Ретроспектива: Година победе америчког сна

На доделама Оскара, кроз историју су се дешавале ужасне грешке. Неке од њих сам већ и наводио у ранијим текстовима. Може да се деси да рецимо Елизабет Тејлор освоји првог Оскара из сажаљења због трахеотомије која ју је скоро коштала живота, поред живе Ширли Меклејн у "Апартману". Може да се деси да два врхунска извођења у истом филму потру једно друго, па да победи трећа глумица која, иако добра, није на нивоу поменутих (види филмове "Све о Еви" и победницу Џуди Холидеј у "Рођени јуче" за илустрацију, или Паћина, Кана и Дувала у "Куму", на рачун којих је профитирао Џоел Греј, из "Кабареа". Може се десити да неки глумац добије награду која је више "за животно дело", јер је претходно толико пута прескочен (нпр. Пол Њумен, који је могао бар 3-4 пута да буде награђен пре "Боје новца"). Али, само се једном у историји десило (бар колико могу да се сетим) да филм који је добио Оскара за најбоље остварење те године, не буде (по мом мишљењу) ни у првих десет по квалитету. А покушаћу и да изнесем мишљење о томе зашто се све тако одиграло. У питању је 1976. година.

Награђени филм је, дакако, "Роки", и одмах желим да напоменем да га нипошто не сматрам лошим или безвредним. Напротив, далеко је најбољи у целој франшизи, квалитетно је написан, режиран и одглумљен. Али, и даље сматрам његово награђивање наспрам неких других које ћу овде поменути највећом травестијом у историји награде Оскар. Лепо све то делује и звучи - чак и (благо речено) неинтелигентна, али искрена и добродушна пропалица која се аматерски бави боксом има прилику за својих петнаест минута светске славе. Фино је све то и представљено у филму, та изненадна шанса у којој се нашао, једина прилика да прљавац попут њега постане неко и нешто, симпатични покушаји остваривања романсе са подједнако стидљивом и неугледном женом, страхови, надања и најзад финална борба - све пропраћено сада већ епском музичком темом Била Контија. Кад се свему набројаном дода чињеница да је животна прича Силвестера Сталонеа можда још невероватнија од Рокијеве - у тренутку писања сценарија, имао је на рачуну 106 долара, није имао кола и једва је преживљавао, успут желећи да прода пса јер није могао да приушти храну за њега - цела прича шаље бајковиту поруку о могућности остварења америчког сна. Буди искрен, веруј у себе и то што радиш, и "цела васиона ће се удружити да ти оствари снове". Наравно, што се реалног живота тиче, то је једна од највећих глупости икад написаних или изговорених, али ето, у овом филму је то било могуће. А у датом тренутку - у земљи још увек уздрманој Вотергејт афером и вијетнамском катастрофом, између осталог - било је потребно да маса верује у шарену лажу о америчком сну. А рекао бих да је "Рокију" помогло и то што му је већина конкурената била изузетно субверзивна, уперена против естаблишмента и против читавог трулог, корумпираног система. Уосталом, погледајте наслове, па просудите сами. Следи десет најбољих филмова из дате године, као и остатак, уз кратке коментаре.

1. TAXI DRIVER - Martin Scorsese 

Прво место на листи дефинитивно припада ремек-делу Мартина Скорсезеа, о вијетнамском ветерану, који несаницу и депресију лечи возећи такси по Њујорку, успут контемплирајући о поражавајућим појавама у америчком друштву тог времена. Готово све у овом филму је за чисту десетку, али бих рекао да све добро полази од феноменалног сценарија Пола Шредера, који га је написао за изузетно кратко време, борећи се против депресије и неколико зависности. Фасцинантна студија карактера главног лика, Тревиса Бикла, који, иако и сам тешко оштећен сулудим борбама у туђем рату, хируршки прецизно анализира аномалије извитопереног и изопаченог друштва и односа државе према људима који су за њу крварили. Усамљеник по природи, он своју сврху налази у борби за избављење дванаестогодишње девојчице из канџи проституције, успут покушавши да, на свој радикални начин, како само може ратник озбиљно пољуљане психе, очисти друштво од штетних елемената. Драма се неосетно претвара у трилер, а у неизвесној завршници, нико неће бити поштеђен. Роберт Де Ниро је одиграо улогу за памћење која, рекао бих, до данас остаје његова најбоља - Тревис Бикл је његова лична карта. Од бизарно-хумористичких момената у порно-биоскопу, до крваве последње секвенце, он задире у напуклу душу свога лика, чинећи га блиским свима нама. Без обзира на све његове недостатке, и типичну антихеројску црту, ми са Тревисом и те како саосећамо и бринемо за њега. Колико сте пута и сами помислили да "треба да падне права киша и спере сав шљам са улица". Лично сам бар двадесет пута чуо реченицу "треба опет да се зарати, да се прочисти мало муљ". Де Ниро је снажно потпомогнут фантастичном Џоди Фостер, која у то време није имала ни пуних 13 година, затим Албертом Бруксом, Питером Бојлом, Сибил Шепард, а поготово Харвијем Кајтелом, који готово "краде шоу" у своје две секвенце у улози љигавог макроа. Фантастични отужно-меланхолични скор Бернарда Хермана потцртава безнађе у коме се главни лик (зашто не рећи и цело друштво) налази. Иако је ово без икакве сумње најбољи филм поменуте године, са дистанце од 40 година ме не чуди што није награђен, будући да је отворени прст у око свему што Америка лаже да јесте. Заправо, толико је антиамерички да се чудим како је снимање уопште дозвољено. Њујорк је, уместо као престоница гламура и раскоши са те стране Атлантика, приказан као стециште криминала и разврата. Верујем да је у овом случају то било више истине него што су главешине студија и чланови Академије били спремни да поднесу. Ако постоји неко ко није, гледајте га. Неће вас изневерити, сигуран сам.

2. NETWORK - Sidney Lumet

Сатира из пера Педија Чајефског, преточена у филм који би требало да буде мешавина драме и горко-киселе комедије се у року од 40 година, упркос томе што садржи ноту која је полухумористична, претворила у један од најопоријих, а истовремено и најпророчкијих, а самим тим и најистинитијих филмова у историји. У њему је сурово најављен орвеловски свет у коме данас "нормално" живимо. Иако нема висцерално-хороричну црту као рецимо Кроненбергов "Видеодром" који сам спомињао пре неколико текстова, суштина је подједнако застрашујућа. Контрола коју медији имају над животима људи је била језива и тада, а замислите садашње могућности, са процватом и експанзијом интернета и осталих средстава информисања. Главешине великих корпорација, медијски могули и магнати, деценијама, (па и вековима, само без телевизије) креирају истине које одговарају њиховим циљевима, животи обичних људи су одавно фарса прилагођена њиховим потребама. Рекао бих да је овај филм први који неувијено проговара о свему томе, и чини то уз прасак, на крилима изузетне глумачке поставе, предвођене Питером Финчом, у улози Хауарда Била, водитеља-ветерана који се, суочен са отказом због лошег рејтинга, одлучује на радикалан корак. Финч адекватно преглумљава у улози човека који, немајући шта да изгуби, уживо разоткрива механизме корпоративне медијске мафије и сервира гледаоцима у лице дотад нечувену, голу истину. У једном од најтежих избора за најбољег глумца у историји, Финчу је у односу на помињаног Роберта Де Нира, иронично, вероватно помогла чињеница да је пре доделе умро од срчаног удара, поставши тако први постхумно награђени глумац. Ни остатак поставе не заостаје, пре свих сјајна Феј Данавеј, као бескрупулозна и хладна продуценткиња Дајана Кристенсен, која савршено отеловљује безосећајну каријеристкињу опседнуту послом, која је, као таква, савршени пион поменутих магната. Она нема превише времена на екрану, али показује зашто је била најтраженија роба у Холивуду седамдесетих. Наравно, ту су и остали супертешкаши, попут Вилијема Холдена, Роберта Дувала и Неда Битија, који, свако на свој начин, доприноси квалитету овог филма, чинећи га оним што он јесте - малим ремек-делом. Али, баш због шкакљивости теме и начина њене обраде, није ни чудо што је италијански пастув превагнуо у борби за главну награду. Филм је познат и по томе што садржи најкраћи оскаровски перформанс једне глумице - Беатрис Стрејт је најбоља споредна глумица те године, са само 8 минута у филму (једна сцена).

3. CARRIE - Brian De Palma 

Првокласна хорорчина. Већ сам рекао зашто овде .

4. ALL THE PRESIDENT'S MEN - Alan J. Pakula

Један од највећих политичких трилера свих времена раскринкава већ поменуту, озлоглашену Вотергејт аферу, која је на крају коштала Ричарда Никсона новог председничког мандата. Филм је заснован на књизи двојице новинара који су неуморним истраживањем и упорним чачкањем мечке успели да у потпуности разбуцају параван лажи и обмана којима се служила Никсонова администрација. Сценарио Вилијема Голдмана и двојице новинара се ни најмање не одликује помпезношћу, нема великих цитата о демократији, обимних монолога, ни фенси трикова. Само гола борба двојице људи за истину - испитивања, телефонски разговори, истраживања, лажи и истине. Филм траје два сата и вози од првог тренутка, нећете ни осетити да је толико прошло. Са правом је инспирација многим другим насловима (писао сам већ о томе у чланку о филму "Спотлајт"), а и данас се редовно приказује студентима журналистике. Сјајни глумци су феноменално одрадили свој део посла, велике звезде тога времена, Хофман и Редфорд, су сјајни, природни, ненаметљиви, а опет импозантни у својим тумачењима. Наравно, провели су месеце у просторијама листа, припремајући се и посматрајући. Помажу им све сами холивудски тешкаши, од Џека Вордена и Џејсона Робардса (Оскар), преко Мартина Балзама и Џејн Александер, па до Неда Битија и величанственог Хала Холбрука у улози Вудвордовог инсајдера под шифрованим именом "Дубоко грло" (Марк Фелт, некада други човек ФБИ-ја, 2005. године у 91. години први пут јавно признао да је то био он). Већ сам као главни квалитет филма истакао његову непретенциозност и природност осликавања тока догађаја, који се само нижу један за другим кроз незаборавне сет писове. О томе сведочи и чињеница да је Френк Вилс, чувар који је приметио и пријавио провалу, глуми сам себе. И гледалац, како време пролази, бива све више увучен, што се више клупко распетљава, то постаје занимљивије, а уверљива глумачка остварења су умногоме помогла у томе. Филм је најпре био понуђен Џону Шлезингеру, међутим он је одбио, рекавши да је у питању прича коју би требало да исприча Американац. Пакула, већ искусан као трилерџија (Klute и The Parallax View) је прихватио и одрадио одличан посао. Кад већ помињем Шлезингера, ваља рећи да је он заслужан за следећи филм на овој листи - филм који је феноменалан, а што се тиче награда, неоправдано потцењен.

5. MARATHON MAN - John Schlesinger

Овај врхунски трилер није номинован за најбољи филм године, а и те како је требало. Сјајну причу о постдипломцу-маратонцу који против своје воље бива умешан у заверу око кријумчарења нацистичких дијаманата је такође написао Вилијем Голдман, по сопственој књизи (додуше, крај је благо измењен, што он никако није одобравао) и главну улогу такође тумачи Дастин Хофман, који је радио "Поноћног каубоја" са Шлезингером. Редитељ је хтео Ала Паћина, на кога су продуценти ставили вето, као и Џули Кристи, која је одбила улогу, тако да је од замишљене поставе добио "само" Лоренса Оливијеа, вероватно највећег позоришног и једног од највећих филмских глумаца свих времена, који је узвратио номинацијом за Оскара. Његов "бели анђео смрти", Кристијан Зел је очигледно инспирисан Јозефом Менгелеом, а Оливије је заиста ванредно језив и зао у својој улози. Гарантујем да вам ниједан одлазак код зубара неће бити исти после гледања овог филма, а речи "Is it safe" ће вам се урезати дубоко у мозак. Колико је Оливије био велики говори чињеница да је улогу прихватио делимично да би оставио велики новац жени и деци, мислећи да ће умрети од рака који га је мучио кроз цело снимање. Заправо, с обзиром да се лечио током снимања, била је потребна велика доза лекова против болова да би уопште могао да ради, и, с обзиром да је то утицало на његово памћење, понекад није могао да се сети више од две реченице. Као тестамент његове величине остаје улога којом су биле одушевљене и публика и критика, и место на свим листама највећих негативаца икада, уз потпун опоравак и уживање у успеху филма и улогама које су уследиле (умро тек 13 година касније). Дастин Хофман је такође фантастичан, ако занемаримо чињеницу да са 38 година глуми постдипломца, улогу је сјајно спремио, значајно смршао, стално трчао, и одиграо за чисту десетку. Рој Шајдер је такође њушка коју увек волим да видим, сјајни глумац  бриљира у улози старијег брата који има тајне које није поделио са млађим и које ће га увући у невољу. Мартом Келер нисам баш одушевљен, али то је заиста минорна замерка у односу на свеукупан квалитет филма. Ово је био први трилер који је снимио Џон Шлезингер, а последњи финансијски успешан његов филм. И био је успешан са пуним правом, али бих рекао да данас не заузима место које заслужује, односно да није довољно цењен, а то што је Оливијеова номинација једина коју је филм зарадио не бих ни да коментаришем. Заиста срамота.

6. THE OMEN - Richard Donner 

Првокласна хорорчина. Већ сам рекао зашто овде .

7. LE LOCATAIRE (THE TENANT) - Roman Polanski 

Винтиџ Полански у једном од својих најбољих издања. Детаљније о филму овде .

8. 1900 (NOVECENTO) - Bernardo Bertolucci

Епски филм (у сваком могућем смислу те речи) Бернарда Бертолучија приказује генезу и метастазу фашизма у Италији кроз животе ликова у првој половини двадесетог века. Хируршки прецизно су сециране појаве које су довеле до успостављања идеологије, потом страховладе и зверстава диктатора, те коначног отпора угњетеног становништва исказаног подршком комунистима. Бернардо Бертолучи је најпре планирао да све прикаже као мини ТВ серију у шест делова, али је током процеса снимања закључио да је ова прича ипак за велико платно. Постоји неколико верзија филма које су се могле наћи на европском тржишту, и све су брутално искасапљене. Интегрална верзија филма (5 сати и 17 минута) је после премијере први пут приказана више од тридесет година после, 2007. године, и то на ФЕСТ-у, у Београду. За разлику од свих осталих верзија, она између осталог садржи убиства животиња, сцене експлицитног секса, као и још доста избачених драматичних сцена. Изузетна глумачка постава је пуна великих имена - Роберт Де Ниро, кога је Бертолучи изабрао видевши "Кума 2", Берт Ланкастер, као његова старија варијанта, те велики Стерлинг Хејден и Доналд Сатерленд у улози Атиле Меланкинија, једног од најбруталнијих и најстрашнијих ликова у историји филма, кога после тог филма никад нисам могао да гледам истим очима (а и он сам је био толико згрожен и узнемирен, да је изјавио да је само једном после премијере видео филм, и то годинама касније). Жерар Депардје и Доминик Санда долазе из Француске, а да се ствар употпуни, ту су и велика домаћа имена Ромоло и Алида Вали (немају везе једно са другим, он је био педер), те Стефанија Сандрели и Франческа Бертини. Одлично су приказане и класне разлике које неизбежно доводе до нежељених последица у таквим околностима, а и екипа иза камере је пуна прекаљених професионалаца, те не чуди што је све испало како јесте. Виторио Стораро, мајстор фотографије и камере, одрађује сјајан посао, Ђането Де Роси бриљантно одрађује маску и шминку, а све је зачињено изузетним деоницама маестра Енија Мориконеа, што, наравно, филму даје посебну глазуру. Ако сте у могућности, погледајте неокрњену верзију, макар и из неколико делова, верујте да се исплати. Можда се некоме не свиђа порука да је двадесети век врхунац злочина, што каже Јанко Савски у "Сабирном центру", али тако је како је.

9. ASSAULT ON PRECINCT 13 - John Carpenter 

Свако ко познаје рад Џона Карпентера, зна да он није искључиво хорорџија, и озбиљну причу у Холивуду је започео овим жестоким акционим филмом. Остварење у коме се банда окрутних мотоциклиста крвљу заклиње на освету над пандурима који су из заседе убили неке од њихових чланова, и неће стати док сви унутар станице која је пред пресељењем не буду мртви, својеврстан је омаж вестернима, пре свега класику "Рио Браво" Хауарда Хокса, и сјајно користи својих сат и по. Полицајци, остали радници, као и робијаши који се шаљу на премештај, па су ту случајно застали, заједно са онима који их воде, морају да искористе све расположиве ресурсе да се одбране и одбију нападе, а ресурса нема много. Одличан сценарио добро профилише главне ликове, без обзира на кратко трајање филма, а један од главних квалитета по мени је и саундтрек, који је Карпентер искомпоновао за три дана, инспирисан песмом "Immigrant Song" Лед Цепелина, као и скором Лалоа Шифрина за "Прљавог Харија". Заправо, тај саундтрек, као и читав филм су криви за будућу плодну сарадњу Карпентера и глумца Доналда Плезенса (Ноћ вештица и Бекство из Њујорка), јер су га његове ћерке обожавале. Банда мотоциклиста је, по сопственом признању редитеља, потпуно дехуманизована, инспирисана зомбијима из филмова Џорџа Ромера. Глумци нису велика имена, али су добро одрадили посао - Остин Стоукер, пореклом са Тринидада, Дарвин Џостон, као робијаш кога, упркос његовим претходним делима, заволите у току филма, базирао је своју улогу на Чарлсу Бронсону у улози Хармонике. Неке од реплика садрже цитате Џејсона Робардса из истог филма. Лори Зимер и Тони Бартон (недавно преминули Кридов тренер у поменутом "Рокију") су такође на нивоу. Џон Карпентер је рекао да се током 20 дана снимања овог филма највише забавио као редитељ. Филм је такође и сјајно усликан, без обзира на мали буџет, фантастично изгледа. И држи пажњу од првог кадра, с тим што се ствари заиста закувавају од - и данас контроверзне - сцене са сладоледом. Препознаћете је када је видите. Најтоплија препорука да што пре одгледате ово.

10. THE OUTLAW JOSEY WALES - Clint Eastwood

Сам Клинт Иствуд каже да му је ово омиљени филм који је режирао, а то већ доста говори. Кад је изашао, добио је помешане критике, али је временом зарадио репутацију коју има данас, а она је одлична. Томе је допринео и велики Орсон Велс који је, гостујући у једној телевизијској емисији неколико година касније, рекао: "Кад сам четврти пут погледао тај филм, схватио сам да припада највећим вестернима. Знате, онима које су режирали Форд, Хокс и екипа". Како то обично бива, доста људи је захваљујући тој изјави великана променило мишљење. Интересантно је да се и заједница Индијанаца јако похвално изражавала о њему кроз године због неуобичајеног третмана Индијанаца у односу на остале вестерн филмове. Још једна занимљивост је да је у свим својим вестернима, Клинт Иствуд свеукупно убио само једног Индијанца, и то у овом филму. А он заиста јесте добар. Иако прича сама по себи не нуди ништа нарочито оригинално - фармер се, након што му милиција Уније убије породицу, из освете укључује у грађански рат на страни Конфедерације, и временом постаје одметник, тражен од неколико различитих групација - начин на који је све исприповедано и усликано, дефинитивно завређује вашу пажњу. Велс је човек кога је у пакао увукла туђа нехуманост, али га је донекле искупила туђа хуманост. Иствуд ради одличан посао, пре свега режисерски, јер је практично неприметан, све тече савршено опуштено. Плус, ту су и сигурно две најлуђе сцене са коњима у историји вестерна, а то је веома озбиљна изјава. Што се глуме тиче, он никад није био Лоренс Оливије, нити Џон Гилгуд, али то и не покушава да буде. И ту је одрадио како треба. Имао је велику помоћ од Поглавице Дена Џорџа, који глуми маторог Чирокија балансирајући достојанство и хумор.те Сондре Лок, са којом је глумио у још пет филмова, а притом је и излазио са њом. Сјајна карактеризација доприноси уверљивости свега испричаног, зацељивање рана не иде лако, али све је у човеку. Џози Велс успева да пронађе себе, али да ли ће га наћи остали који га траже, а има их доста, то морате сами да откријете. Ако мене питате за вестерне Клинта Иствуда, увек ћу највише волети "Добар, лош, зао", Куросавине римејкове и филм "High Plains Drifter". Али, и овај ми је у првих пет. А то значи да га, бар по мом мишљењу, треба видети.

The Bad News Bears - Симпатично забавна комедија у којој пропалица и алкос Волтер Матау покушава да раскрави дечији бејзбол тим који чине лузери. Матау ради што најбоље зна, глуми шармантног брбљивца који не ради по ПС-у, и одличан је. Навикли смо на то у филмовима са Џеком Лемоном, а и политички некоректан хумор је сјајан. Тридесетак година касније, урађен солидан римејк са Били Боб Торнтоном, ипак овај је дефинитивно бољи. Може да прође.

Bound for Glory - Пети номиновани филм те године нисам гледао, пре свега зато што ме биографије кантри певача врло слабо занимају, али можда му дам шансу због увек занимљивог Дејвида Карадина и осталих филмова Хола Ешбија које готивим, The Last Detail и Being There.

Bugsy Malone - Деби Алана Паркера је несвакидашњи спој музичко-гангстерског филма у коме играју само деца глумци, између осталог и већ спомињана Џоди Фостер. Није никакво ремек-дело, али није ни за апсолутно заобилажење. Зависи од момента, како вам легне.

Burnt Offerings - Хорор са Карен Блек, Оливером Ридом и матором Бет Дејвис? Give it to me, baby! Критике су баш помешане, звучи као ствар вредна испитивања. Што је најгоре, мислим да овај филм имам већ годинама, али никако да се наканим да га започнем. Е, па, време је.

The Cassandra Crossing - Невероватно помпезна глумачка екипа овог трилера и филма катастрофе у једном, ипак није испунила очекивања. Има добрих елемената, попут фотографије и музике, али цела та ствар ми је некако пасе. Иако су критичари скоро једногласно извиждали филм, он ипак није толико лош. Може да се погледа, али једном је довољно. Ипак, од толиких звезда, човек са правом више очекује. И са правом може да се нервира кад то не добије.

Deadly Hero - Мали и непознат, али врло солидан и врло потцењен филм. Није уметност, али је бољи од своје репутације. Дон Мареј је пандур лак на обарачу који је спасио музичарку од нападача, кога је затим убио ненаоружаног. Помоћу лажи, он постаје херој, али кад дама у невољи одлучи да исприча истину, наћи ће се у још већој невољи. Џејмс Ерл Џонс је одличан у малој али доброј улози насилника Ребита, а ту су и дебитант Трит Вилијамс, као и једва приметни Дени Де Вито. Мени је био релативно ОК, надам се да ће бити и вама.

The Eagle Has Landed - Врло добра америчко-британска ратна копродукција је један од ретких филмова који ставља Немце у први план, овог пута њихову намеру да уклоне Винстона Черчила. Мајкл Кејн бриљира као предводник групе, фантастични су и Доналд Сатерленд, Роберт Дувал и Доналд Плезенс, а и колегинице Џени Агутер и Џин Марш дају значајан допринос. Добра ствар, вероватно у десет-петнаест најбољих ратних филмова. Препорука.

The Enforcer - Наставак "Прљавог Харија". Оригинал је неупоредив са било којим од њих.

Ansikte mot ansikte -  "Лицем у лице" је психолошка драма Ингмара Бергмана са његовим ветеранима Лив Улман и Ерландом Јозефсоном. Људи упућени у његов рад знају шта да очекују овде. Њима топла препорука, остали нека заобиђу, може бити претешко за њих.

Family Plot - Последњи Хичкоков филм. Срам ме било што као велики обожавалац ово још нисам одгледао, и још више ме срам било што и не журим нешто превише. Али, једноставно, толико је тешко надмашити већ виђено од мајстора да не знам шта још може да понуди. Но, свакако ћу га убрзо испоштовати, заједно са још неким насловима који су ми промакли.

La Victoire en chantant - Добитник Оскара за најбољи страни филм. Погледаћу.

Herz aus Glas - Доста добар филм Вернера Херцога, овде је био у топ форми. Ипак, ако хоћете да видите како он ствара уметност, гледајте "Агире, гнев Божији". Ту нема грешке.

Ai no korida - "У царству чула" Нагисе Ошиме је веома контроверзни јапанско-француски филм о бизарној вези између бивше проститутке, сада собарице у хотелу, и његовог власника. Све је третирано са осетљивошћу и емоцијама, како то само јапанци могу, тако да ако вас привлачи ова врста филмова (или, на пример "Последњи танго у Паризу"), погледајте га, али будите спремни на веома експлицитне сцене, чак и за данашње стандарде. Има својих квалитета.

The Killer Inside Me - Сјајну премису и локацију, као и перфектан кастинг овог филма, упропастио је сценарио који је потпуно искасапио књигу по којој је рађен. Резултат није најгори икад, али није ни вредан помена у више од три реда на овом блогу. Велика штета.

The Killing of a Chinese Bookie - Волим Касаветеса као глумца, али га не волим као редитеља. Ипак, ово није лоше. Бен Газара је одличан. Свеукупно, може да прође.
King Kong - Најгори икада. Сјајна глумица попут Џесике Ланг сигурно и данас једе сопствену задњицу што се појавила у овој грозоти. Ако се не варам, ту је и Џеф Бриџис. Још горе. Оригинал са Феј Реј је ремек-дело светске кинематографије за овај абортус.
The Last Tycoon - Последњи филм Елије Казана. Није на нивоу његових ремек-дела из педесетих и шездесетих, али може да прође, махом због звездане поставе. А можете и да га прескочите.
The Little Girl Who Lives Down the Lane - Већ више пута у овом чланку помињана Џоди Фостер је заиста оставила свој траг у Холивуду ове године, и ушла на сцену на велика врата. Иако су нека од решења која овај трилер нуди помало предвидљива и помало неуверљива, он ипак није незанимљив и и те како може да се погледа. Увек је интересантно видети колико Мартин Шин може да буде љигав, то су ми његове најзанимљивије улоге, уз Виларда из "Апокалипсе сада".
Logan's Run - Ово још нисам одгледао. Грех на моју душу, свакако, будући да има егзистенцијалну премису, која ми је увек интересантна. Дистопија 23. века звучи обећавајуће. Видећемо.
The Man Who Fell to Earth - Није лоше. Обожаваоци легенде Дејвида Боувија свакако треба да овере ово. Није то не знам ни ја шта, али је дубок и медитативан филм, који тера на размишљање, а то је ваљда сасвим довољно.
 A Matter of Time - Значајан историјски као последњи филм Винсента Минелија, а први Изабеле Роселини. Увек је лепо видети Лајзу Минели и Ингрид Бергман, али филм може слободно и опуштено да се прескочи. Америчко-италијанска фантазија-мјузикл није баш вредна пажње.
The Missouri Breaks - Није лош вестерн, али је јако далеко од врхунског. Ипак, лепо је видети Џека Николсона и Марлона Бранда у истом филму.
Murder by Death - Пародија на детективске романе и филмове. Добри глумци, али ништа што ћете веома дуго памтити.
Obsession - Брајан Де Палма у залету. Није то лоше, и поред свих мањкавости, а и неке глумце (попут Џона Литгоуа) увек волим да видим. Ипак, "Кери" му је знатно бољи филм те године.
The Pink Panther Strikes Again - Већ се зна шта се може очекивати у филмовима о инспектору Клузоу. Ни мање ни више. Добра забава.
The Shootist - Последњи филм Џона Вејна. Ту су и Џими Стјуарт и Лорин Бекол. Ни ту, ни тамо.
Silent Movie - Солидни Мел Брукс. Није на нивоу "Ужарених седала", нити "Младог Франкенштајна" или "Смешне стране историје", али је сасвим ОК.
Sybil - Већ помињах овај наслов у тексту о вишеструким личностима. Оверите.
Bruti, sporchi e cattivi - Филм Етореа Сколе "Ружни, прљави, зли" на најбољи начин оживљава дух италијанског соц-реализма који су некад славно проносили Фелини и Де Сика. Ако је то ваша шоља чаја, ето прилике да уживате.
Quien puede matar a un nino - Одлична премиса, реализација ту и тамо, али крајњи резултат свакако није лош. Очигледно инспирација за "Децу кукуруза" Стивена Кинга.

БОНУС: Пет најбољих југословенских филмова из 1976. године:

1. ИЗБАВИТЕЉ - режија Крсто Папић
2. ЧУВАР ПЛАЖЕ У ЗИМСКОМ ПЕРИОДУ - режија Горан Паскаљевић
3. ЧЕТИРИ ДАНА ДО СМРТИ - режија Мирослав Јокић
4. ДЕВОЈАЧКИ МОСТ - режија Миомир Стаменковић
5. ВОЈНИКОВА ЉУБАВ - Светислав Павловић

(Напомена: Нисам рачунао "Повратак отписаних" и "Салаш у Малом Риту", јер су познатији у форми ТВ серија).