Покушаћу да уведем још једну новотарију у функционисање блога - када се потрефи да је дан изласка неког филма који сматрам веома добрим, одличним, фантастичним, феноменалним, или на било који начин занимљивим, и сматрам да га не треба пропустити - написаћу кратку критику истог и одмах је окачити. Дакако, то се неће дешавати сваки дан, јер би се тако изгубила драж и посебност овог концепта. У конкуренцију улазе само изузетно вредни наслови који никако не смеју да вам промакну. Све је опет, ствар личног мишљења, вероватно се некима избор неће свидети, а вероватно ће неки мислити (можда су и у праву) да није никакав изазов писати критике филмова за које цела мејнстрим публика већ мисли да су ремек-дела, и које и исподпросечни филмски гледалац мора познавати ако претходних година није живео у саксији. То јесте истина, али моја девиза је да, ако је нешто много добро, никад није згорег на то подсетити, и поново написати, те напујдати неке нове читаоце (ако уопште постоје) да сместа исправе оно што су пропустили, ако таквих има. Рубрику ћу отворити освртом на готово у сваком погледу савршени трилер Романа Поланског "Кинеска четврт", који данас, 24. јуна 2016. пуни 42 године. Довољно је рећи да мислим да је у питању један од најбољих трилера седамдесетих година, то би већ требало доста да каже. Али, ако кажем да мислим да је такође и један од најбољих трилера свих времена, то је онда ваљда још индикативније. Ево приказа.
Сценарио: Роберт Таун
Режија: Роман Полански
У главним улогама: Џек Николсон, Феј Данавеј, Џон Хјустон, Пери Лопез
Прво да кажем да се сценарио овог филма са правом сматра једним од најбољих у историји, те да се редовно изучава на свим часовима и семинарима који имају везе са писањем сценарија. То је увек одлична полазна основа, и већ би на основу тога требало да буде јасно зашто је овај филм толико цењен, добар текст је апсолутно од пресудне важности за квалитет филма. Занимљиво је да је Роберт Таун добио понуду да напише сценарио за "Великог Гетсбија" (филм са Робертом Редфордом, изашао исте године) за хонорар од тада сјајних 125 хиљада долара. Он је мислио да нема шансе да надмаши Фицџералдову феноменалну књигу, те је прихватио пет пута мањи износ да напише своју причу. Вероватно једна од бољих пословних одлука икад. Протагониста приче је приватни детектив из Града анђела, Џеј Џеј Гитис, чија специјалност су неверства и брачне интриге и смицалице. Када га унајми жена која сумњичи мужа (творца градског система за водоснабдевање) за неверство, он са успехом ради оно што најбоље зна, али временом открива много више него што се надао, од тога да је у питању жена имитатор, до чињенице да је посреди много више од пуког неверства, између осталог завера око поменуте воде, али и убиство. Прича добија неминован расплет у кинеској четврти, која Џејку буди ружне успомене, из времена рада у полицији. Потрага за истином му неће донети оно што је очекивао. Лепо су га упозорили.
Од почетка до краја, прича се одмотава у маниру најбољих детективских романа Дешијела Хемета и Рејмонда Чендлера. По речима самог Романа Поланског, он је, пратећи ту традицију, снимио филм из перспективе јунака, али је избацио његову нарацију, која је била у сценарију, да би гледаоци, заједно са њим, током филма откривали трагове. Та премиса, скопчана са напетом атмосфером вруће и знојаве лосанђелеске периферије, даје изванредне резултате, атмосфера се у великом делу овог остварења може сећи ножем. Писац сценарија је све време током настајања истог имао у глави Џека Николсона за главну улогу, и овај му је то стоструко вратио, једном од својих најбољих улога (немогуће је рећи да је најбоља, јер ако неко има више улога које конкуришу за епитет најбоље, то је Џек). Он је чак и одбијао све улоге детектива које су му биле понуђене, јер је било планирано да се сними трилогија са Гитисом у главној улози, па је хтео да он буде једини детектив кога је играо. Заиста је фасцинантан, истовремено бивајући цинично-саркастичан, непоколебљиво одлучан и срцепарајуће саосећајан у току два сата овог филма. Вожња не престаје од почетка до краја. Што се више уплиће у борбу, она на њему оставља све више трага. Ствар ће се закувати повређеним носем (који ће му сецнути нико други до сам Роман Полански), а касније ће се испоставити да му је то најмањи проблем у целој причи. Изузетно велику помоћ добија и у лику Феј Данавеј која још једном демонстрира свој раскошни таленат и оправдава статус најтраженије глумице тога времена. Она испод наизглед празне лепоте оваплоћује (опет наизглед) хладноћу и дистанцу, мада успешно крије дубоке ожиљке. Савршено је одиграла жену у невољи која покушава да открије какве се то злокобне ствари надвијају над њом и успут покушава да закрпи своју сломљену душу блискошћу са главним јунаком, иако зна да им перспектива и није нека. У почетку савршено допуњују једно друго циничним опаскама, да би касније постали блиски, али се до самог краја заправо не зна коме веровати. У чувеној сцени, која никако да испадне добро, Феј је рекла Џеку да је заиста ошамари. Он је то учинио, и због тога се осећао кривим, али је сцена завршила у филму. Рекао бих да је, поред Бони Паркер, улога Евелин Малреј лична карта Феј Данавеј, иако јој ни једна ни друга нису донеле Оскара, већ Дајана Кристенсен у "Мрежи" С. Лумета.
Након што је Али Мекгро испала из игре за улогу Евелин (пошто је оставила продуцента филма Роберта Еванса због Стива Меквина), он је хтео Џејн Фонду, међутим Полански је инсистирао на Феј Данавеј, чији је изглед засновао на својој мајци која је пре 2. светског рата носила шешир и кармин. Упркос томе што је она од почетка била његова визија, много пута су упадали у жучне расправе на снимању, а једном јој је почупао и део косе. Познато је да је она једном питала која је мотивација њеног лика, а он одговорио "Само изговори проклети текст. Твоја плата ти је мотивација". У сваком случају, деловало је, и она је креирала сјајан лик. Али, онај који можда и највише краде шоу, је прослављени холивудски редитељ Џон Хјустон, у улози Ное Кроса, Евелининог оца, који је, као милионер и добротвор, и те како умешан у целу ствар, и то на много више нивоа него што Џеј Џеј Гитис може да замисли. Наизглед права лафчина, он ипак крије много тога, и дубоки карактеристични бас није једина ствар која је злокобна у вези њега. Сигурно одрађује сваку сцену у којој се налази, час је уздржан, час "жваће сцену", како се то каже, а има и неке од најбољих реченица у филму, укључујући и моју омиљену, када каже главном јунаку "Можда мислите да знате са чим овде имате посла, али верујте ми да није тако". И заиста, када истина коначно изађе на видело, она не ослобађа, и Гитс (како га Џон Хјустон погрешно зове све време) никако није спреман за њу. Већ сам писао како ми сваки пут кад гледам овај филм и чујем Џека Николсона како изговара "Рекао сам да хоћу истину", у глави одзвони његов глас у улози пуковника Џесапа 18 година касније "Не можеш да поднесеш истину". А то је управо из разлога (о коме сам такође већ писао) што се, како би рекла једна моја пријатељица, а са чиме се у потпуности слажем, код Романа Поланског зло налази у ономе што нам је блиско и тамо где га најмање очекујемо, где га нико никад не би тражио. По речима самог Поланског, мрачан амбијент који преовлађује у филму произилази из чињенице да је у том граду доживео велику личну трагедију четири године раније, када су му присталице Чарлса Менсона мучки убиле трудну супругу, Шерон Тејт, и још неке пријатеље. Због свега тога се премишљао да ли да уопште преузме ову режију и, ипак, није погрешио.
Појам кинеске четврти је у филму референца на неуспех и болне успомене, везано за Џејкову причу о жени коју је некад познавао док је тамо радио. Само сцена на самом крају (иначе једина где су Џејк, Ноа и Евелин заједно у филму) је тамо смештена. Кад смо код референци, има неколико митолошко-библијских (Ноа/Ноје и све асоцијације са водом), а ту је и комплекс станова Ел Макондо, референца на "Сто година самоће" Габријела Гарсије Маркеса. Треба поменути и остале глумце, међу којима предњаче Пери Лопез као пандур Ескобар, који као да увек поставља клипове у точкове Гитисових планова, затим Дајан Лед, Џо Мантел, млади Џејмс Хонг у улози Евелининог батлера, те Берт Јанг као Карли, преварени муж, који на крају покушава да помогне Џејку да завара траг досадним керовима. Скор Џерија Голдсмита је готово подједнако злослутан као Херманов за "Таксисту", иако се оба састоје махом од џез композиција. Још је импресивнија чињеница да је по унајмљивању, Голдсмит имао само десетак дана да напише цео саундтрек, пошто је претходни композитор отпуштен. Остаће и забележено да је у питању омиљена филмска музика Дејвида Линча. Занимљиво је да је наше горе лист, Питер Богданович, добио шансу да режира овај филм, али је одбио, због чега је касније, наравно, зажалио. Већ сам поменуо да филм невероватно профитира од своје изузетно напете, мрачне и вруће атмосфере, комплетно је рађен у духу ноар-филма (као и класици Хемета и Чендлера, које сам већ поменуо). Убеђен сам, да је овај филм снимљен 25-30 година раније, био би раме уз раме са најбољим представницима ноар поджанра, а и цинични сценарио и амбијент који га прати би се савршено уклопили у то доба. Замислите само (иако је то сада веома тешко) рецимо Волтера Хјустона, или Едварда Арнолда, како изговарају "Већина људи никад неће морати да се суочи са чињеницом да је, под правим околностима, сваки човек способан да уради било шта". Треба поменути и истинску нелагоду коју је Николсон осећао у сцени са Џоном Хјустоном у којој га овај између осталог пита да ли спава са његовом ћерком. Џек је у то време започео везу са Анђеликом, која је тада била на снимању. Ипак, боље је што је филм снимљен када јесте, због рестрикција у заплету и расплету које је старо време наметало, није било могуће испоштовати редитељеву визију до краја, што би, по мени, покварило филм.
У сваком случају, ово је филм који је, по мени савршен на скоро свим замисливим пољима и апсолутно је обавезно штиво за сваког ко се усуђује да се назове љубитељем филмова. Ако још цените и рад неког из екипе, тим боље, пожурите. Џек Николсон је шеснаест година касније режирао и неку врсту наставка (рецимо да је у питању други филм из планиране трилогије) "Два Џејка", али је он, иако не лош, у сваком смислу болно инфериоран у односу на оригинал, који вас још једном умољавам да погледате, и то првом приликом. Можда вам се учини да је прецењен, да не ваља, да је мрачан. Али, то је, и поред чињенице да је бесрамно заобиђен на додели Оскара (освојио само један, за сценарио, од, ако се не варам, једанаест номинација), изузетно важан филм у историји кинематографије, и пропустићете много ако га не оверите.
ОЦЕНА: 5
Нема коментара:
Постави коментар