The Swimmer (1968) - дезинтеграција америчког сна

Кад се амерички сан једном оствари, шта је следеће? Уживање у благодетима остварених и стечених успеха, губљење моралног и сваког другог компаса под утицајем тих благодети или жртвовање свега осталог да се очува макар привид живота на високој нози и привилегија које тај живот доноси? Више писаца се бавило раслојавањем америчке породице средње и више класе и фасадом углађености испод које је духовна беда, али је ретко ко ухватио дух времена као мајстор кратке прозе, Џон Чивер, кога нису без разлога звали америчким Чеховом. Једна од најпознатијих његових прича је „Пливач“, издата 1964. године, да би две године касније настао и истоимени филм Френка Перија који је избачен тек две године касније, дакле варљиве 1968. У питању је прича о Неду Мерилу, човеку педесетих година али у пуној физичкој кондицији који креће у занимљив подухват да једног дивног недељног летњег дана стигне кући пливајући кроз базене комшија и пријатеља. Како време одмиче и што више комуницира са поменутим комшијама и пријатељима, јасно је да се неке ствари не уклапају у његову причу и да она баш и не одговара истини у потпуности. Хоће ли успети да стигне кући и шта је заправо истина?

Оно што почиње као младалачка летња авантура постепено се претвара у линчовску ноћну мору из предграђа, и физички и психички, а гледалац је у средишту ствари и открива чињеницу по чињеницу о протагонисти чија прича делује све лабавије, па тако делује као да и он сам много тога чује први пут. Линија између истине и уобразиље временом постаје све тања. Кроз разговоре са различитим ликовима постепено се откривају ствари о његовом животу, а и интеракција са њима говори много. То су све припадници исте класе као и он, и неки делују заиста пријатељски и забринуто, некима изгледа чудно, а неки га терају. Иако неке ствари делују сумњиво од самог почетка, гледаоцу се испрва чини да гледа обичног човека који је кренуо на занимљив пут, али испоставиће се да ће он бити голгота. На пример, у више разговора говори о својим девојчицама које играју тенис и чекају га код куће заједно са женом и дивно су порасле. Међутим, на почетку говори како је прилаз пун просаца и како су зреле за удају, а касније у сцени са дечаком са којим плива у празном базену, помиње да су „не много веће од њега“ након што га понуди да дође. Кроз неколико разговора које обавља, види се да флертује малтене са свим женама, а да је са једном женом потврђено био и у вези. Његова мачо персона почиње да се љушти оног тренутка кад очајнички покушава да заинтересује некадашњу бејбиситерку својих кћери након што му она призна да се некад изузетно ложила на њега. Други ударац доживљава када види некада своја колица са виршлама која је донирала његова жена. Последњи и коначни неуспех кад је мушкост у питању долази у наредној сцени када се у дужем разговору са бившом љубавницом откривају сви аспекти његове личности, укључујући и неодрастање, неверство и дволичност. Све оно што је било наговештавано и раније кроз неколико сцена, попут оне када му пријатељ понуди посао и каже да је ужасно то што му се десило и да не мора да се претвара пред њим, или када један други познаник каже да му је жао што није могао да помогне, материјализује се сценом на јавном базену, где мехур од сапунице најзад пуца и он мора да се суочи са чињеницом да је омануо као муж, отац и домаћин куће и преузме одговорност коју је претходних година избегавао потпуно потискујући реалност. Болно приземљење је за њега неминовност.

„Пливач“ је заиста фасцинантна прича о човеку који је имао све, изгубио све и остварио сан, а онда доживео да види како се руши због сопствених грешака, мањкавости, неодговорности и сујете. Уместо да се ухвати у коштац са реалним проблемима, изабрао је да их потискује и гура под тепих, док нису дошли на наплату. Сценарио који је написала Еленор Пери, жена редитеља, зналачки нас уводи у причу са предубеђењем да је Нед Мерил добра особа и да је његова перспектива валидна, али се то брзо доказује нетачним и филм постаје прогресивно злокобнији. Пред собом имамо класичног испразног представника више средње класе који је уместо да се посвети очувању породице, посла и добросуседских односа уживао у материјалним и телесним задовољствима која му на крају ништа нису донела и остала су као подсетник на пропаст. Филм је, свакако, и изванредна алегорија о пролазности живота која се огледа у дану који је у почетку сунчан и диван, а на крају тмуран и кишовит, више јесењи него летњи,  на самом Неду Мерилу, који је најпре пун снаге и кондиције и пун самопоуздања, а затим је олупина која се распада и дрхти од хладноће, а ту је и директно питање љубавници – шта се то десило, зашто ништа није како сам замишљао, и зашто све тако брзо пролази? Очајан за неком врстом валидације, он чак бесан пита какав је у кревету тај што сада долази код ње. Наравно, нема задовољавајућег одговора.

Колико пута смо се и сами окретали ка прошлости и питали се зашто све пролази тако брзо, да ли је нешто могло и требало другачије, које смо све прилике протраћили, због чега, и да ли је вредело? Колико пута смо лагали сами себе, стварајући у глави сценарије који нам одговарају да не бисмо морали да се суочимо са непријатном истином? Пред колико људи можете потпуно да се оголите и будете оно што јесте? Човека нико не лаже тако као он сам себе, стога је крилатица овог филма „When you talk about „The Swimmer“, will you talk about yourself?“ питање које је апсолутно на месту. Огољавање привидно савршеног живота предграђа који унутра крије мрачне и бизарне ствари су обрађивали многи редитељи, али овде имамо лик који се пред нашим очима и буквално и метафорично скида го. Радња не изгледа ништа посебно, човек који прилично пије жели да отплива до куће (у неку руку ме по развоју ситуације подсећа на Вилијема Фостера, кога је тумачио Мајкл Даглас у филму „Falling Down“, који је такође само желео да оде кући). Берт Ланкастер тумачи Неда Мерила као хероја, човека пуног живота који зна да ужива и понаша се као да му је све потаман, међутим, као што рекох, од самог почетка ситнице, које на прво гледање нису очигледне, попут збуњених и згранутих погледа на причу о кући и ћеркама, указују да је цар го. Он већ у првој сцени излази из шуме и завршава пред комшијским базеном (где је био и шта је радио, није назначено, а кад га питају, одговара са „Ту и тамо“). Морам рећи да је Ланкастер заиста фантастичан и по мом мишљењу ово је улога његове богате каријере, не само због беспрекорне физичке кондиције, већ и због поменуте апсолутне искрености и отворености са којом је приступио целој ствари и потпуно се духовно оголио пред камером. Томе у прилог говори и чињеница да је пре ове улоге имао страх од воде и да је радио са олимпијским ватерполо тренером да га превазиђе. Није ни чудо што је и њему самом ово био омиљени филм и улога. Било је ужасних потешкоћа у снимању, на крају је дао 10 хиљада долара из свог џепа да се досними још један дан. Није се слагао са Френком Перијем, па га је у току снимања заменио Сиднијем Полаком и поново снимио кључне сцене, а изабрану Барбару Лоден је заменио са Џенис Рул, што се показало као одличан избор, не само зато што је Рулова била сјајна раме уз раме са њим, него и што је Лоденова захваљујући овом отказу написала и режирала чувену „Ванду“ и глумила у њој. Интересантно да су чак четири глумца одбила улогу пре Берта Ланкастера, Вилијем Холден, Глен Форд, Пол Њумен и Џорџ Си Скот. Издваја се и Џенет Ландгард у улози бивше бејбиситерке, а ту су и Оскаровка Ким Хантер и прелепа Дајана Малдур која ће неколико година касније блистати у Малигановом филму „The Other“. Музика Марвина Хамлиша је перфектна, савршен спој носталгије и меланхолије са лепршавим тоновима лета. Написане су и речи за главну тему „Send for Me in Summer“, али ниједна верзија није снимљена, нити су речи игде објављене. Урађен је фантастичан посао да се прилагоди прича од само 12 страна у филм од 90 и нешто минута, а наравно помаже и чињеница да је веома филмична, Чивер ју је и написао на такав начин, то је требало да буде и цео роман, али ипак требало је бити мајстор да се за филм продуби где треба и убаце нови ликови, а да основна потка, елементи и порука остану верни оригиналу.

Вероватно не треба ни да говорим да је филм на изласку доживео велики неуспех и да је требало да прођу године да добије статус који му припада, а питање је да ли је и сада тај статус онакав какав треба да буде. У сваком случају, у питању је скривени драгуљ, мало ремек-дело које пружа нове ствари на свако гледање, увлачећи гледаоца у свој свет и терајући га да се преиспитује. Нед Мерил је човек са хиљаду мана, али се у много чему можемо повезати са њим и ту је несрећа свих нас. Кључна сцена за разумевање његовог лика и самог филма је са клинцем у празном базену где му говори „Ако се довољно јако претвараш да је нешто истина, онда то за тебе и јесте истина“ (та сцена је потпуно избачена у причи). Метафоричка река до његове куће се заправо може интерпретирати разочаравајуће путовање кроз године. И сами се добрих времена сећамо, док лоша углавном потискујемо. Нед Мерил се сећа прошлости зато што је главом још увек у њој и у њој налази задовољење. Он готово све време мисли да га сви воле и то јако жели, међутим реалност га издаје при скоро сваком сусрету. Пут који је требало да буде срећан се претворио у веома тужну борбу, а на путу из фантазије у реалност, пливач је прошао путеве од топлог до хладног времена, од јаког и набифланог до слабог и уморног, од друштвене елите до отпадника. Шта год да се десило са женом и децом, он се са тим још није помирио, илузија је избледела као сунчан дан са почетка.

„Пливач“ је филм који нуди многе интерпретације и тумачења, али једно је сигурно. У њему се може бескрајно уживати и више пута. Можда ће вожња са Недом Мерилом и неке гледаоце довести до значајних сазнања. Свима нам понекад треба сурово буђење да бисмо схватили шта је важно у животу док није прекасно. Овај филм несумњиво неће лећи свакоме, али свакако га треба гледати због свега што је у њему одлично урађено. Сценарио и глума су врхунски, тема је и више него оригинална, или бар оригинално презентована, а ни педесет четири године касније нема много сличних урадака. Како би рекао Оскар Вајлд "Обећали су да се снови остварују, али су заборавили да кажу да су и кошмари такође снови". Забијање главе у песак долази на наплату, а окретање главе не доноси ништа добро сем тренутног олакшања. Филм је отелотворење скривеног драгуља и надам се да ће га што више људи након овог текста погледати. Нема статус који му припада, али је очигледно да је инспирисао неке врхунске филмове и да време може бити само још благонаклоније према њему. Дајте му и ви прилику. Хвала вам и до читања.

ОЦЕНА: 5