Кућа коју је Џек саградио

Живот јунака овог текста је без претеривања толико занимљив да би се о њему могле написати бар две књиге. Ретко чији живот је, бар кад су славне личности у питању, толико испуњен интересантним анегдотама као његов. Иако је један од најуниверзалније вољених глумаца у историји, чак и данас, после шездесет година и више него плодне каријере, има људи који ће рећи да он "увек глуми само себе", да му "недостаје разноврсности", и сличне небулозе. Овај текст ће те лажи покушати да демистификује, ако то већ нису учиниле све освојене награде и признања. Ексцентричан карактер у правом животу даје људима за право да паушално оцењују, рекавши да он никад ништа друго није ни могао да игра, али то је далеко од истине, и довољан је само летимичан поглед на блиставу каријеру да се то одмах оповргне. То што су му се у животу дешавале разне бизарне ствари, што све и свашта може да му прође баш зато што је Џек Николсон, док би други у тим ситуацијама изгледали смешно и гротескно (као кад бисмо,рецимо замислили неког другог нашег глумца осим Пере Божовића да изговара "јебеш ли шта, бако?"), не значи да је он у свим филмским улогама такав, и то ће се овде и видети. Ипак, ово сигурно неће бити текст који првенствено доказује људима да греше, већ је пре свега у питању омаж великом глумцу, холивудској и светској глумачкој икони која ових дана слави осамдесет други рођендан. 

Рођен као Џон Џозеф Николсон у Нептуну, Њу Џерси, 22. априла 1937. године, одмах је усвојио надимак Џек, мада ИМДБ каже да је познат и по надимку Ник, а на многим доделама награда, види се да му се пријатељи и колеге обраћају са Џони. Како год било, живот му је отпочео на један прави уметнички начин, ко зна колико величина је расло у растуреним породицама, па је тако и њега напустио отац у најранијем детињству. Његова мајка, играчица, Џун Френсис Николсон (уметничког имена Џун Нилсон) се удала за забављача Доналда Роуза (право име Доналд Фурсиљо), не схватајући да је већ ожењен. Једна од биографија тврди да је Џунин менаџер Едгар Киршфелд (Еди Кинг) вероватно Џеков отац, док неки други извори тврде да она није ни била сигурна ко је тачно Џеков отац (мада он то пориче). Једино што јесте сигурно је да га није виђао, а кад је упознат са чињеницама, одабрао је да не врши ДНК анализе, баш из разлога што му је било свеједно, јер оца свакако није познавао, макар не како би требало. Одрастао је васпитан као католик у Нептуну, пре средње школе се преселио у Спринг Лејк, а потом и у јужнији део тог града познатији под називом "Ирска ривијера", где му је мајка отворила салон лепоте. Ту је ишао у средњу школу Манаскван где је (замислите ово) био познат као Ник, проглашен за кловна и шаљивџију генерације 1954. Глумачке награде које додељује школа су именоване по њему.  Џеков пријатељ из детињства је глумац Дени Де Вито, Џекови и Денијеви рођаци су својевремено заједно држали фризерски салон. Нажалост, нема неких доступних анегдота из тог периода. Први пут је у Холивуд дошао поменуте 1954. године, са 17 година, да посети сестру Лорејн и запослио се код чувеног двојца Вилијам Хана - Џозеф Барбера, у канцеларији у Ем-Џи-Ем студију за цртане филмове. Нањушивши његову уметничку црту, стари лисци су му понудили посао почетника аниматора, али он их је одбио, рекавши да жели да постане глумац. Што се тиче војске, Џек је прошао као пас кроз росу, јер се 1957. прикључио Ваздухопловној стражи Калифорније, рекавши касније да је то покушај избегавања мобилизације (још су важили прописи везани за Кореју, и мобилисани су морали да обаве до две године активне дужности). После завршетка основне обуке, ишао је на викенд вежбе и имао двонедељну ватрогасну обуку једном годишње. Током берлинске кризе 1961. године, позван је да одради неколико месеци продужене активне дужности, да би из војске коначно био отпуштен 1962. године, а тада је већ увелико играо у филмовима.

Почео је да учи глуму са трупом званом "Players Ring Theatre", после чега је бележио мале улоге на даскама и у телевизијским сапуницама. Филмски деби је стигао 1958. године, када је одиграо насловну улогу у филму Џоа Адиса "Плачљиви убица" (The Cry Baby Killer), где тумачи делинквента Џимија Воласа који, мислећи да је починио убиство, у паници узима таоце. Филм, дакако, није нарочито добар, али је његов главни глумац сасвим солидан. С обзиром да је у питању био тинејџерски филм Б продукције, није се ни могао очекивати некакав метеорски успон. Џек уопште није био задовољан филмовима које је снимио шездесетих, али ипак ваља издвојити неке наслове, најпре оне у којима је учествовао под палицом Роџера Кормана. Треба поменути улогу зубног пацијента мазохисте у филму "Мала продавница ужаса" (1960), која је била мала, али је скренула пажњу на њега (касније, када је постао популарнији, његова слика се појавила на свим реиздањима филма, упркос величини улоге). Како не поменути Б хорор комедију "Гавран", коју је Корман радио као благо речено не превише доследну адаптацију Едгара Алана Поа. Хорор иконе Винсент Прајс, Борис Карлоф и Питер Лори играју трио чаробњака, од којих свако има своју агенду и своје демоне, а млади Џек игра Лоријевог сина Рексфорда. Фино се држао у присуству легенди, а филм је снимљен помоћу штапа и канапа за петнаест дана. По се вероватно макар окренуо на бок у гробу, а овај филм, иако се не може назвати посебно добрим, свакако је забаван, а јуноша не одмаже том утиску. За филм "Терор" из исте године, Корман је искористио сетове из "Гаврана", а Николсон овог пута игра главну улогу француског официра Андреа који бива уплетен у хорор причу о љубави и издаји, а уз њега су ту (поново) Борис Карлоф, недавно преминули Дик Милер, као и Сандра Најт, глумица коју је Џек Николсон упознао на часу глуме и оженио годину дана раније (1962). То је био једини брак овог женскароша, који је потрајао 6 година, а 1963. је рођена и њихова ћерка Џенифер.

На слици су Џек и Сандра у поменутом филму. Интересантно је да је на њиховом венчању кума била Мили Перкинс, а кум Хари Дин Стентон, код кога је Џек Николсон неко време живео после развода. Кад већ помињем ову величину, да поменем и глумачки савет који му је Николсон неком приликом дао, а кога се често присећао - "Нека гардероба буде лик, а ти играј себе". Код Кормана је још играо мајушну улогу гангстера у "Масакру на Дан Св. Валентина" (1967) где велики Џејсон Робардс глуми Ала Капонеа, а из шездесетих вреди поменути и филмове које је снимио под палицом Монтија Хелмана. У питању је неколико нискобуџетних вестерна, од којих ниједан није лош, два је написао сам Николсон, а један од њих бих посебно издвојио као вредан - "Ride in the Whirlwind" (1966), у коме трио каубоја (међу којима је и Џек) застаје да се одмори, не знајући да је у питању склониште банде одметника (које предводи нико други до поменути Хари Дин Стентон), те се поменути трио ни крив ни дужан нађе у бекству због помешаних идентитета. Веома јефтин и скроман, а веома добар филм. Није лош ни "The Shooting" из исте године, у коме главну улогу тумачи још један цар, Ворен Оутс, док Џек свесрдно припомаже. Ипак, кад се све сабере и одузме, он није био задовољан напретком глумачке каријере, те је озбиљно размишљао да се посвети искључиво пословима иза камере, најпре писању, али и режији. Најпре је написао сценарио за слабашан филм "Thunder Island", али је у фокус као сценариста први пут доспео у вези Кормановог психоделичног филма "The Trip" (1967) са Питером Фондом и Денисом Хопером. Кад је Фонда прочитао сценарио, био је импресиониран написаним и рекао да осећа да би то могао бити велики филм. Ипак, био је ван себе од беса пошто је видео на шта филм личи након што је прошао кроз руке продуцената и монтажера. Џек Николсон је такође био косценариста филма "Head" у коме је глумио бенд "The Monkees". Ипак, да би постао икона контракултуре као што јесте, била му је потребна јака филмска улога, и њу је остварио у филму "Easy Rider" (1969). Упркос култном статусу филма (који је сам Џек Николсон назвао "Поштанском кочијом на моторима"), ризиковаћу да ме ставе у топ, бити искрен, и рећи да ми се, једини пут кад сам га гледао, филм није нарочито свидео, али да је седамнаест минута у којима се он појављује убедљиво његов најбољи део. Чувена сцена поред логорске ватре у којој пијани и надувани Џек прича о НЛО-у и о томе како је Америка некад била "helluva good country", током чијег снимања је тројка Фонда-Хопер-Николсон спржила 150 џоинта, потпуно заслужено га је винула међу звезде. Био је први пут номинован за Оскара, као и за Златни глобус и БАФТУ. Као да су широке масе тек ту виделе шта може, а запазио га је и редитељ Микеланђело Антониони, кога су он и Питер Фонда, као велики обожаваоци, позвали на пројекцију филма, који му се допао довољно да уврсти Николсона у свој следећи.

Када неко постане велика звезда у најплоднијој деценији светског и холивудског филма, као што су то седамдесете, онда знате од каквог је материјала скројен. Улога која га је у потпуности дефинисала као таквог је Боби, у филму Боба Рафелсона "Five Easy Pieces" (наслов се односи на лекције клавира), у коме Николсон тумачи некада талентованог класичног пијанисту из добре породице који сада ради на нафтној бушотини и креће у посету породици од које се дистанцирао када чује да му умире отац. Молим вас, немојте да вас превари споро одмотавање овог филма, недостатак акције и слично, ово није Марвелов блокбастер, већ изванредан филм о отуђењу и немогућности паметног младог човека да нађе своје место у свету таквом какав јесте. Он на прагу средњих година не припада нигде, а понајмање својој добростојећој породици од које се одавно дистанцирао. Иако је филм свакако уважен као класик, рекао бих да му се ипак не придаје довољно значаја, баш зато што површним гледаоцима делује досадно и испразно. По мени, ништа не би могло бити даље од истине, и тема је и данас свежа као и пре скоро пола века. Сви су дали свој максимум, нарочито Карен Блек, али ово је филм Џека Николсона један кроз један, и он га јуначки износи на својим плећима, за шта је потпуно заслужено хваљен, иако је прошао без конкретних награда. Било је расправе са Бобом Рафелсоном како снимити врло битну сцену са оцем (режисер хтео да глумац бризне у плач, а овај мислио да то није добро). На крају је пуштено да се све природно одигра пред камером, сцена је снимљена из прве, и Николсон је заиста заплакао. Написао је и неке од реченица у њој.

У том филму играла је и недавно преминула Сузан Анспах (позната по филму Душана Макавејева "Монтенегро"), која му је исте године родила другог сина Кејлеба, с којим није био у контакту, јер није био убеђен да је његов, мада се то временом променило, и финансијски је учествовао у његовом школовању. У то време га је (баш због поменуте улоге) Стенли Кјубрик одабрао да тумачи Наполеона Бонапарту у његовом спектаклу који на крају није снимљен. Следећу годину треба поменути због чињенице да се први пут опробао као редитељ (танак филм "Drive, He Said" о колеџ играчу бејзбола на животној прекретници), снимио још један потцењен филм, овог пута "Carnal Knowledge" за Мајка Николса, али и последњи пут гостовао у ток-шоу програму. Генерално, углавном одбија интервјуе и ради само конференције за штампу, али у последњих петнаестак година одговори на понеко питање новинара када му приђу. Са Рафелсоном је снимио наредно остварење "The King of Marvin Gardens", још једну добру студију карактера, која ипак нема ту јачину као "Пет лаких комада", али је онда ухватио одличан низ и наступио у серији феноменалних филмова која је отпочела још једним потцењеним ремек-делом, "The Last Detail" Хала Ешбија, у коме Џек и Отис Јанг играју два припадника морнарице који треба да спроведу младог преступника (који је хтео да мазне неку сићу) у затвор у трајању од осам година. Оно што изгледа као бесплатан одмор за двојицу прекаљених нејви кајли, претвара се у бесплатни курс о животу, пре свега пићу и женама, када схвате колико је преступник кога игра Ренди Квејд заправо кукаван, у сваком погледу неискусан и невин). Сценарио је написао Џеков пријатељ Роберт Таун, и то још 1970. године, али је садржао толико простота да су продуценти константно тражили да се смањи број таквих речи током две године, али су иронијом судбине, стандарди за цензуру толико попустили до 1972. да је све остало у филму. Наравно, данас то делује прилично питомо, јер је реч "fuck" са деривативима изговорена једва 66 пута. Немојте да вас то одврати од гледања, већ обавезно дајте прилику овом фантастичном филму. Испод свих "простих речи" крије се дубина која чека да буде откривена. Делује као комичан филм, али је мени далеко од тога, а Џек Николсон се у потпуности утапа у свој лик, дајући му изузетну слојевитост. Врхунска глума, заиста, а треба похвалити и осталу двојицу, као и дебитанткињу Ненси Ален.

Да би играо Бадаског, Џек Николсон је одбио улогу Џонија Хукера у "Жаоки" Џорџа Роја Хила, рекавши да не жели још да се појави у тако комерцијалном филму. Исте године је ступио у своју најсталнију и најтрајнију везу, са глумицом Анџеликом Хјустон (трајала са мањим прекидима све до 1991. године), а следеће је одбио још једну улогу коју је одиграо Роберт Редфорд, рекавши касније да је то једина улога за којом жали, и то толико да би могао да се убије (у питању је филм "Велики Гетсби"). Срећом, није се убио, а те године је на радост свих одиграо још једну улогу по сценарију Роберта Тауна. Тауну је заправо понуђено 125 хиљада долара да напише сценарио за поменутог "Великог Гетсбија", али је он исправно мислио да не може да надмаши Фицџералдов роман и прихватио сто хиљада мање за писање своје приче. Та прича је била "Кинеска четврт", а тај сценарио се са врло добрим разлогом сматра једним од најсавршенијих у историји филма и изучава на најрелевантнијим универзитетима. Наравно да је сценарио главни елемент квалитета, али "Chinatown" Романа Поланског не би био оно што јесте (а то је, по мом скромном мишљењу, један од највећих филмова свих времена, да није врхунске, фантастичне, феноменалне улоге Џека Николсона, али и осталих укључених, нарочито ванвременске Феј Данавеј и изванредно језивог Џона Хјустона. Већ на блогу постоји моја детаљна рецензија и сасвим оправдани ејакулат на овај филм (а зна се да сам на њима пословично јако шкрт), па нећу превише давити са неком детаљном анализом, верујем да сте га већ гледали, а ако не, имате текст овде, из кога бих једино избацио опаску да филм "Два Џејка" није толико лош. Џек Николсон је, поред Ала Паћина у "Куму 2", био фаворит за Оскара, али их је обојицу поништио Арт Карни. То га није спречило да настави са добрим филмовима, али му се такође десио и филмски обрт везан за лични живот. Наиме, истраживачки новинари магазина "Тајм" радили су чланак о њему, сазнали, и обавестили га да му је жена за коју је мислио да му је старија сестра заправо мајка, она коју је сматрао мајком, баба, а да му је друга сестра тетка. Као што сам већ рекао, Џун је била неудата седамнаестогодишњакиња, па су се њени родитељи сложили да подижу Џека као свог сина. У том тренутку су му и мајка и баба већ биле мртве. Николсон је рекао да је у питању "прилично драматичан догађај који ипак не би назвао трауматичним, јер је већ био прилично добро психолошки формиран".

Поменути Микеланђело Антониони га је узео да са Маријом Шнајдер игра у врло добром филму "Profesione: reporter" и има главну улогу ратног дописника који преузима идентитет кријумчара оружја у бекству (заједно са последицама које то доноси). Иако Антониони (као и увек) није био задовољан како је све испало, Џек Николсон је јавно рекао да је ово омиљени његов филм који је снимио (уз њега, говорио је да воли "Бетмена", "Хофу", "Лет изнад кукавичјег гнезда" и "Добро да боље не може бити"). То треба да вам буде довољна препорука да га гледате, а ако волите Антонионија, ето још бољег разлога. После безначајне комедије "The Fortune", у којој је најбољи елемент, дошло је време и за његову личну карту која му је донела првог Оскара. У питању је, наравно, улога Рендла Патрика Мекмарфија, у филму "One Flew Over the Cuckoo's Nest" великана Милоша Формана, о човеку који успева да из апатије тргне пацијенте у менталној болници и побуни их против нељудских услова живота под патронатом тиранке по имену сестра Речед (у маестралној изведби Луиз Флечер). Такође сматрам да нема неке потребе говорити колико је тај филм квалитетан, довољно је рећи да је други од три филма у историји који је освојио оскаровски Гренд Слем (награде у свих пет главних категорија). Иако је Кен Кизи био ван себе што филм није снимљен из угла поглавице Бромдена као што је дато у књизи, и што је по његовом мишљењу, избачена поука (ово по мени није тачно, веома је очигледно да је лудница метафора за Америку). Лик Мекмарфија је по Џековој мери, такве је докторирао, харизматични, шармантни, бунтовни лик са психотичном цртом. Иако су многи били у игри за ту улогу, тешко је замислити икога сем Џека Николсона у њој.

Слојевитост коју је овде исказао је ретко виђена у модерном филму. Потпуно заслужено је покупио гомилу награда и узео гомилу пара, с обзиром да се одлучио за малу плату, уз део профита, што се исплатило када је филм зарадио преко сто двадесет милиона долара. Исте године је забележио и улогу у рок опери "Томи" Кена Расела. Након те године током које је одиграо неколико добрих улога, укључујући и једну колосалну, добио је прилику да заигра поред свог глумачког идола, Марлона Бранда, о коме је рекао "Никад није било никог као он, ни пре ни после. Био је геније који је почетак и крај сопствене револуције...био сам у средњој школи кад сам први пут гледао "Дивљака". Променио ми је живот заувек. Није било шансе да га ико прати". Међутим, иако је са поносом истицао да припада првој генерацији која се дивила Бранду, разочарао се током снимања, јер је читао са картица, и увек би му разбијао концентрацију у заједничким сценама кад би скренуо поглед да се подсети текста. Осим тога, одмах по почетку снимања се видело да се уопште не слажу и не воле, дато им је премало сцена, и снимани су одвојено, да не би били један поред другог током сцене. Иде прича да је Марлон Брандо импровизовао скоро читаву улогу, а кад се све то дода већ поменутом, не добије се нарочит финални производ, те иако мени тај филм није лош, он је лоше прошао и код публике и код критике, иако су тада откачени ревизионистички вестерни били на цени. Обојица поменутих су јурила улогу у филму "Еквус" која је припала Ричарду Бартону, а Џек се појавио са Робертом Де Ниром и гомилом других звезда у "Последњем тајкуну", заснованом на незавршеном роману Френсиса Скота Фицџералда, али је упркос свим условима да успе тај филм жестоко омануо. У то време је одбио главну улогу у "Блиским сусретима треће врсте", иако је знао да ће постићи велики успех, јер је мислио да ће специјални ефекти у том филму надмашити све друге аспекте, као и насловну улогу у "Калигули". 1977. године, у његовој кући се десио инцидент са Романом Поланским и женом која га је касније оптужила за нечасне радње. Затим је режирао (по мени) добар откачени вестерн "Goin' South" и у њему глумио главну улогу. Ипак, била му је потребна  баш јака филмска улога после застоја након "Лета". На њу није дуго чекао, а стигла је од несуђеног режисера "Наполеона", Стенлија Кјубрика. У питању је, наравно, филм "Исијавање" и улога Џека Торенса, писца који прихвата посао чувара хотела у завејаној припиздини током зиме, кад нема нигде никога, и са породицом се усељава тамо, да би временом почео да потпада под утицај духова који се у њему налазе. У питању је још један хорор класик, који је Кјубрик обогатио тако што је Кингову линеарну структуру у потпуности одбацио, и додавао своје елементе, умногоме побољшавши читаву ствар. У првим стадијумима сценарија, Кјубрик је размишљао о Робину Вилијамсу и Роберту Де Ниру, али кад је ствар добила облик, у глави је за главну улогу имао само Џека Николсона. И овај му је феноменално узвратио поверење.

Излишно је говорити како о квалитету самог филма, који је био испред времена, попљуван више од публике него од критике, и није освојио ниједну награду (био чак номинован за две Златне малине), тако и о квалитету улога свих укључених а поготово Џека Николсона, који је апсолутно савршен, без обзира колико Стивен Кинг кмечао да филм не приказује како обичан човек постаје луд под утицајем хотела, јер се од првог кадра види да са Џеком нешто није како треба. Иако је то можда истина, претешко је замислити било кога другог у овој култној улози. О самом филму је тешко рећи ишта што се већ не зна, али бих могао да кажем нешто о језивим условима у којима је сниман. Џеку су недељама служени искључиво сендвичи са сиром, које мрзи, да би остао у правом нервозном расположењу. Сцену са Џоом Турклом је вежбао шест недеља. Анџелика Хјустон, која је тада живела са њим, је рекла да би често дошао кући, срушио се на кревет од умора и одмах заспао. И он и Шели Дувал су отворено изражавали негодовање што су критичари хвалили углавном Стенлија Кјубрика, без осврта на тежак посао који су глумци урадили - за улогу Венди, Џек је рекао да је то најтежа женска улога икад одиграна по његовом мишљењу, и био је одушевљен како је то Дувалова одрадила, као уосталом и Кјубрик, који је рекао да је одлична, иако није имао милости према њој, да би је одржао рањивом као што филм захтева. Примера ради, само сцена котрљања тениске лоптице и њеног уласка међу друге играчке је снимана педесет пута, а постава је довођена до лудила, нарочито већ матори Скетмен Кротерс. Упркос свему, Џек Николсон је о Стенлију Кјубрику рекао следеће: "Малтене сви су га већ признали као главног, и мислим да га то и даље потцењује". Осамдесете су заиста донеле све и свашта, а отпочеле су еротизованим римејком филма "Поштар увек звони двапут" (који је заправо четврта по реду адаптација књиге, и четврта сарадња са Бобом Рафелсоном). Ипак, верзија са Џоном Гарфилдом и Ланом Тарнер је, морам рећи, значајно боља. И сам Џек је, да тако кажем, порадио на додатној еротизацији у то време, с обзиром да му се родила ћерка Хани Холман, коју је добио са данским супермоделом Вини. Нисам гледао филм "Црвени" Ворена Битија, увек ми је био предугачак, а неко политичарење са Битијем и Дајан Китон ме никад није привлачило, с обзиром да траје преко три сата, и поред чињенице да Џек игра мислим Јуџина О'Нила (и номинован је за Оскара), и да је Бити узео најбољу режију те године. За филм "Време нежности" Џима Брукса, и улогу астронаута Герета Бридлава, Џек је освојио Оскара за најбољу мушку споредну улогу, поред расположеног покера глумаца какви су Ширли Меклејн, Дебра Вингер, Џеф Денијелс и Џон Литгоу. Одличан баланс озбиљности и хумора, како само Џек то уме. Неком можда не изгледа као улога за Оскара, али је мени сасвим заслужен. Он је рекао да је знао да ће га освојити одмах по читању сценарија.

Није био сигуран да жели да игра код "таста" у последњем америчком филму који ће снимити, јер му је деловао сувише мрачно, међутим, кад му је скренута пажња да је у питању комедија (говорим, наравно, о "Части Прицијевих"), прихватио је улогу Чарлија Партане, мафијашког убице коме почиње да се свиђа жена за коју се може испоставити да је подједнако опасна. Џек Николсон и Анџелика Хјустон (која је освојила Оскара, учинивши тако Џона јединим редитељем који је своме оцу и ћерки донео Оскара) су живели у одвојеним хотелима за време снимања, јер нису могли да раздвоје приватан живот од ликова које су тумачили. Филм је постао неочекивани хит и донео Џеку још једну номинацију за Оскара. Можда не баш ремек-дело, али изузетно занимљив и забаван филм, са одличном поставом. Џек се предомислио углавном због жеље да га режира Џон Хјустон, а следећи филм је потписао због жеље да ради са Мерил Стрип. У питању је "Жгаравица" Мајка Николса, сценарио заснован на распаду брака Карла Бернштајна (Дастин Хофман у "Свим председниковим људима") и сценаристкиње Норе Ефрон, због преваре. Захваљујући разноразним разлозима, тај филм није ни близу испао оно што је могао да буде, али је историјски значајан због дебија Кевина Спејсија и Тонија Шалуба, као и Милоша Формана у улози глумца у холивудском филму. Други је већ прилично бољи - у питању је "Гвоздени коров" Хектора Бабенка, где се пијаница и клошар Џек после много година враћа у родни град из кога је у срамоти отишао, где још увек живи његова сапатница Мерил, и где ће у току једног дана морати да се суочи са демонима прошлости, а живот ће му се заувек променити. Многи су хтели да играју ту улогу, али је писац књиге и сценарија, Вилијем Кенеди, одувек имао на уму Џека Николсона. Мора се рећи да су и он и Мерил Стрип одлични, и заиста ме буни зашто овај филм није познатији, осим чињенице да је баш суморан. Исте године се Џек појавио у филму "Вештице из Иствика" као злобно-шармантна инкарнација ђавола која до лудила доводи Шер, Сузан Сарандон и Мишел Фајфер. Такође је и сачувао Џорџа Милера на послу, запретивши да ће напустити снимање, након што је Милер узвратио продуцентима који су га малтретирали намерним неиспуњењем иједног захтева, само зато што је био ненавикнут на холивудски начин комуникације. Ту је потом била мала улога уредника у Бруксовом филму "Broadcast News". Те године је био веома активан и припремао се за другу младост која је дошла са следећом улогом. Та улога је била Џокер у "Бетмену".

Како то обично бива, мало је фалило да се не деси да Џек Николсон одигра Џека Непијеа. Њега је за улогу препоручио лично аутор стрипа, Боб Кејн. Тим Бартон је хтео Бреда Дурифа, Вилем Дефо је такође био у игри, а Робину Вилијамсу је понуђена кад је Џек оклевао. Он је чак и начелно прихватио, али кад је то саопштено Николсону, Џек се најзад одлучио да прихвати ( Робин је пошизео што су га користили као мамац, па не само да је одбио Ридлера у "Бетмену заувек", него се није појављивао у филмовима Ворнер брадерс студија док се нису извинили. Филм је испао вишеструка добит за Џека, који је уживао у раду са Тимом Бартоном, много пута хвалио његову визију, а такође је више пута наглашавао да му је Џокер једна од омиљених улога због толико креативне слободе коју је омогућавала, а основна карактерна црта тог лика (ког је назвао психотичном верзијом Душка Дугоушка) је била управо непредвидивост, стога је могао да ради шта хоће, а да не изађе из лика. Осим тога, прихватио је проценат уместо плате, што је због огромног финансијског успеха филма значило да је инкасирао око 60 милиона долара, што је и данас рекорд. Једина сцена за коју је признао да му није било лако да је одради је уништавање уметничких дела, с обзиром да је и сам велики љубитељ уметности, чија се колекција (у којој су, између осталих, дела Пикаса и Матиса) процењује на 100 милиона зелених новчаница. Наводно му се филм толико допадао да га је једно време гледао сваке недеље. И ја морам јавно да кажем, уз сво поштовање Хиту Леџеру и његовој улози, да ће Џек за мене увек бити једини прави Џокер. Од "Бетмена" је зарадио толико да више никад не мора да ради, па се зато вероватно мало и опустио у избору пројеката, с обзиром да је у наредне две-три године у филмографију убележио наслове попут "Два Џејка", отужни наставак "Кинеске четврти", који је и режирао, и вероватно најслабији филм његове каријере (који се ионако сложио да уради да би покушао да оживи каријере старих пријатеља, Боба Рафелсона и Керол Истмен) "Невоље са мушкарцима", који му је донео несрећно упаривање са Елен Баркин. Прва верзија сценарија, из седамдесетих, је требало да га упари са Жаном Моро, а овде умало није ускочила Мерил Стрип. Ипак, ово је ћорак на свим замисливим пољима. Николсон се повадио исте године улогом Џесепа у "Неколико добрих људи", сјајном филму коме замерам само што је кључна сцена на крају објашњена унапред. У постави пуној одличних глумаца, он је, са све преглумљавањем на крају, и чувеном реченицом "You can't handle the truth" (која ми увек падне на памет кад чујем оно "I want the truth" у "Кинеској четврти"), најбољи.

Узео је пет милиона за десет дана рада и, по сопственим речима, то је био један од ретких филмова од којих је добро утрошио новац. Исте године је снимио и потцењеног "Хофу" са Денијем Де Витом, а у поменуте три године је добио још двоје деце са Ребеком Брусар (зачеће прве принове је окончало везу са Анџеликом Хјустон). До следећег Оскара, радио је на филмовима променљивог квалитета - волећу њега и Мишел до смрти, као Јашар, али "Вук" није неки филм, док је рецимо "Чувар прелаза" Шона Пена фантастичан и потцењен. Џек игра оца алкохоличара који је решио да се освети пијаном возачу за смрт своје ћерке након што овај изађе из затвора као реформисан човек. Још једном је фантастична и Анџелика Хјустон, и не могу да се отмем утиску да су нешто од напетости из стварног живота пренели на екран (можда и са све оном чувеном "I hope you fucking die" реченицом). У сваком случају, сјајан филм, да не заборавим и Дејвида Морса као покајника на мети. "Крв и вино" је још једна егзибиција са Бобом Рафелсоном, која није лоша, јер има добрих деоница са Џеком и Мајклом Кејном, док су остали безвезе. Солидан хајст филм, али ништа много више од тога. "Вечерња звезда" је неуспешан наставак "Времена нежности", а "Марс напада" је зезанција Тима Бартона, у коме, ако се не варам, Џек Николсон глуми председника Америке, у сваком случају веома заборављив филм, за разлику од неколико следећих, а серија је почела трећим Оскаром.
Џек је по мени буквално једини глумац који је могао онако да одигра Мелвина Јудала, опсесивно-компулсивног писца који не воли никога, толерише само једну конобарицу и има геј комшију. Не звучи као нека нарочита премиса, али филм је заиста сјајан, Џим Брукс је мајстор за креирање одличних прича, и све је одлично испало. Једини проблем који са филмом имам је разлика у годинама између Николсона и Хантове, остало све штима, а пре свега изузетно интелигентан сценарио. Џеку је улога невиђено легла, заиста је духовит у својим тирадама, иако се он иницијално плашио да се филм неће допасти људима јер се он тако ружно понаша. Број успелих фора у јединици времена је заиста задивљујућ, и ово је, рекао бих, једна од последњих комедија у којој пролазе фазони који нису баш Пи-Си (нпр. "Carol, the waitress, Simon, the fag", при упознавању њих двоје).

Он је свој Оскар посветио преминулим глумцима, међу којима је био и његов пријатељ Џеј Ти Волш. Интересантно да је у питању друга награда за филм Џима Брукса и трећи добитни филм у коме је поред њега награду освојила и глумица са којом је играо (Луиз Флечер, Ширли Меклејн и овде Хелен Хант), а овај филм је једини од његових оскаровских који није био и филм године. Иначе, једини је глумац уз Мајкла Кејна који је сакупио номинације за Оскара у пет различитих деценија, од касних шездесетих до раних двехиљадитих. Кад већ причам о Оскарима, да кажем и то да је рекордер по броју презентовања најбољег филма са осам пута, а још је презентовао и најбољу глумицу 1999. године, почасну награду Микеланђелу Антонионију 1995. и Талберг награду Ворену Битију 2000-те. Када је уручивао Оскара за филм "Crash", видело се да је разочаран, а касније је рекао да је очекивао победу филма "Brokeback Mountain", за који је и сам гласао. Џек иначе веома воли шале на свој рачун, па тако присуствује Оскару кад год је Били Кристал домаћин, знајући да ће га овај убацити у неки фазон (мада, Кристал доста дуго није био водитељ). После одмора од пар година од великог платна (у оквиру ког је 1998. године путовао на Кубу и упознао се са Фиделом Кастром, који га је прилично одушевио), ускочио је у улогу детектива пред пензијом у потрази за убицом девојчице у филму Шона Пена "The Pledge", где је још једном одушевио снажном драмском улогом, и показао шта значи искуство и квалитет, у још једном веома потцењеном филму. Затим је дошао исти жанр, али потпуно другачија улога, где се јунак овог текста још једном ефектно покакио по свима онима који кажу да је он у сваком филму исти, да увек глуми себе, и сличне ствари.

Џек блиста као свеже пензионисани усамљеник који покушава да на путу кроз битна места у животу пронађе неки смисао после изненадне смрти жене, и успут посети венчање ћерке са којом се не слаже најбоље, нити одобрава њен избор мужа. Николсон се просто утапа у кожу тог ни по чему битног човека који пред крај живота схвата колико је кратак. И други су дали све од себе, али ово је један кроз један Џеков филм, и он га износи на врхунски начин. Заслужено је добио гомилу похвала и номинација, између осталог и ону за Оскара. Драма, горки хумор, иронија и самоспознаја су снажни елементи овог филма који је изузетно легао Џеку, у то нема никакве сумње. После је радио "Контролу беса" са Адамом Сендлером, а потом по мени направио грешку кад је одбио филм "Bad Santa" (мада је, истини за вољу, Били Боб Торнтон био фантастичан) да би се појавио у филму "Something's Gotta Give" са Дајан Китон, 22 године после филма "Црвени". Остварење је у најмању руку просечно, а не помаже ни Кијану Ривс као (додуше споредни) романтични јунак. После неколико комедијица, било је време за новог негативца, а Џек је одабрао филм "The Departed", иако се у почетку колебао. Убедио га је разговор са Скорсезеом и Дикаприом који су му се обратили након што их је одбио Ал Паћино, коме је то био бар трећи пут да испали Мартија. Не знам треба ли говорити да је његов лик најбоља ствар у филму, мафијашки бос из јужног Бостона, Френк Костело, је био баш по његовој мери. Дикаприо је рекао да је сцена са Николсоном била једна од најзнаменитијих догађаја у његовом животу. Џек је иначе одбио да носи качкет Бостон Ред Сокса и носио свој, са ознаком Њујорк Јенкиса, тима за који навија поред Лос Анђелес Лејкерса. Скорсезе, са којим је радио први пут, иако га је познавао тридесетак година пре тога, дао му је слободу импровизације, непредвидивости ради, и многе сцене су биле овлаш написане, без много детаља. Једна од његових лудих идеја је и бацање кокаина на курве. Ја не делим свеопште одушевљење тим филмом, али је Џек на прави начин испунио себи жељу и одиграо веома сочног зликовца. До краја досадашње каријере, појавио се са Морганом Фрименом у филму "The Bucket List", што је амерички римејк немачког филма, о двојици пацијената оболелих од рака у завршној фази, који одлучују да живе преостали део живота пуним плућима, путују и упуштају се у многе авантуре. Фримен је рекао да је Џек Николсон био на његовој "листи последњих жеља", тачније рад са њим, тако да му се то испунило. Све је у фазону Роба Рајнера, не треба баш превише очекивати, али добра је хемија између два мајстора, има озбиљности и сете, има добрих фазона, све по пропису, ништа више и ништа мање од тога. Последњи наслов је био четврти филм код Џејмса Брукса "How Do You Know" снимљен сада већ помало давне 2010. године. То је заиста сувише слаб филм да би се о њему ишта причало, чак ни Џек не успева да га повади, а знате да је озбиљно када то кажем. Недавно се појавила информација да треба да заигра у још једном римејку немачког филма, "Тони Ердман", али то обавештење је повучено, а пошто сам гледао оригинал, могу рећи да је супер што у римејку неће бити Џека, кад је оригинал у питању, то је безобразно прецењен филм. Раније се појавило и неко обавештење да не глуми јер је посенилио, али је и то демантовано у интервјуу пре коју годину. Такође је рекао и да се није званично повукао, само да му је лепше овако како јесте, али и даље не бежи од доброг наслова. Могу само да се надам да ће пустити да га један ухвати, мислим да и у овим годинама има шта да покаже и да изнова одушеви све своје гледаоце.

Живот Џека Николсона је био толико занимљив да би само о догађајима и стварима невезаним за филмове било могуће написати читав један текст. Надам се да сам, што се тиче глумачке каријере и филмова у којима се појавио, успео да дочарам његову величину. Вреди још поменути да је одбио улогу Ричарда Никсона коју је одиграо Ентони Хопкинс, улогу коју је играо Робин Вилијамс у филму "One Hour Photo", главне улоге у филмовима "Hoosiers", "Три краља" и "Мизери" (није хтео опет да игра у адаптацији Стивена Кинга), као и улогу Дениса Хопера у филму "Rumble Fish". Једном му је млади новинар поставио питање зашто носи наочаре за Сунце у затвореном, а он је одговорио "Кад их носим, ја сам Џек Николсон. Кад их нема, дебео сам и имам 70 година". Међутим, на свим наочарима има и диоптрију пошто је врло кратковид. Причало се да му је распоред снимања увек прилагођен утакмицама Лејкерса, али он је порекао да је то икад стајало у уговору. Живи на чувеном "Бед бој драјву", односно "Малхоланд драјву", где су такође живели и други холивудски бунтовници Ворен Бити и Марлон Брандо, а има и другу кућу у Аспену. Целоживотни је обожавалац Луја Армстронга и Боба Дилана. Кад је добијао Златни глобус за животно дело, испричао је како је сматрао за добар знак то што му је први глумачки радни дан био 5. маја 1955. године, јер је његов идол из детињства, Џо Ди Мађо, носио петицу на дресу. Такође је и велики фан америчког рвања и пријатељ са неким личностима из тог света, а добар је и са Владетом Дивцем, што није ни чудо, имајући у виду навијање за Лејкерсе. Један је од четворо глумаца који су зарадили два Оскара код истог редитеља. Обожава пиво и назива га "најбоље проклето пиће на свету". Каже да не воли људима да даје савете, јер их неће слушати. Иако је тешко замислити да је икада био сам, имајући у виду са колико је жена био, рекао је да се некада изузетно плашио самоће, али да сада воли да буде сам, и да је у њој велики луксуз. Мени је увек било фасцинантно да њега нико не сматра методским глумцем, а сигуран сам да не постоји нико ко такву глуму више користи и боље теоријски разуме од њега. Ипак, неким чудом је увек изостајао са релевантних листи кад је то у питању. Нема награде коју није освојио, у много категорија је, као што сте и прочитали, рекордер, и мало ко је од модерних глумаца имао импозантнију каријеру од њега. Што је најбоље, један је од ретких чије је свако признање, од првог до последњег, апсолутно заслужено, а можда није ни добио све што заслужује. Њега нећете видети, као рецимо Ала Паћина и Роберта Де Нира, да се двадесет година вуче по треш филмовима које не гледа ни ближа родбина екипе. Јесте имао своју порцију треш наслова (нпр. Марс напада и још неки из даље прошлости), али то су ремек-дела један кроз један у односу на оно што се данас снима. Фали нам у овом добу пластике, блокбастера, Марвела и Дизнија, један Џек Николсон, да нас подсети чега смо се одрекли, али верујем да под старе дане ужива у богатству које је поштено стекао и нема потребе да се петља у муљ. Можемо само да се надамо да ће нас, док је још ту, почастити својим присуством у неком од филмова које буде сматрао достојним тога. Дотле треба да будемо захвални што живимо у истом времену кад и један од највећих глумаца у историји филма, и што смо били ту у доба кад је стварао историју филмске уметности. Срећан 82. рођендан, Џек!