среда, 21. јануар 2015.

Ретроспектива: двадесет први век - први део (2001-2005)

Не треба бити Ајнштајн нити Тесла да би се констатовало да је филмска уметност у овом веку благо речено сиромашна озбиљним насловима, али би такође била лаж рећи да је потпуно безвредна. Зато, ево прегледа наслова из претходне деценије уз кратке коментаре, са посебним освртом на номиноване за Оскара. Кренимо, дакле, редом, по годинама.

2001. 

А BEAUTIFUL MIND - Није било неке велике конкуренције, можда један или два филма могу да изађу на црту овоме, али кад се све сабере и одузме, заслужени носилац ловорике за најбоље остварење. За то је пре свега заслужан одличан сценарио, и поред историјских непрецизности, потом опака глума свих умешаних, поготово Расела Кроуа који је много више заслужио Оскара те године, него претходне за Максимуса. Ипак, треба имати на уму да је ово типичан пример огавног популизма Рона Хауарда, који сам већ поменуо пишући о филму "Rush". Снимљен је и креиран баш како треба да покупи гомилу награда и удари на јефтине (и оне мало скупље) емоције. Ипак, кад се све сабере и одузме, и није имао баш неку огромну конкуренцију, нарочито међу номинованим насловима. Релативно заслужена награда.

MOULIN ROUGE - Не подносим визуелно раскошне филмове у којима нема супстанце, а Баз Лурман је мајстор да сними такве. Можда сам субјективан, али није ми се дојмило готово ништа што је човек снимио. Сложићу се да је ово вероватно најбољи филм који је направио и да изгледа спектакуларно, али ако хоћете врхунски водвиљ, зна се шта треба гледати - Кабаре и Сав тај џез.Такође, сложио бих се и да је Никол Кидмен добро одглумила, али ово је за мене тек трећа њена најбоља улога (скоро сви униформно кажу да је на првом месту, али очигледно да нису гледали "Духове у нама", нити "Сате"). Има неколико одличних песама ("Nature Boy" предњачи), али то је то. Само солидно.

GOSFORD PARK - Роберт Алтман је скокнуо до Енглеске на викенд-журку која се претвара у истрагу убиства, док у позадини класне разлике и нетрпељивости стварају узаврелу атмосферу, напетост и сумњу у све и свакога. Можда најбољи филм каснијег Алтмановог стваралаштва, који свакако профитира од звездане глумачке поставе, али човек се временом мало погуби у свим тим међукласним односима, јер отприлике свако глуми и свако се претвара, што би рекао Илија Чворовић, "све је супротно од оног што изгледа да јесте". Рекао бих да и поред добре воље, филм није довољно ефектан да би се сврстао у веома битне.

IN THE BEDROOM - Од номинованих, најјачи наслов уз "Блистави ум", и у уском избору за један од филмова године уопште. Све пршти од јаких и комплексних породично-љубавних емоција, а сјајна глума издиже филм изнад просека. Ипак, не може се назвати чистим ремек-делом јер му формула и није баш свежа, те без обзира што нема замерки на начин на који се све одвија, неко ко је гледао довољан број филмова може имати осећај како је све то негде већ видео (иако није Мустафа Надаревић). Но, све у свему, филм који заслужује да буде гледан више од једанпут, ако нисте претерано осетљиви. Успут, препорука и за наредни филм Тода Филда "Little Children".

THE FELLOWSHIP OF THE RING - Ризикујем да ме ставе у топ, али ово ми је класичан пример онога што сам поменуо у вези "Мулен Ружа" - све изгледа савршено, али је без супстанце, суштине, без кичме. Филм који је направљен са циљем да окупа парама све који су у њему учествовали, те да покупи све награде, режисер који је добио квадрилион долара на руке да екранизује омиљену књигу из детињства, која (иако је добра) сама по себи није пример врхунске литературе (примера ради, гледе епске фантастике, серијал "Песма леда и ватре" и прве две-три књиге "Точка времена" су за Толкина дела Достојевског и Кафке). Филм једноставно оставља превелике кратере у односу на књигу, 99% ликова је апсолутно црно-бело као у латино сапуницама, а осим прекаљених ветерана, не може баш да се подичи ни неким сјајним глумцима (мада је било занимљиво видети Мајкија из "Гуниса" као одраслог).

The Pledge - Иако је у питању римејк, филм је добар. Шон Пен стварно уме и у својим редитељским пројектима да смрви човека емоцијама, а ни овај филм није изузетак. Тешка драмчуга, Џек Николсон изврсно оживљава изузетно комплексан и трагичан лик, ово треба понајвише да виде људи који кажу да он "увек глуми само себе", да је "добар само за комедију" и да "не може ништа озбиљно да изнесе".
Hannibal - Има добрих момената, има и добру глумачку екипу, али не може ни на тренутак да присмрди "Јагањцима" ни по ком основу, а ни Џулијен Мур не може да носи Џодине ципеле. Уз то, иако је Ридли Скот веће редитељско име од Џонатана Демија, није се видело неко побољшање на том плану. Хопкинс стандардно добар, али јачи у 17 минута првог филма.
The Mexican - Шајт, како кажу у "Трејнспотингу". Махом је "добар филм са Џулијом Робертс" contradictio in adjecto, али због неких случајних погодака од раније и Бреда Пита који стварно зна да буде харизматичан кад хоће (а ту је и Џејмс Гандолфини), дао сам му benefit of the doubt. Ипак, узалуд.
15 Minutes - Ужасно лоше је блага синтагма за ово смеће.
Enemy at the Gates - Одавно гледах, па се не сећам, у сваком случају, није оставио неки посебан утисак на мене.
The Tailor of Panama - Просечан шпијунски трилер по роману Џона Ле Кареа, са сјајном глумачком екипом. Потражите омаленог Данијела Редклифа, који ће убрзо потом постати The Wiz Kid и згрнути милионе фанова (и долара).
Along Came a Spider - Солидан, иако предвидљив трилер. Моргана увек вреди видети, а и Мајкл Винкот је "како је добро видети те опет" фаца.
Blow - Филмчина и по. Најбоља улога Џонија Депа, после које сам помислио да ће коначно одбацити ауру Тима Бартона, али радост је била кратког даха. Врхунски, нема шта.
The Mummy Returns - Нисам гледао ниједну мумију сем оне са Борисом Карлофом, и то ми је доста. Такође, прављење наставака те врсте ми је бесмислено.
A Knight's Tale - Да не грешим душу, није тотална глупост, али да Хит Леџер није умро и тиме створио масу постхумних обожавалаца који га претварају у новог Марлона Бранда, био би потпуно заборављен и скрајнут, овако испада да је ремек-дело. Spoiler alert - није.
Shrek - Одлична ствар. Вероватно најбољи анимирани филм овог века.
Pearl Harbor - Нека песма говори уместо мене - https://www.youtube.com/watch?v=SsPrQgTO0HU
Swordfish - Просек који би сви одмах заборавили да не беше култних синхронизација.
Artificial Intelligence - Сјајан почетак и првих сат и нешто, а онда се прича непотребно разводњава и развлачи. Боље да је Кјубрик стигао да режира. Хејли Џоел Осмент сам носи цео филм на нејаким тринаестогодишњим плећима. Свака част и дубоки наклон.
The Score - Историјски значајан као последњи филм Марлона Бранда. Остало је за заборав.
Planet of the Apes - Ма колико се трудио, не могу себи да објасним потребу за постојањем оваквих филмова. Узмете култни класик који је готово савршен и 33 године касније правите модернизовани римејк који је инфериоран у сваком погледу. Страшно.
Original Sin - Још један у низу. Слабији у сваком смислу од оригинала са Белмондом и Катрин Денев. Евентуално може да прође код оних који уживају у телесним чарима највеће холивудске "хуманитарке" и најпознатијег шпанског Рома. Као битно остварење, никако.
The Others - Одличан, напет, сјајно одглумљен и режиран филм који је утврдио Амењабарово место на мојој листи озбиљних редитеља. Никол Кидмен никад боље није глумила. Можда има пар ствари које мало не пију воду, али све у свему, супер је.
Hearts in Atlantis - Нисам гледао, мада има неке привлачности у премиси "Ентони Хопкинс као чудотворац". А и Скот Хикс је радио "Сјај" са Џефри Рашом. Ментална белешка: гледај.
Training Day - Не могу да кажем да је потпуни шит, али је један од прецењенијих филмова у скорије време и Оскар за Дензела је чиста травестија, иако није био лош и искочио из уобичајеног калупа идеалисте и борца за правду.
K-Pax - Мајсторија Кевина Спејсија. Добар филм.
From Hell - Стондирани и помало видовити Џони Деп јури Трбосека улицама Лондона. Добар филм, иако овде Џони није много напуштао свој уобичајени калуп уврнутих и намучених ликова. Коначно је и она мала с краја "Твин Пикса" показала нешто добре глуме, пре и после овог филма је махом показивала сисе.
The Last Castle - Надмудривање у затвору између Редфорда и Гандолфинија. Обојица глуме веома добро. Солидан филм, иако предвидив.
Heist - Џин Хекмен је добар у скоро свему што ради, па је тако и ово веома гледљив филм, упркос и више него познатом обрасцу.
Shallow Hal - Упркос неким добрим моментима, један од слабијих филмова Фарелијевих.
Ocean's Eleven - Нисам гледао. Не треба ми препумпана Содербергова верзија поред оригинала у коме учествује Rat Pack. Ионако ми се није свидео ниједан његов филм који сам гледао.
The Royal Tenenbaums - Упркос одличној екипи, не разумем хајп који окружује овај филм. За мене је једва просек, ако не и испод тога.
Vanilla Sky - Кад сам га први пут гледао, био ми је врло добар, сваки следећи пут све гори. "Abre los ojos" већ поменутог Амењабара, са Едуардом Норијегом, који је бољи глумац и згоднији човек од Томислава Круза, је педесет пута бољи.
Ali - Морао сам да поменем ово срање од филма, јер мислим да је његово постојање непоштовање легенде каква је Мухамед Али. Гледајте било који ТВ филм на тему, бољи је од ове безвезарије. Вил Смит је толико лош да је то за причу.
Black Hawk Down - Нисам гледао. Мирише на срање.
Amelie  - Кажу да је добар, нисам се још уверио због превеликог хајпа за мој укус.
Le pacte des loups - На прво гледање солидан, на друго извикан и прилично лош.
Failan - Фантастична корејска гангстерска драма. Холивуд би требало да учи.
Frailty - Добар психо-трилер. Бил Пекстон на висини задатка, а Меконахи почиње да показује да је више од глумца из празноглавих "романтичних комедија".
Ghost World - Филм који ми се веома свидео. Без сумње спада у тинејџерске, али је веома далеко од уобичајених клишеа. Стив Бушеми је просто рођен за овакве карактере, Тора Бирч наставља са добрим низом после "Америчке лепоте", а и Скарлет коначно почиње да показује нешто више од пуке спољашњости (мада се то после није често дешавало).
I Am Sam - Бравуре Шона Пена и Мишел Фајфер чине филм незаборавним. Јесте сентименталан, јесте то све претерано у неким ситуацијама, али шта ћу, кад два глумца која волите тако заблистају, то мора да се оцени као добро.
Koroshiya 1 (Ichi the Killer) - За јаче стомаке, класични Такаши Миике. Није добар као "Аудиција", али може да прође. Веома, веома бизаран филм.
The Majestic - Најлошији Дарабонтов филм досад. Губи се поента у неком тренутку, ако је уопште и постојала. Ако хоћете озбиљног Џима Керија, гледајте "Труманов шоу".
The Man Who Wasn't There - Добар трилер и одличан омаж ноар жанру, са све црно-белом техником и фаталном женом. Били Боб Торнтон се специјализовао за улоге злосрећних маргиналаца, и веома је добар у њима.
Monster's Ball - Слаб филм са изузетком квалитетне епизоде Питера Бојла, који би данас већ био заборављен да није у питању остварење за које је Хали Бери зарадила Оскара (снимивши жестоку сцену секса са горепоменутим Торнтоном, за коју се и дан-данас шпекулише да није монтирана. Званична потврда никад није стигла).
Mulholland Drive - Линчова снолика, мрачна драма-фантазија о сјају и беди Холивуда је можда најдаљи пут у његов специфични ум. Требаће вам пет гледања да покапирате само неке од референци. Наоми Вотс и Лора Херинг су сјајне. Могу да се кладим у десну руку да је Линч гледао Бергманову "Персону" барем десет пута спремајући се за овај филм.
Yeopgijeogin geunyeo (My Sassy Girl) - Добра корејска романтична драмедија, какву Холивуд никад не би могао да направи. Заправо, покушали су да ово римејкују неколико година касније и није се добро завршило, наравно.
One Night at McCool's  - Занимљив филм са добром екипом. Мала из спотова Аеросмита никад није била привлачнија. Добра забава, само га не схватајте превише озбиљно.
Sen to Chihiro no Kamikakushi (Spirited Away) - Бриљантна Мијазакијева анимирана фантазија.
Waking Life - Филозофски анимирани филм Рика Линклејтера у коме лик иде кроз сан и расправља о значењу и смислу живота и космоса. Занимљива идеја и реализација.

2002.


CHICAGO - Не знам, није потпуно безвезе, чак и уз присуство Ричарда Гира, кога буквално не могу да смислим, али ме нико неће убедити да је вредан 13 номинација и 6 награда, а нарочито оне за најбољи филм. Извините, али не. Чак мислим да су готово сви остали номиновани наслови бољи. Није то та категорија.

GANGS OF NEW YORK - За овај пројекат, Скорсезе се заинтересовао још касних седамдесетих, али је морало да прође четврт века да се најзад материјализује и отвори сарадњу са Леонардом Ди Каприом. Мало је преразвучен за своје добро и има неубедљиву главну глумицу, али свакако има и чиме да се похвали. Најбољи елеменат је свакако болесно систематични Данијел Деј-Луис, који је месецима пре снимања радио као касапин, говорио тврдим њујоршким акцентом док год је трајало снимање, чак и ван камере, али и наставио да снима сцену, након што му је Ди Каприо случајно у борби сломио нос, да поменем само неке од занимљивости. И остатак екипе махом одличан.

THE HOURS - Нисам гледао, што је брука, знајући колико волим и поштујем Мерил Стрип. Са друге стране, не подносим Џулијен Мур, а и Кидменка са лажним носем, токовима свести и квази-интелектуализмом ми не улива поверење. Не знам, све ми то делује предосадно. Погледаћу некад, свакако, али нема журбе засад.

THE LORD OF THE RINGS: THE TWO TOWERS - Све што имах да кажем о трилогији, већ рекох у претходном делу, то све и овде важи, поштујем све, али није моја шоља чаја. Ипак, свакако бољи филм од "Чикага" и врло добар филм пер се, вероватно и најбољи у серијалу.

THE PIANIST - Веома личан пројекат за Романа Поланског, коме се свашта може приговорити, али му се не може оспорити да зна да режира.  Ништа није спорно, режија, глума, сценографија, емоција. Предуго то траје и пар ствари ми не пије воду, али глобално, можда и успешнији филм на задату тему од "Шиндлерове листе", јер заиста ствара осећај као да се гледалац налази у пољском гету четрдесетих. Сирова експресивна моћ Едријана Броудија и Томаса Кречмана, али пре свих, самог Поланског, доноси ванредан доживљај. Осмица.

Impostor -  По мени потцењен филм о лову на ванземаљске репликанте (не, није римејк "Блејд ранера", нити има претензију да буде тако добар, нити има било какве везе са њим, сем те далеке премисе). Добра екипа, Синис, Д'Онофрио и Медлин Стоув. Ако ништа друго, није досадан, што се не може рећи за већину новијих филмова.
The Mothman Prophecies - Солидан, упркос Ричарду Гиру.
John Q - Дензел доминира у уобичајеном too good to be true калупу. Све и некако, али крај је толико бљутав и усиљено патетичан да немам речи. Штета, било је потенцијала. Џејмс Вудс и Роберт Дувал стандардно добри, остали не много запажени.
Dragonfly - Гледао сам једном, прилично давно, па се не сећам баш најбоље. У сваком случају, мислим да је у питању Кевин Костнер који покушава да комуницира са мртвом женом. У том тренутку ми је било интересантно, не гарантујем шта би било данас. Том Шедијак се, ето, окушао и у озбиљном филму, углавном је познат по комедијама са Џимом Керијем.
Ice Age - Одлично. Уз "Шрек", вероватно најбољи анимирани филм у овом периоду.
Death to Smoochy - Људи који су гледали кажу да је у питању типична комедија Денија Де Вита, прожета оштрим, циничним хумором. Ту је и солидна екипа. Погледаће се.
Panic Room - Дејвид Финчер се одавно срозао као редитељ, али из поштовања према "Седмици", "Игри" и "Борилачком клубу" још увек имам одређено поштовање и кредит за њега (можда га више нећу имати после "Gone Girl", видећемо). Ипак, најниже је пао са овим испртком од "напетог трилера" у којој провалници играју игру мачке и миша са Џоди Фостер и ћерком јој. Испразан сценарио препун клишеа и усиљене тензије, те бедних покушаја хумора.
Murder by Numbers - Рајан Гушче и Мајкл Пит су два богата и обесна клинца који из досаде чине савршене злочине, али налетеће на себи равног кад их дохвати Сандра Булок. Нешто вам не штима у реченици? Па, не штима ни у филму. Осим што је избор Булокове за бедес детективку ветерана са сто проблема болно погрешан, филм такође болује од свих могућих клишеа везаних за остварења те врсте. Једноставно није чак ни забаван, јер кад се ухвати шаблон, Стиви Вондер може буквално да га преприча по секвенцама.
My Big Fat Greek Wedding - Једино што је ново је спрдња са грчким обичајима, јер је млада одатле. Остало све иде по обрасцу.
Spiderman - Од Спајдермена сам гледао само цртане на старом РТС-у и прочитао неколико стрипова. Не верујем да филмови могу да понуде нешто што би ме заинтригирало.
Unfaithful - Римејк француског филма који вреди видети само због пар спорадичних кадрова Дајан Лејн набијених еротиком. Мени је то било довољно, с обзиром да ми је љубав из детињства. Ако се то прескочи, комотно је могуће прескочити и филм.
Insomnia - Солидан римејк норвешког филма. Паћино је Паћино, али Вилијамс доминира. Кристофер Нолан би могао у догледно време да се врати снимању "нормалних" филмова.
Bad Company - Ни генијални Ентони Хопкинс није могао ово да извади. Џоел Шумахер дефинитивно има неких проблема са балансом између филмова као што су "Falling Down" и "A Time to Kill", насупрот рецимо Бетмена и Робина, или овог срања.
The Bourne Identity - За праву верзију, гледајте ТВ филм са Ричардом Чемберленом.
Minority Report  - Није то лоше изгледало кад сам гледао, али сувише се ствари не сећам, мораћу још једном пре коначне оцене. Чини ми се ипак да је предугачко.
Road to Perdition - Добар трилер и један од последњих филмова где је могуће у пуном сјају видети великог Пола Њумена. Додуше, са предвидивим исходом.
Signs - Изузетно идиотски филм. Ванземаљцима смета вода. Више логике има чак и оно говно у коме их убија шампон, са Дејвидом Духовнијем.
Ying xiong - Ремек-дело вуксија поджанра, најбољи из те бранше, уз "Притајеног тигра, скривеног змаја". Визуелно феноменалан, са добром причом и глумцима, најбољи филм Џета Лија, а и остали су на висини задатка. Мане су минорне да би се спомињале.
Simone - У суштини веома слаб филм, али не потпуно без поенте. Како медији управљају свиме и могу да раде шта хоће, па и да направе звезде од компјутерски симулираних жена. Ипак препоручујем да на задату тему одгледате филм "Network" који сматрам Светим писмом кад је то у питању. То је ремек-дело и нема даље.
Undisputed  - Забаван боксерски филм смештен у затвору. Убедљиви Весли Снајпс и Винг Рејмс, и сјајна рола Питера Фолка. Иза камере легендарни Волтер Хил.
Red Dragon - Други филм по снази у трилогији рађеној по Томасу Харису. Одлична екипа је ту уз Хопкинса, доминирају Фајнс и Нортон. Ипак, ни принети "Јагањцима".
The Rules of Attraction - Занимљива сатира Америке, рађена по предлошку Брета Истона Елиса. Није популарна као "American Psycho", али је веома добра. Тада још увек анонимус, а данас свима најдражи серијски вампир глуми педера и доста добро то ради.
White Oleander - Просечан филм, али Мишел је легенда, њу бих гледао и како два сата прави сендвич, а камоли да глуми робијашицу.
The 51st State - Спорадично забаван филм. Семјуел Ел у свом елементу.
The Ring - Наоми Вотс није лоша и има неколико солидних сечки, али ништа револуционарно. Оригинал из Јапана је бољи.
Analyze That - По свему инфериоран одличном првом делу, мада има две сцене у којима ме блентави Де Ниро насмејао (шифре "игла" и "менаџер").
Catch Me If You Can - Занимљиво, али предуго.
25th Hour  - Филм који би вероватно већ био заборављен да није одличног Нортона и чувеног монолога у купатилу.
Adaptation - Један од бољих Кејџових филмова. И остатак екипе веома солидан.
Cidade de Deus - Већ култно бразилско остварење. Погледајте.
Confessions of a Dangerous Mind - Режисерски првенац Џорџа Клунија. Није лош, надасве забаван филм. Сем Роквел је геније, а чак ни Џулија Робертс није много иритантна.
Dolls - Три прелепо усликане, неповезане приче о љубави. Наравно, депресивне до зла Бога, како то само азијски филмови умеју.
Equilibrium - Варијација на Орвелову "1984". Има две-три крајње паљевинске сцене, али добро то изгледа, Кристијан Бејл у топ форми, те неколико заиста емотивних тренутака.
Far from Heaven - Добра драма о расним и сексуалним тензијама, упркос томе што изузетно не волим Џулијен Мур и Дениса Квејда.
In America - Погледаћу првом приликом због реномеа и резимеа Џима Шеридана (не рачунајући оно са Фифти Сентом).
Mou Gaan Dou - Хонконшки оригинал по коме је Скорсезе снимио "The Departed". Има бољи крај од римејка по мени. Одличан, напет, изузетно реализован.
Oasis - Добра корејска (мело)драма о сусрету и зближавању двоје вечитих губитника, у свету у ком је свако од њих на свој начин осуђен на пропаст.
Phone Booth - Шумахер се овде исправио. Клаустрофобични трилер спакован у 90 минута има штошта да понуди, пре свега добру глуму Колина Фарела, а то је нешто што се не виђа често.
Boksuneun naui geot - "Саосећање за господина Освету" је фантастични трилер, први у тзв. осветничкој трилогији Чен-Вук Парка. Ванредно исприповедан, напет до максимума, не штеди никога, удара у стомак (а богами и међуножје) и оставља утисак. Прва лига.
Hable con ella - Нисам још гледао, али препоручен ми је. Убрзо ћу, надам се.
Uzak - Исто.
Tasogare Seibei - Веома добар модерни самурајски филм у маниру Куросаве и Кобајашија. Право освежење. Био сам врло пријатно изненађен.
The Magdalene Sisters - Заслужен Златни лав. Одлично.

2003.

THE RETURN OF THE KING - Већ рекох шта сам имао о том серијалу филмова. Ако стигнем, поновићу га ускоро, да проверим, али оно што већ сада могу да кажем - 11 Оскара - што би рекао горепоменути Ед Нортон у горепоменутом монологу - give me a fucking break!

LOST IN TRANSLATION - Апсолутно ми није јасно на коју фору је овај филм зарадио Оскара за сценарио. Када сам га први и једини пут гледао, био ми је неописиво досадан, а ја сам човек који воли да се радња развија споро. Бил Мареј је некакав циник који гледа у једну тачку, а Скарлет је дрвена. Ако баш хоћете филм Софије Кополе, одгледајте "Virgin Suicides", није ремек-дело, али је "Казабланка" за ово смеће.

MASTER AND COMMANDER - Поштујем Питера Вира и Расела Кроуа, али нисам гледао. И не вуче ме. Не знам зашто.

MYSTIC RIVER - Један од најбољих филмова Клинта Иствуда кад је режија у питању. Напета прича, изузетна глума свих умешаних (нарочито двојице Оскароваца), интензивне емоције и прича која вас не напушта ни после завршетка. Има пар минорних пропуста, али у питању је готово савршено реализован филм, који тера на преиспитивање и оставља горак укус у устима.

SEABISCUIT - Колико сам чуо, у питању је спортска драма са Тобијем Мегвајером. Оверићу.

21 Grams  - Сјајно испредена прича о љубави и освети. Мало је тешко испратити у првих сат времена, док похватате ко, шта, како, о чему и зашто, али све у свему, сјајан филм.
American Splendor - Нисам гледао, у питању је неки real-life цртач стрипова који је прилично чудан, игра га Пол Ђијамати. Звучи обећавајуће.
Bad Boys 2 - Ни принети првом делу, који је једини гледљив филм који је Мајкл Беј снимио. Наставак има две добре сцене, од којих је боља она када двојац плаши дечка Маркусове ћерке.
Bad Santa - Мени врло симпатична црна комедија о необичном "пријатељству" једног лопова прерушеног у Деда Мраза и једног дебелог, одбаченог клинца. Били Боб Торнтон у свом најбољем циничном издању, ишчашени хумор и једна од мени најсмешнијих сцена у новијој историји филма (боксовање са патуљком).
Big Fish - Тим Бартон на свом терену и у свом маниру, овога пута (хвала Богу) без Џонија Депа. Уз Бетмене и Едварда, вероватно његов најуспелији филм.
Bruce Almighty - Изостаје уобичајена вибрација Џима Керија, али има две-три смешњикаве сцене, понајвише она када Стив Карел чита вести. А и увек је кул кад се појави Морган Фримен, а камоли кад глуми Бога.
Cheaper by the Dozen - Стив Мартин се труди, али ово није ни принети верзији из 1950. са Мирном Лој и Клифтоном Вебом.
Keulraesik - Корејска патетика, за три копља боља од америчке.
Cold Mountain - Нисам гледао, не улива ми покојни Мингела неко поверење. Мада, можда оверим у следећих пар година. Нема журбе.
Confidence - Код нас ингениозно преведен као "Лака лова", просечан трилерчић, ништа посебно. Дастина Хофмана је увек лепо видети, а Енди Гарсија ме нервира још од "Кума 3", тако да је то то. Нека средина.
Daredevil - Жали Боже уложених пара: Сироти Мајкл Кларк Данкан је добар као Кингпин, али остало је за заборав. Бен Есфлек је у рангу Хали Бери у улози Жене-мачке. Још једном бих искористио прилику да кажем "Јеби се" Зеку Снајдеру који га је одабрао за новог Бетмена.
Dogville - Нисам гледао. Личи ми на предугачку и пренатрпану квази-уметничку папазјанију. Поштујем Фон Трира, али ето, из неког разлога, овај филм редовно прескачем. Ваљда ћу се једном и одважити да га погледам.
Elephant - Филм инспирисан Колумбајн масакром. Прилично верно приближава сво безумље тог чина, али је мало превише квази-уметнички за мој укус. Гас Ван Сант је, наравно, потпуно очекивано морао да убаци и педерске конотације.
Ondskan - Фантастичан шведски филм о момку који због кратког фитиља бива избачен из школе, а потом уписан у другу, елитну, где ће се научити раду и дисциплини, као и контроли беса. Но, као и увек, зло је увек највеће где га најмање очекујемо. Врхунска режија и глума.
Finding Nemo - Забаван филм, универзално вољен и данас.
Gigli - Морао сам и ово да убацим, ванредно глуп и бесмислен филм, не знам само ко га је финансирао и зашто је уопште снимљен. И због чега се, за Бога милога, појављују Ал Паћино и Кристофер Вокен, осим ако нису у баш озбиљној финансијској були, у шта некако сумњам. Никад нисам узимао ИМДБ оцену за озбиљно, али 2.3 ипак говори нешто.
Gothika - Има добру премису, али са сваким минутом који протекне, поенте је све мање. На крају се осећате превареним и желите назад утрошено време. Глупост.
House of Sand and Fog - Врло једноставна прича, али феноменална глума издиже филм изнад просека. Бен Кингсли и Шоре Агадишлу бриљирају, а и Џенифер Конели је тих година баш била "у зони". Емотивна драма која не држи баш увек највиши ниво, али је свакако одлична.
The Human Stain - Очекивао сам више од екипе Бентон-Хопкинс-Кидман-Харис. Гледао сам га одмах по изласку на буђавом снимку, не могавши да чекам, те сам мислио да ће друго гледање поправити утисак. Није. Има ту коректних елемената, али све је то и превише усиљено.
Identity - О њему сам већ писао у тексту о двоструким личностима. Није лош, али има мане.
Intolerable Cruelty - Клуни и Зита-Џонс потпуно без хемије, а Коенови на територији која није њихова. По мени потпуни неуспех.
Ju-on - Веома солидан јапански хорор. Класична прича о уклетој кући, прожета релевантном иконографијом, неколико правих сечки, солидна глума.
Kill Bill - Свима већ познати винтиџ Тарантино, кунг-фу омаж, прожет референцама на друге филмове и кинематографије и одличном музиком. Није као прва два његова филма, али је свакако добар. Ко се успротиви позивајући се на насиље, нека прогугла ко је Квентин.
Ruang rak noi nid mahasan - Добра тајландска драма о односу суицидалног Јапанца и жене код које је принуђен да живи. Нуди нека оригинална решења, а такође је квалитетно одглумљена.
The League of Extraordinary Gentlemen - Баш лош филм који је окончао глумачку каријеру Шона Конерија, и то је вероватно једино по чему ће се памтити.
The Life of David Gale - Кевин Спејси поново бриљира, а Кејт Винслет и Лора Лини достојно помажу у разоткривању приче борца против смртне казне осуђеног на смрт. Све је супер режирано и одглумљено, напетост постоји од почетка до краја, мало ми измиче поента на крају, али свеједно, баш добар филм.
Jeux d'enfants - Нисам марио ни две секунде за ово двоје размажених идиота којима су игрице важније од живота. Знам да је ово само филм, али кад чујем да је ово "зрела романтична драма без клишеа", стварно ми буде смешно. Двоје имбецила коректно глуме, чак су се Котијарова и Кане смували радећи на филму (свака част), али не схватам "генијалност" овог пројекта.
Matchstick Men - Интересантан филм, чак ни Ниџа Кејџ није толико иритантан као опсесивни компулсивац са Туретовим синдромом који са партнером Семом Роквелом телефонски вара људе. Сусрет са једном девојчицом му мења живот, но нажалост, све иде ка изузетно предвидивом "hustlin' the hustler" завршетку. Није лоше, могло је много, много боље.
Salinui chueok - Изузетан корејски кримић о напорима да се реши серија убистава. На сву срећу, филм не робује холивудским шаблонима и то му доноси велики квалитет.
The Missing - Добар вестерн и један од мање популистичких наслова Рона Хауарда, о човеку који живи по индијанским принципима и мора да се удружи са отуђеном ћерком коју је давно напустио да би јој помогао да пронађе сопствене две ћерке, које је неко отео. Напетост расте, а резултат је неизвестан до краја. Томи Ли Џонс и Кејт Бланшет веома добри, задовољан сам.
Monster - Некако ми је било отужно да гледам расточену Шарлиз, па сам ово прескакао. Чини ми се да квалитет, ако га има, лежи у њеној изведби, док ми је сама супстанца и суштина веома варљива и мислим да је заправо нема много.
Oldeuboi - Средишњи део поменуте "осветничке трилогије" који доноси заиста експлозивни микс - нешто акције, мрвицу филозофије, тону првокласног саспенса, сцену-две од којих ћете се стрести, изванредну глуму и музику, као и прави правцати емотивни вртлог. Без обзира на ситне мане, у питању је заиста врхунски филм и не могу довољно да га препоручим.
Once Upon a Time in Mexico - Нисам гледао, а и не занима ме превише, чини ми се да је од Бандераса и Селме виђено отприлике све што треба у "Деспераду", не верујем да могу ишта ново овде да понуде. Мало интригирају Мики Рурк и Џони Деп, али не довољно.
Open Range - Солидан, мада помало шаблонски вестерн Кевина Костнера. Ипак, свидео ми се, фино је снимљен и одглумљен, а Анет Бенинг и Роберта Дувала је увек лепо видети.
Order - Просечан религијски трилер са Хитом Леџером. Ништа више од тога.
The Recruit - Ал Паћино помало извлачи овај скромни трилер, али како време пролази, интересовање за главног јунака (Колин Фарел) прогресивно пада.
The Room - Морате да га гледате да бисте веровали. У питању је толики треш да је морао и овде да се нађе. Прича о бизарном љубавном троуглу је толико прожета грешкама и манама свих врста да је то за причу. Са правом је неко ово остварење назвао "Грађанин Кејн лоших филмова". Заиста, један од најгорих свих времена.
Runaway Jury - Нисам гледао 7-8 година, али ми се чини да звездана постава овде није донела квалитет. Сећам се да ми је било предосадно и предуго.
School of Rock - Ведар филмић Рика Линклејтера је прилика да се пар пута насмејете и уживате у хитовима класик хард рока. Ако ваша очекивања то не превазилазе, свидеће вам се. Џек Блек је у свом фазону, ради оно што најбоље зна.
Secondhand Lions - Два матора супертешкаша, Мајкл Кејн и Роберт Дувал, удружили су се са тада потенцијалним младим тешкашем, Хејли Џоел Осментом, да направе заједнички филм, то су желели још откако су га видели у "Шестом чулу". Испало је добро, занимљива драма и авантурица која може да забави и опусти гледаоца. Наравно, легенде доминирају, то је увек лепота видети. Добра препорука за одморити мозак.
Something's Gotta Give - Просек. Џек је сјајан, Кијану отужан, а Дајан Китон негде између.
Stuck on You - Срање небеско. Морао сам да га укључим да бих рекао да га никако не гледате. Лош је у сваком смислу. Фарелијеви су дебело подбацили.
Janghwa, Hongryeon - О овом добром корејском хорору сам већ писао у тексту о двоструким личностима. Нема већих замерки. Није ремек-дело, али је фин филм.
Terminator 3: Rise of the Machines - Потпуно непотребан наставак наставка. Двојка је ефектно све завршила, није било потребе ишта настављати, али некоме је зинуло дупе за паре, па је рекао Арнију да се набифла и искеширао му за то 30 милиона. Скупа глупост.
The Texas Chainsaw Massacre - Ни близу надахнутог оригинала Тоба Хупера из 1974, али заправо није толико негледљив филм. Неки просек који може да прође.
Underworld - Било је потенцијала у причи, али реализација је изузетно траљава. Осим лепоте Кејт Бекинсејл и злокобног присуства Хуга Вивинга, филм има мало шта да понуди. Да, ту су такође и велике недоследности у вампирско-вукодлачкој иконографији. Уопште нисам задовољан финалним производом, а камоли чињеницом да постоји и неколико наставака.
Vozvraschenie - Сјајан руски филм о одрастању на тежи начин. Млади глумци пружају прави емотивни ролеркостер и поручују да се на њих мора озбиљно рачунати. Прича је смештена у хладне крајеве, али заслужује топлу препоруку. Један сусрет ће заувек променити животе двојице дечака и приморати их да се суоче са неким непријатним чињеницама. Одлично.
Zatoichi - Модерна филмска верзија популарне приче о слепом самурају доноси све што је потребно једној доброј самурајској драми. Славни Такеши Китано режира и игра главну улогу.


2004.


MILLION DOLLAR BABY - Симпатична премиса, Клинт на свом терену што се тиче тумачења маторог циника кога прогоне духови прошлости (то му је трејдмарк у каснијим улогама), Морган уобичајено сигуран. Хилари је таман довољно мушкобањаста и довољно набифлана да одигра боксерку. Фино све то тече, али је предвидиво и пред крај тоне у непотребну патетику. Коректно је, али ништа специјално неочекивано кад је тај концепт у питању.

THE AVIATOR - Занимљива биографска драма у Скорсезеовој режији и свакако једна од најбољих улога Леонарда Ди Каприја. Нажалост, још нисам гледао Реја да бих правио упоредну анализу, али смрди ми на крађу, пошто је Лео заиста до танчина скинуо понашање опсесивног компулсивца. Увек је лепо гледати Кејт Бекинсејл, а и Бленшетова је пристојно скинула Кејт Хепберн, нарочито ако се има у виду да је Аустралијанка. Добар је.

FINDING NEVERLAND - Малчице је спор и углавном предвидив, али овај филм је заиста освежење у смислу улоге Џонија Депа, који се не кревељи, не дрогира и није некакав фрик. Наравно, ту је и стандардна критика друштва која обично провејава кроз овакве филмове, ништа нападно, али ипак видљиво. Кејт је исто веома добра.

RAY - Нисам гледао, али планирам да то врло ускоро исправим, јер желим да видим да поменути Ди Каприо није покраден због старог клишеа "инвалид добија Оскара". Очекујем да је стварно задро у психу Реја Чарлса и очекујем добар саундтрек, те две ствари су под обавезно да бих озбиљно схватио овај филм.

SIDEWAYS - Срам ме било, ни ово нисам гледао. Знам да је режирао Александар Пејн, чији други филмови су ми били углавном ОК, да је у питању роуд муви, те да глуми Пол Ђијамати. Погледаћу, свакако, што је пре могуће.

The Butterfly Effect - Веома добар и занимљив СФ трилер који сам замало пропустио због Ештона Кучера. Он јесте идиот и скоро сви филмови које ради су очајни, али знате оно о ћоравој коки? Е, овај филм је његово нађено зрно. Био сам фасциниран као студент, и то се досад није много променило. Напето је од почетка до краја. Заиста одлично.
50 First Dates - Метиљави Адам Сендлер и Дру Беримор добро функционишу на екрану још од "Свадбеног певача", чак сам скоро гледао и њихов трећи заједнички филм (додуше,заборавио сам како се зове). Ово је други, и није ништа посебно. Није смеће, али нема у њему ништа оригинално, другачије и лепше него иначе. Непотребно је развучен и (нужно) репетитиван, али ако сте у том фазону, погледајте поново "Дан мрмота", бољи је.
EuroTrip - Одлично стартује и негде до пола имате чему да се надате, а онда почиње вртоглаво да срља у пропаст, напрасно поставши болно недуховит. Одлична мини-секвенца Мета Дејмона. Појављује се и Пеђа Бјелац као побожни Римљанин. Скоти дазнт ноу.
The Passion of the Christ - Гледао сам га у биоскопу где су ми највећи утисак биле оне најмучније сцене и само се њих и сећам, те ћу морати поново да га оверим ради потпунијег утиска. Имам огромно поштовање према Мел Гибсону као режисеру (волим га и као глумца, али оно што је урадио режирајући "Храбро срце" и "Апокалипто" је заиста запањујуће. Такође, свака част за кохонес око коришћења арамејског у дијалозима. Дакле, очекујем много.
Secret Window - Већ сам писао у једном од претходних текстова о овом филму. Предвидивост га убија. Глума је махом у реду, али стоји онај осећај да је било много више потенцијала.
Dawn of the Dead - Доста је добар. Наравно, Ромеров оригинал из седамдесетих је бољи.
Eternal Sunshine of the Spotless Mind - Веома добра романтична драма Мишела Гондрија која је тада вратила наду да оригиналност у Холивуду није потпуно изумрла, нажалост само за кратко. Идеја о брисању сећања на прошлу љубав је сјајна и нигде није тако до краја изексплоатисана као овде. Добар избор протагониста, иако Џим Кери делује помало премрзовољно за своје добро, али такав му је карактер. Са друге стране, Кејт је у свом елементу као отворена и помало разуздана Клементина, сјајна је. Илајџа Вуд и Кирстен Данст су индивидуе које ми генерално иду на репродуктивац, али чак ни они нису лоши овде. Свиђа ми се и наслов, узет из песме Александра Поупа, на шта постоји референца у филму.
Taking Lives - Анђа се намерила на серијског убицу, али та потрага има пуно препрека. Бла, бла, бла, два сумњива типа, с једним је већ кренула да општи, морална дилема, бла, бла, бла. Провалићете све у првих сат времена, нема грешке, све сте то већ видели.
The Ladykillers - Коенови су урадили овај римејк класика из 1955. и нису се прославили. Том Хенкс и екипа упадају да опљачкају бабу, али испод бабе сто ђавола вире. Ма колико ја готивио Тома, Сер Алек Гинис то ради боље у британском оригиналу.
The Whole Ten Yards - Наставак "Убице меког срца". Ни први није нешто, а камоли овај.
The Girl Next Door - Заправо доста добар филм, а у поређењу са очекивањима, фантастичан. Мора да је нешто било у ваздуху те године кад су у питању романтичне драме/комедије, јер сам заиста успео да поверујем у приказане емоције. Наравно, Елиша ми је отад постала предмет обожавања, штета што углавном снима срања. Заиста штета.
Shaun of the Dead - Сјајна британска пародија на "Dawn". Права хорор-комедија.
Man on Fire - Солидан, чак доста добар римејк. Дензел у свом елементу, поново тумачи профил у коме се осећа најсигурније, и који ме изузетно нервира, али морам да кажем, то овде уопште не делује лоше, чак је на моменте одлично.
Laws of Attraction - Некад сам стварно мрзео Џулијен Мур, сад је то почело мало да бледи, није она баш без талента, и може да заблиста понекад. Нажалост, то овде није случај, а чак и да хоћу да опростим недостатак хемије између ње и Пирса Броснана, као и све клишее из књиге, не могу да опростим то што филм неодољиво личи на "Адамово ребро", а није римејк.
Mean Girls - Филм очито намењен да буде star vehicle за Линдзи Лоуен, међутим њу су занимале друге ствари. Класичан средњошколски филм из женске визуре, ни мање ни више.
Kill Bill vol.2 - Замишљен изједна, али је изашао одвојен од првог дела, од кога је реално слабији за нијансу, мада има добрих сцена и музике, наравно.
Troy - Жешћа глупост и идиотизам. Свестан сам да су за благајну били битнији набифлани Бред Пит и пичкасти Орландо Блум, али филм је толико пун рупа да немам речи. Од огромних непрецизности у односу на књигу, преко углавном лоше глуме, до траљаве реализације одређених сцена. Да човек не поверује да је Волфганг Петерсен у срећна времена режирао "Подморницу", ремек-дело своје врсте. Филм донекле спасавају Брајан Кокс и Питер О'Тул.
Shrek 2 - Није лоше, засмејава појава Мачка у чизмама и још неких ликова, али први део је ипак закон и далеко је изнад наставка.
The Stepford Wives - Ова верзија је ту и тамо, баш ништа посебно, иако је Никол Кидмен била коректна. Али, у сваком тренутку бих пре изабрао оригиналну верзију и Кетрин Рос. Занимљива премиса и просечна егзекуција, да сумирам у једној реченици.
The Terminal - Спилберг је изашао из своје уобичајене жанровске зоне комфора, што је за похвалу, и као што рекох, волим Тома Хенкса, али осим њега, овде заиста има мало шта за похвалити. Изузетно смешна (не на добар начин) премиса, неуспели покушаји духовитости, превише развучени сегменти. Неке идеје су добре и има пар лепих сцена, али то је све.
Fahrenheit 9/11 - Вероватно најуспелији Муров документарац, мада су и остали ОК. Још једно разоткривање јавне тајне зване "inside job" везане за 11. септембар.
The Notebook - Осим чињенице да је Рајан Гушче у филму, не видим посебан разлог за оволико балављење око овог наслова (сад ће оне да питају, је л' то мало). Права, одурна, комерцијална "романтична драма" прављена на тај начин да дирне одређену циљну групу и на тај начин напуни касу. Овај филм је пројектован за велике успехе, исто као што је рецимо "Титаник" на силу постао филм године и напаковао 11 Оскара. Сви елементи су ту, и ја претерујем са употребом речи клише у овом тексту, али заиста, овај филм је покретни клише од почетка до краја. Све виђено хиљаду пута, све се зна од првог минута, ни трунка неизвесности не постоји, тако да је за мене овај филм као шминкање мртве бабе - џабе вештачко улепшавање када је у својој суштини лош. Још она патетика на крају, ослеп'о сам, што рекоше у "Џет сету". Има Гушче и других, бољих филмова, овај заобиђите.
Spider-Man 2 - Прво да погледам први.
King Arthur - Гледао сам га одмах по изласку, те се слабо сећам, знам да играју Клајв Овен и Кира Анорексија, те да ми је главни утисак био - па, добро, очекивао сам горе. Поновићу.
Shi mian mai fu  - Још једно визуелно ремек-дело Јимуа Жанга. Најбољи модерни вуксија филм уз његовог "Хероја" и "Притајеног тигра" Анга Лија. Јапанац Такеши Канеширо је одличан, а Зији Жанг ће бити велика глумица и на ширем подручју од Кине, сигурно.
I, Robot - И ово ћу морати да поновим, знам да ми је било доста млако кад сам гледао. Од Пројаса ми се више допао "Dark City", мада ни ту нисам баш задовољан крајем.
Garden State - Још један наслов који је пружио више од очекиваног. Повратак у родни град на суочење са неколико непријатних демона прошлости. Врло смео подухват Зека Брафа, који је иначе познат искључиво као откачени Џеј Ди из "Скрабса". Још једна добра улога Натали Портман. Још један од људи које увек волим да видим је Ијан Холм (Еш из "Осмог путника").
The Manchurian Candidate - Све је то врло коректно, Мерил је на уобичајено високом нивоу, Дензел солидан, Шрајбер врло добар, режија инспиративна. Али, зашто је морао да се прави римејк нечега што је већ скоро савршено? Филм Џона Франкенхајмера из 1962. године нуди све то и још више - изузетног Френка Синатру и магичну Анђелу Лензбери која је превазишла Мерил Стрип, што, сложићете се, није лако. Једино ми је Лоренс Харви малчице дрвенаст, али такође солидан. Врхунски трилер, што би и нова верзија била, да није римејк.
The Village - Један од бољих Шјамаланових филмова, који има својих мана и прилично је предвидив, али ту су и многи задовољавајући елементи, пре свега добра глума.
Collateral - Да се понови. Кад сам гледао пре десетак година, са лошим снимком, реакција је била "нит' смрди, нит' мирише". Видећемо.
Layer Cake - Солидан трилерчић у коме први пут видех садашњег Бонда. Помислих тада да ће можда нешто бити од Сијене Милер, али после ме разуверила.
Cellular - Овај филм помињем само да бих рекао колико је то небески шит. Заобиђите га у широком луку и немојте, молим вас, губити време. Један од већих ужаса.
The Forgotten - Добра идеја, добар почетак, траљава друга половина и завршница. Ипак, треба га једном погледати. Џулијен Мур користи прилику да плаче, то је увек волела.
I Heart Huckabees - Врло добра екипа, али недефинисан и веома конфузан филм. Штета.
Saw - Добар концепт, добра замисао и добра реализација. Овај минималистички хорор је одрађен на прави начин и показује да није потребан велики буџет за добру ствар. После су претерали и покварили све безбројним наставцима и полудупастим рип-офовима.
Team America: World Police - Од креатора "Саут Парка" стиже скоро савршена политичка сатира, прожета истим ишчашеним хумором, плус је ту неколико добрих песама. Коме не смета таква врста хумора, ово остварење је за сваку препоруку.
Alfie - Није Џуд Ло без харизме, може он много, али један је Морис Миклвајт.
The Incredibles - Један од бољих анимираних филмова у овом веку. Одлично.
After the Sunset - Симпатичан филм и солидна забава. Најупечатљивији ми је био Вуди Харелсон, који јури двоје главних јунака. Разбибрига, ништа више.
National Treasure - На прво гледање, било је забавно, насмејао сам се два-три пута и испратио авантурицу, али филм је толико пун рупа и нелогичности да је немогуће схватити га озбиљно на било који начин, иако покушавају тако да га продају. Плус, Ниџино стандардно кревељење.
Alexander - Џаба напумпана глумачка екипа, филм све време пуца у празно. Не постоји ниједан искупљујући елемент. Ужас од приче и ужас од глуме.
Closer - Кажу да је добар. Ухватих га на пола пре једно 6 година и ништа нисам скапирао ко ту шта с ким и како. У сваком случају, четворо људи и њихове компликоване везе. Погледаћу.
A Series of Unfortunate Events - Комична мрачна фантазија о злосрећној деци коју малтретира рођак Џим Кери, који хоће да се дочепа богатства које ће они са пунолетством наследити. Спорадично занимљив и солидно одглумљен филм, али заиста ништа специјално.
Spanglish - Још један од шачице нешто бољих филмова са Адамом Сендлером. Добра режија Џима Брукса и невоље кућне помоћнице која не зна енглески и њене ћерке. Сјајна улога Пас Веге и солидан филм уопштено говорећи. Није "Време нежности", нити "Емитовање вести", али је сасвим ОК.
Hotel Rwanda - Никако да га погледам, а имам утисак да би требало.
Meet the Fockers - Дастин Хофман ми је био занимљив, остало је за заборав.
Being Julia - Добар спој драме и комедије са веома шармантном Анет Бенинг у главној улози. Она блиста као глумица која мора да усклади лични и пословни живот након сазнања да је муж вара. Чини то на занимљив начин и успешно носи филм на својим плећима.
Dead Man's Shoes - Бивши војник се враћа у родно место да се напије крви ситним криминалцима и барабама које су мучиле његовог заосталог брата. Непретенциозан мали филм, спакован у 90 напетих минута, је прилично добар, узевши све у обзир.
The Life and Death of Peter Sellers - Нисам гледао, али мораћу, због Џефрија Раша.
Stage Beauty - Романтична драма о мушкарцу специјализованом за улоге жена, коме каријера почиње вртоглаво да пада када се женама одобри појављивање на сцени, те његовом односу са верном гардероберком која и сама има аспирације везане за глуму. Занимљиво је све то, али ништа заиста озбиљно.
La Mala Educacion - Један од Алмодовара који ми је промакао, проверићу.
Mar Adentro - Сјајан филм Алехандра Амењабара, кога сам већ доста хвалио, који је поприлично комерцијалан, и јесте побрао готово све могуће награде за које се такмичио, али морам рећи заслужено. Хавијер Бардем блиста у улози Рамона Сампедра, који се безмало 30 година бори за право на еутаназију, након што остане квадриплегичар после несреће. Бриљантан материјал је омогућио Бардему да демонстрира веома јаке емоције и убеди нас у веродостојност свога лика. Он је ту прилику искористио.
Bin-jip - Буквално преведено са корејског, "Празна кућа" Ким Ки-Дука је одличан филм који више говори сликама него дијалогом, о чудној вези једног усамљеника са удатом женом у чији је стан провалио. Има веома мало дијалога, али ко зна где да гледа, видеће много.
The Machinist - Психолошки трилер познат по невероватној телесној трансформацији Кристијана Бејла који је снимао са 55 кила и заиста, као и његов лик, није спавао, да би добио потребан изнурен изглед. Добар психо-трилер, који, истини за вољу прати устаљене шаблоне, али реализација је доста добра. Препун референци на Достојевског, филм прати Бејла који пати од несанице и прогресивно губи контролу над собом кад схвати да из неког разлога хоће да га се отарасе. Одлична улога за њега.

2005.


CRASH - Многи кажу да је ово један од најгорих "најбољих филмова" у историји. Ја не бих ишао тако далеко, иако мислим да не заслужује посебне славопојке, далеко од тога да га треба пљувати преко мере. Свакако је просечан или нешто мало више, дакле ништа посебно, али није смеће. За коначни суд, морао бих поново да га гледам. Сећам се да је Мет Дилон у филму одвратан, а Сандра Булок, као и увек, комична у покушају да одглуми драму.

BROKEBACK MOUNTAIN - Неколико људи којима верујем ми кажу да је добар. Ипак, два и по сата љубавне приче о геј каубојима са свим артси-фартси заврзламама које Анг Ли нуди ми ипак делује мало превише. "Милк" заиста нисам могао да гледам, надам се да је ово барем мало суптилније. Видећемо, можда се и решим убрзо.

CAPOTE - Не сећам се много тога, осим одличне глуме Филипа Сејмура Хофмана. Знам да ми се допало. Мислим да глуми и Кетрин Кинер. Очигледно је те године нешто било у ваздуху кад су у питању филмови о педерима. Мораћу још једном да погледам ради објективније оцене. Бенет Милер је сад радио овог Фокскечера, па да видимо развојни пут.

GOOD NIGHT AND GOOD LUCK - Други редитељски пројекат Џорџа Клунија. Политичка драма-трилер у црно-белој техници која се бави ловом на црвене вештице. Није лош. Ако се добро сећам, Дејвид Стретхерн има занимљиву улогу. Свакако није ремек-дело, али шта јесте?

MUNICH - Спилберг и његови политички ангажовани филмови с којима је Богу досадио. Озбиљна прича као позадина, неколико јаких глумачких имена, али нисам био увучен, далеко од тога. Све делује као бескрвни памфлет, осим пар инспиративних тренутака. Ништа посебно.

Bad News Bears - Пропалица и алкос преузима дечји бејзбол тим пун губитника и покушава да им врати веру у сопствене могућности, а пре свега да себи докаже да није потпун промашај. Били Боб Торнтон је просто рођен за тумачење оваквих ликова. Верзија са Волтером Матауом јесте боља, али и овај филм има шта да понуди, у оквиру својих могућности. Допало ми се неколико политички некоректних шала, још смешнијих и другачијих јер су деца актери.
Batman Begins - Добар почетак нове франшизе. Нолан је морао да вади кестење из ватре после Шумахеровог фијаска и то је урадио врло солидно, узевши све у обзир. Кристијан Бејл и остале познате фаце сасвим пристојно одрађују посао, уз неколико свежих решења.
Brick - Малтене нео-ноар који се дешава у средњошколским круговима. Џозеф Гордон Левит тражи несталу бившу девојку за коју се (наравно) испоставља да није баш била невинашце како је мислио, па су ту дроге и остала модерна зла. Лепо то иде, али нисам најзадовољнији целокупном реализацијом, а и измиче ми поента. Симпатично, али ништа много више од тога.
Broken Flowers - Бил Мареј покушава да лоцира сина, након што сазна да га има, с тим што не зна тачно којој бившој девојци га је направио. Креће одисеја по домовима бивших, самоанализа, трабуњање и остатак стандардног пакета. Досадно је и не води ама баш ничему.
Casanova - Препорука за све обожаваоце Хита Леџера који су се од 2008. сетили да постоји. Не зато што је у питању неки предобар филм, него зато што се појављује у већем делу. Просек. Више ми се допао Доналд Сатерленд, али претпостављам да је то ствар личне преференције ка одређеном глумцу. Опет, не кажем да је Хит лош, само није толико добар као што сад кажу.
Charlie and the Chocolate Factory - Извештачен и инфериоран римејк у односу на верзију из 1971. са сјајним Џином Вајлдером. Боља технологија не чини бољи филм.
Cinderella Man - Слабо га се сећам, био је ОК, кад гледах, али вероватно ништа посебно чим ми ниједна сцена није остала упечатљива. Проверићу поново.
Constantine - Морао сам ово да ставим на листу, пошто се ретко виђа оваква дискрепанца између филма и стрипа по коме је настао. Стрип је оштра и љута критика викторијанског друштва огрезлог у корупцији и неморалу. Филм је, једном речју, велико говно, које са тим апсолутно нема никакве везе, већ се своди на неку испразну "борбу" са демонима.
Corpse Bride - Нисам гледао, мирише на стандардни троугао Бартон/Деп/Картер.
The Exorcism of Emily Rose - Мораћу да поновим. Сећам се да је било боље него што сам тада очекивао, али с обзиром да нисам очекивао баш ништа, то не мора ништа да значи.
Hide and Seek - Разочаравајући трилер са Робертом Де Ниром даје предвидиве резултате, а ни build-up му није нешто ефектан. Има ту пар занимљивости, али све у свему веома слабо.
A History of Violence - Солидан филм Дејвида Кроненберга о мирном човеку који држи ресторан, за кога се испоставља да није баш онакав каквим се представља. Не спада у ранг бизарних ремек-дела из осамдесетих, али бејах задовољан кад сам га гледао у биоскопу. Виго Мортенсен је одличан, као и Вилијем Харт који у пар сцена колико га има демонстрира класу.
The Ice Harvest - Екипа обећава, али ме увек нешто спречавало да гледам. Можда чињеница да Кјузак, кога иначе волим, није снимио добар филм од пре Христа. Видећемо.
In Her Shoes - Ово сам гледао због обожаване Ширли Меклејн, али лоши елементи су овде нажалост превладали. Смех Камерон Дијаз треба прогласити кривичним делом. Од почетка до краја је све било uninvolving.
The Interpreter - Просечан трилер и баш ништа више од тога. Историјски значајан као последњи филм који је снимио Сидни Полак, али осим тога, ништа.
The Jacket - Мораћу да поновим, први пут ми је све било конфузно, мада се нешто нисам ни трудио да разумем, јер сем несрећног Броудија, није било ниједног лика који ми је нешто значио. Видећемо, али не надам се превише. Свакако сам више очекивао, с обзиром да је у питању адаптација дела Џека Лондона. Но, књига је књига, а филм је филм.
Jarhead - После "Америчке лепоте" и "Пута без повратка", чекао сам на ово са нестрпљењем. Међутим, нисам добио баш ништа посебно. Да ли је до лоше књиге, не знам, али много ствари ми је ту фалило, чак ни глума ми није била убедљива, а имао сам огромна очекивања од Гиленхала, на основу "Дони Дарка". "Expectation is the root of all heartache", нажалост.
King Kong - Глупост. Верзија са Феј Реј је стара 80 и кусур година, али је и даље мајка за ово недоношче од филма. Џексоне, егоманијаче и среброљупче, паре нису живот и дигитална технологија није филм. Онај лик који је режирао Bad Taste и Heavenly Creatures би те се данас постидео. Али верујем да те баш брига за то.
Kingdom of Heaven - Дуго нисам могао да гледам ово, јер нисам могао да се навикнем на Блума у кожи витеза. На крају није испало лоше, али ми се чини да је Ридли Скот овде покушао да се још једном омрси на славу "Гладијатора".
Kiss Kiss Bang Bang - Солидан филмић, крими-комедија која је спојила Даунија и Килмера. Један од бољих филмова овог другог отакд је почео да се растаче. Да упозорим, требаће вам добар превод, наркоман се просипа, прича 300 на сат. Добра забава.
The Legend of Zorro - За разлику од првог дела који је био местимично занимљив и имао Ентонија Хопкинса да га покрпи, овај нема баш ништа.
The Longest Yard - Један од два римејка филма из седамдесетих са Бертом Рејнолдсом. Није то лоше, нарочито за филм са Адамом Сендлером, али најбоље смо већ видели.
Lord of War - Није лоше, нарочито за филм са Николас Кејџом у 21. веку. Има мана, али није празан и досадан, може се у њему накратко уживати.
Match Point - Генерално имам јаку аверзију према филмовима Вудија Алена, али овај филм је, на моје велико изненађење, доста добар. Нарочито у последњем делу, када све иде у правцу који нико није очекивао. Добра ствар. Рис Мејерс је deliciously wicked.
Mr. and Mrs. Smith - Нахајповано испразно говно које је спојило најогавнији холивудски пар. Нема дубине, нема супстанце, нема емоције, само решетање мецима и извештачени бедес ликови. Има исту премису као "Част Прицијевих", а не треба говорити колико је слабији.
Proof - Ту и тамо премиса, али иритира Гвинетина "blank" фаца шта год да уради. Просек.
Sin City - Добра ствар, добра екипа, визуелно ингениозан пројекат и одлична улога Микија Рурка. Класичан Родригезов филм, у коме је једну сцену режирао и пајтос Квентин Тарантино (и то ону са главом Бенисија дел Тора). Треба да погледам и наставак, јавља ми се да је доста слабији, али даћу му прилику.
Syriana - Политички трилер, који никако да одгледам. Требало би да буде ОК. Клуни је добио Оскара, па рачунам да не може да буде баш потпуно срање.
Two for the Money - Спортска драма са Паћином и Меконахијем. Није лоша.
An Unfinished Life - Иако је филм крајње предвидив и прати већ деценијама утабану стазу, увек је добро видети Редфорда и Фримена на задатку, а и Џеј Ло није одурна као обично.
Walk the Line - Одличан филм који прати причу о Џонију Кешу и Џун Картер. Изузетне глумачке креације Финикса и Витерспунове, уз подршку Роберта Патрика. Један од најбољих мејнстрим филмова године и требало је да буде макар номинован.
The Weather Man - Солидан и интересантан филм, нарочито за филм са Николасом Кејџом у 21. веку. Овде стварно није лош, у улози метеоролога усред кризе средњих година који покушава да поврати стари живот, буде добар отац и заради поштовање свог оца. Сув и помало мрачан хумор доприноси квалитету, а и Гору Вербинском је користио излазак из пиратског окружења кад је режија у питању.
The Proposition - Туробни вестерн са занимљивом премисом и праћен одличном музиком, али не испуњава очекивања у другом делу. Гај Пирс је ванредно злокобан као негативац.
Revolver - Види се да је у питању Ричијев филм, мада нема толико фазона и забаве као "Двоцевке" и "Снеч". Можда га треба одгледати два пута ради неких разјашњења.
Dalkomhan insaeng - Моћна корејска гангстерска трилер-драма у којој утеривач дугова за мафију бива присиљен да преиспита начине на које је дотад пословао, чак иако то значи да ће довести себе у опасност. Филм не штеди никога, пун је насиља и емоција, како само корејски филмови могу да буду, али на крају се исплати.
Chinjeolhan geumjassi - Последњи део Паркове осветничке трилогије, можда најблажи у емотивном импакту, али далеко од тога да је слаб. Треба га гледати у пакету са прва два.
















































































четвртак, 2. октобар 2014.

Топ 10 - Били Вајлдер

Што каже Зока Брунцлик, "када би ме питали" имам ли нешто заједничко са великим Ингмаром Бергманом, одговор би био потврдан. Имамо заједничког омиљеног холивудског редитеља, Билија Вајлдера. Већ сам у много ранијих текстова довољно наклапао о томе колико је прављење било каквих листа било чега најбољег и најгорег незахвалан посао, па нећу више о томе. Имам заиста доста фаворита међу класичним режисерима, али ако бих морао да кажем ко је број један, то би сигурно био он - цинични и дуговечни аустријски Јеврејин, чији је холивудски биланс 25 дугометражних филмова за готово четрдесет година рада, плус један документарац о Другом светском рату и један филм снимљен у Француској пре Холивуда. 

Један од разлога што увек уживам у његовим филмовима, чак и кад не спадају у cream of the crop, је сјајан сценарио који пословично имају, а оно што се мора посебно нагласити је да је он увек учествовао у писању, што код режисера посебно ценим. После доласка у Холивуд, постао је партнер са Чарлсом Брекетом, и пре него што је почео да режира своје филмове, написали су неке одличне сценарије (између осталих, за филмове "Ninotchka", "Arise, My Love", "Ball of Fire", "Hold Back the Dawn"), а касније наставили да сарађују и на Вајлдеровим пројектима. У другом делу каријере, удружио се са Ај Еј Ел Дајмондом и такође постигао сјајне резултате. Текстови Вајлдерових филмова обилују интелигентним хумором, било да је у питању урнебесна комедија, романтична драмедија, љута сатира, или ратни филм. Одликује га такође изузетна жанровска разноврсност, истакао се у комедији, тешкој драми, ратном филму, као и у два врхунска ноар-трилера. Пре него што почнем о конкретним филмовима, ево неколико занимљивости и цитата по којима је познат овај великан:

- Омиљени глумац му је био Џек Лемон кога је режирао у седам филмова. Глумци које је још режирао више од једанпут су између осталих Реј Миланд, Фред Мекмареј, Вилијем Холден, Реј Волстон и Мерилин Монро.
- Колекционар модерне уметности.
- После повлачења раних осамдесетих, размишљао је да режира само још један филм, и то "Шиндлерову листу", која би била његов најличнији филм, јер је изгубио велики део најуже породице у Другом светском рату. Ипак, сматрао је да је престар и на крају убедио Спилберга да се он прихвати посла (мада је у једном тренутку тражио да он преузме, што је Спилберг одбио). Писац књиге "Разговори са Вајлдером", режисер Камерон Кроу, преклињао га је, заједно са Томом Крузом, да се појави у "Џерију Мегвајеру". Овај је то лагано одбио.
- Једном приликом рекао Билију Боб Торнтону да је преружан за глумца, и да би требало да напише сценарио за себе, у коме ће искористити те своје лоше црте лица. Били Боб је затим освојио Оскара за сценарио (у питању је филм Sling Blade).
- Пошто му је породица стално путовала, скоро никад није налазио пријатеље међу вршњацима, и био је под константним притиском и као странац и као Јеврејин. Сматра се да је још у раној младости стекао тај саркастични поглед на свет и живот који ће његови ликови обилато експлоатисати у филмовима.
- Четрнаест различитих глумаца је номиновано за Оскара за улоге у његовим филмовима. Троје је победило - Реј Миланд, Вилијем Холден и Волтер Матау.
- Један од само седам режисера у историји који је за исти филм освојио Оскара за најбољи филм, режију и сценарио.
- Билијев омиљени филм је био "Bronenosets Potemkin" (1925).
Наравно, листа је потпуно субјективна и подложна промени. Најтеже ми је било да се одлучим између другог и трећег места.

10. THE FORTUNE COOKIE (1966)


Хари Хинкл, камерман Си-Би-Еса, повређен је на фудбалској утакмици кад је на њега случајно налетео један од габаритнијих бекова. Иако је само угруван, док је у болници, у посету му долази његов зет, класично манипулаторско адвокатско ђубре и лажовчина, који, и поред протеста, успева да га убеди да за милионче очепи телевизију, Кливленд Браунсе и ко зна кога још не. Шмокљан Хари пристаје на игру пошто се бивша жена распитује за њега, јер види повреду као шансу да је врати, али истовремено размишља да одустане од свега, јер види да грижа савести фудбалеру уништава живот.
 Овај филм је значајан за историју Холивуда јер представља прво упаривање двојице глумаца који ће у будућности чинити један од дуговечнијих холивудских комичарских тандема (заједно снимили 10 филмова). Лемон је препоручио Матауа за улогу пошто га је видео у позоришту (у конкуренцији били Френк Синатра и Џеки Глисон), и није погрешио. Њих двојица су савршени за овакве профиле - један самосажаљив, неуротичан и слаб, а као такав савршена мета за манипулацију од стране овог другог, који је превејан, љигав, брзо мисли и много лаже (нешто слично ће овај двојац демонстрирати и коју годину касније у сјајној комедији "The Odd Couple"). Сценарио је наравно највећа снага овог филма, јер не постоји режисер, нити писац у Холивуду, који је знао тако да измеша комедију са патосом као Били Вајлдер (овде у пару са И.А.Л. Дајмондом, као и доста пута пре тога). Доста комедије је овде базирано на америчком правном систему, који је поприлично карактеристичан (та пракса "тужи некога са дубоким џеповима и обогати се" доноси доста адвоката, а велика је вероватноћа да је доста њих преварантски настројено као Матауов лик Вили Гингрич), а и сам Вајлдер је већ имао искуства у писању о преварама везаним за осигурање, као што ће се у наставку видети. Оба глумца су на висини задатка, но ипак, овде је Матау упечатљивији, јер има далеко више смешних реченица, а начин на који их изговара и његов комичарски тајминг су просто беспрекорни, те није ни чудо што је покупио Оскара за мушку споредну улогу. Ниво његовог професионализма се огледа у чињеници да је негде на пола снимања доживео срчани удар, у процесу опоравка изгубио 15 килограма (што у каснијим деловима филма прикрива носећи капут) и вратио се после неколико недеља, подједнако оран за рад и подједнако смешан. У целој овој поставци, драма и моралне дилеме су ефектно постављени на корак од фарсе и комедије гега, и због тога филм тако успешно функционише, без обзира што су крајњи исходи ипак малчице предвидиви. Друга ствар која се мора поменути је избор Рона Рича, врло мало познатог црног глумца, за улогу Бум Бум Џексона, фудбалера кога изједа кривица. Док се са једне стране његов лик чини благо искарикираним, јер је једноставно предобар, са друге је стварање лика чија раса не представља никакав проблем за двојицу јунака био потез који је захтевао огроман пар кохонеса, без обзира што су у питању већ шездесете године прошлога века. Црно-бела фотографија такође доноси квалитет, а и поред тога што ово остварење не спада баш у сам врх његовог стваралаштва (могло је да буде и малчице краће), Вајлдер показује да још увек има способност креирања вишеслојних и богато осликаних ликова.

9. THE FRONT PAGE (1974)


Главни репортер чикашког таблоида, Хилди Џонсон, жели да напусти посао због женидбе, али његов дволични уредник жели да га у томе спречи, поготово јер је осуђеник на смрт управо побегао из затвора и потребно је написати причу.
Вероватно сам у мањини кад кажем да је ова верзија барем подједнако добра, ако не и боља, од познатог и признатог филма "Његова девојка Петко" са Керијем Грантом и Розалинд Расел, иако је и то заправо римејк познатог позоришног комада (прва филмска верзија снимљена 1931). Дакако, Вајлдер се ослања на опробани рецепт - добро познату хемију између двојице глумаца, која и овде функционише савршено (иако кола прича да се њих двојица током снимања нису слагали ни међусобно, а ни са редитељем), па тако Матау још једном блиста као окрутни и цинични егоманијак, који би учинио и немогуће да задржи свог најбољег репортера, а Лемон бриљира као будући младожења, одлучан да се ослободи утицаја свог шефа тиранина (мада, дубоко у себи зна да жели да остане у послу, и непогрешиви инстинкт му говори да ће ово бити прича века), а истовремено жели да удовољи и својој девојци, коју сигурно тумачи млада и још увек слабо афирмисана Сузан Сарандон. Она солидно дочарава неуротичну будућу младу, чији је један поглед довољан да знамо шта мисли о послу свога вереника, а нарочито о његовом шефу. Ту су још и Винсент Гардинија, пресмешни Остин Пендлтон као осуђеник на смрт, чија је једина кривица што је колачиће судбине пунио левичарским порукама, као и Керол Барнет, врсна комичарка, у улози проститутке која му помаже. Тешко ми је да схватим огромну количину пљувачине по овом филму, највише од стране критичара (чак и Били Вајлдер је касније рекао да је филм тешка глупост, а Керол Барнет се једном приликом извинила путницима у авиону којим је летела што су морали да гледају тај филм у току путовања), али можда је то што је био мало преблизу истини за своје добро. Приказује новинаре Чикага двадесетих као гомилу циничних себичњака, којима није важно ништа сем приче на којој раде, и који у слободно време пију, играју покер и исмевају курве, политичаре као корумпиране свиње који само брину за гласове које ће добити (мислим да није случајно што је све ово снимљено у доба Вотергејта). Свакако, међу ликовима има карикатура, има претеривања, а ту је и значајан недостатак у односу на "Петка" - немогућност ослањања на сексуалну хемију између двоје протагониста. Модернизација класика носи са собом врлине и мане, али је свакако не треба отписати као нешто безвредно, поготово ако је иза камере мајстор попут Вајлдера.

8. ONE, TWO, THREE (1961)


Мекнамари, човеку који ради за Кока-колу у западном Берлину поверена је на старање либерална, седамнаестогодишња ћерка његовог непосредног руководиоца, која је на путу по Европи. Шта ће се десити када се сазна да се она тајно удала за источног Немца, који је уз то комунистички гласноговорник?
За великог глумца Џејмса Кегнија, снимање овог филма је било тако лоше искуство да се на две деценије потпуно повукао са сцене (потом снимио још само "Регтајм" Милоша Формана и још један ТВ филм). Не знам тачно зашто је то тако (тачније, знам делимично, и дотаћи ћу се тога нешто касније), али мени је овај филм само још један доказ да је Кегни могао да игра све - познат је по улогама тврдих гангстера, ни лаке комедије му нису биле стране, за мјузикл је добио Оскара, али овде је практично сам на плећима изнео једну од најбољих сатира на Хладни рат (тачније најбољу уз Кјубриковог "Др Стрејнџлава"). Иако већ у седмој деценији живота, Џими без проблема испуцава муњевите реплике на тако познат начин у улози амбициозног, предузимљивог, а када затреба и превртљивог кокаколичара, који јури унапређење, али се нађе у небраном грожђу кад му се испречи непланирана свадба. Изузетно паметан сценарио који подједнако успешно извргава руглу и капитализам и комунизам (са све напаљеним Русима усред целе приче), те комбинује комедију ситуације са комедијом гега. То је савршено окружење за Кегнија, који заиста изгледа као да ужива док намешта хапшење брбљивом комунисти (Хорст Бухолц, по мени једина слаба карика у филму, због превише преглумљавања и карикирања, те труда да буде султан уместо султана, да украде Џимију шоу), те да поништи његов брак са ћерком капиталисте, све до тренутка кад сазнаје да је она "швангер". У тренутку када то сазнаје, Џими застење "Мајко Божја, зар je ово Риков крај?" (омаж вероватно првом гангстерском филму "Мали Цезар" (1931), а у једној сцени Бухолцов лик га толико нервира да жели да му тресне грејпфрут у лице (омаж првом Кегнијевом гангстерском филму "Државни непријатељ" (1931), у коме он то заиста и ради својој девојци). Вероватно и јесте уживао, јер је касније за своју аутобиографију рекао да је то једини глумац са којим није волео да ради и да је било неколико ситуација у којима би му радо испрашио дупе да није било Билија Вајлдера да га исправи. Адекватна подршка су били Арлин Френсис, као иронична, али трпељива супруга (неколико пута ословљава Кегнија са "мој Фиреру"), Памела Тифин, чији је лик искарикиран, али је то неопходно за овакву концепцију, Ханс Лотар у улози Шлемера, Мекнамариног повереника, који ће морати да учини много тога што му не спада у опис посла да би план успео, као и Лизелот Лило Пулвер, у улози секретарице (профил сличан Нади Војиновић у "Тесној кожи"). Музика се такође сјајно уклапа. Вајлдер и Кегни се нису увек слагали, али су били довољно професионални да превазиђу креативне разлике у корист крајњег исхода. По мени је он фантастичан, с тим што мислим да би био још бољи да је улога Ота била комичнија и да ју је тумачио бољи глумац, а то је мишљење и Џека Лемона. Но, прихватање улоге анти-америчког комунисте у то време би било пословно самоубиство за било ког холивудског глумца. Свеједно, филм је по мени и те како вредан пажње, те га препоручујем љубитељима брзе размене, добре сатире и Џејмса Кегнија.

7. STALAG 17 (1953)


Када пред Божић 1944. године, два Американца погину при покушају бекства из немачког логора, постаје јасно да је међу заробљеницима кртица која ради за Немце. Делује очигледно и ко је то - Џеј Џеј Сефтон, који је навукао на себе гнев осталих због отвореног мешетарења и трговања са Немцима у замену за одређене привилегије. Иако он пориче кривицу, тензије расту и стеже се обруч око њега. Постаје јасно да ће морати сам да открије цинкароша ако жели мирно да дочека крај рата као што је планирао. Али, то није лако урадити.
Овај филм је још један пример оригиналности и генијалности Билија Вајлдера, усудио се да буде другачији, и то му је донело велики успех. Како? Тако што је за главног протагонисту ратног филма (или драмедије смештене у ратно време, како вам драже) узео лика који је сува дефиниција анти-хероја у класичном филму (поред још неколико ликова Боба Мичама и рецимо Кирка Дагласа), наспрам нациста који су му у стварном животу побили скоро целу фамилију. Друго, човек мора да се диви Вајлдеру кад је у питању визија везана за његове глумце и ликове. Испрва је писао улогу за Чарлтона Хестона, али како је лик Сефтона временом постајао све циничнији, одлучио је да искористи Била Холдена, чију је каријеру на неки начин оживео улогом у "Булевару сумрака" три године раније. Холдену се лик није допао, јер је превише себичан и по његовом мишљењу љигав, те је инсистирао да га Вајлдер мало профини, што је овај стално одбијао, те је на крају глумац и одбио улогу. Студио га је ипак приморао да је игра и стигао је резултат у виду Оскара за главну мушку улогу (који додуше вероватно има и мало везе са тим да су се сјајни Берт Ланкастер и Монтгомери Клифт "поништили" у филму "Одавде до вечности", али свеједно, Холден је био фантастичан). Опет је квалитетан сценарио крив за велики број различитих добро профилисаних ликова, од оних крајње језивих, до оних других који су ту да обезбеде црни хумор (којим је филм прожет) и сатиру. Посебне похвале иду чувеном режисеру Оту Премингеру, који се овде опробао и као глумац, у улози заповедника логора (иако је у стварном животу био Јеврејин, слично Ериху фон Штрохајму у филму "Велика илузија"). Оваква врста хумора дефинитивно не лежи свима, те се филм највише критикује због тога, међутим, Вајлдер, одувек познат по бритком перу, није хтео да одступи ни за педаљ, због отвореног презира према нацистима, знате већ због чега. Признаћу да мало и претерује у томе (неке ствари овде изговорене на рачун Хитлера немачки војник никад не би себи допустио), али то је његов стил. Штавише, када су продуценти тражили да чувари логора буду Пољаци, а не Немци (због потенцијално већег успеха на немачком тржишту, које је већ тад било важно за Холивуд), Вајлдер је побеснео и тражио извињење. Када га није добио, није продужио уговор са студиом, иако је филм био његов (режисеров) највећи комерцијални успех до тада. Реално, ретко који редитељ би успео да извуче такав жанровски хибрид (трилер-драма смештена у ратно окружење, пуна црног хумора и сатире) осим правог мајстора, а то Били Вајлдер свакако јесте.

6. SOME LIKE IT HOT (1959)


Два музичара без среће су случајни сведоци масакра на Дан Св. Валентина. Да би се склонили од гангстера, морају да нађу посао ван града, а једина прилика која се указује је посао у женском бенду који креће на Флориду, те њих двојица крећу тамо, у нади да ће уживати у женском друштву и избећи опасност. Проблеми настају када се обојица загледају у певачицу, једног спопадне матори милионер који не прихвата не као одговор, а гангстери који их јуре долазе на Флориду на састанак са осталим главешинама.
Педесет пет година после снимања, "Неки то воле вруће" је и даље у врху свих листи најбољих комедија свих времена, и то са добрим разлогом. Пре свега, у питању је истински смешан филм, без усиљеног хумора а ла Бен Стилер и слични нуспродукти. Хумор налази основу у фантастичном сценарију, те све пршти од духовитих ситуација и реплика, где су и најобичније ситуације подлога за искрен смех - од вадичепа и једноногог џокеја, преко бекства од гангстера и играња танга, до легендарног завршетка и једне од најпознатијих последњих реченица у историји филма. Џек Лемон демонстрира зашто је један од највећих комичара икада, човек има непогрешив тајминг и сјајан ритам за комедију, увек испоручи праву ствар у право време. Тони Кертис је адекватна подршка, мада ми се није свидео у оном делу где пародира Керија Гранта глумећи милионера, али сценарио је једноставно предобар да би због тога патио квалитет филма. Ма колико Мерилин Монро успоравала продукцију, каснила и заборављала свој текст, дала је свој печат и показала квалитет у улози Шугар Кејн Ковалчик, певачице која воли да пије и има прошлост пуну неперспективних мушкараца. Види се зашто је била толика звезда, и поред тога што је у тада била приметно крупнија (то је било због трудноће, један од многобројних побачаја у њеном животу). Били Вајлдер је једном приликом рекао "Моја тетка Мили би увек дошла на снимање на време, никад не би заборавила текст и све би радила по пропису. Али, нико не би платио да гледа њу". Ово је сигурно Мерилинкина најбоља улога, уз "Аутобуску станицу". Џо Браун је сјајан у улози Озгуда, а Џорџ Рафт савршено пародира све гангстере које је глумио у улози "Камашне" Коломба, а одлично је послужио и као учитељ танга за сцену између Лемона и Брауна. Овај филм је од почетка до краја дефиниција појма "урнебесна комедија" и заиста је уживање гледати га. Овакве уистину више не снимају. Иако је филм прилично дуг (два сата је за чисту комедију озбиљно трајање), нећете их ни осетити.

5. THE LOST WEEKEND (1945)


Писац у блокади и алкохоличар са подужим стажом, Дон Бирнам, не пије већ десетак дана и делује да је прегрмео најгоре, међутим, када ескивира викенд у природи са братом и девојком, нагони га притискају све јаче. Док креће са четвородневним константним опијањем, кроз флешбекове видимо његову прошлост, почетак проблема и све што му је у животу због флаше пошло наопако. Али, изгледа као да ће овај пут бити последњи - на један или други начин.
Већ сам говорио о томе да се Вајлдер није либио да буде другачији у тематском приступу, па је тако и овом приликом - ово је први холивудски филм који се без увијања и на брутално реалистичан начин ухватио у коштац са ужасима алкохолизма и кроз ову фантастичну адаптацију литерарног предлошка Чарлса Џексона разбио многе табуе на ту тему, јер су сви дотадашњи наслови алкохолизам третирали као нешто комично и смешно. Филм замало да не буде ни дистрибуиран, јер није најбоље прошао код публике на тест пројекцијама, а било је и разних лобистичких група које су хтеле да филм не изађе, јер би наводно само охрабрио људе да пију.  Поред тога, индустрија алкохола је малтретирала студио да не би издао филм, чак су нудили пет милиона главешинама (Били Вајлдер је касније рекао да би прихватио тај новац да су га њему понудили). На крају су пуштене ограничене пројекције и тек после универзалне хвале којом је филм обасипан, укључено је шире тржиште. Остало је историја, филм је освојио четири Оскара, и то за филм, режију, сценарио и главног глумца. Били Вајлдер је по завршеном послу предвидео да ће Реј Миланд лагано покупити награду што се и десило, сасвим заслужено. Глумац, познат по комедијама, ускочио је у улогу пошто су је пропустили између осталог Кери Грант и Хозе Ферер, и заиста постао лик који тумачи. Гледамо га огорченог, депресивног и упропашћеног како се вуче од бара до бара, покушавајући да дође до новца да би хранио своју болесну навику - слушамо га како цитира Шекспира по баровима, док је у дубини испуњен самопрезиром и дубоким очајем, као да је флаша једино бекство од мизерне реалности. Ипак, за разлику од многих, он није сам, има брата и напаћену девојку, који покушавају да га извуку на све могуће начине, с тим што је овај пут изгледа касно. Овај филм је изузетно емотивно искуство, постоје сцене које ће вам се урезати у памћење због свог мрачног реализма, нарочито сцена у болници (велики композитор Миклош Рожа први пут употребио теремин у саундтреку холивудског филма - његово завијање у сцени ноћне море додаје на језивости целог окружења и увлачи нас директно у Донову психу). Фантастична ствар код овог филма је што није изгубио ни трунку од своје важности, чак ни безмало 70 година после снимања, сценарио је просто фантастичан, Вајлдер и Брекет су као и увек на висини задатка, све је врхунски исприповедано, а улога сјајне Џејн Вајман потцењена, требало је да добије макар номинацију за Оскара. Треба напоменути да је ово једини филм који је освојио и Оскара за најбољи филм и главну награду у Кану, Гран При ("Марти" је, додуше, освојио Оскара и Златну палму, која је 1955. године заменила Гран При као главну награду). Са ове дистанце изгледа чудно колико је мало фалило да се филм уопште не сними, али сада на срећу могу да кажем - гледајте га, нећете га скоро заборавити.

4. ACE IN THE HOLE (1951)


Новинар без пара, среће и икаквих моралних скрупула се након квара на колима зауставља у Албукеркију и почиње да ради за локални лист са намером да се врати на велику сцену. Прилику за то добија када човек остане заглављен у планинском тунелу у потрази за индијанским реликвијама за продају, те главни јунак затим експлоатише причу до краја, стварајући националну медијску сензацију и циркус одлагањем спасавања, да би оживео своју каријеру. Али, онда ствари почињу да измичу контроли.
Већ сам доста писао о овом филму у тексту о антихеројима које је тумачио Кирк Даглас, али вреди му поново посветити који ред, јер је заиста много добар. Он оштро и без пардона оптужује читаву америчку мејнстрим културу и медије, који ће због веће гледаности или тиража, од свега направити представу, па и од најбаналније приче, или највеће људске трагедије. Први пројекат од разлаза са Чарлсом Брекетом је за Вајлдера нешто посебно, пре свега због контроверзе коју ствара, дефинитивно је такав приказ Америке био нешто потпуно ново, а затим и због чињенице да је ово један од финансијски најнеуспешнијих Билијевих филмова (вероватно управо зато што је ствари приказао онаквима какве јесу, публика једноставно није била спремна за то). Он је већ имао искуства у писању и режирању циничних јунака који раде шта морају да би преживели, а често газе сва морална начела зарад личне користи, али је са Кирком Дагласом у улози Чака Тејтума превазишао себе. Цитираћу једну реченицу из поменутог текста: "Заправо, не памтим када су у неком филму А продукције двоје главних ликова (Чак Тејтум и Лорејн Миноса, жена жртве, у тумачењу Џен Стерлинг) били толико лишени сваке хуманости и тако огрезли у сопственој себичности и презиру свега што им не доноси лично задовољство". Кирк је већ имао искуства у тумачењу морално посрнулих ликова, али први пут је оволико заглибио. Од првог минута и нападног упада у редакцију, показује свој љигави карактер, ниподаштавајући радника индијанског порекла и са подсмехом мерка секретаричин натпис "Кажи истину". Опет ћу поменути једну од својих омиљених сцена, а то је "фантастична арија истовременог самопромоције и самопрезира у којој Чарлс објашњава новом послодавцу зашто би био идеалан за његову редакцију, али и разлоге због којих је добио ногобуљ из три претходне". Када најзад стигне примамљива прича, она сама по себи није толико велика, али главни (анти)јунак успева да манипулацијом исфабрикује националну сензацију. Тек ту креће права поезија, Вајлдер ситним детаљима чини причу још сочнијом ("Проклетство седам лешинара"), а Даглас који све време господари својим сценама има прво суочавање са ледено незаинтересованом женом жртве, које је можда и нешто најбоље у филму, мислим да такав судар двоје фрапантно сличних људи готово није виђен на филму. Лорејн је врста жене која појму "кучка" даје нову димензију, њен себичлук и похлепа су шокантни, али је Чак, који је исти (а вероватно и гори) убеђује радикалним методама да је у њеном интересу да се понаша као забринута жена и да се моли за здравље мужа, чак и пошто она каже "I don't go to church. Kneeling bags my nylons". Када настане медијски циркус, наш јунак митом добија ексклузивно право на причу, али чини и неопростив грех. Да би изексплоатисао људску жеђ за сензацијом и направио медијски циркус, он пролонгира спасилачку акцију на неколико дана (уместо да она потраје неколико сати). Као што се зна, прича о десетинама заробљених људи није подједнако ефектна као прича о појединцу са којим нација вечито гладна страшних, скандалозних и трагичних прича може да се поистовети и саосећа. Како каже Чак, "good news is no news". Кирк Даглас ову улогу игра са толиком лакоћом да је то заиста за уџбенике. Клизи из сцене у сцену неосетно и без сувишне речи и геста. И до краја остаје оно што јесте, без обзира на трапави покушај искупљења, више из страха него неких племенитих побуда. Ако се у цугу одгледају ова два комада, стварно чудно делује чињеница да овај колос од Оскара има само оног почасног. У овом филму је дефинитивно лик кога волите да мрзите, а кад се томе дода и Џен Стерлинг, ово је вероватно пар главних јунака који највише мрзе једно друго у једном филму. Све у свему, најтоплије препоручујем овај филм, који је дефинитивно изашао у недоба, јер људи нису били спремни да чују и виде овакву истину о себи и друштву у коме живе (мада је питање да ли је икад адекватно доба за овакве истине које нико не воли да чује, нарочито на овакав начин. Ипак, он има немерљив значај за светску кинематографију, и данас је свакако признат као класик.

3. DOUBLE INDEMNITY (1944)


Представник осигуравајуће компаније, Волтер Неф, допушта да га заводљива клијентова жена наговори на превару и убиство њеног мужа због новца, а он смишља план како да удвоструче новац. Међутим, ствари се баш и не одвијају по плану, нарочито пошто се Волтеров старији колега и сарадник уплете у причу, јер му је цела ствар и те како сумњива. Ствари се постепено закувавају, а обруч се стеже.
Овај фантастичан филм је сасвим заслужено и данас на врху сваке релевантне ноар листе која постоји на свету, 70 година после снимања. Врхунски, бескомпромисни трилер је на сценарију удружио Билија Вајлдера, који је овим својим филмом (тек трећим у филмографији) и дефинитивно потврдио да ће постати холивудски супертешкаш, и великог писца детективских романа, Рејмонда Чендлера (Велики сан), који се нису ама баш нимало слагали, из много разлога, и морали су да прегрме разне трзавице, но ипак су комплетирали сценарио и добили велики холивудски хит, и данас непревазиђен у многим сегментима. Ово остварење je заиста показна вежба што се тиче свих битних елемената које тај жанр треба да садржи, и уопште, у питању је један од најбољих филмова свих времена, не само због одличне приче, него и начина на који је презентована, написана, режирана и одглумљена. Буквално све пршти од фантастичног дијалога, као да су двојица људи своје варнице и трвења пренели на папир и велики екран. Просто невероватно. Па и сам Џејмс Кејн, који је написао књигу по којој је филм рађен, рекао је да је адаптација добрано надмашила његово дело, и да би и он сам искористио нека решења Вајлдера и Чендлера да су му пала на памет. Разоткривање расплета у првој сцени, те целокупан осврт на ситуацију кроз флешбекове, је било својеврсна иновација у то време, али се показало врло корисним, јер је дозвољавало гледаоцима да се фокусирају на друге елементе филма - нпр. како је злочин почињен, докле се ишло у прикривању доказа, које су грешке почињене, ко је кога издао, колико близу решавања случаја је био сумњичави ветеран, те какве су особе Волтер и Филис, и треба ли саосећати са њима или не. На сва та питања овај филм даје детаљне и исцрпне одговоре, захваљујући својој феноменалној слојевитости и богато осликаним карактерима. Већ сам више пута говорио како је Били Вајлдер веома способан да извуче најбоље из својих глумаца дајући им неочекиване задатке, па тако имамо Фреда Мекмареја, пре овог филма познатог искључиво као доброг момка (истина, Вајлдер му се обратио тек пошто су отпали Џорџ Рафт, Алан Лед и још неки), али он је овде просто чаробан, и потпуно уверљив у улози човека кога страст увлачи у вртлог романсе која је наизглед покренута заносом и страшћу, док је уствари прожимају похлепа, амбиција и издаја, те сукоб међусобних страхова двоје умешаних. Истовремено је рањив и тврдокоран, што га чини готово архетипским ноар јунаком. Рањивост га је увалила у невољу, а како време пролази и бива све више уплетен у клупко лажи, похлепе и издаје, мирис пропасти се све јаче осећа у ваздуху. Шта тек рећи за велику Миси, бриљантну и, кад су награде у питању, вечно потцењену глумицу, Барбару Стенвик, која је важила за једну од најпристојнијих и најљубазнијих особа у Холивуду (директно одговорна за пробој Вилијема Холдена), која је била Билијев први избор, али је била несигурна у себе због профила свог лика, али ју је његово питање "јеси ли ти глумица или миш?" натерало да прихвати улогу Филис Дитрихсон, хладне, манипулативне и фаталне жене, која прилику за излаз из лошег брака види у завођењу Волтера, на кога њена појава делује стимулативно од првог сусрета. Непотребно је рећи да је издоминирала сваку сцену у којој се појавила, игра сјајно и лагано, Волтер зна да греши што јој се предаје, али не може да одоли, толико је сензуална, а у исто време подла и притворна. Једино што се људима на њој није свиђало је плава перика за коју су рекли да јој лоше стоји, а Били Вајлдер је увидео "грешку" када је већ било касно, мада, бар по мени, то у крајњој линији нема никакве везе. Свакако се мора поменути и врхунска споредна рола у којој се нашао још један великан, Едвард Џи Робинсон. Он глуми Бартона Киза, прекаљеног ветерана у фирми и Волтеровог сарадника и пријатеља, који од почетка не верује у причу која је сервирана о убиству Филисиног мужа. Стари лисац верује свом инстинкту и зна да нису у питању чиста посла, али не зна да је кривац испред његовог носа. Робинсон успева да говором о нечему тако незанимљивом као што су полисе осигурања држи очи гледаоца прикованим за екран, и подједнако је интересантан као и двоје главних, иако добија нешто мање времена на екрану. Атмосфера је таква да се може сећи ножем, од напетог почетка, па све до наговештеног, али ипак занимљивог и неочекиваног краја, и једино за чим ћете жалити по његовом завршетку је што није трајао још дуже. Филм је прожет амбијентом незаустављивог фатализма и пропасти, што је ефекат који је мало њих успело да постигне, а све је подвучено ефектним скором већ помињаног Миклоша Роже.

2. SUNSET BOULEVARD (1950)


Писац сценарија у великим проблемима, Џо Гилис, случајно среће некадашњу велику звезду немих филмова, Норму Дезмонд, која живи у илузији да се њена звезда још није угасила и да је фанови нису заборавили, што подгрева њен батлер Макс, који јој је некад био редитељ, али и муж. Џо бива приморан да напише сценарио који ће значити Нормин велики повратак, и њих двоје започињу чудну пословно-љубавну везу. Међутим, Нормина све већа опседнутост се отрже контроли и гура обоје у неминовну трагедију.
Још један вечни класик Билија Вајлдера који је био далеко испред свог времена, и дан-данас се котира као најбоље остварење о Холивуду у историји филма. У питању је трилер-драма са ноар елементима, али бих га ја назвао класичном хорор причом, која скида маске, изврће лажни сјај Холивуда на поставу и приказује цео тај свет онаквим какав јесте, гласно и љутито га оптужујући. Све је умотано у класичну Вајлдерову цинично-сатиричну обланду, сценарио је права бомбоница, свака реченица је на свом месту и све савршено функционише. Док се са једне стране осећа носталгија за прохујалим временом, са друге се недвосмислено види шта Холивуд чини људима попут Норме - учини их звездама, упери све рефлекторе у њих, убеди их да су најбољи, а онда, кад више нису занимљиви и модерни, одбаци их као слинаву папирну марамицу. Да иронија буде већа, слична ствар се десила Глорији Свонсон у реалном животу, зато је и веома погодна за ову улогу (до које је дошла пошто ју је између осталих одбила Мери Пикфорд), и зато и остварује једну од најбољих женских улога у историји филма. Не могу довољно да је нахвалим. Многи замерају театралност звезде немог филма, али нико не обраћа пажњу на неколико фантастичних натуралистичких сцена у филму које показују да су и она, а и Били Вајлдер у сваком тренутку знали шта раде. Она је најблатантнији пример самопрезира, када не дроби о својој величини, она изгледа као уплашена и мучна душа, тужна и усамљена жена која усред сопствене параноје тражи последњу шансу за срећу. Толико не воли оно што тренутно јесте, да готово уопште више не региструје реалност. Глорија уверљиво функционише између насмејаности и слепог беса у истој сцени, између комедије (нпр. у Чаплин сцени) и огољености комплетне душе када осети да јој читава ситуација клизи из руку и измиче контроли. Уживање је гледати природну лепоту њеног лица у кадровима из старих филмова (тако је, то је заиста Глорија у филму "Краљица Кели" из 1929. године), и уживање је посматрати како само на тренутке показује бљеске деменције у коју је запала. Заиста лик који је "larger than life" у сваком смислу. Вероватно нико није ни замишљао колико ће одређене реченице звучати пророчки, нарочито чувена "I'm still big, it's the pictures that got small". И јесу, Глорија, не можеш ни да замислиш колико. А шта рећи за Била Холдена, којег је и овај пут уговор присилио да ради са Вајлдером, и тако је почео најуспешнији период његове каријере. Сув смисао за хумор, цинична нарација и бриљантан дијалог красе његов лик који балансира између удобности које му пружа позиција роба и жигола Норме Дезмонд, и самосталности коју жели да постигне да би радио на сопственом пројекту и ослободио се њене агресивне посесивности. Међутим, брзо схвата да је заглибио предубоко. Целу ствар надгледа Макс, трагично достојанствена фигура човека који је напустио редитељску професију да би се бринуо о жени којој је био први муж. Он изгледа једини разуме шта се дешава са њом и у њеној глави и из љубави одржава њену параноју живом, јер схвата да је она једино што је држи у животу. Сјајни Ерих фон Штрохајм, некада заиста одлични редитељ немих филмова и наравно одлични глумац, сасвим заслужено је зарадио номинацију за споредну мушку улогу за своју суздржану и трагичну ролу. Има још много тога што заслужује хвалу, на пример сјајна фотографија која феноменално осликава атмосферу, сигурна режија која и сцену као што је сахрана мајмуна чини апсолутно очаравајућом, као и некадашње легенде Холивуда из Нормине (Глоријине) ере, који долазе код ње на партију карата (између осталих Бастер Китон, Хеда Хопер, Ана Нилсон, Ејч Би Ворнер, и други). Ту је, наравно, и Сесил Б. Де Мил, некадашњи Нормин сарадник који треба да режира њен велики повратак на сцену. Треба напоменути да је начин нарације примењен у овом филму послужио као инспирација многим модерним инстант класицима ("Америчкој лепоти", на пример). Паметан, одважан и изузетан филм какви се више не снимају.

1. THE APARTMENT (1960)

Чиновник у осигуравајућој компанији, Калвин Клифорд Бакстер, даје на коришћење свој неупадљиви стан четворици мањих руководилаца у фирми за њихове ванбрачне афере, а они га заузврат препоручују главној зверки, те тако муњевито напредује у послу. Проблем настаје када се појави прилика за Бакстера да отпочне сопствену романсу са лифт-девојком из фирме, која му се већ дуже време допада, док у међувремену и главни шеф жели да се убаци на списак корисника његовог стана.
Почећу једном врло храбром реченицом која би требало да вам доста тога каже - уз први део "Кума", ово је мој омиљени филм и сматрам да је он, попут Мери Попинс, practically perfect in every way, а даћу све од себе да објасним и зашто. Тврдим да НЕ ПОСТОЈИ филм који успешније меша комедију, романсу и драму, невероватно интелигентне досетке и доскочице са горко сатиричним приказом корпоративне Америке, у време кад је Холивуд производио углавном само генеричке романтичне комедије по строгом обрасцу. То је оно што најпре желим да поменем - у овом филму нема ништа шематизовано и роботски - људи су потпуно реални, са свим својим врлинама, манама, надањима, страховима и амбицијама. Сценарио који су написали Вајлдер и Дајмонд је савршена синтеза горког хумора у најозбиљнијим ситуацијама и емотивне драме усред општег урнебеса комедије. Много тога је било додато током снимања, као што је партија ремија, који је Ширли Меклејн приватно учила од чланова чувене "Пацовске дружине". Такође, иако је сценарио био завршен, Ширли га је добијала у деловима, јер Вајлдер није хтео да она зна како ће се филм завршити, због природнијих реакција. Филм је ванвременски, јер говори о универзалним проблемима у којима се људи свакодневно налазе - безличност и губитак идентитета унутар корпоративног система, усамљеност и осећај сопствене неважности у великом граду, константна потрага за смислом живота и љубављу, прељуба, чак и покушај самоубиства. Од почетка до краја се осећа да је иза камере мајстор светске класе, генијалан у наглашавању онога што је потребно истаћи и за прикривање оног што је потребно суздржати, коришћењем симболичног осветљења и кадрова који нам говоре све што треба да знамо о стањима у којима се ликови налазе и њиховим осећањима. Али, глума је оно што ово остварење чини савршеним. Џек Лемон је играо у много филмова различитих жанрова и свуда постизао велике успехе, али ово је улога његове каријере, тачно се види да је улога писана за њега. Од прве сцене која га приказује као небитан шраф у машинерији система, гледалац не може да не саосећа с њим. Константно у конфликту са самим собом - хтео би да напредује у послу, али се гнуша играрија својих шефова, хтео би да има своју прилику за срећу са лифт-девојком, али игром случаја његов стан се претвара у нешто туђе, а и над животом губи контролу због тога. Не зна се да ли га је већа милина гледати у комичним сценама, док се труди да свима удовољи, макар и по цену здравља, или у озбиљним сегментима, када коначно среди своје приоритете и постане "људско биће". Изузетно користи интонацију и мимику, као и свој перфектни комичарски тајминг, а зна да буде и ироничан, али и одлучан када му најзад буде свега доста. Трансформације од очаја током празничне вечери, до усхићења у сценама док негује своју симпатију су право глумачко благо. Ширли Меклејн у улози Френ Кјубелик, злосрећне лифтаџике, просто сија на екрану кад год се појави, успевши да изнесе изузетно комплексну улогу на најбољи могући начин. Добро расположена и духовита у почетним сценама, очајна и емотивно разорена у сценама суочења, наивна и рањива, оштра и интелигентна, све уверљиво и убедљиво, све фантастично, све опчињавајуће - жена зрачи чак и док лежи болесна у кревету. Шелдрејка је требало да глуми Пол Даглас, али је умро пре почетка снимања, па је ускочио Фред Мекмареј, ординарна добричина, кога је само Вајлдер имао храбрости да тестира у другачијем калупу ("Двострука надокнада"), па је то учинио и овде, опет са врхунским резултатима. Он није био сигуран да ли да прихвати, јер је управо био потписао уговор са Дизнијем, па није био сигуран хоће ли јавност моћи да га прихвати у улози браколомца и морално сумњивог човека, али наравно, страх је био неоправдан, сјајно је то одрадио. Човек који је навикао да добија све што жели, да манипулише људима (а поготово женама) и да увек буде по његовом, најзад при крају доживљава нешто ново за њега - да му се неко супротстави. Лепота Мекмарејеве глуме је у томе што упркос чињеници да знамо да је он љигавац и покваренштина пар екселанс, он чврсто верује у исправност својих поступака, притом ниједном не повисивши тон ни на кога. А двоје главних јунака ће, знајући да су и сами помало криви за компликовану ситуацију у којој се налазе, коначно увидети шта им је чинити, само да ли ће бити касно? Ваља поменути и Џека Крушена, у улози доктора комшије, који обезбеђује сјајне опуштајуће комичне тренутке, увек погрешно тумачећи буку из суседног стана. Ова невероватна студија карактера је последњи добитник Оскара за најбољи филм који је комплетно снимљен у црно-белој техници,  све до филма "The Artist", а освојио је и Оскаре за режију, сценарио, сценографију и монтажу, али чињеница да Лемон и Меклејнова нису победили за главну мушку односно женску улогу остаје можда и највећа мрља на души одговорних лица из Академије, то је просто пљачка, и то ће бити јасно свакоме ко погледа филм.
Да не дужим више, ионако већ делује као да ми припада део профита ових филмова (камо среће), свешћу све на једну реченицу - ако нисте гледали ове филмове, поготово ремек-дела при врху - учините то одмах, исплатиће се.

Билијев надгробни споменик
За крај ћу цитирати шпанског редитеља Фернанда Труебу, тачније реченицу из његовог победничког говора на додели Оскара, када је његов филм "Belle epoque" тријумфовао у категорији најбољег страног филма (1994) : "Волео бих да верујем у Бога, да бих му сада захвалио. Међутим, верујем само у Билија Вајлдера, зато хвала Вам, господине Вајлдер".