Почетак године је као и увек резервисан углавном за новије филмове, јер крећу сезоне награда, па је увек занимљиво видети ваљају ли чему миљеници критике и публике. Сад ће сигурно бити времена да до доделе Оскара (4. марта) одгледам и све номиноване филмове, што ће сигурно бити један од првих пута да сам то урадио. Скоро све ове филмове сам сада гледао први пут, за неке ме срамота што сам их толико одложио, али за филм никад није касно ако је добар. Покушаћу да себи својственим кратким коментарима излистам своје утиске.
AFTER DARK, MY SWEET (1990) - Нео-ноар са Џејсоном Патриком и Рејчел Ворд одлично хвата атмосферу безнађа у којем се налази двоје главних ликова, и чињеницу да, колико год се батргали, и шта год покушавали, за њих једноставно нема шансе нити светле будућности. Нажалост, и поред солидне глуме њих двоје, а поготово прикладно гнусног антагонисте Бруса Дерна, нисам се нашао довољно инволвираним да бих скинуо капу, има прича и својих рупица, али добар је филм. Само је питање да ли ћу га и када поново гледати, ипак није баш за памћење, нити за на пусто острво. Системом од 1 до 5, нека не прејака тројка.
TULITIKKUTEHTAAN TYTTO (The Match Factory Girl, 1990) - Тек први Каурисмаки ког сам имао прилике да оверим, и има ствари које су ми се допале у том необичном стилу, али ми је некако (иако је и то део стила) све то премртво. Ја сам човек који воли фокус на отуђење и емотивни стерилитет, кад бих имао своје филмове, неки од њихових елемената би сигурно били ти, али овај филм као да не може да се одлучи шта заиста жели да буде - црна комедија, бизарни трилер, или озбиљна драма. Тек на крају кад гротеска поприми пуне размере све буде нешто јасније, мада је и то доста збрзано. Да не заборавим, заиста изузетна улога Кати Утинен.
RIPLEY'S GAME (2002) - Вероватно најбољи филм из досадашње пенталогије о Риплију, уз једину могућу конкуренцију у "Plein soleil" са Аленом Делоном. Џон Малкович одличан, напетост константна, режија Лилијане Кавани сјајна. Ту је и млада Лина Хеди. Фалило је ту нешто за чисто, непатворено ремек-дело, али сам и те како позитивно изненађен и дефинитивно препоручујем овај филм, јер има нешто што мањка већини таквих модерних филмова - делује реалистично, шта год да се деси, нећете резигнирано рећи "ма, дај, не могу ја ово", што је за мене све чешћа и чешћа слика данас. Да не заборавим и Дагрија Скота који блиста раме уз раме са Малковичем.
CRUISING (1980) - Трилер Билија Фридкина у коме младунац Ал Паћино мора да се као пандур убаци андеркавер у срце њујоршке геј субкултуре, да би открио ко их цмека једног по једног. Кад он тамо, а оно међутим, мора да се облачи, говори и мисли као и они, што се наравно одражава на приватан живот и везу, и све што већ иде уз то. Солидна премиса, али све некако остаје недоречено - ок је што је крај отворен за интерпретацију, али и остало се све некако расплињава у више праваца, а до краја слабо заокружује. И Паћинов став око целе ствари ниједном није баш јасно изражен, што га чини доста тешким за разумевање. Млада Карен Ален, као и Пол Сорвино, су остали на које треба обратити пажњу.
ROCK-A-DOODLE (1991) - Ово сам гледао пре неких 25 година са српском РТБ синхронизацијом, и било ми је прелепо. Ни сад у оригиналу није лоше, занимљива је то причица о музикалном певцу који тера кишу гласом, а касније постаје певачка звезда а ла Елвис. Није нешто најбоље што ћете видети али је сасвим ОК. И сад уздрхтим кад видим ону старинску анимацију, и са радошћу јој се враћам што је чешће могуће.
DEEP END (1970) - Пар година уназад сам већ читао о овом филму пре него што сам га сад коначно погледао, и увек ме је интригирао, упркос прилично прозаичној премиси, али из разних разлога сам увек одлагао. Оно што нисам очекивао је да ми оволико легне. Кључ је у мајсторским наговештајима који вам суптилно драшкају рецепторе, успут постајући све сугестивнији и отварајући нове, док све време миксују жанрове, изазивају различита осећања код гледаоца додајући све уврнутије енглове и твистове. Изузетан спој драме, комедије, трилера, црног хумора и гротеске, предводе Џејн Ашер и Џон Мулдер-Браун. Дефинитивно low-risk-extremely-high-reward варијанта. Неће лећи свакоме, али ја сам и те како уживао.
FAST TIMES AT RIDGEMONT HIGH (1982) - Један од првих из серије тинејџерских филмова златних осамдесетих кад је овај поджанр у питању. Није то лош филм, који омогућава да се упознамо са младом Џенифер Џејсон Ли, као и још доста глумаца који ће касније постати неко и нешто, али није ни филм Џона Хјуза, који је ипак татко за те ствари. Ипак, било је занимљиво сетити се свега после око четврт века, само ми је криво што је Шон Пен потрошен улудо у лику сурфера пиркаџије. Интересантно проведених сат и по из пера Камерона Кроуа.
WHO'LL STOP THE RAIN (1978) - Изузетан наслов за који сам сазнао сасвим случајно и веома ми је драго због тога. Ноу-нонсенс трилер-драма о вијетнамском ветерану кога преваром увуку у кријумчарење хероина за пријатеља из рата, да би на крају, кад дил оде у ћораву страну, завршио у бекству са пријатељевом женом, иначе навученом на пилуле. Нолти је феноменалан као некадашњи идеалиста, а сада циник, који може да се ослони само на свој инстинкт за преживљавање, и то му је толико легло да ме је у одређеним моментима подсетио на господаре таквих улога, Стива Меквина и Чарлса Бронсона. Тјузди Велд је такође сјајна у нимало ласкавој улози несрећне џанки-жене коју износи са достојанством. Неочекивано добар филм.
I DON'T FEEL AT HOME IN THIS WORLD ANYMORE (2017) - А шта тек рећи за ово мало, сјајно остварење? Тешко да ћете чути за њега кад се прича о било каквим наградама, али је толико дивно непретенциозан да сам ја био просто одушевљен. Још је чудније ако кажем да је за овај филм заслужан Нетфликс. У питању је брза мешавина трилера, драме и апсурдно црне комедије, која вас у сат и по константно вози и не постоји тренутак празног хода. Депресивној болничарки лопови проваљују у кућу и краду неке ствари, да би она практично нашла неки нови смисао живота у привођењу кримоса правди, међутим негде на том путу схвата да је ипак загризла мало више него што може да прогута. Помаже јој једва подношљиви комшија. Свака препорука за филм, који је мене повремено подсећао на ортодоксну коеновштину, како год то звучало. Мелани Лински просто бриљира. Имам мало проблема са Илајџом Вудом, који је мени ужасан глумац, али можда је и само лични анимозитет у питању.
HE WALKED BY NIGHT (1948) - Полу-документаристички ноар о потрази за интелигентним и сналажљивим кримосом који је убио полицајца. Интересантан филм пун темпа који је послужио као образац за касније чувену серију "Dragnet", и историјски филм у смислу да је канализациони систем Ел Еја први пут коришћен у једном филму. Има и неколико занимљивих обрта, иако се идентитет негативца кога бриљантно тумачи Ричард Бејсхарт открије релативно брзо. Ипак, има и доста бољих представника поджанра, без даљњег, ово је неки просек.
PATHS OF GLORY (1957) - Прво право ремек-дело Стенлија Кјубрика (иако ја волим и ноар мишмеш "The Killing") на чију сам репризу, из ко зна ког разлога, чекао двадесет и кусур година. Антиратни филм у пуном смислу те речи, сав бесмисао целе ствари у коју се обични људи гурају ради нечијих амбиција, је приказан врло пластично и одјекује до данашњих дана. Сјајну екипу скоро искључиво мушких глумаца јуначки предводи велики Кирк Даглас, који се заљубио у сценарио чим га је видео први пут и рекао "Стенли, мислим да овај филм неће зарадити ни цвоњка, али морамо да га снимимо". И био је у праву, веома је слабо прошао финансијски, али погледајте га сада, па ћете да видите да је и даље потпуно аутентичан.
EL BAR (The Bar, 2017) - Напети трилер Алекса де ла Иглесије има врло познату премису - група по свему различитих људи се нађе затворена на малом простору без могућности изласка и мора да се бори за живот у све напетијој атмосфери која се, захваљујући страху, креира. Има занимљивих момената, уз неколико ингениозних глумачких перформанса, док у једном тренутку све не оде мало предалеко и због свега тога учини последњу трећину негледљивом. Као да се филм држао једног курса и све је ишло како треба, а онда нагло скренуо на неистражену територију и ту залутао. Има филмова где промена курса доноси успех (ко је рекао "Од сумрака до свитања"), али ово није тај случај и нисам баш пресрећан због свега.
NELYUBOV (Loveless, 2017) - Нови Звјагинцевљев филм ни овога пута не штеди модерну Русију. Пар усред горког развода са дванаестогодишњим сином усред жаришта њиховог бојног поља, преиспитује своје приоритете након што дечак необјашњиво нестане. Није мета филма само породица као таква, већ и комплетне државне институције, предвођене полицијом, коју апсолутно заболе за нестало дете неких тамо људи. И читава атмосфера је стерилна и суморна, комплетно у тону са целом сликом, до те мере да је поента једноставно пренаглашена - као да је Русија некаква Еритреја или Јоханезбург у доба апартхејда. Но, добро, видећемо шта ће Оскари да кажу. Антипутиновска симболика боде очи, али је филм свакако добар и треба га видети, ако ништа друго, због бескомпромисности и одличне глуме свих укључених. За најврхунскијег Звјагинцева, ипак, гледајте "Повратак"(2003), ту нема грешке.
GOD BLESS AMERICA (2011) - Оштра сатира Бобкета Голдвејта о вредностима које преовлађују у модерној Америци, и човеку коме се све то смучило, те уз помоћ неконвенционалне тинејџерке покушава да исправи ствар. Солидна глума и одлична музика помажу позитивном утиску - ствари јесу gloriously over-the-top, али то је ваљда и поента код сатире. Није то сад не знам какво ремек-дело, али сам, све у свему, прилично задовољан.
THREE BILLBOARDS OUTSIDE EBBING, MISSOURI (2017) - Не знам шта да мислим. По изгледу, па и свему осталом, искључујући високопрофилне глумце, ово би требало да је један од оних малих, непретенциозних филмова. Са друге стране, чини ми се да је завредео више номинација од претходних филмова Мартина Мекдоне, а успеси на Златним глобусима убацују глумце и у конкуренцију за Оскаре. Причу већ знате, озлојеђена мајка узрокује каламбур у малом месту прозивајући власт за неспособност након што протекне превише времена од смрти њене ћерке. Филм никако није лош, далеко од тога, али ја заиста не видех ништа толико револуционарно у њему да претендује на толике ловорике. И глумци су добри, свако понаособ је имао својих момената, и Френсис Мекдорманд, и Мекдонин миљеник Сем Роквел, и увек поуздани Вуди Харелсон. Али, ако трагате за нечим што је jaw-dropping и "јебем ти живот, шта би ово" осећајем, ја то овде нисам видео. А можда само нисам добро гледао, ко ће га знати.
SHAH-RE ZIBA (Beautiful City, 2004) - Један од ретких Фархадијевих наслова који нисам гледао је још једна фасцинантна драма о моралу и опроштају у коју су инкорпорирани витални елементи његових филмова. Као и сваки пут, традиција и уврежене конвенције везане за државу, културу и религију играју велику улогу, а изузетна глума све чини још уверљивијим. Предњачи Фархадијева миљеница Таранех Алидости, али и остали много помажу. Препорука.
SNOWPIERCER (2013) - Солидан покушај напетог трилера смештеног у воз у коме су, на некој врсти Нојеве барке, заглавили преживели представници људске врсте. Потлачене масе дижу револуцију покушавајући да се изборе за већа права, али то неће бити лако, а успут се, као и обично, утврђује да није све онако како изгледа и да нису сви оно за шта се представљају и издају. Ипак, алегорија је некако недоречена, и не могу се отети утиску да су одређени сегменти могли да буду боље реализовани. Одређени глумци су јако добри, нарочито Канг-Хо Сонг и Тилда Свинтон, а има и оних који су ме разочарали, пре свих ми Крис Еванс није за главну улогу, и даље га доживљавам као некакву тинејџ атракцију. Није лоше, а могло је боље.
THE DISASTER ARTIST (2017) - Комична прича о Томију Визоу, творцу култног филма "Соба", "Грађанина Кејна лоших филмова". Осим солидне глуме Џејмса Франка, који је заслужио номинацију, коју би сигурно и добио да није познатих оптужби, нисам видео апсолутно ништа што би ми посебно држало пажњу, насмејало ме или било шта друго. Потпуно сам разочаран, али сам такође и сам крив што сам нешто очекивао, било је очигледно да ту просто нема материјала за ишта конкретно. Мада, можда је до мог смисла за хумор.
THE SHAPE OF WATER (2017) - Нисам ово очекивао од Гиљерма Дел Тора. Овакве либтардске бајке су дефиниција "продао си се, сисо" филма. Безусловно прихватање различитости јер "сви смо ми у основи исти" је толико пута испричана прича да ме хвата мука од саме помисли, а камоли сад кад о томе треба понешто и написати. Немојте ни сумњати да су око добра удружене све саме потлачене и угрожене мањине и групације, хендикепирани, црнци и педери, против злих, белих Американаца који су неспособни да пригрле различитост и само брину за своје интересе. Ах, само кад не би било тих злих, фалоцентричних, милитантних болесника, сви бисмо живели у слози, црнци, педери, амфибије, Јеховини сведоци, мигранти, слушали бисмо Влада Георгијева и Панонског говнара, и заједно бисмо јурили дуге. Puh-leeeese! О бесмислености свега наведеног је глупо и расправљати, а види се да су релевантне структуре прогутале удицу, струну и пловак, по 13 номинација које ово чудо има. Сели Хокинс није лоше одиграла, не могу да кажем, али далеко је то од неке антологије, а рекао бих да је једна од првих фаворита за награду. Видећемо, у сваком случају, ово гомно је толико зашећерено да ми је заиста било мука и ако не падате на та квази-космополитска просеравања, ово прескочите.
IMAGES (1972) - Солидан хорорчић Роберта Алтмана који јуначки на плећима носи Сузана Јорк, чија се животна активност писања дечијих романа пренела и на филмско платно. Психоза неуротичне списатељице се наслања на Катрин Денев у филму "Одвратност" и она се изузетно сналази у улози жене неспособне да разликује реално од фантастичног и стварност од приказе. Ипак, осим њене глуме и квалитетне режије, филм има мало шта да понуди што се тиче приче, те иако разјашњења нису баш најсрећнија, крај је и више него очекиван. У питању је и те како филм који се може погледати, али не очекујте ништа претерано од њега. Солидан излет у хорор жанр Роберта Алтмана, и то је отприлике то.
THE BLUE GARDENIA (1953) - Ноар трилер у коме се млада жена нађе у небраном грожђу након што се напила од муке и завршила на састанку наслепо са навалентним женскарошем. Пред очима јој се мало смрчило и ничега се не сећа, ујутру се буди у свом кревету, а безобразник је уцмекан. Шта ће и куд ће сад кад је траже због убиства за које и она мисли да га је починила? Просечан представник жанра који мало вади харизма и глума Ен Бакстер, која уздиже просечан сценарио. Лаганих сат и по за љубитеље ноара, ок филм, без неке превелике жестине и дубине, који сасвим опуштено може и да се прескочи.
VIVACIOUS LADY (1938) - На моју велику жалост, веома слаб представник скрубол жанра. Волим Џимија Стјуарта и Џинџер Роџерс до смрти, али једноставно премиса је толико слаба и танка, а сценарио толико прозаичан (породица угледног момка који је универзитетски професор флипне када скапирају да се оженио девојком из другог слоја, бранше, како год хоћете (у питању је некултивисана играчица). Обоје одрађују улоге затворених очију.
I, TONYA (2017) - Изузетно занимљива прича, изабрана за презентовање на неконвенционалан начин, у форми неколико интервјуа. Мени се не свиђа чињеница да филм не успева до краја да се жанровски одреди - да ли је драма, црна комедија или нешто треће, са све пробијањем четвртог зида и осталим стварима - из тог разлога је тешко утврдити сам однос редитеља према свему што се десило. Глума скоро свих укључених је добра, с тим што морам да издвојим Алисон Џени, за коју ћу здушно навијати на додели Оскара, и која је начисто развалила безосећајну кеву. Марго Роби је била ОК, али ми није калибар за награду. Пола оцене више иде за одличан саундтрек у ком сам уживао од почетка до краја.
SWEENEY TODD: THE DEMON BARBER OF FLEET STREET (2007) - За дивно чудо, држао ми је пажњу и био бољи него што сам очекивао. То не значи да је не знам ни ја колико добар, али и поред тога што је прилично дуг, био сам доста задовољан на крају. Песме су ОК, изведбе спорадично добре, прича инспиративна, одређене улоге одличне. Да је било који други режисер у питању, кукао бих због хиперстилизације, али то је за Тима Бартона скроз нормално.
THE MASTER (2012) - Није баш лак филм за праћење и разумевање, али мени је изузетно легао. На крилима феноменалних Хоакина Финикса и Филипа С. Хофмана, ова прича о манипулацији добија изузетне размере. Фасцинантна студија карактера има и неких својих мана, али Пол Томас Андерсон, који је један од мојих омиљених модерних режисера, без обзира што не волим све његове филмове, уме да исприча причу, то је неоспорно. Кад се све завршило, само сам се питао шта ли сам досад чекао са гледањем овога. Последња сцена двојице главних глумаца је за антологију. Надам се да је и нови филм како треба.
THE PAPER (1994) - Један турбулентни дан у животу новинара кога притискају пословне и приватне муке. Ја волим филмове који се збивају у кратком периоду, то додаје на напетости, и напето јесте, ликови јуре и журе на све стране и причају, причају, причају. Ипак, филм некако иде у сувише праваца и започиње превише споредних причица да би био кохерентна целина. Ансамбл сјајних глумаца предводи Мајкл Китон, који уз свесрдну подршку феноменалног остатка групе покушава да све држи на окупу, има ту и пар ефектних епизода, али све је некако ни ту ни тамо, нисам баш одлепио за целом ствари, иако је за то било предуслова.
THE PRIVATE LIFE OF SHERLOCK HOLMES (1970) - Последњи део текста у вези претходног филма важи и овде, било је свих предуслова да ми се филм веома свиди, иза камере Били Вајлдер, Шерлок Холмс, интригантна глума Роберта Стивенса и Колина Блејклија, шпијунски заплет, Кристофер Ли као Мајкрофт. Али...на крају је, иако има ингениозних делова, целокупан осећај био само "пих". Прва прича ми је непотребно убачена, ако је већ фокус требало да буде на другој. Не баш најуспешнији жанровски баланс и, у неку руку, недостатак правог, упечатљивог антагонисте. Због свега тога, ово је гледљив и солидан филм, не више од тога.
FLAWLESS (1999) - Шумахеров прилично генерички филм о екстремно конзервативном пандуру који због тешког шлога бива приморан да потражи помоћ од свог комшије транџе, и све што иде уз такву премису. Почињу уз ратну секиру, али временом науче да уважавају туђе различитости и да се поштују. Де Ниро је на аутопилоту, а изнад пуке просечности филм одржава изузетна улога Филипа Сејмора Хофмана у улози трансвестита. Има ли ишта што тај човек није могао да одигра? Какав губитак за светски филм.
SECRETS&LIES (1996) - Добар филм Мајка Лија у коме образована црнкиња сазнаје да јој је биолошка кева бела жена из британске радничке класе и покушава да ступи у контакт са њом. И поред "Телевиса пресента" премисе и мало "how too convenient" краја, филм ми се ипак допао, пре свега због реалистично одглумљених улога Бренде Блетин и Тимотија Спала, поготово Блетинове, која је била легитимни кандидат за Оскара те године. И поред тога што је нацртан да буде фестивалски фаворит, ово је добар филм који ће вам држати пажњу од почетка до краја, и поред тога што је можда благо развучен.
MICHAEL CLAYTON (2007) - Немилосрдни адвокати, тужбе, случајеви, заташкавања, жртве. Солидан приказ бескрупулозног света са неколико одличних улога, које предводи Тилда Свинтон, која је заслужено освојила Оскара за споредну улогу. Нећете сигурно размишљати месец дана о филму након гледања, али је углавном ОК, без неких већих омашки и грешака. Већ сте све то видели, и због тога не може да се назове ремек-делом, али може да прође.
BEAT THE DEVIL (1953) - Један од слабијих филмова насталих из сарадње Хјустон-Богарт. Добра је ствар што ова лагана комедија-авантура не схвата себе преозбиљно и не покушава да се издаје за нешто што није. Може да се погледа једном и то је отприлике то.
ALBINO ALLIGATOR (1996) - Солидан трилерчић Кевина Спејсија о групи ситних пљачкаша који се после неуспеле пљачке успаниче бежећи од полиције која их гони мислећи да су много веће зверке него што јесу, и упадају у бар, где узимају власника, раднике и пар гостију за таоце. Углавном већ виђена ситуација, без неких нереалних велеобрта, неочекиваних деус-екс-макина и слично. Просечан филм, потпомогнут одличним глумцима које предводе Мет Дилон, Феј Данавеј и Гери Синис, али ту су и имена попут Вига Мортенсена, Емета Волша, Џоа Мантење, Скита Улриха и других. Ништа специјално, али може да прође.
FAREWELL, MY LOVELY (1975) - Изузетна адаптација Рејмонда Чендлера у коме изузетни Роберт Мичам изузетно дочарава остарелог и циничног Филипа Марлоуа, потпомогнут Шарлотом Ремплинг и Силвијом Мајлс, али и њушкама попут Хари Дин Стентона, Џоа Спинела, те младог Слаја Сталоуна. Неизбежна су поређења са оригиналним "Murder, My Sweet" (1944) са феноменалним Диком Пауелом и Клер Тревор, и ја преферирам прву верзију, јер у потпуности преноси атмосферу романа и безнађе ликова (иако је због цензуре за то било више могућности у новој). Свеједно, и овај филм је раме уз раме са њим, и оба се могу гледати и по више пута, а где ћете бољу препоруку? Ја сам уживао.
SCROOGE (1951) - Дефинитивна верзија Дикенсове "Божићне приче". Нема боље од овога. Алистер Сим је заиста невероватан, фантастичан глумац. Гледајте овај филм.
CLASSE TOUS RISQUES (1960) - Бескомпромисни гангстерски филм Клода Сотеа о криминалцу који се крије у Италији, а након што пандури стегну обруч бежи назад у Француску. Међутим, коме год да се окрене за помоћ од бивших пријатеља, нису баш ради да му је пруже. Тек одскора знам за постојање овог филма и драго ми је што сам успео да га погледам - у питању је бескомпромисни кримић који ће вас изненадити зрелошћу и сировошћу нетипичном за то време, што доводи до неочекиваних дешавања која доприносе напетости и непредвидивости филма. Изузетна је екипа глумаца коју предводе супертешкаши Лино Вентура, Жан-Пол Белмондо и Марсел Далио. Веома сам задовољан и топло препоручујем ово остварење, које, очекивано, тек у последњим деценијама добија пажњу какву заслужује.
EDUCATING RITA (1983) - Изузетна драма-комедија о професору-алкосу који је изгубио вољу за животом која му се враћа кад крене да подучава необразовану фризерку и претвара је у књижевног зналца. Иако је основни заплет предвидив и клишеиран, сјајан сценарио доприноси свежини, феноменални Мајкл Кејн и Џули Волтерс удишу живот и реалистичност својим ликовима, са којима се обичан гледалац може саживети, а ту је и сасвим довољна доза озбиљности и цинизма са свачије стране. Овакве филмове иначе не бих признавао за ишта више од просека, али овај је ипак више, због свега наведеног. Свидео ми се, чак сам уживао.
YAMI NO KARYUDO (Hunter in the Dark, 1979) - Једнооки самурај са амнезијом помаже јакузи да разреши проблеме унутар свог клана не слутећи да је и он некако повезан са њима, те да има сопствене духове прошлости с којима се треба суочити. Ако можете да поднесете повремено преизражено насиље, ово је одличан филм. Изузетна карактеризација, комплексна прича, реални ликови, одлична колор фотографија. Легенда Татсуја Накадаи је једна од оних фаца које је увек лепо видети, овде у улози боса, а не самураја. Плус, нема шансе да ћете моћи да предвидите све што ће се десити, а то је увек плус. Топла препорука.
MURDER ON THE ORIENT EXPRESS (2017) - Слабо, неодлучно и никакво, баш онако како сам и мислио да ће бити. Самогратификација Кенета Бране без покрића, велики глумачки ансамбл у коме нико није добио времена да стварно засија (можда моја љубимица Мишел на самом крају, кад је већ било касно). За дивно чудо, од целе екипе, невероватно ми је да ми се заправо највише допао Џони Деп, који и није имао превише посла, али је одрадио како треба. Рекао сам једном и опет ћу, верзија са Албертом Финијем је лагани просек, али је у односу на ово "Казабланка". Ако баш нисте љубитељ повратка у прошлост, одгледајте ТВ верзију са Дејвидом Сишеом од пре 7-8 година. Или још боље, прочитајте књигу.
KONGEN AV BASTOY (King of Devil's Island, 2010) - Сасвим солидан норвешки филм о терору усред леденог острва у једној поправној установи за дечаке. Брутално реалистичан приказ мука кроз које штићеници пролазе и сасвим очекивана буна и револуција доласком новог лица. И поред одличне глуме и солидне реализације, ипак све делује мало већ виђено, на сличну тему, препоручио бих шведски филм "Ondskan" (Evil, 2003).
THE FLORIDA PROJECT (2017) - Гледао сам филм због Вилема Дефоа јер читам да је фаворит за Оскара. Много га волим и волео бих да коначно победи, али ништа посебно под милим Богом нисам видео што би ми рекло "Он или нико други". И сам филм је прилично слаб, прошло је то време кад су ми била симпатична деца која извикују простоте. Млада Литванка, осликана као Сикстинска капела, која глуми промискуитетну кеву, добро изгледа, и рекао бих да још није рекла своју последњу у Холивуду, а могуће је да ће се наћи пројекти и за неко од деце, али што се овог филма тиче, мени је све то једно велико ништа.
EL (Him/This Strange Passion, 1953) - Изузетан филм Луиса Буњуела из његовог мексичког периода је за мене велико откриће, јер сам знао за његово постојање, али у истраживању, никад нисам чуо да га је неко уврстио на неку листу резервисану за Буњуелових најуспешнијих двадесет, па и више филмова. То је велика грешка. Иако је филм један од његових приземнијих, то не значи да нема квалитет и рекао бих да је добар начин за почетак упознавања са Буњуелом. Горка и тешка драма о болесној љубомори и посесивности, увек актуелна тема о одржавању фасаде у јавности и чудовишности иза затворених врата можда није најсвежија, али је приказана на бескомпромисан начин, и ефектно заокружена. Кад будете гледали, биће вам јасно колико је овај филм имао утицаја на Хичову "Вртоглавицу", а то је само по себи довољна препорука да га одмах погледате, што вам од свег срца препоручујем.
ROMAN J. ISRAEL, ESQ. (2017) - Дензел Вошингтон се враћа у познати калуп бескомпромисног идеалисте, али ипак није једнодимензионалан као у већини таквих филмова, заправо оно највредније у његовом филму и јесте његов перформанс, у коме је оживео бриљантног, али ексцентричног и социјално неадаптираног адвоката. Остало је ни ту ни тамо, рекао бих да је филм у свим другим аспектима загризао више него што је способан да прогута и да је, кад једном крене у одређеном правцу, било углавном јасно како ће се све окончати. Још нешто, Дензел јесте заслужио своју номинацију (коју вероватно не би ни добио да није издувао Џејмс Франко), али ако добије трећег Оскара, ранићу се тупим предметом у главу. Не да би било много, него и ова два мора још увек да оправдава. Колин Фарел измесечарио и узео паре.
THE POST (2017) - Новинарска екипа долази у посед поверљивих докумената који откривају тридесетогодишњу историју лажи владе о рату у Вијетнаму. Све је то ОК, Спилберг приповеда разумљивим језиком и фино се то одмотава, али без ичега што би све издигло изнад просека. Једноставно, има на сличне теме много бољих филмова (не треба ићи даље од "Свих председникових људи", а има их још). И још нешто, доста ми је номинација за Мерил Стрип. Изгледа да постоји неки механизам који је аутоматски уврштава у конкуренцију чим сними филм и заиста је претерано све то. Ако ћемо поштено, Том Хенкс је овде приметно јаче заблистао. Надам се да неће бити награде за Стрипову, већ су ме обрадовали недавањем номинације Спилбергу, мислио сам да је то једноставно немогуће.
I HIRED A CONTRACT KILLER (1990) - Аки Каурисмаки наставља са сликањем морбидно-апсурдног света, овај пут у Лондону. Његови обожаваоци ће овај филм волети, а мени је пих, јер заправо нисам још у потпуности одлучио јесам ли обожавалац или не, јер сам видео само два филма. Дефинитивно није у питању трагично остварење као онај први са почетка месеца из исте године, али је део истог окружења и приповеда о депресији и усамљености, са којом се бори Жан-Пјер Лео, кога је било лепо видети одраслог. Обрадовао сам се што сам видео Кенета Колија, нисам баш одавно. Шта знам, није лоше, али није врх. Погледајте, па како буде.
ONNA GA KAIDAN WO AGARU TOKI (When a Woman Ascends the Stairs, 1960) - Ово је један од оних филмова у којима нисам мислио да ћу уживати, али ми је драго што сам се преварио, сјајно написан, режиран и одглумљен филм о средовечној барској хостеси која мора да се уда или да купи свој бар. Породица хоће паре, муштерије хоће пажњу, а стално је у дуговима. Изузетна студија о томе како систем намамљује у замку, а понекад и убија оне унутра. Микио Нарусе сигурно режира, Хидеко Такамине, Масајуки Мори и Татсуја Накадаи сигурно глуме. Нећете погрешити ако погледате ову сјајну драму, мени је сјајно окончала филмски месец.
Нема коментара:
Постави коментар