умеју да гледају, без много цртања, па све до изузетно одабране глумачке екипе, у којој предњачи Сиси Спејсек, која нас тера да осетимо сваку њену емоцију, сваки бол, грч, фрустрацију и муку, те унутрашњи и спољашњи процват кад се удеси за матуру, а онда чисту убилачку енергију, кад је коначно гурну преко ивице, пропраћену разрогаченим погледом од ког ће вам се најежити кожа, без икаквих пропратних специјалних ефеката и сличних идиотарија. Она се за улогу припремала тако што се потпуно изоловала од остатка екипе, облепила гардеробу религиозним сликама и знамењима, те проучавала Дореову илустровану Библију, заједно са "позама људи које каменују због греха", да би сваку своју сцену завршила у неком од тих положаја. Могао бих још доста тога да кажем о њој, али не би било места, само ћу поменути, без спојловања, да је у последњој сцени у питању заиста њена рука (кад гледате филм, схватићете шта то говори о њеној посвећености улози). Како само Де Палма усхићено рола камеру за време матурског плеса, да дочара усхићење код саме јунакиње, и то позиционирањем Спејсекове и Вилијема Кета на платформу која се окретала у једном правцу, док се камера окретала у супротном. Познати обрнути кадар на крају је омаж последњој сцени из Бормановог "Избављења". Пајпер Лори у улози Маргарет Вајт никад није била злокобнија, а знала је да буде прилично страшна - овде је до перфекције одиграла један крајње застрашујући лик, и по мени је покрадена за Оскара. Интересантно је да је она искрено мислила да је у питању црна комедија и хорор пародија, јер свој лик никако није могла да схвати озбиљно, сматрајући га претераним и карикираним, и смејући се између клапа. Па, Ненси Ален, Џонтра, Ејми Ирвинг, Бети Бакли и остали који (част изузецима) покушавају да загорчају јунакињи живот. Ненси Ален је такође рекла да није схватала до самог краја колико је њен лик заправо зао, мислећи да она и Џон Траволта глуме толико егоцентричне кретене да су просто ту ради хумористичког одушка. Ипак, шамари од Бети Бакли су били и те како стварни, а кад нису могли да изазову праву реакцију, сцена је поновљена чак тридесетак пута. Шта тек рећи за скор Пина Донађа, савршено уклопљен у читав амбијент. Рекао бих да је још један велики плус и чињеница да је овај филм изузетно успешан спој више жанрова и истраживање мноштва различитих тема, али сви они неповратно пониру у хорорчину из последњих пола сата, која је дотле успешно најављена кроз суптилне наговештаје. Да скратим причу, овај фантастичан филм треба да буде на листи не само сваког хорор фана, него сваког филмофила уопште, а све што сам рекао за римејк "Човека од прућа" важи и за бљутави абортус од филма из 2013. који безуспешно покушава...не знам ни ја шта. Нити покушава да достигне оригинал (што је и немогуће), нити пружа нов поглед на роман, нити било шта што је изблиза значајно и релевантно за жанр, чак ни у далеким назнакама. Једна је Кери Вајт и то је Сиси Спејсек (крајња иронија у целој причи је да је она у стварном животу изабрана за краљицу матуре). И један је режисер који је успео да извуче оно вредно из материјала, а то је Де Палма. Ако се зна да Стивен Кинг замало није послао роман издавачу, мислећи да књига уопште није пробитачна, можемо само да захвалимо вишим силама што се десило обрнуто (хорор је тад био тражена роба, после успеха "Розмерине бебе" и "Истеривача ђавола"), иначе данас не бисмо имали овакво ремек-дело од филма. Гледајте га одмах, нећете зажалити.
3. THE SHAWSHANK REDEMPTION (1994) - FRANK DARABONT
Шта написати у вези са овим филмом а да није већ познато и већ сто пута прочитано? Једноставно, не бих се упуштао ни у какву причу о радњи, сценарију, режији, глуми, и осталим битним категоријама, јер, не лажимо се, ко није бар двапут гледао "Шошенк" неће ни да чита филмске блогове. Наравно, захваљујући нашем имбецилном преводу "Бекство из Шошенка", и пре гледања се губи готово свака неизвесност о судбини злосрећног главног јунака, али рекао бих да ово није уопште филм о самом бекству, колико о човеку (и људима уопште) који тражи себе у околностима и ситуацији у којој се нашао. То је свима потребно. Осим тога што је ово један од оних филмова који протеку за тренутак и поред безмало два и по сата трајања, морам да кажем и да је један од ретких затворских филмова где невиност главног лика и њено доказивање нису оно што је примарно. Него управо оно што поменух - пронаћи себе, пронаћи наду, пронаћи разлог за живот и вољу за наставак у ситуацији у којој се налазимо у датом тренутку. Погледајте шта се десило Бруксу Хатлену (тумачи га феноменални Џејмс Витмор, кога најживље памтим као грбавог возача Гаса у предивној "Џунгли на асфалту") кад у томе није успео. Мора се похвалити изузетна карактеризација, пре свега самог Ендија Дуфрејна (инспиративни Тим Робинс), о коме мало-помало откривамо све више и више, а све време за њега бринемо и стало нам је шта ће му се десити, упркос чињеници да је, како сам већ рекао, његова невиност потпуно у другом плану. Он је морао да нађе себе, да упозна себе и да победи себе да би постао оно што је на самом крају, а то не може свако, то је најтежа борба коју у животу води свако од нас. Морган Фримен је такође више него фантастичан. Њега је Френк Дарабонт од почетка имао на уму за улогу Реда, иако је у причи бели Ирац (у филму је остала реченица "Можда зато што сам Ирац", кад Енди пита реда одакле му то име). Пре него што напишем још неке ствари које можда нисте знали о филму (јер је то једино о чему могу да пишем, писати о квалитетима је заиста излишно), да поменем и остале: Боб Гантон (управник), Кленси Браун (капетан Хадли), Вилијам Седлер (Хејвуд) и већина осталих су заиста одрадили сјајан посао. Ако се иједан модерни филм може назвати мушким, то је овај, јер постоје само две женске улоге са било каквим текстом, а он је наравно миноран. Тим Робинс га је у шали описао као "јединствено несексуалну љубавну причу о два мушкарца". Морам поменути да је, како то обично бива са модерним класицима (а и понеким старијим), "Шошенк" прошао врло скромно на благајнама по изласку (иначе, изашао је истог дана кад и "Петпарачке приче"), али је зато постао најизнајмљиванији филм у Америци (и не само следеће године), тако да му је популарност све више и више (заслужено) расла. О томе колико се веровало у овај филм говори и чињеница да је сцена у којој Ред и Енди први пут причају, а Ред баца лопту за бејзбол, снимана девет сати, и да је Морган Фримен све то одрадио без речи притужбе, да би се следећег дана појавио са руком у гипсу. Необична ствар у овом филму је што је Фрименова нарација наснимљена пре свега, па су онда остали морали да тајмирају реплике у складу са тим. Тим Робинс је, са друге стране, научио образац гаврановог крештања, тако да је перфектно тајмирао реченицу "Хеј, Џејк. Где је Брукс?", да им се гласови не би помешали, јер нису могли да обуче птицу да се огласи кад јој се да знак. Пуштање опере преко разгласа је такође Робинсова идеја. Френк Дарабонт је избацио име Рите Хејворт из наслова филма да се не би помислило да је филм о њој, па опет није помогло. Добијао је позиве од агената глумица које су желеле да је играју. "Добри момци" Мартина Скорсезеа, о којима писах прошли пут, су инспирисали стил овог филма, пре свега нарацију и монтажну технику. Од лепотица на Ендијевим постерима жива је једино Ракел Велч, и по речима Френка Дарабонта, обожава овај филм. Режисер је хтео да се филм заврши тако што Ред трага за Ендијем, међутим студио је наметнуо њихов поновни сусрет, те га је он снимио издалека. Овај филм је један од најприказиванијих у историји америчке телевизије - примера ради, само током 2013. године, дато му је шест дана и седам сати на различитим каналима у Америци. Роб Рајнер, кога већ помињах (а и још ћу, у следећем делу) је понудио Дарабонту два и по милиона долара за сценарио да би га сам режирао (замислио је Тома Круза и Харисона Форда у главним улогама), и овај је дебело размишљао и замало пристао, но на крају ипак одбио, јер је видео овај филм као прилику да коначно и сам уради нешто велико. И богами, јесте велико, ту сумње нема.
2. STAND BY ME (1986) - ROB REINER
Већ сам у тексту о филмовима о одрастању доста писао о овом филму, и етикетирао га као најбољег из те категорије, и филм који би се сигурно нашао на мојој топ 50 листи, ако бих се икад усудио да је начиним. Многи ће се питати да ли сам нормалан и ко ми је подвалио бунике уз оброк кад сам могао "Остани уз мене" да ставим испред "Шошенка". Верујте, врло добро знам колико је претходно поменути филм добар, ако ми не верујете, вратите се на претходни део текста. Али, "Stand By Me" ме гађа на начин на који мало филмова то може и допире до места до којих мало њих може, баш због веома компликованог периода за који је везан, као и због начина на који приступа самом материјалу. Како сам већ написао, одрастање је најделикатнији процес у људском животу, кад мислимо да знамо све, а заправо смо најизгубљенији у животу. Кад хоћемо сами да одлучујемо за себе, а несигурни смо до границе гротеске. Кад једног момента мислимо да смо попили сву памет света и пуни смо вештачки изграђеног самопоуздања, а следећег се све руши као кула од карата под навалом комплекса и страхова разних врста. Осетљивост и лабилност су појачани до максимума, ожиљци су неминовни, а још ако су ту и отежавајуће околности попут растурене породице, рата, сиромаштва, несхваћености и неуклопљености у околину и друштво, онда се неминовна криза идентитета и проблеми који уз њу иду додатно појачавају, небитно је како се манифестују - незадовољством изгледом, неузвраћеном љубављу, одбијањем ауторитета, свеједно - али, тај излазак из ране младости и, ако хоћете, спознаја одређених неминовности живота, а пре свега његовог краја, никад се не заврше без буре и без последица. У центру пажње су четири дванаестогодишња пријатеља који, након што чују где се налази леш несталог дечака, одлазе у шуме Орегона да га пронађу. Током тог викенда и тог пута, они ће много тога научити о себи, значењу пријатељства, заузимању за исправне ствари и судариће се са неумитним ужасима живота који их чекају иза ћошка. Ја нисам неко ко има обичај да романтизује детињство, и не могу баш да кажем да је моје било пут ружама посут, али у односу на оно што све нас чека после, детињство је ни мање ни више него рајска башта. Баш на том прелазу, између два света, налазе се и четворица протагониста - Крис, као дечко из лоше породице, виђен за деликвента (Ривер Финикс), Горди, обични доброћудни клинац (Вил Витон), Теди, галамџија, иза чије гласне спољашњости се крије рањиво и рањено дете (Кори Фелдман) и Верн, дебели тупаџија (Џери О'Конел). Одмах да кажем да је кастинг погођен од почетка до краја и да свако од њих одрађује свој део врхунски (како не поменути Кифера Сатерленда који је потпуно на свом терену као силеџија и полукримос). "Stand by Me" је изузетно дирљив, чак на моменте лепршав филм, али ниједног тренутка није сладак и патетичан, јер јунаке, као и гледаоца, удара маљем по глави, суочавајући их са животним реалностима. Сценарио савршено осликава богату палету изражених емоција, неосетно их балансирајући, понекад и у веома кратким размацима, а глума четворке је за сваки респект, и одрасли имају шта да науче из надахнуте игре поменутог квартета. Саспенс је смењен хумором, а хумор опет трагикомедијом, и тако укруг, на овом емотивном ролеркостеру, какав може да пружи само сећање на детињство потцртано личним доживљајима, без икаквих чудовишта и караконџула. Они су потпуно сувишни, трагедија одрастања је довољно велика и страшна и без њих. Баш због тога што ми знамо шта нас вреба после тог happy-go-lucky периода, ово остварење добија, усред све своје безбрижности и врцавости, ванредно злокобан тон. Вреди похвалити и чињеницу да филм успева да уради све то на маестралан начин без потпоре у некаквим ванредним околностима попут беде, рата, инвазије ванземаљаца и слично - све се дешава у ни по чему необичном месташцету у Америци средином прошлог века, и цео ефекат је утолико већи. Треба похвалити и Стеву, чије приче генерално нуде више од романа (у овој збирци су "Тело", по којој је овај филм, "Шошенк", "Ђак" са деветог места и још неадаптирани "Метод за дисање"), а ова је стварно квалитетна, ако и има нечег што је вишак, то филмска верзија паметно уклања. Сви су заиста феноменални, Ривер Финикс као Крис Чејмберс просто разваљује и наговештава шта је могао да постане (нажалост, то никад нисмо сазнали, што његовој судбини у овом филму даје посебно црну ноту). Само ћу рећи да ме је његова "milk money" сцена поред ватре са Гордијем Лаченсом (Вил Витон) довела најближе сузама током гледања филма икад. Заборавите Титанике и остала говна, овде имате исповест детета које је у раном детињству претворено у дежурног кривца и суочено са великом и универзалном истином - да су људи у основи велика стока. Ни остали глумци нису испунили потенцијал најављен овим филмом - Витон је најпознатији по "Звезданим стазама", Кори Фелдман је био тинејџ полузвезда, а и понашао се у складу с тим, па су га дрога и алкохол претворили у спарушени избљувак, а Џери О'Конел више није дебео, али му ни то није помогло да направи бољу каријеру (додуше, већ више од десет година фирца Ребеку Ромејн, свака част) Треба поменути и увек доброг Кифера Сатерленда, у улози какве су му у то доба највише лежале - силеџија и wannabe-кримос. Овај филм као ниједан други успева да дочара све благодети детињства, али и све ужасе онога што следи - и што је најлепше, све то чини без икакве помпе, неусиљено и природно. Једноставно, сва магија филмске уметности је перфектно преточена у ово фасцинантно дело које јесте успешно, хваљено од критике и публике, чак има и неколико освојених (додуше не претерано престижних) награда. Али, чињеница је да није освојио ни изблиза све што је требало и да није ни изблиза довољно хваљен колико заслужује. Доста тога говори и чињеница да је Стивен Кинг, после приватне пројекције организоване за њега, напустио собу тресући се и на ивици суза, а када се прибрао и вратио унутра рекао је да је то најбоља адаптација његовог дела коју је икада видео (додуше, после је неколико пута променио мишљење). Тврдим да не постоји филм који на успешнији, духовитији, непретенциознији начин не третира тему о којој говори. И заиста, тешко да ће ико од нас имати пријатеље као онда кад је имао дванаест година. И тешко ће Рајнер снимити бољи филм од овог - то и сам каже - упркос чињеници да је потписао неколико веома респектабилних наслова од онда, укључујући и већ поменуту "Мизери".
1. THE SHINING (1980) - STANLEY KUBRICK
О неколико филмова овде сам већ писао, па проширио текстове о њима, али о "Исијавању" сам, поред укључивања у текст о педесет најбољих хорора свих времена, врло детаљно писао у једном од недавних текстова, који је чак покушао да пружи некакву анализу проблематичних делова. Да не бих улудо трошио простор два пута за исту ствар, препоручујем да, ако сте га већ гледали и немате намеру да то ускоро поновите, баците поглед на овај текст, а ако нисте и не читају вам се дуга баљезгања, покушаћу овде да вас уверим да то учините у следећих неколико редова. Само је истински мајстор попут Стенлија Кјубрика био способан да толико унапреди овај филм, да поред њега, Кингов роман (који важи за један од познатијих) делује као трећеразредно викенд штиво. То је постигао избацивањем линеарне структуре и сувишних елемената приче, надоградивши је својим визијама које су (по обичају) биле далеко испред свог времена, створивши тако невероватно атмосферичан, клаустрофобичан и злослутан филм, изузетну "причу о духовима" (или нешто друго?), која је генијално написана, режирана и одглумљена, која се константно поиграва са гледаоцем, комбинујући суптилно наговештену и реалну (а можда и замишљену) страву, која нас не пушта од тренутка кад нам се усели у срца, па до самог краја. Ледено апсурдна ноћна мора, вешто укомбинована са црним хумором и гротеском, после сваког гледања делује свеже и авангардно, језа овде није у јефтиним џампскеровима и не знам каквом крволиптању, и баш због тога се и данас одржава у врху, иако пре тридесет седам година (какво изненађење) није сјајно прошла код публике.
Нема коментара:
Постави коментар